среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "Милорад Додик"

Милорад Додик

-

Драган Милашиновић

„Нисам против независности Косова. Ја сам за разговор између Београда и тога (Косова – прим. ред.) и ако Београд тако одлучи ја ту немам ништа против, али је онда моје следеће питање зашто не може и Република Српска.

Милорад Додик, Дојче Веле, 20.11.2017.(1)

 

Очигледно да Вучић своју намеру да отцепи Косово остварује срачунато, хладно и бескурпулозно и да један по један уводи адуте који негативна мишљења о томе изречена у званичним сесијама „унутрашњег дијалога“, а било их је итекако, треба да маргинализују у јавности, а причу усмере тамо где он жели. 

Након што нам је, најзад, саопштио како му је у Бриселу речено да се процес преговора у Бриселу мора завршити пуном нормализацијом, која се верификује кроз правно обавезујући споразум, што иначе знамо од 2013, али се јавности од стране једног званичника саопштава тек сада, у финалу прихватања одлуке, уследило је бацање на национални сто још једног јаког адута, става Милорада Додика, од кога патриотски дискурс тешко да је очекивао тако отворено сагласје са независношћу Косова „ако Београд тако одлучи“.

Али, десило се. У свом интервјуу за Дојче Веле Милорад Додик је, износећи овакав став, свакако дао ветар у леђа основном циљу Вучићевог „унутрашњег дијалога“, а то је стварање алибија за косовску издају. Да неко не би помислио како му се реченица са којом смо почели овај коментар омакла, или да не мисли оно што каже (што се често приписује политичарима) Додик је оно што бисмо могли назвати личним ставом о Косову, елаборирао у веома опасну тезу.

Наиме, он је у наставку интервјуа истакао да Републици Српској представља оптерећење чињеница да је Србија остала у политици очувања територијалног интегритета. 

“Да је у оном тренутку Србија, када се Косово одвојило, рекла да је то ок, ми бисмо се сигурно до сада већ одвојили“(2)

Ова, крајње неутемељена, реченица која спада у домен јефтине политичке шпекулације, јер поново активира опасну тезу о Косову као камену око врата српским интересима коју је тандем Вучић-Дачић интензивно користио у периоду који је непосредно претходио објави „потребе“ за „унутрашњим дијалогом“, па онда престао.

Да ли Додик заиста мисли да би пост-петооктобарски српски режими чак и да су први признали самопроглашену независност Косова икада признали самопроглашену независност Републике Српске? Да ли верује да би Вучић то заиста учинио данас?

Нећу, за сада, улазити у стварне мотиве Милорада Додика да крене овом странпутицом по питању српског Космета, мада их слутим. Биће дана. И текстова. Али, три ствари знам.

Прва, да је Косовски завет  Рубикон за сваког Србина!

Друга је одговор на оно Додиково „следеће“ питање, ако може Косово зашто не може и Република Српска? Зато што је Косово случај „sui generis“. Случај „сам по себи“, Миле. Рекли су ти то бар хиљаду пута! И тачка, ако хоћемо у Европу – „А то нам је стратешки циљ“. 

И трећа је вапај Мајке Србије – Зар и ти сине, Додиче?! 

_______________________________

  1. www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-ako-beograd-tako-odluci-ja-nemam-nista-protiv-nezavisnosti-kosova-moje-pitanje-je-zasto-ne-moze-i-republika-srpska.html
  2. Исто

 

 

Од 2015.године, све јавне личности и сви грађани који не подржавају америчку хегемонију и Бакирову исламистичку политику су предмет агресивног надзора тајних служби: прислушкивања, праћења, ухођења и подметања из Сарајева.

Они који чине те радње, разним мјерама руше уставни поредак земље а увјеравају јавност да баш тиме бране државу. Моћ Бакира Изетбеговића посљедица је удруженог наступа, партнерства и отворене сарадње коју су са Бакиром и СДА успоставили неки наводни Срби из Савеза за промијене (СДС-ПДП-НДП) који као политичке слуге, поносно, батргају институцијама власти у Сарајеву служећи, помажући или често и окрећући главу од отворених напада на Републику Српску. Та наказна власт је од првог дана управо испољавала ту неподношљиву, радикалну, фашисоидну политику, коју је осмислио и у наслијеђе своме сину Бакиру, странци СДА и своме народу, оставио Алија Изетбеговић.

Све превазиђене и одбачене методе, као и пракса владања у комунизму, повампириле су се након 2015. године, кроз ову коалицију и власт у Сарајеву.

Питао сам о томе неке познате, у Сарајеву угледне и утицајне Бошњаке, након што је објелодањено да институција је којој се мора обезбједити потпуна контраобавјештајна заштита била више мјесеции предмет праћења, те коме то треба и чему уопште служи“!

Напад на предсједника Републике Српске Милорада Додика и завођење мјера посебног надзора над њим, представља прави врхунац антиуставне дјелатности исламистичке интернационале у структурама власти БиХ, удружене са куририма и представницима западне дипломатије у ОХР-у и разним амбасадама у Сарајеву.

Замислите државу у којој најснажнија политичка личност, која представља неприкосновени уставни ауторитет на пола земље, у једном од два ентитета, предсједник Републике Српске Милорад Додик, отворено каже: „Ја сам најпрогоњенија личност у земљи“.

Мој став о томе је прилично јасан: држава у име које неки политички деструктивци подузимају такве активности, НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ДА ПОСТОЈИ НИТИ ДА СЕ ПОМИЊЕ.

У стварности, није само ријеч о прогоњеном Додику него о прогоњеној српској нацији.

Срби су од деведесетих година најпрогоњенија нација на планети и то је разлог због кога прогоне Милорада Додика, као што су прогонили многе Србе и због чега су, на крају крајева, убили Слободана Милошевића и брутално хапсили националну елиту народа.

То и јесте разлог који ствара услове Бакиру Изетбеговићу да пуне три године некажњено пријети ратом Републици Српској али и Србији и Хрватској.

Иако је карикатурално и јадно причати и хвалисати се одбрањеним „фртаљем Босне“, као потврдом симболичне одбране цјеле државе и правом да се вријеђају и провоцирају Срби и Хрвати, ипак је створен привид да СДА и Изетбеговићи бране ту исту БиХ од хришћанских народа БиХ. Пријетње, мржња и бијес у начелу су ипак адресирани на Бањалуку и Додика.

Сваки пут кад српска нација испољи одлучност у било којој својој земљи, те кроз јавне институције и лидерство зажели, сасвим мирне савјести, формулисати властите колективне интересе и јавно их истаћи као суштину коју жели остварити у миру са другима, западне агентуре, Бакирови муслимански радикали и српски политички полтрони су правили такву буку лажних оптужби, прљавих инсинуација и издајничких тирада, да се стварни и прокламовани циљ српског народа у потпуности изгуби.

У име ПДП-а истрчали су на терен подобни новинари, који једном у години напишу нешто политички инспирисано. Понављаће као мантру паролу: „Злоупотреба националног интереса“, сви они који никада, ниједном мјером или политиком нису показали да разумију смисао разговора о властитом националном интересу.

Од 2015. године, у којој је власт Републике Српске морала учинити све на санацији великих поплава из 2014. године, које су уништиле цјели један годишњи буџет и разориле пола Републике Српске, безимени политички кловнови из Републике Српске проводили су политику мртвог Алије и живог Бакира, покушавајући заувијек срушити властиту Републику.

Забрана Дана Републике и Референдум који је Предсједник Додик са најближим сарадницима организовао и због кога је санкционисан од највеће и најгоре свјетске силе… терористички напади на полицију (у Зворнику), војску (у Сарајеву); напад на премијера сусједне пријатељске земље, Александра Вучића, у Сребреници, на наводно посвећеном мјесту а у бити на мјесту тријумфализма западне антисрпске пропаганде; затим, склапање споразума о „традиционалној трговини“ са Хрватском и давање таквих срамотних уступака, без икакве накнаде (уз јадно образложење да је Хрватска у Европској Унији па не може ништа дати)… лажни попис становништва и антиуставно обнављање тужбе против Србије због геноцида; кривични прогон најважнијих носилаца одговорних дужности у Републици Српској; стални пренос надлежности и гласање да шеф обавјештајне службе у БиХ буде припадник АИД-а и ноторни исламиста Осман Мехмедагић Осмица; прикривање терористичке пријетње, хапшење опозиције (Фахрудин Радончић али, прије тога и предсједник Федерације Живко Будимир, министар из породице Иванковић – Лијановић)…, подршка злочинцу са Возуће Махмуљину – ћутањем а Шефику Џаферовићу нескривена; и све друго што је Бакир Изетбеговић отворено заступао…

Јесу ли покушали Срби у сарајевској власти ишта корисно рећи у корист властитог народа и Републике Српске тим поводом? Јесу ли се Срби у институцијама власти у Сарајеву покушали супротставити ономе што њихов политички брат и партнер Бакир Изетбеговић ради?!

Ништа од тога: разни Шаровићи, Мектићи, Босићи, Иванићи… нису то никада поменули као проблем. И не само то: све су чинили да спријече предсједника Републике Српске и његове сараднике у њиховом патриотском труду и одбрани Републике Српске. Они су рушили Републику Српску, и данас је руше. Дрско и отворено.

Милорад Додик је једини политичар на Западном Балкану који се отворено супротставио америчким плановима и одрекао америчке подршке због српског националног интереса и због тога, и само због тога, ризиковао санкционисање.

Зато ме није изненадило када су ми у Сарајеву моји сународници у власти, они из СДА, отворено рекли: „Не пратимо ми Додика нити га снимамо. То је акција српских кадрова и америчке дипломатије у Сарајеву, на коју не можемо утицати.“

Управо тако: нико Додика не руши због боје његових очију или породичних прилика, него зато што Републику Српску нико не може срушити док је води и њоме управља Додик. Рушење Додика је зато услов рушења Републике Српске и српског националног интереса на простору на коме, са ове стране лажне границе на Дрини, живе Срби.

„Еуроамериканци“ и „амеросрби“ учествују са СДА у заједничком, прљавом послу доказивања како је арпски народ истодобно и проклет и неопходан: јер захваљујући њему, све постаје јасно, зло добива лице, гад је универзално препознат и именован.

Биолошка, политичка и метафизичка кривица српског народа се намеће агресивним пропагандним и институционалним мјерама са тежњом да више нико не повјерује у „политичко искупљење“ и једино што преостаје је устрајавати у згражавању, до мучнине.

Није та политика од јуче; читав прошли вијек обиљежен је том геополитичком констелацијом.

Не постоји начин на који би било могуће умањити димензију крвопролића што су их починили усташе од 1941. до 1945. (она су била посебно страшна јер се са њима сагласила већина хрватскога народа) те ужас који се ради њих увукао у душу српскога народа.

Јасно је да Павелићева Хрватска представља, уз нацистичку Њемачку „најкрвавији режим читаве хитлеровске Еуропе. Ни фашистичка Италија ни Вишијевска Француска, Албанија, Словачка, Мађарска, Румунија нису ни приближно биле такве.“ (П. Гард Смрт Југославије 1992). Али тај злочиначки режим је, након пада, оставио кукавичку мисао србомржње у срцима свих својих грађана и преносио се с кољена на кољено, до данашњих дана.

На западу су мирно посматрали своје неоусташке фаворите деведесетих година и није им пало на памет да сугеришу било шта што би представљало знак кајања, извињења или захтијев за опроштај од Срба због Павелићевог режима. Нико није отишао да клекне у Јасеновцу те гарантује Србима да се такве страхоте више неће поновити у новој Хрватској. Аутор једне шовинистичке а у најмању руку двосмислене књиге о геноциду, Фрањо Туђман је, с друге стране, током свог политичког дјеловања, у више наврата истицао властити расизам, ријечима: „Срећом, жена ми није ни Српкиња ни Жидовка.“

У суштини, вјечито зазивана „ендехазија“ и дозивање нових геноцида над српским народом у виду Олује или Бљеска, представља усташоидну националну врећу без дна, из које се, унедоглед, црпе мржње и бијес према Србима.

Петар Милатовић Острошки, српски писац, отворено бранећи властиту земљу против “међународне завјере“, истиче да је „српски народ током XX вијека био три пута жртвом хрватскога геноцида. Први пут од 1914. до 1918., други пут у вријеме Независне Државе Хрватске и трећи од инаугурације Фрање Туђмана, Титовог генерала и Павелићевог историчара. На највећу срамоту западне цивилизације, тај геноцид још траје.“

Упркос познатим, чврстим аргументима, читава се савремена, германска, а привидно европска мисао исцрпљује у покушајима механичког оптуживања Срба, непрестано наглашавајући њихово лицемјерје, насиље и злочине почињене деведесетих година током распада Југославије. На западу су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине и подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали све антисрпске револуције, други диктаторски режим титоизма, треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела подузетих према Србима или су пак подржавали сваку герилу само зато што су њезини мотиви били противни српској националној логици и интересу.

Попустљивост према српским диктатурама, тврдокорност према српској демократији и непрестано кретање, при чему се критичка мисао, испрва субверзивна, окреће против себе саме претвара се у нови конформизам; само конформизам овјенчан заборавом давних побједа. Вјечита одважност српског народа претвара се у шаблон за осуду.

Грижња савјести престала је бити повезана с прецизним историјским околностима, она постаје догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену у којој учествују полтрони Савеза за промијене, стварајући читаву интелектуалну трговачку мрежу политичара и невладиних организација, унајмљених да одржавају мисао о српској кривици. Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености подижу свој глас, управљајући полицијом говора, издају или одбијају издати свој имприматур. У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата демократије и западног пута.

То агресивно примјењивање скалпела на самоме себи они називају кајањем. Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар очитога. Не треба ништа доказивати, толико се ствари чине јасне да треба само понављати и потврђивати.

У првом реду, та политика западу, који је од памтивијека оптерећен мржњом према Србима, омогућава да забрањује српској политици да суди, да устаје против других режима, других држава и религија. Измишљени српски, прошли злочини налажу цјелом народу да затвори уста.

Једино српско право је шутња. То право затим покајницима нуди утјеху повлачења. Суздржаност и неутралност за њих постали су цивилизацијско искупљење странке и себе.

Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у послове новога доба, заборавити властите групне интересе те само понекад, стидљиво, приговорити онима који су донедавно убијали и подјармљивали Србе. На тај ће се начин заправо конституисати и дефинисати двије српске политике и националне стратегије: добри Изетбеговићеви, амерички и њемачки Срби, који позивају властити народ да се сакрије у мишју рупу и шути, и Додикови „лоши Срби“ који не прихватају да запад интервенише и да се уплиће у све и свашта.

Немогуће је, наравно, некажњено дресирати читаве генерације и тјерати их на самокажњавање. То изазива негативне посљедице којима се, дакако, придодају и секундарне добробити. Покрет што га је уочио и покренуо Милорад Додик још 2005. данас се шири и продубљује. Срби не желе живјети у раздобљу кад народни човјек мора да шути и трпи.

Стари континент, жртва властите побједе над фашизмом, демобилисао се након побједе над нацизмом и фашизмом. Након еуфорије побједе, услиједила је атмосфера одрицања, епоха америчког притиска а однедавно и масовних удара из Африке и Азије – посебно са Блиског истока. Цијели исламски свијет куца на врата Европе, сви желе ступити на њезино тло и то у тренутку када њу прожима потпуни заборав германских злочина и аспирација да владају на цијелом континенту и када је нимало није стид ње саме, као такве, поново оживљене у крилу германске надобудности и амбиција. Схватити тај парадокс, проникнути у европско морално срозавање, пронаћи теоријске алатке помоћу којих би се то могло објаснити, више није тако једноставно. Чак ни могуће.

Европа, попут пијанца омамљеног алкохолом, видљиво тетура, осјећајући како су је сатрли злочини претешки да би их носила на својим плећима: њена је историја препуна лешева, злочина, мучења, грађанских ратова, костурница и плинских комора. Европа на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиства, систематски и методички ствара строј за дехуманизацију који је у 20. вијеку доживио врхунац.

У овој се цивилизацији крије проклетство које јој квари смисао, изругује јој величанственост. Врхунци мисли, музике, умјетности, као бескористан и трагичан луксуз за посљедицу има поноре највеће мржње нељудских и безбожничких циљева и интереса.

 

Када је 1955. године, у својој књизи „Тужни тропи“, говорећи о бразилским Индијанцима, Claude Lévi-Strauss са згражавањем критиковао “развој западне цивилизације који је за велик и недужан дио човјечанства био чудовишна и несхватљива катаклизма“, ко се могао похвалити да је чуо и разумио ту поруку?! О том карактеру западне цивилизације и њихових држава још и данас свједоче безбројни путници, теоретичари. Четрдесет година након Lévi-Straussа, стање је и даље исто: “Колективно, много је тога за што бисмо требали тражити опрост”, објашњава филозоф Marc Ferry… Критички бисмо се требали присјетити свих насиља и понижења које смо наметали читавим народима на свим континентима, а све како би тријумфовало наше властито виђење људскости и цивилизације.”

И велики стручњак за Алжир, који, како би исказао властити очај, пише: “Французи никада нису размотрили могућност да кривња буде саставни дио њихове повијести.”

Француски филозоф и књижевник Edgar Morin је, у низу предавања што их је одржао током 2005. године, у „Новој Европи“ фашисоидних и нацистичких стремљења у дубини њене друштвене сржи, искључиво у њој, видио фермент константног и агресивног барбарства: “Нужно је бити кадар промислити о европскоме барбарству како бисмо га превладали, јер најгоре је увијек могуће. У пријетећој пустињи барбарства налазимо се у релативној заштити оазе. Једнако тако знамо и да смо у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгоре чине могућим, особито у раздобљима пароксизма.”

Да је Европа болесник на планету по којем шири своју заразу, то је оно за што би требало доказати кривицу најмоћнијој држави на европскоме тлу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор: Срби.

Пред нама савременицима и живима, западни савез Старог и Новог свијета, представља строј без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”, и тренутно живи у добу “освете крсташа” желећи посвуда извозити своје разуларене страсти.

Зар постоји ужас у Африци и Азији, Балкану или на Блискоме истоку, а за који европска и америчка политика нису одговорне?

Смисао овог приступа није у пљувању пута који је постао „пут без алтернативе“, како многи кажу, али: шта је одговор и шта треба учинити, то је једино питање.

Купити пиштаљке, блокирати Скупштину, пустити Бакира Изетбеговића да ради и даље шта хоће, ето шта. Да организује каменовање најодговорнијих људи Србије, да најављује рат и призива признање Косова, да организује обавјештајне продоре према Србији и Хрватској и да се свађа са цјелим свијетом, константно нападајући и вређајући Србе.

Они који мисле, да је вријеме у коме ће неки ситни бирократа поднијети свој извјештај о финансијама и ревизији, најбитнији догађај на планети и да због тога треба срушити Републику Српску – или нису Срби, или просто нису нормални.

Сви они који планирају да поново остваре побједу на изборима за члана Предсједништва БиХ уз гласове СДА, или за предсједника Републике Српске, жртвујући при томе српске народне интересе, дебело су залутали и српски народ ће их послати на сметљиште историје.

 Уз снажну осуду, то је једино право мјесто за те политике и такве људе.

 

„Гарантујем, независна Српска ће нам пасти у крило као зрела јабука,“ рекао је 13.11.2017. председник Републике Српске Милорад Додик за Новости, мало пре најновије провокације Бакира Изетбеговића, који се заложио за признање нарко-терористичког „Косова“, очигледно „државе“ по његовом укусу, уз истовремени покушај потпиривања нових ватри у Рашкој области. Бакир је добио више публицитета, али је оно што је Додик рекао много битније.

Председник Српске је (још једном) дао матрицу за то како треба да се изражавају српски политичари, тј. политичари који претендују да заступају Србе и Србију. Без увијања („БиХ је неодржива, а када би се РС данас издвојила, не бисмо имали ниједан проблем да живимо као самостална држава“), и, најважније, без додворавања странцима:

– „Морамо народ да ослободимо тог стереотипа да странци овде могу да раде шта хоће а да ми морамо да слушамо. Ја сам то рашчистио још 2006, када сам постао премијер. Тада сам прекинуо праксу да се сви материјали пре седнице Владе шаљу у Канцеларију високог представника. Када је дошао њихов представник Крис Бенет да се жали, ја сам га избацио напоље и написао одлуку да му се забрањује улазак у зграду Владе РС“;

– „Инцко мора да оде, али да нико други не дође. То је суштина. Он је један фин међународни хохштаплер. Има плату од 24.000 евра, на коју не плаћа порез, а трагично је то што тврде да он нама помаже“;

– „Мени је живот лакши откако ми Американци не долазе у кабинет. Шта ће ми они? Са њима је веома тешко разговарати. То су увек надобудни типови који нешто траже и на нешто вас присиљавају“;

– „Хојт Ји, који се овде лажно представља као нека моћ, највећи је губитник. Досад се није десило да је неки амерички дипломата дошао и нешто рекао а да је после морао да мења свој став. То говори да он није добио подршку Вашингтона за такву причу. Зато је и ЕУ истог дана саопштила да не стоји иза тога. Одлично је што се то десило, јер се сада види да је тај Хојт Ји потпуно безначајна политичка фигура и обичан мешетар“;

– „Стара британска политика је усложњавање односа, а не решавање проблема. Та политика је у континуитету антисрпска. Чак и када је деловало да су нам савезници, радили су подмукло против српских националних интереса. Морамо народ да ослободимо стереотипа о моћним странцима и да судбину узмемо у своје руке. Ја сам пример да је то могуће“.

Зашто може председник 1.200.000 Срба да овако говори, а не може ниједан представник шест пута више толико Срба са ове стране Дрине? Нема другог објашњења осим тог да се Додик разликује по томе што је слободан, није уцењен, и није направио фаустовски уговор са неком од (или више) западних престоница. Уједно, то је и крунски аргумент против напада на њега од стране про-сарајевске опозиције из Српске, а у корист тога да су управо они ти који су направили такве уговоре. Да нису, критиковали би њега, али бранили државу бар подједнако жестоко као и он.

Није само реч о томе што Додик показује ону историјску српску одважност која нас је одржала свих ових векова у скоро немогућем положају, већ и што он тим својим наступима ради више за српски дух и културу него било који уметник или културни посленик у овом тренутку. Јавно изговорена реч из врха државе може да дигне или сроза дух целе нације, и оставља неизбрисив траг за будућа поколења, која ће се или стидети или поносити овим садашњим управо на основу и реченог и урађеног.

И није само реч о храбрости и архетипском понашању, већ и о још нечем, подједнако важном за народни дух и културу: о јавном исповедању истине. По Орвелу, у време свеопште преваре, рећи истину представља револуционарни чин. За нас је то нешто још много више. Конкретно, у српском случају, непрекидно исповедати истину значи и чувати и историју и садашњост и будућност од лажи, чувати верну слику себе од насртаја непријатеља, одржавати сопствену оријентацију у времену и простору. А то је, опет, најтешње повезано са очувањем идентитета. И духовног, и националног и људског. Без истине и храбрости, људи и народи се претварају у нешто друго, мења им се суштина.

Можемо да доносимо колико год хоћемо културних „стратегија“, „декларација“ и сличног, можемо да организујемо безброј „научних скупова“ и „вечери“. Али без одважности да исповедамо, нетремице и без страха, истину о себи – и међу собом и другима – свуда и на сваком месту, све пада у воду. Можда ћемо нешто и „сачувати“, као што су по музејима и депоима сачувани реликти давно ишчезлих цивилизација и култура. Али нећемо себе више пројектовати и обнављати, нећемо више бити субјекти живота, већ објекти. Бићемо биолошки живи али егистенцијално мртви или, у најбољем случају, конзервирани, попут мумија.

Да није јавних проповедника истине међу нама (поготово) последњих 30-ак година, буквално би нас појеле туђе „истине“. Прихватили бисмо тезе разних Изетбеговића, Месића, Тачија, Клинтона, Олбрајтових, Кинкела, Кушнера, Геншера, Најсова, Анри-Левија и сличних зликоваца да смо „геноцидни“, да смо ми ти који смо „растурили Југославију“ и „водили освајачке ратове“. И то би се све претворило у перманентну инквизицију против нас, преко које би историјски непријатељи стекли „морално право“ да нас „преваспитавају“, поробљавају и сатерују у све бројније и мање резервате, попут каквог ојађеног америчког домородачког племена, док нас коначно потпуно не истребе.

Бакир Изетбеговић је суштински несрећна појава, чије је цео јавни ангажман заснован на лажима о настанку садашње Босне и Херцеговине. И, како се она буде све више урушавала, он и његови поклоници ће морати све више да лажу да би лажну конструкцију што дуже одржали у животу. А садашња БиХ јесте лажна, рођена у насиљу над правом, истином и народом. Није морала да буде. Могла је да прихвати да остане у саставу Југославије, макар и крње – али је Алија то, узурпирајући право да говори у име свих у БиХ, одбио. Могла је да прихвати чак и суверенитет који јој се нудио тзв. Кутиљеровим планом, на који је чак и српско руководство пристало – али је Алија и то одбио.

Српски народ у садашњој БиХ је, током сада већ пролазећег униполарног момента, у периоду од 1992-1995. киднапован, насилно одвојен од своје матице. Садашња БиХ може да опстане само на основу вештачког продужавања тог насиља, и јавних лажи које га подупиру, које излазе што из уста Бакирових, што из уста Кормакове, што из уста Хојта Јиа, Инцка, или било ког британског дипломате. И само свест каква је створила Српску – свест народа који је, мимо целог света, гласао у мају 1993. против Венс-Овеновог плана и сачувао своју државу, а коју, у то име, сада одржава Додик, ту лаж може коначно надвладати. Јер из те свести произилазе и истрајност, акција, спремност да се брани истина, односно оно што је твоје, наше.

Лаж је корозивна, попут трулежи. И зато ће се трула сарајевска грађевина сама распасти, а оно што остане здраво, Српска, само нам пасти у крило. Наравно, ако у довољном броју и сами такви останемо.

Наравно, исто важи и за Косово.

-

Драган Милашиновић

Ако прошлост мало боље разложимо страдање Срба на простору СФРЈ није почело појавом Алије Изетбеговића и његових истомишљеника, којих је у почетку било много више у Новом Пазару него у БиХ, већ сврставањем Богића Богићевића, члана председништва СФРЈ из БиХ, на страну сецесионистичких република Хрватске и Словеније и гласањем „против“ предлога војног врха о увођењу ванредног стања и моменталном разоружавању паравојних формација на територији СФРЈ, на оној чувеној тродневној седници 12-15.03.1991. године.

Будући да је предлог војног врха почивао на констатацији да је угрожен Устав СФРЈ, Богићевић му се супротставио тврдњом да је Устав „превазиђен и преузак за решење кризе“.(1) Његов глас „против је пресудио“, било је 4:4, одлука није прошла. Вероватно данас има и много Македонаца који мисле да је за њих било боље да је и њихов члан председништва васил Тупурковски гласао другачије, али то је већ њихова ствар. Ми, Срби, последице знамо. Паравојске су постале војске које су ратовале злочинима, држава у којој су сви Срби живели заједно се распала, а Срби су постали највеће жртве још једног балканског крвавог сценарија. То што су неки од њих из освете или револта и сами чинили злочине само је још више погоршало ствар.

Богић Богићевић био је по националности Србин из БиХ и морао је бити свестан последица подизање своје руке. Нису нам Алија и Америка довели Ал Каиду, вехабије и остале терористе пред јастуке српске нејачи, већ они и он. Данас га нико не помиње, мада нисам сигуран да баш мирно спава, а једини је политичар из тог периода чије слике нема у Википедији.

Зашто сам се њега сетио. Због изјаве Бакира Изетбеговића како ће Босна признати Косово. Политички механизам БиХ је такав да он то не може легално учинити без сарадње и учешћа Срба из Босне, дубоко подељених и посвађаних по линији Српска-Федерација, али ваљда свесних шта би та одлука значила за нас, али и за њих.

И зато, радује када чујемо да Милорад Додик и Младен Иванић говоре истоветно о овој теми, без обзира што је реторика Додика, очекивано, много оштрија.

Додик је рекао да је Бакир Изетбеговић “српски непријатељ број један, јер се својим изјавама меша у унутрашња питања Србије” као и да је овде пала свака маска, па и оних у Београду који су мислили да је Бакир Изетбеговић адреса за нормализацију односа”.(2)

Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, највећи Додиков политички ривал, поручио је јасно да БиХ неће признати независност “самопроглашеног” Косова. 

„Имам све инструменте којима такав евентуални покушај могу зауставити. То је још једна евентуална пропала иницијатива која ће завршити једнако као и покушај укидања 9. јануара, забране извођења војске и покушај поновне ревизије пресуде против Србије“(3), рекао је Иванић за Срну.

Он је нагласио да су му на располагању сви инструменти, који укључују и сазивање посебне седнице Скупштине Републике Српске.

Јединствен став по овом питању у политичком дискурсу Срба у Босни једина је сигурна брана намерама Бакира Изетбеговића да „призна Косово“. А политичким манипулантима у Београду поручујем не само оно што им је поручио Додик о „падању маски“ већ и да ако већ због намера Изетбеговића да призна Косово сазивају Савет за националну безбедност, на дневни ред ставе и признање „Косова“ од стране Црне Горе. Не може нам за исту ствар Бакир постати непријатељ, а Мило остати пријатељ. Или, код Вучића, све може …?!

 

 

  1. sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A0%D0%B0%D1%81%D0%BF%D0%B0%D0%B4_%D0%88%D1%83%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%98%D0%B5
  2. 91.222.7.144/hronika/milorad-dodik-bakir-izetbegovic-je-srpski-neprijatelj-broj-jedan-mladen-ivanic-ne-postoje-nikakve-sanse-da-bih-prizna-kosovo.html
  3. Исто

 

 

-
Проналаском оригиналног документа Дејтонског споразума, биће коначно стављена тачка на то питање, што и јавност жели, рекао је за Федералну телевизију предсједник Републике Српске, Милорад Додик.
Милорад Додик - Фото: РТРС

Милорад ДодикФото: РТРС

Дејтонски споразум, који је успоставио нови политички систем и организацију БиХ и до сада је био на различите начине урушаван од стране високих представника и различито примјењиван, истакао је Додик.

Босна и Херцеговина, с два ентитета и три конститутивна народа биће јединствена онолико колико се буде поштовао Устав по којем је тако и уређена, изјавио је за Јавни медијски сервис Федерације БиХ, предсједник Републике Српске Милорад Додик. Тек када се ослободи странаца који имају монопол на доношење одлука о БиХ ће бити могуће, каже, говорити као о заједници.

Актуелна власт у Српској, истиче Додик, води рационалну полтику у којој не улази у авантуре и којом настоји обезбиједити максималну добит за Републику. Због тога је, истиче, одлучено да се питање референдума о Суду и Тужилаштву, иституцијама које су, како каже, израз насиља високог представника, поново стави пред народне посланике. Без општег консензуса, сматра, референдум не може бити спроведен.

Говорећи о евентуалном референдуму о независности, Додик је истакао да постоје размишљања у том смијеру, али да то није став институција Српске, јер ни на једном органу таква одлука није донесена.

„Тачно је да СНСД у свом програму има намјеру да уколико се БиХ не среди на бази изворног Дејтонског документа и врати у изворне оквире да се одупре оваквом стању, а један од начина који ми заговарамо је могући референдум“, истакао је Додик.

Додик је признао да на њега велики утицај има Србија, али је истакао да он и предсједник Србије, Александар Вучић о одређеним темама имају различите ставове. На заједничким састанцима, истиче, фокусирани су на пројекте који су од добробити за све на овом простору. На питање о НАТО-у и Оружаним снагама БиХ Додик је одговорио да је одлука о војној неутралности, донесена у параламенту Српске, обавезујућа за представнике Српске у заједничким институцијама, али и да Оружане снаге немају сврху те да их треба укинути. У Дневнику “Д“ ФТВ-а предсједник Српске говорио је и о одласку младих за које је, како каже, увјерен да нису трајно отишли.

„Ми то не можемо обезбиједити плате на том нивоу, зато што БиХ као политички оквир неуспјешна и пропала земља не може да стимулише економију која би могла да плати 2000 евра радника као што плаћају негдје у Европи“, рекао је Додик.

Говорећи о општим изборима наредне године, предсједник Републике Српске истакао је да је још увијек рано говорити о његовој кандидатури, али је нагласио да ће као предсједник највеће и најјаче политичке странке чија популарност расте, сигурно бити учесник избора.

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=276402

„Срби и Хрвати су против Босне и Херцеговине, тачније највеће политичке партије српског и хрватског народа чине све да ослабе Босну и Херцеговину и уруше њене институције а прије свега Обавјештајно сигурносну агенцију“.

Ову лудачку конструкцију и својеврсно признање свечано објавише (у магазину радикалне муслиманске федералне телевизије (ФТВ) из Сарајева, под називом „Одговорите људима): Сакиб Софтић, Бакирова „уска ћуприја до вјерника“ (бивши предсједник Сабора исламске заједнице), Дамир Бећировић (јунак Жељка Комшића из Комисије за парламентарни надзор над радом ОБА), Армин Кржалић (из невладиног сектора у чаршији) и Горан Ковачевић, бранилац обавијештајних свињарија Османа Мехмедагића Осмице, злоупотребом Обавјештајно безбједносне агенције, као акционарско друштво Бакира Изетбеговића, са значајним пакетом неоосманских акција Султана Ердогана. Иначе, тај наводни, али у чаршији неупитни професор Ковачевић се школовао по респектабилним, „петоминутним“ универзитетима из Кисељака па је чудо како и зашто је декан Факултета криминалистике у Сарајеву Неџад Корајлић (иначе комшија из Тешња), мени одлично познат из неког ранијег живота, намјестио катедру овом лудаку, који шири смрад лажних увјерења, да то што лапрда има неког значаја за СДА, Бакира, Бошњаке и да помаже сулудој визији „Босне“ против које су и Срби и Хрвати.

У тој „славној“ емисији (www.federalna.ba/bhs/vijest/216011/27092017) коју би просто требало погледати и анализирати, нико није одговорио људима било шта.

Истина, одговарало се и угађало нељудима али је чаршијске изговоре (који имају амбицију да буду одговори) помало незаинтересовано али врло јасно довео у питање Влахо Орепић, бивши равнатељ Средишње обавијесне агенције Хрватске, указујући браниоцима Осмице да ОБА није надлежна за економију и приватизације те да је добро залутала.

Ипак прави одговор нељудима је био бруталан и јасан од стране највећег познаваоца рада, нерада и злоупотреба Обавјештајних служби у политичке сврхе, др Предрага Ћеранића, декана Факултета безбједносних наука у Бањалуци, аутора култне књиге „Ко чува чуваре“. Сам у студију, међу петорицом истомишљеника (рачунајући и зеленог радикала у лику водитеља), тачније, против увјерења и пропагандне матрице која је у Сарајеву постала модус вивенди неодвојива од сваког па и најбизарнијег питања и пет кербера Бакирове Босне, др Ћеранић је одговорио на начин потпуног обесмишљавања њиховог ламентирања над земљом у сврху кукавичке одбране јавних злоупотреба које ОБА, као Бакирова муслиманска милиција, чини.

ОБА је, монтирајући процесе и обавјештајне игре по цијелом Балкану, нападала и Србију (Обавјештајни продор„УШЋЕ“) и Хрватску, кроз ухођење и праћење званичника хрватске владе и бизнисмена. Др Ћеранић је просто био и присиљен и богом-дан да објасни појмовно-категоријална одређења саме теме, сврху и смисао надзорних механизама и ситуацију у којој се налази земља због афера које је произвела ОБА као отуђени центар моћи и обавјештајни монструм, кога је предсједник Републике Српске Додик назвао стварним непријатељем државе.

Ђак из високих школа Кисељака, запослен на Факултету криминалистичких наука у Сарајеву је гракнуо: „То треба забранити тако се не може говорити. Треба хапсити“.

Доктор Ћеранић му је пажљиво, као малоумном дјетету, објаснио да ово ипак није комунизам и да увођење вербалног деликта није примјерено овом политичком систему. Достојанствено, научно утемељено и бритко, појаснио је то специфично сарајевско лудило које Босну и Херцеговину идентификује са једним народом, његовом странком – СДА, чак и са само једним човјеком: Бакиром Изетбеговићем.

Власт у Сарајеву је, у ствари, класична реплика деведесетих тј. предратних година и представља само слику и прилику хаоса, распад система, злочина, организованог криминала и политичке импотенције наводних националних странака које је творе.

Додуше, иза звучних имена националистичких партија: СДА-СДС-ХДЗ, крију се многа позната лица, исти људи, неки и данас врло активни, са нешто измјењеном реториком али са истом препознатљивом мржњом, једнако глупи, безобразни и дрски, нуде нове „спасоносне“ формуле опстанка свих народа и државе. Упркос лажима, обманама и утврђеним преварама, њихова имена још увијек, итекако звоне на политичкој сцени бошњачког, српског и хрватског корпуса и простора, већ сада јасно територијално дефинисаног и одређеног.

А друштво, које наводно вапи за демократизацијом кроз изградњу демократских, контролних механизама јавне и друштвене сцене, да својим грађанима омогући, правно и егзистенцијално, сигуран живот, да сви добију шансу да се изграде и испоље на адекватан и слободан начин, да криминалци и терористи оду у затвор прије него што покраду или убију некога… већ сада, јасно разумије да то не зависи само од политичке воље, него од СТРАНАЦА И МАТЕРИЈАЛНЕ ОСНОВЕ ДРУШТВА. Ту и леже коријени нервозе „ајатолаха националне идолатрије“, званичника (разних ушљи и хохштаплера – трећеразредних политичара), јер материјална основа овога друштва кога су они уништили, увели у рат и опљачкали, не само да је слаба, него је видљиво ужасна и безизгледна.

Свакако да и моћна међународна клика која их је поново окупила у систему власти и институцијама може, врло лако, са мало улагања, ријешити проблеме ове земље.

Али, до сада НИЈЕ РИЈЕШИЛА НИЈЕДАН ПРОБЛЕМ – УМНОЖАВАЛА ИХ ЈЕ. Ниједно радно мјесто није отворено захваљујући ОХР-у, ОСЦЕ-у или Вјећу за имплементацију мира – ниједан социјални или здравствени проблем није ријешен њиховом вољом или новцем – ниједан ручак није поједен а да су га они платили. Систем није постао ефикасан – политичари се нису помирили – народи се и даље мрзе.

Зашто њихову помоћ чак ни боље информисани грађани не могу да препознају?! Коме то представници међународне заједнице помажу, којим средствима и како?!

Истина, показали су вољу и спремност да „непослушне политичаре“, упорно и дрско, санкцијама, монтираним судским процесима и медијским кампањама „производе“ или у ратне злочинце или да праве од њих лопове, само зато што неће да слушају њих, који представљају дипломатски талог властитих земаља, ситне обавјештајце са маргине обавјештајно-безбједносних послова; њих који не знају шта да раде са својом кућом и државом а камоли са нашом.

Говорити и писати о томе значи, гурати „прст у око“ међународном киклопу.

Значи и нешто више: значи оставити иза себе траг као најсигурнији знак присуства у заједничком постојању и трајању – на политичкој сцени.

И мада је траг оно по чему за вама могу трагати, прогонити вас или заувијек затрти, одустати од њега значило би бити чланом привидно либералне а у стварности најгоре тоталитарне, метафизичке заједнице, која данас, након пола вијека комунизма и стравичних ратних искустава и страдања, почива на негацији историјског искуства нашег тројединог јужно-словенског народа. А проста је истина, разумљива и слабије упућеним, да не постоји човјек који може мислити туђом главом, као што нема народа (као историјске заједнице и категорије) који може живјети у туђој историји, без обзира што се она покушава представити као некакав метафизички „објективни дух“, својствен свим народима и свим историјама. У нашој земљи и нашем подијељеном друштву, данас се врло успјешно манипулише свим могућим појмовима па и појмовима о човјеку а самим тим и човјеком, који пристаје да буде дефинисан појмом. Побуна личности против такве идеологије представља искорак индивидуума из сврстаности у личну „самосвјест“. Та чињеница и та појава на друштвеној сцени наше земље може се минимизирати – може замагљивати и омаловажавати али се њено постојање више не може оспорити.

Прави напади на самосталност и значај локалних политичких субјеката, као и слободу јавне ријечи, ипак је направљен са највишег мјеста, из Парламентарне скупштине БиХ, која је морала исказивати специфичну вољу народа да живи у слободи и демократији. Баш та институција је затражила да тајне службе истражују медије, да политика поставља привремене управе у јавним сервисима и да у њима буду објављиване само договорене информације. Запечатио је то предсједник Савјета министара Денис Звиздић, у друштву главних безбједњака и поруком да захтијева да се казне сви који нису усклађени са службеним саопштењима и обманама, иза којих је, барем до сада, стајао само Драган Мектић.

Жестина напада из квази Парламента и наводног Савјета потврђена је крутим наредбодавним ставом по коме сви морају на исти начин бројати и разумијети, а понекад и окретати главу од видљивих застава ДАЕША-ИСИЛА или АЛ КАИДЕ; сви морају на исти начин бројати џихад ратнике који одлазе у Сирију или се поражени и понижени враћају. Основни смисао таквих иступа представља вољу и намјеру да се у политички и правни дискурс поново угради „ВЕРБАЛНИ ДЕЛИКТ“ који би се ту и данас називао хушкачким језиком и антиуставним дјеловањем.

Морамо признати пред Богом и људима: није се родио такав политичар да својим изјавама толико анимира јавност ове земље и региона као што то полази за руком предсједнику Републике Српске Милораду Додику, па се може претпоставити да су сва та тоталитарна рјешења (која захтјевају и забрану негирања геноцида, забрану изјава које доводе у питање озбиљност приступа власти у Сарајеву по било ком питању) у суштини планирана за будуће санкционисање самог предсједника Републике Српске

Истина је да Додикове изјаве пред ову монструм државу постављају неразријешиве енигме избора политичког система и пута којим се креће Босна и Херцеговина.

Толико једноставних захтијева, који конзумирају и афричка племена Банту црнаца у својим неизграђеним друштвима и непостојећим државним формама, пролазе поред очију и осјећања народа у БиХ потпуно непримјетно, а толико су видљиви да чине бесмисленом сваку критику било ког тоталитарног уређеног друштва: било кад и било гдје.

Управо Додикове изјаве демистификују и чине бесмисленим привидни напредак и пут у царство европских вриједности и демократије. Стаљин се преврће у гробу од овакве Европе, која покушава бити тумач и критичар његове владавине, а сама, у Босни и Херцеговини, чини највеће политичке гнусобе, демонстрирајући чисту силу без разума.

Када Додик каже да Босна и Херцеговина нема имовину, да нема правосуђе него само Уставни суд али да тај Уставни суд нема законски оквир по коме поступа, него ради по којекаквим правилима који саме судије себи прописују… шта је одговор?!

Када Додик каже да није у реду да се о држави одлучује по амбасадама, да још увијек сагласност на именовања у Савјету министара, агенцијама СИПА или ОБА – морају дати странци у ОХР-у или амбасадама… да се о курсу конвертибилне марке и девизним резервама земље одлучује по међународним подрумима и ћумезима…

Када Додик каже да приступање војним савезима или другим организацијама представља корак који морају правити сви народи заједно и да по том питању не може бити надгласавања јер је Република Српска спремна и одлучна да се одупре томе…

Када Додик просто покаже или цитира Устав и цјелокупни Дејтонски споразум и када позове на озбиљне мјере у борби против тероризма и заштиту грађана и институција од радикалних исламиста и екстремиста… да се санкционишу сарадници Нердина Ибрића и Енеса Омерагића који убише, први у Зворнику часног полицајца а други два часна војника, те да се мора казнити организатор и нападачи на тадашњег предсједника владе Републике Србије (данас предсједника те државе) Александра Вучића, који је свакодневно демонстрирао пријатељство и поштовање према Босни и Херцеговини и љубав према Републици Српској…

Када Додик каже да неуставно правосуђе у Сарајеву мора престати са монтирањем политичких афера и бавити се темама за које никада није било надлежно…

Шта је одговор када Додик каже да припада старом народу који вјековима његује парламентаризам и демократију у унутрашњим односима и поштовање других држава на међународном плану и да то српски народ неће вјечно трпити, него ће послати поруку и гласати кроз разне форме, у својим институцијама и на референдумима, у циљу одбране националне суверености, демократских односа у земљи и своје слободе…

Зар је могуће да је одговор из Сарајева, испод кишобрана Америке и Европе, да ће учинити све да забрани слободу говора и да укину традиционалне форме изјашњавања народа о битним животним питањима или да угуши уставне институције које тако поступају.

Предмет ове анализе није смисао било каквих изјава, нити начина на који су изговорене, чак ни повод није најбитнији, него сазнање о оживљавању старог комунистичког „деликта мишљења“, у празним главама добро плаћених полтрона, пришипетљи, лажних доктора, министара и народних посланика у највишем законодавном тијелу земље.

Оживљавање „вербалног деликта“ у праву и кривичној примјени, као реликта комунистичке осионости, бахатости и бјеснила, подразумијева спремност на његову бруталну примјену, на говор и на писање – дакле двије познате манифестације мишљења.

Не вјерујем да постоји много наших земљака, који се сјећају „вербалног деликта“ тј. члана 133 Кривичног закона СФРЈ и интензивних расправа о његовом укидању вођених у задњим данима комунистичке диктатуре над овим људима и простором. И мада је кривично законодавство тадашње партијске државе било пуно сличних одредаба (чл.114. – чл.134. – чл.157. итд.) које санкционишу грађанско право на слободно мишљење, ипак је предмет тадашњих спорова била формулација из Првог става чл.133, према којој ће се казном затвора, од једне до десет година, казнити онај ко „злонамјерно и неистинито приказује друштвене и политичке односе у држави“.

Овом одредбом, са оне стране закона, стављени су сви говори, текстови, пјесме и цртежи (дакле сви резултати мишљења) који своју политичку суштину не темеље на партијским рефератима и извјештајима јавне и политичке полиције. Тако некако сам и лично, због Тита и Ђиласа (о обојици сам писао са грешком), доспијео пред комунистичке судове и судије, и у два одвојена предмета осуђен на казне затвора (за Тита 4 године и осам мјесеци, за Ђиласа три године) у првом степену али у коначници ослобођен са „одлежаних“ десет мјесеци затвора у тзв. истрази.

Један мој пријатељ, тада је рекао: „Чувај се, јер, комунистичке ћелије отвориле су се за другачија мишљења!“

Комунистичке судије, тумачећи одредбе овог члана (који за њих није био кажњавање слободног мишљења него санкционисање непријатељске пропаганде) појашњавали су нам, чак, да: „ …само саглашавање са изјавама или прећутно одобравање изјава којима се врши непријатељска пропаганда, обично климање главом, има се сматрати као радња извршења овог дјела ако се из начина или других околности (мјесто, прилика, учесници…) може закључити да саглашавање или прећутно одобравање има карактер позивања или подстицања…“!

У старијим коментарима стручне комунистичке литературе истиче се да „… за постојање непријатељске пропаганде није ни потребно присуство јавности тј. непријатељска пропаганда се може извршити и у четири ока…“

У једној пресуди Врховног суда Босне и Херцеговине се каже да: „Кривично дјело непријатељске пропаганде постоји ако је пропаганда остала и без дејства.“

Од ових комунистичких наклапања још је гора била примјена овога члана.

Традиционално БеХа КРИВОСУЂЕ (тј. „Правосуђе“) се прославило многим политичким судовањима и судским фарсама од којих су настајале многобројне афере.

Ако им и није ишло са кривцима, гонили су свједоке.

Али – зашто би вриједило данас разговарати о једном таквом комунистичком феномену какав је „вербални деликт“ и да ли, још увијек, кафанске досјетке, пиљарски вицеви и политичка фразеологија професионалних дисидената угрожава власт радничке класе, ида ли држава има право од својих грађана захтијевати потпуну лојалност ако им не гарантује основна права? Та принципијелна дилема очито у овој земљи више је актуелна него у доба комунизма јер: „ДРЖАВА – ПА ТО ЈЕ САРАЈЕВО- И БАКИР“.

Сам Звиздић каже, некад лично а некад Мектићем (понекад и Џаферовић проговори у његово име) да Бакир Изетбеговић тј. чаршија и сећија, одлучују о свему али су изузети од сваке врсте одговорности. СДА тврди и гарантује да је Бакир увијек у праву.

Онај ко то критикује говори „хушкачким језиком“ и биће кажњен, то је поента. Дакле, иза идеолошке синтагме „хушкачки језик“ и покушаја ситуирања њене опште вриједности и примјене крије се очито тежња владајућег политичког фактора у Сарајеву да своју владавину државом и своје савезнике свих боја и дезена заштити од ружног мишљења садржајно вриједносним а не формално законским начелима. Наиме, сама дискусија о „хушкачком језику“ као деликту према уставном поретку, Дејтонском споразуму или према слободи и властитој држави, која се дешава у специфичном, интересном и политичком пољу, подложна је тумачењу и критеријима владајућих идеолога „шибицара из чаршије“ тј. има своју специфичну политичку интерпретацију.

Наравно, ријеч је о идеолошкој а не правној дефиницији и вриједности. Зато санкционисање таквог садржаја, које се не ослања на право већ на идеологију, зависи углавном од: „процијене политичке и безбједоносне ситуације у земљи“, „ширег европског интереса“, „регионалне стабилности“, „погодности тренутка“, „констелације снага у међународним односима“ … Другим ријечима, од произвољне процијене некаквих чиновника и ухљупа и подршке њихових покровитеља – па се ниједног тренутка, више и не може знати чија ће политичка сигурност бити угрожена овом оптужујућом синтагмом и гдје ће нашу земљу одвести одлуке иза којих стоје фрустрирани политички пигмеји попут Звиздића и Џаферовића.

Потенцијалне мете су увијек биле и увијек ће бити политичари који, попут Додика, свој стручни, јавни, друштвени ангажман стављају у функцију интереса свог народа и земље, а не слушају незрелу, надрндану „политичку недоношчад“ из Сарајева и иних амбасада.

Коме, у ствари, припада ова земља, питање је за све народе?!

Посебно за нападнуте слободне новинаре који нису у функцији очувања протектората и даљег закухавања наших народа, који упиру прстом у званичнике у Сарајеву и њихове политике, који се не плаше оних (не)људи који агресивно позивају на рушење и Дејтона и актуелне власти Републике Српске, у крви, на улици – који пишу увреде и блате све оне који нису прихватили да буду полтрони и слуге тог новог тоталитарног поретка.

Ти политичари не говоре „хушкачким језиком“ – у ствари – у њиховим форумима и парламентима, на њиховим приватизованим институцијама се не говори, нити се пише – у њима се пљује сочно и интензивно на властити народ и његов интерес.

На такве пљувотине међународна заједница не реагује – она помаже и учествује – чак плаћа такве увреде, омаловажавања и суђења прије суда.

Та лажна клика међународних лопова која је разградила Југославију – љигави и одвратни полтрони „Новог свјетског поретка“ који ништа добро нису донијели овој земљи путем слуганских политичара и медија, мудрују – кажу да помажу, измишљају личне и групне заслуге што су нас пречицом довеле до пакла, стално уносећи немир и неред у нашу, иначе, хаотичну ситуацију.

Они би хтјели о проблемима нашег друштва ћутати јер вјерују у будућност своје управе над овом земљом и његовим унесрећеним народом. Као са даљинским управљачем (Мектић, Звиздић, Џаферовић…), свакога дана ће проналазити, анатемисати и прогонити којекакве непријатеље, што не говоре ни једним познатим језиком, него новооткривеним, прогоњеним „хушкачким језиком“.

Послије читања ове анализе, сви се требају преиспитати и добро загледати у себе: НИКАД СЕ НЕ ЗНА ГДЈЕ СЕ НЕПРИЈАТЕЉ КРИЈЕ!

 

 

Одмах након одржаних општих избора у БиХ у октобру 2014. године, на којима су између осталих бирани чланови Председништва БиХ, председник и потпредседници Републике Српске (РС), народни посланици у Народној скупштини РС, отпочео је процес институционалног и ваниституционалног оспоравања резултата избора од стране опозиције у РС.

Резултати избора су били, можемо рећи, врло тесни, с обзиром да је Младен Иванић, кандидат Савеза за промене однео победу над Жељком Цвијановић (кандидатом СНСД-ДНС-СП) за свега 7000 гласова, док је Милорад Додик (СНСД) у гласању за председника РС однео победу над Огњеном Тадићем (СДС) за око 7000 гласова. Када је реч о резултатима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, СНСД Милорада Додика је освојио 6 мандата, два мање него на претходним изборима, а СДС 5 мандата, један више него на претходним изборима, али је разлика у броју гласова била око 45 000 у корист СНСД, знатно већа него за чланове Председништва БиХ и председника РС. Када је реч о резултатима избора народних посланика за Народну скупштину РС, СНСД је освојио 32,28%, или 29 мандата, а СДС 26,26% или 24 мандата. Разлика у броју добијених гласова је приближно једнака разлици добијених гласова за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ.

С обзиром на наведене резултате настао је проблем конституисања институција РС и органа власти. Установљавање скупштинске већине текло је врло тешко и споро. На крају се испоставило да Савез за промене (СДС, ПДП, НДП и СРС РС) није у стању да форимира скупштинску већину. То је за њих било врло фрустрирајуће, с обзиром да су у току предизборне кампање били уверени у и најављивали убедљиву победу. Коалиција СНСД, НДС и СП успела је да састави скупштинску већину у Народној скупштини РС. Савез за промене је од самог почетка почео оспоравати формирану већину у Народној скупштини РС, оптужујући СНСД да је то учињено куповином гласова. Иако ниједна странка која је учествовала на изборима није оспорила резултате избора, нити је изнела оптужбе да је било крађе гласова, мала разлика у резултатима изазивала је неспокојство и разочарење у редовима Савеза за промене. Формирана је стара-нова власт чију окосницу чини СНСД, партија Милорада Додика. Савез за промене је на тим изборима био најближе освајању власти, али им се није посрећило. Губитак избора ипак није обесхрабрио партије-чланице Савеза за промене, него их је још више „инструирао“ и ујединио, и оне су наставиле врло оштро и грчевито да нападају нову-стару власт.

Савез за промене је успео заједно са СДА и ХДЗ да формира власт на нивоу БиХ, иако је СНСД са странкама окупљеним око њега имао већину српских посланика у Представничком дому парламентарне скупштине. Ово је био први случај да коалициона власт на нивоу РС не одсликава исту коалицију српских странака на нивоу власти у БиХ. Ово се може сматрати једним од врло значајних извора сукоба између Савеза за промене, који је на власти на нивоу БиХ, и власти у РС. С обзиром на природу односа у БиХ и државног уређења, као и ради заштите интереса РС и њене позиције у оквирима БиХ, неопходна је потпуна сарадња и координација између институција РС и српских представника у органима БиХ. Српски представници у органима БиХ морају да уважавају одлуке Народне скупштине РС, да их спроводе и бране када је реч о заштити виталних интереса српског народа и РС на нивоу БиХ.

Међутим, политичка нетрпељивост и острашћеност према СНСД-у, настојање да се „режим Милорада Додика“ скине са власти по сваку цену, те превелика и, могло би се рећи незајажљива жеља за влашћу странака из Савеза за промене, као и врло опор и оштар одговор власти у РС на политичке насртаје Савеза за промене, довели су до тоталног политичког, као и личног сукоба партијских лидера и разлаза, без икаквих шанси да дође до приближавања политичких ставова власти и опозиције у РС.

Опозиција у РС, која је истовремно власт у централним органима на нивоу БиХ, учвршћује своју позицију на нивоу БиХ, користећи све полуге и механизме власти у Сарајеву, као и институције БиХ, да би се обрачунала са „режимом Милорада Додика“. Истовремено, политички фактори у Сарајеву задовољно трљају руке.

С обзиром да је Савез за промене очекивао и био убеђен да ће добити изборе и доћи на власт у РС, он је у свом политичком деловању и нападању „режима Милорада Додика“ отишао толико далеко, да после пораза на изборима није било начина да се успостави нормална политичка комуникација између странака валсти и опозиције. СДС је изгубио прилику и шансу да се отараси „малих коалиционих партнера“ и да уђе у „велику коалицију“ са СНСД. Сада им је остало једино да још више продубљују ископане политичке ровове и да траже савезнике и у оним политичким снагама у БиХ које се здушно залажу да се РС укине или претвори у празну политичку љуштуру.

Последња дешавања у Народној скупштини РС, која су изнедрила неке нове облике и методе опозиционе борбе, а која су започела „борбом за поштовање Пословника о раду Народне скупштине“, довела су од стране опозиције до потпуног одбацивања слова Пословника и деморатског духа у раду институција РС.

Можемо се сложити да се власт у РС не може подичити добрим економским успесима, да народ тешко живи, да је све више сиромашних, да млади одлазе из РС, да је политичка култура у институцијама на ниском нивоу, али то нису разлози за урушавање институција РС, које представљају једини инструмент преко кога се могу решавати сви набројани проблеми. Да ли је онемогућавање рада Народне скупштине, које је уследило применом пасивне силе од стране опозиције, крајња мера на коју се опозиција одлучила, да ли је то само врх леденог брега у сукобу опозиције и власти или је знак да истиче време за неке политичке процесе и потезе које морају повући опозициони лидери и тако довести до крупних политичких промена у РС?

Добро је познато да, у скоро свим парламентима, парламентарна већина намеће „парламентарну тортуру већине“, подржавајући потезе и законске предлоге извршне власти, али све у оквирима уобичајених демократских процедура, које су есенција демократије. Такав је случај и у РС. Када мањина у парламенту изгуби „стрпљење“ и пожели да преузме власт, онда она прибегава и другим методама борбе, које су све мање политичке. Тако је опозиција у Народној скупштини РС, незадовољна одлукама скупштинске већине, подстакнута и потпомогнута спољним факторима пожелела да она „мало влада“.

Иако је Савез за промене добио релативно велики број гласова на изборима и има снажну бирачку базу, он у овој фази своје политичке борбе, у којој се користи виђеним методама, нема подршку и одобравање те исте бирачке базе. Чак се све већи број народних посланика и народних представника из Савеза за промене одлучује да напусти њихове редове. Народ и грађани РС препознају све опасности које прете РС и српски народ је потпуно свестан колики је значај институција РС и да му једино РС гарантује равноправност и опстојност у оквирима БиХ, а не никао неке институције из Сарајева. То је добро за РС.

Дакле, политички сукоби унутар РС и њених институција, су последица два концепта борбе за РС. И власти и опозиција у средиште своје борбе истичу РС. Опозиција „спашава“ РС од „ненародног, корумпираног система, који ће да доведе до уништења РС, тако што ће уништити основну животну супстанцу РС“, која ће као таква постати лак плен било кога непријатеља. Осиромашен народ, гладан и жедан неће се моћи „напојити и нахранити патриотизмом“, како то сматра опозиција, што је донекле и тачно. Међутим, поред свих економских тешкоћа у РС, за које велики део одговорности по природи ствари сноси власт, стање у друштву није такво да би било потребно организовати народне немире, рушити институције РС и сл. Грађани знају квалитете и власти и опозиције. У актуелним светским и регионалним економским приликама, било која власт би врло тешко могла знатније унапредити економски положај грађана. Сигурно је једно, а то је да свака власт, па и актуелна власт у РС, може успоставити социјално праведније друштво, смањити корупцију, која је врло распрострањена у РС. Није добро ако нека власт своје евентуалне пропусте и неекономично располагање буџетом и народним парама, прикрива и оправдава угроженошћу РС од стране опозиције у спрези са спољним фактором.

Ипак, власт у РС, за коју опозиција каже да је својевремено „дошла на тенковима СФОР-а“ национално је очврсла, постала је самосвесна и врло успешно штити виталне интересе РС и српског народа од различитих насртаја споља и од нарушавања дејтонског концепта БиХ и бори се за стабилну РС, штити имовину РС, истрајава на механизму координације између ентитета и на нивоу БиХ а, када је реч о наступу БиХ на спољном плану, залаже се за војну неутралност БиХ, уско и блиско сарађује са Србијом и развија и јача специјалне и паралелне везе и односе са снажно израженом жељом да РС и Србија постану једно, свесна које опасности и препреке у том смислу постоје. Зато се овакво деловање власти у РС може сматрати патриотским, у складу са концептом „јака и стабилна РС у оквирима дејтонске БиХ“, која је оно што су се договорили и што ће се договарати Ентитети.

Овај концепт је добар и прихватљив за српски народ, али мора бити допуњен и подржан снажнијим економским развојем РС, унапређењем економског и социјалног положаја свих грађана у РС. Овакав концепт је трн у оку политичког Сарајева, западних сила, пре свих САД и неких моћних чланица ЕУ, као и кључних исламских држава. Зато ће они тражити савезнике на унутрашњем плану за рушење власти у РС и смену председника РС Милорада Додика.

Други концепт који се такође у редовима опозиције пропагира у „име РС“ јесте концепт јачања БиХ као „функционалне државе“, како би се лакше одвијали „процеси евроатлантских интеграција, економског развоја БиХ, унапређења животног стандарда свих грађана, па тиме и РС“. Према овом концепту није „никаква штета нити то представља опасност“ да се још неке надлежности са Ентитета пренесу на БиХ, како би она била „функционалнија и како би као таква доприносила напретку и Ентитета“. Па када тај напредак буде тако снажан и изражен, онда ће Ентитети бити укинути.

С обзиром да Савез за промене врши власт у Сарајеву на нивоу БиХ, он свој политички опстанак везује за опстанак и јачање власти у Сарајеву на нивоу БиХ. Такође, Савез за промене је „препознат“ од стране свих оних који су против РС као савезник у борби против РС. Да ли је Савез за промене тога свестан, то је питање.

Вероватно да су намере већине функционера из Савеза за промене, и оних који су носиоци функција у Сарајеву, да се унапреди економски развој РС, да се смањи корпупција, да РС буде демократска и да њене институције функционишу на демократским принципима. Међутим, све што је повезано за њиховом горљивом жељом за влашћу и жељом за склањањем Милорада Додика са власти у РС им не омогућава да уоче стварне намере њихових „подржаваоца“ у њиховим „демократским намерама“, које могу довести да растакања РС. СДС, као најјача странка у Савезу за промене, некада као свенародни покрет, у процесу од „декларације до конституције“, створила је РС. Очекивати је да се СДС према свом „чеду“ односи родитељски у најискренијем и најприроднијем смислу. Можда не би требало никога из Савеза за промене називати издајницима, иако су неки њихови поступци, поступци издајника. Можда они тога нису ни свесни. Ипак се треба плашити оне у народу познате изреке, „ја сам те родио, ја ћу те и убити“. Нема нико право да некоме коме је удахнуо живот, тај живот и одузме.

На велику народну срећу, са „обојеном револуцијом“ у РС се  вероватно закаснило. Идуће године су редовни избори, па ће народ и грађани да кажу своје. Изабраће ону власт за коју сматрају да ће за њих и за РС бити најбоља. Или ће одбацити постојећу па изабрати нову из редова садашње опозиције или неког другог, или ће подржати намере и способности постојеће власти па се поново за њу одлучити.

 

 

 

-

Опозиционе странке у Републици Српској позвале су председника тог ентитета Милорада Додика да да оставку, јер сматрају да је он одлуком да откаже одлуку о референдуму капитулирао и показао да ће учинити све, па и сарађивати с центрима моћи Запада, да се задржи на власти.

Како је пренео портал Клиx.ба, председник Српске радикалне странке РС Миланко Михајлица оценио је да је Додикова одлука капитулантска, профитерско-дезертерска, али и колаборационистичка.

Он је истакао да се ради о понижењу Скупштине РС, институција РС, понижавању грађана тог ентитета, као и да је дерогиран и дискредитован институт референдума.

Горан Ђорђић из Напредне странке РС рекао је да је Додик капитулирао као председник Савеза независних социјалдемократа јер је погазио њихово основно програмско опредељење, а то је самосталност РС и нема више никакав кредибилитет.

(Фонет)

 

www.nspm.rs/hronika/opozicija-u-rs-trazi-dodikovu-ostavku-zbog-odluke-da-otkaze-referendum-smatraju-da-je-tom-odlukom-kapitulirao.html

-

ОЦЕНИО ДА ИЗА БЛОКАДЕ СТОЈИ ДРАГАН ЧАВИЋ, А ОПОЗИЦИЈИ ПОРУЧИО ДА МОЖЕ ДРЖАТИ ПРОТЕСТ У ПАРКУ

  • Милорад Додик нагласио да се не може отети утиску да је опозициона блокада парламента организован план у коме се тражи и нађе нека тема око које се покушава организовати институционална криза. Он је рекао да је слично виђено у Украјини, Македонији и другим местима, где такозване Сорошеве невладине организације управљају са таквом врстом протеста

ПРЕДСЕДНИК Републике Српске Милорад Додик изјавио је вечерас да је опозиција блокадом парламента покушала да уведе диктатуру, али да је најважнија порука која је претходног дана послата то да је одржана седница и да је Народна скупштина ефикасно радила.

Додик је рекао да опозиција, као мањина, жели да наметне вољу демократској већини коју онда назива диктаторима:

„Управо су они покушали да уведу диктатуру, јер се то дешава само онда када мањина влада већином и намеће већини своје мишљење“.

Он истиче да је немогуће да опозиција наметне причу о диктатури када постоји ефикасна већину у парламенту и у Влади Српске, која функционише, као и све друге институције.

Додик је за РТРС оценио да је индикативно то што је лидер СДС-а Вукота Говедарица рекао да ће се тући у парламенту, те да је то јуче вероватно и покушао, али да делује да је вођа те групе председник НДП-а Драган Чавић.

Он истиче да је опозиција најављивала ванпарламентарну борбу и да није случајно изабрала две ургентне тачке – Народну скупштину и РТРС као синониме за Српску.

Председник Српске је позвао опозиционе посланике да се врате у Народну скупштину и користе парламентарне могућности, а не насиље како би парламент наставио да ради и како би била послата слика функционисања институција у Републици Српској.

Додик каже да се не може отети утиску да је опозициона блокада парламента организован план у коме се тражи и нађе нека тема око које се покушава организовати институционална криза. Он је рекао да је слично виђено у Украјини, Македонији и другим местима, где такозване Сорошеве невладине организације управљају са таквом врстом протеста.

„Знам да у оквиру одређених међународних група, фрустрираних немогућношћу да управљају Српском, има настојања да се власт на неки начин склони пре избора да би се наводно креирала нека кооперативна власт у виду неког Бореновића и не знам кога, који се изгуби и зацрвени чим види странца“, рекао је Додик.

Он истиче да су савршено јасни њихови интереси, те да удар на Народну скупштину Српске представља удар на институције.

„Једино оружје народног посланика када уђе у парламент је његова рука која гласа. Није безначајно ни колико је гласова против. То се у демократском систему и друштву увек верификује и о томе се води рачуна“, рекао је Додик.

И додао:“Могу да организују протест на местима где је то предвиђено законом, у Парку Младен Стојановић. Они имају то трауматично искуство, па сада то више не могу да покушају. Ако покушају, добиће одмах други митинг на истом месту“.

(Срна)

fakti.org/serbian-point/dodik/dodik-opozicija-blokadom-narodne-skupstine-rs-pokusava-da-uvede-svoju-diktaturu

У Републици Српској распламсала се расправа о приступању НАТО савезу. Док се предсједник Српске Милорад Додик залаже да однос према НАТО буде референдумско питање, из опонентског СДС противе се том ставу и већ су га назвали непромишљеним и конфликтним. Повод за полемику била је одлука Уставног суда БиХ да се Велики Жеп (11 000 хектара земљишта са пратећим објектима), иначе војна имовина, књижи, односно катастарски и у грунту упише као имовина БиХ, а не Републике Српске, што налаже слово Дејтона (имовина је власништво ентитета). НАТО је брзоплето пожурио да поздрави судску одлуку, што је преседан – потпуно је неуобичајено да се Алијанса уплиће у надлежност правосуђа). Исто је учинио и Бакир Изетбеговић испред СДА. Након Додиковог противљења и прозивке НАТО због политичке обојености, Вукота Говедарица, лидер СДС, опонирао је предсједнику Додику и за Додиков став изјавио да је непромишљен и обична манипулација.

Говедаричин иступ, кохерентан са Изетбеговићевим виђењем односа БиХ-НАТО, покушао је да ублажи Недјељко Гламочанин, потпредсједник СДС, истичући да ће СДС „пратити Србију“. Али, какав је став Србије о НАТО? Србија се изјаснила за војну неутралност, залаже се за сарадњу и са Русијом и са НАТО, те Војска Србије учествује у војним маневрима са војницима НАТО пакта, али и са руским ваздушно-десантним снагама. Србија купује белгијске (НАТО) пушке, а нада се да ће јој Русија напокон испоручити шест мигова, тенкове и топове. Ако ће Република Српска „пратити Србији“, то би значило да МУП Српске након вјежби са америчким специјалним снагама, у Српској треба да одржи вјежбу са руским специјалцима. Али, ни здружена вјежба МУП-а Српске са МУП-ом Србије „Дрина 2016“, одржана у Шепку код Зворника крајем августа прошле године, није без проблема могла да се обави, те је њено извођење помјерено на србијанску страну моста. Отпор идеји да вјежба буде одржана на територији Републике Српске пружали су управо кадрови СДС у Савјету министара БиХ (Драган Мектић, министар безбједности). Значи, парола „пратићемо Србију“ обична је фарса, а стварни мото гласи „пратићемо Изетбеговића“. Наиме, Бакир Изетбеговић је гостујући на сарајевској ТВ1, одговарајући на питање због чега је, прије три године, за партнера у бх власти изабрао странке окупљене око СДС-а а не СНСД-а, отклонио сваку дилему поводом НАТО полемике у Српској: „Разговарали смо са свима, и онда смо се одлучили за једну групу српских странака која је, једноставно, нудила више. Нудила је нормализацију односа у БиХ, искорак у односу на НАТО, смирење, помирење.“ Истом приликом Изетбеговић је Милорада Додика означио главним кочничарем НАТО пута и европских интеграција.

НАТО се није трудио да придобије Србе. Након првог озбиљнијег терористичког напада у БиХ (дизање у ваздух полицијске станице у Бугојну) начелник НАТО штаба у Сарајеву у јавном иступу је изнио да се није радило о терористичком чину и да је тероризам квалификација којој нема мјеста. То је било потпуно у колизији са оцјенама које су о нападу у Бугојну изнијели директор Федералног МУП-а и директор СИПА, те је став НАТО још више чудио. НАТО је све до терористичког напада на америчку амбасаду у Сарајеву о терористичкој пријетњи у БиХ говорио с потцјењивањем и омаловажавањем. Зашто НАТО не направи акцију или на било који начин не помогне гашењу мреже параџемата који представљају терористичку инфраструктуру? Зашто ништа није учинио како би се спријечио одлазак босанских младића на сиријско ратиште? Посљедња антитерористичка акција коју је НАТО извео била је непосредно након завршетка рата када су снаге ИФОРА извеле десант на терористички камп у Погорелици код Фојнице, након чега су наложиле смјену министра одбране Федерације БиХ и директора АИД-а, бошњачке тајне службе.

Зашто НАТО данас неће ни да се изјасни о растућем тероризму у БиХ? На тај начин би донекле ублажио негативне емоције код Срба које ствара спомињање имена овог војног савеза због познатих разлога (отворено војно сврставање НАТО на страну српских противника у протеклом рату)? Шта је НАТО учинио да би се ублажиле посљедице употребе муниције са осиромашеним уранијумом? Да ли је помогао лијечењу дјеце са малигним обољењима, да ли је олакшао живот било коме ко и данас пати због употребе нуклеарног оружја? Шта је учињено да се санирају посљедице радијације на контаминираним подручјима? Колико нам је НАТО, уопште, помогао?

НАТО је много могао урадити по наведеним питањима. А није. Да јесте, данас би се могао позвати на урађено и приказати се као заштитник од тероризма, и убјеђивати нас да је снага на коју се можемо ослонити приликом елементарних непогода као што су поплаве и ватрене стихије. Бригом о обољелима од карцонегених болести, директне посљедице НАТО удара забрањеним оружјем, учинио би пуно на поправљању перцепције о себи код локалног становништва. НАТО се није потрудио да нас убиједи да је постао другачији.

Не жели ни Изетбеговић да БиХ уђе у Сјеверноатлански савез, али политички став по овом питању (добро познат уском кругу најближих сарадника) неће да јавно изнесе. Како ће Изетбеговић желити оно што његов ментор, турски предсједник Тајип Ердоган, одбацује? Турска је након неуспјелог пуча вршила хапшења завјереника у Инџирлику, најважнијој НАТО бази на Блиском истоку, а претходно је тој бази била искључена струја и вода. Исто тако, Турска је упутила понуду Руској Федерацији за куповину противрекетног система С-400. Ердоган је на корак до одлуке о изласку Турске из НАТО. Ко је, онда, у БиХ искрено за НАТО? Хрватски политички блок, предвођен ХДЗ БиХ, што и јесте логично с обзиром да је Република Хрватска пуноправна чланица Алијансе. Хрвати, уобичајено, мудро ћуте док се „Додикови Срби“ и Бошњаци свађају.

Да ли НАТО нуди гаранције да ће након приступања БиХ овом савезу политички капацитет Српске остати неокрњен? Не, НАТО ради супротно. Како онда да будемо за НАТО? НАТО жури да запосједне војне објекте на Мањачи, у Хан Пијеску, у Билећи. Заклања се иза одлука Уставног суда, ради мимо институција и народне воље, намјерава тихо спровести окупацију Српске. Одговор Српске је референдум. Што прије га организовати, још ове јесени! Иницијатива предсједника Додика заслужује пуну подршку.
А СДС? Шта рећи? Наставе ли садашњи кадрови ове партије са политиком склањања под Бакирове скуте, након наредних избора остаће их жељне посланичке клупе.