петак, новембар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "Југославија"

Југославија

То је поднаслов филма „Бал вампира“ (овде). Мртвац је, у ствари, жив и храни се крвљу жртве – права слика умрле државе закачене за врат Србије.

Заправо, више мртвих држава данас паразитира на Србији. По томе смо, ваљда, јединствени у Европи. Османско царство весело се простире по „Санџаку“, дух Аустроугарске упорно се мота по Војводини, а у Београду је за већину наше културне елите рахметли Југославија заправо жива мајка, док им је Србија тек повампирена маћеха којој настоје да забоду колац у срце.

Када Соња Бисерко каже да је „Југославија била наша прва ЕУ“ (овде), проклињући „српски национализам“ што ју је, наводно, „убио“, она заправо изражава мишљење највећег дела културне и медијске елите из круга двојке. Тим баналним малограђанима Србија је, као отаџбина, некако мала и бедна. Они се ње гаде и сањају о временима када Србије или није било или сањају о временима када Србије више неће бити. Симбол првог је Југославија, а другог ЕУ.

Занимљиво је да се Србија проглашава убицом Југославије, а да та одавно мртва држава чак и номинално нигде није присутнија него управо овде.  Само у Србији можете прочитати вест, као 4. октобра 2017. године, да „Југословенско спортско друштво Партизан данас слави 72. рођендан“ (овде); или вест да ће се „у Југословенском драмском позоришту, 23. октобра 2017, публици представити Херта Милер.“ (овде); или вест да ће „Југословенска кинотека, 26. октобра 2017, обележити Светски дан аудио-визуелне културе“ (овде); а само у Србији толико националистичка САНУ и даље ради на „Речнику српскохрватског књижевног и народног језика“ (овде).

Сада је читав тај наш свет колонијалних лакеја и културтрегерских Фема добио и своју Утопију – роман Марка Видојковића „Е баш вам хвала“ (Лагуна, 2017). У њој паралелно с нашим универзумом постоји и свет у ком је СФРЈ жива и здрава. Заправо, у том, другом, универзуму СФРЈ је до 2017. године израсла у напредну и моћну земљу, у друштво благостања. Заплет почиње када се између нашег света и света паралелене СФРЈ отворе капије и када дође до мешања. Но, све се завршава хепиендом: војно и технолошки надмоћна СФРЈ из 2017. извршиће инвазију на Србију из 2017, побити „националисте“ и на целој некадашњој територији обновиће Соц-Југославију.

Ту би се, уједно, и завршила прича о овом роману да, изненађујуће, није у питању, ипак, добра књига. Неке књиге су занимљиве, неке подстичу читаоце на размишљање, а добре књиге, посебно у жанру политичке фантастике, јесу и једно и друго. Видојковићев роман је такав.

Критиковао сам, својевремено (2008) једну од Видојковићевих претходних књига (овде), као допринос утемељењу наше „клозетске књижевности“. Несразмеран део те књиге, наиме, чинили су описи стомачних тегоба, начина вршења нужде и садржаја клозетске шоље. Од тада се „клозетска књижевност“, код нас сасвим лепо развила. Тако смо прошле године добили и „хит сликовницу“ за децу, у којој су главни јунаци комади измета чија су имена: Какани, Говница и Тврдокак (овде).

Не може се баш рећи да у најновијем Видојковићевом роману нема натруха ранијег манира, али ту је тек једна епизода са флатуленцијом (испуштањем гаса из задњице; стр. 38) чија је функција за радњу романа, морам признати, нејасна. Постоје и псовке: избројао сам 15 глагола или придева (као и изведеница) на „ј“, 10 на „с“, 7 на „к“, а после ме је мрзело даље да бројим. Но то, ваљда, и није превише за роман од двеста страна, барем када је реч о вулгарности у данашњој српској књижевности.

Међутим, ако изузмемо те појединости (као и незнање лекторки које су у два наврата „Обод“ [из Цетиња] преправиле у „обод“; стр. 8 и 17), све остало у књизи у складу је са добрим стандардима романа из напоменуте врсте фантастике. Радња је динамична и уверљива, стварносна и фикционална компонента су кохерентне, читалац бива усисан у особени свет и са занимањем прати причу о његовом  настанку, као и оно што се с тим светом даље збива.

Посебно су духовите странице на којима се приповеда о сусрету главног јунака, који долази из СФРЈ 2017, са актуелном Србијом, заправо са Београдом, а посебно са Београђанкама: „Фасаде су биле разјебане, уџерице улегнуте, прљавштина и хаос, као да су уместо људских бића у граду живели гремилини. Уочио сам две млађе женске особе: изгледале су као проститутке из филмова, у минићима и мајицама, с уснама пуним колагена. Била су то два језива, готово нестварна бића“ итд. (стр. 91).

Нарочито похвално за ову књигу јесте то што се она, по својим карактеристикама, чини књижевно успелијим делом од оба романа српске политичке фантастике у последњој деценији: од „Лепосаве“ (2007) Павла Ћосића, као и од романа „Незнаном јунаку“ (2010) Сретена Угричића.

Угричићево дело углас је хвалила другосрбијанска „књижевна критика“: „издваја се за неколико копаља од свега другог што се код нас објављује, а претендује на статус литературе“; „као чаша хладне воде усред лета“; „текст од 343 стране без ликова, а читалац ни у једном тренутку не помишља да остави књигу; нека магија је у питању“; „авантуристичко-љубавни наратив о борби добра и зла који се не разликује од било ког холивудског блокбастера“ итд. (овде и овде). Међутим, свако ко прочита првих десет страница овог „романа“ схватиће колико књижевни критичари умеју да лажу, посебно када им је то у идеолошком или личном интересу.

Угричићева дистопија заправо је бескрајно досадно, претенциозно, надобудно и патетично штиво без живота и духа, о некаквој националистичкој и девастираној Србији која и даље, уз помоћ Руса, ратује у Босни и на Косову, а којом управља зли Диктатор. Главни опозиционар је Незнани јунак, описан као  „неустрашиви дезертер“ (стр. 209) – у коме је један критичар препознао Угричићеву самопројекцију (овде). То маштање из фотеље директора Народне библиотеке Србије о јуначкој борби са имагинарним националистичким диктатором типично је за другосрбинанског малограђанина који је храбар само у својим фантазијама. Штиво је пуно патолошких идеологема које се непрекидно клате од аутошовинизма типа: „Dovoljno je živeti u Србији pa da razumeš šta znači biti u nemilosti sudbine i smisla“ (стр. 115; о пејоративној употреби ћирилице код Угричића видети овде), па све до аутофашизма попут: „U Србији se ne vrše eksperimenti nad ljudima, nego samo nad Srbima“ (стр. 183; опширнију критику  видети овде, овде, стр. 33‒34 и овде).  

Ћосићева „Лепосава“, наравно, далеко је књижевно успелија дистопија од Угричићеве. У њој се приповеда о нашој земљи у којој је Друга Србија потпуни господар друштва. Реч је о сатиричном приказу Београда у коме је једна улица названа по Наташи Kандић, Пери Луковићу се прави споменик, а Соња Бисерко добија Нобелову награду за мир; за било какав документ обавезно је да се извади „некрштеница“ коју мора да изда СПЦ; Србију су њени пријатељи „из нормалног света“ већ четири пута „цивилизовали из ваздуха“, али још увек нису задовољни, па је око Србије опасан „санитарни кордон“; у школама постоји предмет „Политичка коректност“ из кога се полажу истине попут: „Нову српску фашистичку мисао треба потпуно игнорисати, то је група националистичких и мафијашких апологета и квазианалитичара, пропалих новинара и интелектуалаца у покушају“, итд.

Ипак, без обзира на мноштво духовитих појединости, као и на чињеницу да је реч о неупоредиво животнијем и динамичнијем штиву од Угричићевог, „Лепосава“, ипак, има извесних проблема са радњом – на моменте наивном, на моменте натегнутом, на моменте компликованом – што донекле квари иначе врло добар утисак који ово дело оставља на читаоца.

Видојковићев роман пак не само да је у односу на Угричићево дело права књижевност већ је и кохерентнији и убедљивији у односу на „Лепосаву“. Али, како је онда „Е баш вам хвала“ истовремено добра књига политичке фантастике и, уједно, Утопија другосрбијанских југоносталгичара?

То је стога што је другосрбијански утопизам једнодимензионалан. Наши културтрегерски снобови скачу од среће када код Видојковића читају како су специјалци из СФРЈ 2017. године упали у Владу Србије и побили „националисте“, не би ли и овде успоставили Југославију. Но, мноштво других детаља указује на то да Видојковићева Југославија заправо и није другосрбијанска.

Његова Југославија не само да је остала изван ЕУ и НАТО – ЈНА је четврта армија у свету, а у војску, осим мушкараца, иду и жене – него је СФРЈ и даље социјалистичка земља и изразито антикапиталистичка. Главни јунак примећује да Србијом управљају „криминалци под контролом белосветских банкарских и корпоративних злочинаца“ (стр. 143) – што наши другосрбијански компрадори никад не би смели ни да помисле за своје драге беле господаре.

Таква СФРЈ преживела је у паралелном универзуму, о коме нам прича јунак приповедач, само зато што је Удба 1989. године побила комплетан политички врх земље. Удба је не само и даље свемоћна: дошљаке из „националистичког“ универзума она ће депортовати на Голи оток, где ће бити једноставно ликвидирани и побацани у море. Штавише, у Удби не ради ниједан Хрват (стр. 58, 80 и 106) – што баш не делује као идеал другосрбијанских југоносталгичара.

Уз све то, читаоца на размишљање свакако подстиче и суровост Удбе према сваком ко јој се нађе на путу. Можда и немамо проблем с тим што Удба баца националисте у море, ликвидира политичку елиту или упада у „Пинк“ и пред камерама постреља све учеснике „Фарме“. Али Удба, такође, ликвидира и потпуно недужну Тамару, описану као „фину неку рибу, за разлику од осталих овде“ (стр. 197) – она је добила метак у потиљак само зато што се удбашима нашла на путу.

Дакле, то је цена очувања или обнављања СФРЈ. Неко би је платио, а неко не би. И то је оно о чему размишљамо када затворимо Видојковићеву књигу. Зато је она добра.

По коју цену Југославија? – то јесте актуелно питање не само зато што је следеће године стогодишњица оснивања прве Југославије већ и зато што се Србија поново настоји увући у тзв. Малу Југославију – Западну Балканију (видети овде и овде).

Чини ми се да чак и Видојковићева књига – без обзира на његове намере – показује да би мртваце требало вратити у гроб. Србија ваља да каже тој бледој дами која јој је обгрила леђа: „Извините, али Ваши зуби су у мом врату“. Нека бледа госпођа лепо оде у Загреб, у Љубљану или у Приштину на даљи пансион – јер ми смо је убили, сећате се?

Србија је два пута пробала Југославију и није ишло. Сада покушава са ЕУ и, некако, опет не иде. Зар није време за нешто треће – за суверену Србију у савезу са стварно сродним и пријатељским народима?

-

У Србији су Немци уништили и опљачкали 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника

Савезници су за репарације били одредили 667 немачких фабрика. Од тога је Југославија добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона

Укупан износ репарација Немачке Југославији у периоду 1947-1949. износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што – од укупну штету од 9,1 милијарде долара – чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор

Србија је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%. Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава

Наводно су се Тито и Вили Брант договорили да Тито „опрости” Немачкој даљу исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Али, овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен!

Ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема ни помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже.

ЈОШ је проблематичнија ситуација са ратним репарацијама за Други светски рат.

Онима који о тој теми не знају ништа можда ћу помоћи да кроз статистичке податке сагледају обим штете нанет Југославији, а највећим делом Србији у оквиру Југославије.

Разарања и пљачка ресурса Србије од стране окупатора, војске и државних служби нацистичке Немачке, била су огромна. Коначне податке саопштио је Борис Кидрич у пролеће 1947. године, а сакупила их је Државна комисија за ратну штету.

Уништено је и опљачкано 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника.

Највеће губитке претрпели смо у људским животима. Према подацима Комисије, погинуло је 1.705.000 грађана, просечно старих 22 године, а потпуно или делимично је онеспособљено за рад 425.000 људи. Највише је страдало радно и репродуктивно способно становништво старости 20-50 година (69%), па се могу рачунати и губици због смањеног наталитета (440.000), и јасно какав је то био страшни удар за земљу која је пред рат имала око 16 милиона становника.

Огромна штета нанета је војној индустрији Краљевине Југославије, која је пред Други светски рат била у експанзији па је окупатор већину фабрика наоружања и опреме за копнену војску уништио или опљачкао.

Већ у јуну 1941. године у Рајх је отпремљено 35 вагона алатних машина, из Крушевца 154 вагона опреме и материјала, из Чачка 22 вагона, из Крагујевца до краја 1941. године – 145 вагона, у 1942. години – још 568 вагона, из Железаре Сартид 275 вагона…

Из најстарије и највеће српске фабрике наоружања, Војнотехничког завода у Крагујевцу, однето је 580 стругова за израду алата, 896 хоризонталних фрез-машина, 296 вертикалних бушилица, 180 преса, 693 револвер-струга, 68 хидрауличних преса, 19 ваљака, 258 вертикалних фрез-машина, 202 вертикалне копирмашине, 161 равна брусилица, комплетни алат за израду топовских цеви, 4.704 равна фрезера, 4 парне турбине, велики број пушака и пушкомитраљеза, огромне количине стрељачке и артиљеријске муниције, знатне количине челика, месинга, чаура, шамотних цигала и других материјала.

Из Пиротехнике Завода однето је 49 машина, а из Одељења за израду пешадијске муниције – 430 специјалних машина. Тиме је метална и хемијска индустрија, која је радила за потребе војске и била велики потенцијал Србије, била уништена. Сличну судбину доживели су и остали производни центри војне индустрије Србије.

Поштеђени су једино били капацитети авиоиндустрије и пратеће производње, углавном стационирани око Београда, јер су били од виталног значаја за Луфтвафе и Министарство авијације, а посебна организација ГФЛ, са седиштем у Земуну, бавила се организацијом рада у фабрикама ваздухопловне индустрије.

„Икарус” и „Рогожарски” производили су делове авиона „М-109”, „Змај” је радио авионе „фп-2” за независну Државу Хрватску, као и уређаје за моторна возила. Фабрика аеропланских мотора у Раковици производила је авио-моторе „к-14”, делове за мотор „јумо 211” и резервне делове за моторе „јункерс„ и „аргус”, вршила ревизију различитих мотора и израдила и 200 камиона „прага РН-8”.

„Телеоптик”, „Микрон” и „Нестор” такође су производили опрему, сада за немачку војну индустрију, као и „Јесеница” у Смедеревској Паланци, а из Државне фабрике авиона у Краљеву однето је 40 затечених, несклопљених апарата „ДО-17”, да би после стрељања ђака у Крагујевцу и грађана у Краљеву, међу њима и 470 радника овог предузећа, машине биле демонтиране и пренете у „Рогожарски” а хале миниране.

Демонтирана је и цела Радионица за оправку локомотива и однета у Винер Нојштат, где је и десетак година после рата функционисала као „српска хала” Приликом повлачења сви ови капацитети су уништавани или демонтирани и однети, па је из „Змаја” однето 415 машина, а у „Рогожарском” је, после ослобођења, констатовано да недостаје 80% опреме.

У овим фабрикама раднике су чинили не само Срби већ и доведени Немци, Словенци избеглице у Србији, као и други.

Велики број Срба рат је провео у концлогорима и фабрикама у Немачкој, као ратни заробљеници и интернирци, па се на крају рата, по речима Моше Пијаде, у Немачкој затекло 150.000 Југословена, углавном Срба, а према различитим документима у Архиву Југославије број интернираних је био 353.654 становника Југославије.

На Париској конференцији, крајем 1945. године, одређено је да Немачка, изазивач и кривац за Други светски рат, исплати репарације Југославији и још 17 држава из западних окупационих зона. СССР-у и Пољској остављена је источна зона.

Репарационе накнаде подељене су у две категорије: Б су чинила немачка индустријска постројења и бродови, а категорију А све остало. Југославији је призната ратна штета од 9,1 милијарде долара, по курсу из 1938. године, што је прво чинило 9,6% укупних репарација из западних окупационих зона Немачке, у категорији Б, да би тај удео био повећан на 10,2%, а у коначном плану 14,9% репарација.

Захтеви за репарацију подносили су се Међународној савезничкој репарационој агенцији (ИАПА) и тежиште захтева југословенске владе било је на тешкој индустрији, металуршким постројењима, фабрикама машина и алатљика, базној хемији, авионским моторима, експлозивима и другом. Ови захтеви испуњавани су делимично, али су нам на руку ишле неке околности.

Војнотехнички завод у Крагујевцу

Према „Плану о репарацијама и нивоу послератне немачке индустрије” који су савезници усвојили 1946. године, предвиђено је да се немачка индустрија сведе на 75% од обима из 1936. године, чиме би се Немачка ослободила војне индустрије и уједначила са просечним европским нивоом. По том плану, била је предвиђена демонтажа 1800 фабрика, али је временом тај број смањиван, да би 1949. године био сведен на само 667 фабрика.

Објашњења су из сфере економије, тобоже резултат су опадања интереса западноевропских земаља за репарационом опремом, јер доношењем Маршаловог плана 1947. године, обезбеђен је прилив нове, модерније индустријске опреме у Европу. Политички је било јасно да уласком у еру хладног рата Немачку није требало „огулити” до краја, а утицај избеглих нациста у САД, којима је влада САД дала уточиште, опростила ратне злочине и започела еру нових антагонизама са комунистичким земљама Источног блока, утицала је на реализацију одлука мировних конференција којима је Немачка морала да обештети све жртве агресивне политике Трећег рајха.

Југославија није била чланица Маршаловог плана и била је заинтересована за репарациону опрему.

Од укупно 667 фабрика по плану репарације, Југославија је добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона. Резидуална вредност опреме из репарације износила је 181.603.727 рајхсмарака по курсу из 1938. године а алокациона вредност опреме 108.790.698 рајхсмарака.

Ова разлика настала је због незаинтересованости других земаља учесница за понуђену опрему а разрушена Југославија, у првом реду Србија, која је претрпела највећи обим разарања у току рата, јесте била заинтересована да је узме, па је одређена нижа прихватљива цена.

Укупан износ репарација Немачке у периоду 1947-1949. године према Југославији износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што на укупну штету од 9,1 милијарде долара чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор.

Такође, опрема из репарација била је половна (отуд књиговодствени отпис вредности), некомплетна, па се без ремонта није могла користити. После рата је влада Југославије слала тимове људи у разне земље Европе, у покушају да пронађу опљачкану имовину југословенских предузећа, у сабирним центрима Јесенице, Гдањска, Рехагена код Берлина, и другим. То је било јако тешко јер је већи део опреме био уништен током ратних дејстава, са опреме су скинуте ознаке порекла, део вредне опреме узели су и савезници, ако им је одговарала. Ипак, део је пронађен и враћен разним каналима у Југославију.

Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава. СФРЈ и Тито, као и Југославија после њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком.

Чак и ако је било стидљивих покушаја с наше стране, Немачка је арогантно одбијала да такав међудржавни споразум потпише, иако га је потписала са свим другим оштећеним државама и одштету им исплатила.

Тобоже, Тито и Вили Брант су се договорили да Тито „опрости” Немачкој исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен! Ратна одштета не може бити КРЕДИТ, реч је о превари договреној с Титом, али ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже.

Аустрија и Немачка су на „ситно”, преко приватних адвокатских линија, нарочито у периоду међународне блокаде Србије. 1992-1995. године, покушавале да исплате бивше логораше, робове Трећег рајха, али то није исплата ратне одштете држави Србији, која је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%.

О томе ко шта избегава и како, у следећем наставку, а тачност до сада изнетих података проверите у стручној студији др Животе Ђорђевића и др Бошка Мијатовића, са сарадницима, из 1990. године, под насловом „Пресељавање индустрије Србије од 1948. до 1953. године.”

„Срби и Хрвати су против Босне и Херцеговине, тачније највеће политичке партије српског и хрватског народа чине све да ослабе Босну и Херцеговину и уруше њене институције а прије свега Обавјештајно сигурносну агенцију“.

Ову лудачку конструкцију и својеврсно признање свечано објавише (у магазину радикалне муслиманске федералне телевизије (ФТВ) из Сарајева, под називом „Одговорите људима): Сакиб Софтић, Бакирова „уска ћуприја до вјерника“ (бивши предсједник Сабора исламске заједнице), Дамир Бећировић (јунак Жељка Комшића из Комисије за парламентарни надзор над радом ОБА), Армин Кржалић (из невладиног сектора у чаршији) и Горан Ковачевић, бранилац обавијештајних свињарија Османа Мехмедагића Осмице, злоупотребом Обавјештајно безбједносне агенције, као акционарско друштво Бакира Изетбеговића, са значајним пакетом неоосманских акција Султана Ердогана. Иначе, тај наводни, али у чаршији неупитни професор Ковачевић се школовао по респектабилним, „петоминутним“ универзитетима из Кисељака па је чудо како и зашто је декан Факултета криминалистике у Сарајеву Неџад Корајлић (иначе комшија из Тешња), мени одлично познат из неког ранијег живота, намјестио катедру овом лудаку, који шири смрад лажних увјерења, да то што лапрда има неког значаја за СДА, Бакира, Бошњаке и да помаже сулудој визији „Босне“ против које су и Срби и Хрвати.

У тој „славној“ емисији (www.federalna.ba/bhs/vijest/216011/27092017) коју би просто требало погледати и анализирати, нико није одговорио људима било шта.

Истина, одговарало се и угађало нељудима али је чаршијске изговоре (који имају амбицију да буду одговори) помало незаинтересовано али врло јасно довео у питање Влахо Орепић, бивши равнатељ Средишње обавијесне агенције Хрватске, указујући браниоцима Осмице да ОБА није надлежна за економију и приватизације те да је добро залутала.

Ипак прави одговор нељудима је био бруталан и јасан од стране највећег познаваоца рада, нерада и злоупотреба Обавјештајних служби у политичке сврхе, др Предрага Ћеранића, декана Факултета безбједносних наука у Бањалуци, аутора култне књиге „Ко чува чуваре“. Сам у студију, међу петорицом истомишљеника (рачунајући и зеленог радикала у лику водитеља), тачније, против увјерења и пропагандне матрице која је у Сарајеву постала модус вивенди неодвојива од сваког па и најбизарнијег питања и пет кербера Бакирове Босне, др Ћеранић је одговорио на начин потпуног обесмишљавања њиховог ламентирања над земљом у сврху кукавичке одбране јавних злоупотреба које ОБА, као Бакирова муслиманска милиција, чини.

ОБА је, монтирајући процесе и обавјештајне игре по цијелом Балкану, нападала и Србију (Обавјештајни продор„УШЋЕ“) и Хрватску, кроз ухођење и праћење званичника хрватске владе и бизнисмена. Др Ћеранић је просто био и присиљен и богом-дан да објасни појмовно-категоријална одређења саме теме, сврху и смисао надзорних механизама и ситуацију у којој се налази земља због афера које је произвела ОБА као отуђени центар моћи и обавјештајни монструм, кога је предсједник Републике Српске Додик назвао стварним непријатељем државе.

Ђак из високих школа Кисељака, запослен на Факултету криминалистичких наука у Сарајеву је гракнуо: „То треба забранити тако се не може говорити. Треба хапсити“.

Доктор Ћеранић му је пажљиво, као малоумном дјетету, објаснио да ово ипак није комунизам и да увођење вербалног деликта није примјерено овом политичком систему. Достојанствено, научно утемељено и бритко, појаснио је то специфично сарајевско лудило које Босну и Херцеговину идентификује са једним народом, његовом странком – СДА, чак и са само једним човјеком: Бакиром Изетбеговићем.

Власт у Сарајеву је, у ствари, класична реплика деведесетих тј. предратних година и представља само слику и прилику хаоса, распад система, злочина, организованог криминала и политичке импотенције наводних националних странака које је творе.

Додуше, иза звучних имена националистичких партија: СДА-СДС-ХДЗ, крију се многа позната лица, исти људи, неки и данас врло активни, са нешто измјењеном реториком али са истом препознатљивом мржњом, једнако глупи, безобразни и дрски, нуде нове „спасоносне“ формуле опстанка свих народа и државе. Упркос лажима, обманама и утврђеним преварама, њихова имена још увијек, итекако звоне на политичкој сцени бошњачког, српског и хрватског корпуса и простора, већ сада јасно територијално дефинисаног и одређеног.

А друштво, које наводно вапи за демократизацијом кроз изградњу демократских, контролних механизама јавне и друштвене сцене, да својим грађанима омогући, правно и егзистенцијално, сигуран живот, да сви добију шансу да се изграде и испоље на адекватан и слободан начин, да криминалци и терористи оду у затвор прије него што покраду или убију некога… већ сада, јасно разумије да то не зависи само од политичке воље, него од СТРАНАЦА И МАТЕРИЈАЛНЕ ОСНОВЕ ДРУШТВА. Ту и леже коријени нервозе „ајатолаха националне идолатрије“, званичника (разних ушљи и хохштаплера – трећеразредних политичара), јер материјална основа овога друштва кога су они уништили, увели у рат и опљачкали, не само да је слаба, него је видљиво ужасна и безизгледна.

Свакако да и моћна међународна клика која их је поново окупила у систему власти и институцијама може, врло лако, са мало улагања, ријешити проблеме ове земље.

Али, до сада НИЈЕ РИЈЕШИЛА НИЈЕДАН ПРОБЛЕМ – УМНОЖАВАЛА ИХ ЈЕ. Ниједно радно мјесто није отворено захваљујући ОХР-у, ОСЦЕ-у или Вјећу за имплементацију мира – ниједан социјални или здравствени проблем није ријешен њиховом вољом или новцем – ниједан ручак није поједен а да су га они платили. Систем није постао ефикасан – политичари се нису помирили – народи се и даље мрзе.

Зашто њихову помоћ чак ни боље информисани грађани не могу да препознају?! Коме то представници међународне заједнице помажу, којим средствима и како?!

Истина, показали су вољу и спремност да „непослушне политичаре“, упорно и дрско, санкцијама, монтираним судским процесима и медијским кампањама „производе“ или у ратне злочинце или да праве од њих лопове, само зато што неће да слушају њих, који представљају дипломатски талог властитих земаља, ситне обавјештајце са маргине обавјештајно-безбједносних послова; њих који не знају шта да раде са својом кућом и државом а камоли са нашом.

Говорити и писати о томе значи, гурати „прст у око“ међународном киклопу.

Значи и нешто више: значи оставити иза себе траг као најсигурнији знак присуства у заједничком постојању и трајању – на политичкој сцени.

И мада је траг оно по чему за вама могу трагати, прогонити вас или заувијек затрти, одустати од њега значило би бити чланом привидно либералне а у стварности најгоре тоталитарне, метафизичке заједнице, која данас, након пола вијека комунизма и стравичних ратних искустава и страдања, почива на негацији историјског искуства нашег тројединог јужно-словенског народа. А проста је истина, разумљива и слабије упућеним, да не постоји човјек који може мислити туђом главом, као што нема народа (као историјске заједнице и категорије) који може живјети у туђој историји, без обзира што се она покушава представити као некакав метафизички „објективни дух“, својствен свим народима и свим историјама. У нашој земљи и нашем подијељеном друштву, данас се врло успјешно манипулише свим могућим појмовима па и појмовима о човјеку а самим тим и човјеком, који пристаје да буде дефинисан појмом. Побуна личности против такве идеологије представља искорак индивидуума из сврстаности у личну „самосвјест“. Та чињеница и та појава на друштвеној сцени наше земље може се минимизирати – може замагљивати и омаловажавати али се њено постојање више не може оспорити.

Прави напади на самосталност и значај локалних политичких субјеката, као и слободу јавне ријечи, ипак је направљен са највишег мјеста, из Парламентарне скупштине БиХ, која је морала исказивати специфичну вољу народа да живи у слободи и демократији. Баш та институција је затражила да тајне службе истражују медије, да политика поставља привремене управе у јавним сервисима и да у њима буду објављиване само договорене информације. Запечатио је то предсједник Савјета министара Денис Звиздић, у друштву главних безбједњака и поруком да захтијева да се казне сви који нису усклађени са службеним саопштењима и обманама, иза којих је, барем до сада, стајао само Драган Мектић.

Жестина напада из квази Парламента и наводног Савјета потврђена је крутим наредбодавним ставом по коме сви морају на исти начин бројати и разумијети, а понекад и окретати главу од видљивих застава ДАЕША-ИСИЛА или АЛ КАИДЕ; сви морају на исти начин бројати џихад ратнике који одлазе у Сирију или се поражени и понижени враћају. Основни смисао таквих иступа представља вољу и намјеру да се у политички и правни дискурс поново угради „ВЕРБАЛНИ ДЕЛИКТ“ који би се ту и данас називао хушкачким језиком и антиуставним дјеловањем.

Морамо признати пред Богом и људима: није се родио такав политичар да својим изјавама толико анимира јавност ове земље и региона као што то полази за руком предсједнику Републике Српске Милораду Додику, па се може претпоставити да су сва та тоталитарна рјешења (која захтјевају и забрану негирања геноцида, забрану изјава које доводе у питање озбиљност приступа власти у Сарајеву по било ком питању) у суштини планирана за будуће санкционисање самог предсједника Републике Српске

Истина је да Додикове изјаве пред ову монструм државу постављају неразријешиве енигме избора политичког система и пута којим се креће Босна и Херцеговина.

Толико једноставних захтијева, који конзумирају и афричка племена Банту црнаца у својим неизграђеним друштвима и непостојећим државним формама, пролазе поред очију и осјећања народа у БиХ потпуно непримјетно, а толико су видљиви да чине бесмисленом сваку критику било ког тоталитарног уређеног друштва: било кад и било гдје.

Управо Додикове изјаве демистификују и чине бесмисленим привидни напредак и пут у царство европских вриједности и демократије. Стаљин се преврће у гробу од овакве Европе, која покушава бити тумач и критичар његове владавине, а сама, у Босни и Херцеговини, чини највеће политичке гнусобе, демонстрирајући чисту силу без разума.

Када Додик каже да Босна и Херцеговина нема имовину, да нема правосуђе него само Уставни суд али да тај Уставни суд нема законски оквир по коме поступа, него ради по којекаквим правилима који саме судије себи прописују… шта је одговор?!

Када Додик каже да није у реду да се о држави одлучује по амбасадама, да још увијек сагласност на именовања у Савјету министара, агенцијама СИПА или ОБА – морају дати странци у ОХР-у или амбасадама… да се о курсу конвертибилне марке и девизним резервама земље одлучује по међународним подрумима и ћумезима…

Када Додик каже да приступање војним савезима или другим организацијама представља корак који морају правити сви народи заједно и да по том питању не може бити надгласавања јер је Република Српска спремна и одлучна да се одупре томе…

Када Додик просто покаже или цитира Устав и цјелокупни Дејтонски споразум и када позове на озбиљне мјере у борби против тероризма и заштиту грађана и институција од радикалних исламиста и екстремиста… да се санкционишу сарадници Нердина Ибрића и Енеса Омерагића који убише, први у Зворнику часног полицајца а други два часна војника, те да се мора казнити организатор и нападачи на тадашњег предсједника владе Републике Србије (данас предсједника те државе) Александра Вучића, који је свакодневно демонстрирао пријатељство и поштовање према Босни и Херцеговини и љубав према Републици Српској…

Када Додик каже да неуставно правосуђе у Сарајеву мора престати са монтирањем политичких афера и бавити се темама за које никада није било надлежно…

Шта је одговор када Додик каже да припада старом народу који вјековима његује парламентаризам и демократију у унутрашњим односима и поштовање других држава на међународном плану и да то српски народ неће вјечно трпити, него ће послати поруку и гласати кроз разне форме, у својим институцијама и на референдумима, у циљу одбране националне суверености, демократских односа у земљи и своје слободе…

Зар је могуће да је одговор из Сарајева, испод кишобрана Америке и Европе, да ће учинити све да забрани слободу говора и да укину традиционалне форме изјашњавања народа о битним животним питањима или да угуши уставне институције које тако поступају.

Предмет ове анализе није смисао било каквих изјава, нити начина на који су изговорене, чак ни повод није најбитнији, него сазнање о оживљавању старог комунистичког „деликта мишљења“, у празним главама добро плаћених полтрона, пришипетљи, лажних доктора, министара и народних посланика у највишем законодавном тијелу земље.

Оживљавање „вербалног деликта“ у праву и кривичној примјени, као реликта комунистичке осионости, бахатости и бјеснила, подразумијева спремност на његову бруталну примјену, на говор и на писање – дакле двије познате манифестације мишљења.

Не вјерујем да постоји много наших земљака, који се сјећају „вербалног деликта“ тј. члана 133 Кривичног закона СФРЈ и интензивних расправа о његовом укидању вођених у задњим данима комунистичке диктатуре над овим људима и простором. И мада је кривично законодавство тадашње партијске државе било пуно сличних одредаба (чл.114. – чл.134. – чл.157. итд.) које санкционишу грађанско право на слободно мишљење, ипак је предмет тадашњих спорова била формулација из Првог става чл.133, према којој ће се казном затвора, од једне до десет година, казнити онај ко „злонамјерно и неистинито приказује друштвене и политичке односе у држави“.

Овом одредбом, са оне стране закона, стављени су сви говори, текстови, пјесме и цртежи (дакле сви резултати мишљења) који своју политичку суштину не темеље на партијским рефератима и извјештајима јавне и политичке полиције. Тако некако сам и лично, због Тита и Ђиласа (о обојици сам писао са грешком), доспијео пред комунистичке судове и судије, и у два одвојена предмета осуђен на казне затвора (за Тита 4 године и осам мјесеци, за Ђиласа три године) у првом степену али у коначници ослобођен са „одлежаних“ десет мјесеци затвора у тзв. истрази.

Један мој пријатељ, тада је рекао: „Чувај се, јер, комунистичке ћелије отвориле су се за другачија мишљења!“

Комунистичке судије, тумачећи одредбе овог члана (који за њих није био кажњавање слободног мишљења него санкционисање непријатељске пропаганде) појашњавали су нам, чак, да: „ …само саглашавање са изјавама или прећутно одобравање изјава којима се врши непријатељска пропаганда, обично климање главом, има се сматрати као радња извршења овог дјела ако се из начина или других околности (мјесто, прилика, учесници…) може закључити да саглашавање или прећутно одобравање има карактер позивања или подстицања…“!

У старијим коментарима стручне комунистичке литературе истиче се да „… за постојање непријатељске пропаганде није ни потребно присуство јавности тј. непријатељска пропаганда се може извршити и у четири ока…“

У једној пресуди Врховног суда Босне и Херцеговине се каже да: „Кривично дјело непријатељске пропаганде постоји ако је пропаганда остала и без дејства.“

Од ових комунистичких наклапања још је гора била примјена овога члана.

Традиционално БеХа КРИВОСУЂЕ (тј. „Правосуђе“) се прославило многим политичким судовањима и судским фарсама од којих су настајале многобројне афере.

Ако им и није ишло са кривцима, гонили су свједоке.

Али – зашто би вриједило данас разговарати о једном таквом комунистичком феномену какав је „вербални деликт“ и да ли, још увијек, кафанске досјетке, пиљарски вицеви и политичка фразеологија професионалних дисидената угрожава власт радничке класе, ида ли држава има право од својих грађана захтијевати потпуну лојалност ако им не гарантује основна права? Та принципијелна дилема очито у овој земљи више је актуелна него у доба комунизма јер: „ДРЖАВА – ПА ТО ЈЕ САРАЈЕВО- И БАКИР“.

Сам Звиздић каже, некад лично а некад Мектићем (понекад и Џаферовић проговори у његово име) да Бакир Изетбеговић тј. чаршија и сећија, одлучују о свему али су изузети од сваке врсте одговорности. СДА тврди и гарантује да је Бакир увијек у праву.

Онај ко то критикује говори „хушкачким језиком“ и биће кажњен, то је поента. Дакле, иза идеолошке синтагме „хушкачки језик“ и покушаја ситуирања њене опште вриједности и примјене крије се очито тежња владајућег политичког фактора у Сарајеву да своју владавину државом и своје савезнике свих боја и дезена заштити од ружног мишљења садржајно вриједносним а не формално законским начелима. Наиме, сама дискусија о „хушкачком језику“ као деликту према уставном поретку, Дејтонском споразуму или према слободи и властитој држави, која се дешава у специфичном, интересном и политичком пољу, подложна је тумачењу и критеријима владајућих идеолога „шибицара из чаршије“ тј. има своју специфичну политичку интерпретацију.

Наравно, ријеч је о идеолошкој а не правној дефиницији и вриједности. Зато санкционисање таквог садржаја, које се не ослања на право већ на идеологију, зависи углавном од: „процијене политичке и безбједоносне ситуације у земљи“, „ширег европског интереса“, „регионалне стабилности“, „погодности тренутка“, „констелације снага у међународним односима“ … Другим ријечима, од произвољне процијене некаквих чиновника и ухљупа и подршке њихових покровитеља – па се ниједног тренутка, више и не може знати чија ће политичка сигурност бити угрожена овом оптужујућом синтагмом и гдје ће нашу земљу одвести одлуке иза којих стоје фрустрирани политички пигмеји попут Звиздића и Џаферовића.

Потенцијалне мете су увијек биле и увијек ће бити политичари који, попут Додика, свој стручни, јавни, друштвени ангажман стављају у функцију интереса свог народа и земље, а не слушају незрелу, надрндану „политичку недоношчад“ из Сарајева и иних амбасада.

Коме, у ствари, припада ова земља, питање је за све народе?!

Посебно за нападнуте слободне новинаре који нису у функцији очувања протектората и даљег закухавања наших народа, који упиру прстом у званичнике у Сарајеву и њихове политике, који се не плаше оних (не)људи који агресивно позивају на рушење и Дејтона и актуелне власти Републике Српске, у крви, на улици – који пишу увреде и блате све оне који нису прихватили да буду полтрони и слуге тог новог тоталитарног поретка.

Ти политичари не говоре „хушкачким језиком“ – у ствари – у њиховим форумима и парламентима, на њиховим приватизованим институцијама се не говори, нити се пише – у њима се пљује сочно и интензивно на властити народ и његов интерес.

На такве пљувотине међународна заједница не реагује – она помаже и учествује – чак плаћа такве увреде, омаловажавања и суђења прије суда.

Та лажна клика међународних лопова која је разградила Југославију – љигави и одвратни полтрони „Новог свјетског поретка“ који ништа добро нису донијели овој земљи путем слуганских политичара и медија, мудрују – кажу да помажу, измишљају личне и групне заслуге што су нас пречицом довеле до пакла, стално уносећи немир и неред у нашу, иначе, хаотичну ситуацију.

Они би хтјели о проблемима нашег друштва ћутати јер вјерују у будућност своје управе над овом земљом и његовим унесрећеним народом. Као са даљинским управљачем (Мектић, Звиздић, Џаферовић…), свакога дана ће проналазити, анатемисати и прогонити којекакве непријатеље, што не говоре ни једним познатим језиком, него новооткривеним, прогоњеним „хушкачким језиком“.

Послије читања ове анализе, сви се требају преиспитати и добро загледати у себе: НИКАД СЕ НЕ ЗНА ГДЈЕ СЕ НЕПРИЈАТЕЉ КРИЈЕ!

 

 

Нил Кларк

Ресурсима богата, социјалистички вођена, мултиетничка секуларна држава, са привредним системом којег одликују висок ниво јавног/друштвеног власништва и великодушни издаци за социјалну помоћ, образовање и социјалне услуге.

Независна спољна политика, уз пријатељске и добре трговинске односе са Русијом, подршку за Палестину и афричко и арапско јединство – и историјска подршка за анти-империјалистичке покрете.

Друштвени напредак у многим областима, укључујући и еманципацију жена.

Све горе наведено веродостојно описује Савезну Републику Југославију, Либијску Арапску Џамахирију и Сиријску Арапску Републику. Три земље на три различита континента, које су имале толико тога заједничког.

Све три су имале владе које су себе сматрале социјалистичким. Све три су водиле спољну политику независну од Вашингтона и НАТО. И све три су биле мете промене режима/уништења од стране САД и њихових савезника, уз коришћење невероватно сличних метода.

Први корак који су направили империјални грабљивци био је наметање драконских економских санкција ради онеспособљавања њихових привреда, слабљења њихових влада (за које се увек користила реч „режим“) и стварања политичких немира. Између 1992-95. и опет 1998. Југославији су наметнуте најтеже санкције које су икад примењене против неке европске државе. Санкције су чак укључивале и забрану летења за државну путничку авио компанију ЈАТ, коју је наметнула ЕУ.

Либија је била под америчким санкцијама од 1980-их до 2004. па онда поново 2011. када је земља са највишим Индексом људског развоја у Африци бомбардована назад у камено доба.

Сирија је под америчким санкцијама од 2004. с тим што су оне знатно пооштрене 2011. када је операција промене режима пребачена у највишу брзину.

Други корак је био подршка оружаним милицијама/терористичким проксијима ради дестабилизације ових држава и помоћи у свргавању тих „режима“. Стратегија је била релативно једноставна. Терористички напади и убиства државних званичника и војника би изазвали војну реакцију „режима“, чији би лидер онда био осуђиван за „убијање сопственог народа“ (или, у случају Милошевића, других етничких група), а све ради оправдавања „хуманитарне интервенције“ од стране САД и њихових савезника.

У Југославији је америчка прокси снага била Ослободилачка војска Косова, чију је обуку и логистичку подршку обезбедио Запад.

У Либији је групама повезаним са Ал Каидом, попут Либијске исламске борбене групе, пружана помоћ, а НАТО је фактички деловао као Ал Каидина авијација.

У Сирији је масовна помоћ дата анти-владиним исламистичким борцима који су еуфемистички називани „умереним побуњеницима“. Онима који су водили операцију промене режима није сметало што је оружје које је давано „умереним побуњеницима“ завршавало у рукама група попут ИСИС-а. Напротив, амерички обавештајни извештај из 2012, са ког је у међувремену скинута ознака тајности, показује да су западне силе поздрављале могућност успостављања салафистичке кнежевине у источној Сирији, као средство изолације „сиријског режима“.

Трећи корак је текао паралелно са прва два, и састојао се од немилосрдне демонизације руководстава циљаних држава. То је значило да су они редовно поређени са Хитлером и оптуживани за спровођење или планирање геноцида и вишеструких ратних злочина.

Милошевић – председник Југославије – био је означен као „диктатор“, иако је био демократски изабран лидер земље у којој је више од 20 политичких партија слободно деловало.

Моамер ел Гадафи из Либије је представљен као нестабилни лудак са пеном на устима, који се спремао да покрене масакр у Бенгазију, иако је на челу земље био још од краја 1960-их.

Што се тиче Асада у Сирији, истина је да је он наследио ауторитарни једнопартијски систем, али му нису признате никакве заслуге за увођење новог устава који је окончао политички монопол Бас партије. Уместо тога, је он окривљен за све смрти у сиријском сукобу, па чак и смрти на хиљаде сиријских војника које су убили „побуњеници“ које су финансирали и наоружавали Запад и земље-чланице Заливског савета за сарадњу.

Четврти корак империјалне стратегије био је размештање „чувара капије“ – односно „утеривача империјалне истине“ – ради оцрњивања или клеветања сваког ко би се усудио да стане у одбрану циљаних држава, или ко би изјавио да их треба оставити на миру.

Ратнохушкачка и пријатељски настројена према финансијском капиталу лажна левица је била коловођа медијских кампања против ових земаља, како би се пројектима промене режима/уништавања дао „прогресивни“ ореол, и како би се истински „стари“ левичари застрашили или убедили да не оспоравају доминантни наратив.

Ради потпуне дискредитације, Југославија, Либија и Сирија су етикетиране као „фашистичке“, иако су њихова руководства била социјалистичка а њихове привреде вођене на социјалистичким основама. У исто време су истински фашисти, попут анти-владиних групација у Украјини (2013-2014), добијали енергичну подршку од стране НАТО-а.

Пети корак је била непосредна амерички/НАТО вођена војна интервенција против „режима“, чији су окидач била наводна (планирана) зверства које је починила циљана држава. У тој фази, САД би се својски трудиле да саботирају било какво мирно решење сукоба које су они и њихови регионални савезници потпалили. На конференцији у Рамбујеу у марту 1999. на пример, југословенским властима, које су прихватиле међународне мировне снаге за Косово, је представљен ултиматум који једноставно нису могле да прихвате. Лорд Гилберт, који је у то време био министар одбране Велике Британије, касније је признао да су „услови који су представљени Милошевићу (укључујући и право НАТО снага на слободно кретање по читавој земљи) били апсолутно неприхватљиви… све то је било сасвим намерно урађено.“

Током 2011. casus belli је био тај што се „бесни пас“ Гадафи спремао да масакрира цивиле у Бенгазију. Требала нам је „хуманитарна интервенција“ да то зауставимо, како су нам непрестано понављали. Пет година касније, извештај Комитета за спољне односе Доњег дома британског парламента је закључио да „тврдња да би Муамер Гадафи наредио масакр цивила у Бенгази није подржана доступним доказима“.

Током 2013. разлог за непосредну војну интервенцију у Сирији је био наводни хемијски напад у Гути од стране „Асадових снага“. Међутим, овог пута је британски парламент гласао против војне акције и планиране „интервенције“, што је увелико фрустрирало неоконе гладне рата. Међутим, они још увек не одустају.

Недавне тврдње Беле куће да поседују доказе да је сиријска влада планирала напад хемијским оружјем и да би за исти, ако би се десио, био окривљен Асад, показују да Империја још увек није одустала од Пете фазе за Сирију.

Шеста фаза пројекта доноси наставак америчких напора да се саботирају кораци у правцу мировног споразума када бомбардовање већ почне. То се десило за време бомбардовања Југославије и НАТО агресије на Либију. Омиљена тактика за спречавање мирног расплета је дизање оптужнице против лидера циљане државе за ратне злочине. Против Милошевића је подигнута оптужница на врхунцу бомбардовања 1999, а против Гадафија 2011.

Седма фаза је „успешно завршена мисија“, када је операција промене режима извршена, а циљана земља или разбијена или претворена у пропалу државу, чије су стратешке важне области/ресурси стављене под америчку/западну контролу. Југославија је растурена а њена привреда у друштвеном власништву приватизована. Црна Гора, тај велики трофеј на Јадрану, се недавно придружила НАТО-у.

Либија, коју је Дејли телеграф 2010. величао као врхунску дестинацију за крстарење, сада је безаконо игралиште за џихадисте и место где се туристички бродови не усуђују да пристану. Ова земља, која је под Гадафијем свим својим грађанима обезбеђивала бесплатно образовање и здравство, недавно је доживела повратак трговине робовима.

Мада срећом није доживела Седму фазу, Сирија је ипак враћена четрдесет година уназад. Према извештају УНДП-а: „Упркос томе што је достигла, или била на путу да достигне Миленијумске развојне циљеве (смањење сиромаштва, основно образовање и полна равноправност у средњем образовању, смањење стопе смрти новорођенчади и повећан приступ побољшаним санитарним условима) за 2011, процењује се да је, после прве четири године кризе, Сирија пала са 113. на 174. место Индекса људског развоја.“

Наравно, Империја хаоса није растурила само ове три земље. Постоје сличности и са оним што је задесило Авганистан и Ирак. Крајем 1970-их САД су почеле да подржавају исламистичке побуњенике у циљу дестабилизације и свргавања левичарске, про-московске владе у Кабулу.

Од тада је Авганистан непрекидно у хаосу, а САД и њихови савезници су 2001. извршили инвазију земље ради обарања талибанског „режима“ који је израстао из „побуњеничког“ покрета којег су САД подржавале.

Ирак је дошао под удар разорних, геноцидних санкција које су под америчко-британским притиском остале на снази чак и пошто се земља разоружала. Затим је и на њу извршена инвазија под лажљивим изговором да њен лидер, Садам Хусеин, још увек поседује оружје за масовно уништење.

Истина о томе шта се дешавало је исувише шокантна и ужасна да би је западни мејнстрим медији икад признали. Наиме, од пропасти Совјетског Савеза САД и њихови савезници циљају, једну по једну, независне, ресурсима богате и стратешки важне земље.

Није поента у томе да ли су те земље савршене и да ли је у неким од њих било периода политичке репресије или не, већ да су оне одређене за уништење само због тога што су стајале на путу империјалиста. Пропагандисти недавних амерички вођених ратова желе да ми те сукобе посматрамо као „појединачне“, где су „проблем“ увек представљали „полудели“ лидери земаља које су нападнуте.

Међутим, агресије против Југославије, Либије, Сирије, Авганистана и Ирака, као и претње упућене Ирану, Северној Кореји, Русији и Венецуели представљају делове једног те истог рата. Свако ко последњих двадесет година није провео закључан у ормару, или чију плату непосредно или посредно не плаћа Империја хаоса, засигурно може да схвати у чему је стварни „проблем“.

„Нови Хитлери“ – Милошевић, Хусеин и Гадафи – за које су нам говорили да су „највеће претње“ светском миру, су мртви и укопани. Али, знате шта? Убијање и даље траје.

 ________________________________________________________________________

Нил Кларк је новинар, писац и блогер. Писао је за многе новине и часописе у Великој Британији и другим земљама, укључујући The Guardian, Morning Star, Daily and Sunday Express, Mail on Sunday, Daily Mail, Daily Telegraph, New Statesman, The Spectator, The Week, и The American Conservative. Стални је колумниста РТ-а, а такође се појављивао и на BBC TV и radio, Sky News, Press TV и Voice of Russia. Суоснивач је Кампање за јавно власништво (Campaign For Public Ownership @PublicOwnership). Његов награђивани блог се може пратити на www.neilclark66.blogspot.com. Он твитује на теме политике и међународних односа на @NeilClark66.

 ПРЕВОД ФСК

Извор: www.rt.com/op-edge/395709-yugoslavia-libya-syria-us-empire/

-

Једна од епизода из основне школе које се јасно сећам (а данас се питам зашто и јесам ли још онда наслутио да нешто није у реду, чим је тако живо памтим) јесте како смо зезали извесну Марину кад нам је на великом одмору саопштила, сва срећна, да ће је водити на концерт Весне Змијанац. „Јао, сељанко, шта ти слушаш“, смејали смо се. Марина је била и једно од свега неколико деце која су у школу за Ускрс носила фарбана јаја да их туца с другом сељачком децом. Већ сам био форматиран као мали Југословен и комуниста, и нисам имао никакву националну свест, тј имао сам југословенску што је и био део плана о чему опет нисам имао никакву свест.

Био сам од оних малих шминкера у разреду што слушају страну поп музику, а од домаће поп, по могућству хрватски, јер наша је република била специјализована више за те сељачке масовне народне забаве, уз прасенце и раџу, ко ми је генерација схватиће о чему причам, и та је подела, дионизијско аполонијска академски речено, ишла по линији вековне окупације наших братских народа који су од како је света и века, тако су нас лагали, маштали само о томе да се уједине у једну братску државу – наиме по линији аустроугарске с једне и турске окупације с друге стране. Чак и најповршније упућени у геостратегијске токове, знају да је то линија коју атлантистички стратези називају некад експлицитно некад имплицитно, цивилизацијском границом. По несрећи, та граница иде право по сред српских земаља, што објашњава опседнутост атлантистичких стратега Србима а ви ако мислите да сте толико битни да је неко опседнут вама онда сте теоретичар завере, ако контате виц.

large

Ми којима је геостратешки намењена та периферија „цивилизованог света“ осуђени смо да по сваку цену будемо економска, технолошка, културолошка маргина. И да би то и били није довољно само непрестано нас политички злостављати на скали од лакшег медијско пропагандног малтретмана па све до конкретног и жестоког, геноцидно-уранијумског. Цивилизацијски свет вам је онај што игра валцере и једе захер торте у барокним салонима позлаћеним колонијалном пљачком, све спроводећи геноциде у трочетвртинском валцер такту. Нецивилизовани, по несрећи ми, су они који би да су слободни, независни и који уз то имају и нешто мало изворног стваралачког генија, па не мисле да су валцер и захер и напудерисана перика врхунац цивилизације, штавише, за разлику од назови цивилизованих код којих само танушни слој богате елите има стваралачког импулса, код нецивилизованих стваралачким генијем је обдарен читав етнос, о чему макар у српском примеру сведочи народна поезија и целокупан фолклор. И да би нас се држало у тој пројектованој позицији као што рекох горе, није потребно само непрестано нас злостављати, већ је потребно у томе имати и поуздане помагаче, а где ћеш наћи боље од искомплексиране домаће елите. Баш онакве каква сам ја и слични мени, добри ђаци који су се спрдали с Марином што иде на концерт Весне Змијанац, требали да постанемо.

Деценијама касније нађе се Змијанац и на мојој youtube play листи. И то се заиста лепо венчава с мојом навиком да понекад одем на концерт класичне музике. Штавише, допуњује се. Лејди Гага може бити авангарда само некоме ко није упознат с раним радовима (и стајлингом) Весне Змијанац. „Врањанска свита“ у кореографији „Крсманцастоји на једнакој нози са Морисовим „Болером“ у кореографији Мориса Бежара, иначе мојом омиљеном. С једном разликом, „Врањанска свита“ је производ народног стваралачког генија, а „Болеро“ угледних уметничких академија.

Укратко, Весна Змијанац је висока уметност за све хрватске магазин-фосили-дорис-борис и сличне сраћкалице. Она је уметност и за сав онај амерички хип хоп блек латино луфтвафен сисе и афричке златне резерве на истетовираном врату убер треш гузотрес. Уз то Срби имају и поп а Хрвати никад неће имати фолк, такав нам креативни потенцијал. Хоћу да кажем, ономад на школском одмору с Марином, није она била сељанка, већ ја сељак, а не бих ни то часно занимање да омаловажавам жаргонском употребом речи, па ћу рећи да сам био џибер.

59832a61-2ad4-479a-90f5-beaa4331011d

Баш ко неки дан Никола Којо који је на свом ФБ профилу окачио скриншот телевизије Студио Б са гусларом уз коментар „Стааааара београдска традиција“. Баш тако, са 5а, ваљда да подвуче старину традиције. Можда 5а нису случајно откуцани. Римљани су, наиме, сматрали да се Римљанином не може звати неко коме преци пет генерација уназад нису били грађани Рима. Можда је за Рим ова административна строгост оправдана, али примењена на Београд добија се да нико није Београђанин већ да су сви сељаци. Што је ок. Оно што није ок је тo самопрокламовано београдско патрицијство уз пратећи презир према широким масама пучанства. Палатинско брдо версус пучанских наџоџаних инсула око циркуса Флавијуса, или, преведено на београдске прилике круг двојке версус Калуђерице. Два клика на интернету и дођеш до податка да је Николин деда протојереј из Мостара, Херцеговац дакле. Епицентар гусларства.

Где је онда фасовао тај презир? Којо је од оних ликова који се броје у некакву српску уметничко-интелектуалну елиту, од оних вазда спремних да подрже такозване грађанске иницијативе, што се појављују у такозваним пристојним и нашминканим илити свезубеним политичким спотовима, урбан лик, антитеза пинку, с пар озбиљних улога међу којима обавезно мора и да је нека на тему српског сељачења познатог као србовање јер ако се Холивуд уваљао у говна до лактова ми морамо до рамена, што се шекспировски театрално клањају пред публиком у Сарајеву, увек београдско мангупски спреман на неподношљиво лагани самопрезир.

Фасовао га је где и ја, у југословенству у коме су Срби имали да излече све комплексе инфериорности такозваних братских народа и да се сведу на њихову трећеразредну хабзбуршко провинцијалну меру. Сетите се оног квоташког угуравања у исту раван епске српске историје и грофа Зрињског и некаквог шатро првог каменог престола неког шатро словеначког кнеза. Где смо морали да се претварамо да је српска државотворност исто што и некаква хабзбуршка повеља на мађарском с царским обећањем да ће Хрвати једног дана бити народ у оквиру монархије са статусом слободних коњушара и с правом да певају на загорском. Чим им помогну да се реше Срба.

Виц је у томе што се пажљиво негује мит да су Којо и ала Којо некаква интелетуална герила, последњи герилци у борби против подивљалог српског национализма, зрачак космополитизма у Србији која је остала заглибљена у 1389-у, грађани против сељака и свезуби против крезубих. Витез Којо против србовања, јер гуслање је србовање. А од србовања нема ничег горег, то је културна пракса на маргини цивилизованог света, оног на чијој граници је валцер остао да чека да гусле заћуте па да уђе да нас приведе сенци хабзбуршког трона или кулоару климатизоване бриселске канцеларије. Стварност је потпуно другачија. Ова исфабрикована другосрбијанска елита је заправо свеприсутна. И количина медијског простора који можеш да добијеш зависи искључиво од тога колико си се убедљиво легитимисао као другосрбијанац.

Фејсбук статус Биљане Србљановић
Фејсбук статус Биљане Србљановић

Другосрбијанац је, да дефинишемо термин, онај који је усвојио усташки наратив о Србима као цивилизацијској маргини културне Европе и мит о великој Србији као рационализацију за геноцид ниског интензитета у мирнодопским и високог у ратним условима. То су они што непрестано прде о српској урођеној неспособности за грађански суживот у окружењу у коме је једино Србија истински мултиетничка и мултиконфесионална. Што даље непрестано упозоравају на великосрпске апсирације и агресију која је тим већа и опаснија што су велика Хрватска и велика Албанија реалније, јер Срби никад не могу да буду задовољавајуће мали да би успели да нахране хрватско-бошњачко-шиптарско-македонску фантазију о сопственој величини. То су они који се баве сопственим злочинима и чишћењем сопственог дворишта као изразом ултимативног родољубља у пакету с потпуном неосетљивошћу и праведничком строгошћу спрам српског страдања и српских жртви. То су шампиони у западњачкој дисциплини менталне акробатике концептуализације по којој су српски ратови за ослобођење империјални ратови српске буржоазије а усташки геноцид „инцидент“ вековне хрватске еманципујуће тежње којој иначе нема шта да се замери. Они којима је некакав фантомски меморандум импотентних и потпуно ирелевантних српских академика, иначе никад званично усвојеним, у истој равни са Mein Kampf док је Изетбеговићева Исламска декларација, иначе, истински кривац за крвопролиће у Босни, израз еманципаторских тежњи још од богумила јер су и Немањићи били геноцидни. Они којима је ћирилица израз примитивизма, провинцијализма и легитимизације атлантистичке цивилизацијске границе па би да је укину. То су они што се легитимишу као космополите и левичари све испијајући пићенце (о трошку српске владе, или српских порезних обвезника) с перјаницама најбруталнијег и најкрвавијег империјализма у историји човечанства, као што је Бернар Анри Леви – „Хвала ти што си дошао да нам објасниш колико смо примитивни и само да знаш, мало сте нас бомбародвали! Требало је још, погледај нас нашта личимо!“

То другосрбијанство или на ивриту „самомрзећи синдром“ је, сасвим супротно митологији која се пажљиво негује новцем из фондова за евроатлантске интеграције, апсолутно свеприсутан у српском јавном простору. Озбиљни историчари и озбиљни аналитичари, или баш ако морам да будем експлицитан, интелектуално поштени, аутоматски се дисквалификују као митомани и исмеју као маскоте србовања. Њих можете читати на малим ћириличним порталима и гледати у малим импровизованим ТВ студијима са нерешеним техничким проблемом микрофоније. Другосрбијанство је културна политика колаборационистичке владе која из буџета финансира србомрзећа Марковићева целулоидна срања, гостовање Анри Левија или дане „Косовске културе“ у Београду, јер има ту и неке поезије, није само да је трговина бубрезима и хероином у питању како би злонамерни да вас убеде.

Распон је широк, од благог Којиног антигусларског, до отвореног усташког Биљане Србљановић и Дубравке Стојановић. Тешко да ћете да пустите гусле док бришете прашину, ја се слажем. Али, о малом Радојици заиста не можете певати уз харфу. Епика и трагика те величине, којој у шатро цивилизованој Европи (у стварности германско-романско-католичкој) парира још само Хомер, и то не кажем ја већ Гете, може само на гуслама да се пева. За очекивати је да неко ко је признати уметник уме да препозна проблем форме и садржаја. Биљана Србљановић, poster girl другосрбијанства, што дивно иронично иде уз њено презиме, историју Републике Српске сумира овако – „прво је био геноцид па је онда била држава“. Наивни или потпуно неупућени би закључили да мисли на усташко-балијски геноцид који је нужно довео до потребе да се формира српска држава онако како је холокауст довео до потребе да се формира Израел. Али не, она не мисли на силне забетониране босанске јаме пуне закланих Срба, већ на ничим изазване српске злочине над босанским муслиманима, данас уз косовске Шиптаре главне извознике џихадиста из Европе у левантски калифат.

18788527_798976623604148_1060150292_n

Могуће да би Дубравка Стојановић имала објашњење за овако противречне феномене. Својевремено је објаснила да су Срби изгубили Косово због своје неспособности да интегришу Албанце. Способности која, иначе, иде уз цивилизоване, није рекла али претпостављам. Рецимо Французе, којих има неких стотинак хиљада конвертованих у ислам. Али да не шпекулишем, слаб сам с том врстом менталне акробатике.

18788443_798976613604149_714025240_n

Може вам се учинити да је „џиберско-усташка“ елита престрог назив за данашњу српску интелектуално-културно-политичку елиту. Али није, он је тачан. Упркос уверењу те елите да су суперхероји некакве епски неравноправне борбе, типа „300 против Персије“, у којој од примитивизма, национализма, заосталости, тираније и нередовних контрола код зубара, спашавају једну нацију на маргинама цивилизације у очајничком покушају да је из опанака преобују у Лубутана с црвеним ђоном (не могу да се отмем симболици црвене као крв и елегантног гажења салонском штиклом по жртвама, how western or how civilized is that?) Србија је заправо огледало своје „елите“. Она је тачан одраз својих интелектуалаца који попут Марића продуцирају „Парове“ и мењају Карађорђеву звезду за плочу Ролингстоунса.

18788311_798976603604150_1405904315_n

Пишем ове редове у аутобусу, иначе, једва су препознатљиви од дрмања и има баш да се намучим да их прекуцам. Враћам се из Антиба у Ницу, ишао сам да код једног антиквара погледам омоте француских чоколада с краја 19. и почетка 20. века с ликовима српских крунисаних глава … Добар ми је улов био, четири омота чоколада GuerinBoutron с ликовима краљице Наталије од Србије, краљевића Ђорђа од Србије, кнегињице Јелене од Србије и престолонаследника Александра од Србије, плус једна белгијска чоколада Antoine са сценом српског поштара који доставља писмо српској сељанци у ношњи. Купио сам их а антиквар ми је рекао да је сигуран да има још таквих ствари са српским мотивима и да ће ми их потражити. Ја вам обећавам да ћу купити и омоте са хрватским краљевима, чим их будем пронашао, ево у име југоносталгије. Мора да има неки, па Хрвати су пребројали 302 своја владара од бана Борне из 819. па до пада Хабзбуршке монархије у 20. веку. Не знам ја, немојте мене да питате, можда Дубравка Стојановић зна нешто више о томе. Могу само да вас посаветујем да Василија Крестића не консултујете, тај је митоман а и великосрбује. Ја знам за Томислава II, краља НДХ. Заправо се звао Aimone Roberto Margherita Maria Giuseppe Torinodi Savoia, а пуна краљевска титула била му је „краљ Хрватске, принц Босне и Херцеговине, војвода далмације, Тузле и Книна, војвода од Сполета и Аосте, принц од Цистерна и од Белригуарда, маркиз од Волгхера и гроф од Пондера.

Јел вам смешно? И њему је, кажу да је хрватску круну опоруком завештао свом мачку.

18788539_798973933604417_54927225_n

Са дословно сваке аутобуске станице, а има их једно тридесетак од Антиба до Нице, смешка ми се Новак Ђоковић, тренутно други рекет света који је својевремено у емисију Jaya Lenoa, довео фолклораше у опанцима и шајкачама да поведу коло. А ево га сада, на сваких 150 метара Азурне обале, леп и елегантан у Lacoste белом оделу. Тенис је најаристократскији од свих спортова а Lacosteвам је једна од најаристократскијих модних марки, симбол француске спортске елеганције. Србин може и то. Али, Новак помаже косовскометохијске манастире, који се већ можда за пар година нађу на програму Дана косовске културе у Београду као шиптарска културна баштина. А то је већ србовање, и то вас, баш као и Нoвака чини сељаком, па нек је и заштитно лице Lacoste. А од србовања нема страшније оптужбе и то сведочи да имате паланачки менталитет, онакакав какав је описао филозоф Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“, другосрбијанској мастурбаторској литератури.

18871214_798973963604414_326943934_n

Константиновић који је поводом Титове смрти написао један од највећих хвалоспева који је овај диктатор икада добио. Толико о паланачком духу.

До ослобођења!

Аутор: Александар Ламброс
ПАТРИОТ

 http://patriot.rs/aleksandar-lambros-dzibersko-ustaska-elita/

-
Академик Василије Крестић о документу САНУ из 1986: Залагали смо се за очување земље и упозорили на сепаратизам. И комунисти су осећали да нешто мора да се мења

МЕМОРАНДУМ САНУ из 1986. показао је сву трагедију положаја српског народа у Југославији уређеној уставом из 1974. године. И то је оно што је засметало непријатељима Србије, српског народа, па и Српске академије наука и уметности. Срби су тиме показали да знају у каквој су ситуацији и да су принуђени да траже решење. Србија је била добра док је ћутала и сносила последице уставне расцепљености, а сазнање да је сазрела и да не жели више да трпи подређеност засметало је свима. Када је дигла глас против тога, жигосана је као фактор који жели да разбије Југославију и призива рат и сукобе.

Тачно тридесет једну годину од доношења одлуке да се приступи изради меморандума САНУ, једног од најконтроверзнијих докумената у нашој новијој историји, овако, за „Новости“, говори последњи живи писац овог текста, академик Василије Крестић. Заједно с покојним академиком Костом Михаиловићем, он је још 1995. године написао књигу која је у потпуности расветлила све мотиве и околности настанка овог документа. Компанија „Новости“ објављује треће издање њиховог дела, овога пута под насловом „Меморандум САНУ после 30 година“.

* Меморандум САНУ и данас се различито чита. Да ли је он био пуцањ у Југославију или почетак дуго чеканог усправљања српског народа?

– Сагласности ту нема, јер је реч наппросто о политици и политичким циљевима. Значајно је зато да се најшира јавност отрезни од његових тумачења и злоупотреба. Јер они који сматрају да је он био основа за рушење Југославије, ни данас не одустају од својих лоших намера и тешко напуштају схватања која су заступали и пре 30 година. Протеклих година изнето је пуно контроверзи, жестоких напада, а изговорене су и велике неистине. Важно је зато да се текст рођен у САНУ поново прочита, како се о Меморандуму не би просуђивало на основу туђих коментара и нетачних и злонамерних тумачења.

* Зашто се Меморандум САНУ и даље сматра тајним документом?

– То је апсолутно нетачно. Ниједног тренутка није био конспиративан нити се рад на њему одвијао у тајности. Одлуку да се приступи писању акта којим би се оцртали стање у СФРЈ, размере кризе, као и начин како је мирним путем треба решавати, донела је Скупштина САНУ. Хтели смо да укажемо на опасност од распада државе због све израженијих сепаратистичких и сецесионистичких намера које су стизале из Словеније, Хрватске и са Космета. Меморандум се залагао за очување Југославије, уз упозорење да ће доћи до опасног стања уколико се крене путем распада, што се, на крају, и обистинило. Он се залагао за федеративно уређење Југославије, а одбијао је конфедеративно и уређење асиметричне федерације, што су наметале Словенија и Хрватска. Академици су добро проценили куда води политика по Уставу из 1974. године и дигли су глас против тога.

* Да ли је Академија, како јој се често замера, састављајући свој текст, пустила дух рата из боце и објавила српски национални програм?

– Ретко се помиње да је још председник Председништва Србије Дража Марковић кренуо с писањем тзв. Плаве књиге која је претходила Меморандуму. И комунисти су, дакле, осећали да нешто мора да се мења. Партија није била у стању да изађе с таквим текстом, и од тога се брзо одустало. То јој, међутим, није сметало да се окоми на академике када су они изашли са својим оперативним документом који је требало да укаже на проблеме у држави. То није био програм српске политике, као што му је касније приписивано, већ скица недаћа у којима се Југославија нашла. Меморандумом је Академија доживела своје звездане тренутке, јер је показала да испуњава не само своје научне, већ и друштвене обавезе. Радом на овом тексту покушала је да предупреди оно што је касније уследило – распад државе, рат, страдања…

* Меморандум САНУ помињан је и у судницама Хашког трибунала.

– Хашки суд користио је овај текст као један од основа за оптуживање Србије, па и САНУ, и наметање непостојеће одговорности за рат. Ни у једној пресуди, међутим, Хаг не помиње Меморандум као доказ да је овај текст био или је могао да буде политичка основа за рушење Југославије и за кривицу Србије. То показује да је добро осмишљена кампања против академика и њиховог рада своје извориште имала у круговима чији је циљ био слом Југославије и који су касније желели да са себе скину одговорност за оно што се догодило.

КЊИГА „МЕМОРАНДУМ САНУ после тридесет година“, у издању Компаније „Новости“ биће од сутра у продаји. Јединствено сведочанство о искушењима српског народа моћи ће да се купи у књижарама и на киосцима широм земље.

* Закулисни начин објављивања дао је овом документу ноту трилера и мистерије. Како је изашао у јавност?

– Одлука о његовом писању донета је јавно, а на исти начин су радила и тела САНУ. Никакве тајне није било, нити је излазак радне верзије из САНУ захтевао некакву шпијунску акцију. У свом раду смо тражили мишљења експерата, међу којима је био и академик Јован Ђорђевић. Он је текст легално добио и касније га дао свом зету новинару Александру Ђукановићу, који је написао те скаредне текстове у новинама. Аутентично сведочење о околностима примопредаје објављено је први пут у овој књизи. Постојала је и верзија коју је изнео Душан Митевић, а коју сам чуо од Добрице Ћосића. Текст је, наводно, из САНУ отишао у Загреб, где су са њим упознати браћа Мишковић и Шувар, творац „Беле књиге“. Текст је проследио Петру Стамболићу, који га је предао Ивану, уз налог да се нападне САНУ. У истинитост ове верзије не могу да се упуштам, али је сигурно да је Меморандум из политичких разлога требало анатемисати и жигосати.

* Да САНУ 1986. није приступила писању Меморандума, да ли би судбина Југославије била ишта другачија?

– Сумњам. Када погледамо како је у домаћој политичкој јавности прошао Меморандум са једне стране, а антијугословенски и рушилачки текстови какви су били Изетбеговићева Исламска деклерација или Туђманова „Беспућа повјесне збиљности“, са друге, јасно је да су примењивани потпуно другачији критеријуми за оцењивање. Меморандум није ни приближно био близак заговарању распада државе, мржњи и рушилаштву као ова два текста.

* Да ли је Милошевић својом политиком злоупотребио академике?

– Било је пуно злонамерних покушаја да се укаже да је Милошевић био наручилац Меморандума, како би га искористио у свом успону. Као један од писаца овог текста, тврдим да на мене, као ни на моје колеге, нико није на било који начин утицао или вршио притисак приликом рада на тексту. Са тродеценијске дистанце, заиста се не види како је Милошевић могао да искористи садржај Меморандума. То су, ипак, злонамерне оптужбе и подметања.

* Ви сте аутор дела Меморандума САНУ посвећеног положају српског народа у Хрватској. Како гледате на ово питање данас?

– Из анализе тадашње хрватске политике коју сам напаравио 1986, ни данас ништа не бих избрисао. Штавише, временска дистанца потврђује јасан вишедеценијски континуитет проусташке и екстремно националистичке политике која је тамо на сцени. На један деликатан политички начин, то је само наговештено у Меморандуму, а данас о томе може много више да се каже. Тај континуитет датира још од пре револуције 1848, посебно кроз питање језика, које ни тада, а ни данас, није филолошко или лингвистичко, већ – пар екселанс политичко питање. Од тада почиње брисање српског имена из Хрватске у свим облицима, етничко чишћење и настојање да се српско становништво прогласи православним Хрватима. Континуитет стварања етнички чисте Хрватске, од 19. века, преко стварања НДХ и распада Југославије, и данас траје.

* Како оцењујете дијалог Мешовите комсије СПЦ и Римокатоличке цркве о Алојзију Степинцу?

– Разговор је добродошао, али немам илузије да ће он испунити циљ. Нећу да сумњам у папине добре намере, али чини ми се да ће у последњој линији ипак доћи до Степинчеве канонизације. Последње информације о проблемима са отварањем архива показују да је Ватикан уздржан и да упорно крије документа за која се сумња да доказују његову одговорност за све што се догађало у НДХ.

МИЛОШЕВИЋ НИКАД НИЈЕ БИО У САНУ * Зашто је Запад променио свој став према САНУ и тексту академика?
– Појава Меморандума изазвала је велику пажњу западних дипломата, који су чак током прославе стогодишњице САНУ својим аутомобилима испунили Кнез Михаилову улицу. Њима је био пријемчив, јер је оцењен као антикомунистички текст. С развојем кризе у Југославији, Запад се окренуо против овог документа и жигосао га као идејног покретача рата и страдања. И ту се види политичка перфидија Запада и критичара рада академика. Академију је требало прогласити продуженом руком Слободана Милошевића и његове политике. Милошевић током свог мандата, иначе, није ниједном посетио Академију. И то добро говори о његовом односу према САНУ.

МАКЕДОНИЈА КЛИЗИ У ПРОПАСТ * Македонија је на ивици сукоба. Да ли то коначно значи и формирање „велике Албаније“?
– Македонија је у критичној ситуацији. Оног тренутка када се издвојила из Југославије, имајући у виду геостратешки положај, проблеме, етнички састав и остало, знало се да неће бити дугог века. Бојим се да ситуација тамо већ ври и да постаје буре барута које може да експлодира. Судећи по понашању албанских политичара, стиче се утисак да поново имају подршку неког моћнијег иза себе. Идеја „велике Албаније“ није наивна. Чак и ако не буде до краја остварена, биће велика претња целом региону. Волео бих да грешим, али ми се чини да Македонија суочена са овим изазовима нема перспективу.

www.novosti.rs/

-

У Установи културе „Пароброд”, у центру Београда, у среду, 26. априла отворена је изложба посвећена Лондонском уговору из 1915. године, чији су аутори универзитетски професор др Чедомир Антић и студент историје Милица Тркуља.

Осим што је тема изложбе везана за дипломатску историју, она посредством факсимила докумената, карата, фотографија, цртежа и репродукција слика, отвара и значајно историјско питање на које и свако од посетилаца треба да пружи одговор. Иако Лондонски уговор никада није извршен, сама чињеница да је то био тајни споразум додатно мистификује његову важност. И данас, након више од сто година, последице Лондонског уговора су далекосежне, а разним тумачењима ово питање постаје поново актуелно.

На отварању изложбе је био и новинар Србин.инфо, Дејан Петар Златановић, који је упитао др Чедомира Антића у ком тренутку је српска елита одустала од идеје Велике Србије и одлучила се да судбину Србије и свих Срба веже за Југославију.

– Србија је имала велики страх да ће остали јужнословенски народ због распада Аустроугарске имати жеље да створе своје националне државе ратајући против Србије. С једне стране је Беч подстицао верски екстремизам католика и муслимана, а са друге стране Србија је представљала себе као будућег ослободиоца и ујединитеља у односу на Аустроугарско и Турско царство. Зато су српске елите у Првом светском рату хтеле Југославију јер за њих је та југословенска држава била исто што и српска држава, каже професор Антић.

(Србин инфо)

www.nspm.rs/hronika/cedomir-antic-zasto-je-1918.-godine-nasa-elita-zarad-jugoslavije-odustala-od-velike-srbije.html

Често занемарујемо и не бавимо се разлозима због којих је Југославија 25. марта 1941. године приступила Тројном пакту. Није то била жеља намесништва и владе да измене свој „неутрални“ статус. Једноставно Хитлер је пре оптпочињана напада на СССР желео да осигура своје јужно крило и расчисти ситуацију на Балкану. Дакле ултиматум Немачке а не слободна воља југословенског руководства покренули су причу о приступању тројном пакту. Алтернатива одбијању Хитлеровог захтева била је, наравно, рат.

За приступање Тројном пакту Југославији су били понуђени, невероватно добри „услови“. Разуме се да Југословенима није саопштена, још у јулу претходне године (1940.) донета, одлука да у „новом европском поретку“ Југославија не може опстати у постојећем облику.

Више по историјском рефлексу официрска завера и народ су осетили да се ради о обмани, свргли намесништво, оборили владу и довели на престо малолетног краља Петра. У популарној историографији стално се понавља прича о некаквим британским парама којима је пуч плаћен. Пара је било али су оне даване политичарима и организацијама које нису учествовале у пучу а још више новца је потрошено у Букурешту и Софији – узалуд.

Хитлер је био спреман да гарантује Србији њену „неутралност“. Важније од формалних гаранција било је да ли се том човеку и тој држави може веровати. Историја нас учи да је Немачка прекршила све пактове о неутралности и ненападању које је склопила па и властити устав (интервенишући на Косову и Метохији 1999. године) и без обзирно на то што по старом обичају баш лопов покушава да се сакрије вичући „држите лопова“, тако и Немачке власти покушавају да кршење међународног права превали на неке друге[1].

Када је неутралност у питању занимљиво је и држање наших суседа са јасном свешћу да се одређени историјски процеси још нису окончали и да у понашањима народа и држава постоје јасне аналогије:

–     Мађарска је још од новембра 1940. године била члан Тројног пакта. Са Југославијом је имала потписан уговор о „вечном пријатељству“ који је прекршила придружујући се немачко-италијанској агресији и отимајући Бачку и Барању од већ сломљене Краљевина. Мађарске окупационе власти организовале су масовне злочине на анектираном подручју (посебно је позната тзв. „рација“ у јануару 1942.године). Мађарска је учествовала у нападу на СССР ватрено се борећи против Црвене армије до априла 1945. године.

–     Румунија није испољила територијалне претензије према Краљевини Југославији и чак је помогла да се од мађарских претензија сачува Банат али је учествовала у агресији на СССР и до августа 1944. године била Немачки верни савезник.

–     Бугарска је Тројном пакту приступила 1.марта 1941. године стављајући своју територију на располагање Немачкој за инвазију на Југославију и Грчку. Од 1.јаунара 1942. године бугарске трупе су вршиле окупацију делова Србије да би у лето 1944. године окупациона зона била проширена на скоро целу територију Србије а све са циљем да се Немачке трупе „растерете“ и упуте на источни фронт. Бугарске окупационе трупе су починиле бројне злочине на окупираном и анектираном подручју. У јесен 1944. године баш ово је и био значајан разлог да СССР објави рат Бугарској.

Иницијативе о оснаживању неутралности Србије кроз посебан закон о војној неутралности поново су у оптицају. Могло би се рећи, корисна и практична иницијатива. Нажалост и прилично бескорисна.

Србија у овом тренутку налази у ситуацији сличној оној 1941. године. У ЕУ и НАТО су укључени скоро сви њени суседи а Србији је постављен посредан ултиматум који у форми „усаглашавања  спољне и безбедносне политике“ захтева потпуно приближавање. Да би ствари биле јасне најбоље их је назвати правим именом и у самом почетку разрешити дилеме. Ако чланство у НАТО није услов за улазак у ЕУ онда то треба написати и потписати одмах. Донети обавезујући закон у скупштини Републике Србије, потврдити га на референдуму, донети резолуцију ЕУ и НАТО које би то потврдиле и ствар скинути са дневног реда. Уместо тога нама се стално намеће прича о томе да нам чланство у НАТО нико не тражи. Данас не тражи, јер полако припрема терен у институцијама и медијима. Једног дана кад се прикупи довољан број „агената“ ствар ће доћи на дневни ред и то отворено и безобзирно. Ако је чланство у НАТО услов за чланство у ЕУ онда се одмах треба захвалити тој организацији и не мрцварити грађане кроз отварање некаквих поглавља. Србија ни под каквим условима не треба да буде ни пуноправни нити „придружени“ члан НАТО алијансе, из безбедносних, моралних, историјских и свих других разлога.

НАТО је војни савез а не хуманитарна организација или певачко друштво. Његово је да се припрема за ратове и да их повремено организује што смо ми на својој кожи осетили, бомбардовањем Републике Српске 1995. и СРЈ 1999. године. Све друго је пласирано да завара и успава наивне. Неутралност Србије од стране НАТО можда и може бити донекле толерисано „на собној температури“. У мирна времена, стабилном европском поретку под надмоћном контрала ЕУ бирократије и материјалном благоставњу. Али у тренутку заоштравања међународних односа и евентуалног сукоба на релацији НАТО-Руска Федерација, у време „повећане температуре и узаврелих страсти“,  ултиматум ће бити постављен у јасној и недвосмисленој форми, ништа нежније него марта 1941.године. Али овај пут ће НАТО, по старом Немачком рецепту узети и таоце. Срби ће морати да буду део „коалиције“ која ће под НАТО командом марширати истим путем којим су пошли Наполеон и Хитлер, и то у оба правца, ка Москви и назад.

У сукобу који се спрема Србија као слободна земља има само две алтернативе:

може и треба да буде или неутрална уз Русију или у савезу са Русијом. Треће опције која би обезбедила макар делић националног суверенитета и слободе али и елементарни опстанак нема.

[1] Немачка је агресивном политиком и лажним поводима изазвала Први и Други светски рат, измишљајући француске авионе, паљевину Рајхстага, пољски напад у Глајвицу, вероломно нападајући Данску, Холандију, Југославију…..). Не ради се само о агресивности нацистичког режима већ контиуираној агресивној политици саме немачке државе. Ми Срби се са посебним „гађењем“ сећамо улоге немачког министра одбране Рудолфа Шарпинга у конструисању измишљеног плана „Потковица“ који је требао да оправда нелегану НАТО агресију на СРЈ.

Проглашење NDH, тог 10.-ог априла `41.-е, није се десило случајно, а понајмање спонтано.

Припремано је дуго и темељито, у круговима на Каптолу (седиште RKC у Хрвата),  (некадашња ЈАZU), руководству праваша и франковаца, усташким емигрантским кружоцима у Мађарској и Италији,међу гастарбајтерима у Белгији и јужној Америци, безмало цео један век!

Свугде тамо где су деловале присташе идеје великохрватства Анте Старчевића, кога зато и зову „отац домовине“, величајући планирани злочин!

Када у другој деценији XIX века српска револуција из другог покушаја, уз дипломатску подршку царске Русије породи аутономију, која је тако омеђена да омогућава постепено осамостаљивање, увидеше у Ватикану да ће Србија постати стожер јужних Словена, који ће се отргнути испод круне Хабсбурга, и самим тим и планираног процеса покатоличавања.

Увиђајући у том неминовном процесу значај тадашње српске покрајине БиХ, јер је била гранична регија отоманског царства које је српском револуцијом пољуљано из темеља, удружише се бечки двор и Каптол, како би се супроставили тој православној „јереси“!

Бечки ће двор активирати саветнике, који ће осмислити да се покрене и подржи реформа српског језика, већ урађена у делу Саве Мркаља, који jе за своју писану идеју зарадио боравак у најзападнијем манастиру српском (Гомирје, манастир Св. Јовна) у Војној крајини!

Његово писано дело, „случајно“ ће пронаћи дворски саветници, чудом неким Словенац и Словак, и добронамерно га дати на „дораду“ (уз њихове брижне савете) Вуку Караџићу!

Истовремено ће Људевит Гај илирац по задатку, уз свесрдну помоћ бискупа осипа Јурја Штросмајера, молити Вука да се постигне језички договор да се тако реформисаним језиком и Хрвати служе, јер свога тада и немају! Притом, „добронамерно“ истичући ситницу да се реформисани језик назове илирским, или каквим новим именом, само да није српски, а сви Срби њиме говоре!

Бечки договор, постао је тако први корак у форматирању идеје великохрватства, као водеће антисрпске доктрине, где ће Хрвати само бити извођачи радова, у ватиканском пројекту!

Када није успела замисао злоупотребе кнеза Михајла Обреновића III, који се окренуо француском моделу уређења своје државе, илирци некако брзо обукоше великохрватску кошуљу, тежишно се посвећујући БиХ као „најхрватскијој“ од свих земаља, у причама о „томиславовом краљевству“!

Аустро-Угарска окупација БиХ даће нови замах великохрватским причама, док бечки двор врши планску колонизацију католика, у покрајину већински настањену православним Србима.

На руку им иде и талас исељавања исламизираних Срба, који сада као „турци“ неће да живе у хришћанској земљи, иако им је то једина Отаџбина!

Као нови челник праваша, покатоличени Жидов Јозуа Франк отворено ће почети заговарати физичко истребљење Срба из делова угарске половине двојне монархије, базирајући се на одлуке Првог католичког концила у Загребу, 1900.године.

Иако се данас упорно пласира прича о „претечи ЕU“ као примеру правно уређене државе, нико досада није осудио јавно прокламоване планове геноцида нас Србима, изнете 1908.године у писаном предлогу Франка, упућене надлежним, који су прећутно одобрили ту будућу работу!

Извршиоци те будуће работе, добри су католици, узорни синови и мужеви, али злочинци који ће то и показати у Великом рату, својим неделима над српским народом у Мачви и нарочито у БиХ, Срему, Бачкој и Банату, као деловима те „правно уређене“ државе!

Распадом Аустро-Угарске, и настанком заједничке државе СХС која је заправо била британски пројекат, како би се онемогућила природна Србија, а такав пројекат данас праве Шиптарима, само „случајно“ на историјским српским и грчким земљама!

Александар Карађорђевић прихватиће концепт југословенства, потирући свесно ослободилачко дело свога оца Петра, кога је захвални српски народ прозвао Ослободилац! Међутим, неће прихватити да само извршава британске налоге, везујући своју спољну политику за Француску!

Зато ће острвски покварењаци, већ од 1927.године успоставити присну сарадњу са Антом Павелићем, вођом хрватске терористичке организације, а не никаквом политичком странком, како данас лажу.

Када због дела тероризма Павелић побегне у емиграцију, острвски покварењаци наставиће сарадњу и са њим и са Влатком Мачеком, наследником Стјепана Радића и вођом странке ХСС, која је у свом чланству окупљала скоро све пунолетне Хрвате у Југославији.

Убиство Александра и то у Француској, за острвске покварењаке било је дар са неба, јер је намесник кнез Павле изразити англофил, који чак мора пред најближим сарадницима и да обуздава своје јавне изливе дивљења.

Јачање улоге британске политике на српско-хрватске односе са изразито антисрпском компонентом, доћи ће до изражаја када немачки Трећи рајх анектира Аустрију, постајући тако недраги комшија који има пола милиона Шваба у краљевини, а они већ залуђени нацистичком теоријом тла и крви, уз изразито осећање да су „надљуди“! Британци отворено подржавају великохрватске претензије, да се унитарна држава у којој су први пут у својој историји постали државотворни народ, силом федерализује као први корак у отцепљењу, али са великим делом српских покрајина чије становништво не жели да живи ван заједничке државе, коју су стварали и бројни српски добровољци у Великом рату!

Кнез Павле ће попустити британским насртајима, и уклонити из политичког живота Милана Стојадиновића,који је вешто балансирао и према Талијанима и према Немцима, али је био непоколебљиво тврдог става, за великохрватске аспирације!

Нишки трговац Драгиша Цветковић, као нови премијер и аматер за српско-хрватске односе, договориће тајно у загорској клети Мачека да свесно сахрани унитарну државу, за коју је проливено море српске крви!

Чим је проглашена Бановина Хрватска, настала спајањем дотадашње Савске и Приморске, уз обилан додатак делова Дринске, Дунавске и Зетске, јасно су показане антисрпске намере!

Мачек, иако потпредседник те нове владе, одмах издаје тајну окружницу ХСС, у којој се дају упутства за даљње слабљење државе Југославије са примерима, да се не лута у њеној примени! Период од формирања бановине до априлског рата 1941.године, искористиће мачековци и усташе у заједничком чишћењу постојећег државног апарата, школства и локалне самоуправе од „великосрпских елемената“, док је у Европи трајао немачки реваншистички поход!

Свесни судбине која их чека, покренули су писмени Срби у српским крајевима под наметнутом Бановином Хрватском, идеју за припајање постојећој бановини Врбаској као заједничкој целини, где ће живети слободно, без угњетавања, физичког, духовног и верског!

Упркос отпора у Београду, јер су британски саветници вршили жесток притисак на кнеза, идеја је реализована и преточена у конкретне кораке на терену, те је самоорганизовано српско становништво у својим петицијама упућеним бану Врбаске бановине, било вољно да се придружи, а претходно раздружи од насилно створене Бановине Хрватске, у готово трећини њене територије.

Априлски рат, прекинуо је брутално ове игре без граница у којима острвски покварењаци не би успели да надмудре прекодринске Србе, већ упознате са „лепотама“ хрватске самовоље током Великог рата, у БиХ и другим српским покрајинама!

Без Бановине Хрватске, којој су кумовали острвски покварењаци и србијанска необавештеност, не би било могуће прогласити НДХ као територију која је већ била покривена управним апаратом, жандармеријом, војном управом, јер је по изричитом Мачековом захтеву цела четврта армија била састављена од активних официра и подофицира Хрвата, који су одмах пљунули на кокарду која их је лебом хранила, и потрчали да понесу фашистичко „U“ на капи!

Британски покварењаци, нису прекинули сарадњу са Мачеком ни када је плански остао у Загребу као варијанта „Б“ за нужно преживљавање идеје о „великој Хрватској“, јер рат је као утакмица, победа је неизвесна до краја!

Зато ће се у мају 1945.године, на крају рата, и Ватикан и надбискуп Степинац упорно хватати за сламку спаса, тражећи подршку и обећање код драгог Винстона, већ познатог србомрсца!

Није случајност, да ових дана почиње кампања за идеју о „нашем заједничком језику“ настала у Загребу(!), на огледном примеру једне школе у Сарајеву(!), а одмах топло прихваћена у Београду од булументе сорошевих јаслара, који су већ доказани србомрсци и штеточине, које упорно подржавају „унитаризацију“ БиХ и затирање Р Српске као наследнице бановине Врбаске, која је била зачетак државотворног организовања прекодринских Срба, у западним деловима српског етничког простора!

Српски народ још није успео да санира последице британске идеје о стварању бановине Хрватске, а наследници тих идеја би поново да га воде у „светлу заједничку будућност“!

Срби имају изреку – „Много је мачку говеђа глава“ –, чак и кад је доказано еунијатски!

-

Члан Одбора за спољне послове Савета федерације Русије Игор Морозов упоредио је ваздушни напад САД на сиријску ваздухопловну базу у провинцији Хомс са бомбардовањем Југославије и интервенцијом у Ираку.

„Напад на аеродром подсећа на бомбардовање Југославије, војну интервенцију у Ираку, разарање Либије и друге акте непоштовања међународног права од стране САД“, истакао је руски сенатор.

Према његовим речима, „сада је савршено јасно да је хемијски напад у Идлибу био америчка провокација како би се оправдао напад на ваздушну базу“.

Он је истакао да је амерички председник Доналд Трамп већ одустао од свог обећања да ће се у Сирији борити против групе ДАЕШ, а не против председника Башара ел Асада.

У ноћи између четвртка и петка Сједињене Америчке Државе су лансирале више од 50 ракета „Томахавк“ на сиријски војни аеродром у Шаирату, који се налази на 38 километара од Хомса.

rs.sputniknews.com/rusija/201704071110680288-senator-Rusija-SAD-Jugoslavija-Sirija-poredjenje/