петак, новембар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "Јосиф Висарионовић Стаљин"

Јосиф Висарионовић Стаљин

-
Стаљин је 1952. године у свом раду „Економски проблеми социјализма у СССР-у“ поставио питање о преласку на 5-6 часовно радно време, како би сваки грађанин земље остатак времена могао да искористи за свој приватни живот, развој и одмор.

„Економски проблеми социјализам у СССР-у“ – књига Јосифа Висарионовича Стаљина, публикована је 1952. године и представља зборник текстова са примедбама на пројекат стварања новог уџбеника политичке економије. Књига такође додирује и кључне моменте у развоју економске науке у СССР-у. Овај рад представља својеврстан развој марксистичке политичке економије од стране Стаљина.

Наводимо одломак из те књиге:

„Неопходно је достићи такав културан раст друштва који би обезбедио свим члановима друштва свестрани развој њихових физичких и умних способности да би чланови друштва могли добити образовање довољно за то да постану активни делатници друштвеног развоја, да би имали могућност да слободно изаберу своју професију, а да не буду цео живот приковани због постојеће поделе рада, за једну, било коју професију. Шта је за то потребно? Било би погрешно мислити да се може добити тако озбиљан културни раст чланова друштва без озбиљне промене у данашњем положају рада. Због тога је потребно пре свега скратити радни дан, на крају крајева до 6, а после можда и на 5 часова. То је потребно како би чланови друштва добили довољно слободног времена потребног за стицање свестраног образовања. За то је потребно такође увести опште-обавезујућу политехничку обуку, потребну да би чланови друштва добили могућност да слободно изаберу професију и не буду цео живот приковани за било какву професију. Због тога је потребно у будућности на коренит начин побољшати животне услове и подићи реалну плату радника и службеника минимално у дупло, ако не и више, како путем директног увећања новчаног дохотка, тако и посебно путем даљег систематског снижења трошкова за предмете масовне потрошње…“

Прошло је од тада више од пола века, а осмочасовно радно време остаје до дан данас норма.

Због чега?

Превод ФСК са руског: pandoraopen.ru/2017-05-18/stalin-predlagal-vvesti-5-chasovoj-rabochij-den/

На овај уистину велики празнични дан за сваког истинског српског и руског патриоту, на Дан Победе над нацистичким и окултистичким Трећим Рајхом, једна недоумица и нелогичност остају прилично несхваћене у српском (и не само српском) јавном дискурсу. Чак и огроман део патриотски настројених медија одаје почаст Великој Победи, истовремено настављајући да у свакој прилици уз помен имена вође те победе, стављају реч диктатор или још горе, зликовац, злочинац итд. О личности Јосифа Висарионовича Стаљина писао сам у више наврата и на овом порталу и на другим местима. У светлу неких нових докумената који су публиковани у самој Русији, ова значајна тема се свакако може надоградити. Као православни публициста, држаћу се онога на чему инсистирам у историјским темама, о улози Промисли у историјским процесима, па и овај текст представља покушај осветљавања личности Јосифа Висарионовича Стаљина управо кроз такво промишљање о историјским процесима.

Прво што треба схватити, јесте чињеница да је дехристијанизација и дух протестантизма на који су као на кугу упозоравали многи руски великани ХIХ века, био владајући „дух руске интелигенције“ пред катастрофу 1917. године. Нису сви били у стању (попут Пушкиновог генија) издићи се изнад духа масонерије и волтеријанства који је владао у многим руским лицејима. Није велики Гогољ тек тако указивао на „мртве душе“, нити је Достојевски тек тако пророчки указивао на „зле духове“, него је на жалост та пошаст увелико завладала умовима не само обезбожене руске интелигенције, него добрим делом и у јерархији Руске Православне Цркве. Није се свети праведни Јован Кронштатски на почетку ХХ века тек тако жалио: „Престали су схватати руски људи шта је то Русија. А она је подножје Престола Господњег“.

Дакле, дух одступништва од живота по Јеванђељу је, на жалост, владао међу многим ученим људима тог периода. Стаљин свакако није био једина личност која је из богословије закорачила у револуцију. На једном предсаборском саветовању уочи избијања Првог светског рата, Н.Д. Кузњецов је у свом реферату написао: „У свести многих људи се укоренила представа о Епископима као о лицима која су у Табели о рангирању – у рангу генерала“. Највећи светитељи који су живели деценију-две пре катастрофе 1917. године, Теофан Затворник и Игњатије Брјанчанинов, у таквој клими су се повукли у затворништво. Догађаји из 1917. године показали су тужну слику тадашњег стања и у РПЦ – добар део јерархије је одступио од православног императора, заборавио на заклетву верности Епископа Божијем Помазанику и приближио се масонској Привременој влади. Ево речи светог Јована Кронштатског из 1906. године: „Вера Речи Истине, Речи Божије – нестала је и замењена је вером у људски разум. Новинари су се претворили у лажљивце, за штампу нема ничег светог и достојног поштовања, осим њиховог лукавог пера, неретко уроњеног у отров клевете и подсмевања, деца се више не повинују родитељима, ученици – наставницима, бракови су поругани, породични живот се урушава, сви желе аутономију, чак и међу средњим и вишим духовенством – школске установе су заборавиле на своје назначење – бити слуге Цркве и спасења људи. Код интелигенције се изгубила љубав према Отаџбини и она је спремна да је прода инородцима, као што је Јуда продао Христа… Никоме није стало до Истине и Отаџбина је на ивици погибије…“. Зашто скривати чињеницу да је и пре доласка бољшевика на власт (после фебруарског државног удара), у ходницима Светог Синода једно време висио портрет Цара Николаја окренут наопако. Поколебала се вера у целој држави, армији, народу, па на жалост, као што видимо, ни многи људи из Цркве нису били изузетак. Изузетак није био ни студент богословије Јосиф Висарионович Џугашвили (Стаљин).

Ево како то неразумевање историјских процеса лепо сумира велики руски архијереј друге половине ХХ века, доктор црквене историје, Митрополит Јован Сничев: „Узрок несхватања је овде, као и у многим другим случајевима, један – недостатак личног духовног искуства које је присутно код оних који живе истинским неупрљаним црквеним животом. У историјским размерама, то је једина повезујућа карика у бесконачном низу поколења која се смењују. То је једина гаранција да можемо схватити нашу сопствену прошлост. Јер се садржај тог духовног искуства не мења, као што се не мења ни сам Бог – неисцрпни извор тог духовног искуства“. Без овога, сви наши покушаји да се разаберемо у нашој прошлости представљају по Сничеву само „мудровање плоти“ или „размишљања не о Божанском, него о човечанском“.

Ако покушамо да одбацимо „мудровање плоти“, не можемо пренебрегнути чињеницу појаве Државне иконе Мајке Божије на дан принудног одречења Цара Николаја од власти. На тој икони Пресвета Богородица држи руски царски скиптар у руци. То може значити само једно – да је Пресвета Богородица измолила код Свог Сина спасење Русије. Ако је то тако, зар је без Њеног допуштења био могућ долазак и вишедеценијска владавина Јосифа Висарионовича Стаљина? Пре ће бити да се радило о томе, да су синови пакла, закулисни владари света, били наменили великом руском народу улогу коју су приуштили Индијанцима у Америци. И у самој Русији су имали своју пету колону која је за њих одрађивала тај посао. Промишљу Господњом и студент богословије Јосиф Висарионович Џугашвили је залутао у својој младости, искрено се бацио у посао „усрећивања човечанства“ али је веома брзо и увидео да међу његовим партијским друговима има превише оних који у свом срцу не скривају светлост, незлобивост, некористољубивост – него таму, злобу, користољубље, осветољубивост… И догађа се истинско чудо Божије, он веома брзо почиње борбу против тих старих револуционара. Како се уопште може назвати другачије него истинским чудом Божијим, да се после катастрофе зване масонска фебруарска револуција 1917. година и грађанског рата који је уследио после бољшевичке револуције, буквално на развалинама велике Руске империје, могла појавити моћна држава која је ослободила читаву Европу од наци-фашистичке окупације? На челу државе и народа који су то урадили, налазио се Стаљин.

Прва изузетно важна Стаљинова победа, била је победа „тихоновске“ струје у РПЦ, а заслуга за то лежи управо на Стаљину и његовим најближим сарадницима. Документи које ћемо овде навести, који су код нас потпуно непознати, требало би да постиде свакога ко и даље Стаљина оптужује за погром Цркве.

На седници ЦК која је одржана 16. августа 1923. године, Стаљин је говорио о многобројним примерима изругивања над православним храмовима и репресијама над духовенством. Кратак цитат: „Ти и многобројни слични примери јасно сведоче колико се неопрезно, неозбиљно, лакомислено односе неке локалне организације Партије и локални органи власти према тако важном питању као што је питање о слободи религиозних убеђења. Те организације и органи власти, очито не схватају да својим грубим, нетактичним деловањем против верујућих који представљају огромну већину становништва, наносе непоправљиву штету совјетској власти <…>

Полазећи од реченог, ЦК доноси указ:

Забранити затварање цркви, молитвених просторија, … по мотивима неизвршених административних обавеза о регистрацији, а ако је таква одлука донета, одмах је укинути;

Забранити ликвидацију молитвених просторија, здања и осталог, путем гласања на скуповима неверујућих или људи који немају везе са онима који су потписали уговор о тој просторији или згради;

Забранити ликвидацију молитвених просторија, здања и осталог, због неплаћеног пореза, пошто таква ликвидација није у строгој сагласности са инструкцијама НКЈ 1918. г. П. II;

Забранити хапшења „религиозног карактера“, пошто она нису повезана са очигледно контрареволуционарним деловањем „служитеља цркве“ и верујућих;

Одговорност за спровођење у живот ове директиве ставити на секретаре губкома, обкома, облбироа, националног ЦК и регкома лично.

Секретар ЦК Ј. Стаљин, 16/VIII-23 г.

Овај Указ ЦК се појавио одмах после изјаве Патријарха Тихона о лојалности совјетској власти. Међутим, треба знати да је у том периоду Стаљин као секретар још увек био не само далеко од „свемоћи“, него знатно испод Лењина и Троцког као врховних руководилаца у том периоду. Због тога је и испуњавање овог указа вршено само од стране Стаљинових присталица и људи који нису били потпуно равнодушни према Цркви. Цео лењинско-троцкистички апарат био је препун жестоких сатанизованих и русофобних људи међу којима практично није ни било православних Руса, као и свакојаких злочинаца, лопова и убица пуштених из затвора и већ огрезлих у масовном терору. Бољшевици-интернационалисти су преко једног Стаљиновог „колеге“, бившег студента богословије Јакоба Петерса, покушали уз помоћ троцкиста да наметањем „јереси обновљенства“ изнутра растуре цркву. Лењин и Троцки су зацртали као циљ „окончавање са поповима и религијом“ и припремао се потпуни погром РПЦ.

Лако је било из емиграције критиковати Патријарха Тихона, а потом Сергија због његове декларације, али (наравно, част бројним истинским пастирима у Руској Заграничној Цркви) многи од њих не могу избећи одговорност за издају Цара у масонској Фебруарској револуцији. А они који су остали у земљи, упркос прогону (попут Архиепископа Илариона Тројицког који је робијао на злогласним Соловкама), подржали су тај корак Митрополита Сергија, схватајући да Црква Христова при било каквој власти мора да брине о спасењу душа своје пастве. У том тренутку, Стаљин је био једини озбиљан руководилац који је подржавао „тихоновце“ у цркви. О томе сведоче многи црквени великодостојници, на пример Митрополит Венијамин (Федченко) и Архиепископ свети Лука Војно-Јасеницки. Враћено је изучавање руске историје које је било укинуто, забрањен је рад секти и већ 1933. године Стаљин издаје и такве документе који штите Православље. Цитирамо документ од 12. септембра 1933. године.

СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Свесавезна Комунистичка партија (бољшевика):

ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ

N0 1037/19, Менжинском В.Р. 12. септембар 1933 г.

У периоду од 1920 до 1930. године у Москви и на територији околних региона у потпуности је уништено 150 храмова. Од преосталих храмова, њих 300 су преуређени у фабричке погоне, клубове, мензе, затворе, изолаторе и колоније за малолетнике и бескућнике. Планови архитектонске изградње предвиђају уклањање више од 500 преосталих здања храмова и цркви. На основу изложеног ЦК сматра немогућим пројектовање зграда на рачун порушених храмова и цркви, које треба сматрати споменицима архитектуре древног руског градитељства. Органи совјетске власти и радничко-сељачке милиције ОГПУ обавезни су да предузму мере (све до дисциплиновања и партијске одговорности) по питању очувања споменика архитектуре древног руског градитељства.

Секретар ЦК Ј. Стаљин

Остало је забележено од стране тадашњих архитекти да је управо захваљујући инсистирању Стаљиновом био сачуван већ предвиђени за рушење, велелепни храм Василија Блаженог на Црвеном тргу!

Наводимо још једну наредбу Стаљинову из 1939. године:

СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Свесавезна Комунистичка партија (бољшевика):

ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ

N0 1697/13, 11. новембар 1939 г. другу Берији Л.П.

Одлука од 11. новембра 1939. године

Религиозна питања.

По питању односа према религији, служитељима РПЦ и православним верницима, ЦК наређује:

Да се призна несврсисходном ранија пракса органа НКВД СССР-а у делу хапшења служитеља РПЦ и прогона верујућих.

Указ друга Уљанова (Лењина) од 1. маја 1919. године, за N0 13666 – 2 „О борби са поповима и религијом“, адресиран пред. ВЧК другу Ђержинском, и све одговарајуће инструкције ВЧК – ОГПУ – НКВД, које се тичу прогона служитеља РПЦ и православних верника – укинути.

НКВД СССР да спроведе ревизију осуђених грађана по делима повезаним са богослужбеном делатношћу. Ослободити из затвора и заменити казном која је неповезана са лишавањем слободе свим осуђеним по указаним мотивима, уколико делатност тих грађана није нанела штету совјетској власти.

По питању о судбини верујућих који припадају другим конфесијама и налазе се у затворима, ЦК ће донети додатну одлуку.

Секретар ЦК Ј. Стаљин

Уколико неко мисли да је чак и 1939. године, чак и Стаљину, било лако да наредбом укида Лењинове указе, тај ништа не зна о том периоду руске историје. А када се после Курске битке у којој је сломљена кичма Хитлеру Стаљин састао са тројицом архијереја РПЦ 5. септембра 1943. године, донета је одлука о хитној обнови статуса Московске Патријаршије, ученичкој и издавачкој делатности цркве, стварању органа који регулишу црквено-државне односе. За тај сусрет Јован Сничев каже да је био суштинска прекретница у много бољем односу државе према цркви (треба рећи да је после Стаљинове смрти Хрушчов поново започео страшан прогон РПЦ), а на крају сусрета Стаљин је ставио до знања архијерејима да овакав заокрет државе према цркви свакако не деле сви његови партијски другови и састанак је завршио речима: „То је све владике, што ја сада могу урадити за вас“.

Наводимо сатански документ Лењина и Троцког који је укинуо Стаљин горњом наредбом:

СТРОГО ПОВЕРЉИВО – Председнику ВЧК другу Ђержинском Ф.Е.

СВЕРОСИЈСКИ ЦЕНТРАЛНИ ИЗВРШНИ КОМИТЕТ

Москва-Кремљ N0 1866672; 1.V. 1919. г.

УКАЗ

У складу са одлуком ВЦИК и СОВНАРКОМА-а, неопходно је што је могуће брже окончати са поповима и религијом. Попове треба хапсити као контрареволуционаре и саботере, беспоштедно и свуда. И што је могуће више. Цркве подлежу затварању. Просторије храмова запечатити и претварати у складишта.

Председник ВЦИК М. Калинин

Председник СОВНАРКОМ-а В. Уљанов (Лењин)

Овде је одлуком Политбироа стављен потпис Калињина уместо потписа Троцког да се не би подгревао антисемитизам, који се појачавао у време Грађанског рата. Већ смо видели да је Стаљин још 1923. године покушао да умањи погубне последице овог указа као сатанског оружја у рукама лењиниста-троцкиста.

И још неколико симболичних ратних детаља. Васкрс 1942. године пао је тачно на 700-ту годишњицу немачког погрома на леду Чудског језера, чувене „Ледене погибије“ када је свети благоверни кнез Александар Невски разбио германску војску и Стаљин је наредио да се у целој Московској области празник прослави отворено. У документима НКВД-а је остало забележено да су богослужења одржана у 124 препуна храма. Такође на Васкрс, али 1945. године, руска армија је заузела зграду Рајхстага и двојица војника, представника православних народа, Рус и Грузин, ставили су на њу победничку заставу. Имајући у виду изузетан морал војника Црвене армије, може се рећи да је руски совјетски војник био православан по својој духовној суштини. Окултистички Трећи Рајх пао је на православни празник победе живота над смрћу, на Васкрсење Господње. А пошто је те 1945. године због Васкрса прослава светог Георгија померена на 9. мај, капитулацију сатанског Трећег Рајха примио је на дан прослављања светог Георгија, Георгиј Жуков, руски војсковођа чији је небески покровитељ (као и целом руском војинству) управо свети Георгије! У свему овоме, православни хришћанин не може не видети прст Господњи.

Када се све ово има у виду, постаје јасан смисао пројаве Државне иконе Мајке Божије са руским царским скиптром у руци, постаје јасно да је овај најоклеветанији човек ХХ века, Промишљу Господњом залутао у комунизам да би спасао Русију од пропасти. Како је могуће да православни људи могу схватати преображај многих људи, такав преображај попут Владимировог који је од распусног блудника који је имао по двеста љубавница, досегао равноапостолну светост, могу схватити како један такав прогонитељ хришћана Савле постаде највећи сасуд Духа Светог, могу схватити како Марија Египћанка од велике блуднице поста велика светитељка – све то могу схватати, а не могу схватити да је могућ био некакав преображај и код бившег студента богословије Јосифа Висарионовича Стаљина? Да ли је „Домом Пресвете Богородице“ како су руски светитељи називали Русију, деценијама могао владати Стаљин без Њеног одобрења? Симболично је да је приликом крштења за небеског покровитеља Јосифа Висариновича Стаљина, одређен заручник Јосиф, који је чувао Пресвету Богородицу и Господа Исуса од Иродовог погрома. Историја РПЦ ХХ века као да нам шапуће да је Пресвета Богородица после скоро два миленијума поверила једном другом Јосифу да сачува Цркву Њеног Сина од потпуног погрома који су планирали Лењин и Троцки.

Могла би се набројати подугачка листа похвалних речи руских и не само руских архијереја о Стаљину. Могле би се навести многе друге ствари, попут чињенице да од 1939 до 1952. године није сазван ни један партијски конгрес, а у том периоду је обновљена Патријаршија и одржана чак три Помесна сабора, међу њима и изузетно значајни – о неучешћу словенских православних цркава у екуменистичком покрету, навести чињеница да је од 1941 до 1953. године у СССР-у отворено 22 хиљаде парохија и многе богословије и академије, могло би се наводити још много тога да би се доказала истина из наслова текста.

Велика победа над нацизмом, највећим злом у историји човечанства, била је могућа само уз помоћ владара који у одсутним моментима руске и светске историје није ратовао против Промисли Господње. Дакле, Велика Победа имала је и Великог Вођу, а они који мисле да је могућа Велика Победа са малим вођом, плашим се да не схватају ништа из историје…

-
ЗВАНИЧНО СЕ ВОДИ КАО „ДАЧА У СОСНОВКИ“ А НАЛАЗИ СЕ У ГОРЊОЈ МАСАНДРИ

  • Туристи стижу у групама од по 17, а посета није могућа без водича који им показују и „Стаљинов кабинет“ и трпезарију у којој је ентеријер исти као пре 67 година
  • Још указују: да је „кућица“ од пробраних борових трупаца „срезана“ у Москви и са две железничке композиције довезена до Јалте. А све је урађено без и једног јединог ексера

        ТУРИСТИ који овога лета и надаље буду посећивали Крим – имаће прилику да виде и „Стаљинову кућицу“ која је свих протеклих година била затворена за посетиоце.

        Та „кућица“ се званично води као „Дача у Сосновки“, а налази се у Горњој Масандри код Јалте.

        Направљена је од дрвета 1948. године – по Стаљиновом налогу и служила му је као летња резиденција.

        Сада је укључена у два туристичка пакета. Цена летњег је 600 рубаља. Туристи стижу у групама по 17 јер се дача-кућица још не може посећивати без туристичког водича.

        Зимски пакет се продаје под називом „Тајна историја Масандре“.

        Историчари указују да Стаљин није волео да борави у Ливадијском дворцу и да се једном приликом – док је ходао по оближњој боровој шуми – сагнуо, узео шишарку која му се свидела и затражио да „кућица“ буде управо ту саграђена. Тако је и било.

        Добила је име „Мала Сосновка“.

        Посетиоцима показују и „Стаљинов кабинет“ и трпезарију у којој је ентеријер исти као пре 67 година.

        Још им указују: да „кућица“ била од пробраних борових трупаца „срезана“ у Москви и са две железничке композиције довезена до Јалте.

        Све је урађено без и једног јединог ексера.

        „Кућица“ споља изгледа као велика брвнара, али је унутра све урађено за „вођу“. Од десетак најбољих врста дрвета.

fakti.org/rossiya/staljinova-letnja-rezidencija-brvnara-kod-jalte-konacno-otvorena-za-posetioce

-

КОРОВИН: ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ НОВА КОНТИНЕНТАЛНА ИМПЕРИЈА БЕЗ ЛИБЕРАЛА И ЗАПАДНОГ УТИЦАЈА

* Стаљинова држава није биле марксистичка. Од Лењиновог тзв. „политичког тестамента“, Стаљин је направио потпуно супротне принципе, на шта нису престајали да се жале лењинисти и у периоду Горбачовљеве перестројке. Зато су сви покушаји да се у њој примени лењинизам доводили до њеног уздрмавања и, на крају крајева, до распада

          * Стаљинова држава је била типична држава-империја, која је стриктно поштовала геополитичка начела и права народа, градећи се на доминантним начелима социјалне правде. Таква је наша држава била на врхунцу своје моћи, таква ће бити и у будућности, упркос батргању пете колоне и либералних љубимаца властина државним функцијама да је ослабе, очерупају и униште

Пише: Валериј КОРОВИН

        ЈОШ увек живимо у Стаљиновој, односно стаљинској држави, која је створена с таквим степеном отпорности, да нису могле да је уздрмају ни Хрушчовљеви експерименти са враћањем Лењиновим принципима, ни Горбачовљева перестројка, чак ни покушаји потпуног уништења од стране либерала из 1990-тих.

        Данас стаљинску континенталну државу уништавају либерали из 2000-тих, а резерве отпорности су на измаку.

        Потребно је ресетовање – треба нам нова континентална евроазијска империја без либерала и западног утицаја.

        Стаљин није био марксиста (не негирајући, при том, марксизам формално), чак није био ни лењиниста, али сачувао је континуитет Лењинове револуције.

        Од Лењиновог тзв. „политичког тестамента“, Стаљин је направио потпуно супротне принципе, на шта нису престајали да се жале лењинисти и у периоду Горбачовљеве перестројке.

        Стаљин је по својим ставовима био национал-бољшевик, за којег држава има вредност (за разлику од марксиста), а социјална начела праведности су недодирљива. С тим у вези, држава коју је изградио Стаљин с ослонцем на народ (а не на револуционалну класу из дела марксиста, чак не на револуционарну партију, за разлику од лењиниста) била је национал-большевичка империја.

        Такозвано „национално питање“ Стаљин је решавао у оквиру евроазијске, а не марксистичке парадигме: очување идентитета уместо растварања у котлу за претапање код марксиста; колективни субјективитет народа и народности (етноса) уместо дискретног друштва егалитаристичке народне демократије код марксиста.

        Једино што Стаљин није успео да издејствује још за Лењиновог живота – то је принцип аутономија у темељу изградње нове совјетске државе уместо „националних република“. Повинујући се Лењиновом ауторитету, Стаљин је прихватио његов модел формирањаа савеза и задржао га, што је и била темпирана бомба која је довела до распада СССР, а може и до распада РФ.

        Стаљин је користио геполитички метод у спољној политици, која је само номинално припадала марксистичкој школи теорије „међународних односа“. У стварности је то био одраз у огледалу либералне школе, у чијој основи је уместо либералне демократије био њен потпуни антипод – национал-бољшевизам.

        Али, Стаљину нису била страна ни начела реализма, али само у случајевима када нису били у супротности с геополитичком логиком. Негирање геополитике од стране Хрушчова и касније –  довело је, као што знамо, до трагичних последица. До „геополитичке катастрофе“ изражене у распаду СССР.

        Тако да Стаљинова држава није биле марксистичка, веома условно и у минималним пропорцијама садржавала је Лењинова начела изложена у „политичком тестаменту“, зато су сви покушаји да се у њој примени лењинизам доводили до њеног уздрмавања и, на крају крајева, до распада.

        Одатле и когнитивна дисонанца код совјетских марксиста, који су, простудиравши Маркса и Лењина у тероији, када подигну поглед, видели испред себе потпуно другачију реалност, с којом теоријске поставке марксизма и лењинизма нису имале никакве везе.

        Стаљинова држава је била типична држава-империја, која је стриктно поштовала геополитичка начела и права народа, градећи се на доминантним начелима социјалне правде.

        Таква је наша држава била на врхунцу своје моћи, таква ће бити и у будућности, упркос батргању пете колоне и либералних љубимаца власти на државним функцијама да је ослабе, очерупају и униште.

fakti.org/rossiya/rusiju-%D1%98os-cuva-otpornost-drzave-koju-je-u-njene-temelje-polozio-staljin

-

Александар ШУМСКИ

 

Свештеник Александар Шумски истиче да хришћански вектор спољне политике који је зацртан на почетку ХIХ века, данас са радошћу примећујемо у деловању садашњег руског председника…

Предвиђам да ће овај наслов текста изазвати одиозност код појединаца. Но, нисам желео да шокирам читаоца насловљавајући свој текст таквим насловом. Полазим од историјске реалности, из поимања континуитета отаџбинске историје и непобедивости њеног духовно-моралног језгра. Са таквим приступом личностима и појавама које су на први поглед потпуно некомпактибилне, при дубљем проучавању испоставља се да се ради о нераскидивој повезаности.

gSK_gsFIMSY

Другог децембра 2015. године напунило се 190 година од смрти Императора Александра Првог Благословеног. Промислитељски је да управо тога дана Црква слави празник светог Филарета, Митрополита Московског.

YDuffi6_fyk

Та два велика руска човека била су тесно повезана један са другим током много година њиховог заједничког живота. Цар и светитељ су чували државни и црквени живот од свих спољашњих и унутрашњих напада и опасности. Они су часно носили свој тешки Крст који је на њих положио Господ наш Исус Христос. Треба истаћи да се име и дело Александра Првог код нас помиње знатно ређе него имена других водећих руских царева и императора. Ми много говоримо и пишемо о Ивану Грозном, о Петру Првом, о Екатерини Великој, о Александру Другом и Трећем, о Николају Првом, да и не помињемо Цара мученика Николаја Другог.

У већини случајева име Александра Првог помиње се у разговорима повезаним са смрћу “августејшег оца”[1] Императора Павла Првог. И по правилу се помиње у негативном смислу. И из видокруга се потпуно губи још једно његово име – Благословени. А то име је добио исто тако заслужено као и Петар Први и Екатерина Друга што су добили имена – Велики.

На позив Одељења за спољње послове Московске Патријаршије узео сам учешће у свечаном сабрању православне заједнице око споменика Александру Првом у Александровском врту. Одслужена је заупокојена литија и прочитана је дореволуционарна молитва “О упокојењу Благочестивог Господара Императора Александра Првог”. У тој молитви се каже: “Погледај благосрђем Твојим на раба Твојега Благочестивог Императора Александра Првог и помени сву кротост његову, великодушност према непријатељу, милосрђе према ближњима, смиреномудрије пред човеком и његову покорност са страхопоштовањем према Твојој Светлој Промисли… И онај који је на земљи стекао име Благословеног, молимо те, Царе, да стекне и на Небесима код Тебе име Праведног…”

Те свете речи молитве не представљају официјелност – у њима се одражава суштина покајног и делатног подвига Александра Првог. У њима ми созерцавамо резултат његовог духовног и моралног развоја.

У младости су духовно-морални погледи Императора Александра били донекле замагљени, њих је тада тешко било оценити као стамени хришћански поглед на свет. Међутим Наполеонова инвазија је радикално променила његов поглед на свет. Сам Император је свој унутрашњи преображај овако описао: “Пожар Москве је осветлио моју душу и загрејао моје срце вером какву раније нисам осећао”. Од тада се Александар Први не растаје са Библијом, иако је пре тога он веома ретко узимао у руке. Он је дошао до непоколебљивог сазнања да народи који се називају хришћанским морају живети по Јеванђелским заповестима. И да је најважнија обавеза руководилаца тих народа – да свим својим силама омогуће успостављање таквог живота.

12680_900

2baa438199d1

После коначне победе над Наполеоном најзначајнији монарси су у септембру 1815. године потписали акт који је назван “Света алијанса” у коме се огледа очит покушај уношења хришћанских елемената у политику европских руководилаца. Такав карактер овај акт је добио искључиво заслугама и инсистирањем руског Императора. Остали европски монарси су се цинично смешили и према хришћанским позивима руског Императора су се односили као према егоцентричној појави. Али ипак, они су били приморани да се потпишу испод речи тог акта да је убудуће неопходно да се сви узајамни односи “потчине високим истинама које су инспирисане вечним законима Бога Спаситеља и да се неће руководити било каквим другим правилима као заповестима свете вере, заповестима љубави, истине и живота”. Ове речи руског Императора политичари и владе тадашње Европе су доживљавали као пуну утопију. То је јасно, пошто су радови Николо Макијавелија у којима се тврди да Цар (политичар) може ићи на било какве моралне злочине уколико је то неопходно за достизање овог или оног политичког циља, за њих представљало руководећи политички приручник. Николо Макијавели је декларисао неспојивост политике и морала.

А овде Александар Први одједном предлаже европским (западним) руководиоцима да се окану Макијавелија и убудуће се ослањају на Христа. Такве речи просвећена Европа још није слушала! Да ли је Александар Благословени био утописта! Наравно, био је! Но, он је бранио такву утопију без које свет уопште не може постојати. Зато што се та утопија назива Хришћанским Идеалом. Велика заслуга Александра Првог огледа се у томе што је он први у светској политичкој историји читко и јасно предложио да се води политика и узајамни политички односи међу државама, засновани на Хришћанским Идеалима и по први пут покушао да оствари те Идеале у реалном животу, у реалној политици.

Немогућност остварења Хришћанског Идеала у реалном животу, ма колико то парадоксално изгледало, значи реално снагу тог Идеала и његову трајну ефикасност у реалном животу. Без обзира колико је гнусан и циничан овај или онај политички руководилац, он ипак у дубини своје душе, на дну савести, осећа да ради на супрот Богу.

Потресну оцену личности Александра првог дао је светитељ Филарет, Митрополит Московски, у својој беседи изговореној над одром покојног Цара Александра Павловича. Он пре свега обраћа пажњу на то да личност Александра Првог има универзални значај: “Јер је он народима био од Бога дарован, а не само народу рускоме”. А ево како свети Филарет описује време у коме је Император Александар по Промисли Господњој живео и делао: “Није то било тихо јутро Русије него бурно вече Европе. Бура метежа је разрушила и Царски Престо и Олтаре Христове код народа (има у виду Француску) и ужасне развалине је умивала крвава киша. Из анархистичких порива појавио се попут силног вихора лопов на власти (Наполеон)… Шта би било да у овом садашњем тренутку, када је тако ојачао и узвисио се тај прекомерни на земљи, шта да Господ није подигао потребног за земљу? Шта би било са народима који су из дана у дан умножавали број поробљених људи, кроз које се само умножавао број поробљивачког оружја и повећавала снага поробљивача…?”

Како су задивљујуће по дубини и тачности Филаретове дефиниције Наполеона – “прекомерног на земљи” и Александра Првог “потребног за земљу”!

Даље је светитељ говорио о “амбису зла” који је донео Наполеон и о томе да је Император Александар “закључао тај бездан” а “Француски идол се разбио на грудима Русије”.

И увек ће се спољни непријатељ “разбити о груди Русије”. Тако је било и 1945. године, тако ће бити и данас. Зашто сам ја толико уверен у неизбежну Руску Победу? Зато што је однос Русије према другим народима увек био праведан и опирао се на хришћански поглед на свет. Ни једна друга земља на свету чак ни приближно није приступала таквом схватању своје спољне политике.

Један од оних који су на векове одредили хришћански вектор у односу Русије према другим народима, био је Александар Благословени. И у том вектору свечовечности, Русија се никада није променила. Чак ни у атеистичком совјетском периоду при Стаљину јасно се прати спољнополитичка линија Александра Првог. И с тим у вези поново бих желео да се сетим речи светитеља Филарета о томе шта би се догодило са светом да Александар Благословени није одржао победу над Наполеоном: “Шта би било са народним духом, шта би било са просвећеним и разумним образованим делом човечанства када је неограничено самољубље, када владар нема никаквих граница у неуважавању, када се непрекидно захтевало да сви морају пред њим да пузе, како би се добродетељ обавезивала само на испуњавање његове воље, истина – да само њему ласка, знање – да само проналази средства за његове циљеве…”

И са пуним правом ми можемо изговорити те речи светитеља Филарета када оцењујемо значај победе СССР-а којом је руководио Јосиф Стаљин над гемранским вођом Адолфом Хитлером. У том рату исто као и у рату са Наполеоном, добро и праведност су победили зло и свако понижење истине. Совјетски војници Стаљина и Жукова, исто као и војници Александра Првог и Кутузова, донели су Европи истинску слободу и великодушност према побеђенима.

tmpxt4qrD

Да поново цитирамо речи светог Филарета: “Александар је са победом у престоници непријатеља који су разрушили тебе, потом препорођена Престонице Александрова, кажњавао тог непријатеља казном праведника – милошћу. Ништа не дирајући, ништа не тражећи, не приказујући и не прихватајући славу победника, дарујући им заробљенике…”.

А како су се понашали совјетски војници-победници на непријатељској територији? За тако огромну армију насиље над мирним немачким становништвом је било минимално и носило је случајни карактер. Стаљин није спржио Берлин него је хранио гладне Немце. Он није спалио Дрезден и није гурнуо у атомски пакао Хирошиму за разлику од западних “савезника”. У Совјетском Савезу није било стаљинског Саласпинса[2] у коме би совјетски лекари вадили крв из немачке деце како би се поправило здравље рањених војника Црвене Армије. И нису им пресађивали рожњаче од деце пораженог народа. И на Јалтинској конференцији Стаљиново име под завршним документом налази се на трећем месту, после потписа Черчила и Рузвелта.

26-3523535-big-three

Свети Филарет говори: “Метежи ако нису уништени, онда су доведени у очајање. Дела која је решавао мач, сада решава Савет. Многобројна Александрова војска стоји у тишини као величанствена стража мира не само Русије, него и Европе”.

И зар би било неправедно овакве речи светитеља поновити и у односу према Совјетској Армији која је заузела Берлин 1945. године?

Нема никакве сумње да хришћански вектор спољне политике који је задао Александар Први, са радошћу можемо да пратимо и у делима, поступцима и речима руског председника Владимира Путина. Поново Русија стоји на стражи мира и поретка, поново везује адску бездан. Наш председник би данас морао да делује у условима сличним онима у којима је деловао Александар Благословени. Нема сада као што није било ни тада “тихог јутра Русије” али поново ми примећујемо, по речима светог Филарета Московског, западну “буру метежну” против Христа и “бурно вече Европе” која се погружава у хаос тероризма и новог вавилонског мешања. А иза океана се шири “неограничено самољубље владара који не уважавају никакве границе”.

EN_01154539_2057

DTugMhvVYsgDAvzkAoOtqI3r05O5N0IL

62fJhnO-buw

Александар Први је победио у свом великом рату, Стаљин у свом, Владимир Путин још мора да победи заједно са свима нама у нашем великом рату са Западом. Ми ћемо обавезно победити! Није случајно Владимир Путин заједно са Свјатејшим Патријархом Кирилом прошле године отварао споменик Императору Александру Првом у Александровском врту.

Свештеник Александар Шумски, публициста, члан Удружења књижевника Русије

Превод са руског: ruskline.ru/news_rl/2015/12/05/aleksandr_pervyj_stalin_putin/

[1] Августейший отец – Отац Отаџбине (лат. Pater Patriae) — староримска почасна титула, касније се одомаћила и у називима хришћанских царева (примедба преводиоца).

[2] Концентрациони логор за децу у окупираној од стране нациста Летонији, једини на свету концентрациони логор за децу поред таквог логора у клеронацистичкој НДХ (примедба преводиоца).

-
  • Колективни ум Запада трага за непротивречном сликом света са одговором не питање: „зашто мрзимо плишани руски ауторитаризам и волимо као најрођеније робовласничке монархије Арабљанског полуострва, нацисте Кијева и остатак позоришта“?
  • Логични западни одговор је: „то су непријатељске орке, а ово су послушни мајмуни“. Такав одговор би, уосталом и био нормални западни одговор. А стандардно бла-бла-бла о равноправности људи, које се користило током неколико деценија, то је било само због страха након великог светског рата

​Пише: Виктор МУРАХОВСКИ

        ДАНАС су учени казуари „Британске радио-телекомпаније“ објавили научно-популарни текст „Хоће ли ишчезнути диктатуре“.

        Тај текст се нашао између друга два научно-популарна текста – „Хоће ли умрети религије“ и „Зашто нам расту стидне длачице“ (не шалим се, тако је код Би-Би-Си).

        Његови истраживачи одмах наступају са адутима: „Диктатуре односе безброј живота, укључујући и 49 милиона Руса који су убијени под влашћу Џозефа Стаљина“.

        Разумљиво, Џозеф је побио половину Руса уз помоћ друге половине – шта од тога може да буде научније.

        Ипак, најинтересантнија је сама идеја текста. У њеном средишту је монолог праве научнице Наташе Езрове, дежурног експерта за ауторитарне режиме. Она тврди да је у младости сматрала да сви људи теже ка демократији и слободи, али да сада схвата да су „неким културама важније стабилност и безбедност него слобода“.

        Дакле, док постоје те културе – постојаће и диктатуре.

        Из овога се могу извући два различита закључка. Први је оптимистички и зато вероватно нетачан: „Чини се да су на Западу почели да схватају да њихова либерална демократија не лежи другима и да ће нас оставити на миру“.

        Други закључак је правилан, зато што је песимистички. Пред нама је, грађани, претензија на повратак нормалном европском доживљавању света у којем не постоје „једнаке културе“ , па истински слободни западни људи могу организовати и користити на остатку глобуса режиме који „одговарају локалним културама“.

        У томе је сва тајна „народних ношњи“ које су сада преплавиле цео простор од Мезопотамије до (украјинског) Крижопоља.

        Колективни ум Запада, нема сумње, трага за непротивречном сликом света са одговором не питање: „зашто мрзимо плишани руски ауторитаризам и волимо као најрођеније робовласничке монархије Арабљанског полуострва, нацисте Кијева и остатак позоришта“.

        Логични западни одговор је: „то су непријатељске орке, а ово су послушни мајмуни“. Такав одговор би, уосталом и био нормални западни одговор. А стандардно бла-бла-бла о равноправности људи, које се користило током неколико деценија, то је било само због страха након великог светског рата.

        Неки Черчил се није устручавао да објасни да се „тупа индијска раса само својим размножавањем спашава од заслужене судбине“, а да је у Аустралији „развијенија раса дошла и заузела место Абориџина“.

        Сада ће овом традиционалном западном погледу на свет убризгати ботокс: замениће „расе“ на „културе“ и објавиће то свету…

fakti.org/rossiya/medija-menju/kad-zapad-tovari-na-dzozefa-staljina-a-po-svaku-cenu-pere-cercila

-

ЕПАРХИЈА Руске праволавне цркве у Белгороду објавила је да њени свештеници нису учествовали у богослужењу са Стаљиновом иконом на Прохоровском пољу.

          Указала је да је „богослужење за умрлог” одслужио јеромонах са Свете Горе Афиноген.

          Истовремено је прецизирала да је икона са Стаљиновим ликом направљена у „иконописном стилу”, али да се не може сматрати иконом. Прво, зато што нико ко се на њој види није припадао и не припада РПЦ нити је проглашен за светитеља. Друго, зато што су неки ликови са иконе били „отворени прогонитељи Цркве”.

          Икону су направили уметници из руског града Рибинска, по наруџбини дискусионог Изборског клуба и његовог председника – писца Александра Проханова.

          „Икону” са Стаљиновим ликом Проханов је први пут представио 14. маја 2015. – на седници Савеза писаца Русије.

fakti.org/rossiya/u-rusiji-se-pojavila-staljinova-ikona-koju-rpc-ne-priznaje

Негде у мају 1945, око двадесетог, Ј.В.Стаљин је повукао из Немачке маршала Г.К.Жукова. „Док смо ми разоружавали све војнике и официре немачке армије и послали их у логоре за војне заробљенике, – рекао је он, – Енглези остављају немачке јединице у пуној бојевој готовости и са њима склапају пријатељство… Мислим да  они теже да сачувају те јединице како би их касније искористили. А то представља  директно кршење договора који су постигли премијери земаља о томе да немачке јединице морају одмах да се распусте“.

Совјетска обавештајна служба је добила текст тајног телеграма који је В.Черчил још пре него што се рат у Европи завршио послао фелдмаршалу Б.Монтгомерију, команданту британских јединица. Текст телеграма је гласио: „Пажљиво сакупљати немачко оружје и ратну технику и складиштити их како би их било лако  поделити немачким јединицама са којима би нам се пружила могућност за сарадњу, уколико   се совјетска офанзива настави“.

Жуков је, по Стаљиновом налогу, на заседању Контролног савета за управљање Немачком, у коме су били представници СССР-а, Велике Британије и Француске, дао оштру изјаву и при том подвукао да историја  познаје мало примера таквог вероломства и издаје савезничких обавеза. Монтгомери је ту оптужбу одбацио, али је после неколико година признао да јесте такав налог добио од свог премијера и да се „као војник – потчинио наређењу“.

У берлинском правцу су се још водиле жестоке борбе, а Черчил је већ био сигуран да је „Совјетска Русија постала смртна опасност за слободни свет“. Мора се, сматрао је британски премијер, „одмах формирати нови фронт против   наглог  руског напредовања“, при чему „тај фронт у Европи треба да буде што ближе истоку“. Черчил је, по сопственом признању, био потпуно занет само једним осећањем: у његовим очима се „совјетска претња већ нашла на месту на коме је до тада био нацистички непријатељ“.

Зато је Лондон планирао да освајање Берлина изврши енглеско-америчка армија, да Чехословачку ослободе Американци и да њихове јединице прве уђу у Праг, као и да западне државе преузму управу Аустријом, ако не може другачије, а оно ипак заједно са Совјетским Савезом.

Најкасније у априлу 1945. Черчил је наредио Уједињеном штабу за планирање у војном кабинету Велике Британије да разради план за ванредну  операцију чији је шифровани назив био „Unthinkable“, тј. „Незамисливо“. Циљ те операције је био да се „Русија натера на потчињавање вољи Сједињених Држава и Британске империје“. Они који су тај план осмислили требало је да сагласно Черчиловој наредби  за почетак војних дејстава против СССР-а  одреде 1. јул  1945. Тако је још за време последње етапе сукоба са Хитлеровом Немачком Лондон  започео припреме за наношење ударца у леђа Црвеној Армији.

Извршавајући Черчилово наређење, британски штабни официри су полазили од тога, да постављени задатак може да се реши само тоталним ратом који претпоставља: а. Окупацију оних области Совјетског Савеза без којих ће СССР, када остане без њих,  да изгуби материјалне могућности за вођење рата и настављање отпора, као и  б.  Наношење совјетским оружаним снагама  одлучујућег пораза који би онемогућио СССР да настави рат.

Аутори плана су, истине ради, предвидели и да Црвена армија може да одступи у дубоку позадину и да отпор настави помоћу тактике која је већ више пута успешно коришћена у претходним ратовима. Њихове сумње су повећаване при разматрању питања о снагама страна: „Постојећи однос снага у Централној Европи, где су Руси отприлике три пута јачи, могућност савезника да дођу до потпуне и одлучујуће победе чини врло мало вероватном.“ Како би се ликвидирала „диспропорција“  потребне су биле баш оне напред  поменуте немачке јединице о чијој се борбеној готовости, чак и пошто су заробљене, бринуо лично Черчил.

У свом извештају премијеру британска војна лица су констатовала да Црвена армија на највишим положајима има висококвалификовану и искусну команду, врло чврсту дисциплину, а да  је, уколико се упореди са било којом армијом  западних држава, мање захтевна  према снабдевености, да делује тактички храбро, и да не броји губитке. Такође, наоружање је развијано током читавог рата и оно је на високом нивоу, будући да није лошије од наоружања армија западних земаља.

Општи закључак британске штабне команде  о перспективи војне кампање против СССР-а је био песимистички:

„а) Уколико започнемо рат против Русије морамо бити спремни на увлачење у тотални рат који ће бити и дуг, и скуп;

б)  Бројчани недостатак наших копнених снага чини врло сумњивим ограничен  и брз успех, чак и уколико  би политички циљ био постигнут у складу са нашим прорачунима“.

У таквом облику план је предат на разматрање комитету команде штабова – највишем органу војног руководства Оружаних снага Велике Британије. 8.јуна 1945. Черчилу је послат следећи закључак који су  потписали  начелник   генералштаба  Британске империје, фелдмаршал А.Брук  и начелници штабова ВМС и ВВС: „… сматрамо да уколико  рат почне, постизање брзог ограниченог успеха ће бити изван наших моћи и ми ћемо се наћи увучени  у дугачки рат против снага које су јаче од нас. Шта више, уколико  код Американаца дође до повећања замора и равнодушности,   и уколико их магнет рата  повуче према Тихом океану, надмоћ тих снага може  да се много повећа“.

Мрзовољу Черчила, када је добио такав закључак, тешко је описати, али ништа није могло да се промени: у корист Црвене армије је одлучио однос снага. Чак и да је у рукама била атомска бомба, са фактором из закључка је морао да рачуна  и Хари Труман.

Првих дана боравка на месту председника САД, примајући у Белој кући В.М.Молотова, народног комесара за иностране послове СССР-а, Труман је одмах прешао на ствар. Из уста америчког председника се зачула лоше скривена претња  да ће на СССР  да се примене економске санкције. 8.маја 1945. Труман је наредио да се максимално смање испоруке СССР-у по ленд-лизу. То чак није ни саопштено совјетској страни. Тако су амерички бродови који су већ били на отвореном мору, добили наређење да се врате у  луке у којима су регистровани. После извесног времена наређење о смањењу испорука је повучено, јер на други начин Труман не би добио могућност да СССР увуче у рат са Јапаном, што је њему било јако потребно, али велика штета совјетско-америчким односима је већ била нанета.

Вршилац дужности државног секретара САД Џ.Гри  је 19.маја 1945. написао меморандум у коме је изјавио да је рат са Совјетским Савезом неизбежан. Треба, писао је, да се „америчка политика према Совјетском Савезу у свим правцима   одмах    затегне. Много је боље и сигурније, тврдио је,  да до судара дође пре него што Русија   изврши обнову и   развије свој огромни потенцијал за војну, економску и територијалну надмоћ“.

Импулс који је долазио од политичара осетили су и војници. У августу 1945. (рат са Јапаном је још трајао) за генерала Л.Гровса, руководиоца америчког атомског пројекта,   припремљен је тајни документ под  називом „Стратешка карта неких индустријских области Русије и Манџурије.“ У документу је набројано 15 највећих градова СССР-а – Москва, Баку, Новосибирск, Горки, Свердловск, Чељабинск, Омск, Кујбишев, Казањ, Саратов, Молотов (Перм), Магнитогорск, Грозни, Стаљинск (вероватно се мислило на Стаљино – Доњецк), Нижњи Тагил. Дат је њихов географски положај, подаци о становништву, индустријски потенцијал, најважнији циљеви за бомбардовање. Вашингтон је отварао нови фронт – овог пута против свог дотадашњег савезника.

Лондон  и Вашингтон су у тренутку заборавили не само заједничку борбу са СССР-ом на фронтовима Другог светског  рата, већ и заједничке обавезе да се стане на стражу мира и међународне безбедности, који су договорени у Јалти, Потсдаму и Сан-Франциску.

-
  • Стаљин је руководио СССР до рата, за време рата и после рата. Он је био истински „организатор победе” СССР коју је почео да организује знатно пре почетка рата. Током три предратне године – 1938, 1939. и 1940. – бруто производи СССР и Немачке били су се практично изједначили. То је био резултат убрзане индустријализације
  • Пакт о ненападању са Немачком био је блистав дипломатски потез јер је земљи обезбедио безмало две године за припреме а границу померио 1-2 хиљаде километара на Запад
  • Политички и економски услови које је СССР створио својим генералима и другим официрима за ефикасно парирање агресији – били су безмало идеални. Совјетска армија је била слабија од немачке само зато што је Хитлерова већ имала искуство у вођењу савремених ратова великих размера, што је била потпуно мобилисана и већ прекаљена у борбама
  • СССР је током рата произвео 105.251 тенка наспрам 46.857 немачких, 516.648 артиљеријских оруђа наспрам 159.147 немачких, 99.950 војних авиона наспрам 55.727 немачких. По свим основним показатељима – осим по производњи војних камиона – СССР је надмашио Немачку. То је совјетском руководству омогућило да на фронт пошаље двоструко више дивизија него Немачка
  • Са окупираних територија је на исток било пребачено 17 милиона људи заједно са 2.593 индустријска предузећа која су почела да снабдевају фронт већ 1942. године. Да те фабрике нису биле „пресељене” – Црвена армија напросто не би имала чиме да ратује
  • После брзог пораза Француске у мају-јун 1940, Стаљин је морао да буде још опрезнији. Јер, француска армија је у то време сматрана најмоћнијом копненом армијом на свету. А још је на страни Француске било 12 енглеских, 22 белгијске, 8 холандских и 2 пољске дивизије
  • Француска и Велика Британија, иако су већ биле у рату са Немачком, у зиму 1939/1940 спремале су експедициони корпус за рат против СССР који би ударио преко Финске. У лето 1940. те земље су планирале и авио-ударе по налазиштима нафте око Бакуа      

         Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

         ОСТАЛО је мало до 70-годишњице Велике Победе. Следе: параде, ватромети, одавање почасти ветеранима који су доживели до наших дана, филмови о подвизима на фронту и у позадини. И наравно: спорови о томе како је требало рат почињати, како га водити и како завршавати, а такође – ко је крив за поразе и ко је заправо извојевао победу.

         Нажалост, масовна свест доживљава рат крајње упрошћено: генерали, штабови, карте, одлуке, тенкови, топови, војници – ура! – мотив –  пробој – победа! Ако победе одмах нема, то значи да је неко донео неправилну одлуку, да је погрешио, а ако рат још почиње са онаквим катастрофалним поразима, као 1941, онда то  значи да су грешке биле просто злочиначке.

         Друштво поставља једнако проста питања: због чега генерали нису добили тенкова колико им је било потребно? Где је била авијација? Зашто је пешадија деловало неусаглашено? Све у том стилу. Заправо, све своди на једно: зашто се одступало?

         Још током рата јавности је било предложено објашњење неуспеха током првих месеци – изненадни напад.

         После Стаљинове смрти, а нарочито током перестројке, верзија о изненадном нападу била је најпре допуњена верзијом о грубим грешкама Стаљина при одређивању момента немачког напада, а затим се појавила верзија о дубинској погрешности и чак преступном карактеру Стаљинове предратне политике. Та верзија је била, у суштини, постала доминантна.

         У либералним круговима се родила формула: рат је 1941. године изгубио Стаљин, а 1945. га је добио народ.

         Занимљиво је да сада – док траје процес који су новинари назвали ”друштвеном рехабилитацијом Стаљина” – народ одбија да поверује у верзију о погрешности, а поготово о злочинствима руководства, али никаква друга објашњења осим фамозне изненадности напада још не добија. Упркос томе што се порази совјетске армије током 1942. године никаквом изненадношћу напада не могу објаснити.

         Све у свему, земља-победник и после 70 година од Велике Победе сасвим мутно себи представља како је победила јер виђење Великог Отаџбинског рата црпи из широко распрострањених митова и легенди. А ако се не могу правилно оценити разлози својих победа и пораза – онда се праве и погрешни закључци због којих се и у будућности можеш наћи у опасности. Зато би било добро разабрати се у догађајима који су били далеки од бојних поља, али су определили исход рата.

         Почнимо од руководства.

         Стаљин је руководио СССР до рата, за време рата и после рата. У већем делу тог периода он је имао ако не апсолутну, оно више него довољну власт да без ометања реализује своје стратешке планове.

         Он је припремао земљу за рат, он је – упркос томе што је Врховним Главнокомандујућим постао формално тек 8. августа 1941. године – од првог дана дириговао дејствима јединица на целом огромном фронту.

         Он је одредио и црте послератног света.

         Због свега, политика СССР у целом историјском периоду повезаном са Великим Отаџбинским ратом – од његове припрема до резултата – може бити означена као стаљинска.

         Одавде следи неизбежан закључак: Стаљин не може бити одговоран само за поразе 1941. године и не може не бити заслужан за победу 1945. године. Он као руководилац носи суштинску одговорност за све неуспеха (чак и ако они објективно нису могли да се избегну), али њему у пуној мери припадају и ловорике победа.

         Може се, наравно, тврдити да су победе доносили генерали и војници. Само, генерале је било потребно изабрати и поставити на права места, а војнике – наоружати, обући, обути и хранити.

         Тачно је: Стаљин није био војсковођа у смислу да је непосредно командовао јединицама и армија. Његова ула се најбоље види у овој историјској паралели.

         Између 1793. и 1795. године члан Комитета јавног спаса Конвента револуционарне Француске био је Лазар карно који је био задужен за војни персонал и покрете трупа. Његова зачуђујућа енергија и способност предвиђња омогућили су револуционарној републици да има све што је потребно за функционисање 14 армија које су добиле рат против прве коалиције. Карноа су зато прозвали „организатором победе”.

         Управо те речи одређују улогу Стаљина у победи СССР. Он је заиста био организатор победе, поготово што је он победу почео да организује знатно пре почетка рата.

         Током три предратне године – 1938, 1939. и 1940. – бруто производи СССР и Немачке били су практично једнаки. То је био резултат убрзане индустријализације ради које су морали да буду мобилисани сви ресурси земље.

         Тадашњи темпо индустријализације не једном је био критикован и 30-их година и у наше време. Потребне структурнее промене у друштву обезбеђиване су у доброј мери административним и репресивним притиском, а то није могло никога да радује.

         Корен је чупан милионима људи који су били принуђени да мењају начин живота, а и да се суоче са озбиљним лишавањима. А шта ј био резултат?

         СССР је током рата произвео 105.251 тенка наспрам 46.857 немачких, 516.648 артиљеријских оруђа наспрам 159.147 немачких, 99.950 војних авиона наспрам 55.727 немачких. По свим основним показатељима – осим по производњи војних камиона – СССР је надмашио Немачку. То је совјетском руководству омогућило да на фронт пошаље двоструко више дивизија него Немачка.

         Црвена армија је кризу техничке опремљености преживљавала од краја 1941. до друге половине 1942. године. Огромна количина технике била је изгубљена у приграничним биткама и „котловима” током 1941, а војне фабрике евакуисане  са територија које су заузели хитлеровци – почеле су да производе тек крајем лета или почетком јесени 1942. године…

         Са окупираних територија је на исток било пребачено 17 милиона људи заједно са 2.593 индустријска предузећа која су почела да снабдевају фронт већ 1942. године. Да те фабрике нису биле „пресељене” – Црвена армија напросто не би имала да чиме ратује.

         Да подсетим: главни проблем руске армије у Првом светском рату био је недостатак артиљеријских оруђа, муниције, пројектила и опреме. Влада Николаја II успела је да тај проблем реши тек крајем 1916, када је већ било касно. То јест: уследио је пораз империје у практично добијеном рату, а револуција и грађански рат били су плод неспособности владе да организује нормално функционисање позадине.

         Генерали увек само саопштавају политичком руководству колико им је чега потребно за победу. Њих не занима где ће политичко руководство све то пронаћи. Они, у крајњем случају, свој пораз објашњавају тиме што тенкове нису добили, што муниција није стигла на време, што нису добили појачања.

         Руководство СССР је успело не само да организује рад индустрије у позадини и да тако обезбеди армију великим количинама бољег наоружања од немачког, или бар упоредивог с њим, него и да то изведе у условим када је већи део активног мушког становништва био на фронтовима.

         Током ратних година, СССР је мобилисао 34,5 милиона људи. Претежно мушкараца. С обзиром да је уочи рата имао 196,7 милиона становника, то значи да је мушкараца у узрасту за војну службу имао у најбољем случају највише 50 милиона (бар половину становништва чиниле су жене, а међу мушкарцима бар половину – старци и деца).

         Ово значи да су биле мобилисане најмање две трећине мушкараца способних за рад. Њих су у производњи замениле жене и деца које је требало обучити професији и при том не дозволити да дође до пада квалитета и количине производа.

         Само талентовани менаџери могли су натерати економију земље да функционише у условима када су основне индустријске зоне земље биле у рукама непријатеља, док су радници делом служили у армији, а делом остали на окупираној територији.

         После Хрушчовљеве и Горбачовљеве антистаљинске кампање – правило „доброг стила” било је проналажење „руке НКВД” у свему и свачему. Али, нису могли одреди НКВД који су спречавали напуштање фронта (а није их ни било јер су формирани од јединица са фронта) митраљезима натерати тенковску армију или авио-пук да крену у напад. Уосталом, нека неко проба да било куда потера наоружану и прекаљену ратну јединицу.

         Није НКВД могу да радничком занимању научи новајлије, да проналази нафту по Сибиру, да гради фабрике по степама… Све су то радили стручњаци које требало селектовати и поставити на положаје. То је био један од задатака политичког руководства, па и самог Стаљина. Очевидно је да је он у томе успео.

         Дакле: политичко руководство је смогло да у условим катастрофалних пораза и повлачења током прве ратне године да армији обезбеди и уредне испоруке оружја и ратне технике, а појачања.

         Може се претпоставити (што многи и чине) да катастрофе 1941. не би било да политичко руководство није направило низ грешака. Оценимо заснованост те критике.

         Знамо да је Стаљин покушавао да одложи почетак рата да би завршио наоружавање армије. Да је рачунао да ће она потребну спремност достићи до лета 1942. године. Безмало је успео да обезбеди то време. Рат је почео у лето 1941. године. Пакт о ненападању са Немачком био је блистав дипломатски потез јер је земљи обезбедио безмало две године за припреме а границу померио 1-2 хиљаде километара на Запад.

         Сада многи тврде да Хитлер – да није било тога пакта са СССР – не би напао Пољску. То није истина. Хитлер се у много горим условима (Француска и СССР су са Прагом били повезани споразумом о међусобној помоћи) није уплашио уцењивања Запада ратом и добио је оно што је хтео. Француска је, под притиском Енглеске, одустала од подршке Чехословачкој, а СССР су присилили да не подржи Чехе. Чак је и Пољска изјавила да неће пропустити совјетске трупе које би кренуле у Чешку.

         СССР се током свих предратних година морао прибојавати формирања Западне коалиције у којој би Велика Британија, Француска, Немачка и Пољска биле заједно против Совјетског Савеза. Јер, пољска влада се још у пролеће 1939. спремала за заједнички поход са Немачком на СССР.

         Француска и Велика Британија, иако су већ биле у рату са Немачком, у зиму 1939/1940 спремале су експедициони корпус за рат против СССР који би ударио преко Финске. У лето 1940. те земље су планирале и авио-ударе по налазиштима нафте око Бакуа.

         У првом случају им је план покварио брзи пораз Финске, а у другом – пораз савезника у Француској и бекство остатака њихових армија преко Данкерка на Британска острва.

         У таквим приликама, свака несмотреност у односима са Немачком могла је СССР увући у рат са коалицијом Запада који би са задовољством разрешио своје противречности са Немачком на рачун Совјетског Савеза.

         После брзог пораза Француске у мају-јун 1940, Стаљин је морао да буде још опрезнији. Јер, француска армија је у то време сматрана најмоћнијом копненом армијом на свету. А још је на страни Француске било 12 енглеских, 22 белгијске, 8 холандских и 2 пољске дивизије. Француска и њени савезници имали су један и по пут више тенкова него Немачка која је такву предност имала у авијацији, ако се не рачунају британски виони дислоцирани на острвима.

         А после само месец дана борби – на све то су остале само успомене, а Француска је капитулирала.

         Формирање совјетских механизованих корпуса није до 1941 још било завршено, они нису располагали потребним бројем камиона, вучом за артиљерију и средствима везе, па су у суштини били само условне бојеве величине.

         Авијација је располагала углавном авионима старих типова који нису били у стању д се равнправно носе са немачким.

         Да је наоружавање могло да се заврши – вишекратно би повећало бојеву способност совјетске армије.

         Совјетско руководство је рачунало на могући почетак рата у 1941-ој па је уз границу сконцентрисало моћну армијску групу, али је она била два пута малобројнија од немачке армаде која је учествовала у реализацији плана „Барбароса”. Додуше, формално је имала више тенкова, авиона и атриљеријских цеви.

         Све у свему, совјетско руководство је у предратном периоду ефикасно искористило дипломатска средства да осујети формирање западне коалиције против СССР, успело је да безмало две године земљу држи изван конфликта, добијајући на времену за припремање армије и превођење индустрије на ратне колосеке.

         Истовремено је на западној граници била сконцентрисана армијска група довољна за одбијање првих удара Вермахта и куповину времена потребног за мобилизацију и форсирано јачање армије.

         Да је снага за ефикасно супротстављање немачком нападу било довољно – сведоче борбе вођене на југозападу под руководством Буђоног и Кирпоноса. До августа-септембра 1941. – њихове јединице су успевале, полако се повлачећи у дубину територије СССР, и да избегну озбиљне поразе и да не дозволе дубке пробоје немачких снага.

         Само је катастрофални пораз јединица Западног фронта, који је дубоко оголио десно крило и омогућио Гудеријану да нанесе удар заобилазећи Припјатске мочваре, што је довело до распада Југозападног и Јужног фронта и губитка њихове практично целокупне живе силе технике.

         Политичко руководство је генералима фактички створило идеалне политичке услове за вођење рата и обезбедило формирање армије довољне и по бројности и по наоружању и техничкој опремљености.

         Политичко руководство није криво што сви генерали нису били спремни за вођење рата новог типа – за немачки блицкриг. Уосталом, није сваки генерал, који је добар у мирно време, на правом месту у време рата. А то схватити пре него што почну битке – није увек могуће.

         Политички и економски услови које је СССР створио својим генералима и другим официрима за ефикасно парирање агресији – били су близу идеалним. Совјетска армија је била слабија од немачке само зато што је Хитлерова већ имала искуство у вођењу савремених ратова великих размера, што је била потпуно мобилисана и већ прекаљена у борбама.

         Немачка је 1941. године – без претеривања – имала најбољу копнену армију у свету. А са тим се није могло ништа учинити – армије се коначно стварају само током ратовања.

         Упркос томе, а и поразима током прве године ратовања и губицима огромних територија на којима је до рата живело 40 одсто становништва и било сконцентрисано преко 50 одсто војне индустрије, отпорност политичког и економског система СССР у 1941. години била је толика да му је омогућила и да се одржи и да преломи ток рата у своју корист.

         Без обзира на раширене измишљотине, совјетска армија је рат водила прилично ефикасно. Црвена армија је за цео рат имала 11,3 милиона мртвих и трајно избачених из строја.

         Немачка и њени савезници изгубили су на Источном фронту 8,6 милиона људи. А при том је Хитлер током две последње године смишљено водио рат на изнуривање противника.

         Претпоставка је била да ће немачка армија бити у стању да Црвеној армији нанесе такве губитке да СССР неће бити у стању да настави рат. Међутим, преко 60 одсто свих губитака Црвене армије су из прве две године ратовања. Током последње две године рата – Немачка и њени савезници губили су више војника него Совјетски Савез.

         Да би остварио циљ – Вермахт је морао обезбедити однос сопствених и губитака Црвене армије у сразмери 1:4. А реални однос током рата је био мањи од 1:2, а за последње две године рата Немци су губили више него Црвена армија чији су основни губици били у 1941. и првој половини 1942. године.

         Међутим, после победоносног рата требало је још учврстити победу, обезбедити је правно и добити материјалне и територијалне дивиденде. Са савезницима какве је имао СССР, решавање таквог задатка било је много компликованије од саме победе над Рајхом.

         У 1945. години, и САД и Велика Британија нису толико размишљале како да што пре заврше рат са Немачком колико о томе да не дозволе јачање СССР и да принуде Москву да се одрекне било какве улоге у послератној Европи.

         Савезници СССР нису намеравали да поштују чак ни Техеранске и Јалтинске споразуме који су прилично конкретно оцртали контуре послератног света. Енглези су складиштили немачко оружје да би могли да наоружају и баце против Црвене армије немачку армију која само што је капитулирала. Американци су рачунали на своју атомску бомбу.

         Сада се многи често присећају легенде према којој је маршал Жуков наводно предлагао Стаљину да англосаксе „баци у Ла Манш”, али овај то није дозволио. То је бајка коју Жуков није могао изговорити у реалним условима 1945. године.

         Жуков није ништа лошије од Стаљина схватао улогу позадине која обезбеђује технику и формира резерве за достизање победе. А он је знао да је совјетска позадина испошћена.

         Већи део мушкараца способних за рад био је у армији. Европски део земље био је практично потпуно разорен и била му је потребна хитна обнова. Могућности индустрије САД и Британије надмашивале су могућности индустрије СССР неколико пута.

         Блицкриг против њих није био могућ јер су се налазили иза Ла Манша, односно преко океана, а располагали су много моћнијом флотом него СССР. Рат који би дуже потрајао СССР није могао добити. Противник би располагао надмоћним ресурсима којима би га угушио. Маршала који би предложио такву авантуру – требало је одмах стрељати јер би то био план уништења СССР.

         Али, ако је совјетско руководство знало да није способно за озбиљну дуготрајну конфронтацију са савезницима – то су и савезници знали и спремали се да то у пуној мери искористе како би Москву лишили плодова победе.

         Амерички приступ био је реалистичнији од енглеског.

         Западна јавност тих година не би дозволила да почне још један рат (против СССР) – одмах после победе над Немачком. Осим тога, ако се има у виду моћ совјетских армија сконцентрисаних у Европи – англо-америчке трупе на континенту могле су напросто престати да постоје. То, међутим, није мењало положај СССР (који није могао победити чак и да је потаманио десет милиона англосакса), али је то мењало позицију влада у Вашингтону и Лондону.

         Напад на СССР и губитак притом чак и само милион и по људи – јавност им не би опростила.

         Зато је деликатно америчко уцењивање атомском бомбом, којим се послужио Труман у Потсдаму, изгледало у тим условима идеалним. Стаљину су набацивали да – уколико до нечега дође- нико неће у борбу слати америчку пешадију. Односно: да ће авијација избомбардовати СССР и да ће се на томе рат завршити.

         Добро позната Стаљинова реакција на Труманова набацивања је врхунац вештине политичара и дипломате. Да подсетим: Труман је обавестио Стаљина да САД располажу атомском бомбом, а он се томе није нимало изненадио и држао се тако као да је за њега атомско оружје једнако обична ствар као тенк Т-34.

         Не схватајући какав то адут Стаљин држи у рукаву, шта то уопште може бити, шта може супротставити америчкој атомско уцени, Труман је одлучио да не ризикује,  да не прелази границу, нити да отворено уцењује. Потрудио се да остави утисак да је Стаљину напросто открио новост.

         Може се рећи да је у тој ситуацији Стаљин блефирао. Он није имао чиме да одговори на оштру игру – да су се САД и Британија у њу упустиле. Али, његов ауторитет у међународној политици био је у том моменту тако велик да се у Лондону и Вашингтону нису одлучили на ризик, претпоставивши да руководство СССР има чиме да одговори и да се зато држи тако спокојно.

         Зато је СССР добио више него што је могао да очекује. Цела Источна Европа ушла је у његову сферу утицаја. Безбедност западних граница била је на тај начин обезбеђена. На могућем европском војишту – совјетске границе нису се могле атаковати уз помоћ класичног наоружања.

         Совјетско руководство се у критичној ситуацији – не располажући ни једним адутом – тако квалитетно припремило за рат да није дозволило формирање антисовјетског савеза запада и чак је од Велике Британије и САД направило своје савезнике. Тако су земље које су припремале рат за уништење СССР биле принуђене да му помажу.

         Упркос катастрофи из првог периода рата, која би сломила сваку другу државу, СССР је – захваљујући политичком и економском потенцијалу који је створило његово руководство – успео и да се одржи и да победи. При том је совјетски систем управљања показао своју еластичност и ефикасност.

         На крају рата, у условима када је изнурена земља морала да заштити своје интересе од бивших савезника који су се нагло претварали у противнике – руководство СССР је успело, немајући у рукама ниједан јак аргумент који би могло да парира атомској уцени, да одбрани плодове победе и да не дозволи и сам покушај уцене.

         Велики Отаџбински рат није био добијен само на бојним пољима него и у фабричким погонима.

         СССР га је добио и за столовима дипломатских конференција, и на нивоу стратешког планирања јер су људи који су тада руководили Совјетским Савезом – Стаљин и тим који је он одабрао – били квалификованији и талентованији од својих опонената.

fakti.org/rossiya/staljin-bio-profesionalniji-i-talentovaniji-od-hitlera-i-od-cercila-i-od-ruzvelta

-

ОЊЕЦК је уочи Дана победе украшен паноима са портретом Јосифа Стаљина.

        На њима је и цитат из Стаљиновог говора преко радија 3. јула 1941. године: „Наша борба је праведна, непријатељ ће бити разбијен, ми ћемо победити!“

        Многи са нестрпљењем ишчекују: да ли ће се 9. маја на Црвеном тргу појавити портрет Стаљина.

        Више познатих личности је то рражило последњих дана.

        Стаљинова биста се, иначе, већ појавила у Липецку. Међутим, одмах се нашла на мети „дестаљинизатора“ који су је полили црвеном бојом.

        Биста је са постаментом висока два метра.

        Власти Липецка су обезбедиле да боја буде уклоњена.

fakti.org/globotpor/panoi-sa-staljinovim-likom-pojavili-se-u-donjecku-a-bista-u-lipecku