петак, децембар 15, 2017

Тагови Вести таговане са "Либерализам"

Либерализам

-
НАЈАВИО ДА САД У ОДНОСИМА СА „НЕКИМ ЗЕМЉАМА“ НЕЋЕ ПРЕВИШЕ „ГАЗИТИ“ ПО ЉУДСКИМ ПРАВИМА

 

Рекс Тилерсон

  • Сарадницима Стејт департмана објаснио да одсад ширење америчких вредности не треба да смета економским споразумима и интересима националне безбедности САД
  • New York Times тврди да је притом рекао: „Будемо ли ревносно говорили да други треба да деле наше вредности – које смо створили током нашег дугог историјског развоја – то ће правити сметње и нашој способности да унапређујемо властите интересе“
  • Декан московског Факултета светске економије и светске политике – Сергеј КАРАГАНОВ: „Тилерсонове тезе“, ако заиста буду реализоване, биће први стварни заокрет у спољној политици САД за протекле две деценије. У Вашингтону се схвата да је вођење спољне политике под заставом либералних вредности, демократије и људских права прескупо. Американци се, међутим, не затварају, него – полузатварају. Желе да прво ојачају своју економију, па да са новим снагама изађу на ново тржиште“
  • Тилерсон је Кину назвао „суперсилом“ најавио да ће он и Џејмс Матис у јуну у Пекингу имати велике преговоре. Открио је и да је Владимиру Путину – недавно у Москви – рекао да се руско-амерички односи налазе на најнижој тачки после Хладног рата, а да је руски лидер на то само „слегнуо раменима“ и климнуо главом да се слаже са проценом

        АМЕРИЧКИ државни секретар Рекс Тилерсон разјаснио је сарадницима Стејт департмана шта подразумева принцип Доналда Трампа „Америка пре свега“ (America First) и како треба да буде реализован у спољној политици земље, објавио је The New York Times.

        Утицајни њујоршки лист, који је у изборној кампањи био на страни Хилари Клинтон, тврди да је Тилерсон нагласио да су приоритети спољне политике САД током протеклих деценија били „донекле неуравнотежени“. Појаснио је да су Сједињене Државе биле превише сконцентрисане на економске активности ван својих граница и на трговину са земљама у развоју.

        Притом је истакао: „За нас су ти односи заиста важни, али ми то морамо уравнотежити. То подразумева и да одсад ширење америчких вредности не треба да смета економским споразумима и интересима националне безбедности САД“.

        Тилерсон је на исту тему додао: „Будемо ли ревносно говорили да други треба да деле наше вредности – које смо створили током нашег дугог историјског развоја – то ће правити сметње и нашој способности да унапређујемо властите интересе“.

        New York Times наводи и да је Тилерсон дао сигнал да се у „неким односима са другим земљама“ не ставља прејак акценат на „забринутост поштовањем људских права“ (у тим земљама).

Сергеј Караганов

New York Times је истовремено објавио и процену да ће „Тилерсонове тезе“ наићи на негативну реакцију „у вашингтонским политичким круговима“. Притом је навео мишљење анонимног „старог државног функционера“, који је, поред осталог, критиковао и начин на који је државни секретар користио крилатицу „Америка пре свега“.

        Указао је да су ту максиму досад користили само амерички изолационисти:

         „Чињеница да и даље посежу за America First, показује да они ништа нису научили из историје. Што је још горе: да им је свеједно. То је чак и увредљиво!“

        Руски американолог Никита Куркин сматра да је Тилерсонов приступ потпуно исправан, али да се разилази са владајућим концептом америчке спољне политике.

        Декан московског Факултета светске економије и светске политике – Сергеј Караганов – уверен је да ће „Тилерсонове тезе“, ако заиста буду реализоване, бити први стварни заокрет у спољној политици САД за протекле две деценије:

        „То ће значити да ће политика Вашингтона бити тврђа поводом једних, а реалистичнија поводом других питања. Постоје објективне претпоставке да се САД врате спољнополитичком прагматизму. У Вашингтону се схвата да је вођење спољне политике под заставом либералних вредности, демократије и људских права прескупо. Американци су спремни за јачање свог економског национализма, за стимулисање враћања инвестиција у земљу и дестимулисање извоза сопственог капитала“.

        Караганов ипак процењује: „Американци се не затварају. Они се полузатварају. Желе да прво ојачају своју економију, па да са новим снагама изађу на ново тржиште“.

        Тилерсон је сарадницима говорио и о будућим односима са Кином коју је назвао суперсилом. Најавио је да ће он и министар одбране, Џејмс Матис, у јуну у Пекингу преговарати „са кинеским колегама“.

        Караганов је убеђен да међу Вашингтоном и Пекингом почиње „оштра трговина“.

        Тилерсон је открио да је Владимиру Путину – недавно у Москви – рекао да се руско-амерички односи налазе на најнижој тачки после Хладног рата, а да је руски лидер на то само „слегнуо раменима“ и климнуо главом да се слаже са проценом.

fakti.org/globotpor/alter-america/tilerson-objavio-da-ce-sad-manje-svetu-nametati-liberalizam-i-americke-vrednosti

-
НАЈАВИО ДА САД У ОДНОСИМА СА „НЕКИМ ЗЕМЉАМА“ НЕЋЕ ПРЕВИШЕ „ГАЗИТИ“ ПО ЉУДСКИМ ПРАВИМА

Рекс Тилерсон

  • Сарадницима Стејт департмана објаснио да одсад ширење америчких вредности не треба да смета економским споразумима и интересима националне безбедности САД
  • New York Times тврди да је притом рекао: „Будемо ли ревносно говорили да други треба да деле наше вредности – које смо створили током нашег дугог историјског развоја – то ће правити сметње и нашој способности да унапређујемо властите интересе“
  • Декан московског Факултета светске економије и светске политике – Сергеј КАРАГАНОВ: „Тилерсонове тезе“, ако заиста буду реализоване, биће први стварни заокрет у спољној политици САД за протекле две деценије. У Вашингтону се схвата да је вођење спољне политике под заставом либералних вредности, демократије и људских права прескупо. Американци се, међутим, не затварају, него – полузатварају. Желе да прво ојачају своју економију, па да са новим снагама изађу на ново тржиште“
  • Тилерсон је Кину назвао „суперсилом“ најавио да ће он и Џејмс Матис у јуну у Пекингу имати велике преговоре. Открио је и да је Владимиру Путину – недавно у Москви – рекао да се руско-амерички односи налазе на најнижој тачки после Хладног рата, а да је руски лидер на то само „слегнуо раменима“ и климнуо главом да се слаже са проценом

АМЕРИЧКИ државни секретар Рекс Тилерсон разјаснио је сарадницима Стејт департмана шта подразумева принцип Доналда Трампа „Америка пре свега“ (America First) и како треба да буде реализован у спољној политици земље, објавио је The New York Times.

Утицајни њујоршки лист, који је у изборној кампањи био на страни Хилари Клинтон, тврди да је Тилерсон нагласио да су приоритети спољне политике САД током протеклих деценија били „донекле неуравнотежени“. Појаснио је да су Сједињене Државе биле превише сконцентрисане на економске активности ван својих граница и на трговину са земљама у развоју.

Притом је истакао: „За нас су ти односи заиста важни, али ми то морамо уравнотежити. То подразумева и да одсад ширење америчких вредности не треба да смета економским споразумима и интересима националне безбедности САД“.

Тилерсон је на исту тему додао: „Будемо ли ревносно говорили да други треба да деле наше вредности – које смо створили током нашег дугог историјског развоја – то ће правити сметње и нашој способности да унапређујемо властите интересе“.

New York Times наводи и да је Тилерсон дао сигнал да се у „неким односима са другим земљама“ не ставља прејак акценат на „забринутост поштовањем људских права“ (у тим земљама).

Сергеј Караганов

New York Times је истовремено објавио и процену да ће „Тилерсонове тезе“ наићи на негативну реакцију „у вашингтонским политичким круговима“. Притом је навео мишљење анонимног „старог државног функционера“, који је, поред осталог, критиковао и начин на који је државни секретар користио крилатицу „Америка пре свега“.

Указао је да су ту максиму досад користили само амерички изолационисти:

„Чињеница да и даље посежу за America First, показује да они ништа нису научили из историје. Што је још горе: да им је свеједно. То је чак и увредљиво!“

Руски американолог Никита Куркин сматра да је Тилерсонов приступ потпуно исправан, али да се разилази са владајућим концептом америчке спољне политике.

Декан московског Факултета светске економије и светске политике – Сергеј Караганов – уверен је да ће „Тилерсонове тезе“, ако заиста буду реализоване, бити први стварни заокрет у спољној политици САД за протекле две деценије:

„То ће значити да ће политика Вашингтона бити тврђа поводом једних, а реалистичнија поводом других питања. Постоје објективне претпоставке да се САД врате спољнополитичком прагматизму. У Вашингтону се схвата да је вођење спољне политике под заставом либералних вредности, демократије и људских права прескупо. Американци су спремни за јачање свог економског национализма, за стимулисање враћања инвестиција у земљу и дестимулисање извоза сопственог капитала“.

Караганов ипак процењује: „Американци се не затварају. Они се полузатварају. Желе да прво ојачају своју економију, па да са новим снагама изађу на ново тржиште“.

Тилерсон је сарадницима говорио и о будућим односима са Кином коју је назвао суперсилом. Најавио је да ће он и министар одбране, Џејмс Матис, у јуну у Пекингу преговарати „са кинеским колегама“.

Караганов је убеђен да међу Вашингтоном и Пекингом почиње „оштра трговина“.

Тилерсон је открио да је Владимиру Путину – недавно у Москви – рекао да се руско-амерички односи налазе на најнижој тачки после Хладног рата, а да је руски лидер на то само „слегнуо раменима“ и климнуо главом да се слаже са проценом.

 

fakti.org/globotpor/alter-america/tilerson-objavio-da-ce-sad-manje-svetu-nametati-liberalizam-i-americke-vrednosti

Ирина Медведева, Татјана Шишова

Постоје такве ефикасне методе манипулације: ако желиш да унесеш некакву гадост – говори да је то објективан и неизбежан процес. Неизбежност, јасна ствар, произилази из објективности. Тако да је глупа и бескорисна и борба са таквим процесом.

Пре отприлике двадесетак година, када је у масовну свест убациван појам „глобализација“, у то су нас управо и уверавали: процес је објективан и нема смисла противити му се. Напротив, треба то прихватити, устројити и реорганизовати.

Но, сада са изменом политичке ситуације, органи власти су одлучили да донекле одшкрину завесу. И разјаснило се да „објективност“ и „неизбежност“ потичу из потпуно објективне одлуке наших елита да постану део светске државе, угрозивши суверенитет земље. Испоставило се да то није пало из ведра неба, него зато што су средином 2000-их година, како тврде политички аналитичари, западни глобализатори поставили категоричко питање: „Ако желите да се уклопите – раздробите земљу. У прекрасни нови свет вас нећемо примити у целини, само у деловима“.

И већ овде су се разишла мишљења на врху. Ма колико били одани западном начину живота ти људи који доносе озбиљне политичке одлуке, овај пут је преовладао патриотизам, јер понављањем судбине СССР-а нису сви били одушевљени.

И почео је постепени, веома сложени и споља у почетку скоро неприметни обрт. Не може се рећи колико је тачно трајао тај латентни период, но, наши западни партнери, видећи да им плен измиче из руку, кренули су на заоштравање ситуације и организовали нам „проверу на путевима…

… у лето 2009. године, Путин је, посматрајући изложбу Иље Глазунова, послао нашим партнерима и њиховим руским контра-агентима јасно дефинисану поруку. Он се зауставио испред слике са симболичним називом „Вечна Русија“, и указао на фигуре првих руских страстотерпаца Бориса и Гљеба и рекао: „А ево Бориса и Гљеба, иако светитељи, дали су земљу без боја. Просто су легли и чекали кад ће их убити. То за нас не може бити пример“.

По том таласу огорчености који се одмах покренуо, постало је јасно да је порука постигла циљ. Време које је протекло од тог догађаја, показало је да се речи не разилазе са делом. Русију неће пустити на заклање. У веома сложеним условима ипак се успело ојачати нашу одбрамбену способност, почети обнову индустријске и пољопривредне производње. Без обзира на санкције и умањене цене нафте, Русија је успела да избегне дефицит и хиперинфлацију.

Но, постоје области у којима још није дошло до „обрта“ у смисленим променама.

А те области нису ништа мање важне од војних. Иако некоме на врху оне вероватно не изгледају тако озбиљно, јер руке до њих још увек не допиру. Имамо у виду област образовања, културе, породичне политике итд. Но, да би се у тим областима остваривали дубоки идеолошки помаци, није довољно мењати само кадрове. Не „решавају све“ они, како би рекао Стаљин. нешто важније је схватити у чему је глобалистичка суштина политике која се тиче горе побројаних области и (то већ није Стаљин, него Пушкин) – „куда ми пливамо“.

Пошто је светска држава – јединствена држава, тамо морају бити и јединствени закони, стандарди, нормативи. Ако ми слушамо о реформама „које нас приближавају цивилизованом свету“, онда треба јасно схватити да нас побуђују да у некој области изгубимо суверенитет и потчинимо се правилима које не установљујемо ми, него они које обично називамо међународном олигархијом и који сматрају Русију (нас и вас) кључним геополитичким противником.

Шта је то реформа образовања, која се методично спроводи у последњих 20 година од стране министара-западњака? То је постепена демонтажа уникалне совјетске школе која је давала темељно образовање свим ученицима.

На званичном отварању форсајта „Глобална будућност образовања“, професор Московске управне школе „Сколково“ Павел Лукша је изјавио:

„Класично образовање не задовољава потребе постиндустријског друштва… Расте потражња за добијањем не скупљених општих знања и умећа, него строго дефинисаних навика“.

…..

Систем заштите дечијих права под називом „јувенално (малолетничко) право“ – типичан је глобалистички стандард. Разговори о некаквој националној специфичности воде се ради одвлачења пажње.

Јувенални закони, приручници итд., су написани као нацрт, но те појединости произилазе из основне идеје. А та идеја се састоји у томе да деца не припадају родитељима. Они су – власништво државе, која их (децу) у оквирима закона написаних по нацртима, може лако узети из практично сваке породице и предати на васпитање другим људима.

Притом се активно развија пракса међународног усиновљења, у оквирима кога деца, која су узета у једној земљи, масовно упућују у друге земље. Даља глобализација која претпоставља слабљење суверенитета појединих држава, неминовно ће привести до појаве неког наддржавног органа које је стекло пуномоћје власти у области „заштите права детета“. За сада међународне организације нису овладале таквим пуномоћјима. Но, видимо да Комитет за дечија права при ОУН, које је пре свега де-јуре стручно друштво, покушава да наметне сувереним државама своје препоруке у виду директних захтева.

…..

Међу важне глобалистичке тенденције у области образовања, културе, породичне политике и сличног, спада и примитивизација.

Прихваћено је да се сматра да се то ради намерно, јер је најлакше управљати затупљеним људима. Но, постоји и објективни фактор. Примитивизација је природна последица унификације. А шта је заправо унификација? То је осредњост која доводи до заједничког именитеља. Да би се то добио, потребно је одбацити детаље, подробности, својеврсности – све оно што издваја од општих појмова. Но, управо то „све“ и дефинише непоновљивост дате културе, народа, земље. Ако одбацимо особености, детаље, остаће гола схема, шаблон…

А зар није примитивно – малолетна идеологија? Злослутни примтивизам! Овде се већ примитивизују не национално-културне особености, него још дубље, општечовечанске, то јест, оне особености које су присутне у целокупном роду људском. Однос људи и сами људи се свргавају до једноставних схема и роботизованих створења.

Мајке које ридају када им одузимају дете, проглашавају се полуделим. Са одузимањем деце која плачу и желе кући, раде специјално обучени психолози који усмеравају дете против родитеља, трудећи се да му избришу сећање на породицу. А ако не успе и дете као и раније тугује по кући, њега такође проглашавају полуделим и прописују одговарајуће лечење.

Крвно родство, које само по себи представља неку тајанствену нераскидиво-чврсту везу (она живи у човеку чак и када му се чини да је она прекинута) – јесте најјача веза у свету коју не можеш да купиш ни за какве паре на свету, која се уопште не узима у рачуницу.

Много важније су свеже залепљене тапете, играчке „у довољној количини“, јогурти и поморанџе у фрижидеру. Па каквим једноћелијским организмом треба сматрати човека који у први план истиче такве примитивне критеријуме „породичног благостања“!…

За успешну реализацију глобалистичког пројекта апсолутно је потребно угушити патриотизам, пошто управо он служи као стуб суверенитета. Није случајно да су у време перестројке покушавали да тако дискредитују патриотска осећања, буквално да их растопе ужареним железом, наметали су да је патриотизам наводно последње убежиште ниткова…

Но, глобалистички пројекат се не задовољава рушењем само национално-културних посебности, традиција различитих народа и земаља. Њему је неопходно да разруши све традиционално, укључујући и представу о полној припадности и чак о припадности људском роду. Све мора бити другачије, ново…
Отуда, мантре о томе да су сада друга деца, други одрасли, друге представе и појмови, друга осећања. Речју, други живот.

Ма какву област да узмете, увек можете увидети покушаје изградње „предивног новог света!“ Реална економија замењена је надуваним финансијским мехурима. Земље које нису поставиле баријеру за генетски-модификовано семење, веома брзо остају без нормалног, вековима чуваног и преумножаваног семеног фонда. На тај начин не само да се подрива прехрамбена безбедност, него се догађа и брзо скраћење биоразноврсности, па тако и корисних земљаних бактерија, што води до деградације земљишта и погоршања стања животне средине. У складу с тим мења се и пејзаж. Све постаје другачије.

О томе да ће људе у блиској будућности потискивати киборзи, апологети цивилизације већ говоре као о нечему што је одлучено и неизбежно. Огромни новац улаже се у рад на стварању таквог „постчовечанства“. А у међувремену, људи се психолошки припремају за тотално рушење живота неким средњим „модификацијама“: једнополни бракови, једнополни родитељи, сто врста разних гендера и транссгендера, прећуткивање или оскрнављење класике, стварање фалсикиковане историје, која не само да намерно брка хронологију, него и подрива саме основе представа о великим личностима и крупним догађајима…

Важан знак глобалистичког пројекта, који се на жалост за сада не доживљава у тесној вези са тим пројектом, него се тумачи само као пројава демократских слобода – јесте усмереност на стварање друштва „опседнутог сексом“ (израз великог научника, социолога Питирима Сорокина) и пропаганда разноврсних сексуалних перверзија. То јест, претварање света у глобални содом…

Содомизација је страшна пре свега због своје противприродности. „Ген хомосексуалности“ приликом дешифровања генома човека није био пронађен. Ни једно истраживање такође није привело до убедљивог доказа постојања генетског фактора у развоју хомосексуализма, него на миту о његовој „урођености“ се и гради политика легализације тога порока…

Содомизација унаказује природу човека, његов однос са околином, основе породице, а из тога следи и основе друштва, што закономерно води до хаоса и рушења државе…

Последњи, а у суштини прворазредни знак глобалног друштва – јесте сатанизација, која је сада стекла веома отворен карактер. До недавног времена су сатанизам облачили у окултне камуфлаже, такозваног „покрета Њу-Ејџ“…

Видели смо, на наш поглед, саме суштинске знаке глобализације у хуманитарним областима.

То је унификација, примитивизација, антипатриотизам, рушење традиционалних темеља за човека, содомизација и сатанизација.

Овај рад смо прорадиле не из љубави према публицистичком стваралаштву, него ради тога да би дали критеријуме по којима ће лакше бити оценити како нове законске пројекте и реформаторске иницијативе, тако и оне које су уведене и погубно утичу на наш живот…

Знање симптома је неопходно за успостављање дијагнозе. А правилна и благовремена дијагностика – залог је успешне борбе са болешћу.

Превод ФСК са руског: professionali.ru/Soobschestva/politika/shest-priznakov-antizhizni/

“Код нас није уобичајено, предлагати, уобичајено је постављати” – одговара Сергеј Глазјев на питање да ли он предлаже Владимиру Путину своју кандидатуру на место министра финансија или председника Централне банке. У интервјуу «БИЗНЕС Online» економски саветник председника Русије је у пружио бој у одсуству владиним либералима, дао оцену избора, испричао како су Американци узели у своје руке златне резерве Украјине и покопао наду на скупу нафту.

“ПРОШЛИ ИЗБОРИ СУ БИЛИ ВЕОМА ЈАЛОВИ С ТАЧКЕ ГЛЕДИШТА ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ ПРОГРАМА”

Сергеј Јурјевич, да ли ви осећате да су властима потребни ваши модели новчано-кредитне и у целини економске политике?

Све су то засад речи које се не оваплоћују у реалној политици. За мене као економисту практичара, који ради у органима државне власти, наравно, веома је важна научна разрада у пракси управљања, чега на жалост нема из два главна разлога. Прво: то што ми предлажемо – то је прилично сложена технологија управљања макроекономијом. Друго: то тражи велику одговорност. Садашњи систем хаотичног ручног управљања угодан је многима. Критична маса људи у владајућој елити, коју све задовољава, за сада не дозвољава пробој никаквих озбиљних промена.

Ваша достигнућа ушла су у основу предизборног програма “Партије раста”. Које су вам још снаге блиске међу онима који су учествовали на изборима за Државну Думу, вама су идејно блиски – “Јединствена Русија”, “Праведна Русија” или можда чак Комунистичка партија?

Прошли избори су били веома јалови са тачке гледишта презентације програма. Дискусија у друштву је била слабо развијена. То је повезано са тим да водеће партије нису себе превише оптерећивале програмима. То је последица тога да на државну политику озбиљно може утицати само думска већина и то у ограниченим аспектима. Пошто думска већина остаје недостижан циљ за опозиционе партије, то су покушаји да се у јавност уђе са отвореним програмом веома опасни, јер их опозиција није у стању реализовати. Узмимо, на пример, блок “Родина” (на изборима за Думу 2003. године скупили више од 9% гласова – примедба редакције). Он се распао управо због тога што се без опирања на полуге власти није могао реализовати тај програм који смо ми предложили друштву. Чак ни изборни успех у границама 10 процената места у Државној Думи, не даје неопходну политичку тежину за реализацију програма који се налази у противуречности са тим снагама које не желе ништа да мењају. Све се то догађа због тога што у нашем политичком систему Државна Дума не игра иоле озбиљнију улогу и из тога следи да се партије, поучене искуством рада у Думи већ током 20 година, не замарују превише са програмима.

Владимир Путин је извршио промене у својој администрацији, поставио је новог министра образовања, истакао је кандидатуру Вјачеслава Володина на место председниак Државне Думе. Да ли има предуслова за промене и у персоналном саставу владиног економског блока и у Централној банци, што значи и промену економског курса?

Питање је у томе како владајућа елита реагује на мишљење друштва. Питање је веома сложено, јер се појмови “мишљење друштва” не поткрепљују озбиљним механизмима утицаја на власт. Навешћу пример: својевремено су наставници, који су били најактивнија професионална група у нашем друштву, написали петицију шефу државе да се не слажу са системом ЕГЕ који је данас свуда наметнут. Мислим да се потписало око 3 милиона наставника. На шта је министарство образовања изјавило, па шта, нису то сви наставници, у земљи има око пет милиона наставника и због тога ова петиција нема никаквог политичког значаја. Ето какав је њихов однос! Наши министри, а поготово људи који руководе државним корпорацијама, државним банкама, толико су заштићени од јавног мњења да никакво гласање на изборима за државну Думу не утиче на њихов положај. Сада међутим постоје одређене промене у вези са постављањем новог министра образовања, што се већ може оценити као својеврстан резултат изражавања воље грађана. Јер се међу наставничким професионалним слојем успоставио чврст консензус који одбацује реформе које спроводи министарство образовања током последњих десет година.

Ви сами предлажете председнику своју кандидатуру за место министра економије или можда председника Централне банке?

Код нас није уобичајено да се предлаже, него да се поставља.

Ако избори, како сте се ви изразили, ништа не мењају, какав тада треба да буде механизам кадровских ротација?

Важан је механизам позитивног кадровског одабира. Навешћу пример – дефолт 1998. године. Монструозан неуспех у систему управе, просто чудовиштан. Земљу су довели до банкрота…

Екипа премијера Киријенка и председника Централне банке Дубињина је отишла…

Куда је она отишла? Она је цела ту! Била је спроведена истрага и било је доказано да је дефолт представљао последицу грубих грешака у управи финансија. Штавише, било је елемената завере са америчким учесницима изградње финансијске пирамиде. То јест, било је карактеристика националне издаје у деловању руских званичника, који су се консултовали са Американцима пре него што су прогласили дефолт, држећи све те информације у тајности не само од друштва, него и од председника Јељцина. Све то је утврдила комисија Савета Федерације. Постојале су препоруке комисије. Све што се тиче кривичних елемената, тиче се тужилаштва.

То што се тиче политичких компоненти, главна препорука је била – не дозволити људима који су одговорни за дефолт, долазак на било какво руководеће место у органима извршне власти и у структурама које управљају државним новцем. Но, сви они су тамо остали. Ето вам примера негативне кадровске селекције. Уосталом, како смо ми утврдили за време рада те комисије, кривци за дефолт су поред нечистих руку одговорни и за елементе предавања инсајдерских информација. На жалост, генерално тужилаштво није дозволило могућност да се тај предмет доведе до краја, но, политички закључак је ипак био донет. Међутим, људи који су дозволили банкрот земље, као и раније, управљају државним структурама земље. То је гротескни пример. Ако узмемо као пример свакодневни живот, то на жалост на сваком кораку видимо негативну кадровску селекцију.

“У Државној Думи на државну политику може озбиљно утицати само думска већина и то у веома ограниченим аспектима”.

Превод ФСК са руског: www.glazev.ru/econom_polit/503/

-

Туђе је по навици боље, а домаће – „домородачко“ – напредни либерал, који је огрнуо тогу просвећеног Европљанина, треба доследно да избегава. И у поступцима, па чак и у мислима

Упорна тежња домаћег либерала да постане „европеид“ налаже му модел понашања којим се он наводно приближава „европском стандарду“. И уколико му политичка мода налаже да се „одрекне старог света“, он ће – као иритирајући анахронизам – свесно почети да гази своју рускост, да прелази на лош енглески или украјински. И – што је најстрашније – почеће да поздравља, оправдава и подстиче убијање својих руских сународника

Гаде се не само сународницима, већ и мислећим Европљанима. Свима којима политичка депонија није заменила праву Отаџбину и матерњи језик

Пише: Константин КЕВОРКЈАН

        Људи који говоре и мисле на руском језику проклињу Русе, интелектуалци одгајени на руској култури јавно се од ње одричу, лумпен ликови који носе руска имена и презимена, урличу на трговима, захтевајући „москаља на вешала“.

        Како је до овога могло да дође? Зар се у неке Русе који живе у Украјини уселио демон украјинског национализма?

        Не, они остају у границама медицинске норме, енергично бране своја убеђења, чак су у понечему логични и доследни. Међутим, све није почело у фебруару 2014. године, нити у време „наранџасте револуције“, чак ни у време проглашења независности Украјине.

        Људи се одричу свог народа када почну да га презиру, када престану да се поносе заједницом људи којој припадају по праву рођења.

        Домаћа култура је од Петра Великог прожета подражавањем Европи. Та чињеница је била предмет жестоких дискусија словенофила и западњака још у XIX веку.

        Европски континент који се динамично развијао, с његовом техником и науком, филозофијом и правом, културом и уметношћу, мамио је значајан део друштва, често водећи механичком и непромишљеном копирању туђег искуства, независно од тога колико је оно било примењиво у домаћим условима.

        Због жеље да се нешто уради „што пре“ и „као код њих“, насилно су стављане перике гатчинским гардистима Павла Првог и настајали масонски снови Пјера Безухова, руско племство је у екстази копирало француску моду и енглеске методе вођења домаћинства, а демократе-буржуји преузимали су методе револуционарног терора и друштвене теорије. Било је преузето много тога доброг, али штошта и на невиђено и узимајући здраво за готово, на пример, да је страна мода боља од домаће.

        А шта је било с обичним грађанима?

        Природно, када елита размишља искључиво у категоријама подржавања страног, обичан грађанин, тежећи да се попне на ниво својих надређених, почиње да се понаша на исти начин: да разговара на „мешавини француског и нижњеновгородског“ или, у складу с још једном модом, да открива очигледно криве ноге, искрено сматрајући то одликом „цивилизованости“.

        Обичан грађанин инстинктивно подражава културу виших слојева друштва, али је та култура, како се испоставља у међувремену, преузета. То значи да је домаће заостало и провинцијално (размишља он), чим га се и надређени стиде.

        Појављивање совјетске елите на историјској сцени само је погоршало ситуацију.

        Дојучерашњи ситни чиновници, морнари и радници нису се дуго наслађивали својим положајем авангарде револуционарног покрета у свету. Њима, ненавикнутим на самосталност, као хлеб је била потребна морална подршка Запада – колевке напредних теорија, то јест систем спољних координата с којим би могли да упореде исправност изабраног правца. „Ми смо авангарда? Зар не?“

        И европски посматрач благонаклоно клима главом: „Да, заиста занимљив експеримент“. Затим, у зависности од расположења, престаје да клима. И друштво које је навикло да живи подражавајући доспева у панику: „Сишли смо са главног пута цивилизације! Више нисмо авангарда! Ко зна где смо уопште!“ И ко је крив заблуделима?

        Разуме се, њихова неспособност (недостатак жеље) да копирају нове, „напредне моделе“ цивилизованог друштва данас – „потрошачког друштва“.

        Туђе је по навици боље, а домаће – „домородачко“ – напредни либерал, који је огрнуо тогу просвећеног Европљанина, треба доследно да избегава. И у поступцима, па чак и у мислима.

        Неки Руси чак престају да буду Руси не зато што су „лоши“ – обрнуто, они желе да изгледају „боље“, „квалитетније“, „респектабилније“. Наводно, они су „истински Европљани“, а као обавезна последица – и „демократе“.

        Руско племство је почетком XIX века подражавало европејске Пољаке (који тек што су слободном вољом профућкали сопствену државу), а руског либерала ће почетком XXI века вући „херојима мајдана“ само због тога што ови говоре о демократским вредностима (успут истребљујући хиљаде цивила).

        Он се већ по навици стиди свог порекла, свог језика, своје националне културе.

        Упорна тежња домаћег либерала да постане „европеид“ налаже му модел понашања којим се он наводно приближава „европском стандарду“. И уколико му политичка мода налаже да се „одрекне старог света“, он ће – као иритирајући анахронизам – свесно почети да гази своју рускост, да прелази на лош енглески или украјински. И – што је најстрашније – почеће да поздравља, оправдава и подстиче убијање својих руских сународника.

        Манкурт (ропско створење из романа Чингиза Ајтматова „И дуже од века траје дан“, које је потпуно потчињено газди и не памти ништа из претходног живота) не размишља о томе колико је одвратан у свом гмизању. И гадан не само сународницима, већ и мислећим Европљанима.

        Свима којима политичка депонија није заменила праву Отаџбину и матерњи језик.

-

Уз монструме из комшилука нашу децу вреба и државна педофилија. Сексуализација деце је већ присутна у нашим школама и законским решењима. Намећу је Вучић, Пајтић, Јанковић и њихови страни ментори, све у име либерализма.

Отац сексуалне револуције Алфред Кинси 1:52 (и опет 11:46)
Шездесетосмаши (Кон Бендит, Бернар Кушнер) 2:31
Педофилија у Либерасјону 3:13
Српски либерални естаблишмент 3:45
Заштитник грађана Саша Јанковић сексуализује децу 4:03
Скраћеница ЛГБТ није потпуна без педофилског П 5:34
Пајтић уводи анални секс у уџбенике у Војводини 6:34
Чикаго, Канада, Немачка 6:50
Порнографски и педофилски уџбеник 7:37
Либерали, узели сте све, децу нам оставите 8:44
Зелени злостављали 1000 деце само у Берлину 9:52
Права хомосексуалаца и права педофила: од почетка иста борба 10:56
Ако може геј брак, зашто не и педофилски? 11:03
Укидање кривичног дела инцеста 12:05
Блажа казна силоватељу јер није намеравао да повреди дете 12:10
Како је либерализам одговоран? 13:03
Без комплекса реците: даље руке од наше деце 15:16

sss

tvit

Моји текстови на тему сексуализације деце: andrej.fajgelj.com/tag/seksualizacija-dece/

14.7.2016. Блог аутора Андреја Фајгеља, за ФБР приредила Биљана Диковић

извор: ФБР

-
Маринко М. Вучинић

Поред многих погодности и предности које доноси чланство у европској породици народа, како се иначе назива Европска унија, све више се издваја могућност да свака чланица води своју самосталну националну политику када процени да је то пре свега у њеном искључивом политичком и државном интересу. И то све чешће кршећи основна демократска начела и негирајући основне европске вредности на којима и почива Европска унија: гарантовање политичких слобода и поштовање људских права, функционисање тржишне привреде, мултикултуралност, антирасизам, обезбеђивање слободе медија, укидање граница и чување традиција антифашизма.

Међутим, све је више показатеља да је идеја о стварању федералне Европе и њеном чвршћем политичком уједињавању све даље од могућег остваривања. О томе сведочи и ова ексклузивност у вођењу самосвојне државне и националне политике, што се најбоље може видети на примеру понашања актуелне власти у Пољској и Мађарској. Владе ових земаља не обазиру се много на упозорења која долазе из редова бриселске администрације. Оне успешно кокетирају са нарастајућим таласом десничарских идеја и покрета који се све више помаљају у земљама Европске уније.

Овакво понашање доноси и озбиљно упозорење за либерални и демократски систем који преовлађује у земљама Европске уније. Јан Вермер Милер је веома јасно оцртао ова дешавања указујући на озбиљне процесе делегитимизације либералних идеја и друштвених поредака. „Али називати оно што се прави у Пољској нелибералном демократијом води ка великој заблуди и то на начин који урушава покушаје да се аутократе у покушају – попут Качињског и Орбана – обуздају. Најзад није само либерализам под претњом, већ сама демократија. У знатно скорије време током избегличке кризе Орбан је најавио крај ере коју је назвао-либреална бла бла ера- и предвидео да ће се Европа окупити око његове `хришћанске и националне` визије политике.“

Хрватска као нова чланица европске породице народа очигледно је добро и веома брзо савладала ову лекцију о којој говори премијер Мађарске Виктор Орбан, зато нас и не могу чудити и изненађивати отворене усташке манифестације и изношење ставова који негирају антифашизам и људска права српског народа. У медијима су се могли пратити протести више од осам хиљада људи у Загребу на централном тргу, на којима су се чули громогласни покличи „За дом спремни“. У овој сабласној проусташкој поворци је учествовао и нови потпредседник Хрватског сабора Иван Тепић, иначе члан екстремне десничарске Чисте странке права Анте Старчевића.

А разлог овог протеста је искључење на неколико дана локалне ТВ станице зато што је њен водитељ Марко Јурич на најбруталнији начин, користећи се отвореним говором мржње, вређао Србе и Српску православну цркву и при томе позивао да се на Цветном тргу, у чијој се близини налази православни храм, постави натпис „Пази оштар четник“. Основни циљ је био дискредитација митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, али и упућивање јасне поруке преосталим Србима у Хрватској да нова влада у Хрватској заоштрава шовинистичку реторику и показује да нема намеру да поштује основна људска и национална права српског народа. Овај протест био је очита манифестација мржње, нетолеранције, расизма и отворена проусташка парада у земљи која је члан Европске уније, засноване на идејама слободе, владавине права и антифашизма.

То су све оне европске вредности чије се поштовање нама тако помно мери и процењује у мучном процесу европских интеграција. То је класична демонстрација дуплих стандарда, што смо имали прилике да видимо и осетимо на својој кожи током протекле две деценије након разбијања федералне југословенске државе. Хрватска држава није добила ниједан знак упозорења или неслагања из Брисела зато је и могуће да ће долазити и даље до ескалације усташтва и десничарских покрета у Хрватској. О томе сведочи и избор песме која треба да прати репрезентацију Хрватске на предстојећем Европском првенству у фудбалу, што довољно говори о расположењу у хрватској јавности.

Изабрана је песма „Лијепа ли си“, која је добила 27 хиљада гласова, а изводи је декларисани усташоид Марко Перковић Томпсон. Веома су индикативне речи председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, која је присуствовала 71-годишњици ослобођења Аушвица – дану обележавања Холокауста и том приликом изјавила; „Овде се присећамо зла које се овде догодило, тешких злочина, свих људи овде убијени, мучени, изгладњивани, али и свих жртава Холокауста: Нажалост, зло се догађа и даље. Догодило се у Вуковару, Сребреници, Омарској, Руанди и опет то нисмо спречили као људи и Европљани.“

Добро је што председница Хрватске има дубоко саосећање за људске жртве у Руанди, али она је још једном демонстрирала сву хипокризију и лицемерство које влада у хрватској политици и јавности јер она није нашла за сходно да у оваквој посебној прилици, када се обележава дан сећања на Холокауст, помене стравични геноцид почињен над Србима у Јасеновцу за време владавине усташког режима у НДХ-а. Очигледно је да не само за њу, Срби спадају у категорију осталих жртава Холокауста.

Ово њено и неприхватљиво обраћање у Аушвицу само је очигледна срамна политикантска манипулација јер се доводе у везу Сребреница и Вуковар са највећим злочином почињеним у историји човечанства. Јасеновац је као и много пута прећутан и то је константа која обележава не само данас политички живот у Хрватској. Али зато смо могли у недељнику Глобус да прочитамо исповест ћерке Анте Павелића, што је управо доказ више да се у Хрватској и даље наставља срамна релативизација и негирање страдања српског народа и наставља отворена рехабилитација усташке НДХ-а.

У овој ексклузивној исповести „Мој тата поглавник“ Вишња Павелић је преставила свог оца као брижног човека који није имао снаге и могућности да контролише усташке зликовце. Алудирајући на херцеговачко порекло Вјекослава Макса Лубурића, Вишња Павелић, гледајући у камеру и Јакова Седлара, рекла је: „Ви сте из Даламације. А оно је Херцеговина и то су страшне ствари. Он је убијао људе. Њега нико није могао контролирати. НИЈЕ ТАТИ БИЛО ЛАКО.

У одбрани свог оца Вишња Павелић била је до последњег тренутка. Тврдила је да су и у војсци били „генерали који су били Жидови. Али неки су били у партизанима и то се морало контролирати. Против Жидова мој тата никада није имао. Забранио је и да носе ознаке. Тко је био добар са СС-овцима, Дидо Кватерник. А полудио је на крају. Њихови фратри су прекрштавали а тата није имао ништа против православаца, примао их је у војску: Особно против Срба није имао ништа. Црква је увек била против тате – Павелић је сматрао да је Босна ди о Хрватске и тако је и она сматрала. Рекла је да она Хрватску каква је данас не доживљава као остварење свог сна и сна њезина оца.“

Јаков Седлар аутор овог повијесног и ексклузивног сведочанства овако означава своју ауторску улогу. „Знате, не улазећи у све што се догађало, ја сам Вишњу Павелић доживио као једну трагичну личност. То, је мој дојам.“

Овако вођен интервју и његов особни дојам само показује колико је снажна тенденција да се релативизује улога Анте Павелића и он такође представи као трагична историјска личност, која је била жртва клерикалних кругова и непослушних усташких кољача које он није могао да контролише. Они су вероватно спроводили насиље и погром над српским народом, Јеврејима, Ромима и хрватским антифашистима без његовог знања и учешћа јер он није особно ништа имао против Срба и православаца само што над њима на најбестијалнији начин спроведен стравични геноцид чији је трајни симбол постао логор и стратиште у Јасеновцу. Историчар Драган Марковина каже да је „можда највећа трагедија с којом се срео била када ми је једна студентица рекла врло озбиљно да од њих двадесетак с одсјека за повијест дванаестеро слави Десети травањ (дан оснивања НДХ), а притом четворо су дјеца из мјешовитих бракова.“

Очигледно да улазак Хрватске у Европску унију није донео поштовање људских права српског народа, већ је само разобручио још више снаге које се залажу за проусташке ставове, а нова влада је већ оцењена као најдеснија која је састављена још од времена када је десничар Фрањо Туђман био водећа политичка личност у држави, која је за њега била остварење тисућуљетног сна, а део тог сна за њега су била и „ достигнућа“ Независне Државе Хрватске . Прећуткивање и нереаговање на овакве манифестације усташтва у Хрватској много говори о немоћи Европске уније, али и њеној недоследности у одбрани основних вредности на којима почива.

Важно је само проћи њихову бирократску процедуру и испунити преговарачка поглавља и онда се добија отворена могућност и прилика да се у престоници једне од чланица Европске уније могу организовати проусташке и фашистичке демонстрације. То вероватно спада у поштовање политичког плурализма, без обзира на то што то доводи до потпуне негације основних цивилизацијских , демократских и европских вредности. Само је важно да постанете пуноправни члан европске породице народа и да испуните приступну процедуру, онда се слободно можете вратити својим испробаним антидемократским, ксенофобичним и расистичким идејама. И пример Хрватске заиста показује да се заиста убрзано долази до краја ере бла бла либерализма.

www.nspm.rs/politicki-zivot/kraj-ere-bla-bla-liberalizma.html

Виктор ЧЕРНИШЕВ

 

У једној од својих лекција у Информативно-просветитељском центру “Нада” у Кијевско-Печерској лаври, професор богословља Виктор Михаилович Чернишев, филолог по првобитном образовању, поново се вратио актуелној теми слободе, то јест, праву да се доносе одлуке полазећи од унутрашњих побуда.

Нека сам и убога, али ја сам код Бога!

Марина Цветајева

 

Сам Христос је рекао: “Ја сам хлеб живота који је сишао с Небеса” (Јован 6: 48). Не живи човек само од хлеба него од сваке речи која излази из уста Божијих. Пошто је реч – једно од имена Божијих, онда реч садржи у себи стваралачки аспект. Њом се може стварати, али на жалост, може се и погубити. Реч Божија, растворена вером, доноси нам истинску слободу.

Да би сте искористили своје право на слободу – неопходна је одређена култура како том слободом не би увредили ближњег. Јер пријатељство са светом је непријатељство са Богом. Човек је зато роб страсти јер страсти нису његове. Оне су стране Духу. Као неки паразити који су се прикачили и сисају нас. Грех нас “закуцава” и постаје господарем душе.

Као што смо већ говорили, либерализам под слободом сматра оправдање страсти и због тога нас неизбежно доводи до сведозвољености. А у самој суштини истинско ослобођење човека почиње са његовим сазнањем да је он раб Божији! То се догађа када роб греха, који живи страстима, постаје раб Божији и самим тим стиче слободу. Јер је слобода нераздељива од Истине. Није случајно сам Христос рекао: “Познајте истину и истина ће вас учинити слободним”. Рабство Божије је искупљење човека од ропства греха како би му се даровала истинска слобода, а онда и синовство Божије. Слобода је ослобођење срца од свега туђег. То је светлост која се излива из вечности. То је излазак из материјалног, опредмећеног страсног стања и приобшћење Божијем савршенству.

Киници, стоици, будисти различито се односе према слободи. Киници – кроз подсмех, стоици – кроз гордо презрење, будисти – кроз уништење сваке жеље. Но, то је слобода… смрти. Киници су разрушавали традицију, етику, дозволили су човеку делатност срамних ствари. Када је Диоген оболео од грознице, уместо куражности цоктао је зубима – схватио је да је душа повезана са плоти.

Стоици су у себи оваплотили безумље гордих и осудили су свет као недостојан њих. Они су се забаракидирали у “кули од слонове кости” презирући људе и живот. Они не одговарају на увреде јер сматрају понижавајућим лајање на чопор паса. Божанство за стоике не постоји јер тако скверну слику као што је тај свет, није могао нацртати велики уметник. Они се користе учењем о неким вишим духовима – логосима и о енергетским елементима који генеришу наш материјални, у суштини никоме потребни живот. Епикурејска слобода – “Наслађујем се јечменим гулашом”, то јест малим. Но, тражење насладе у свему није се могло задовољити затворским следовањем, па су се претворили у хедонисте, где жеља одузима слободу човеку и претвара га у роба.

У будизму ми примећујемо слободу од свих менталних садржаја, то јест, видимо уништење сваке жеље. “Танха” – жеља – представља узрок свих наших патњи. Ми патимо због нереализованих жеља, а на смену испуњеним жељама долазе нове. У својо суштини будизам представља – унутрашњу емиграцију. Нирвана представља завршно стање коме треба да тежи будист. То је уметност стварања психичког вакуума и гашења свести у себи, како би се упало у празнину без дна. То је слобода од самог себе, као индивидуе.

О револуционарној слободи смо већ говорили – то је слобода ђавола. У резултату прве револуције на небесима дошло је до васељенске катастрофе. Грех представља унутрашњу револуцију против сопствене савести, жеља да се од ње одвоји, да је уништи и згази. Погледајте реч “бездан” – без дна! Пад сатанин је такође лет… У књизи о Јову је речено “пао је деница, син зоре, на Север”. Север нас асоцира на хладноћу, таму, унутраши неред.

Разноврсност порочне слободе је и сквернословље које загађује наше улице, куће, попту канализације која се пробије на површину. То је интелектуални смрад који личи на жиг – покушај нижих душа да се изједначе са оним који су изнад њих. Убити у себи сопствено духовно достојанство које се огледа у умећу да се уважава други човек. Често се у скверној бици помиње име Божије. У сквернословљењу се човек ослобађа од стида и он у томе види слободу…

А као што смо већ рекли – Реч је један од Имена Бога. Реч искуство (искуство на црквенословенском и руском језику значи уметност – примедба преводиоца) подсећа стваралачке људе на то да се они као нико други налазе близу искушења. Из тога следи да уметници треба да пребивају у духовној трезвености.

Реч надахнуће. Господ као да је дунуо дахом, дунуо је и “човек је постао жива душа”. (Постање 2: 7). Звук, реч, глина – не могу нас одушевљавати без учешћа Творца, Духа Светог. Отуда надахнуће.

Узмимо реч призвање – то је призив: не покушавајте да радите шта било, него само оно на шта вас призива Бог.

Управитељ (владар) – то јест онај који је призван да води поверени му народ по правилном спасоносном путу. Из тог проистиче да код нас нису сви “управитељи” него чешће “укривитељи”.

Собитије (догађај) – нешто што се десило а што се по свом значају и размерама разликује од сивила свакодневнице. То је учешће у нечему што је тај догађај учинило знаменитим, то јест са битисањем.

Убогост није неадекватност с православне тачке гледања, па тако ни физичка. “Ја нисам од овога света” (Јован 8: 23) – рекао је Господ. То што је у свету жигосано – пред очима Божијим је – виша врлина. “Јер је мудрост овога света пред Богом безумље” (1 Коринћанима 3: 19). “Не бој се грмљавине богатога, него суза убогога” – каже пословица. Или да се присетимо стихова Марине Цветајеве: “Нека сам и убога, али ја сам код Бога!”

Словени – то су људи обдарени посебним даром речи (слова). Ни један други народ на свету нема тако велику и богату књижевност као што је руска словесност: језик Пушкина, Гогоља, Достојевског, Толстоја. Код нас се књижевност назива словесношћу, од слова (речи), а не од литера (слова).

Образовање – од образа – иконе. Ми смо прва икона, јер смо ми – образ Божији.

Безобразлук – губитак образа Божијег. Образ тежи ка томе првом праобразу какав је он био у Едемском врту.

Наказаније (кажњавање) – издавање казне. Због тога нас такви људи попут Стаљина или Наполеона асоцирају на “личности”. У то време као личности се јављају носитељи Лика. То су светитељи!

Реч бомж (бескућник) највероватније у њеној суштини не треба тако изговарати. Постоје добре речи бедолага, горемика (јадник, несрећник). Јер у народу се каже “не заричи се просјачком торбом и затвором”.

Скверне речи – то су израслине на језику које мењају нашу слободу. Унакажење језика – то је срамно сведочанство отпадија руског човека од Бога. То је боравак у неслободи. После преврата 1917. године додељивали су таква исконструисана имена попут Вилен (В.И. Лен – ин), Марлен (Мар – кс и Лен – ин), Дазрдраперва (Да здра – вствует перв – ое маја), Ујурвкос (У-ра! Јур – а в кос – мосе).

То је новоговор нашег времена: бабки, байк, башлять, бойфренд, гейклуб, ксимник, ништяк, лейбл, пиарить, пофигист. То су и речи наказе: «кофехаус» уместо чајџиница, «фейсконтроль», «дрескод», «топ-менеджер» (куда он топће?), «спонсор» је увек био добротвор. Људи сада не разговарају него “четују” на “нету”… Не иду у продавницу него у “шопинг”. И свој образ стварају уз помоћ “имиџмејкера”. Све те речи су – Смердјакови језика. То је када трпељивост називамо “толеранцијом”, преимућство – “преференцијом”, разногласје (неслагање) – “плурализмом”, сагласност – “консензусом”. Тестирање куражности по данашњем је – “драјв”. Музика за филм је “саундтрак”. А филмови више уопште нису кинематографија него “блокбастери” или “римејки”. Наравно, јер су филмске пробе одавно замењене “кастинзима”. То силно подсећа на улизивање!

Псовке – нецензурисани изрази – изазивају мутације које доводе до дегенерације човека. Научници тврде да свако изговарање речи није ништа друго него таласни генетички програм који утиче не само на нас него и на живот наших потомака. Узмите реч псовку “сволоч” (то је када смеће сабијају у гомилу а затим се избацује изван кућног прага). За верујућег човека духовна кућа је – храм. А вечна кућа је – Царство Небеско. Зато је реч “сволоч” у ствари жеља другом човеку да он буде лишен своје куће, избачен из вечне куће, као смеће и подеротина. Као у Јеванђелској причи када је домаћин наредио слугама да избаце недостојног госта иза прага, у ноћну таму. Дакле, у мистичном плану “сволоч” значи – недостојан спасења, протеран или избачен ван. Или на пример, друга реч “подлац”, ниски, пузећи, који се налази под ногама. То је образ демона из преисподње (пакла) – он је “испод свих”. То је образ змије која је “подлегла” нашим праоцима и довела их до искушења. Том речју ми желимо да уподобимо таквог човека змији, како би се он налазио у дубини преисподњој, тако је подлегао да би био испод свих.

Нису случајно у црквено-словенском језику речи “језик” и “народ” једно те исто. Какав језик, такав и народ. Грешници којима је близак увредљиви псеудојезик, постају псеудољуди. То је то заједништво са првим револуционаром и поклоњење псеудоспаситељу – антихиристу. Апостол Павле је рекао: “Искупљени сте скупом ценом – не будите робови”.

Превод са руског: ruskline.ru/special_opinion/2015/12/esli_eto_svoboda_to_ot_chego/

-
  • NYT оцењује: пред крај 2015. године ситуација је по први пут тема постала рањивост либералног светског поретка, а не његова стабилност. На периферији ЕУ – у Грчкој, Мађарској и Пољској – либералне снаге више не могу да се похвале победама. Штавише, главне странке су у 2015. године почеле да губе од националиста у Великој Британији, Француској, Шпанији и Шведској
  • Либерализам ће, наравно, живети још неко време, али први пут после много година Запад у том питању треба да се осигура. Јер, одлука Меркелове да отвори границе за избеглице с Блиског Истока, која јој је донела похвале глобалиста, допринела је порасту тенденција које прете европском либерализму. И Владимир Путин је својом војном политиком у околним земљама и на Блиском Истоку само пољуљао имиџ западног света
  • Трамп неће бити кандидат републиканаца за председника, Џереми Корбин и Марин Ле Пен неће се наћи на челу својих држава, Шведска се неће претворити у фашистичку земљу, а Европска унија се неће распасти. И верзије да ће Европа постати исламска империја или стаљинистичка држава пре се могу сврстати у фантастику него у реалне варијанте будућности.

        ПОЛИТИЧКА ситуација у Европи, САД и на Блиском Истоку показује да се у либералном светском поретку појавила пукотина, али се још није сломио, оценио је New York Times.

        Утицајни амерички дневни лист подсећа да је током последњих 25 година у свету владао либерално-демократски капитализам.

        Можда није био идеалан и нису се сви с њим слагали, али су његове позиције деловале прилично стабилно. Било је тешко замислити да то уређење може да се распадне, а још теже – шта би могло да га замени, наглашава аутор текста у NYT.

        Када је пукао „dot-com мехур“, кад су се догодили терористички напади 11. септембра, Ирачки рат и финансијска криза, многе су зачудили консолидованост и консензус у западном друштву.

        У свету се у том тренутку није појављивала никаква нова идеологија која би могла да понуди алтернативу либерализму, као фашизам или марксизам у своје време.

        Међутим, пред крај 2015. године ситуација се променила, наставља лист, и по први пут је ове године „тема постала рањивост либералног светског поретка, а не његова стабилност“. Нарочито се то осећало на европским просторима, где су странке центра традиционално успешно побеђивале снаге које су угрожавале сан о уједињењу континента.

        Сада на периферији ЕУ – у Грчкој, Мађарској и Пољској – оне више не могу да се похвале таквим победама. Штавише, главне странке су у 2015. године почеле да губе од националиста у Великој Британији, Француској, Шпанији и Шведској.

        „Екстремне“ странке почеле су да побеђују у Европи делимично због тога што је центар демонстрирао своју слабост, сматра аутор чланка. Он као пример наводи одлуку Ангеле Меркел да отвори границе за избеглице с Блиског Истока, која јој је донела похвале глобалиста, али је допринела порасту тенденција које прете европском либерализму.

        Исламска држава ће, вероватно, ипак пасти, али је она, врбујући борце из западних земаља, донела на свет нову шему модерног сукоба. И руски председник Владимир Путин је својом војном политиком у околним земљама и на Блиском Истоку само пољуљао имиџ западног света.

        Што се тиче Сједињених Држава, ако се изузме Доналд Трамп, главним политичким догађајем године може се назвати појављивање „нове левице“.

        И сам Трамп својим начином понашања, национализмом европског типа и надменим ауторитаризмом показује да, ако су бирачи већ спремни да му дају толико гласова, као што, уосталом и истраживања показују, вера у демократију код људи опада, сматра NYT.

        Међутим, аутор чланка је уверен: Трамп неће бити кандидат републиканаца за председника, Џереми Корбин и Марин Ле Пен неће се наћи на челу својих држава, Шведска се неће претворити у фашистичку земљу, а Европска унија се неће распасти. И верзије да ће Европа постати исламска империја или стаљинистичка држава пре се могу сврстати у фантастику него у реалне варијанте будућности.

        Либерализам ће, наравно, живети још неко време, али први пут после много година Запад у том питању треба да се осигура, пише New York Times.

        Подсетимо, Трамп је у предности у односу на супарнике-републиканце у председничкој трци за око 20 одсто. У Француској Национални фронт је победио у првом кругу у пола региона на локалним изборима, али није успео да дође на власт ни у једном региону после другог круга.

        У Немачкој пада рејтинг Ангеле Меркел и њене странке. Министар иностраних послова Немачке Франк-Валтер Штајнмајер изјавио је да је председник Социјалдемократске партије Немачке и вицепремијер Савезне Републике Немачке Зигмар Габријел способан да буде канцелар…

извор:fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/new-york-times-zapad-prvi-put-pocinje-da-se-pita-hoce-li-liberalna-demokratija-opstati