понедељак, јануар 22, 2018

Тагови Вести таговане са "Либија"

Либија

Пре неколико недеља подробно смо разматрали ток истраге ситуације око Либије у Међународном кривичном суду (МКС). Ситуација у Либији била је предата у МКС од стране СБ ОУН у марту 2011. године. Резолуција СБ ОУН № 1970 је прописивала тужилаштву МКС да почне истрагу у оквирима кршења међународног хуманитарног права у оружаном сукобу који је почео у земљи.

Прошло је више од пет година, но, упркос свему, МКС није могао размотрити ни један предмет. Предмет против М. Гадафија био је једноставно „прекинут“ у вези са смрћу оптуженог. Без обзира на то што су убице биле добро познате, суд је просто затворио предмет уместо њиховог позивања на одговорност због ометања спровођења правосудног поступка. Предмет против Сејфа Гадафија није био доступан, јер се оптужени нашао у рукама устаника (провинције Зинтан), који се не потчињавају никаквим властима у Либији. А таквих „власти“ у данашњој Либији има и превише, иако ни једна „власт“ не контролише колико-толико значајан део територије земље. Недавно је Сејф Гадафи био оправдан од стране локалног суда и пуштен на слободу. Тужилац МКС је приказао крајњу заинтересованост у спровођењу процеса над њим и затражио је његову предају у МКС од… владе Либије. Корак који не губи, јер та „влада“ не контролише чак ни целу престоницу, а до Зинтана они по свој прилици никад неће доспети… У стварности се МКС као огња плаши спровођења судског процеса над С. Гадафијем, јер је циљ потернице за хапшење био покушај правног „осветљења“  агресије НАТО и реално никаквог суђења над Сејфом Гадафијем нико се није ни спремао да спроводи. На крају, предмет против А. ал-Сенусе је био „неприхватљив“, зато што ће се локални суд, наводно, боље суочити са судским процесом над њим. Иако је МКС-у веома добро познато да се не само судска власт, него и цела земље налазе у распаду. Но, узрок тог отказа да спроводе судски процес је опет тај исти: издавање потернице за хапшење је угодно НАТО пакту, као и одсуство реалних доказа против оптужених.

Током последњих шест година тужилац МКС није могла да предочи ни једну нову оптужбу у односу на друге учеснике оружаног сукоба. Без обзира на огромну количину сведока о зверствима од стране „устаника“ (да и не говоримо о резултату – потпуном рушењу државности Либије) за тужиоца МКС – они су анђели и никакве злочине нису починили. Такве су и армије земаља НАТО пакта које су починиле агресију против Либије. Покушај да се позове на одговорност представник Исламске државе, о коме се говорило у Извештају тужиоца МКС током истраге за 2015. годину, није се ничим завршило: у новом Извештају за 2016. годину о Исламској држави нема чак ни помена…

И ево одједном после шест година од свргавања М. Гадафија, тужилац МКС изненада подиже нову оптужницу! Цео свет је зауставио дисање… Устаници? НАТО? Исламска држава?… Испоставило се да се нова оптужница односи на бившег сарадника службе безбедности М. Гадафија! Постало је јасно да Ф. Бенсуда једноставно саботира истрагу ситуације у Либији, покушавајући да свали кривицу само на једну страну у сукобу и да истинске злочинце спаси од одговорности.

Подсећамо да је МКС формално независан орган. Међутим, по предметима који су предати у МКС од стране СБ ОУН, управо Савет остварује контролу над током истраге. Током последњих шест година тужилац МКС редовно извештава чланове СБ ОУН о току истраге и сви чланови СБ су били апсолутно задовољни резултатима делатности тужиоца. Једини изузетак била је Руска Федерација. Последњих година она све оштрије почиње критиковати тужиоца због истраге ситуације у Либији.

На последњем заседању СБ ОУН по питању разматрања извештаја тужиоца по либијском досијеу, руски представник је посебно оштро критиковао г-ђу Бенсуде због практично потпуног неуспеха у раду. Ми смо у ранијем тексту подробно разматрали то заседање.[1] И та прича је сада добила брз и неочекиван наставак.

Буквално после пар недеља од тог заседања СБ ОУН, тужилац МКС ф. Бенсуда је подигла нову оптужницу. Овај пут против Махмута Мустафе Бусајуфа ал-Верфалија. Међутим, није баш једноставно схватити ко је тај ал-Верфали. Ако су положаји и звања свих осталих оптужених у оквирима либијског досијеа директно наведени, то је ствар са ал-Верфалијем сасвим другачија. Ни „Налог за хапшење“, ни саопштење за штампу МКС[2] не даје одговор на питање: ко је тај Махмут Верфали? Чудно, зар не?…

Међутим, уколико изучимо контекст ратних операција, у оквирима којих су се одигравали догађаји и почињена погубљења, за која оптужују Верфалија, онда изгледа постаје могућно схватити шта се заиста десило…

Као прво, обратимо пажњу на време кад су почињени злочини за које се оптужује Верфали. То је заправо последња година – између јуна 2016. године и јула 2017. године. Као друго, обратимо пажњу на то за шта се оптужује Верфали. То је низ епизода  (претпостављених седам), који су почињени лично или путем издавања наредби које су довели до погубљења 33 човека, заробљена за време анти-терористичке операције. То јест, ради се о погубљењу терориста-бојевика. Као треће, сва сведочења о злочину добијена су уз помоћ видео-записа објављених на Фејсбуку. Зар вам то заиста не изгледа чудно?… Не личи да је то резултат озбиљне истраге. Све говори у прилог томе да је овај предмет потпуно нелогичан и да је он припремљен у журби. Седам погубљења и убијена 33 човека… Постоје сведочанства за убиства десетина хиљада људи. Зашто су изабрали тај предмет, који очигледно не припада размерама рада МКС? Постоје сведочанства о убиствима хиљада цивилних лица. Но, Верфали је казнио бојевике терористе, који су били заробљени. Зашто се МКС у својству свог приоритета залаже за бојевике-терористе, а не цивилна лица? И чему толика журба? Какви су циљеви тог новог налога за хапшење?…

Одговор на то питање пружа нам један детаљ: војна операција у којој је узео учешће Верфали, одигравала се у оквирима друге, још крупније војне операције, заправо операције „Достојанство“, чији је циљ био локализовање и ликвидација терориста који су засели у Бенгазију. А већ само та информација нам даје и одговор на сва питања. Ради се о томе да је командант операције „Достојанство“ генерал Халиф Хафтар.[3] Без обзира на то што је налог за хапшење издат против Верфалија, у њему је садржана информација која је довољна да се донесе закључак: тужилац МКС не прети њему, него баш Х. Хафтару. Подсећамо да генерал Х. Хафтар не признаје садашњу „званичну“ власт у Либији коју је признао Запад и руководство ОУН. Истовремено, Русија је не једном пружала своју подршку[4] генералу и више пута га примала у својству високог госта.[5] Тако да је нови налог за хапшење, заиста издат у журби. Одмах после оштре критике Русије у односу на тужиоца Бенсуду. „Хтели сте нове оптужнице по Либијском досијеу? У односу на устанике? Изволите! То ће бити налог за хапшење оних снага које ви подржавате“ – такав је био оштроумно увредљив одговор тужитељке Бенсуде Русији.

На тај начин је МКС још једном показао да он није судски него политички орган и да у овом тренутку припрема оптужнице против оних снага које не признају „званичну“ власт у Либији. Није важно што та влада не контролише не само територију земље, него чак ни њену престоницу. Важно је да у њој седе људи потребни глобалној власти. И због тога ће свако ко представља препреку тој „влади“ бити оптужен за чињење међународних злочина.

 

 

 

[1] Међународни кривични суд – предмет против Либије // www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/medjunarodni-krivicni-sud-predmet-protiv-libije/

[2] Situation in Libya: ICC Pre-Trial Chamber I issues a warrant of arrest for Mahmoud Mustafa Busayf AL-WERFALLI for war crimes // www.icc-cpi.int/Pages/item.aspx?name=pr1328

[3] Situation In Libya. In The Case Of The Prosecutor V. Mahmoud Mustafa Busayf Al-Werfalli. Warrant of Arrest // www.icc-cpi.int/CourtRecords/CR2017_05031.PDF

[4] У интервјуу агенцији «Интерфакс», 10. фебруара 2017. године, заменик Министра иностраних послова РФ О.В. Сиромолотов је охарактерисао позицију Русије у односу према Х. Хафтару на следећи начин: «У Москви полазе д тога да је он један од људи са „политичком тежином», који иа реалан утицај на распоред политичких снага у савременој Либији. Поред тога, Х. Хафтар је много учини и наставља да чини по питању борбе са терористима из «Исламске државе». Захваљујући њему земља је обновила извоз нафтне производње и почела добијати ресурсе, неопходне за решавање насушних социјално-економских проблема. Притом Либијска национална армија, по нашем мишљењу, може представљати костур будућих јединствених ооружаних сила земље…» // www.mid.ru/web/guest/foreign_policy/news/-/asset_publisher/cKNonkJE02Bw/content/id/2638085

[5] Види, на пример: www.mid.ru/web/guest/sovesanie-poslov-i-postoannyh-predstavitelej-rossijskoj-federacii-30-iuna-1-iula-2016-g./-/asset_publisher/sznBmO7t6LBS/content/id/2338047; www.mid.ru/web/guest/maps/ly/-/asset_publisher/wcPZCnhgb1aW/content/id/2538727

-

Борис Степанов

Халиф Хафтар је ипак успео да преломи ситуацију у Либији. Пошто су фелдмаршал Хафтар и његова „Либијска народна армија“ ослободили Бенгази, са њим је одлучио да се сусретне у Паризу руководилац Владе националне сагласности Фаез Сардаџ.

Либија је тај тренутак чекала пуне две године.

Двовлашће у земљи је свима досадило и свакако је дошло време да се грађански рат, који је уништио некада богату државу, прекине. У супротном ће се пролити нове реке крви, а борци ИСИЛ-а ће у Европу да увезу нове стотине и хиљаде терориста. Они неће оставити на миру ни Французе, ни Италијане, ни Шпанце. Либијска маршрута „ради“ већ годинама, и она је врло детаљно исцртана. Са њом је борба могућа само уз испуњење једног услова – уколико постоји заједничка координација напора политичара у Триполију и Тобруку. Само у том случају у земљи ће моћи да се и даље договара о томе како и када да се обаве председнички и парламентарни избори.

Најважније је да су у Паризу и фелдмаршал Халиф Хафтар и председник Владе националне сагласности покушали да нађу заједнички језик. То је врло важан тренутак. Јер у Либији је само један човек знао да се договара са свима. То је био Моамер Гадафи. Али њега су по налогу Барака Обаме и Хилари Клинтон растргли подивљали устаници који су одлучили да уведу „демократију на амерички начин“. Уместо демократије су добили локалне и стране кољаче који су брзо разделили нафтне бушотине и одмах почели да ратују између себе.

Само је фелдмаршал Хафтар, Гадафијев ученик и његов саборац, уз подршку Русије и неколико западних земаља успео да преузме контролу на 80% територије Либије. Стварну власт има фелдмаршал, а политичку његов противник Фаез Сараџ. Први корак једног према другом је већ направљен. Сараџ одлично схвата да он мора без двоумљења да се престроји и да тражи компромис са јаком и утицајном личношћу. Фелдмаршал је под своје заставе окупио 60 хиљада људи, научио их је да се боре професионално и показао да се са ИГИЛ-ом може успешно борити ако се забораве претходне несугласице и увреде. Сада нема никаквог смисла да један другом доказују ко је прави газда у Либији. Домаћина ће да изабере народ и њему у томе треба помоћи. Ови дана је фелдмаршал дао сензационалну изјаву – он нема ништа против да син Моамера Гадафија уђе у политички живот. Сејф ал Ислам је шест година био у рукама оружане групације „Абу Бак ас-Садик“ и недавно је ослобођен из затвора. Врло је вероватно да ће Гадафијев син и фелдмаршал покушати да нађу разуман компромис. Либија жели мир, то је свим јасно – и Северној Африци, и Паризу, и Риму, а – очигледно – и Вашингтону.

-

Борис Степанов

У рукама „Либијске националне армије“ (ЛНА) је Бенгази, по величини други град у Либији, центар нафтне индустрије и важна поморска лука. Њом руководи Халиф Хафтар који је некада студирао у СССР-у и 20 година живео у САД-у и који је најзад сасвим ослободио град од терориста. Бенгази је био у рукам терориста од 2014.године. Од Бенгазија су 2011.године и почели немири који су довели до Гадафијевог свргавања и грађанског рата. Гадафијев бивши генерал оружаних снага, а сада фелдмаршал Хафтар, вратио се 2011.године из САД у отаџбину и почео да сакупља војску. Објавио је рат терористима и исламистима и свом народу обећао: „Либија ће постати гробље међународног тероризма“. У шест година фелдмаршал је под своје заставе ставио 60.000 људи и сада контролише приближно 80 процената територије земље. Осим Бенгазија ЛНА је успела да од оружаних формација одузме нафтне терминале и војне аеродроме на југу. Произилази да је у Хафтаровим рукама главни део реалне власти у Либији. Сада је потребно направити споразум са снагама Владе националног јединства и радити на завршавању грађанског рата. Ако се то уради, у том случају ће се, прво, прекинути талас афричких избеглица у Европу. Тако је бар било у време пуковника Гадафија. После његовог свргавања Либија је потонула у хаос и безвлашће. Вође ИСИЛ-а су то искористиле и Либију су поделиле на вилајете. Врло богата земља којом није имао ко да влада и њени најважнији градови Триполи, Сирт и Бенгази су постали центри „калифата“ који се постепено ширио по читавој Северној Африци. Друго, практично је нереално размишљати о увођењу реда у земљи уколико у њој не постоји централна власт. Зато Запад данас типује на фелдмаршала. С њим су већ разговарали министар иностраних послова Велике Британије Борис Џонсон и министар иностраних послова Немачке Зигмар Габриел. При том су оба допутовали авионом у град Тобрук који се сматра за постојбину фелдмаршала Хафтара. Али је најважнија следећа чињеница: либијска нафта је итекако потребна Европи.

После ослобођења Бенгазија и јачања позиција фелдмаршала нагло се повећала експлоатација нафте. Још 30.јуна дневно је вађено 900 хиљада барела. Сада је у томе постигнут највиши показатељ за Либију: 1,005 милиона барела у 24 часа. То је највиши показатељ за последње 4 године. Уколико фелдмаршал Хафтар који се сматра за ученика и присталицу Моамера Гадафија и у кога има поверења и Запад, успе да успостави ред и да заустави грађански рат који је разорио Либију и претворио је у ћебе од остатака тканина, постаће јасно да је план Барака Обаме и Хилари Клинтон о увођењу демократије у Северну Африку заувек пропао. Демократија преко бајонета и крви десетина хиљада људи може да донесе само јад и беду. «Либијски колач од нафте» који се процењује на 48 милијарди барела мирно је могао да се подели и за Гадафијевог живота. Међутим, Вашингтон 2011.године то није хтео. Обама је хтео баш све и одмах. Џин из лампе је пуштен на слободу на само неколико недеља, али ево већ 6 година нико не успева да га врати у лампу. Можда ће то поћи за руком фелдмаршалу Хафтару. Либија заслужује мир, мир је потребан и њеним суседима, а потребан је и Европи.

Нил Кларк

Ресурсима богата, социјалистички вођена, мултиетничка секуларна држава, са привредним системом којег одликују висок ниво јавног/друштвеног власништва и великодушни издаци за социјалну помоћ, образовање и социјалне услуге.

Независна спољна политика, уз пријатељске и добре трговинске односе са Русијом, подршку за Палестину и афричко и арапско јединство – и историјска подршка за анти-империјалистичке покрете.

Друштвени напредак у многим областима, укључујући и еманципацију жена.

Све горе наведено веродостојно описује Савезну Републику Југославију, Либијску Арапску Џамахирију и Сиријску Арапску Републику. Три земље на три различита континента, које су имале толико тога заједничког.

Све три су имале владе које су себе сматрале социјалистичким. Све три су водиле спољну политику независну од Вашингтона и НАТО. И све три су биле мете промене режима/уништења од стране САД и њихових савезника, уз коришћење невероватно сличних метода.

Први корак који су направили империјални грабљивци био је наметање драконских економских санкција ради онеспособљавања њихових привреда, слабљења њихових влада (за које се увек користила реч „режим“) и стварања политичких немира. Између 1992-95. и опет 1998. Југославији су наметнуте најтеже санкције које су икад примењене против неке европске државе. Санкције су чак укључивале и забрану летења за државну путничку авио компанију ЈАТ, коју је наметнула ЕУ.

Либија је била под америчким санкцијама од 1980-их до 2004. па онда поново 2011. када је земља са највишим Индексом људског развоја у Африци бомбардована назад у камено доба.

Сирија је под америчким санкцијама од 2004. с тим што су оне знатно пооштрене 2011. када је операција промене режима пребачена у највишу брзину.

Други корак је био подршка оружаним милицијама/терористичким проксијима ради дестабилизације ових држава и помоћи у свргавању тих „режима“. Стратегија је била релативно једноставна. Терористички напади и убиства државних званичника и војника би изазвали војну реакцију „режима“, чији би лидер онда био осуђиван за „убијање сопственог народа“ (или, у случају Милошевића, других етничких група), а све ради оправдавања „хуманитарне интервенције“ од стране САД и њихових савезника.

У Југославији је америчка прокси снага била Ослободилачка војска Косова, чију је обуку и логистичку подршку обезбедио Запад.

У Либији је групама повезаним са Ал Каидом, попут Либијске исламске борбене групе, пружана помоћ, а НАТО је фактички деловао као Ал Каидина авијација.

У Сирији је масовна помоћ дата анти-владиним исламистичким борцима који су еуфемистички називани „умереним побуњеницима“. Онима који су водили операцију промене режима није сметало што је оружје које је давано „умереним побуњеницима“ завршавало у рукама група попут ИСИС-а. Напротив, амерички обавештајни извештај из 2012, са ког је у међувремену скинута ознака тајности, показује да су западне силе поздрављале могућност успостављања салафистичке кнежевине у источној Сирији, као средство изолације „сиријског режима“.

Трећи корак је текао паралелно са прва два, и састојао се од немилосрдне демонизације руководстава циљаних држава. То је значило да су они редовно поређени са Хитлером и оптуживани за спровођење или планирање геноцида и вишеструких ратних злочина.

Милошевић – председник Југославије – био је означен као „диктатор“, иако је био демократски изабран лидер земље у којој је више од 20 политичких партија слободно деловало.

Моамер ел Гадафи из Либије је представљен као нестабилни лудак са пеном на устима, који се спремао да покрене масакр у Бенгазију, иако је на челу земље био још од краја 1960-их.

Што се тиче Асада у Сирији, истина је да је он наследио ауторитарни једнопартијски систем, али му нису признате никакве заслуге за увођење новог устава који је окончао политички монопол Бас партије. Уместо тога, је он окривљен за све смрти у сиријском сукобу, па чак и смрти на хиљаде сиријских војника које су убили „побуњеници“ које су финансирали и наоружавали Запад и земље-чланице Заливског савета за сарадњу.

Четврти корак империјалне стратегије био је размештање „чувара капије“ – односно „утеривача империјалне истине“ – ради оцрњивања или клеветања сваког ко би се усудио да стане у одбрану циљаних држава, или ко би изјавио да их треба оставити на миру.

Ратнохушкачка и пријатељски настројена према финансијском капиталу лажна левица је била коловођа медијских кампања против ових земаља, како би се пројектима промене режима/уништавања дао „прогресивни“ ореол, и како би се истински „стари“ левичари застрашили или убедили да не оспоравају доминантни наратив.

Ради потпуне дискредитације, Југославија, Либија и Сирија су етикетиране као „фашистичке“, иако су њихова руководства била социјалистичка а њихове привреде вођене на социјалистичким основама. У исто време су истински фашисти, попут анти-владиних групација у Украјини (2013-2014), добијали енергичну подршку од стране НАТО-а.

Пети корак је била непосредна амерички/НАТО вођена војна интервенција против „режима“, чији су окидач била наводна (планирана) зверства које је починила циљана држава. У тој фази, САД би се својски трудиле да саботирају било какво мирно решење сукоба које су они и њихови регионални савезници потпалили. На конференцији у Рамбујеу у марту 1999. на пример, југословенским властима, које су прихватиле међународне мировне снаге за Косово, је представљен ултиматум који једноставно нису могле да прихвате. Лорд Гилберт, који је у то време био министар одбране Велике Британије, касније је признао да су „услови који су представљени Милошевићу (укључујући и право НАТО снага на слободно кретање по читавој земљи) били апсолутно неприхватљиви… све то је било сасвим намерно урађено.“

Током 2011. casus belli је био тај што се „бесни пас“ Гадафи спремао да масакрира цивиле у Бенгазију. Требала нам је „хуманитарна интервенција“ да то зауставимо, како су нам непрестано понављали. Пет година касније, извештај Комитета за спољне односе Доњег дома британског парламента је закључио да „тврдња да би Муамер Гадафи наредио масакр цивила у Бенгази није подржана доступним доказима“.

Током 2013. разлог за непосредну војну интервенцију у Сирији је био наводни хемијски напад у Гути од стране „Асадових снага“. Међутим, овог пута је британски парламент гласао против војне акције и планиране „интервенције“, што је увелико фрустрирало неоконе гладне рата. Међутим, они још увек не одустају.

Недавне тврдње Беле куће да поседују доказе да је сиријска влада планирала напад хемијским оружјем и да би за исти, ако би се десио, био окривљен Асад, показују да Империја још увек није одустала од Пете фазе за Сирију.

Шеста фаза пројекта доноси наставак америчких напора да се саботирају кораци у правцу мировног споразума када бомбардовање већ почне. То се десило за време бомбардовања Југославије и НАТО агресије на Либију. Омиљена тактика за спречавање мирног расплета је дизање оптужнице против лидера циљане државе за ратне злочине. Против Милошевића је подигнута оптужница на врхунцу бомбардовања 1999, а против Гадафија 2011.

Седма фаза је „успешно завршена мисија“, када је операција промене режима извршена, а циљана земља или разбијена или претворена у пропалу државу, чије су стратешке важне области/ресурси стављене под америчку/западну контролу. Југославија је растурена а њена привреда у друштвеном власништву приватизована. Црна Гора, тај велики трофеј на Јадрану, се недавно придружила НАТО-у.

Либија, коју је Дејли телеграф 2010. величао као врхунску дестинацију за крстарење, сада је безаконо игралиште за џихадисте и место где се туристички бродови не усуђују да пристану. Ова земља, која је под Гадафијем свим својим грађанима обезбеђивала бесплатно образовање и здравство, недавно је доживела повратак трговине робовима.

Мада срећом није доживела Седму фазу, Сирија је ипак враћена четрдесет година уназад. Према извештају УНДП-а: „Упркос томе што је достигла, или била на путу да достигне Миленијумске развојне циљеве (смањење сиромаштва, основно образовање и полна равноправност у средњем образовању, смањење стопе смрти новорођенчади и повећан приступ побољшаним санитарним условима) за 2011, процењује се да је, после прве четири године кризе, Сирија пала са 113. на 174. место Индекса људског развоја.“

Наравно, Империја хаоса није растурила само ове три земље. Постоје сличности и са оним што је задесило Авганистан и Ирак. Крајем 1970-их САД су почеле да подржавају исламистичке побуњенике у циљу дестабилизације и свргавања левичарске, про-московске владе у Кабулу.

Од тада је Авганистан непрекидно у хаосу, а САД и њихови савезници су 2001. извршили инвазију земље ради обарања талибанског „режима“ који је израстао из „побуњеничког“ покрета којег су САД подржавале.

Ирак је дошао под удар разорних, геноцидних санкција које су под америчко-британским притиском остале на снази чак и пошто се земља разоружала. Затим је и на њу извршена инвазија под лажљивим изговором да њен лидер, Садам Хусеин, још увек поседује оружје за масовно уништење.

Истина о томе шта се дешавало је исувише шокантна и ужасна да би је западни мејнстрим медији икад признали. Наиме, од пропасти Совјетског Савеза САД и њихови савезници циљају, једну по једну, независне, ресурсима богате и стратешки важне земље.

Није поента у томе да ли су те земље савршене и да ли је у неким од њих било периода политичке репресије или не, већ да су оне одређене за уништење само због тога што су стајале на путу империјалиста. Пропагандисти недавних амерички вођених ратова желе да ми те сукобе посматрамо као „појединачне“, где су „проблем“ увек представљали „полудели“ лидери земаља које су нападнуте.

Међутим, агресије против Југославије, Либије, Сирије, Авганистана и Ирака, као и претње упућене Ирану, Северној Кореји, Русији и Венецуели представљају делове једног те истог рата. Свако ко последњих двадесет година није провео закључан у ормару, или чију плату непосредно или посредно не плаћа Империја хаоса, засигурно може да схвати у чему је стварни „проблем“.

„Нови Хитлери“ – Милошевић, Хусеин и Гадафи – за које су нам говорили да су „највеће претње“ светском миру, су мртви и укопани. Али, знате шта? Убијање и даље траје.

 ________________________________________________________________________

Нил Кларк је новинар, писац и блогер. Писао је за многе новине и часописе у Великој Британији и другим земљама, укључујући The Guardian, Morning Star, Daily and Sunday Express, Mail on Sunday, Daily Mail, Daily Telegraph, New Statesman, The Spectator, The Week, и The American Conservative. Стални је колумниста РТ-а, а такође се појављивао и на BBC TV и radio, Sky News, Press TV и Voice of Russia. Суоснивач је Кампање за јавно власништво (Campaign For Public Ownership @PublicOwnership). Његов награђивани блог се може пратити на www.neilclark66.blogspot.com. Он твитује на теме политике и међународних односа на @NeilClark66.

 ПРЕВОД ФСК

Извор: www.rt.com/op-edge/395709-yugoslavia-libya-syria-us-empire/

-

ДОНАЛД Трамп не треба да понавља грешке које је Вашингтон направио у Ираку и Либији, сматра француски председнички кандидат Марин ле Пен.

  Марин ле Пен <br/> Фото: Танјуг/АП/Jacques Brinon

Лидер Националног фронта мисли да председник САД Доналд Трамп треба да буде изузетно обазрив у вези оного што ради у Сирији, јер су војне интервенције у Ираку и Либији донеле већу опасност за цивиле, а не мир.

– Позивам Трампа да буду опрезни у Сирији. Видели смо до чега је то довело у Ираку и Либији. Истина је да није донело више мира, више спокоја, више заштите за цивиле – рекла је Ле Пен, а преноси „Спутник„.

Она је такође нагласила да је била против војне интервенције НАТО-а у Либији 2011. године од почетка и истакла да су догађаји који су уследили само показали да је била у праву.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:659746-%D0%9B%D0%95-%D0%9F%D0%95%D0%9D-%D0%9F%D0%9E%D0%A0%D0%A3%D0%A7%D0%98%D0%9B%D0%90-%D0%A2%D0%A0%D0%90%D0%9C%D0%9F%D0%A3-%D0%9D%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%81%D1%86%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE-%D0%B8%D0%B7-%D0%98%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D0%B8-%D0%9B%D0%B8%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D0%A1%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B8

-

Члан Одбора за спољне послове Савета федерације Русије Игор Морозов упоредио је ваздушни напад САД на сиријску ваздухопловну базу у провинцији Хомс са бомбардовањем Југославије и интервенцијом у Ираку.

„Напад на аеродром подсећа на бомбардовање Југославије, војну интервенцију у Ираку, разарање Либије и друге акте непоштовања међународног права од стране САД“, истакао је руски сенатор.

Према његовим речима, „сада је савршено јасно да је хемијски напад у Идлибу био америчка провокација како би се оправдао напад на ваздушну базу“.

Он је истакао да је амерички председник Доналд Трамп већ одустао од свог обећања да ће се у Сирији борити против групе ДАЕШ, а не против председника Башара ел Асада.

У ноћи између четвртка и петка Сједињене Америчке Државе су лансирале више од 50 ракета „Томахавк“ на сиријски војни аеродром у Шаирату, који се налази на 38 километара од Хомса.

rs.sputniknews.com/rusija/201704071110680288-senator-Rusija-SAD-Jugoslavija-Sirija-poredjenje/

Прошле недеље одржана је седница Савета безбедности ОУН на којој је био размотрен ток истраге коју спроводи Међународни кривични суд, у односу на ситуацију у Либији. Подсећамо да је ситуација у Либији била дата на разматрање МКС-у управо од стране СБ ОУН још у фебруару 2011. године. Биле су подигнуте три оптужнице: једна против лидера либијске револуције Моамера Гадафија, друга против његовог сина Сејфа Гадафија и трећа против министра одбране Абдуле ал- Сенсе.

После свргавања владе Гадафија, сам Моамер је био убијен, Сејф Гадафи заробљен од стране групације у Зинтану (у чијим рукама се налази све до сада), а Ал-Сенса је такође осуђен на смртну казну од стране „централних власти“. Од тада, говорећи о новим властима у Либији, тешко је бити сигуран о коме се конкретно ради: те власти се мењају завидно редовно, свргавајући једна другу, притом још и не контролишући колико-толико значајан део земље.

Држава се распала на делове и практично је прекинула своје постојање.

У крајњем случају, управо тако каже међународно право. Према дефиницији државе, као таква се може звати само она творевина која, као прво, има постојану територију, као друго, постојано становништво, и као треће, владу која врши власт на целој територији земље. Као што видимо, све одлике државности у данашњој Либији су веома проблематичне за идентификацију, но трећа каркатеристика потпуно одсуствује.

Свака три месеца када СБ ОУН разматра стање у Либији, у извештајима Генералног секретара ОУН саопштава се или о још једном свргавању, или о поново обновљеним борбама између „различитих влада“ Либије (на пример, оне која заседа у Триполију и оне која заседа у Бенгазију). Већ у овом октобру се десила још једна незгода, када су наоружане групације заузеле седиште „Вишег државног савета“ у Триполију. Без обзира на то што је после одлуке СБ ОУН о предаји ситуације у Либији пред МКС, тужитељка суда покренула активну делатност и подигла оптужницу током неколико недеља, после разбијања Либије од стране војске НАТО пакта, МКС је изгубио сваки интерес за њу.

Као прво, изгубљен је интерес према тим оптуженицима у односу на које су већ издати налози за хапшење. На чудан начин је тужитељка МКС изгубила интерес према предмету Моамера Гадафија. После његовог убиства она је била у обавези да почне истрагу у оквирима злочина „убиства оптуженог“ – јер је предмет већ био на разматрању пред судом! Поготово што је убиство било забележено на видео камери и злочинци су били познати или у крајњем случају, били су подложни идентификацији. Међутим, ни тужилац, ни судије, нису испуниле своје обавезе и просто су „затворили“ предмет. На тај начин практично су оправдали злочинце. Такав корак суда дозвољава нам да направимо два важна закључка: као прво, суд и тужилаштво представљају сами по себи једну целину, и као друго, извршавају вољу политичких лидера (Хилари Клинтон: „дошла, видела – он је мртав“).У потпуности је изгубљен интерес и према предмету А. Аљ-Сенсе. Опет – не само тужилац, него и судије су одједном изјавили да МКС нема јурисдикцију да разматра његово дело. Интересантна аргументација: зато што су наводно судије Либије спремне да разматрају тај предмет. Потпуно растурање земље, и одсуство власти, нису нимало збунили МКС. Такође их није збунио ни извештај стручњака ОУН, који су саопштавали о одсуству судске власти као такве у Либији. У потпуности је изгубљен интерес и према предмету Сејфа Гадафија, који се налази у заробљеништву код неког „господина аљ-Атире, који командује батаљоном Абу- Бакр-ас-Сидик у Зинтану“.

Формално, МКС покушава да прикаже како наставља да тражи предају С. Гадафија Хагу. Међутим, то ради толико неспретно, да само наивни могу поверовати у искреност тих захтева. „Влада“ Либије, тачније група која је таквом призната од стране ОУН, тврди да не може да преда Сејфа Гадафија, јер се он налази у рукама лица која се налазе на територији која није под њиховом контролом. Добра влада! Само – над ким она „влада“? Као друго, тужитељка МКС је изгубила интерес и за ситуацију у Либији као такву. Јер су се злочини вршили после свргавања владе М. Гадафија. Притом, за разлику од мистичних злочина „Гадафијевог режима“ који су ионако остали недоказани (и које тако очигледно не желе да доказују!), злочини после септембра 2011. године су очигледни и забележени на видео записима. То је у првом реду бомбардовање либијских градова од стране НАТО пакта, уништење привреде земље итд. Поред злочина које је починила војска НАТО пакта, масовне злочине починили су и тзв „устаници“, а у ствари се ради о страним плаћеницима и локалним бандитима. И МКС не интересују ти злочини.

Да то није случајно, говоре чињенице. На пример, овакве: Гадафијев предмет у МКС се налази под председавајућим судијом из Италије, иако је Италија била саставни део НАТО агресора против Либије. Колико ми схватамо ствари, у таквим питањима не може бити случајности. МКС није желео да разматра овај предмет у саставу независних и непристрасних судија, чак ни формално. То потврђује пракса многих међународних судова. Тако, на пример, предмет генерала Ратка Младића разматрају судије из оних земаља које су бомбардовале позиције генерала за време рата у Босни и Херцеговини… За време недавног заседања СБ ОУН (9. новембра) главни тужилац МКС Ф. Бендуса је тврдила да она, наводно, разматра могуђност подизања нових оптужница у оквирима ситуације у Либији: „Без обзира на многобројне тешкоће, повезане са истрагом о стању у Либији, укључујући посебно и проблеме повезане са ресурсима, моја Канцеларија је учинила све што је могла како би значајно проширила истрагу у 2017. години. У току нових истрага биће размотрена могуђност подизања оптужнице у вези са недавним и садашњим случајевима претпостављених озбиљних злочиначких делатности које се односе на јурисдикцију Суда, који би потенцијално могли укључити претпостављене злочине које је починила Исламска држава и они који су повезани са њеним групама“. (Види стенограм излагања главног тужиоца Међународног кривичног суда за време заседања СБ ОУН од 7. новембра 2016. године // Документ ОУН: S/PV.7806). Као што видимо, Ф. Бенсуда говори само о могуђности подизања таквих оптужница. Међутим, како се говори, тешко се верује у свежу традицију. Ако је по наруџбини својих, госпођа Бенсуда истраживала непостојеће „злочине“ Гадафија за 12 недеља, сада ево реалне злочине најамника и бојевика, Бенсуда никако не може да примети ево већ пет година!!! „Савет безбедности је не једном осуђивао злочине, које је, претпоставља се, починила Исламска држава, «Ансар аш-Шариа» и други учесници сукоба у Либији. Основни разлог погибије људи за овај период представљају погубљења, у том смислу и она која су, како се саопштава, почињена снагама Исламске државе. Стиже све више саопштења о масовним сахрањивањима. Такође стижу многобројна саопштења о погибији цивилних лица од неселективних ваздушних удара, бмбардовања и гранатирања. Наставља се са хапшењима и незаконитим задржавањима…“ Ф. Бенсуда покушава да нас убеди у то, да ће бити нових оптужница. Но, не треба јој веровати. О злочинима НАТО пакта – нема ни речи. Бивша главна тужитељка МТБЈ Карла дел Понте, макар и формално, одредила је комисију за разматрање оптужби које су се односиле на бомбардовање територије Југославије од стране НАТО пакта 1999. године. Комисија је разматрала НАТО убиства и разарања и дошла до закључка да они нису били „озбиљни“. А тужитељка МКС се понаша тако, као да тих бомбардовања није ни било. Једина држава која се критички односила према извештају који је поднела тужитељка МКС, била је Руска Федерација. Руски представник у СБ је скренуо пажњу на то да је овај извештај био достављен Савету буквално уочи заседања. „Изгледа да то, из нама непознатих разлога, постаје пракса. Ми сматрамо да је за озбиљну дискусију о документу делегацијама потребна припрема. Зато овако касна предаја извештаја изазива код нас сумњу у заинтересованост МКС за озбиљан дијалог у Савету безбедности“. Наравно, никакав озбиљан дијалога МКС у СБ не планира. То је одавно требало схватити. А схвативши – поступити као што су поступили у последњој недељи Бурунди, Замбија, Јужна Африка и Русија – изаћи из састав учесника Статута МКС. Онима који желе да наставе своје неоколинијално постојање – срећан останак

-

ЊУЈОРК/ЛОНДОН – Цене нафте су данас наставиле пад пошто су амерички произвођачи повећали пумпање, и будући да је тржиште преплавио највећи сезонски ниво залиха ове сировине у најмање три деценије, јавља агенција „Блумберг“.

Нафтни фјучерси су ослабили у Њујорку чак 0,8 одсто, након клизања наниже од 0,2 процента у петак.

Бушење сирове нафте у САД је, према извештају „Бејкер Хјуза“ објављеном на интернет страници те компаније, порасло седму недељу узастопно, достигавши највиши ниво од фебруара ове године.

Производња у Либији, чланици Организације земаља извозница нафте (ОПЕК), повећана је на 560.000 барела дневно, према изјави званичника Националне нафтне корпорације, у односу на пријављени ниво производње од 540.000 барела дневно прошле недеље.

Америчка „лака“ нафта WТИ за испоруке у новембру пала је чак за 41 цент на 49,94 долара по барелу на робној берзи у Њујорку, док се јутрос у 9,30 часова у Лондону трговала за 50,28 долара.

WТИ нафта је у петак ослабила за девет центи на 50,35 долара. Укупан обим трговања је у складу са 100-дневним просеком.

Северноморска сирова нафта „брент“ за децембарске испоруке појефтинила је за 6,0 центи на 51,89 долара по барелу на ИЦЕ европској берзи фјучерса са седиштем у Лондону.

Цена „брернта“ је у петак пала 0,2 процента на 51,95 долара.

Амерички произвођачи су прошле недеље покренули још четири платформе, тако да су сада у функцији укупно 432 бушотине, навела је компанија „Бејкер Хјуз“ у петак, ддоајући да су нафташи од јуна ове године, када је почела експанзија, увели у производњу више од 100 платформи.

Залихе сирове нафте у САД порасле су на 474 милиона барела до 7. октобра, према подацима Управе за енергетске информације (ЕИА). То је највиши ниво за ово доба године откако је ЕИА почела да објављује недељне извештаје 1982. године, наводи „Блумберг“.

Одбор ОПЕК-а ће се састати касније овог месеца како би покушао да реши разлике у ставовима о томе колико свака од чланица нафтног картела треба да пумпа, при чему је Либија међу земљама које су изузете од смањења производње, подсећа њујоршка агенција.

91.222.7.145/hronika/blumberg-sad-i-libija-potapaju-cene-nafte.html

-

Триполи — Група бивших чланова либијског Генералног националног конгреса (ГНЦ) објавила је да преузима просторије које је раније држао Конгрес у главном граду ове земље.

New York Times Staff Photographer Tyler Hicks Released From Libya

Либијски лист „Хералд“ јавио је да је Халифа Гвел, који је био на челу једне од влада земље након свргавања Муамера ел Гадафија, уз подршку неколико чланова ГНЦ-а запленио кључне државне зграде и телевизију у Триполију, преноси „Спутњик“.

Новине додају да је Гвел заједно са својим присталицама позвао друге власти у земљи да му се придруже и створе владу националног јединства.

Бивши припадник ГНЦ-а такође оптужио Председнички савет, који ускоро треба да се састане у Тунису, за негативан утицај на национално јединство и рекао да су сви функционери које је именовао Председнички савет распуштени, наводи лист.

Наводно је Влада националне слоге (ГНА), коју су подржале УН, наредила да се ухапсе они који стоје иза покушаја пуча.

Либија се налази у стању превирања од 2011. године, када је почео грађански рат у земљи и када је свргнут Гадафи.

У децембру су се либијске ривалске владе, Савет народних посланика са седиштем у Тобруку и Генерални национални конгрес са седиштем у Триполију, сложиле да се створи ГНА, да се формира Председнички савет и оконча политички застој.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/sputnjik-pokusaj-puca-u-libiji-traju-borbe-izmedju-vladinih-snaga-i-pobunjenika-u-tripoliju.html

-
УПОЗОРИЛО НА „ОЗБИЉНЕ ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ“ И ПОДСЕТИЛО ГА НА ИРАК, ЛИБИЈУ И ЈЕМЕН
  • Пентагон одбио да прокоментарише могући повратак руске војне базе на Кубу

          ЗВАНИЧНА Москва је званично одреаговала на тврдњу-оптужбу америчког државног секретара Џона Керија да су Русија и сиријска армија починиле ратне злочине поводом којих треба повести истрагу.

          Портпаролка Министарства иностраних послова РФ, Марија Захарова, поручила је шефу америчке дипломатије: да његов изјава о „ратним злочинима” у Сирији може имати „озбиљне правне последице” јер је опасно „жонглирати таквим терминима”.

          Истовремено је подвукла: Керијева изјава је пропаганда. Иза такве терминологије следе веома озбиљне правне последице и мислим да је Кери употребио такве термине да би заоштравао ситуацију. А ако је већ реч о ратним злочинима – нека представници САД почну од Ирака. Потом нека пређу на Либију, обавезно и на Јемен. Нека се са тим разаберу”.

          Америчке реакције на овакву реакцију Москве још нема.

          Нема ни реакције Пентагона на најаву да ће се руска војна база поново појавити на Куби.

          Портпаролка америчког војног врха, Мишел Белданца, замољена да то прокоментарише, кратко је рекла:

          „Не коментаришемо хипотетичке ситуације”.

fakti.org/rossiya/mid/ministarstvo-inostranih-poslova-rf-upozorilo-kerija-da-ne-zonglira-ratnim-zlocinima