петак, децембар 15, 2017

Тагови Вести таговане са "Кина"

Кина

-

У БУДИМПЕШТИ СЕ ОДРЖАВ ШЕСТИ САМИТ ПРЕМИЈЕРА ИНИЦИЈАТИВЕ „16+1”

  • ЛИ: У претходних пет година су инвестиције кинеских компанија у земље Централне и Источне Европе порасле са шест на девет милијарди долара
  • Србија на скупу потписује два нова уговора – један о изградњи топловода Обреновац-Београд, а други о изградњи Коридора 11 од Прељине до Пожеге. Србија и Кина, тренутно имају заједничке пројекте у вредности шест милијарди долара

ШЕФОВИ влада Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе (China-CEE), међу њима и премијерка Србије Ана Брнабић, окупили су се у Будимпешти на 6. самиту Иницијативе „16+1”,

Дан посвећен сарадњи Кине и земаља CEE поче је отварањем Економског, трговинског и финансијског форума, на којем су се обратили премијери Мађарске и Кине, Виктор Орбан и Ли Кећијанг, као и шефови дипломатија две земље, Петер Сијарто и Ван Ји.

Уследила је пленарна седница на којој су наступили шефови делегација, након чега су потписани планирани споразуми са кинеским партнерима.

Билатерална трговинска размена Кине и земаља CEE износила је прошле године 58,7 милијарди долара.

Србија на скупу потписује два нова уговора – један о изградњи топловода Обреновац-Београд, а други о изградњи Коридора 11 од Прељине до Пожеге.

Србија и Кина, тренутно имају заједничке пројекте у вредности шест милијарди долара.

Кина ће обезбедити још три милијарде долара за развој земаља Централне и Источне Европе, најавио је премијер Кине Ли Кећијанг на самиту 16 плус 1 у Будимпешти.

Он је рекао да ће Кинеска банка за развој обезбедити две милијарде долара и да ће у оквиру Фонда за финансирање у оквиру механизма 16 плус један бити обезбеђена још једна милијарда долара.

Сарадња Кине и 16 европских земаља је расла у претходних пет година и, како је навео, инвестиције кинеских компанија су порасле са шест на девет милијарди долара.

Ли је рекао да је број кинеских туриста са CEE регионом повећан са 200.000 на више од 930.000 и да би тај број могао да буде дуплиран наредних година.

Поручио је да је Кина спремна да испоручи више своје квалитетне робе Европи, на пример, месо, мед, воће…, док је истовремено отворена за квалитетне пољопривредне производе из европских земаља.

Нагласио је да је потрошња кључна за привредни раст Кине и да европске земље и ту могу да виде своју шансу.

Ли је изразио очекивање да ће ефекти сарадње у 16 плус један бити повећани 16 пута наредном периоду, након чега је испраћен великим аплаузом.

Танјуг

fakti.org/globotpor/li-kecijang-kina-ce-uloziti-jos-3-milijarde-za-razvoj-zemalja-centralne-i-istocne-evrope

Заговорници неолибералног концепта тврде да је кинески макроекономски модел само једна верзија неолибералног концепта. Други тврде да је Кина доказ виталности комунизма/социјализма. Мишљења сам да се Кина држи Денгове сентенце да „није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве“, односно онога што ми зовемо одрживим развојем, а да је идеолошка подлога такве политике пре свега етатизам. Овај текст разматра сва наведена питања.

„Неолиберална“ Кина

Основна теза западних неолибералних представника је да је Кина суштински сконцентрисана на максимизирање профита, да је направљено веома „флексибилно тржиште рада“ (што треба читати као нулту заштиту запослених) и да је потпуно прихваћено да је основна људска особина похлепа, без чијег уважавања нема економског развоја.

Према томе, нема говора о новом макроекономски надмоћном моделу од кога ваља учити. Реч је о западном моделу који је само прилагођен азијатској култури.

Тачно је да је надница у периоду од 25 година била ниска, тачно је да у Кини постоје бројни милијардери у УСД, тачно је да се веома подстиче предузетништво и свака врста приватне иницијативе.

Међутим, када говоримо о макроеконокмском моделу, онда треба поћи од основних поставки тзв. Вашингтонског консензуса, који представља окосницу неолиберализма, а то су: стабилност (ниска инфлација, мали или никакав буџетски дефицит, стабилан курс валуте), либерализација (каматних стопа, царина, дерегулација тржишта, отвореност и подстицаји за страна улагања), приватизација – а затим видети да ли је Кина те препоруке примењивала и у којој мери.

Ове принципе као универзално применљиве у свакој држави и на сваку привредну структуру формулисали су крајем ’80-тих ММФ, Међународна банка за обнову и развој и Министарство финансија САД (а синтагма „Вашингтонски консензус“ указује на то да је седиште свих тих институција у Вашингтону).

Најлакше ћемо то видети упоређујући Кину са нама, који смо у потпуности применили тзв. вашингтонски консензус.

Јуан као кинеска валута ни у једном тренутку није била прецењена. Обрнуто, повремено је Кина оптуживана да вештачки обара своју валуту како би обезбедила конкурентност своје привреде (кога интересује може да погледа мој текст „Валутни рат“ у коме сам показао да ове примедбе са запада нису основане). Поступање Народне банке Кине је увек у садејству са владом и председником, односно парламентом Кине и потпуно непредвидљиво за стране инвеститоре и међународне финансијске институције. Наша НБС у потпуности спроводи политику ММФ-а и готово непрекидно је динар прецењен у односу на стране валуте, пре свега евро, УСД и швајцарски франак, тако да су наши произвођачи због тога мање конкурентни на тржшиту и страном и домаћем.

Царинске стопе: Кина 2000. – просечно 15,6% (распон 5-40) и нема царине за робу која се преради/доради, па извезе, а 2010. – 9,8%. Наша царина је одмах 2001. оборена на просечно 4,5%.
Од тога је у Кини пољопривреда 2010. заштићена са стопом од 15,2%, а индустрија 8,9%. Обично се каже да ми не можемо да користимо кинеска искуства зато што је то огромна, многољудна земља, са бројним предностима у односу на нас (ни то није тачно, али о томе на крају). Добро, али онда смо морали 2001. године знатно више да штитимо своју привреду него Кинези, а ми смо оборили царинску стопу на ниво који је три пута нижи од кинеске!

Приватизација: Кина – никаква до средине ’90-тих, па онда делимично инсајдерска. А у највећој мери нове инвестиције. Државна предузећа (State Owned Enterprises – SОЕ) данас чине 30% привреде, мерено по вредности укупне имовине. Међу 12 највећих предузећа у Кини, која су сва међу 70 највећих на свету, сва су SОЕ. У Кини су све банке увек већински у државној својини, а код нас преко 80% у рукама страних банака, а преко 90% у страним и приватним. Области у којима је у Кини држава задржала директну контролу преко SОЕ су: нафта, дуван, струја, телекомуникације, металургија, транспорт, грађевинарство и инжењеринг. Ми смо све своје или продали или намеравамо управо ових дана да продамо/дамо у концесију (Аеродром Београд, ПКБ, Комерцијална банка и поново Телеком), не рачунајући ЕПС (стање у ЕПС-у заслужује један посебан елаборат, па то остављам по страни).
Интересантно је да је Кина највећи произвођач енергије на свету из фотонапонских панела и соларних колектора. Веома улажу и у производњу струје из ветра.

Кина је у последњих тридесетак година врло контролисала буџетски дефицит који је био или у благом плусу или најчешће у минусу до 3% БДП, изузев прошле године када је дефицит порастао на нешто мање од 4%. Ми смо имали далеко веће буџетске дефиците, који су још увек преко 3% БДП.
Инфлација у истом периоду у Кини је била стабилно на око 0-1%, осим када је криза и када се премошћује инфлацијом недостатак тражње на тржишту, али до 8% (2008/9). Наша инфлација је прелазила 10%, да би данас била на око 3%.

Држава се нигде није повукла и плански документи су од највеће важности. Србија нема реалну стратегију развоја која се примењује ни у једној области.

Кина је привукла и и даље привлачи огромне стране инвестиције, али са јединственим захтевом да се трансферише технологија. На тај начин су инвеститори омогућавали (били приморани) кинеским компанијама да им убрзано постају конкуренти на тржишту. Код нас су погодности за стране улагаче по жељи улагача и без било каквих њихових обавеза.

Као што видимо, Кина углавном није прихватила ништа од „истине Вашингтонског консензуса“, осим ниског буџетског дефицита и ниске инфлације, тако да се незапамћени раст БДП у историји који је Кина остварила извесно не може тумачити неолибералним концептом. Ми смо применили све осим контроле буџета и инфлације и резултат је да смо ми у периоду 2001-2017. остварили кумулативни раст од око 40%, а Кина 300%. При томе смо у истом периоду дошли до нивоа јавног дуга који је 150% већи од кинеског. Расли смо седам пута спорије од Кине, упркос чињеници да смо упумпавали много више страних пара у систем него Кина и све то још увећано, додатно повећаном потрошњом као делимични генератор раста БДП, на име ванредно једнократно остварених прихода од приватизације. Да задуживања и потрошње на име пара од приватизације није било, Србија уопште не би остварила привредни раст. Толико о неолибералном концепту.

Најгоре од свега је то што су Г20 (19 најразвијенијих економија света и ЕУ) на свом састанку у Сеулу новембра 2010. године одустали од „Вашингтонског консензуса“ и усвојили сасвим друге норме за раст светске економије. Али су старе мере задржале у пракси, као идеалне за неоколонизацију и наставиле да их препоручују и примењују у државама у којима то могу. А међу таквима се Србија издваја својим ентузијазмом да примени све што је изумитељ давно одбацио као доказано погрешно.

„Још увек живи комунизам“

Они који тврде да капитализам није победио и да је Кина доказ да је, ако не баш комунизам, онда свакако социјализам и даље жив, своје ставове заснивају на следећим чињеницама:

– Према Светској банци и њеној методологији Кина је од 1981. године до данас извукла из сиромаштва (1,9 УСД дневно) 500 милиона људи (свели су проценат сиромашног становништва са 88% на 6,5%).
– Петогодишњи план 2016-2020. предвиђа да ће још још 50 милиона бити извучено из сиромаштва.
Занимљиве су мере којима ће се то остварити (а занимљиво је да нико у свету уопште не доводи у питање да ће Кина решити проблем који је означила да је на реду за решавање): а) Пресељењем 10 милиона људи који живе у крајевима у којима су климатски или хидрогеолошки услови такви да није могуће рационално улагање. Дакле, изградиће еквивалент 150% укупног стамбеног простора у Србији који се уопште користи – за пет година! (1,5 Београда, 1,5 Новог Сада, Ниша, Чачка итд.) само за сиромашне; б) Поправљањем о државном трошку стамбених објеката у областима у којима има смисла живети, али домаћинства сама немају додатна средства за побољшање квалитета становања (наравно, то одмах значи мање побољевања, мањи утрошак енергије, квалитетнији одмор итд.); в) Код старих домаћинстава која више нису у стању да обрађују земљу, а имају иначе довољно земље, уношење исте у неку врсту задруга и добијање заузврат акција тих задруга, тако да могу да остварују приход на име дивиденде; г) Бољим коришћењем постојећих средстава (ту се мисли на спречавање корупције и већим квалитетом менаџмента који управља тим средствима); д) Новим инвестицијама нарочито у области централне и западне Кине (Кине која није уз обалу) уз нарочито вођење рачуна да се улаже у области у којима живе националне мањине.

У том контексту планирају да асфалтирају 152.000 км путева (није грешка у куцању – сто педесет две хиљаде километара) и поправе 1 милион км путева – реч је о локалним путевима.

– Надница индустријског радника у 2016. је порасла преко 60% и сада је 3,3 УСД или 55.000 динара месечно.
– Од 2000. године Кина је утростручила приход градских домаћинства и дуплирала приход сеоских.
– Обухват обавезног образовања желе да подигну на 95%, са 85%.
– За главне болести је све бесплатно, а за село и сиромашне је 95% све бесплатно.
– Морталитет жена на порођају (на сто хиљада порођаја) и смртност новорођенчади (на хиљаду), упоредно: Кина 18/7,5, Европа 16/8, САД 24/6, Русија 8/6 (5,1 јануар 2017.) Када се има у виду БДП по глави становника, који је наравно знатно мањи у Кини него у САД, онда је поређење још више у корист Кине.
– Коришћење спортских објеката је бесплатно, итд.

Дакле, заиста има много објективних покзатеља који доказују да се ништа од набројаног у Кини не би остварило да власт није у центар својих напора ставила раст животног стандарда грађана. Снажно ослањање на тржиште и конкуренцију, свакако, приватна иницијатива наравно, максимализација профита – али све само у крајњој линији у функцији раста животног стандарда највећег броја грађана Кине.

Методе су капиталистичке, али је оквир општа добробит коју капитализам нити познаје нити остварује сам по себи.

 

Стварно стање

Идеологија која обликује политику Кине је етатизам који се контролише, а његова успешност мери тиме што у датим условима мора да даје најбоље укупне резултате. Многомилионско чланство КП Кине даје довољно широк оквир суштинских расправа, а иновација Кине је у томе што је влада „растерећена“ стратешким планирањем на једној страни и управљањем SОЕ на другој. Тако да онај ко држи оперативне полуге власти спроводи политику која је усклађена и договорена изван владе, са ауторитетом председника Кине на челу тог тима, а o SОЕ у кључним одлукама и кадровским питањима брине такође посебно тело (State-owned Assets Supervision and Administration Commission – SASAC).

Процеси су сувише компликовани да би влада могла истовремено да се бави и текућим и стратешким питањима. Оно што је мени нејасно, то је због чега ово ингениозно структурно решење није у већој мери анализирано и примењено у другим великим државама или ЕУ? У Руској Федерацији донекле нешто слично постоји, као кабинет председника, али ту Путин више арбитрира између чланова свог кабинета и чланова владе него што постоји јасна подела ко се пре свега чиме бави. У САД је подела спроведена, али потпуно изван правног оквира. Тамо стратешке одлуке доносе изван државних органа припадници тзв. “дубоке државе“, што је већ на средњи рок веома штетно.

Поред доброг системског оквира који је изградила, Кина веома брижљиво води рачуна о кадровима. Обично се комунистима приписује изрека да „су кадрови све“, али поставите исто питање Голдман Саксу или Католичкој цркви, па ћете добити приближно исти одговор.

Кина је разумела на време да је, поред брижних савета запада, једино стварно „уско грло“ које може да успори њен развој недовољан број стручних кадрова, пре свега техничке интелигенције и на време су значајно подигли квалитет својих универзитета (за потребе контроле квалитета сопствених универзитета креирана је „Шангајска листа“, која је данас опште прихваћено мерило рангирања универзитета у свету), тако да су ту опасност отклонили на време. Сада када је привреда друга најјача економија на свету, знатно већи број Кинеза који се школовао у иностранству, нарочито у САД, се враћа у Кину, па и тим путем Кина додатно добија врхунске кадрове.

Виталност Кине се по мени огледа пре свега у томе што се у њеној јавности и у врховима власти отворено говори о проблемима које има или пред којима се налази. А они су и бројни и озбиљни. Пре него што пређемо на кратка разматрања најважнијих проблема, да се вратимо тврдњи „да ми не можемо да користимо искуства Кине“. Зашто не можемо? Зашто није могуће да сами промишљамо своју макроекономску политику, зашто не преузмемо искуство у којим привредним областима је добро да буде државног капитала, зашто не преузмемо регулативу тржишта тако да се заиста обезбеди конкуренција итд. И какве све то везе има са величином државе? Нема никакаве, само је питање да ли хоћеш да радиш у свом или у туђем интересу.

Кина се налази пред следећим крупним проблемима: а) демографским, б) еколошким, в) стагнацијским, г) безбедносним, д) енергетским, ђ) дужничким.

Демографски: Да би обезбедила излазак стотина милиона Кинеза, грађана Кине, из сиромаштва, било је нужно зауставити високи наталитет и тиме омогућити раст БДП по глави становника. Због тога је уведена политика „једног детета“. Односно за друго дете је била потребна сагласност власти уз плаћање велике надокнаде од стране родитеља. Када је раст довео Кину у ред средње развијених земаља – ка високоразвијеним, омогућено је грађанима да имају двоје деце. У прво време је мера била примењена на оне родитеље који су и сами били јединци, а онда је праћењем статистике утврђено да нема никаквог великог притиска у правцу неконтролисаног пораста трудноћа, па је свима дозвољено да имају двоје деце. Наравно, остаје чињеница да је Кина прилично старо становништво и да ће то имати утицаја на пензијски систем у дужем временском периоду. Предност Кине, у односу на западна друштва која такође старе, рецимо Европа више од других, је у томе што Кинези имају личну штедњу на високом нивоу и што су породичне везе веома јаке (упркос честој огромној физичкој удаљености родитеља и деце). То су два „сигурносна јастука“ која ће ублажити реално отежане пензијске дане за знатан део старијих у Кини. Наравно, сама Кина до сада није користила ништа од мера нестандардне монетарне политике, па у најтежем периоду и то има на располагању. Проблем је озбиљан, али не треба веровати у релативно честе написе о томе да ће то питање „сломити Кину“.

Екологија: Кинеска влада је заиста у борби да смањи пре свега загађење ваздуха, али наравно и вода и земљишта. Будући да се најразвијенији део Кине налази уз океан, загађење у кобинацији са влажношћу представља огроман проблем. Мере које се предузимају су: 1. Затварање свих великих загађивача, 2. Развој обновљивих извора енергије, 3. Након увођења санкција Русији поводом Украјине, дошло је до убрзаног решавања додатног снабдевања Кине гасом из Русије, тако да би до 2020. године Кина требало да добија 180-200 милијарди кубика годишње, што је једнако укупним количинама које је Русија испоручивала Европи пре санкција (дошло је до сарадње на многим пољима, али је то друга тема), 4. Повећање енергетске ефикасности. Актуелни проблем са којим се Кина суочава у овој области је у непоштовању наредби владе о затварању фабрика које загађују околину. Само у једној области инспекција је утврдила да се одлуке не поштују у 33 случаја. Дакле, мора се веома пооштрити одговрност локалних органа власти да спроводе налоге централне владе. И ово је дуг процес, зато што развој непрекидно тражи још више енергије и није једноставно том брзином развијати енергетску ефикасност и обновљиве изворе енергије и истовремено одустајати од угља и нафте. То се свуда зове „енергетски биланс“ – тражња за енергијом коју диктирају привреда и грађанство мора бити задовољена.

Стагнација: Велики број земаља се у свом развоју у једном тренутку, пре него што су постале високоразвијене земље, зауставио. Обрнуто, мали је број оних који је „пробио“ ту баријеру. За Кину је можда најважнији пример Јапана, који је имао високе стопе раста до краја осамдесетих, а од тада стагнира више од 25 година. Кина је сасвим свесна тог проблема и веома води рачуна да се, на једној страни, што брже окреће производњи која има већу додату вредност и на другој страни, да избегне замке спољно-трговинског ограничења раста који је зауставио Јапан. Оно што је ту најважније разумети, Кина има огромне унутрашње ресурсе могућег повећања тражње, на којој основи су могуће високе стопе раста (не више 10%, али између 5-6%) и у условима наметнутог протекционизма САД или неких других земаља запада.

Безбедност: Кина од 2000. године изразито повећава издвајања за војску. Уништавање амбасаде у Београду 1999. године и сама агресија НАТО на СРЈ без међународног правног основа, извесно су снажно допринели томе да је војни буџет Кине данас 12 пута већи него 1999. године. Ако меримо по снази куповне моћи, онда је војни буџет Кине на око 50% војног буџета САД данас. А ако од војног буџета САД одузмемо трошкове ратова и одржавања силних база по свету, које трошкове Кина нема и ако га умањимо за корупцију која у војно-индустријском комплексу САД царује, онда су ти буџети сасвим приближни. Важно је разумети да САД више уопште немају реално значајну предност у модернизацији војске у односу на Кину и да тврдње како је њихов буџет неупоредиво већи, осим у номиналном износу, суштински нису тачне.

Томе треба додати и убрзано наоружавање Кине најсавременијим оружјем купљеним од Русије. Наиме, након увођења санкција Русији од стране запада 2014. године, Кина је веома мудро схватила да је краткорочно можда исплативо бити на страни запада, али да су у случају слома Русије они следећи и веома је економски подржала Русију, поред тога што је оштро осудила санкције. За узврат је од Русије добила буквално последњу реч технике и технологије у разним средствима наоружања. На тај начин Кина је битно смањила техонолошку предност САД и тренутно су у току обуке посада официра Кине у Русији, како би били потпуно спремни да ту сложену војну технологију и оружје оптимално користе.
На унутрашњем плану, Кина је сасвим свесна информативног и пропагандног рата који запад непрекидно примењује и чврсто држи ствари под контролом. Примера ради, донела је одлуку да из свих финансијских оперативних система банака избаци ИБМ технологију. Или, свим SОЕ је забрањено да користе стране консултанте (подразумева се да је оваквим мерама претходио развој способности Кине да има своје софтвере и рачуноводствено-финансијске стручњаке).

Тибет је повезан железницом са Пекингом, а и већину становништва сада чине Кинези. И Тибет више није тема преко које САД покушавају да дестабилизују Кину. То су сада Јужно кинеско море и Северна Кореја.

Питање Јужног кинеског мора је значајно и због резерви нафте. Наиме, ту се резерве нафте процењују на 1/3 укупних резерви које Кина има.

Решење проблема, а он је објективан, лакше ће се наћи у директом дијалогу заинтересованих држава (Филипини и Вијетнам), с обзиром да Кина има свест да на неки начин мора уважити и интересе тих држава.

Питање Северне Кореје и размештања додатних снага САД су највећи безбедносни проблеми које Кина има.

За нас је најпоучнији однос Кине према свом територијалном интегритету. Ко то доводи у питање, познато као „једна Кина“, тај је непријатељ и са њим нема никаве сарадње. Исти став је био и док је Кина била сиромашна и он је темељ политике без обзира на било какве спољне околности. Упоредите то са нашом „одушевљеном“ сарадњом са 22 државе ЕУ и САД и Великом Британијом које су признале тзв. независно Косово.

Дугови: Енергетику сам оставио по страни зато што је нешто већ речено, а остало је превише компликовано за ову врсту расправе. У вези дугова желим да вам укажем да је честа прича у западним медијима како су кинеска привреда или Кина уопште, „пред колапсом“, потпуне бесмислице. Ја то пратим 20 година и сваке недеље се предвиђа слом банкарског система Кине „колико сутра“. Али проблема заиста има. Укупан дуг у Кини (сабира се и привреда и финансијски сектор, локална самоурава, грађани и држава) је око 270% БДП. То је нешто испод просека за највеће економије света. Истовремено је штедња у Кини на 180% БДП што је невероватно много у односу на најразвијеније државе. Финансијски сектор стоји сасвим добро, грађани одлично, приватни сектор у привреди је задужен са 30% БДП што је одговарајуће, држава је многоструко мање задужена него развијене државе. Локални ниво је задужен више него што је пожељно и код задужености SОЕ заиста постоји проблем. Наиме тај дуг је негде око 140% БДП.

Када говоримо о дугу локалних заједница (око 40% БДП) онда треба рећи да је један део тог дуга суштински нелегалан. Наиме, локалне заједнице не могу да се задужују више него што им одобри Министарство финансија. Да би то избегле, оне су оснивале предузећа која су се задуживала, а за која се „прећутно“ знало да иза њих стоји локална власт. Ризик наплате тог дуга ће се вероватно пребацити на повериоце, али свакако предстоји повећање финансијске дисциплине на локалном нивоу. Друга мера је пореска политика која ће побољшати могућност враћања кредита. Трећа је развој тржишта локалних хартија од вредности, која би требало да апсорбују знатан део „сивих“ финансијских трансакција које прелазе данас 40 милијарди долара. Нешто ће се сигурно и репрограмирати, што уз обезбеђење раста и у наредној деценији, значи коначно решење овог проблема.

Дуг SОЕ је критичан и ту се предузимају мере реструктурирања. Али и банкротства. Тако је на пример, као нерантабилне, Кина затворила погоне производње челика капацитета 44 милиона тона годишње (да би било јасније, наша железара Смедерево има максимални капацитет од око 2,3 милиона тона). Опредељење за реструктирирањем је оправдано (не прво продаја или банкротство) и економски и друштвено. Основна предност кинеских предузећа која су презадужена је у томе што она дугују државним банкама. Отуда је искључена могућност да неки поверилац, водећи рачуна само о свом краткорочном интересу, захтевом за наплатом потраживања блокира процес реструктурирања.
Најтежи део тог процеса је сагледавање конкурентности производа који предузеће треба да пласира на тржишту. Не само данас, него и у сагледивој преспективи. Има смисла помагати само она предузећа која могу да касније издрже тржишну конкуренцију. Други корак је дефинисање одговарајуће инвестиционе стратегије. Па затим дефинисање менаџмента и одговарајућег организационог облика. И тек на крају долази питање реструктурирања самих дугова и смањења броја запослених, што се код нас једино подразумева под „реструктурирањем“. Један део дугова ће се свакако отписати, један конвертовати у капитал, сигурно значајан део репрограмирати на 10 и више година.

Проблем је данас савим решив, а свакако веома болан за многе средине, али он има потенцијал да стварно уздрма цео систем ако би се наставило задуживање. У Кини се већ увелико ради на санирању овог проблема.

Уместо закључка

Кина није ни капиталистичка ни социјалистичка земља, упркос владајућој Комунистичкој партији. Она је окренута јачању државе и повећању стандарда што већег броја својих држављана. Када чујете у западним медијима да се Кина суочава са великим проблемима, будите сигурни у две ствари: проблеми су знатно мањи него што се тврди и надлежни већ раде на њиховом решавању. Кину није могуће копирати, али је од ње могуће много тога научити.

-
СЕВЕРНА КОРЕЈА ЈЕ ИДЕАЛНА ВОЈНА ЗАМКА ЗА САД, А ПРАВЉЕНА ЈЕ ДУЖЕ ОД 60 ГОДИНА

  • Пекинг ће, поред осталог, купити од Вашингтона за 37 милијарди  долара 300 авиона Boeing: 260 ускотрупних Boeing-737 и 40 широкотрупних Boeing-787 и Boeing-777
  • Укупна сума је толика да ће многе Американце уверити да Трампова политика према Кини иде добрим смером. Сада му код куће нико неће моћи да приговори да није успео да `притисне` Кину поводом дефицита у међусобној трговини на штету САД који је само 2016-те био око 350 милијарди долара
  • Ако је Кина са Трамповом посетом купила време за технолошку модернизацију и јачање својих позиција у свету – онда то исто време на располагању има и Русија

Пише: Јуриј БАРАНЧИК

          УОЧИ самита Азијско-пацифичке економске сарадње, који је одржан у Вијентнаму, Доналд Трамп је посетио Кину и на њеном крају са Пекингом потписао цео низ траговинско-економских споразума на више од 255 милијарди долара.

          Највећи посао (43 милијарде долара) закључила је највећа кинеска државна нафтна компанија China Petrochemical Corp која се укључила у посао са течним природним гасом на Аљасци.

          Пекинг ће купити од Вашингтона за 37 милијарди  долара 300 авиона Boeing. Сасвим конкретно: 260 ускотрупних Boeing-737 и 40 широкотрупних Boeing-787 и Boeing-777.

          Значајан је и споразум Qualcomm Inc и трију кинеских произвођача телефона који су америчкој фирми продали своје чипове – за 12 милијарди долар.

          Укупна сума је толика да ће многе Американце уверити да Трампова политика према Кини иде добрим смером. Сада му код куће нико неће моћи да приговори да није успео да `притисне` Кину поводом дефицита у међусобној трговини на штету САД који је само 2016-те био око 350 милијарди долара.

          Већи поклон шефу Беле куће – да би га придобила – учинила је само Саудијска Арабија јер је приликом Трампове посете Ријаду било потписано инвестиционих споразума и војних уговора за 380 милијарди долара.

          Колико све то реално вреди?

          Споразум који се тиче Аљаске засад је само – договор о намерама.

          Кини ће до 2036-те бити потребно 7.200 нових авиона на укупну суму од 1,1 трилион долара. Зато је поменутих 37 милијарди за америчке путничке авионе – тек 3 одсто од укупне суме коју ће Кина потрошити на авио-технику.

          Пекинг је, нема сумње, много учинио да управо завршена Трампова посета заиста буде `историјска` и да он може да њеним резултатима запуши уста својим опонентима у САД. Само, због чега је Пекинг на то пошао?

          Једини реални одговор је: Кина се још не осећа довољно јаким финансијки, технолошки и војно да би могао да отворено опонира Американцима.

          Пекингу је потребно време за снажење унутрашњег тржишта и јачање идеолошких позиција Комунистичке партије Кине.

          Си Ђинпинг сада пред собом има још два мандата. Пекинг ће та два мандата искористити без качења са Сједињеним Државама јер нема довољно снаге за праву конфронтацију. Стога Кина потписаним споразумима и уговорима фактички купује време.

          Северна Кореја је идеална војна замка за САД, а прављена је дуже од 60 година.

          Американци пре него што се разаберу са Пјонгјангом не могу вршити војни притисак на Кину.

          Са новим великим ратом, Сједињене Државе ризикују да изгубе Евроазију и Африку као своју фактичку колонију-

          Многи у САД схватају да је војно решење севернокорејског „случаја“ – ступица после које би уследио удар не само по америчкој мустри за обојене револуције него и позицијама самих САД  у свету.

          После њега би Украјина дефинитивно и врло брзо постала неуспела држава или – бивша држава.

          Све у свему: ако је Кина са Трамповом посетом купила време за технолошку модернизацију и јачање својих позиција у свету – онда то исто време на располагању има и Русија.

          Историјско искуство говори да је за Русију најважније да има прилику да се мирно развија. И да је најбоље да временски размаци између ратова буду што дужи.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/kina-je-od-trampa-za-255-milijardi-dolara-kupila-vreme-za-svoje-dalje-jacanje

-

Кина има један принцип: када ми сарађујемо, нема ниједног политичког предуслова. То је наш генерални став и политика, каже кинески амбасадор у Београду Ли Манчанг. Овако одговара на питање о притисцима на Србију да се определи само за „једну столицу“.

У интервјуу за Спутњик најављује долазак „Алибабе“ у Србију, као и отварање још једне директне авио-линије из Србије за Кину. Са амбасадором разговарамо у једном од салона Амбасаде НР Кине у Београду у тренутку када су све очи света упрте у Азију: председник Кине Си Ђинпинг примио је америчког председника Доналда Трампа, а пред самит Азијско-пацифичке економске сарадње.

Да ли очекујете да ће ти разговори и сусрети допринети већој безбедности у Азији и смиривању тензија?

— Свакако. Сваки сусрет лидера Америке, Кине, Русије или неке друге земље, позитиван је, и сигуран сам да ће имати позитиван резултат и дати допринос сарадњи, очувању мира, унапређењу економске сарадње и сарадње у другим областима. Очекујем велики успех од ове посете.

У октобру је одржан 19. конгрес Комунистичке партије Кине, који су многи назвали историјским. Који су правци развоја Кине зацртани на том конгресу и колико је кинески сан различит од америчког?

— Хвала што сте пратили тај велики догађај. Ја сам члан комуниста, имам већ 35 година стажа у нашој партији, и зато је овај конгрес, не само за мене него и за нашу земљу, велика ствар. Говор који је одржао наш председник и генерални секретар наше партије је много важан и свеобухватан. Ја тај говор сад изучавам. Колико ја схватам, има доста програма и садржаја, нпр. када је реч о међународним односима. Наш председник и генерални секретар апелује да се изгради нови модел међународних односа. То подразумева да све државе на свету, без обзира да ли су велике или мале, богате или неразвијене, буду равноправне. Треба да се међусобно поштују. То је много важно. Друга тачка је да се у међународним односима треба придржавати праведности и оправданости, а циљ тога је да увек имамо заједничку победу, а не као у спортовима, да ви побеђујете, а ја сам поражен. Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа.

Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа
© Sputnik/ Александар Милачић
Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа

Што се тиче кинеског сна и поређења са америчким, колико је он различит?

— Ја градим кинески сан, нисам проучавао амерички сан. Кинески сан је да сваки Кинез, свако ко живи у нашој земљи да има сва права. Нажалост, чињеница је да тренутно у нашој земљи имамо скоро двадесет милиона људи који живе испод границе сиромаштва. Нормално, решили смо велики део становника, раније смо имали скоро 300 милиона испод те границе, сада остаје 20 милиона. То је за нас велики задатак. За неколико година ми ћемо тај проблем решити. То је кинески сан — да сви лепо живимо, да достојанствено живимо, да цела Кина буде богата, напредна, слободна.

Србији многи завиде на односима које има са Кином. Имамо Споразум о свеобухватном стратешком партнерству. Ових дана председник Си је писао председнику Вучићу захваљујући му на честиткама поводом Конгреса и поводом његовог реизбора за генералног секретара, и у том писму се истиче да српско-кинески односи показују позитиван тренд развоја. Једна од ствари која ће допринети развоју наших односа јесте и пројекат Појас и пут. Где је место Србије у том пројекту?

— Што се тиче овог питања, дозволите ми пре свега да пуно захвалим српском народу, Влади Србије, руководству Србије на челу са председником Вучићем. Ви сте поменули писмо кинеског председника председнику Вучићу. Ја бих рекао да њих двојица, председник Си и председник Вучић, заиста имају блиске, пријатељске односе, често размењују писма, заиста често. Један другог добро разумеју и поштују, и то је велика срећа и за Кину и за Србију. Пријатељски, ја бих рекао другарски однос између два лидера је много важан у неком смислу, а по мом личном мишљењу, то је кључни фактор. Ми високо ценимо и захваљујемо што је српски народ, његово руководство на време прихватило иницијативу „Појас и пут“ и активно учествује. На пример, у мају ове године, председник, тада још премијер Вучић отишао је у Кину да учествује на форуму „Појас и пут“, и у том смислу Србија активно учествује у тој иницијативи. Ми много радимо са Србијом, има ту доста пројеката. То је захваљујући жељи и Кине и Србије, дакле, то је принцип тржишта. Друго, хоћу да нагласим да је Србија Кини веома, веома пријатељска земља. Она је прва земља у региону са којом је Кина потписала свеобухватно стратешко партнерство.

Кинеска спољна политика јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање
© Sputnik/ Александар Милачић
Кинеска спољна политика јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање

Да ли је Србија на неки начин и одскочна даска за кинески бизнис у Европи?

— Ја то тако не гледам. Србија није даска за Кину да одавде скочимо у Европу. Мој став је једноставан: Србија је нама пријатељска земља. Кинески сан је, простије речено, развој. Свака земља, свака нација има свој сан. Србија има свој сан, ми исто, а то су развој, мир, стабилност и просперитет. Мислим да то важи и за Србију и за Македонију и за Босну, за сваку земљу. Кина има свој сан, Србија има свој сан. Сан нас повезује. Србији требају развој и инвестиције и Кини је потребно исто. Два руководства добро се споразумевају и имају поверења и поштовања. Онда је лако да нађу заједнички пројекат, ауто-пут, мост Земун—Борча, брзу пругу…

Знате да се Србија залаже за добру сарадњу и са Западом, и са Кином, и са Русијом. Међутим, недавно смо чули неке поруке да ми не можемо да седимо на више столица, него само на једној. Изложени смо притисцима. Како Ви то видите, зашто од нас траже да се определимо само за једну столицу?

— Кинеска спољна политика, како је речно на 19. конгресу ЦК КП Кине, јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање. Све државе, без обзира на величину и моћ, равноправне су. Ми се никада нећемо мешати у унутрашње ствари других земаља, Кина никад неће експанзију и хегемонију. Поштујемо избор народа једне земље. То је мој одговор на ово. Да ли је то довољно или не? Ја сматрам овако: свака влада сваке земље пре свега води рачуна о свом народу, о својим интересима. Ми то потпуно разумемо, поштујемо и подржавамо.

Можете ли да замислите ситуацију у којој би, рецимо, Кина рекла: Ако хоћеш да сарађујеш са нама, онда нећеш моћи да сарађујеш са неким другим?

— Између Кине и Србије постоје заиста пријатељски односи. Постоји много конкретних облика сарадње између Кине и Србије. И не само са Србијом, него у целом свету. Кина има један принцип: када ми сарађујемо, нема ниједног политичког предуслова. То је наш генерални став и политика.

У Букурешту је у среду одржан састанак министара енергетике 16 земаља Источне и Централне Европе и Кине, и на том састанку је, између осталог, оцењено да је Србија лидер што се тиче броја пројеката. Посебно се то односи на инфраструктуру и енергетику. Укупна вредност највећих заједничких пројеката Србије и Кине достигла је цифру од 6 милијарди долара, од чега су пројекти на којима се тренутно ради вредни 2,5 милијарди. Реч је о 15 пројеката. Које бисте издвојили као посебно важне?

— Имате тачније информације од мене. За неке пројекте знам, за неке не знам тачно. У последње 3-4 године заиста има пуно пројеката на којима радимо заједно са пријатељима из Србије. Неки су у току. Оно што је готово су мост Земун—Борча, на ауто-путу на Коридору 11 тренутно раде две кинеске компаније. Једна компанија „Shandong Highspeed“, друга је ЦРБЦ, која је завршила мост Земун—Борча. Од енергетских пројеката ту је термоелектрана у Костолцу, али ја бих као можда најуспешнији издвојио пројекат Железаре у Смедереву. Откад је кинеска компанија узела ту компанију прошло је 14 или 15 месеци. Та компанија је била на великом губитку, сада је стала на своје ноге и иде на боље. Кинеска компанија је прошле године инвестирала преко сто милиона долара, ове ће исто инвестирати преко сто милиона америчких долара.

Рекли сте да је више кинеских компанија заинтересовано за улагања у Србију. Које су то компаније које су најближе тој одлуци и у којим гранама привреде су још могуће кинеске инвестиције?

— Ту има неколико пројеката и неколико кинеских компанија. Још су у току преговори, па по џентлменском договору још не можемо да дамо информације јавности и ја морам да одржим реч. Свакако да очекујемо да ће доћи нови талас кинеских инвестиција.

 

Колико је тих компанија?

— Три-четири компаније, и то су озбиљни преговори. Брзо ћете сазнати. Суме још не знам.

Имамо и канцеларију за сарадњу са Русијом и Кином. Како функционише билатерална сарадња по тој линији?

— Томислав Николић, док је био председник, дао је огроман допринос развоју и унапређењу билатералних односа између Кине и Србије. Он је прошле године позвао нашег председника Си Ђинпинга у званичну државну посету Србији и та посета је директни резултат развоју укупних пријатељских односа двеју земаља. Николић је стари кинески пријатељ, ми га волимо и имамо лични контакт са њим. Сутра идем поново код њега, разговарамо са њим, размењујемо информације, он нам даје савете и, ја бих рекао, налог. Он нам пуно помаже.

Шта је то што кинеске бизнисмене највише привлачи у Србији? Који су плусеви за пословање овде, а има ли минуса?

— Ја бих рекао, пре свега пријатељство, гостољубивост српског народа или овако да кажем — сви Кинези који дођу у Србију, без обзира на то да ли службено или приватно или као туристи или као званична делегација, сви кад дођу у Србију, осећају се као код куће. Не зато што домаћин каже — желимо да се осећате као код куће. Заиста имамо тај осећај. То је много важно. Пре свега, то значи да Кинези воле Србију и да Србија воли Кинезе. То је предуслов. Друго, лако можемо да се споразумемо са Србима. И један и други народ су отворени један према другоме. Ако имам неку примедбу, одмах кажем да имам другачије мишљење и друга страна одмах добронамерно схвата, то је много важно.

А инвестициона клима? Мислим на прописе, да ли кинеске компаније имају проблема око прибављања одређених дозвола, да ли је папирологија препрека?

— Није препрека. Ова влада је ефикасна, политичари су сјајни, народ, грађани су веома пријатељски настројени. Зато још једном понављам, ми се овде осећамо као код куће. Србија нам је пријатељска земља. Нормално, и ми изражавамо добродошлицу за сваку инвестицију у Кини.

Има ли их?

— Има неколико. Кад људи имају љубави према неком, то нема објашњење.

Недавно смо чули и за информатички пут свиле, у оквиру Појаса и пута. Одржан је низ састанака делегација Србије и Кине у вези са изградњом паметних градова и онлајн туризма. Можете ли нам рећи више о томе?

— Позната је кинеска компанија „Алибаба“. Ми смо већ успели да неколико пута контактирамо са „Алибабом“. И моја и српска заједничка жеља је да доведемо „Алибабу“ у Србију.

Докле се ту стигло?

— То је у току. Пре четири месеца био је овде гувернер провинције Џеђанг. „Алибаба“ је компанија у тој провинцији. Разговарао сам са гувернером, и он ми је обећао да ће са своје стране учинити све да „Алибаба“ дође у Србију. Хоћемо да направимо овде трговачки центар на сајту, а „Алибаба“ ће бити челник, односно то ће бити њихов посао. Један проблем још није решен, а то је како ћемо да вршимо плаћање. Али почели смо да разматрамо како да решимо и то питање. Друго, почели смо да разговарамо о другој директној авионској линији. Чим смо почели да разговарамо о томе, значи да тржиште постоји.

— Не, Шенџен. То је близу Хонгконга, на југу Кине. У току је и рад на „паметним градовима“. То ради наша компанија „Хуавеј“.

Поменули сте да је отворена линија БеоградПекинг. Укинуте су и визе. Колика су реална очекивања да захваљујући томе Србија значајно повећа прилив кинеских туриста?

— По нашој статистици, а она није прецизна али може да послужи као информација, досад је трипут више туриста него прошле године. Овде две кинеске компаније примају и организују групе кинеских туриста. Оне сад више нису у стању да приме сваку кинеску делегацију. Значи, велика је потражња, али оне нису у стању да јој изађу у сусрет. То је знак да долази пуно Кинеза. И ја често наилазим у граду на кинеске туристе. Мислим да је то тек почетак. Крајем овог месеца организоваћемо групу Си-Си-Ти-Вија. Они ће доћи овде да направе серију о лепотама Србије. Када то буде емитовано у Кини, то ће бити велика реклама и тек тада очекујемо масовни талас кинеских туриста.

Ли  Манчанг: Србија је кичма у овом региону
© Sputnik/ Александар Милачић
Ли Манчанг: Србија је кичма у овом региону

Колико су Кинези добри туристи, да ли много троше?

— Много. У просеку 4.000 евра за једно путовање.

Очекује се да ће идуће године бити завршен Кинески културни центар. Како ће он допринети културној сарадњи наших двеју земаља?

— Према плану, крајем идуће године тај пројекат треба да буде завршен. Србија је кичма у овом региону. Србија је мирољубива земља. Има богату и дугу историју, и ја очекујем да ће, када Кинески културни центар почне да ради, ту бити простор да се Србима представи кинеска култура и да кроз тај простор и ми вашу културу пошаљемо у Кину и представимо кинеском народу. Други задатак јесте да одавде покривамо регион, пошто у другим земљама још немамо културни центар.

Рекли сте да је Србија кичма региона. Како видите регионалну ситуацију, да ли је нешто угрожава?

— Не видим неку велику опасност. Свака земља води своју политику, и поготову Србија хоће добросуседске односе са свим земљама и постиже резултате. И свет, међународна заједница, треба да види да Србија даје све од себе да сачува стабилност у региону.

Кина даје веома снажну подршку Србији кад је реч о Косову. То се, рецимо, видело на последњем састанку Интерпола, када Косово није примљено у ту организацију. Међутим, јасно је да притисак Запада неће попустити и да ће на сваки начин покушавати да Косово угура у друге међународне институције. Колико је опасно то угрожавање међународног права, тим пре што најновији догађаји у Европи управо то потврђују?

— Кинеска спољна политика је пре свега међусобно поштовање. Као друго, поштујемо суверенитет и територијални интегритет сваке земље. Што се тиче Косова, наш став је јасан: Резолуција 1244 Савета безбедности је оквир у ком треба да се реши питање Косова. Мада у свету има неких земаља које су признале Косово, ми га не признајемо. Ми сматрамо да тај проблем треба решити, али у оквиру резолуције СБ и међународног права. У том смислу подржавамо Србију, а захваљујемо Србији што и она увек подржава кинеске суштинске интересе. Нормално, и ми као пријатељска земља подржавамо српске суштинске интересе. Ту нема никакве сумње.

Нема назнака да је на самиту америчког председника Доналда Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга дошло до пробоја по питању Северне Кореје. Али зашто није? Није ли сам Трамп рекао да би Кина могла да „лагано и брзо“ „реши“ севернокорејски проблем, и да је само ствар у Сијевој решености да то уради.

Ништа мање одвојена од реалности није била ни Трампова анемична порука у вези америчке трговинске неравнотеже са Кином. Како је рекао, проблем није у Кинезима – које је похвалио за спретност у искоришћавању америчке глупости – већ у млитавим политикама претходних америчких администрација. Сасвим тачно! Али шта ће то он да промени? Чини се не баш пуно, осим можда да удели велико, безусловно смањење пореза подгојеним корпорацијама које ће одушевљено наставити да селе своје операције у иностранство. Глобално тржиште über alles! А сви смо мислили да је Хилари Клинтон изгубила на изборима.

Све у свему, Трампова посета Кини је обележена замрзавањем његових предизборних принципа заснованих на политици „Америка на првом месту“ у корист глобалистичке агенде његових економских саветника и потчињавања трговине геополитичким приоритетима војне хунте која управља његовом администрацијом у његово име. Дабоме, биће ту и тамо неких ситних потеза, попут недавног удара усмереног против кинеског дампинга алуминијумске фолије на америчко тржиште. Но, плутократе које су биле забринуте могућношћу „трговинског рата“ са Кином могу да мирно спавају.

По питању Северне Кореје – којим су САД биле понајвише обузете на самиту Трампа и Сија – Трамп је отишао празних руку. Претходних месеци су посматрачи били збуњени Трамповом променљивом реториком, у распону од претњи огњем и деструкцијом једног дана до понуда у стилу хајде-да-се-договоримо већ следећег. Он је сам свој добар и лош полицајац.

У принципу, нема ништа лоше у дизању буке и непредвидивости. То је, знате, „уметност преговарања“ (алузија на Трампов бест-селер посвећен његовим преговарачким вештинама – прим. прев.) Упркос тврдњама Трампових критичара, није проблем у његовој наводној неодговорности и импулсивности. Трампов лични стил понашања још увек није довео до рата, а и ако рата буде, неће то бити разлог. Права опасност прети од наводних експерата који постављају параметре унутар којих Трамп делује, којима је он немудро делегирао своју спољну и безбедносну политику. Ово су ствари које се, по тој матрици, скоро религиозно подразумевају:

Прво, лепо је то што, по свој прилици, функционише алтернативни канал за непосредне америчке разговоре са Северном Корејом. Међутим, са становишта Вашингтона, преговори могу да иду једино у правцу захтева за денуклеаризацијом Северне Кореје. Било какви уступци Пјонгјангу једноставно не долазе у обзир, јер би то, забога, значило „награђивање агресије“ и „показивање слабости“. Нема јасних претпоставки за договор када се очекује да само једна страна прави уступке.

Друго, пошто је Вашингтон дефинисао севернокорејско нуклеарно оружје као ipso facto виталну претњу за САД, минимални прихватљиви амерички циљ је да га се Пјонгјанг ослободи. (Промена режима би била још боља, јер би то само по себи донело и денуклеаризацију.) То што је мало вероватно да ће се Пјонгјанг одрећи свог нуклеарног оружја под било којим условима значи да договора не може ни бити.

Треће, у колективном уму Вашингтона, за кризу је 100 посто одговорна Северна Кореја, док наше присуство у Кореји, наше претње Пјонгјангу или наше деловање на другим местима носе 0 посто одговорности. Како можете да кривите нас – 20 година смо покушавали са дипломатијом, и све што смо на крају добили је нуклеарна бомба! Било каква сугестија да Ким Џонг Ун само реагује на претње изговорене у чувеном говору Џорџа Буша млађег из 2002. године, о „осовини зла“ (коју чине Иран, Ирак и Северна Кореја – прим. прев.), или на свргавање Муамера Гадафија и Садама Хусеина (који су, за разлику од Кима, били довољно луди да не поседују оружје за масовно уништење) се одмах тумачи као „бацање кривице на Америку!“. Преузимање одговорности за раније грешке дефинитивно није наша јача страна. То што ће можда у року од неколико месеци континентална Америка бити у домету севернокорејских нуклеарних интерконтиненталних балистичких ракета нема никакве везе с било чим што је Америка рекла или учинила.

Четврто, ми једноставно знамо да Кина може ово да реши ако хоће – лагано и брзо, баш као што је председник Трамп рекао. По речима некадашњег америчког амбасадора у УН Џона Болтона: „Зато треба рећи Кини: ‘Биће поновног уједињења Кореје. Хоћете ли да се то деси на лакши или на тежи начин?’“ То значи да ће или Кина урадити тај посао за нас, или ћемо га ми сами урадити. Могућност да Пекинг неће предузети акцију која се фундаментално коси са кинеском националном безбедношћу, без обзира на америчка ласкања или претње, је скоро незамислива. Али ако не ураде то што захтевамо, онда ће оно што следи бити њихова кривица, а не наша.

Пето, војна опција је и даље и те како на столу. Хунта не размишља стратешки, али се и те како узда у своју технику извођења. Ако дође до најгорег и она буде „приморана да делује“ (са њеног становишта), она је екстремно (и опасно) сигурна у то да ће ефикасно извођење свести штету на минимум. Настављају се припреме за превентивни удар на Северну Кореју. У Сеулу је Трамп јавно хвалио могућности три борбене групе америчких носача авиона који се налазе у близини Корејског полуострва. Можда је све то само блеф како би се Кинези навели да нешто учине (као што знамо да могу – видети претходни пасус). Али ако дође до најгорег и ужасне ствари задесе велики број људи, рећи ћемо: Нисмо имали никаквог избора због кинеског нечињења. Да ли то значи да војни планери седе и разматрају жртвовање Сеула како ми не би деловали као слабићи? Не, али су спремни да ризикују могућност таквог исхода јер су, таквим приступом, сами себе сатерали у ћошак. Још горе, сигурни су да то могу да изведу. Јер, само погледајте како су сјајно испали сви наши скорашњи ратови!

Шесто, Трамп је јасно ставио до знања да је суспендовао сопствене инстинкте и да ће пустити да га воде „професионалци“. (Упоредити са Авганистаном, где његову „нову“ а заправо стару и непостојећу стратегију диктира Хунта, противно, по сопственом признању, његовим сопственим тежњама.) Кад је реч о Кореји, појам „експерти“ већином обухвата Хунту, али и Ники Хејли (!!!!) и, вероватно, Џона Болтона. (Такође постоји могућност да је своје прсте умешао и Дејвид Петреус, геније који се залагао за наоружавање Ал Каиде у Сирији.) Осим тога, имајте на уму да Трамп није неоконзервативац, али јесте националиста по калупу Ендру Џексона, или можда Тедија Рузвелта. „Немојте нас потцењивати,“ упозорио је Трамп Кима. „И немојте нас изазивати.“ А када му „експерти“ кажу да нас Северна Кореја „изазива“, шта друго може да учини осим да делује? Јер, у априлу су му „експерти“ рекли да је Асад отровао децу гасом у Сирији и – бум“ – он је лансирао крстареће ракете уз аплауз житеља Мочваре и већине своје популистичке базе, која нема појма где се Сирија уопште налази.

Седмо – ово је онај забавни део – ако се све то претвори у једну огромну катастрофу са стотинама хиљада мртвих, ко ће сносити одговорност? Неће ни Мекмастер ни Хејлијева. Не, за све ће бити крив Трамп и то што се није држао правца „Америке на првом месту“. Естаблишмент са обе стране политичког спектра, укључујући и многе који су га гурали у правцу агресивније политике, ће га брже-боље осудити: Ето, рекосмо вам да је лудак! Професионалци су га добро саветовали али је он све упропастио! У том сценарију, не би морали да чекају на импичмент, већ би се једноставно позвали на 25. амандман америчког устава (који одређује сукцесију у случају да председник умре, да оставку или се оцени да је неспособан да даље обавља своје дужности – прим. прев). Двоструки добитак за ратне хушкаче из Дубоке државе: отарасили би се и Кима и Трампа!

 

 

-
КИНЕСКИ И АМЕРИЧКИ ЛИДЕР ПРОШЕТАЛИ – СА СУПРУГАМА – ЗАБРАЊЕНИМ ГРАДОМ

  • Један од аранжмана је уговор којим кинески гигант у сфери интернет-трговине JD.com купује америчких прехрамбених производа за две милијарде долара
  • Трамп је у говору пред Националном скупштином Јужне Кореје позвао Кину да престане да подржава Северну Кореју, чији је највећи трговински партнер, и рекао да све одговорне земље морају да се уједине да би је изоловале због њеног агресивног развоја нуклеарног оружја

        КИНА и Сједињене Државе потписале су првог дана посете Доналда Трампа Пекингу комерцијалних уговора у вредности $9 милијарди.

        Формално, уговоре су испотписивали потпредседник кинеске владе Ван Јан и министар трговине САД Вилбур Рос.

        Потписали су 19 уговора који се тичу сарадње две земље у авијацији, области биолошких наука и високотехнолошкој производњи.

        Један од аранжмана је уговор којим кинески гигант у сфери интернет-трговине JD.com купује америчких прехрамбених производа за две милијарде долара.

        Са Трампом су у Пекинг, у којем ће боравити још два дана, допутовали кључни менаџери 30 великих америчких компанија.

        Трамп и његов домаћин, кинески председник Си Ђинпинг, обишли су данас са супругама Забрањени град у центру Пекинга.

        Си је Трампу и америчкој делегацији приредио величанствен дочек.

        Забрањени град из 15. века био је царска резиденција владара из више династија. Комплекс Забрањеног града обично је пун туриста, али је за данашњу Трампову посету био празан.

        Трамп, Си и њихове супруге прошетали су се кроз велико и пусто двориште.

        Трамп ће се током дводневне посете више пута састати с председником Си Ђинпингом.

        У центру њихових разговора биће међусобна трговина и севернокорејски нуклеарни програм.

        Пре доласка у Пекинг, Трамп је у говору пред Националном скупштином Јужне Кореје позвао Кину да престане да подржава Северну Кореју, чији је највећи трговински партнер, и рекао да „све одговорне земље“ морају да се уједине да би је изоловале због њеног агресивног развоја нуклеарног оружја.

        Кина је трећа земља коју је Трамп посетио у оквиру своје азијске турнеје. Почео је путовање у Јапану и затим отишао у Јужну Кореју, а из Пекинга путује у Вијетнам и на Филипине.

www.fakti.org/globotpor/kina/prvi-trampov-dan-u-pekingu-kina-i-sad-potpisale-ugovore-teske-9-milijardi-dolara

-
Федерални истражни биро (ФБИ) у трагању за дечјом порнографијом хаковао је компјутере по читавом свету, укључујући Русију, Кину, Иран, пише „Дејли бист“, позивајући се на судска документа.

 

Рад на компјутеру

 

 

Руководство ФБИ је почело истрагу „Миротворац“ 2015. године. Сврха хаковања ресора је да се нађу наводни криминалци који раде у такозваноj „дубокој мрежи“ уз помоћ специјалног програма. Како су саопштили још у новембру 2016. године, агенти су хаковали више од 8.000 компјутера у 120 земаља.

Међутим, карактер операције на „дубокој мрежи“ означио је да полиција раније није знала у којој држави се налази предмети који су под истрагом.

Као разултат тога, хаковани објекти су компјутери у Русији, Кини и Ирану — у земљама чије хакере америчке власти саме оптужују за незаконите упаде у њихове компјутерске мреже.

Експерти упозоравају да овакво „слепо хаковање“ може довести до непредвидљивих геополитичких последица.

„Акције ФБИ фактички отварају врата за друге државе да једнострано нападају уређаје на америчкој територији у оквиру полицијске акције“, саопштила је издању Скарлет Ким, правна саветница из британске организације „Прајваси интернешенел“.

rs.sputniknews.com/rusija/201711081113369781-FBI-Rusija-Kina/

-

Вашингтон тражи изговор за напад на Русију. Американци ће употребити све и најподлије трикове не би ли навели Русију да направи грешку. Недавно скидање руске заставе са конзулата РФ у Сан Франциску – пример је такве провокације против Москве

Реакција Русије на заверу између терористичке Исламске државе и Американаца у Сирији показује колико је Москва изнервирана таквом превртљивошћу САД. Вашингтон такво своје држање и не скрива претерано јер је и то део провокације која има за циљ да Русију наведе на „грешку“. То што рата нема сада, уопште не значи да га неће бити касније

Пише: Том АЛДРЕН (Thom Aldrin), AgoraVox

СЈЕДИЊЕНЕ Државе желе да прво униште Русију, а потом – у страшном рату – и Кину, да би сачувале властиту хегемонију и доминацију на планети!

Намеће се зато питање: због чега Вашингтон тај рат није већ започео?

Стога што жели да обезбеди да изгледа да су САД жртва која је принуђена да се брани… Међутим, Русија је не јуче укапирала у чему је замка и не показује намеру да у њу уђе.

Зато време протиче и ништа се неће догађати све док не буде смишљена нека чудовишна провокација.

Наравно, све би могло и у садашњем стању трајати вечно да се економска ситуација у САД не погоршава. А још Москва и Пекинг желе да се одрекну долара, што би заједно са доларом сахранило и целу економију САД.

Статус-кво не може зато трајати вечно. Невидљиво и нечујно одбројавање већ је почело.

Да, Вашингтон тражи изговор за напад на Русију. Изговор који би САД приказао као жртву агресивне Русије и оправдао стотине милиона жртава у том рату који је, нажалост, неизбежан.

Американци ће употребити све и најподлије трикове не би ли навели Русију да направи грешку. Недавно скидање руске заставе са конзулата РФ у Сан Франциску – пример је такве провокације против Москве.

Зато је и украјинска неонацистичка хунта добила прилику да дуже од три године чини ратне злочине у низу над сопственим становништвом, а то на Западу никога не узбуђује!

Реакција Русије на заверу између терористичке Исламске државе и Американаца у Сирији показује колико је Москва изнервирана таквом превртљивошћу САД. Вашингтон такво своје држање и не скрива претерано јер је и то део провокације која има за циљ да Русију наведе на „грешку“.

То што рата нема сада, уопште не значи да га неће бити касније.

Рат је био избегнут 1. септембра 2013-те захваљујући блиставом дипломатском потезу Русије која је иницирала ликвидацију сиријског хемијског оружја.

Тог дана смо били на само неколико сати од трећег светског рата јер су се у Медитерану већ биле суочиле ратне флоте Русије и NATO.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-provociraju-rat-u-kojem-bi-mogli-da-uniste-rusiju-i-kinu

-
Амерички државни секретар Рекс Тилерсон је рекао да САД желе да продубе сарадњу са Индијом у тренутку када утицај Кине у Азији расте.

 

 

 

Он је Индију представио као „партнера“ у „стратешком односу“, додајући да САД „никада неће имати исти однос с Кином, недемократским друштвом“. Пекинг понекад делује изван међународних конвенција, нагласио је Тилерсон, навевши спор око Јужног кинеског мора као пример. Државни секретар САД је коментарисао односе Вашингтона и Њу Делхија уочи своје посете Индији следеће недеље. У међувремену је саопштено да ће амерички председник Доналд Трамп у новембру посетити неколико азијских земаља, а међу њима и Кину.

Говорећи у просторијама експертске групе Центар за стратешке и међународне студије, Тилерсон је рекао да „САД теже успостављању конструктивних односа с Кином, али нећемо устукнути пред тим што Кина оспорава поредак заснован на правилима где Кина напада суверенитет суседних земаља и оштећује САД и наше пријатеље.“ Он је такође рекао да су САД и Индија „све глобалнији партнери којима нису заједнички само афинитети према демократији. Ми делимо визију будућности.“

Државни секретар САД је говорио само неколико сати након обраћања кинеског председника Си Ђинпинга на конгресу Комунистичке партије Кине, где је указао да Пекинг планира да преузме већу улогу на међународној сцени. Кинески председник је рекао да је Кина сада „постала велика светска сила“ и да је раст Кине под влашћу комуниста пружио „нови избор“ другим земљама у развоју.

Међутим, Тилерсон је у свом говору у среду критиковао „провокативне акције Кине у Јужном кинеском мору“, рекавши да она на тај начин директно оспорава „међународно право и норме које подржавају и САД и Индија“. „Иако је бележила успон паралелно са Индијом, Кина је то остваривала мање одговорно, с времена на време поткопавајући међународни поредак заснован на правилима“, додао је Тилерсон.

Он је апеловао на Индију да преузме већу улогу у домену безбедности у региону, рекавши да „Индија и САД треба да раде на опремању других земаља за одбрану њиховог суверенитета и да треба да имају снажнији глас у регионалној архитектури која промовише њихове интересе и развија њихову економију.“

Након Тилерсоновог говора кинеска амбасада у Вашингтону је издала саопштење у којем је навела да Пекинг „никада неће да тежи хегемонији или да се ангажује на експанзији, никада неће тежити развоју на рачун интереса других.“ У саопштењу се такође наглашава да Кина „доприноси и брани светски поредак заснован на правилима.“

(Данас)

91.222.7.144/hronika/reks-tilerson-amerika-i-indija-su-partneri-u-strateskom-odnosu-necemo-ustuknuti-pred-kinom-i-njenim-nedemokratskim-drustvom.html

-

ЗА ПОСЛЕДЊИХ ШЕСТ ГОДИНА КИНА У ЕУ УЛОЖИЛА 100 МИЛИЈАРДИ ЕВРА ДИРЕКТНИХ ИНВЕСТИЦИЈА

Лондонски аеродром Хитроу

  • Кинески бизнис има инструкцију да купује све што стигне. И то: свуда. Најагресивније „напада“ Велику Британију. Пекинг буквално настоји да „смота“ сву британску инфраструктуру. Примера ради, кинеском сувереном фонду China Investment Corporation припада 10 одсто аеродрома Хитроу
  • Кинески бизнис купује – потпуно или делимично – и европске брендове. Потпуно је „прогутао“ компаније Pizza Express, интернет-пројект Travelfusion, Emerald Automotive и компанију Manganese Bronze
  • Активност кинеских компанија у Немачкој у 2016-ој потукла је све рекорде. По подацима консултантске компаније Ernst & Young, Кинези су прошле године купили 68 немачких компанија. Безмало два пута више него током 2015-те.

Пише: Дмитриј МАЈОРОВ, РИА Новости

ТОКОМ последњих шест година – ос 2000. до 2016. – Кина је у земље Европске уније уложила око 100 милијарди евра директних инвестиција.

Ово је објавио берлински Институт за изучавање (MERICS).

А ово значи да је комунистички Пекинг, којем на Западу замерају недовољну „тржишност“, постао највећи сопственик у Европи – колевци капитализма.

Кинеска економија је 2016. први пут претекла економију САД по темпу раста куповина иностраних актива.

Берзански аналитичар Дмитриј Тартас овим поводом указује: „Пред кинеским компанијама је необјављени задатак – куповати све што је на продају и свуда, односно – учвршћивати позиције на свим могућим тржиштима“.

На велику европску тројку – Велику Британију, Немачку и Француску – отпада 59 одсто кинеских инвестиција.

Експерт за берзе Михаил Бељајев указује да кинеске инвестиције „јуришају“ највеће и најперспективније економије, са амбицијом да се у њима „пусти корен“.

Кинески бизнис најагресивније „напада“ Велику Британију. Пекинг буквално настоји да „смота“ сву британску инфраструктуру.

Примера ради, кинеском суверенном фонду China Investment Corporation припада 10 одсто аеродрома Хитроу.

Друга кинеска компанија, Beijing Construction Engineering Group, добила је право учешћа у градњи првог у Великој Британији „града-аеродрома“ Манчестера.

Кинеска грађевинска компанија China Harbor Engineering Company гради електроцентралу у заливу Свонси која ће користити енергију плиме.

Кинески бизнис купује – потпуно или делимично – и европске брендове. Потпуно је „прогутао“ компаније Pizza Express, интернет-пројект Travelfusion, Emerald Automotive и компанију Manganese Bronze.

Већ држе и контролни пакет акција мреже британских робних кућа House of Frazer, највећег произвођача сувих доручака Weetabix и произвођача луксузних јахти Sunseeker Yachts.

Активност кинеских компанија у Немачкој у 2016-ој потукла је све рекорде. По подацима консултантске компаније Ernst & Young, Кинези су прошле године купили 68 немачких компанија. Безмало два пута више него током 2015-те.

Највећу прашину је подигла куповина произвођача индустријских робота Kuka из Аугсбурга за 4,7 милијарде долара.

То је највећа кинеска куповина у Немачкој. То је и укупно највећа куповина у Немачкој.

А Кинези су купили и произвођача машина KraussMaffei из Минхена. За милијарду долара.

Купили су и произвођача агрегата за спаљивање отпадака EEW из Гепингена.

Бум кинеског капитала на немачком тржишту уопште није случајан. Плод је плана на којем је Кина упорно радила.

Шеф Центра за немачке студије Владислав Белов указује:

„Немачка већ оптужује Кину за куповину њених фирми. Штавише: да купује немачке фирме на које је бацила око, а да истовремено немачким фирмама на својој територији поставља препреке. Зигмар Габријел је ради решавања тог проблема путовао крајем 2016-те у Кину. ЕУ управо пооштрава контролу над стратешким фирмама и инвестицијама у њих. Зато ће Кина већ ове године купити мање него претходне“.

Један скандал се већ догодио. Немачко регулаторно тело је забранило кинеском инвестиционом фонду Fujian Grand Chip Investment Fund LP да купи произвођача микрочипова Aixtron SE.

fakti.org/globotpor/kina/kina-i-njene-kompanije-vec-postale-najveci-sopstvenik-u-evropi