уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "Косово и Метохиjа"

Косово и Метохиjа

-

Владимир Фролов

Срби имају изреку – стар вук, псећа спрдачина – коју тако верно потврђује Вук Драшковић, некадашњи јуришник са балкона, некадашњи сабљосеча, некадашњи секретар код комунистичког председника владе, а данас NАТО пискарало!

После срдачног сусрета са монтенегринским државником, Вуја се разгоропадио да необавештеним Србима разјасни зашто мора да се поклони Косово!

Дрско и безобразно, баш у листу BLIC, тумачи Вуја како је Резолуцијом 1244 ОUN, Косово заправо „одузето Србима и дато Шиптарима“ за лажну државу.

Некадашњи министар иностраних послова, показује да ни мало -п- од политичке суштине значења Резолуције 1244 не разуме, што најбоље одсликава моралну беду постпетооктобарских изабраника демократске ЕU, која сада отворено наговара „фактора“ на „храбру одлуку“!

Своју одлуку, Вуја je поодавно и донео и доказао, још када је његов СПО једини подржао план Z-4 за Србе у РСК као школски пример самоубиства државе, а послужио је њему драгом Ахтисарију за његов план о решењу косовског чвора!

У овом тексту износим аргументацију на основу које побијам тезе које је, у интервјуу Спутњику, Предраг Марковић изнео, а којима се охрабрује „реалност“ у сагледавању „дијалога о Косову“.

  1. Кад смо то ми имали Косово, пита се Марковић (и тако све и у наредним тачкама).

Увек смо га имали. Кад није било наше било је под Турцима. И кад смо отерали Турке, опет је било наше. Косово је било само наше у последњих 1.000 година, или је било окупирано од стране тада најмоћнијег освајача на свету – Отоманског царства, али никада није било албанско.

  1. Када су то Албанци били заиста за суживот са нама?

Кад су били паметни – били су за суживот и тада су у оквиру Србије-Југославије имали највећи друштвени напредак. Када су били мање паметни, били су против и тада су били марионете великих сила.

Ми са Словацима немамо тензије, али то није због благородног карактера Словака и наше нарочите наклоњености њима (мада има и тога) него зато што Словаци немају никаквих територијалних претензија на део Србије.

Албанци живе раздвојено у четири државе, слично као и Срби, и нормално је да постоје тензије између Срба и Албанаца када је у питању Косово и Метохија. Нема те тачке на свету где таква ситуација не би стварала тензије. Из тога, међутим, никако не следи закључак да се треба одрећи Косова и Метохије да тензија не би било.

  1. То нас доводи до следеће теме, хапшење Азема Власија.

Оно што Марковић прећуткује, пошто прећутане чињенице у потпуности побијају његову претходну тезу да Албанци никада нису били за суживот са нама, то је да је у тренутку хапшења Азем Власи био главни противник, на политичкој сцени Косова, идеји „Косово-република“ и да је постигао да за такву политику има огромну подршку Албанаца на Косову.

Непосредно пре хапшења имао је буквално 100.000 Албанаца на улицама Приштине који су изражавали своју подршку таквој политици која се бори против сецесионизма.

Марковић је потпуно у праву када указује на значај овог догађаја и јесте тачно да је он био од велике важности, а да то није међу Србима расправљено ни приближно колико би требало и колико заслужује.

Власи је хапшен (и још десетак људи из албанског руководства Косова и Метохије) без икаквог правног основа. Није било разлога ни за информативни разговор, а он и његов тим су у притвору били 13 месеци (пишем по сећању). Велика грешка Милошевића.

Међутим, у ситуацији када објективно постоји разлог за тензију са мањинском заједницом, као што је случај са Албанцима, политика се увек своди на „штап и шаргарепу“. Некада су водећи Срби страшно грешили, као рецимо Пашић 1912, а некад су поступали баш као што и треба у заштити достојанства Албанаца и националних интереса Срба, као војни врх Српске војске те исте 1912.године.

Пракса је показала да је комбинација, без жеље да увредим Албанце, „велике шаргарепе“ и кратког али веома силног „штапа“ најбоља. То се искуство доказало после демонстрација 1981. године. Концепт широке аутономије и одлучне реакције државне силе ако се заговара сецесија, придобила је убедљиву већину Албанаца за наставак суживота.

У културолошком смислу ми Срби уопште нисмо имали проблем са Албанцима. Постојале су две ствари – да поштујеш Албанца као равноправног и да се не удвараш његовој жени и све друго си могао боље и успешније да договориш са Албанцем (просечно) него са Србином.

Наравно, тада је утицај великих сила био мањи и утицај радикалног исламизма још много мањи. Са првима је дошло и друго, тако да је сада културолошка разлика већа, али и даље не таква да се не разумемо. Осим када су у питању терористи и криминалци, па и нема шта да се у политичком смислу разуме.

  1. Ко говори албански у државним структурама Београда?

Ово је испод нивоа озбиљне расправе. Ми смо већ имали заједнички живот у заједничкој држави са Албанцима, са њиховим потпуним колективним правима и сва та питања су већ оперативно, процедурално решена. А не на нивоу неког наводног „проблема“ који тек треба решавати. Не знам шта је било Марковићу да у овако важној теми склизне у баналност давно решених питања, која никада нису стварала било какву тензију. Или обрнуто, ако он мисли озбиљно, да ли то значи да свака влада која не зна језик неке националне мањине треба да дозволи сецесију територије на којој та национана мањина живи? Преводиоци као тема у оваквој расправи – бесмислица. Или се Марковић придружује Теодоровићу сматрајући да Србе треба плашити тиме што би Албанци говорили свој језик у комуникацији са државним институцијама Србије, као да смо ми шовинисти или расисти којима би то сметало.

  1. И на крају, Марковић у потпуности брани Дачића, који заговара суверенитет Србије на северу КиМ, као да није тај исти његов Дачић одузео суверенитет Србије коју је имала на северу КиМ потписивањем Бриселских споразума!
Наравно исто важи и за Вучића, па Марковић ноншалантно прелази преко чињенице да управо они који су погазили суверенитет Србије позивају на дијалог.

Овде нарочито треба обратити пажњу на то да Марковић прелази преко неопростивих изјава Дачића, који као министар спољних послова Србије, дакле као неко чија реч има међународно обавезујућу тежину за Србију, отписује све јужно од Ибра, потпуно супротно Уставу на који се заклео!

Опет треба истаћи да свако одустајање од територијалног интегритета директно води губитку међународне подршке Србији. Када се сама Србија сложи са одустајањем од територијалног интегритета било ког дела, а нарочито већег дела КиМ, све даље више није принцип него трговина. А губитак међународне подршке директно води ка устоличењу тзв. Приштине у УН. Шта следи из те позиције, са било ким од садашњих водећих политичара-криминалаца на Косову, ваљда је сваком јасно.

Управо супротно, наводно невероватним проблемима пред којим се Србија налази, позиција Србије је веома једноставна (проблем је компликован, али позиција је једноставна) – Србија треба да ради на томе да опет има „штап“ који би могла да укључи у преговоре и да свој развој заснива све више на онима који јој пружају принципијелну међународну подршку. Без штапа, могућа је само безусловна капитулација. Са њим, све је могуће. С тим што ће „шаргарепа“ увек бити велика, ако смо ишта научили из прошлости и тако ћемо сачувати територијални интегритет Србије. А то је задатак ове генерације.

-

03.08.2017. Радио Снага Народа

Емисија „Агора“.
Гост: Проф. Александар Ђикић
Аутор и водитељ: Дејан Булајић

Агора: Проф. Александар Ђикић о актуелној ситуацији на Косову и Метохији (видео)

Новост да је премијер Србије Ана Бранбић у разговору са украјинским амбасадором Олександром Александровичем изјавила да Србија подржава суверенитет и територијални интегритет свих земаља-чланица ОУН, па тако и Украјине, гурнула ме у дубоко размишљање.

Ана Брнабић је такође захвалила Украјини због одбијања да призна самопроглашену независност Косова. Некако су то новине скромно прећутале, да се то питање увек налива у исту флашу са непризнавањем Крима. Србија се налази у веома недвосмисленом положају по питању статуса Крима. Јасно је да је приликом сусрета са Александровичем, Брнабићка морала говорити и о српској позицији поводом Крима, но, о томе се ћути.

Новине само саопштавају да су «обе високе стране изразиле спремност ка развоју билатералних односа, пре сега у области економије и трговине».

Подсећамо, 22. јула 2010. године Међународни суд ОУН у Хагу је изрекао пресуду поводом отцепљења Косова од Србије 2008. године. Председник Хисаси Овада је изјавио да је суд дошао до закључка да међународно право не садржи било какву видљиву забрану на проглашење независности.

Својевремено је бивши заменик министра иностраних послова Украјине Валериј Чалиј дозвољавао да је одлука суда, чак и без обзира на то што је то консултативно мишљење, довела до тога да је независност Косова признало више земаља. Међутим, у њиховом списку неће бити Украјине.

«Позиција Украјине се формирала полазећи од националних интереса, од којих је један и целовитост држава на европском континенту. Около је сувише много сепаратистичких пробема и врућих тачака, због тога је Украјина, по мом мишљењу, изабрала правилну позицију – није признала Косово и тешко да ће се то променити» – изјавио је Чалиј. И ставио тачку по том питању.

Одлука Хашког суда остаје на савести његових судија, но она не даје одговор на сва питања која се тичу борбе Шиптара за Велику Алабанију. Јер, по логици ствари, ако је независност Косова призната као темељно правна норма, онда се мора признати и борба Шиптара за присаједињење Косову и југа Македоније и јужних општина Србије – Медвеђе, Бујановца и Прешева.

Највероватније је тај задивљујући суд у Хагу донео дефектну одлуку, оставивши ово питање без пажње. Јер борба народа за самоопредљење је такође субјект међународног права. А уколико се она води толико година на не зна се откуда пристигле паре, онда је време да се та борба озакони пред лицем светске јавности.

У таквом случају ми би у лицу Кијева обрели жестоког присталицу прекида делатности сепаратиста у указаним рејонима. Упркос одлукама међународног суда. Премда, шта га то спречава да се и данас изјасни о томе? Сепаратизам је увек сепаратизам.

Но, Кијев ћути. Можда његова позиција по питању Косова више и није тако принципијелна? На пример, председник В. Јушченко је изјављивао да «Треба размислити», а промосковски В. Јанукович који га је сменио, изјавио је категоричко «не».

Нови вођа Украјине Петар Порошенко демонстрира сасвим други приступ том питању: само што Брисел да сигнал, они ће одмах признати Косово. Поготово што је бескорисно борити се за Крим. За такве делатнике као што је П. Порошенко, речи о високој политици су толико несхватљиве као и Јеванђелска заповест «Не кради». Ако буде требало – украшће.

У стварности, игре са признавањем-непризнавањем Косова са таквим режимима као што је режим П. Порошенка – није благодаран посао. Са истим таквим успехом могли су се водити пеговори са приснопамјатним императором Централно-афричке империје Жаном Беделом Бокасом о штетности канибализма. На свечаном ручку по случају успешног завршетка преговора он би угостио учеснике котлетима од удова својих поданика.

Петар Порошенко остварује на истоку Украјине политику директног геноцида против сопствених грађана који не желе да прихвате његов долазак на власт у резултату оружаног преврата. Та политика води ка томе да Донбас све више и више стреми да се завршно отцепи од Украјине. Он је већ изгубио 10 хиљада невиних грађана. Тим поводом на адресу Донбаса се изригује мноштво проклињања од стране Запада.

загруженное (1)

Но, о подривачкој делатности сепаратиста у јужној провинцији Србије ништа не чујемо. А тако би хтели да чујемо да је Ана Брнабић и О. Александрович осуђују!

Можда су то различите ствари и време је да научимо схватати где да приказујете амерички театар са маскирањем, а где се ради о немогућности да се живи у створеним условима?

Ставити на једну таблу косовски пројекат НАТО пакта који има очигледну војно-стратешку компоненту, и повратак Крима у историјски завичај после свега 23-годишњег прекида – грех је пред сопственом савешћу и колективним разумом српског народа.

У беспоштедном информативном рату који је започео Запад, постојано се користи метода подметања, када се најодвратније ствари – лаж и бандитизам – облаче у одело најсветијег – истине и човекољубља.

Они који подгревају тај спектакл, пре или касније ће се наћи у улози његових жртава. Посебно очигледно се то дешава када дипломатски менует плеше са партнерима којима су руке до лаката у крви.

Колико су након позива на фамозни унутрашњи дијалог о Косову и Метохији перјаници Александра Вучића и овлашћени заступници за очување његовог лика и дела повикали на сав глас: “Величанствен потез премудрог државника”, толико се као ехо вратио и глас народа који Вучићев позив на деобу рачуна који је сам направио у крчми- нити желе, нити одобравају, а понајмање сматрају да Србија има шта да каже о Косову и Метохији осим једне и неповредиве истине- сваки дијалог о јужној српској покрајини почели смо и завршили пре много векова, постављањем првог камена Пећке патријаршије…

Можда најбаналнији, али заправо најречитији доказ овакве тврдње јесте иконографија с фудбалске утакмице одигране између Звезде и Спарте, односно, транспарената којима је била окићена “Маракана”, почевши од оног најречитијег: “Космет је српски и ничији више, у Уставу пише и не сме да се брише…”, па све до заједничког скандирања: “Косово је Србија!”

Над овом “баналношћу” ваљало би председнику Србије добро да се замисли, јер као декларисани ватрени навијач одлично зна да су стадиони, једнако као и кафане, вазда били трибуни мишљења народа, ондосно, њиховог задовољства, илити, незадовољства, баш као и чињенице да се историја већ толико пута преламала баш на стадионима…

Дакле, навијачи су поручили оно што добар део народа мисли- нема о чему да разговрамо што се судбине Косова и Метохије тиче, једнако као и о обмани да је управо оно, како председник наводи, камен спотицања на путу евроинтеграција.

Наравно, с друге стране је плејада оних који су у ниском старту чекали на Вучићев миг да крену у трку мантрања како нема ничег лековитијег за српско друштво од поменутог дијалога, не аргументујући притом од чега смо то болесни па нам треба та љута травка на љуту рану?

Од Косова и Метохије?! Ако смо од тога болесни онда нам нема ни лека ни лекара, а богами ни Србије, јер ко мисли да ће се признањем те злочиначке и на крви до лаката настале монструозне државе решити сви проблеми Србије- њему је Сбија тек слободна столица у неком од пренаглашених кафића београдског “круга двојке”…

Наравно, неће Александар Вучић дефакто потписати признање независности Косова, не сме то да учини, не из љубави већ из чистог страха од могућих последица таквог (не)дела, али је сасвим довољно да утврди међаше којима је/су Бриселским споразумом и свим потоњим уступцима Западу и Приштини де јуре признали Косово, јер оно на Јарињу никако није административни већ гранични прелаз!

Жуља га, притом и Устав, јер срља у кривично дело с обзиром да преамбула која обавезује сваког предесника Србије и сваку владу да Косово и Метохију третирају једнако као остатак Србије и да се боре за њено очување у оквирима државе, па зато уз опскурни дијалог ко предјело иде и најављена промена Устава након које ће само небо бити граница да се Србији испишу границе до Ниша!

Да, до Ниша, ништа мање, јер немојмо се заваравати, Албанци с југа Србије, тачније, из Прешева, Бујановца и Медвеђе неће мировати ни тренутка након “нормализације односа Београда и Приштине”, како ће се невниној форми представити признање Косова, већ ће истог часа устати да омеђе и југ Србије као део “Републике Косово”, а потом и велике Албаније!

Дакле, унутрашњи дијалог не може апсолутни ништа добро проузвести за Србију, осим што ће његове последице бити катастрофалне и то у мери којих ни Александар Вучић није свестан, или што је још горе- јесте, али не мари док год вредно и приљежно испуњава све што Запада од њега иште, па и нешто приде што се од њега и не тражи али је спреман да скочи у даљ и када му кажу да је десет чучњева сасвим довољно…

Међутим, оно што је у читавој причи најтрагичније јесте тај вапај за широком народном подршком, односно, позивом свим структурама да се укључе у дијалог и свесно му дају алиби за издају сопствене државе и народа како би сутра славодобитно могао да каже: “Нисам ја, ево људи рекли и подржали!”

Један од првих који се огласио на вапај председника јесте академик и умни човек Душко Ковачевић, чувени драмски писац, образлажући своју одлуку флоскулом да “Србија нема вишка деце за рат!”

Уз сво уважавање имена и дела господина Ковачевића, па и његовог аргумента, може се реплицирати контрааргументом: “А, има ли Србија вишка деце за овакав мир и овакву свакодневицу?!”

Ту долазимо до те страшне замене теза и кукавичјег јајета које покушавају да потуре под изговором суште неопходности унутрашњег дијалога: ако га не буде биће рата, а то јесте једна од специјалности овог режима- владавина страхом, лажи и заблудама!

Наравно да Србија нема вишка деце за рат, нити га ико од нас прижељкује, нити апсолутни бојкот толко пута поменутог дијалога води њему, напротив!

Док је у нама иоле националне свести, националне куражи и поимања да без Косова и Метохије заиста нема Србије, јер свима су нам тамо и колевке и гробови, нико неће смети да се поиграва са Србијом као прашњавом и дроњавом поњавом!

У супротном, док год чинимо уступке и док год је овдашње руководство спремно на сваки бесрамни компромис зарад голе власти- од Србије неће остати ни сећање, и то није дефетизам већ факат!

Наиме, није први пут у нашој историји да је Косово и Метохија окупарана, али јесте први пут да га српски државници доживљавају као баласт, крст који не могу да носе и проклетство којег се треба што пре отарасти зарад неког већег добра!

То добро је, разуме се, Европска унија, заједница равноправних и просперитетних народа, и оних који то нису али могу да послуже као лакеји!

Ништа друго до лакеја нећемо бити ни ми, под условом да нас некада и приме под изговором европских вредности које нам ваља усвојити, а на којима је, буди речено, Србија одавно и створе, које је баштинила, које су многи од те европске елите и преузели као пелцер од Србије као једне од најстаријих, најцивилизованијих, најобразованијих и најдуховнијих европских држава, но…

Без историје нам нема будућности, и то није мит, један од оних с којим би властодршци сада да рсксте, иако су управо на тавим “митовим” до јуче заснивали своје политике и постојање али су ваљда еволуирали и схватили да нам ништа старије од “Београда на води” и фонтане на Славији не треба!

Није мит ни тих 150.000 преосталих Срба на Косову и Метохији које након унутрашњег дијалога и прикљученија не чека никакво добро, већ, бојим се, нови погром, с обзиром да крвницима Тачију и Харадинају представљају баласт једнако колико и овдашњим моћницима Косово и Метохија!

Ево, на крају вратићу се на почета и причу о иконографију с “Маракане”.

Нису то тек пуке пароле и навијачки локал патриотизам, већ факат над којим би председник најозбиљније требало да се замисли!

Ако већ иште глас народа за свој наум- ето га, добио га је пре него што му се и надао, и то тамо где се историја, рекосмо, више пута преломила!

Оно што су поручиле “Делије” и чешки навијачи јесте већинско мишљење Србије, у то вам ваља бити убеђен, господо, пре него што закличете: “Генијалан потез премудрог државника!”

Ричард Трећи је у очајању викнуо: “Дајем царство за коња” желећи да окуражи своје борце на бојишту, док сте ви спремни да наше царство дате као да је ислужена рага, зарад фотеља које ћете пре или касније раздужити, а дотад ће од Србије остати само Немањина 11 и нешто кафића “круга двојке”!

Играте се с ватром, најстрашније у српској историји, заборављајући ону да је “добар слуга ал зао господар!”

Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији почели смо и завршили оног трена када је први камен Пећке патријаршије посађен у ту свету земљу!

Сваки даљи разговор и и “излечење” од Косова и Метохије воде у даље видање рана Србији, јер Пандорина кутија није она музичка…

Ако никоме од вас из климатизованих заветрина кабинета не значи реч сопственог народа, сетите се барем оних Јонуза Муслијуа, председника општине Бујановац: “Нек Србија буде срећна што нећемо да јој узмемо и Ниш!”

Управо то може да буде епилог унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.

Пазите да се не претвори у монолог: “Шта учинисмо, куку нам довека!”

-
 Слободан Турлаков

Мом рано преминулом другу, историчару и новинару Драгану Влаховићу који ми је  објавио  доњи текст у два наставка 24. и 25.јула 2003. у „Гласу“, са дужном захвалношћу желим да изразим несвакидашње постхумно признање за наслов који је дао том мом тексту, не слутећи или баш слутећи колико ће такав наслов,  једном доћи  на своје право место, већ од погрома марта 2004. уз присуство МЗ.

Човек који се сад зове председник Србије, који је обећао својим зпадним менторима да ће, у својству Србије, признати Косово, покушава да кроз тзв. „унутрашњи дијалог“ скине са себе ту одговорност,  пребацујући је њиме на народ, који ће му дијалогом одобрити ту издају.

Свашта је измишљао тај неурачунљив напредњачки вођа да би себе попео на врх врхова, па је тако затражио од преко 600 познатих грађана Србије, махом интелектуалцаа,  да га својим колкетивним и појединачним потписом подрже и предложе осталом народу да дају свој глас за његов избор за председник Републике, не слутећи да су тим потписом за сва времена осрамотили и своје име и своју друштвену и стручну репутацију.

Најављени „унутрашњи дијалог“ о Косову, има исти циљ, и ми не слутимо да ће ОН  поновити ту досетку и да ће те исте људе позвати да подрже његову иницијативу, да својим евентуалним потписом преузму или поделе одговорност за препуштање део наше територије онима који нас својим неограниченим злочинима вековима тероришу.лишавајући свега, па и живота.

Доњим текстом, који је објављен пре 14 година, указујем на тај злочиначки континуитет, који, наравно, није допро до Њега и Његове камариле, позивајући народ, да у име будућности наше деце, буде спреман да погледа својим очима у „реалност“.

             Дакле:

   Дијалогом кроз ИСТОРИЈУ ЗЛОЧИНА

После свега,  једино решење за Космет, деоба по Кипарском моделу 

Ових дана  се најако  прича о „дијалогу“ између Београда и Приштине. Са циљем да се реше „Проблеми на Космету,“ а белооки премијер, (Живковић), чак је изјавио  да ће се „дијалогизирати“ већ у септембру, чим се постави наследник Штајнеру, на Космету.

Благо речено, то су мрачне перспективе, и то не само зато што ће се „дијалог“обављати у присуству  непријатељске нам Међународне заједнице, већ и зато  што су они који су по свом положају предвиђени за тај „дијалог“, успутни и неуки људи, па самим тим недорасли да нас заступају. Уз то, они су у понизној субординацији према МЗ, што Шиптари никако нису, јер су управо уз помоћ Запада (материјалну, војну и медијску), дошли до данашњег  положаја на Косову, на ком, у њиховом присуству, по њиховом одобрењу а и њиховој потреби, раде што год хоће са нама Србима.

Уосталом, треба бити поштен па признати, да су Шиптари све досадашње газде на Балкану, користили за свој основни циљ, за стварење тзв. Велике Албаније, приносећи у име тог циља, свима њима своје свесне жртве. И Турској, и Аустрији и Немачкој и комунистима и коначно сада Западу и тзв. демократији, за све време остајући исти и са истим циљем пред очима, свеједно што су, због њега, знали да се међу собом кокају, и до истребљења. Али увек и свакад, Албанија изнад свега!

На жалост, ми то никад нисмо знали и успели. Сваки је Србин увек имао цену, што не значи да је Шиптари нису имали, напротив! Али никад по цену њиховог основног циља, већ и зато што би се у супротном, сваки од њих изложио сигурној смрти, и он и његов пород и њихова имовина. Ми ту одлучност и истрајност, никад нисмо имали. Увек се нашао неко ко ће бити издајник и увек некажњен.

Ако се, дакле, то зна; тј, на једној страни сви као један, спремни и на смрт за остварење свог националног циља, а на другој, све друго само не таква одлучност. И то не само данас, кад таква одлучност води Србе у Хаг; дакле, кад ни борба, а ни стварно преговарање није у интересу наших газда, онда из тог „компендијума“, који ни у чему не превагњује на нашу страну, треба извући сасвим одређене  закључке, што се, такорећи, сами по себи намећу.

Кажем, не само данас, јер је Нушић пронашао податак да су се Шиптари (Миридити) још током Косовске битке тукли против нас, што је био разлог султанове захвалности у виду фермана о нарочитим повластицама, који се још чува у Орошу. Како онда, тако и касније,  и од оснивања  тзв. Призренске лиге, ево пуних 125 година. Срби су им вазда на нишану, који ће јубилеј они, сигурно достојније и величанственије  прославити, него ми 200 годишњицу Првог српског устанка!

У тој чињеници би данашња демократска влада морала да види где смо ми, а где они, поготову што белооки премијер није успео чак ни званични владин Одбор за прославу те велике годишњице, да испуни правим Србима!

Благодарећи једној другој врлој Српкињи, Љиљани Мирковић, сазнали смо шта је један Француз, Албер Мале, (професор дипломатске историје краљу Александру Обреновићу 1892-94) видео током свог  боравка, лета 1902, у Македонији  и Старој Србији, и објавио, по повратку у Француску, као своје утиске. „У Старој Србији, у албанском паклу, у Приштини  и Призрену. Ту на хиљаде несрећника српских сељака нестају сваке године, једни натерани у емиграцију, други побијени, ту, уистину, Хришћанин у сваком часу види да смрт корача  у његовој сенци. У Старој Србији стање је ужасно и заиста сам чуо вапај једног народа  у ропцу… имам доказе  у руци, да је јула 1901, у Старој Србији, у дну Косова Поља, на обали Ибра, у крају код Колашина, 33 српска села уништена од Албанаца, а да турске власти нису ништа учиниле да то спрече. Као што нису  нашли  ни најмањи  изговор.  Могу да кажем, да већ 20 година у читавом крају, од Скопља до Новог Пазара, и од Приштине  до Призрена, Албанци приређују прави лов на Хришћане, а да турска влада  није учинила ништа како би заштитила Србе. У рукама имам списак напада, крађа, пљачки,  отмица, насиља, верских преобрађања, силовања, убистава, које су Албанци муслимани  извршили над Србима. Ако је у Македонији стање страшно, у Старој Србији је ужасно“.

Дакле, ето, неславне стогодишњице нашег помора, на тим просторима, а да Турска, која је онда била на Косову,  што је данас МЗ, није прстом мрднула. Напротив, непрестано симпатишући Шиптаре, свеједно што ће они  1908 – 1912. дићи против њих буну. Али и тада ће им заједнички непријатељ остати исти, тј, Срби.

После крваво угушпеног устанка у Македонији 1903, руски и аустријски цареви, у Мирцштату (19.септ.1903.) донели су план  о увођењу присилних реформи у Турској, уз помоћ и контролу страних официра, у три вилајета (косовски,  битољски и солунски), по којима би Хришћани  добили нека права. Међутим, за наш народ, ствари се ни у чему нису промениле. Све је остало по старом. Као и данас, под Међународном заједницом.

Да ситуација, по нас Србе, буде гора, после убиства краља Александра Обреновића (29.маја 1903), дошло је до тзв. дипломатског штрајка, сви страни посланици, сем турског, напустиули су Београд.што је за Арнауте био сигнал за још већа разбојништва.  Жалбе нашег народа и тамошњих наших конзула биле су свакодневне али и узалудне

„Страховито стање нашега народа обновило се са још већом жестином“…. „Арнаути су почечи отворено нам претити  да ће нас искапити, што знамо да ће и бити… Молимо да нам се изради да се са породицама, у пространу царевину Русију, иселимо“… „Обест и насртљивост Арнаута је непрекидна,  као и њихова навика да сматрају за своју дужност да имовину српску грабе, да животе српске  утамањују“…. „Зулуми узимају све веће размере. У пећкој околини најопасније су католичке чете- Прете истребљењем, ако се наши не покатоличе. Сељаци сваког дана долазе и моле оружје, јер се, веле, не могу бранити од Арнаута голим рукама “… „Зулуми  најнесноснији. Народ уплашен, са свих страна траже оружје. Велика опасност да се народ исели у масама. Село Исток у великој невољи.“… „Терор  над тамошњим Србима  тако је велики, какав се не памти. Не остаје им, веле,  мишта друго, или да листом беже, или да се турче“… „Исељавање се не може спречити, ако се не предузму мере за заштиту нашег народа. Многи од њих опљачкају Србима стоку, коју продају и тим новцима  купују пушке у Србији.“… итд. итд.

Да бар и ми уведосмо  крвну освету!

У жељи да смилостиви европске владе, како би вратиле своје дипломате у Београд, наша влада, чини све да се покаже кооперативна  према Европи, баш као и данас. И упркос толиких конзулских извештаја са терена, о пљачкањима, паљевинама, зверствима, убиствима, Никола Пашић, пошто је преузео министрарство иностраних дела, овако размишља, 12 јула  1904., о српско–албанским односима:

„Ради  успеха  српске националне идеје, нужно је да се обрати већа брига на односе српско – арнаутске, да се ти односи дубље и беспристрасно проуче и оцене и да се нађе начин и пут да се Арнаути привуку  у службу српске националне идеје.(!)

Српска национална политика учинила је огромну погрешку што је из ново-ослобођених предела (1877/78. – С.Т.)  принудила Арнауте да се иселе, јер је на тај начин прекинула једну природну(!?)  и врло згодну везу између српске државе и арнаутског народа и ове начинила непријатељем српске националне мисли.“

Тако је размишљао велики Пашић у својој 59 години. После толиких сазнања о толиким вековним погромима над Србима по Старој Србији!

Али, то није све! Пашић је још размишљао:

„Да би се загладила та погрешка и да би се осигурала заједница у одбрани земље у којој живе измешани  Срби и Арнаути,  и да би се пред европским светом дало доказа  да Срби и Арнаути могу мирно једни поред других живети и да су Срби задахнути жељом, да национални и културни живот Арнаута, помажу и уводе их у храм просвете европске– нужно је да се образује једно просветно одељење за крајеве српско – арнутске, са задатком да прво раде на измирењу крвно завађених племена и фамилија, да им улије веру да само у споразумевању и слози са Србима могу да очувају и своју земљу(!) и свој језик. И да су Срби вољни да им гарантују обласне племенске аутономије, које би се у оквиру српске државе могле развијати на срећу српско–арнаутског пријатељства.“

Ова и оваква не само „размишљања“ (сећате ли се Радоја Домановића – „Размишљање једног српског вола“?), већ и у пракси спроведена начела „српске мисли“, јасно говоре о држаничкој неспособности  и шупљеглавости самог Пашића, и могле би као такве, да послуже као сатисфакција координатору Човићу и демократској власти данас, да није 1.200 убијених Срба, 126 порушених богомоља и преко 100 хиљаде  прогнаних Срба. За последње четири године.

Дакле, нису криви Албанци, Арбанси, Арнаути, Шиптари. Не, никако. Они су имали свој национални програм и спроводили су га на живот и смрт. Пуних 125 година. И то треба ценити,  и ту одлучност,  и ту готовост и ту истрајност.

Криви су они који су засели на српски трон и својим плитким умом водили српску државну политику, која је српски народ  довела тамо где се данас налази. Ми данас знамо, а знало се и онда,  да је у време продужетка, с пролећа и лета 1912, арнаутске буне против Турака, српска влада давала Албанцима  брзометке („са којих није избрисан српски грб,  па ни краљево име“) а ускраћивала их, још како, тамошњем нашем народу да се брани од њих. Зар им у горњим „размишљањима“ Пашић не обећава чак  очување „њихове земље“! А зна се и да се Регент, 6.јула 1912., састао са албанским прваком, Исом Бољетинцем. Дакле три месеца пре почетка Балканског рата у ком ће тај Иса одлучну битку водити против српске војске! Тај Иса који је о свом бедру носио сабљу украшену дијамантима, поклом нашег краља!

Све оно што се касније догађало, па и под Титом, само је последица овакве традиционално безглаве политике.

У прошлом броју „Огледала“  видело се, по сведочењу члана Уставне комисије из 1974, проф.др Миће Церовића, да је чак  лично Тито  скренуо пажњу  на опасност  предложених  утавних  решења за Србију, али да су  српски комунисти. Стамболић и Минић изричито тражили да она остану, јер они имају поверења у „албанске другове“ Минић је, шта више, и усред скорашње албанске побуне, јавно бранио  њихово „аутономно“ право  од српских  шовиниста и националиста.

Тек, они који имају идеју да са Шиптарима решавају настале „проблеме“ на Космету,  морали би знати да је Европа, као и увек и у свему,  била  против нас и да ће то и сада бити. Морали бисмо даље знати  да је  Призренска лига створена 1878, под патронатом  и потребама Аустроугарске и Енглеске, да је како, по документима наводи др Славенко Терзић, албански телеграм протеста против одлука Берлинског конгреса, састављен у аустријском конзулату, у Призрену, уз увид  тамошњег енглеског конзула. Коначно, да су  Аустроугарска и Енглеска, 1913, у Лондону, створиле независну  Албанију, и да ће ова Европа, кад реши неке рутинске ствари са Америком, створити и велику Албанију. (За сваки случај Америка је већ подигла  велику базу код Урошевца!)

Елем, са Шиптарима треба играти  отвореним картама. Треба им јасно  и без увијања рећи оно, што и ми и они знамо, да смо једни другима вековни непријатељи, и да нам нема живота једних крај других. Другим речима, има да се делимо, по кипарском моделу, (свак на своју страну а између нас – МЗ,  а, потом, као Турци и Грци, тражимо или не тражимо некакав модус вивенди.) Нема сумње контрабандисти или шверцери или мафије, и на једној и на другој страни, које су увек постојале и постојаће, већ ће наћи начина да нас својим потребама, обједине. Ми смо ипак и само Балкан.

Ако Европи требамо, нека нас прими  са нашом  знамењима, са којима смо, божјом милошћу, живели толике векове.

П.С.

Ето, вам. Па сад видите. И Јанковићу, и Јеремићу, и Зорана, и Стефановићу,  и Вулину, и Ђурићу, и Дачићу, и Ђукић – Дејановићка, и Дубравка Стојановићева, и Самарџићу, и сви потписници Вучићеве кандидатуре, и сви остали.

Вучића не спомињемо, јер он је већ себе изузео „унутрашњим дијалогом“

„Све ћу  да дам  за Србију, а за узврат  ништа друго не тражим,  но суд историје“

Историја јесте женског рода, али да ли је Вучић – мушког…   

Желим да, на овом месту, кратко и јасно изнесем свој став о позиву потенцијалне жртве јајиначких и оних терориста који случајно заборављају лична документа међу зољама и хеклерима намењеним за његово смакнуће, на тзв. унутрашњи дијалог о Косову.

1. Да би уопште дошао на власт, Он је, у друштву оног бедника, бескичмењака и излапотине, Томислава Николића, Западу обећао да ће им на Косову дати више и да ће то обавити брже него што је хтео и смео чак и такав поштовалац регионалне „немам национални понос“ хипи политике какав је Борис Тадић. То нешто је прекид отпора животу Косове као независне државе. Да то није учинио, Империја му никада не би допустила да дође на власт, нити би њени медији напрасно заборавили његову шовинистичку прошлост. Био би извргаван руглу и подсмеху, не би имао медијску пажњу нити би и од кога добио милионе евра неопходне за оснивање странке и све њене агресивне маркетиншке активности. Цена коју је платио, укључује независност Косова, али сигурно не само то.

2. Све од тада је само питање технике и темпа. Он је обећао, а Империја ради по систему мафије, обећања схвата озбиљно па они који их дају, за узврат примајући њену заштиту и потпору, морају да их испуне, ако не желе бетонске ципеле. Или снајпер. Приче о томе како он балансира између Истока и Запада тежећи да максимизује српски интерес су обична подметачина, јер би се у том случају свако окружио најбољим и најпаметнијим људима, а не крканима и најљигавијим шлихтарама које можете да замислите попут Бабића, др Слине, Вулина, Маркана Ђурића, оног лутријског зидног декоратера којем тепају Бизон, Јоргованке зване Ауди, што има уморне ноге и златну кћерчицу, Весића, Малог, Триванке, Дамба укрштеног са макаком који се одазива на Мартиновић и осталих чланова напредњачке фауне и не би преотимали фирме и кафане, губили личне карте, рушили улице под фантомкама, везујући људе док полиција спава, већ би радили и градили, бранећи државу и народ од војне, медијске, културне и инвеститорско робовласничке окупације.

3. Шта конкретно стоји у његовом позиву на дијалог? Он каже: „Време је да као народ престанемо као ној да забијамо главу у песак, да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили.“

  • Забијање главе у песак је фраза која значи инфантилно одбијање да се сагледа чињенично стање. Шта то ми, по Вучићу одбијамо да видимо? Управо оно за шта он каже да нам неће доћи у руке, јер је давно изгубљено. То је власт и државно правни суверенитет над Косовом и Метохијом.
  • Даље позива да не изгубимо и не предамо оно што имамо. Шта то значи? То је његов смоквин лист, тобожњи добитак у предстојећем финалу преговора, рецимо нека екстериторијалност или међународно надгледани статус за један број српских манастира и можда фамозна ЗСО, форма без суштине, коју ни тако бедну и јадну не може да добије од својих западних пријатеља. Рећи ће да су Косово изгубили други, генерације и владе пре њега, али је он ето, бринући пре свега о народу и животу, а не о територијама, обезбедио да људи тамо преживе, а да нам Арнаути „поклоне“ наше манастире. Затим ће уследити клицање и салве медијских аплауза, врло могуће и велики митинг народне захвалности, евентуално слет и штафета напредности, а у ствари, то смеће ће признати Косово (или како каже Пророковић неће ометати његов пријем у УН) да би га западњаци оставили на власти с ферманом по којем сме да пљачка Србију до миле воље.
  • Саопштава нам и следеће: „Сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију. Врата Европске уније, такође.“ Ово је сасвим јасно признање да је услов за Европску унију да „решимо“ питање Косова, што ће рећи да га признамо или му се макар омогући улазак у УН. Нека те не замајава навођењем пет чланица Уније које не признају Косово. Оне то чине, јер се плаше сепаратизама и једностраних сецесија на својим територијама, али у моменту када би Србија дала сагласност за косовску независност, више не би имале разлог за страх. Одвајање дела територије уз сагласност матичне државе је легитимна ствар и то њих не би занимало, будући да они имају толико националног достојанства и свести да својим сепаратистима такав идиотски уступак не би никада учинили. Истог момента и те би земље следиле Вучићев пример признавања Тачистана.

Остаци његовог „ауторског чланка“ одишу патетиком својственом штреберима, лепо зачешљаним и опегланим маминим синчићима који су научили да фразирају и подиђу учитељици (библиотекарки, западњачким газдама…), али ништа ново и оригинално никада не доносе.

У сваком случају, ти који си гласао за Вучића да би зграбио посао или зато што си збиља поверовао да тај нешто и некога брани, знај да је твој вођа овим објавио спремност да коначно и брзо призна Косово. После овог његовог иступа, то можеш да не схватиш само ако си глупљи од Зорана Бабића и Неше Стефановића заједно. Можеш и да се правиш да не разумеш, ако си подједнако подмукао и властохлепан као Влада Ђукановић Бизон, Јоргованка или Милован Дрецун.

Бирај друштво, од воље ти, али размисли, да ли су 3 месеца наднице, из локалног буџета, за чишћење неког парка довољна мотивација да се сагласиш са предајом Космета арбанашким окупаторима? Ако и јесу, знај да ту неће бити крај. Има и других око Србије који да понешто штрпну, па ће ти брзо доћи пред кућу. Ономе сметењаку који се не брани и све даје, гилиптери не остављају ништа, узму му све што има, па га још и ишутирају. Ако се Србија не буде бранила на Косову, узеће јој и Војводину, Рашку област, пограничне делове уз Бугарску, Румунију…

Остоја Симетић / Српски културни клуб

www.vaseljenska.com/misljenja/sta-izdajnik-pomahnitali-ludak-zaposlen-kao-predsednik-srbije-smera-s-kosmetom/

Српски председник Александар Вучић отвара унутрашњи дијалог о Косову и Метохији из неког «рационалног» принципа, принципа чију основу чини неопходност да се «призна реалност ситуације на терену». Он позива да се у дијалог укључе Српска православна црква, Српска академија наука и уметности, невладине организације и политичке партије, што је само по себи сумњиво. Ако је потребно да народ да одговор – за шта постоји најдемократскија процедура чији је исход немогуће оспорити – онда је то референдум. Када се у земљи са неоколонијалном управом о кључним питањима која одређују суверенитет и независност земље, на дијалог позивају само одређене институције, које се од момента успостављања таквог режима не супротстављају или отворено игноришу изазове који се тичу суверенитета, независности, националне безбедности, очувања националне самосвести, историјске традиције, етичких норми, демократије и људског достојанства, онда заиста постоје легитимне сумње да ће бити остварен резултат који очекује власт.

Шта је онда смисао покретања унутрашњег дијалога о КиМ? Преамбула важећег Устава Србије и Резолуција СБ ОУН 1244, чије се одредбе морају извршавати, потврђују да Косово и Метохија припадају Србији, да су њен неотуђиви део и духовно-историјско језгро српске државности. Уставни суд Србије прогласио је да је Бриселски споразум (из 2013. г.) – који су потписале актуелне српске власти, а који потврђује уставно-правни поредак сепаратистичке Приштине на читавој територији аутономне покрајине – политички, а не правни акт. Дакле, Бриселски споразум је у супротности са Уставом Србије. Његово извршење није обавезно. На тај начин, међународно право и српско законодавство недвосмислено тумаче да су Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Из овога следи да су било које активности које крше Резолуцију 1244, Устав Србије и српско законодавство по питању Косова и Метохије незаконите, тј. представљају кривично дело. Све активности актуелне српске власти и Александра Вучића лично, а које воде одвајању српске покрајине од Србије, нарушавају територијалну целовитост и суверенитет, такође су кривична дела која су у супротности са вољом српског народа, чиме се директно јача сепаратистички режим у Приштини који има веома изражен антисрпски, антируски, криминални и вехабијски карактер.

Зашто режим у Приштини има конкретан и изразито антируски карактер? Зато шта на територији Косова и Метохије се налази највећа америчка војна база Бондстил? Тешко је претпоставити да ико може да помисли да се тамо баве превозом ђерђефа за везење. Логичније звучи када се каже да се тамо пребацују разне врсте наоружања, терористи/вехабије, наркотици и обављају скривене криминалне активности (као што је, на пример, трговина људским органима). Бондстилу нико не може да приђе. Американци су после оружане агресије НАТО-а окружили базу лојалним албанским клановима (и увели вишеструку заштиту од знатижељних погледа). Сва доступна техничка средства користе се ради забране приступа бази.

Још једном треба да истакнемо да се Александар Вучић одлучио да потпише Бриселски споразум (2013. г.) који у српској покрајини није дао власт само сепаратистима-џихадистима и зацементирао постојање америчке војне базе Бондстил, већ је предао и непокорни север покрајине претежно насељен Србима. Тамо више нема српског суда, полиције, система цивилне заштите, српских неформалних група за одбрану као и других институција и органа Републике Србије. Тамо важи само један закон, закон «Републике Косова». Откако је у Србији на власти Александар Вучић, Република Србија више не расписује и не одржава изборе у својој аутономној покрајини. Истичемо још једном: од 2012. године сви избори који су одржани на Косову и Метохији су ИЗБОРИ РЕПУБЛИКЕ КОСОВА. То су нелегитимни избори који директно крше суверенитет Републике Србије. Током одржавања локалних избора 2013. године Срби, са севера покрајине, организовали су бојкот. Владајући режим из Београда сломио је бојкот сопственог народа. Тада је, како се може видети из званичног коминикеа Демократске странке Србије, Александар Вучић тражио од НАТО да му дозволи да уђе на КиМ и дисциплинује непослушне Србе (1). Ако руски представници дају било какву подршку дејствима Александра Вучића лично, усмерену на позиве за учешће српског становништва на изборима по законима Републике Косова, они саучествују у легитимизацији отимања Косова и Метохије. Тако се српском народу отима Косово и Метохија. То би било исто као када би становницима Крима уследио позив да учествују на изборима које организује Украјина. Тешко да би слично понашање у Русији било толерантно примљено, посебно са аспекта поштовања територијалне целовитости и уставног поретка Руске Федерације. Зато у Републици Косова имамо онакав изборни резултат какав је био потребан Приштини и САД: премијер постаје Рамуш Харадинај (бивши командант тзв. Ослободилачке војске Косова, садиста и злочинац исти онакав какав је, на пример, био чеченски терориста Доку Умаров). У косовском парламенту девет посланика партије косовских Срба – Српска листа – које подржава Александар Вучић, мораће да се супротстави формирању Армије Републике Косова. То је ниво на који се свела „целокупна одбрана Косова“, почев од Савета Безбедности ОУН, па преко успутних станица, на којима се заустављао и сам Борис Тадић па све до кључног Бриселског споразума. Амерички амбасадор на Косову Грег Делави започео је 15. јула консултације о саставу приштинске владе.

Интереси Руске Федерације су директно угрожени. База Бондстил је најмоћнији инструмент са ког се Украјина (KFOR Ukrainian soldiers celebrate Ukraine Armed Forces Day at Camp Bondsteel, Kosovo), Кавказ и остале тачке снабдевају оружјем и бојовницима. Косово се, поред Босне и Херцеговине (њеног муслиманског дела) претвара у место са ког ће дејствовати не само исламски екстремисти, већ и сама Ал Каида. Европска унија (преко немачке иницијативе) нуди Западном Балкану неку нову врсту уједињења у оквиру плана Берлин плус, У КОМЕ ЦЕНТРАЛНО МЕСТО ЗАУЗИМА ИНФРАСТРУКТУРНИ ПРОЈЕКАТ ПРИШТИНА-МЕРДАРЕ-НИШ (тачно под нос Руско-српском хуманитарном центру). Пројекат ће финансирати Европска банка за обнову и развој, Европски инвестициони фонд и Светска банка (2). Овај тзв. «великоалбански пројекат» подразумева не само неку врсту уједињења Албаније, Републике Косова, југа Србије (општина Прешево, Бујановац и Медвеђа), Македоније, дела Црне Горе, већ и спајање екстремно-исламистичког сегмента муслиманског дела БиХ (у овом моменту већ трансформисаног у изразито вехабистички). Да би се спојила «зелена трансверзала» Косове и БиХ, било је неопходно да падне север Косова – ова препрека је превазиђена Бриселским споразумом. «Повратак Русије» у екстремно-исламистичку, вехабијску средину, а суштински, у успостављени Ал Каидин калифат на Балкану, представља више него компликован подухват. Република Косова пуном паром ствара армију – не само специјалне јединице које су снабдевене савременим наоружањем, опремом и које обучавају војни инструктори. Не, ради се о армији која је у стању да води одбрамбене и офанзивне операције на широкој линији фронта, укључујући и оне у ваздушном простору. Република Косово има војни споразум са Републиком Албанијом (из 2013. године) који омогућује да свака земља стационира своју армију на територији друге земље. Одсад се војни потенцијали Албаније и Републике Косова могу несметано комбиновати, укључујући резервни састав и спајање инфраструктурних и позадинских пројеката Албаније и Косова (уз садејство владе Србије како је већ описано). Из ових чињеница може се извући само један закључак: све поменуте мере имају акутни и дугорочни антисрпски и антируски карактер. 

Још једном треба да истакнемо да нема смисла водити аксиолошко-егзистенцијалне расправе у околностима када дејствују конкретне, проверене и непобитне чињенице. Србија није јединствена, на линији „власт-народ“ испречила се непребродива дихотомија. У Србији је власт представљена само једном партијом која контролише медије, парламент, владу, најважније установе и институције у земљи. То је власт Српске напредне странке (СНС) коју је директно и непосредно створио западни фактор (читајте депеше Викиликса). Западни фактор је креатор неколико стотина (чак и хиљаду) различитих НВО које на капиларном нивоу прожимају друштвено-политички живот и рад државних структура (посебно образовног система) Републике Србије. Ове невладине организације у српском друштву шире ауто-шовинизам, ауто-расизам, капитулантско расположење и деструкцију у најширем смислу те речи. Суштински, у току је реализација политике „денацификације“ Србије.

Српска напредна странка је настала на расколу Српске радикалне странке. За СНС је од кључног значаја да одржи пређашњи «патриотски» и «русофилски» имиџ. На изборима људи гласају за обећања која се дају у суверенистичко-проруском дискурсу. Дакле, основа политичког постојања СНС-а је њен проруски имиџ који одржавају контролисани медији. Српски режим не може да уведе санкције Русији не зато што му то «не дозвољавају убеђења», већ зато што би то моментално довело до његовог пада. Он егзистира на основу паталошког парадокса: лидери и странка које је створио Запад, који су пред западом преузели обавезе и који безусловно крше територијалну целовитост, суверенитет и независност земље, приморани су да те исте обавезе остварују уз осигурање/изнуду „руске подршке“. Међутим, бесконачна патетичка кукњава на тему руско-српског братства не «ваде» ситуацију. А конкретна ситуација намеће закључке који су веома далеко од пропагандистичких клишеа.

Међутим, патолошки парадокс у руско-српским односима садржан је и у самом стратешком курсу који је прогласила актуелна власт: «курсу према ЕУ». Реч је о 31. поглављу приступних преговора на основу којег Србија мора да усагласи своју спољну политику и политику безбедности са Европском унијом. Црна Гора, на пример, није чланица ЕУ, али је зато увела санкције Русији. Поглавље 15 говори о увођењу јединствених норми и правила ЕУ у области енергетике. Поглавље 29 каже да се приступањем јединственом царинском простору ЕУ, Косово третира као посебна земља. Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Федерика Могерини указала је 12. јула 2017. године: «Чланство тек после нормализације односа са КиМ», уз опаску да су се «на састанку са председником Србије Александром Вучићем и косовским председником Хашимом Тачијем у Бриселу сви сагласили да треба започети нову фазу дијалога о пуној нормализацији односа и сложили да без застоја примене све постигнуте споразуме из дијалога» (3). Косовска страна је, разуме се, са великим ентузијазмом прихватила капитулацију српског режима. Међутим, она се не труди да ни до дан данас формира фамозну Заједницу српских општина, која ће имати иста овлашћења као и обична НВО и морати да функционише строго у оквиру закона Републике Косова. У принципу, апсолутно је небитно хоће ли или неће бити формирана нека Заједница српских општина. Ако Америци буде била потребна таква декорација, она ће постојати, ако не, неће је бити. За Србију, српски народ и Србе са КиМ ОВО НЕМА НИКАКАВ СУШТИНСКИ ЗНАЧАЈ. Косовски министар иностраних послова Енвер Хоџај дао је 15. јула веома важну изјаву која објашњава суштину новог процеса на Балкану: «Берлински процес нема смисла док се не реше крупна регионална питања», «регион је у некој врсти застоја све док не буде пуног узајамног признања, тј. пуне нормализације односа» (4). Дакле, нормализација односа између Србије и Косова је неопходан предуслов да дође до поновног уређења балканског региона у оквиру процеса «Берлин плус» кога је иницирала Немачка. Неколико дана пре тога Хашим Тачи је саопштио да ће доћи до брзог постизања «историјског споразума» и да ће новоизабрани косовски парламент заједно са организацијом Српска листа морати да усвоји нови формат преговора Приштине са Србијом. И да ће бити подигнут на председнички ниво (5). Ангела Меркел је српском премијеру Ани Брнабић 9. јула дала јасну поруку: «нормализација односа са Косовом представља важно мерило ваших напора у приближавању ЕУ» (6). Ана Брнабић је са своје стране поменула само давање неке врсте аутономије Србима на северу Косова (7).

Такође, поглавље 29 аутоматски предвиђа прекид важења Споразума о слободној трговини са Руском Федерацијом, обзиром да се формира јединствени царински простор са ЕУ у односу на све остале земље у свету. На тај начин, испада да је једини смисао поглавља 29 – признање Косова и ликвидација Споразума о слободној трговини с Русијом (8). То не може да не буде проблем у односима Србије и Русије.

При том је већ неколико година у блокади питање давања дипломатског имунитета Руско-српском хуманитарном центру у Нишу. Ових дана је Центар, који је принуђен да функционише као тврђава у Бресту, посетила делегација америчких инспектора (!). Овде се одмах намеће питање да ли је српска власт у стању да обезбеди баланс и омогући руској делегацији да изврши инспекцију базе у Бондстилу? Дакле, које проблеме – техничког и међународног карактера – може да има власт која се толико ватрено заклиње у најискренија осећања према Русији, а већ пет година није у стању да обезбеди дипломатски имунитет запосленима у Центру?

Толико довитљив, али истовремено и једноставан, техничко-манипулативни маневар омогућио је да се уради оно што никада не би успели да ураде отворено прозападни режими какав је рецимо био режим Бориса Тадића. Није Борис Тадић, већ Александар Вучић довео земљу до стадија МАКСИМАЛНОГ СТЕПЕНА САРАДЊЕ СА НАТО – стадија ИПАП. Потписује се последњи, али кључни, технички, конкретни и недостајући споразум, протокол уз СОФА споразум. Србија ће почети да учествује у највећим војним маневрима са НАТО-ом (и то на границама Русије). Ових дана је министар одбране Александар Вулин на сусрету са адмиралом Мишел Хауард изјавио да «Србија остаје војно неутрална, али да је опредељена да ојача сарадњу са НАТО кроз Партнерство за мир, јер вежбе са тим савезом јачају способности Војске Србије» (9). Од 12. до 25. јула Војска Србије и министарство одбране Србије по четврти пут учествују заједно са Бугарском у маневрима НАТО «Шабла 2017» који се одржавају на истоименом полигону Бугарске армије на обали Црног мора – у заједничком уништавању циљева у ваздушном простору уз употребу ракетних система противваздушне одбране (10). Било би интересантно да Србија и Бугарска објасне шта увежбавају и чије «ваздушне циљеве» (ракете и авионе) и КОЈЕ ЗЕМЉЕ над Црним морем имају намеру да обарају? Истовремено на полигонима Мађарске, Румуније и Бугарске од 7. до 22. јула били су одржани крупни НАТО маневри „Saber Guardian 17“, уз учешће 25.000 војника из више од 20 земаља (!). У маневрима је учествовала и Војска Републике Србије. Циљ маневара било је «повећање интероперабилности земаља-учесница маневара» и «показивање решености и спремности да се делује у подршци безбедности и стабилности црноморског региона». Важно је напоменути да су у оквиру маневара у Румунији припадници Управе за војно здравство и Војномедицинске академије Министарства одбране Србије развијали интероперабилност и оперативне способности Балканских војномедицинских снага НАТО (11).

Дакле, «војна неутралност» Србије није одражена ни у једној од три кључне државне доктрине: Доктрини одбране, Доктрини националне безбедности и Стратегији развоја војске. Ова се формула активно користи само у јавном дискурсу, иако се базира искључиво на једном документу који је усвојила Народна Скупштина 2007. године, у документу који се тиче искључиво Косова и Метохије. Откако је на власти режим Александра Вучића, тј. за ових пет година, толико страсно хваљена војна неутралност није могла да буде потврђена у стратешким документима.

И још две, ништа мање значајне чињенице: специјални тужилац Црне Горе за организовани криминал Миливоје Катнић потврдио је 25. јуна 2017. године да су докази о покушају организовања државног удара у Црној Гори од 16. октобра 2016. године «необориви» и да у томе посебан значај имају докази које је доставила српска БИА (12). За покушај државног удара и атентат на премијера Мила Ђукановића оптужена су два руска грађанина.

Генерално, постоји много сличности са Црном Гором. У Русији су Мила Ђукановића „држали као мало воде на длану“, мислили су да је довољно да се купи понека некретнина и велико предузеће, што ће само по себи постати гаранција, ако не праве лојалности, онда макар не непријатељства Црне Горе. Штавише, било је готово немогуће да се замисли да ће Црна Гора ући у НАТО и тиме Русији затворити приступ са мора. Међутим, преко ноћи се све сурвало због погрешне стратешке оцене унтрашњополитичког фактора, мотивација, процеса и појава: испоставило се да било каква власништва, приватни бизнис, приватне везе и уверења нису никаква гаранција. Црна Гора је по хитном поступку увела санкције Русији и ступила у НАТО. И на овом се сва комедија завршила. На реду је и Македонија која је предата на прождирање САД и „великоалбанском фактору“. Може се рећи да је све завршено и да је све остало само питање дуготрајне агоније.

Док Русија у СБ ОУН са чврстим «њет» блокира антисрпску резолуцију о «геноциду у Сребреници», дотле српски парламент у новембру 2016. године усваја измене у Кривичном Законику (чл. 387, т. 5) по којима се за негирање геноцида (потврђених правоснажном пресудом српског суда и Међународног кривичног суда) одређују казне затвора од шест месеци до пет година.

На тај начин, у квазинационалном и квази проруском дискурсу слаби, недемократски и партократски режим реализује ирационалну и у суштини неоколонијалну политику која подрива саме основе српске цивилизације, српско национално самосазнање и односе Руса и Срба.

__________________________________________________

[1] www.dss.rs/pokrajinski-odbor-dss-za-kim-srbi-sa-kosova-su-za-vucica-gradjani-drugog-reda/

[2] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/zorana-mihajlovic-svetska-banka-i-evropska-banka-za-obnovu-i-razvoj-zainteresovane-za-finansiranje-autoputa-nis-pristina/

[3] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/mogerini-podseca-clanstvo-tek-posle-normalizacije-odnosa-s-kim/

[4] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/kosovo-i-metohija/pristina-spremna-za-posljednju-fazu-dijaloga-priznavanje/

[5] www.vaseljenska.com/politika/taci-izgleda-bolje-obavesten-od-vucica/

[6] 91.222.7.144/hronika/angela-merkel-nemacka-ce-podrzati-vladu-ane-brnabic-u-izazovima-koji-predstoje.html

[7] www.naslovi.net/2017-07-04/beta/brnabic-ako-bude-morala-da-bira-srbija-ce-izabrati-eu-a-ne-rusiju/20186753

[8] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/poglavlje-29-otvoreno-priznanje-kosova-i-okretanje-ledja-rusiji/

[9] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/aleksandar-vulin-srbija-ostaje-opredeljena-da-ojaca-saradnju-sa-nato/

[10] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/srpska-i-bugarska-vojska-na-zajednickoj-vezbi/

[11] fakti.org/oruzje/nato/srbija-fakticki-vec-usla-u-balkanske-vojnomedicinske-snage-nato

[12] www.vaseljenska.com/vesti-dana/katnic-tvrdi-da-mu-je-neoborive-dokaze-protiv-gradjana-srbije-rusije-obezbedila-bia/

Сине мој,

још једна годишњица, годишњица твог одласка у воjску. Данас је 23. јуни, дан када си сине, постао војник. Данас је деветнаест година како си обукао униформу ондашње Војске Југославије.

Данас, када је теби деветнаест година како си отишао у војску, војници НАТО-а завршавају вежбу на територије Србије. Они који су у време када си ти сине, постао војник, увелико помагали шиптарске терористе који су упадали из Албаније. Данас су нам сине „пријатељи”.

Није то обична вежба, већ она права… Ми и све земље НАТО-а око нас. Сви они, заједно на југу Србије. Амбасадор америке је искористио да још једном изрази своју забринутост што се у Нишу налази: Српско – руски хуманирарни центар, који треба да добије дипломаски статус што наше руковоство упорно одлаже.
Ове године, на дан када је војска морала да се повуче са Кошара, коначно држава обележила тај дан. Најзад је држава јавно, пред целом Србијом и светом, оним делом који је хтео да чује, јавно признала да се до сада стидила ВАС, који сте јој поклонили највредније што сте имали, своје животе. Као потврду томе откривен је споменик Тибору Церни, једном од војника које је погинуо на Кошаре, 7 месеци после вас, погинулих 30.09.1998, године. Открио споменик и одмах отишо да се види са преставницима НАТО-а.

А да, спремају да подигну споменик вама који сте пали на Кошаре. Споменик који је посвећен вама само у називу. Заправо како изгледа то је споменик онима који су вас сво време убијали. Ваша имена ће бити али тако да ће моћи да их виде само деца када се завуку унутар споменика. Никако да их види свако ко приђе да погледа споменик.

Вајар који га ради, ред је да саслуша свакога али споменик мора да буде онакав како га је он замислио. Никако другачије…

Значи да под паролом вас ХЕРОЈА Кошара споменик добијају уствари „ хероји“ који су вас убијали. Тако и споменик изгледа са три војника од којих је један над Америком, други над Европом и трећи не знам где су га сместили…

Данас је у Србији „важан“ дан, данас је Србија окупила све државнике света, који су хтели да дођу… Данас је инаугурација вође Србије. Човека који баш зна себи да угоди… Приче од које ћемо „дуго да живимо“. Наравно ту су сви његови пријатељи из НАТО-а.

Лозанка Радоичић

www.vaseljenska.com/vesti/oni-koji-su-u-vreme-kada-si-ti-sine-postao-vojnik-uveliko-pomagali-siptarske-teroriste-danas-su-nam-sine-prijatelji/

Коначни резултати „косовских избора“, одржаних 11.06.2017. још увек нису познати, а председница тзв. „Централне изборне комисије (ЦИК) Косова“, Ваљдете Дака, обелоданила је 20. јуна  да се врши поновно пребројавање гласова на 280 бирачких места, због утврђених неправилности у Записницима. Она је нагласила како очекује да ће све процедуре бити окончане за неколико дана, након пребројавања тих „условних гласова“, којих има око 25.000 и гласова дијаспоре пристиглих путем поште којих има око 5.000. (1)

Иако је наступ Даке на узаврелој косовској политичкој сцени изазвао шпекулације да се покушава сакрити чињеница како је највише гласова на изборима заправо добило Куртијево „Самоопредељење“, тешко је веровати да ће тих 30.000 гласова битније променити успостављени однос политичких чинилаца, и то како у проценту освојених гласова, тако и у броју освојених мандата, који се на сајту тзв. „ЦИК Косова“ воде као прелиминарни. Ако каквих промена у броју мандата и буде, оне ће бити на нивоу једног мандата горе или доле, што неће ништа битно променити у капацитету већинских партија да формирају владу. Отуда ће математички део ове анализе бити потпуно валидан за извођење адекватних политичких закључака и претпоставки, као да су избори коначни. Па да пробамо расветлити тамни „косовски“ изборни вилајет. 

БИРАЧКО ТЕЛО И ИЗЛАЗНОСТ

Бирачко тело и излазност полазни су параметри сваког изборног процеса. У случају парадржаве „Косово“ они су таман такви каква је и та „држава“. Лажни. Према подацима косовског ЦИК-а број уписаних бирача износи 1.872.941, што је за око 200.000 више него што по последњем попису “Косово” има становника! Иако је ово податак за Риплија, поменута председница ЦИК-а, Ваљдете Дака, тврди да нема нерегуларности, иако је евидентно да су спискови неажурни, јер су “међу бирачима сви они који су регистровани у матичним књигама. У спискове је укључена и дијаспора и сви грађани који су регистровани, они имају право да гласају“(2)

Иако се теоретски тешко може шта приговорити филозофији “ако је неко уписан у књиге може и да гласа”, јасно је да у пракси то отвара велики простор за манипулације свих врста, онима који контролишу изборни процес. Колики је тај простор у последњем сазиву “косовске скупштине” појаснио Митахер Хаскука, посланик “Самоопредељења”, који је нагласио како “једноставна рачуница показује да је на изборним листама 615.000 људи више од укупног броја гласача”.(3) Чак и да је Хаскука мало претерао, може се као прилично сигурно узети како је немогуће да “Косово” има више од 1,3 – 1,4 милиона стварних бирача, узевши у обзир високи наталитет и бројност популације испод 18. година. Дакле, у оптицају је између 400 и 500 хиљада гласова за манипулацију. Не тврдим да је манипулација било, само кажем да их је могло бити. У сваком случају, шта год да је узрок томе, када неке власти не ажурирају бирачке спискове 18. година тешко је говорити о регуларности избора.

С тим у вези упитан је и податак о излазности, који је ЦИК утврдио на 749.701 бирача, односно 40,02 %, бирачког тела. То јесте ниска излазност, али ако узмемо у обзир да је реално бирачко тело 1,4 милиона, онда је то 53,55 %, што је сасвим солидно. Ово јасно показује, колико је непоуздан сваки наредни податак, па и онај о резултатима, али свакако ћемо пратити оне који су службени и који ће бити верификовани политичким утицајем.

ОСТВАРЕНИ РЕЗУЛТАТИ

Према резултатима на сајту “ЦИК Косова” (4) највише гласова освојила је тзв, “ратна коалиција”, ПАН, коју сачињава 12 албанских партија, а предводе је три партије на чијем су челу ратне вође злочиначке ОВК – Демократска партија Косова (Хашим Тачи), Алијанса за будућност Косова (Рамуш Харадинај) и Иницијатива за Косово (Фатмир Љимај). Они су освојили 33,92 % гласова изашлих бирача (237.159 глас), што преточено у мандате износи 39.

Друго место заузело је “Самоопредељење” Аљбина Куртија које је освојило 189.857 гласова, или 27,16 % изашлих бирача, односно 32 мандата у будућој Скупштини, а на трећем месту је коалиција више партија коју предводе Демократски савез Косова, бившег премијера Исе Мустафе, Алијанса Ново Косово и Алтернатива, која је освојила 25,79 % изашлих бирача (180.336 гласова), што јој је омогућило 30 мандата.

Четврта партија по снази је Вучић-Вулинова “Српска листа” која је освојила 5,88 % бирачког тела које се одазвало на изборе (41.123 гласа), и то уз помоћ организованих гласача аутобусима пристиглим из Србије. Ради се о људима који се воде као расељена лица и подпадају под оно Дакино “ко је уписан у књиге може и да гласа”.  Наравно, “у формално-правном смислу нема ничег спорног у њиховом гласању, али чињеница је да они живе ван покрајине, да их дешавања у српским енклавама на Космету занимају више као вест него као животно интересовање, као и да су њихови гласови обично сигурни гласови за оне које фаворизује власт.(5) Но, будући да је Србима као мањини одређено 10 мандата (не могу имати ни више ни мање), то им је било довољно за 9 мандата, а један мандат ће, по свему судећи припасти, “Самосталној либералној странци” или “Новој демократској странци”. На тај начин Шиптари су остварили значајан стратешки циљ да сви српски мандати не припадну једној српској изборној листи, што ће итекако умети да искористе. 

Како би имали потпунији увид у то шта освојени мандати конкретно значе у постизборним политичким договарањима важно је истаћи да тзв “Косовски парламент” има 120 посланика, од чега 20 места припада мањинама по кључу, а од тога Срби имају 10. Да би се остварила већина за формирање владе потребан је 61 посланик, а ниједна од три водеће политичке опције то не може постићи чак ни да окупи све гласове мањина. И ту почињу калкулације. 

КО И КАКО МОЖЕ ФОРМИРАТИ НОВУ „КОСОВСКУ ВЛАДУ“?

Пре него дамо одговор на ово практично политичко питање желео бих да истакнем пар ствари од општег значаја за поимање ових избора.

Прво, јасно је да остварени резултати указују на јачање екстремистичких опција у шиптарском бирачком телу. Будући да су и тзв. „Ратна коалиција“ и „Самоопредељење“ два лица исте политике која не жели само Косово Ван Србије, већ и Србе ван Косова, крајње је забрињавајуће да су заједнички освојили чак 61,08 % изашлих бирача.

Друго, већина објективних аналитичара и позноваоца косовских прилика сматра да је Куртијево „Самоопредељење“ највећи добитник ових избора. Он је водио принципијелну политику засновану на албанском национализму, али неоптерећену хипотеком ратних злочина, на изборе је изашао сам и сада нема потребе за трулим компромисима, нити га противници могу слабити преузимањем коалиционих партнера. 

Треће, коалиција ратних ветерана није имала за циљ само освајање власти, већ је желела да својим лидерима и члановима омогући имунитет, или бар што боље позиционирање, од евентуалног гоњења за ратне злочине пред међународним трибуналом за Косово, чији се рад не може одлагати у недоглед. Улазак у владу за њих је више од политике.

Четврто, „Српска листа“ која је по налогу Вучића током изборне ноћи, у Митровици, прослављала некакву победу и сама себе лагала о свих 10 мандата, највећи је губитник ових избора и лако се може десити да буде потпуно полтички маргинализована, посебно ако владу формира Аљбин Курти. Кратковидост Вучићеве издајничке политике према јужној српској покрајини долази на наплату, но о томе више нешто касније.

Да се сада вратимо изборној математици. Омиљена формула изборних понедника: већинска партија плус мањине једнако је Влада овде не важи. Харадинају недостаје још два гласа, Куртију девет, а Мустафи једанаест. Могућност „трансфера“ посланика  као појединца, тако нормална у Србији, тешко да је могућа у Тачијевој пара-држави. За такве ствари се тамо може изгубити глава, а добро је познато да глас без главе не вреди много. Дакле, мора се тражити други пут. Тај други пут су међусобни разговори великих групација. Али, којих? Иако било које две имају неопходну већину и то без мањина, а са њима чак и двотрећинску, нема сарадње између Тачијеве и Мустафине коалиције, јер управо је Тачијева партија срушила Мустафину владу, тиме што је подржала захтев за превременим изборима. Није реална ни сарадња Курти-Мустафа, будући да је Курти био најжешћи критичар Мустафиног рада.

Отуда је Курти кренуо у тражење партнера директно контактирајући чланице Мустафине коалиције и састао се у два наврата са Беџетом Пацолијем, бизнисменом и лидером  „Алијансе за ново Косово” (АНК), као и градоначелницом Ђаковице,  Мимозе Кусари Љиљом, која је лидер “Алтернативе”. Ако се договори са представницима “Коалиције мира”, како их назива, Курти би могао да формира Владу и то без Срба у њој. Наравно, ако Тачи уопште пристане да му повери мандат. 

Истим путем, черупања Мустафине предизборне коалиције, могао би кренути и Рамуш Харадинај, премијерски кандидат “коалиције рата”, у покушају да обезбеди парламентарну већину. Тако би се могло десити да Беџет Пацоли буде онај језичак који ће омогућити превагу једне од две могуће опције, од којих је тешко одабрати ону која је за Србе лошија. Уколико он остане доследно уз Мустафу, могући су и нови избори. 

Наравно, увек је могуће и да западне амбасаде узму ствар у своје руке и, као и много пута до сада, споје неспојиво. Али, то је већ друга прича и ту је онда све могуће! 

ЗАКЉУЧАК ИЛИ „КОСОВСКИ ИЗБОРИ“ У СЕНЦИ БРИСЕЛСКИХ ЗАБЛУДА

Могућност да нова косовска влада буде направљена без икаквог утицаја српских посланика, а да министар из редова Срба може бити било ко кога одабере будући шиптарски премијер, а не неко кога предлажу парламентарни представници Срба, показује не само кратковидост него и погубност Вучићевих поимања Бриселских преговора. Једноставно, и кроз проблематику избора показује се да је Бриселски споразум испразни документ који Србима ништа не гарантује а од Албанаца ништа не захтева. 

Приморавајући косметске Србе да изађу на прошле изборе шиптарске пардржаве, што лажним обећањима, што уценама, а када је требало и бејзбол палицама својих „пуномоћника“, Вучић је на себе преузео одговорност за потпуну катаклизму деловања „Српске листе“ у прошлом сазиву.

Он их је бирао, он их је усмеравао, он их је мирио, уместо да их кажњава, када су се свађали око плена. И успео је у ономе што је хтео, да их увуче у орбиту своје косовске издаје, да од њих направи саучеснике и заклон за нечињење и погрешно чињење.

Успео је и у још нечему. Да их подели толико да је у борбу за десет српских мандата кренуло 6 листа и коалиција, а током кампање било је међусобних инцидената, па чак и потезања пиштоља једних на друге. Све су то изузетно млади људи који су се политике прихватили, јер су прихватили очигледну Вучић-Дачићецу филозофију да је распродаја српског Косова најуноснији могући бизнис за њих. Нигде Бога, нигде Светосавља, нигде Лазаревог завета. И то је последица насилног имплементирања Бриселског споразума.

Сада креће нови циклус. Шћућурени између између Харадинаја и Куртија, два лица исте пошасти, косовски Срби се већ суочавају са последицама погубности такве политике. Тим пре што је једно од, за Шиптаре тзв. „великих питања“, због којих су избори и расписани, и формирање фамозне српске ЗСО. У Куртијевом поимању Бриселског споразума таква опција тешко да је уопште остварљива. 

А шта мислите какву ће им, тек,  ЗСО понудити Харадинај? 

Одреднице:

  1. www.blic.rs/vesti/politika/cik-kosova-ponavlja-se-brojanje-na-jos-280-birackih-mesta/98k21hg
  2. www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2735897/na-kosovu-vise-biraca-nego-stanovnika.html
  3. Исто
  4. Подацима са сајта „ЦИК Косова“ приступљено 22.06.2017. у 10 часова.
  5. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/kosovo-i-metohija/balkanske-skice-sta-to-slavi-srpska-lista/