петак, јун 22, 2018

Тагови Вести таговане са "КиМ"

КиМ

-

Владимир Фролов

После изрицања пресуде генералу Младићу, тете сорошевке организовале су „експертско саветовање“ о учинку хаашког трибунала, позивајући у госте и Иву Јосиповића, ЕU најдражег хрватског антифашисту, координатора стручног тима хрватске оптужнице за „српски геноцид“, која није прошла чак ни код доказаних србофоба у међународној заједници!

Лист ДАНАС, не случајно, радо је уступио простор да кумек Иво као антифашиста удели неколико „корисних савета“, неразумним Србима!

Иво, као правни стручњак, надобудно тврди да нема уласка у ЕU док се не призна Косово, али се изнова враћа својој најдражој теми, изједначавању усташа и четника, „заборављајући“ да је онај истакнути србомрзац Винстон изјавио још 941.године, да је ЈВуО антифашистичка војска у окупираној Југославији, а усташе су биле фашистичка хрватска војница, а Иво је ипак професор права, те не би требало да меша жабе и бабе, али он то упорно радо покушава, по моделу АПП (ако прође, прође!).

Само да оне немачке барабе нису објавиле сачувану ратну документацију немачке војске, где се баш јасно распознаје ко је ко у тада окупираној Југославији, без обзира колико се труде и кумек Иво и тете сорошевке да васпитају неразумне Србе, који ту документацију ипак изучавају!

Beograd, 20. novembra 2015 - Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vucic i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg daju izjave medijima nakon sastanka u Palati Srbija. FOTO TANJUG / TANJA VALIC / bb

Пут у „светлу будућност“ Србија „тешко сама проналази“. Бар тако сматрају и тврде представници кључних западних сила (САД и ЕУ), као и многе невладине организације финансиране од влада наведених кључних западних држава. Србија је у таквој ситуацији да врло тешко успева да нађе одговарајући војно-политички грудобран који би је штитио од разноврсних политичких притисака и геополитичких удара. Србија није успела да пронађе саму себе ни у социјалистичко-комунистичко време, живећи у систему који је имао основну мисију да „усрећује људе и народе“, да спроводи еманципацију народа и појединаца до крајњих консеквенци „ослобађајући их од духовног, социјалног и политичког туторства“, мењајући облик права којима се регулишу односи у заједници – револуционарним уређењем заједнице. Ни у социјализму Србија није постала сама свој господар, није се могла отргнути од „еманципатора“ (новог уређења и нове идеологије), као ни данас у ери либералне демократије – хегемоније, у новом поретку света.

У „постпетооктобарском времену“, у „процесу европских интеграција“, Србија још увек није изабрала јасан пут, пут без калкулација, и није снажно закорачила у смеру који ће гарантовати испуњење виталних националних и државних интереса. И поред снажно изражене политичке орјентације државног руководства ка европским интеграцијама, са јавно прокламованим циљевима прикључења ЕУ, Србија још увек држи наизглед чврсте везе и односе са Русијом. Загледана у столицу која јој се нуди у институцијама ЕУ, столицу која је врло далеко, која се постепено помера и као да измиче, Србија мора да тражи чврст ослонац и снажну подршку Русије. Зато се у овом контексту све чешће чују констатације „Србија седи на две столице“, „Србија неће моћи још дуго да балансира између Запада и Русије“ и сл.

Србија нема много избора када је реч о њеном политичком и геополитичком позиционирању. У актуелној фази свеукупног геополитичког сучељавања САД и Русије у свету, а посебно имајући на уму непосредност тога сучељавања на простору Балкана, Србији још увек остаје политика балансираних односа са САД и ЕУ на једној страни, и са Русијом на другој.

Процеси евроинтеграција у које је ступила Србија су једна врста политичког и идеолошког рефлекса политичких елита, које су уз помоћ својих “европских савезника“, срушиле „режим С. Милошевића“, и које су поверовале својим „америчким и европским пријатељима“ да ће сви проблеми српског друштва бити решени када се српско друштво „демократизује“, кад се обуздају „српске хегемонистичке аспирације на туђе просторе и друге народе“, превлада „историјска незрелост народа и његова окренутост ка прошлости“ и народ се „избави из ропства митова и историје“.

Почетна цена коју Србија плаћа на путу ка ЕУ јесте насилни губитак дела територије и суверенитета. Та цена може бити увећана формално-правним признањем насилних губитака које је претрпела наша земља током агресије НАТО и насилног одузимања дела територије (КиМ), прикључењем НАТО пакту и заборављањем све штете, бола и неправде коју су нам нанели. Поред изнетог, САД од Србије захтевају и очекују да Србија „заборави на љубав према Русији“, да у потпуности прихвати политику САД и ЕУ према Русији.

Управо смо ових дана сведоци појачаних притисака од стране САД на Србију, од које се захтева „да не седи на две столице“, односно да се „окрене против Русије“, јер по схватању САД, „Русија Србији не жели добро“. Представник америчког министарства спољних послова, односно заменик помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове Хојт Брајан Ји, чија улога проистиче између осталог и из снаге државе у чије име говори, главни је протагониста нових-старих притисака на Србију од стране САД.

Многи аналитичари и на пежоративан начин говоре о господину Јиу, исмевају рогобатни назив његове функције, као да је он у приватној мисији, а не да на врло отворен, тврдокоран и претећи начин саопштава поруке америчке администрације, које могу имати далекосежне последице по Србију. Знајући какве је све послове господин Ји обављао у региону, у неким суседним земљама и какве је резултате остварио у интересу САД, можемо рећи да је главна мирођија у балканској политичкој чорби.

САД од Србије захтевају да у потпуности промени своју спољнополитичку орјентацију, да уђе у потпуности у њихову геополитичку сферу, да се истисне сваки утицај и присуство Русије у Србији. Именовани господин Ји заступа искључиво ставове САД и поруке САД саопштава на перфидан начин, са осмехом испод кога се крије и претња и презир. Он српском државном руководству са лакоћом саопштава који су „истински интереси Србије“, „где је њено место у региону, у Европи и у свету“. Иза тих „истинских интереса Србије“ о којима говори господин Ји су у ствари интереси САД. „Отвара нам очи“ и каже ко нам је „пријатељ“, а ко „непријатељ“. Господин Ји не разуме „ирационалност“ српских односа према Русији. „Русија Вама (мисли се Србима) не жели добро“, сматра Ји.

Америчка администрација Русију отворено сматра непријатељем, то многи амерички генерали јавно говоре. Искуство нам је показало која се земља, Русија или САД, показала као пријатељ Србије и српског народа. САД, које су нас бомбардовале, које су нам насилно отеле део територије, убеђују нас да су нам пријатељи, и да су то све чиниле за „наше добро“.

Историјско искуство деловања САД широм света, па и на простору Балкана, нам показује да САД нису земља са укорењеном хуманистичком традицијом, њима је ближе социјал-дарвинистичко понашање праћено лажима, деструкцијом, уценама и сл. Овакав и сличан начин деловања САД у свету не наилази на одобравање многих европских земаља, јер САД, иако имају заједничке елементе са западном Европом, не припадају суштински европској цивилизацији, коју оне називају „старом Европом“. Неки европски политичари, могло би се рећи на оштар начин, анализирају наступ господина Јиа, и његову изјаву да „Србија не може да седи на две столице“. Тако бивши координатор Пакта за Југоисточну Европу Е. Бусек, каже да је Балкан је европско питање, и да САД треба да буду изван тога. Такође, шеф регионалне канцеларије за сарадњу и безбедност у Европи фондације Фридрих Еберт, Рајнхард Крум, сматра да „Србија треба да балансира између ЕУ и Русије и да она за то има могућности и да за себе добије најбоље из тога“. Овакви приступи нису безрезервни, јер Рајнхард Крум сматра да Русија нуди „ограничене опције“ за Србију у односу на ЕУ. У сваком случају, у Европи се могу чути и ставови да Србија може да има сопствени пут, али да настави приближавање ЕУ, уз истовремено пристојне односе са Русијом.

Због реченог, САД настоје да преко НАТО пакта и неких чланица ЕУ које САД сматрају „Новом Европом“ испоље и оствари што већи утицај на Балкану и у Европи, и да потисну утицај Русије искључиво на њене границе. Пошто се САД сматрају главним „заштитницима“ балтичких земаља, Пољске, Румуније и неких других од „претњи Русије“, оне набројане земље сврставају у чврст антируски фронт. У том смислу се из дана у дан појачава негативна медијска кампања према Русији. Та кампања се све више преноси и на простор Балкана. На „деструктивну улогу Русије у Европи“ посебно упозоравају балтичке земље, које истовремено траже од Србије да се дистанцира од Русије, па у том смислу врше притисак и на остале чланице ЕУ.

САД кроз различите медије у власништву америчких фирми, уз подршку домаћих истомишљеника, медијски промовишу западне земље и САД, као највеће инвеститоре у Србији и највеће донаторе, приказујући на тај начин ко је „прави пријатељ Србије“.

САД од домаћих медија и политичара захтевају већу медијску промоцију сарадње Србије са НАТО, за коју сматрају да се медијски маргинализује. Све су ово слаби аргументи у односу на чињеницу да нас Русија није бомбардовала, да нам није отела део територије. Напротив она снажно штити суверенитет и територијалну целовитост Србије.

 

Наставиће се….

 

ГЕОПОЛИТИЧКЕ СИЛНИЦЕ НАД СРБИЈОМ

(Други део)

Изложеност Србије беспризорним притисцима од стране САД, само потврђује њихову ароганцију, садржану у јединственој глобалној моћи, доминацију кроз коју показују позицију господара и оних који морају да им се покоравају, па све до империјализма помоћу кога САД редукују другим државама под њиховом контролом политичку, економску и војну независност.

Медијска офанзива и информативно-пропагнадни рат који је вођен против Србије у функцији обарања режима Слободана Милошевића, и који се води и данас ради афирмације “добрих дела“ која су извеле САД и њихови НАТО савезници током агресије на Србију и у периоду након агресије, током отимања територије Републике Србије, дали су одређене резултате. Индоктринација домаће јавности је значајна. Потврда за ово су поједине изјаве људи у Србији, који су заиста прошли кроз тежак период живота, а који сматрају да нас је НАТО “с правом бомбардовао“, јер нисмо били довољно демократски оријентисани. Још је опаснија изјава В. Драшковића, некадашњег министра спољних полсова СРЈ, да су „НАТО бомбе које су бацали авиони алијансе Милошевићеве бомбе, које је он пунио политичким експлозивом“. Па све до изјаве немачке нобеловке, књижевнице Херте Милер, која каже да су Срби “заслужили“ да буду бомбардовани. Нисмо сигурни да госпођа Милер и господин Драшковић верују у оно што кажу, али смо сигурни да су неки домаћи људи поверовали пропаганди да су оправдана сва војна средства и тортура над народом да би се тај исти народ убедио у потребу “демократске трансформације“.

Суштина америчког притиска на Србију и захтева да се Србија дистанцира од Русије у основи је геополитичке природе. Геополитичке силнице над Балканом и Србијом, које исијавају пре свега САД, а онда и Русија, истини за вољу са различитим мотивима и последицама по Србију, су резултат међусобног сучељавања САД и Русије (о овоме смо раније писали на ФСК). Иза сваког притиска САД на неку суверену земљу, иза њихових војних интервенција стоје прави мотиви, а то су: геостратешки интереси, економски циљеви и геополитичко позиционирање у кључним регионима света.

Слична је ситуација и када је реч о настанку нових држава, подстрекивању сецесионистичких покрета и њиховом признавању. Наиме, за САД је мање важно међународно право, пресудне су геополитичке околности. Подршка коју САД пружају тзв. Косову, да од квази-државе постане држава у пуном смислу те речи, инспирисана је геополитичким разлозима. САД сматрају да је питање “косовске“ самосталности и државности решено и да је преостало само да се Србија довољно притисне да на крају призна његову независност. Иако САД у овој фази не подржавају каталонски сепаратизам, не значи да у некој фази, ради геополитчких промена у Европи, то неће учинити.

Притисак на Србију од стране САД због Русије, непосредно је повезан и са присуством руског утицаја у БиХ, пре свега у Републици Српској. Идеје које су присутне у неким америчким круговима, у институтима (Амерички институт за стабилизацију и транзицију) који раде за потребе америчке владе, а односе се на ревизију „Дејтонског споразума“, подразумевају „распакивање Дејтона“ под покровитељством САД, НАТО и ЕУ, уз истовремно истискивање Русије, као једног од гараната тога међународног споразума.

Ако би Србија изгубила подршку Русије у Савету безбедности (СБ) ОУН, ако би се прекинуле блиске везе између Русије и Србије, онда не би било потребно даље притискати Србију да призна тзв. Косово као државу, јер би то било урађено кроз СБ ОУН и тзв. Косово би добило столицу у УН.

Осионост са којом су се САД окомиле на Руско-српски хуманитарни центар у Нишу само је још један од показатеља колико је за САД важно да се присуство Русије у свакој форми елиминише са простора Србије. Када кажу да “руским хуманитарцима у Нишу не треба дипломатски имунитет, они су само ватрогасци“, заборављају да је у СОФА споразуму, тј. „Споразуму између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“. („Сл. Гласник РС – Међународни уговори“, br. 42/2009), особљу САД дат статус који је еквивалентан статусу административног и техничког особља амбасаде САД у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 18. априла 1961. Такође, Споразум између Владе Републике Србије и организације за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке (који је потписан у Капелену 7. септембра 2015. године и у Београду 14. септембра 2015. године), особљу те организације из НАТО пакта гарантује интегрисаност са особљем Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду. Особље NSPА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО, сагласно Писму о намерама између Владе Републике Србије и НАТО о успостављању Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду, размењеном у децембру 2006. године.

Овом приликом нећемо износити многе друге одредбе наведених и сличних СОФА споразума који иду на штету Србије. По узору на СОФА споразуме које Србија има са НАТО и САД, не постоје никакве препреке да се на исти или сличан начин не реши и статус Руско-српског хуманитарног центра у Нишу.

           Очито је да је и државно руководство Србије лично изложено снажним притисцима, о којима се (не)устручава да јавно говори. Свака власт у Србији док је сервилна и послушна према САД биће „сигурна“ и „поштована“. То ће бити тако све време док буде испуњавала америчке налоге; у противном суочиће се са опасношћу да буде уклоњена. Уколико је председник Србије господину Јиу одговорио на притиске за „октаву више“, и недвосмислено се заложио за суверенитет Србије и њено право да самостално одлучује о својим спољнополитичким потезима, онда је то добар сигнал, у комбинацији са другим мерама. Пошто је председник Србије потенцирао стратешки спољнополитички циљ Србије, а то је улазак у ЕУ, онда се самосталност у спољној и безбедносној политици не може одржати на дужи рок. Руководство Србије жели, како то каже сам председник Републике, да „Србија постане део ЕУ, европски тип друштва, као у већини напредних чланица ЕУ, јер су економски приоритети Србије, пре свега у ЕУ“.

У сваком случају, Србија треба да има своју столицу, а да ли ће она бити искључиво у домаћем дворишту или ће бити мало у једном, а мало у другом (туђем) дворишту, је посебна тема. Имати лоше односе са САД је лоша ствар по једну државу. Само је од тога лошије имати лоше односе са САД, а немати јаког савезника или не бити довољно снажан и јак да се одврати могуће угрожавање суверенитета.

            Уколико Србија жели да настави да се креће за „шаргарепом“ која се зове ЕУ, и да јури европску столицу коју жарко жели, мораће да се све више удаљава од Русије. Удаљавање од Русије значи за Србију и удаљавање од КиМ. Уколико Србија дође у ситуацију да прихвати варијанту која значи обећано запоседање столице у ЕУ, а истовремено јој буде измакнута Руска столица, може се десити да остане без обе столице. Ако САД и ЕУ буде приморале Србију да напусти Русију, тада ће европска столица бити још даља и до ње се неће ићи преко КиМ, него без њега. Србија још увек има обе столице у свом поседу. Уколико се развој догађаја у свету покаже таквим да Србија у догледно време неће моћи запосести столицу у ЕУ, а да ће се све сигурније осећати на руској столици, онда се треба определити за останак на две столице уз задржавање свога неутралног положаја и добрих односа и са Русијом и ЕУ. Односи са САД ће зависити од међусобних односа САД и Русије, затим односа између САД и ЕУ и међусобних односа САД и ЕУ на једној страни, спрам Русије на другој.

            Колико се год чинило да Србији време цури и да се мора политички, па и војно определити и престати са балансирањем, то једноставно није тачно. То потврђује и журба коју намећу САД. Време као чинилац у геополитичким кретањима ће Србији ићи на руку.

 

-

Пре пар дана Александар Вучић је изјавио да Србија не може да уђе у Европску унију ако не потпише свеобухватни мировни споразум са сепаратистима у Приштини. Од великог броја европских званичника чули смо да свеобухватни споразум између самопроглашене републике Косово и Републике Србије треба да буде потписан када се затворе сва поглавља.

Ако челници Европске уније сматрају да Србија неће у њу ући пре 2025. године поставља се питање зашто председник Србије жури да што пре потпише капитулацију и сепаратистима у Приштини изручи јужну српску покрајину. Разлог је једноставан. Да би избегао увођење санкција Русији он Западу нуди Косово и Метохију.

Политичко шибицарење српског председника обиће му се о главу, јер је Америци данас важније да Русију протера са Балкана него чак и да Србија призна „Косово“ као посебну државу. Они (Амери) претпостављају да је Косово њихово јер су базе НАТО пакта у јужној српској покрајини тако да им сада Косово није приоритет. Оваквом политичком трговином српски председник на крају ће морати и да се одрекне Косова и Метохије и да Русији уведе санкције јер као марионета он је доведен да штити америчке а не српске националне и државне интересе.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ позива актуелну власт да престане да води издајничку политику, да не удаљује КиМ од Србије и да испуни обећање које је Александар Вучић још ранијих година дао Москви, а то је да руском хуманитарном центру у Нишу дâ дипломатски статус. Без подршке Руске Федерације Србија не само што неће моћи да сачува Косово и Метохију него је и опстанак саме Србије доведен у питање.

Прави пример за Србију мора да буде Сирија која је ослањањем на Русију сачувала своју државу.

 

ПС

 

Изјава Милорада Додика председника Републике Српске да ако Србија призна самопроглашену републику Косово и Републике Српска ће то да уради је зачуђујуће срамна. Међу бањалучком елитом, којој се приклања и Милорад Додик, влада мишљење да Србија треба да се одрекне Косова и Метохије јер је оно изгубљено и да сву енергију усмери према Републици Српској и да њу припоји. У преводу то значи да се срећа једног дела српског народа гради на несрећи другог дела српског народа. Из тог разлога је Милорад Додик подржао Вучићев Бриселски споразум, избор Рамуша Харадинаја за председника «Косова» као и перманентно гажење званичког Устава Републике Србије од стране председника Александра Вучића.

Јадно, тужно и жалосно!

 

 

Косовска Митровица
25.11.2017. године                                                                    Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“

-

Драган Милашиновић

Тешко је након изрицања пресуде генералу Младићу одрећи се емоција и сећања, не мислити о узроцима и последицама, без обзира што сви у Србији знају да Хашки трибунал није суд већ инструмент  којим злочинци замењују тезе и пишу лажну историју. Знање није утеха. Нити може неутралисати осећај понижености који сваком Србину који има вере, морала и части, дрхти у плексусу.

Па, ипак, мора се прихватити чињеница да пресуда Хага није могла бити другачија након свих ових година током којих је Сребреница била извор сталне сатанизације српског народа и казни коју су за исту квалификацију добили Здравко Толимир, Љубиша Беара и Вујадин Поповић.

Но, то је прилика да се још једном запитамо, као народ и држава, шта ће сви ти Срби у Хагу? Зашто смо ћутали и трпели да их Расим Љајић као тикве без корена испоручује у хашке казамате, а да им није обезбеђено фер суђење, адекватно право на одбрану, нити било какву помоћ у доказивању невиности?

Рећи ћу Вам. Зато што су нам наши тадашњи Вожди обећали  да је то услов да живимо боље и да кренемо у „европске интеграције“. Рекли су нам то и Ђинђић коме углавном нисмо веровали, али и Коштуница, коме смо углавном веровали, мада данас нико заправо не може да се сети зашто.

А да ли живимо боље? Шта смо добили, када смо клекли пред Хагом, његовим осионим тужиоцима и корумпираним судијама? Алијиног ученика расима Љајића као хашког прокуратора, нове услове и лошији живот! 

Не говорим ово због Хага, говорим због Косова. Јер, јуче је био Хаг, а данас је Косово услов да живимо боље. Тако нам каже Вожд садашњи! Оно нам смета да, напокон, уђемо у Европу. Косова да се одрекнемо одмах, а они нас чекају 2025. или 2035-те. Али, само ако обезбедимо владавину права. И родну равноправност. И одрекнемо се Русије. И прихватимо Папу за Врховног Жреца, а Светосавље заменимо Сорошевим „отвореним друштвом“… Али, Вожд садашњи о томе не говори. Само Косово спомиње. Баш као што су и они бивши тада помињали само Хаг.

Ситница до ситнице. Да би живели боље. Једном.

Не, не говорим ово због још једног српског мученика који плаћа наивност свог народа и бесчашће своје политичке елите, нити због Хага, који завршава оперативну и започиње своју историјску мисију. А то значи да је једна од ствари које ће нас на вратима ЕУ сачекати те 2025. или 2035-те бити уџбеници у којима ће наша деца учити да своје војнике зову злочинцима, муџахедине жртвама, а уранијумске пројектиле НАТО-а „Милосрдним Анђелом“. За то се већ старају Наташа Кандић и пројекат РЕКОМ.

Не, не говорим ово због Хага, већ зато што у његовом огледалу данас видим српско Косово и Вучићеву фарсу „унутрашњег дијалога“ и јучерашњег позива на „гледање у будућност“(1). Да не кажемо опет како су нас преварили када те 2025. или те 2035-те најзад схватимо да су нам Вожди били слепи. Или корумпирани. Или, нису ни били Срби…

_______________________________

  1. www.ceopom-istina.rs/vesti/nova-hashka-farsa-mladi-u-dozhivotni-zatvor/

 

Beograd, 13. oktobra 2017. - Predsednik Srbije Aleksandar Vucic obraca se ucesnicima 7. Beogradskog bezbednosnog foruma u okviru zavrsne ceremonije pod nazivom "Izgradnja zajednicke buducnosti u doba neizvesnosti". FOTO TANJUG/ RADE PRELIC/ bk

Чекамо га на изборима у Београду, а нарочито на референдуму за промену Устава.

О београдским изборима ће тек бити речи, сада само желим да истакнем неколико ствари у погледу референдума за промену Устава.

Прво. Веома је важно да што ширем кругу својих познаника објасните да промена Устава без референдума није могућа на законит начин. Уобичајени одговор „па шта, ко да би му било први пут да ради незаконито и неуставно“ има један велики недостатак, који такође треба објаснити. Немачкој је важно да све буде правно префектно у вези одрицања од Косова и Метохије. Имају они већ Бриселске споразуме, па ипак траже промену Устава и измену резолуције 1244 СБ УН. Знају колонизатори да „реалност“ није добра основа за трајно подјармљивање Срба. Зато траже да буде и све у складу са правом.

Друго. Тај исти запад ће инсистирати: А) на брзини промена и Б) на недвосмисленим формулацијама у погледу признања сецесије КиМ. Брзина им је потребна због њих самих, зато што су свесни да њима цури време и да ће се број значајних политичких гласова унутар ЕУ, који доводе у питање исправност признања сецесије КиМ, само умножавати у краткој будућности. Јасноћа норми им је важна зато да би цела операција искоришћавања овог тренутка када је Вучић на власти имала смисла. Шта им значи да добију промену Устава која није јанса? Ништа. И неће то ни дозволити. Управо је та јасноћа наш савезник на референдуму. Овога пута ће нама бити лако да докажемо да је Вучић издајник и да треба одбацити промену Устава.

Треће. За запад је ово ситуација „сад или никад“ зато што само Вучић може да им испоручи Косово. Само он и нико други, без обзира што они имају још сијасет других политичара у Србији који их слушају. Ти други не могу да преваре људе. Вучић може.

Четврто. То значи да сви ми остали морамо да објаснимо суграђанима да је веома важно изаћи на референдум и масовно гласати ПРОТИВ. Тим једним ударцем, поништићемо деценијске напоре запада да нас сломе. Са подстицањем на масован излазак на референдум, када буде расписан, треба почети одмах. То је наша главна полуга отпора колонизаторима и веома важна полуга. Мирним средствима. А увек прво треба исцрпсти сва мирна средства.

Пето. Још једном око „реалности“. Не улазећи у друге разлике, да ли сте приметили да наши заговорници да се има уважити „реалност“ када говоре о КиМ, то исто уопште не примењују на Крим? Па да ли ико верује да је руска власт на Криму упитна у било ком погледу, када је реалност у питању и да ли ико верује да се то може икада изменити. Међутим, они у тој реалности виде сасвим довољан основ да се иста не уважи и да се баш та реалност узме као оправдан основ увођења санкција Русији. Дакле, против те стварне реалности се треба борити. Наравно на страни запада. Ма колико то било безизгледно и глупо. А против сецесије Косова се не треба борити, јер је то „реалност“, иако се та реалност итекако може променити у сасвим догледно време. На КиМ, то такође треба запамтити, кључни део власти врше међународне институције, дакле чак и нема реалности да Албанци врше власт у битним сегментима. Али је све то за наше академике, политичаре, аналитичаре, неспорно непроменљиво. Опет на страни интереса запада.

Одатле следи, хтели то они да признају или не, да је истина просто тамо где је западни интерес, тачније где су интереси НАТО, ЦИА, МИ6 итд. А зашто је то истина – па зато што те службе кажу да је тако. Па онда како би другачије могли да мисле и говоре наши академици.

Шесто. Да се почне са припремама. За сваки случај.

 

-

Драган Милашиновић

„Нисам против независности Косова. Ја сам за разговор између Београда и тога (Косова – прим. ред.) и ако Београд тако одлучи ја ту немам ништа против, али је онда моје следеће питање зашто не може и Република Српска.

Милорад Додик, Дојче Веле, 20.11.2017.(1)

 

Очигледно да Вучић своју намеру да отцепи Косово остварује срачунато, хладно и бескурпулозно и да један по један уводи адуте који негативна мишљења о томе изречена у званичним сесијама „унутрашњег дијалога“, а било их је итекако, треба да маргинализују у јавности, а причу усмере тамо где он жели. 

Након што нам је, најзад, саопштио како му је у Бриселу речено да се процес преговора у Бриселу мора завршити пуном нормализацијом, која се верификује кроз правно обавезујући споразум, што иначе знамо од 2013, али се јавности од стране једног званичника саопштава тек сада, у финалу прихватања одлуке, уследило је бацање на национални сто још једног јаког адута, става Милорада Додика, од кога патриотски дискурс тешко да је очекивао тако отворено сагласје са независношћу Косова „ако Београд тако одлучи“.

Али, десило се. У свом интервјуу за Дојче Веле Милорад Додик је, износећи овакав став, свакако дао ветар у леђа основном циљу Вучићевог „унутрашњег дијалога“, а то је стварање алибија за косовску издају. Да неко не би помислио како му се реченица са којом смо почели овај коментар омакла, или да не мисли оно што каже (што се често приписује политичарима) Додик је оно што бисмо могли назвати личним ставом о Косову, елаборирао у веома опасну тезу.

Наиме, он је у наставку интервјуа истакао да Републици Српској представља оптерећење чињеница да је Србија остала у политици очувања територијалног интегритета. 

“Да је у оном тренутку Србија, када се Косово одвојило, рекла да је то ок, ми бисмо се сигурно до сада већ одвојили“(2)

Ова, крајње неутемељена, реченица која спада у домен јефтине политичке шпекулације, јер поново активира опасну тезу о Косову као камену око врата српским интересима коју је тандем Вучић-Дачић интензивно користио у периоду који је непосредно претходио објави „потребе“ за „унутрашњим дијалогом“, па онда престао.

Да ли Додик заиста мисли да би пост-петооктобарски српски режими чак и да су први признали самопроглашену независност Косова икада признали самопроглашену независност Републике Српске? Да ли верује да би Вучић то заиста учинио данас?

Нећу, за сада, улазити у стварне мотиве Милорада Додика да крене овом странпутицом по питању српског Космета, мада их слутим. Биће дана. И текстова. Али, три ствари знам.

Прва, да је Косовски завет  Рубикон за сваког Србина!

Друга је одговор на оно Додиково „следеће“ питање, ако може Косово зашто не може и Република Српска? Зато што је Косово случај „sui generis“. Случај „сам по себи“, Миле. Рекли су ти то бар хиљаду пута! И тачка, ако хоћемо у Европу – „А то нам је стратешки циљ“. 

И трећа је вапај Мајке Србије – Зар и ти сине, Додиче?! 

_______________________________

  1. www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-ako-beograd-tako-odluci-ja-nemam-nista-protiv-nezavisnosti-kosova-moje-pitanje-je-zasto-ne-moze-i-republika-srpska.html
  2. Исто

 

 

Драган Милашиновић

Једна од обмана којима је дует Тадић-Јеремић, ојачан превртљивим Дачићем, отворено замајаво грађане Србије, у политички веома деликатном тренутку, била је бесмисленост изражена памтљивим слоганом “И Европа и Косово”. Људима се слоган свидео и за то су гласали, упркос томе што је и тада, као и сада, било јасно да се ради о nonsens-у.

У тренутку када се у Србији, самовољом једног човека, наводно води некакав “унутрашњи дијалог” о Косову, ова врста размишљања поново се сервира јавности, али у свом мутираном облику, који подразумева да се има уважити “реалност”. То је видљиво у Вучићевом бедном слогану да је ЕУ стратешки циљ, а да по питању Косова “треба да дамо најмање што морамо и изгубимо најмање што можемо”, изреченом на недавном Главном одбору СНС-а, који попут папагаја понављају сви његово коалициони партнери.

Тако је Ивица Дачић, уочи седнице Председништва СПС-а, изјавио да су “чланство у ЕУ али и праведно решење питања Косова и Метохије, стратешки циљеви Србије”.(1) Наравно, нико не зна, понајмање он сам, шта је то “праведно решење”. Нити, како оно може бити праведно, ако је изнуђено?

Но, од Дачића смо и навикли да увек говори оно што му одговара или оно што у датом тренутку неко жели да чује, па његово враћање варијанти слогана који је већ давно подржао, улазећи са Тадићем у коалицију “историјског помирења”, тешко да икога може изненадити.

Али, ових дана, огласио се и дични правник за све режиме, од Титовог, преко Милошевићевог, па све до овог Вучићевог. Владан Кутлешић. Професор. Десна рука власника и ректора Миће Мегатренда, штавише његов заменик на универзитету за који су сами његови студенти говорили да се “може пасти једино на степеницама”. Наравно, ако имаш паре. Или дуге ноге. После избијања низа афера на овом руглу српског образовног система и смене у пакету са шефом му Мићом, Кутлешић се вероватно осећао нешто обавезним садашњем режиму, па се по потреби опет  прихватио Косова. Кажем опет, јер сећамо се да је својевремено био једна од Милошевићевих узданица по том питању.

Но, времена се мењају, па и ставови. И баш као и Вучић који је заспао као националиста, а пробудио се као европејац и професор Кутлешић је од заговорника Косова у Србији мутирао у предлагача Косова ван Србије. И тако је привукао Вучићеву пажњу толико да је предлог јавно похвалио као интересантан. Ево  тог предлога, названог “реална унија независних држава”.

Мој предлог претпоставља да Србија призна Косово као независну државу, али би оно остало институционално у вези са Србијом. То би била царинска унија, која би имала јединствено тржиште и јединствену монетарну политику“(2), објаснио је Кутлешић за Блиц. Занимљиво.

Његов предлог, даље, предвиђа и политичку и територијалну аутономију за Србе на северу Косова, којих је тамо око 100.000, док би Срби који живе јужно од Ибра добили персоналну аутономију (културну, језичку, информативну). Хм, да, персонална аутономија! Само, шта то оно беше? 

Имовина Српске православне цркве и српски средњовековни споменици добили би, по његовом решењу, функционалну аутономију, односно њима би управљао српски Републички завод за заштиту споменика културе или орган на Косову и Метохији којег би плаћала Србија. Зашто не Црква? И шта је то функционална аутономија?

А како тек протумачити део предлога у коме Кутлешић објашњава да би “Косово добило и столицу у Уједињеним нацијама, али да би Србија направила обавезујући споразум да у међународним организацијама не би могли да гласају једни против других”(3). А како да утврде како да гласају?! 

Морам признати да одавно нисам на једном месту прочитао толико бесмислености и међусобно супростављених глупости. И политички и правно. Саткана од обећавајућих термина попут “персонална аутономија”, “функционална аутономија”, “царинска унија” итд. ова политичка шарена лажа као да је писана на јахти Мегатренд Миће за време олује и нема никакве додире са стварнашћу, осим да нас завара да је могуће и признати Косово и на њему сачувати државне и националне интересе.

Пазите, “реална унија независних држава”! Може ли, уопште, постојати нереална? Признате државу а онда са њом правите царинску унију и усаглашавате јединствену монетарну политику. Како, којим механизмима? Дате јој столицу у УН, а не дозволите јој да гласа како жели, нити ви можете гласати како бисте хтели. На шта то личи? А тек термин “персонална аутономија” у селу где има 2 српске и 50 албанских кућа. Леле. Па, “функционална”? У туђој држави Ваш завод за заштиту споменика нечим управља? Или Шиптари управљају, а ми плаћамо! На страну то што ни смедеревску тврђаву тај Завод не може да санира ево две деценије.

Но, без обзира на све несувислости које немају везе са реалношћу Вучићу се предлог допао. Врло.

„Изненађен сам оним што је говорио. Да смо имали те памети пре 10, 15 или 20 година, можда би неке ствари биле другачије“(4), јавно је Вучић похвалио Кутлешића.

Не знам за памет, али Кутлешића смо имали. И пре 20 година, као и сада! Па што такав предлог није предложио Милошевићу?

Можда тада није био толико паметан. Или, можда, није смео. Умели су тада, радикали, са Шешељем и Вучићем на челу, а Николићем мало позади, на студенте и пиштољ да потегну…

Али, времена се мењају. А сви знамо да памет, понекад, уме да дође с годинама. И Енглезима…

 

_____________________________________

 

  1. 91.222.7.144/hronika/ivica-dacic-clanstvo-u-eu-i-pravedno-resenje-pitanja-kim-strateski-ciljevi-srbije.html
  2. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/blic-predlog-vladana-kutlesica-o-realnoj-uniji-nezavisnih-drzava-srbije-i-kosova-privukao-paznju-vucica/
  3. Исто
  4. Исто

-

Драган Милашиновић

Колико год се то некоме у двема земљма свиђало или не свиђало, нема сумње да зменик генералног секретара Јединствене Русије и посланик у руској Думи, Сергеј Железњак, представља онај крак руске политике који од почетка подржава званичну политику СНС-а и председника Вучића. И то потуно јасно и транспарентно. Без обзира што у Србији, а претпостављам и у Русији има много оних који не разуму зашто то чини (рецимо, Дугин) треба веровати да он зна разлоге и да делује и оквиру одређених политичких оквира.

Да је тако најбоље потврђује чињеница да су, 21.04.2016., Железњак и Небојша Стефановић,  потпредседник Српске напредне странке, потписали Меморандум о разумевању и сарадњи између политичких партија које представљају(1), за који није најјасније да ли замењује или освежава однос двају партија успостављен Споразумом о Сарадњи од 27.10.2010., који су потписали тадашњи председник СНС-а Томислав Николић и председник Високог савета Јединствене Русије Борис Гризлов. (2)

Како год, Меморандум Железњака и Стефановића садржи једну врло, намерно или случајно, неодређену реченицу којом се дефинише однос две стране према Косову. Она гласи:

“Стране подржавају став српске Стране о очувању Косова и Метохије у саставу Србије”(3).

Ово би се практично могло тумачити да уколико српска страна (СНС) промени свој став о овој теми то ће аутоматски подржати и јединствена Русија. Такав контекст има. А сведоци смо да СНС итекако мења свој став о Косову и да ће то и формално озваничити након  завршетка Вучићеног “унутрашњег дијалога”.

У том контексту СНС је већ покушао да Јединственој Русији подметне кукавичије јаје у виду посете посланика Вучић-Вулинове Српске листе Москви, када је разговор о сасвим другој теми, у Србији интерпретиран као подршка руског партнера коалицији коју је Српска листа направила са Рамушом Харадинајем, што на састанку није било ни поменуто.(4)

Иако су ово одмах демантовали председник Одбора за међународне односе Јединствене Русије Константин Петриченко и секретар Генералног савета Сергеј Неверов(5), остала је сенка на имену Сергеја Железњака на кога су се позивали представници Српске листе.

Овога пута Железњак је преузео иницијативу и огласио се много јасније. У свом ауторском тексту на сајту Јединствене Русије он је оценио да би српски посланици који су окупљени у посланичком клубу „Српска листа“ требало да спрече оснивање Војске Косова и усвајање споразума о граници Косова и Црне Горе. 

„Улазак Срба у владајућу коалицију на Косову даје им реалну могућност да зауставе трансформацију Косовских безбедносних снага у Оружане снаге Косова, да блокирају процес демаркације границе са Црном Гором, као и других опасних великоалбанских сценарија“(5) – написао је Железњак. Када је реч о тактици Београда по питању Косова, он је констатовао како је она усмерена ка активном учешћу у привременим косовским институцијама представника Српске листе, чији су високи функционери истовремено у органима Српске напредне сранке.

Мада ће сигурно бити оних који ће ово тумачити као ново правдање Вучићевих погрешних потеза од стране Железњака, мислим да је идеја аутора била да Српској листи јасно предочи шта јој је чинити у времену које долази, уз подсећање СНС-а да је директно одговаран за потезе Српске листе. То је свакако напрагматичније што се могло учинити сада када смо ту где јесмо. 

А Српска листа и Вучић нека размисле …

___________________________________

 

  1. rs.rbth.com/politics/2016/04/22/jedinstvena-rusija-i-sns-potpisali-memorandum-o-saradnji_586997
  2. www.rtv.rs/sk/politika/jedinstvena-rusija-i-sns-potpisale-sporazum-o-saradnji_219466.html
  3. rs.rbth.com/politics/2016/04/22/jedinstvena-rusija-i-sns-potpisali-memorandum-o-saradnji_586997
  4. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/analiza-vesti/balkanske-skice-srpska-lista-iz-moskve/

 

-

Владимир Фролов

Некако случајно се баш догодило, да нови известилац ЕP за Косово уместо ојађене Ulrike Lunaček, постаде Igor Šoltes, унук Edvarda Kardelja, некадашњег словеначког комунистичког експериментатора на држави Југославији.

Драги деда је успешно започео „федерирање“ те федерације, намеран да српску јужну покрајину занавек одфедерира у будућу „природну Албанију“, што унук радосно намерава да настави! Намеран је да оседла и зајаши оних пет држава ЕU које нису признале „самосталну државу Косово“, како би послушно кренуле у заједнички „демократски притисак на неразумну Србију“!

Али, пре тога би могао и да организује пиовратак покрадених уметнина из некадашњег музеjа кнеза Павла, које је гле случаја, његова драга бака Pepca покупила у своју словеначку вилу, као заслушену награду што је једном давно бравару Brozu скувала киселу репу (словеначки специјалитет, који ни издалека нема укус као кисели купус, а тек подварак!).

На Косову, ни Срби као домаћини, ни Шиптари као давно доведени, не кувају киселу репу, те ће се унук ипак морати задовољити америчком брзом храном, при радној посети Приштини!

Симпатичан дечачић овај Кајл Скот, још само да је дечачић и да је симпатичан, па да човек много и не хаје за речи човека који формално на дипломатском нивоу представља САД у Србији, а фактички представља мишљење, став, одлуке и намере Александра Вучића и ресто веселе дружине из Председништва и Владе Србије.

Дакле, генерални заступник утеривача “демократије” за Србију изјавио је јуче оно што ће овдашње руководство учинти сутра- одрећи се Косова и Метохије и де факто, без разлике што су то одавно учинили под срамним изговором “нормализације односа Београда и Приштине”, те постављањем “административних”/граничних прелаза на Јарињу и Мердарама и целивањем скута Рамушу Харадинају и Хашиму Тачију; али, како “добронамерни” седи чикица лошег српског изговора и још грђих намера каза: “Србија може да има добре односе с Русијом, али држава која жели да постане чланица Европске уније треба да том циљу буде посвећена и да то покаже!”

Речју, ако већ толико силно желимо да нас приме као прецвалу удавачу ваљану само за тешке кућне послове у то друштво добрано екомски, морално и свакојако другачије пропалих- није довољно само да издамо, продамо и препродамо Косово и Метохију, већ и Русију у пакету!

Што је најгоре, речи Кајла Скота нису, рекох, тек његово мишљење, већ најава мишљења и дела слуга овдашњих који су први део најбесчаснијег посла у историји Србије већ учинили (остаје да за који месец или годину, све једно, дозволе “косову” да и званично призна Србију како би председник Вучић могао свечано да положи камен темељац за амбасаду “косова” у Београду), па сад остаје да се озбиљно порад на питању- Русије!

Наравно, неће то ЧОВЕКУ КОЈИ ХОДА ПО ВОДИ и његовим харекинима бити нарочито тешко, јер колко год се издавали за русофиле, или барем искрене пријатеље Русије толико да би, убеђен сам, већ сутра с радошћу испратили руске дипломате из Београда и на месту амбасаде поставили још једну фонтану која свира, свеетли и прелива, али на еенглеском, или што би деца рекла, америчком језику!

На све што је Скот још бунован издекламовао као агенду за будућност Зорана Михајловић је одговорила како је политика Београда јасна: “Улазак у ЕУ и увођење европских стандарда!”

Шта то тачно “европски стандарди” подразумевају- зна се: издаја Косова и Метохије, рекох и поновићу милион пута, као и увођење санкција Русији!

Мислим, ево нека ме исправе ако грешим и ако то није опскурна политика ЕУ братије и ако се то од нас не очекује?!

Што је најгоре, све да се и не очекује наши ће учинти, онако у знак добре воље. Попиће превентивно “бруфен” да Скота не заболи глава, а уз лек попиће и чашу отрова- само нека је благословен од Америке, Немачке, Британије…

Сада, сувишно би и добрано глупо било да кажем како Србија из 101 разлога не сме, али НЕ СМЕ, себи да дозволи да било чиме нашкоди Русији кад је већ нашкодила себи и издала највећу светињу, али, реално, заиста једино што нам преостаје, голог опстанка ради, јесте да се сада и довека држимо Русије као јединог вековног доказаног пријатеља и добронамерника, како бисмо сачували нешто себе, нешто за себе и поколења!

Нису ово тек речи заклетог русофила, јер то јесам с ваљаним разлогом, већ реалност која се не сме игнорисати ако је у овим “умним” главама из председништва и Немањине 11 остало иоле памети- продаћете/продали сте душу ђаволу али верујте то му неће бити доста, нити ће на томе стати!
За Косовом и Метохијом одоше Прешево, Бујановац, Медвеђа, Стари Рас (тенденциозно зван Санџак), Република Српска…

Јесте ли већ заборавили Ердоганове речи да Српску сматра својим ханом остављеним му у аманет од рахметли Изетбеговића?!

Мислите ли да ће Србија бити боље среће на том вашем евроатланском путу у пропаст?!

Има ли, бре, ко у овој држави да устане и каже Скоту и њему сличнима: “Тишина тамо, бави се издавањем виза и свечаним пријемима о Дану независности, а о Србији ћемо ми одлучивати?!”

Нема, наравно, јер не би зајахали на власт да нису пристали на све што се од њих бланко тражило: Косово и Метохија, лагано удаљавање од Русије (пуста реторика о љубави и пријатељству два народа је, верујте, тек пуста реторика), а онда ћемо видети шта ћемо и колико од Србије примити у Европску унију као најамног радника на црно?!

Схватате ли, господо, којом државом, нажалост, руководите и где су срце и душа овог народа- на Косову и Метохији и у Москви!

Издаћете и једно и друго не трепнувши, зарад штапа са шаргарепом, верујући да је магаре добродошло у друштво звери!

Ако шта од овога није тачно објасните, барем покушајте, коалицију с највећим крволком српског народа (уз Насера Орића) Рамушом Харадинајем и бесрамним полагањем заклетви српских судија пред Хашиом Тачијем, као и вечитим гурањем у други план тако једноставног питања решавања дипломатског статуса Хуанитарног центра у Нишу?!

Не заборавите успут и да поменете како сте са Натом потписали споразум који њиховим трупама гарантује малтене светитељски статус у Србији, шта год учинили, чиме сте нас сврстали у незваничну чланицу западне војне алијансе, за којом је невине крви и гробова толико да ће им довека траг смрдети нечовјештвом, што владика Раде каза!

Покушајте све то, или ћутите заувек!

Ћутаћете, наравно, јер права да говоре имају само они који с ђаволом нису кафенисали, а ви сте, господо, још и окренули шољу и заболи жељу, што се оно каже…

Због свега тога буновни Кајл Скот и може да се понаша у Србији као отац младожење који је платио читаву свадбу, а ви као убоге младе без мираза што погнуте главе стоје пред сватовима који их похлепно кибицују и задижу венчаницу у пролазу…