субота, новембар 18, 2017

Тагови Вести таговане са "Милошевић"

Милошевић

-

Изборни систем у Србији је застарео и оптерећен бројним проблемима – од неуређеног бирачког списка, изузетно лоше контроле изборног поступка и финансирања партија, злоупотребе медија и институција од стране власти, па до рада изборних комисија, пише данас Војвођански истраживачко-аналитички центар (ВОИЦЕ).

Beta

Данијел Дашић из Националне коалиције за децентрализацију рекао је да су основни проблеми са изборним системом у Србији то што грађани не знају кога бирају, као и то што је у парламенту лоша територијална покривеност, јер Београд константно има најмање 100 од 250 посланика, иако чини 22,5 одсто становништва Србије.

„Када томе додамо Нови Сад, Ниш и Крагујевац, добијамо метрополизацију, где највећи градови, који чине испод 50 одсто становништва републике, имају малтене две трећине посланика у парламенту“, навео је Дашић.

Додао је да процедуре око избора нису регулисане једним законом, већ се финансирање уређује преко Закона о финансирању политичких партија, а контрола предизборне кампање преко сета медијских закона и подзаконских аката.

„Оног тренутка када једна партија оствари више од 50 одсто, имате тотално урушавање законодавне и судске власти и њихово потпуно подилажење под контролу извршне. Ми сада имамо племенску демократију. Партије су племена и за њих важе племенски закони, јер су партије изнад закона државе. Причали су нам о дуалном образовању, а увели су нам дуално законодавство“, оценио је Дашић.

Програмски директор организације Транспарентност Србија Немања Ненадић оценио је да и пропорционални и већински систем имају својих предности и мана, али је додао да би у случају већинског изборног система „прелетачи“ зазирали од преласка у друге страначке редове.

„Вероватно би слични ефекти били постигнут и неком врстом комбинованог система какав постоји у Немачкој, где се гласа и за листу и за појединца. А док се не промени изборни систем, људи треба да се залажу и јасно искажу да би желели да знају ко је тај ко ће бити њихов представник. Треба да гласају за оне странке, за оне листе, које им дају могућност да утичу на то ко ће да уђе у скупштину“, казао је Ненадић.

Он је оценио постоји „одличан лек против прелетача“, који до сада није примењиван, а то је тужилаштво.

„Није проблем када неко промени своју политичку вољу, па почне да гласа за ставове странке коју раније није подржавао, већ да је проблем када за то добије противуслугу. Сведоци смо да се у многим случајевима, нарочито на локалном нивоу, тачно зна шта је одборник добио заузврат за тај прелазак у други табор – да ли је добио радно место у општинским службама или неко његов, или можда неки уносан посао. То се све тачно зна, а то није дозвољено ни садашњим законима. То нема везе са изборним системом, него је предмет кривичног права, а чињеница је да се тужиоци никада нису бавили таквим случајевима, чак ни када су јавно изношени“, навео је Ненадић.

(Бета, 28.09.2017)

naslovi.net/2017-09-28/beta/voice-izborni-uslovi-gori-nego-pod-milosevicem/20523745

-

НИКО НИ ДА ГА УПИТА: ПЛАЋАСМО ЛО ШТОГОД ПРЕСКУПО И ЖРТВОВАСМО ЛИ ПРЕВИШЕ?

  • Њега до круне није донело порекло, то су учинила „Обећања”. Обезбедила су му властодржачку позицију и по свој прилици ту ће га још неко време хранити
  • Са становишта поседовања моћи, као и са Милошевићем некоћ, за Вучића је сасвим свеједно коју ће функцију формално вршити јер куд год се одсели, носи моћ собом. И као председник Србије биће председник Владе, што је само фарсична реприза епизоде у којој је глумио Борис Тадић
  • Садашњи воли да се пореди са Зораном Ђинђићем, и ту би се дало наћи заиста много више подударања у начину владавине, управљања, вредносног система… него што их збиља има с Милошевићем. Склоност волунтаризму, импровизацији, потчињавању општег интереса егоистичком личном, ниподаштавању институција, доминацији материјалистичких, комерцијалних вредности над моралним, којима је место у цркви (а да ли је и тамо) итд, јесте тамна страна Зорана Ђинђића, која као таква јесте и својеврстан светионик Александру Вучићу
  • Подршка Александру Вучићу много је већа од његовог капацитета да је понаособ намири и због тога ће се у догледно време осетити велико разочарање његових бирача, разочарање преварених купаца који су куповали упаковано и шарено “Ништа”. Међутим, разочараност се неће створити због објективно лоше власти и владавине, него због немогућности власти да све заслужне чланове партије у вертикалној и хоризонталној хијерархији, у дугачком премијеровом реду, намире

Пише: Славко ЖИВАНОВ

МУЗИКА уз коју је Александар Вучић доплесао до фотеље председника Републике Србије остала је иста упркос непрекидном петогодишњем трајању.

Многима је и толико време недовољно да разумеју разлику између футура на једној, и прошлог и садашњег времена на другој страни. Као да су им хипнотишући тонови његове музике заробили ум, па не могу да се пробуде.

Као у бајци о Чаробном свирачу што неким несрећницима не донесе слободу, већ одведе децу, па им уместо грађења пријатне садашњости – уништи будућност. Музика коју сви данас слушамо није изишла из чаробне свирале, већ је преко медија гусла Александар Вучић, садашњи Господар Србије. А та музика су лажи, капиталне лажи, или ако хоћемо да их еуфемистички крстимо – „Обећања”.

Мегаломанска, нереална, дечијим ушима примерена, с предумишљајем обмањивачка – „Обећања” председника  владе/државе/скупштине/министарстава/агенција/дирекција/секретаријата/општина/месних заједница и школских одбора у Србији, и њима припадајућих органа, тела, институција, владиног и невладиног сектора. Тако некако гласила би пуна титула Алкесандра Вучића, када би се и формално крунисао.

Њега до круне није донело порекло, то су учинила „Обећања”.

Обезбедила су му властодржачку позицију и по свој прилици ту ће га још неко време хранити.

Можда је Александар Вучић чуо, али његове присталице сигурно нису, да је одлазак са функције довољно добар разлог да се поднесе рачун и укаже на то шта је урађено и постигнуто, какав је однос уложеног труда и учинака, има ли какве штете, рђавости. Плаћасмо ли шта прескупо и жртвовасмо ли превише?

Можда је и чуо, али неће о томе, јер мало је похвалног у његовом минулом раду и циљевима којима смо срљали. Не би му пријало објављивање истине из које би се видело да ли смо као друштво и држава по прегнућима малчице изнад, или много испод злокобне тачке пресека у којој је Господар Вучић зајахао Србију.

Ништа од тога нећемо чути, јер се нама председник Владе/Републике и не обраћа. Он је одавно свој фокус и бригу усмерио искључиво ка оној циљној групи од које може да очекује кружић на изборном листићу, с њима кокетира и флертује, њима шапуће оно што желе да чују и заправо дубоко паразитира на њиховој несрећи у којој смо, на жалост, и ми остали, који хтели-не хтели кусамо презачињену чорбу коју нам спрема једна хиперактивна и агресивна, бахата и помахнитала куварица.

Са становишта поседовања моћи, као и са Милошевићем некоћ, за Вучића је сасвим свеједно коју ће функцију формално вршити јер куд год се одсели, носи моћ собом.

И као председник Србије биће председник Владе, што је само фарсична реприза епизоде у којој је глумио Борис Тадић.

Није лако сетити се бледе личности премијера Цветковића, али заиста има доказа да смо то преживели. Ако је оправдано заборављен као председник Владе, живописне слике Цветковића као кафе-куварице Сомборчевог стрипа дуготрајније су јер су нам донеле макар и мали утисак.

Додуше, Милошевић је власт делио са својом супругом, а овај његов наследник на породицу гледа другачије, западније, сицилијанскије, што га поред обиља других ствари одмиче далеко од евентуалних пресудних сличности са ипак озбиљном фигуром бившег господара Србије.

А кад је о поређењу реч, Садашњи воли да се пореди са једним другим политичарем, Зораном Ђинђићем, и ту би се дало наћи заиста много више подударања у начину владавине, управљања, вредносног система… него што их збиља има с Милошевићем.

Склоност волунтаризму, импровизацији, потчињавању општег интереса егоистичком личном, ниподаштавању институција, доминацији материјалистичких, комерцијалних вредности над моралним, којима је место у цркви (а да ли је и тамо) итд, јесте тамна страна Зорана Ђинђића, која као таква јесте и својеврстан светионик Александру Вучићу.

Осим тога, Ђинђићева заоставштина, петооктобарско наслеђе знатно је разградило друштвену супстанцу Србије, створило особит хумус за Вучићеву џунглу. Ако је ондашњи систем разорио “Картагину”, садашњи је спалио, узорао и земљу засолио, да никад ништа с те земље не никне.

Плодови просветне, економске, здравствене реформе, плодови свакојаких других опаких реформи које су у ткиво Србије франкенштајнски укрпили странци преко компрадора, домаћих, српских властодржаца одузели су многима бистрину, критички став, слободарство и праведност, емпатију, милосрдност и хуманост.

Србија је постала станиште властодршца, његове немале касте различитих нивоа доступности плену, категорисаних партијских припадника привилегованих и неартикулисане гомиле ходајућих зомбија који тумарајући од немила до недрага, продајући свој изборни глас, заваравајући се да ће том комбинаториком истрговати какву корист за своју ситносопственост, лични бенефит и привилегију, траже радно место с бедном платом на одређено време или стипендију за децу. И за то ће га подржати и зато ће му дати глас, и због тога усхићено и задовољно одричу му подношење рачуна аминујући затрпавање старих „Обећања” – новим.

С новим „Обећањима” бескрајно се повећава апсурд, багателише истина и купује време за владање. А реч је о обмани и самообмани јер су уверени да стрпљењем купују време себи, чекајући у бескрајном реду оних које премијер треба да се сети, да им реши проблем и компензује кружић, подршку и агитацију. Заслуге и лојалност.

Али, „од тог дрвета `лада нема”. Подршка Александру Вучићу много је већа од његовог капацитета да је понаособ намири и због тога ће се у догледно време осетити велико разочарање његових бирача, разочарање преварених купаца који су куповали упаковано и шарено “Ништа”. Међутим, разочараност се неће створити због објективно лоше власти и владавине, него због немогућности власти да све заслужне чланове партије у вертикалној и хоризонталној хијерархији, у дугачком премијеровом реду, намире.

Све већи број ускраћених и све већи број субјективно незадовољних чиниће перспективну основу да се алтернативи власти “не гледа у зубе”, и тада ће се и власт Александра Вучића урушити можда и због тога што ће многи, сада његови, склопити истоветне уговоре с другим покровитељем и „личним спасиоцем”. Но, где ће тада бити Србија?\

Ако хипотетички прихватимо тезу да су за властодрштво Александра Вучића одговорни и неуспеси претходних режима од Милошевића наовамо, нико не може замислити размере зла које претећи стоји иза владавине Александра Вучића, владавине која оној наступајућој предаје преовлађујући патолошки  и отровни садржај.

Ако се, пак, пита садашњи Господар Србије шта о свему томе мисли, рекао би да ће попут Мила Ђукановића или Путина силазити непрестано с једне фотеље на другу, без подношења рачуна, али с масним „Обећањима”. Па коме се исплати нек` верује.

Пред крај једног мандата желеће да пређе на другу функцију, кукавички као и сада, остављајући неке полтрончиће и кафе-куварице да глуме власт и буду дежурни кривци. Да буду „као” криви за промашаје, а Он заслужан за „успехе”. Може их чак и дегажирати с функција сваких шест месеци не би ли се градио бескомпромисним борцем за ред, рад и дисциплину. Може их стрељати или славити, може с њима, као и с нама, радити шта год га је воља, што иначе и чини, не би ли опстао на власти упркос катастрофалним резултатима своје владавине, али захваљујући подршци коју за ту катастрофу има.

fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/vucic-glavnu-vlast-nosi-sa-sobom-kao-sto-je-milosevic-ali-je-slicniji-djindjicu

-

Јељцин је натерао Милошевића да прихвати да у Србију дође ОЕБС са Вокером на челу, открива „Ало!“

Састанак некадашњег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића и тадашњег председника Руске Федерације Бориса Јељцина који се догодио у Москви пред саму ескалацију сукоба на Косову, према речима нашег извора, био је кључан за долазак мисије ОЕБС-а.

– Није Слободан Милошевић имао много избора, буквално је био натеран да пристане да ОЕБС и Вокер дођу у нашу земљу. Нерадо је он то прихватио, али Јељцин је био непоколебљив, тврдио је да је ОЕБС неопоходан Србији, да ће бити много представника земаља које су пријатељски настројрне према нама. Милошевић је делом поверовао у све то, али био је врло скептичан. На крају је Јељцин оштро поручио Милошевићу: „Мораш да прихватиш ОЕБС” – прича наш извор.

Да су се ствари дословно тако одиграле, за „Ало!“ потврђује и Живадин Јовановић, бивши министар спољњих послова Србије и сведок свих тадашњих дешавања.

– То је све тачно, знам за тај сатанак у Москви. Тада је Јељцин уверавао Милошевића да мора да прихвати ту мисију, иако је Милошевић говорио да на Косову већ постоји међународно-дипломатско присуство преко представника страних амбасада из Београда. Милошевић заиста није лако прихватио нови захтев да се тамо инсталира мисија ОЕБСа-а. Јељцин је уверавао Милошевића да ће бити и представника из Русије и осталих прјатељских земаља, да то не треба да буде проблем за Југославију и то је прихваћено – почиње причу Јовановић.

Он даље наводи да се врло брзо показало да циљ те мисије није да верификује стање на Косову, што је стајало у писменом уговору, већ да изазове оружани сукоб.

– ОЕБС је на притисак Америке одлучио да на челу мисије буде Вилијам Вокер и мисија се није држала свог мандата, није имала улогу верификатора, него је под вођством Вокера и уз помоћ његових првих сарадника Британаца у ствари припремала оружану агресију НАТО. Било је доста мука да се мисија и Вокер приволе да поштују договор и мандат који је био и у писменој форми, али они су стално излазили из тог мандата и претворили су се у механизам за производњу драме, драматичних вести с Косова и Метохије. Њихов циљ је био да дижу тензију, а жмурили су на то да се српске и југословенске власти понашају сасвим нормално, у складу са законима. Вокер и остали који су били уз њега само су драматизовали ситуацију, производили свакојаке случајеве попут Рачка ради дизања тензије, све је било усмерено да се јавност припреми и поверује да тамо нема другог решења осим оружаног напада НАТО. Мисија и Вокер су били привезак НАТО који је био у директној служби Алијансе – сведочи Јовановић.

Ранта: Притискали су ме због Рачка!

Фински патолог Хелена Ранта изјавила је за „инсајдер.нет“ да стоји иза извештаја о Рачку који је објављен у марту 1999. Она је навела да су на извештај покушавали да утичу тадашњи шеф верификационе комисије Вилијам Вокер, али и други дипломатски кругови, као и представници Србије. – Вокер је желео да се моји налази и налази мог тима више слажу с његовим извештајем, да именујем кривца за Рачак. То нисам могла да урадим јер сам ја научник, не политичар, дипломата или нешто друго – рекла је Ранта.

– Имао је неке оловке у руци, које је поломио и бацио на сто испред мене. Детињаст поступак. Није ме гађао оловкама. Наравно, он то негира, али више особа је било присутно на том састанку – казала је Ранта.

(Ало)

www.nspm.rs/hronika/alo-jeljcin-naterao-milosevica-da-prihvati-dolazak-oebs-a-sa-vokerom-na-celu.html

-

Слободан Милошевић је отеран силом са власти, то сви знају и тога су сви свесни.

Професор др Велко Влканов, копредседник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића, поводом овог догађаја изјавио је да је некадашњи председник Србије и СРЈ изгубио живот од најамних убица 11. марта 2006. године.

„У ова два датума уоквирен је један невероватан живот посвећен добробити југословенских народа, добробити српског народа. Али, као и све велике личности, Милошевић превазилази оквире своје националности, претворивши се у један од симбола борбе човечанства за правду и слободу, такав симбол какав су Патрис Лумумба, Салвадор Аљенде, Нелсон Мандела.

Човечанство мери свој раст управо кроз такве личности, код којих је сопствена судбина подређена судбини људи. Живот Милошевића започео је у невеликом српском граду Пожаревцу, у породици обичних радних људи, да би наставио на служби истих тих обичних људи. Усвојио је најбоље особине српског народа – осећање достојанства, оданости, обавезе.

Изнад свега је стављао судбину свога народа, судбину народа Југославије. А као сваки истински патриота није имао непријатељских осећања према другим народима. Био је прожет свешћу да је однос према другим народима – мера односа према сопственом народу. Јер, онај ко мрзи било који други народ – не може волети ни сопствени народ.

Живот Милошевића је завршио у Хагу, у Холандији, куда је отпремљен како би пред нелегитимним судом одговарао за туђе злочине. У ствари, требало је да одговара за злочине оних који су напали његову земљу и готово три месеца уништавали људе и имовину бомбама и ракетама. Током пет година натовско правосуђе је употребило сва могућа средства како би сломило вољу овог поносног Србина, и у томе није успело. На крају, да не би признале своју немоћ, те такозване „судије“, а у суштини – најмљене убице у тогама, убиле су га.

Поменућу један стих великог бугарског песника Георгија Џагарова, посвећен судбини ухапшеног антифашисте: „Он не хтеде на колена да падне, милије му беше да занавек очима гледати престане“.

Овај стих се у пуној мери односи и на Слободана Милошевића, који је без двоумљења бирао радије смрт него издају. И тако је у суштини постао бесмртан. Како време тече, његов живот све више ће се претварати у легенду, а његово дело – у школу у којој се учи храброст. А нама остаје понос због тога што смо се дотакли његове величине“, написао је Влканов.

„Потом је на превару и под лажном оптужбом испоручен Хагу. Одлазећи поносне главе упозорио је српски народ каква га судбина чека. Данас Слободана нема, али његове речи сурово одзвањају у сусрету са тужном реалношћу и све више притискају његове прогонитеље. Против човека којем је живот одузет у модерном нацистичком казамату, сеју неистине и лажи, са намером да га потисну из сећања и избришу из историје.

У ту сврху, јуначки отпор народа страном агресору, којем се Слободан храбро супротставио, настоје да прогласе за националну заблуду. Они који су бранили земљу, малтене се проглашавају за издајнике. Историја је међутим одредила Слободану посебан лист.

Одабрала га је за миљеника, док је његове рушитеље потиснула у заборав. Слободанова визија и дело постали су део историјске свести и памћења народа. Од силне демократије, која је после Слободановог збацивања с власти наводно преплавила Србију, од разуздане слободе и од свакодневног напретка, Србија нажалост све више посрће и тетура се ка суноврату.

 

Њена привреда је на коленима. Територија је осакаћена, а народ осиромашен и обезглављен. Села се празне, а породица растака. Оно што је супротно духу српског народа покушава да се наметне младима – лака зарада, оружје, дрога, насиље и слуганство.

Србија је постала једина држава у свету у којој се грађани проглашавају за избеглице у сопственој земљи“, истакао је Кочовић.

www.intermagazin.rs/sve-nam-je-milosevic-davno-rekao-ali-niko-ga-nije-slusao-video/

-

Бивши председник Председништва СФРЈ Борисав Јовић каже да распад Југославије није почео деведесетих, већ од конгреса КПЈ одржаног у Дрездену 1928. године. Он наводи да је тада одлучено да се српски народ обесправи како не би експлоатисао друге у држави. Није Милошевић растурио Југославију, он је само појава, све је рађено од стране Јосипа Броза и Едварда Кардеља, тврди Јовић за Н1.

Књига „Како су Срби изгубили век“ представља почетак обелодањивања истине о распаду Југославије и скидање љаге са српског народа – тако је најавио њен аутор Борисав Јовић, некадашњи председник Председништва СФРЈ и близак сарадник Слободана Милошевића из времена распада Југославије.

До сада се о распаду Југославије говорило само на бази чињеница деведесетих година или непосредно пре тога, а ова књига баца светло на један комплекснији начин, разматра догађаје и чињенице од настанка Југославије 1918. године, рекао је Јовић. Он каже да књига разоткрива чињенице како је настала Југославија, како се ко понашао у њеном веку – од настанка до распада. – Деведесете године су биле само расплет онога што се дешавало у читавом веку – наглашава Јовић.

Он наводи да књига баца светло на то зашто је дошло до онога шта се десило деведесетих, и да се из чињеница које је приложио види да су неки догађаји дуго година припремани.

Из ове књиге се може видети да је на распарчавању Југославије почело да се ради од 1928. године, када је КПЈ на конгресу у Дрездену донела одлуку о Југославији – а донела је одлуку да је Југославија вештачка творевина, да треба да је растури на више малих држава, а да је српски народ, као већински, експлоататорски народ, тврди Јовић.
Задатак КПЈ, како даље наводи, био је да раде на распарчавању Југославије, и обесправљивању српског народа – „да га обесправе да не експлоатише друге народе“.

Он додаје да с тим циљем следи долазак Јосипа Броза 1941. године за команданта српских партизанских јединица и заседање АВНОЈ-а где нису учествовали легитимни представници српског народа, јер, како наводи, Броз није дозволио српском народу да створи антифашистичко веће, већ је сам одредио ко ће да дође. Истакао је да су све друге републике имале легитимне представнике, сем Срба.

Јовић тврди да је у књизи показан низ активности на растурању Југославије, да је заправо сваки нови устав давао више овлашћења републикама, а смањивао федерацији, до оног из 1974, кад је то кулминирало. Вођена је, како тврди, политика обесправљивања српског народа на различите начине, па и тиме што је он распарчан у више република.

У време кад се појавио Слободан Милошевић, како наводи, постојала је велика обесправљеност Срба – дошло је до бекства српског народа са Космета због обесправљености. Милошевић је појава, само један који се појавио, а могао је да се појави било ко други, због расплета услед такве обесправљености, додао је Јовић.

Он тврди да за распад Југославије није крив Милошевић. У Југославији је један човек водио политику, а после његове смрти, наслеђени су Устав и закони и антисрпска коалиција, и стање да Србија нема право да промени свој Устав без сагласности других република, додаје Јовић.

– Појава Слободана Милошевића је резултат стања, односа према Србији и српском народу који је морао да реагује на неки начин – каже он. Два војна блока нису дозволила распарчавање, јер је Југославија, као тампон зона, требало да постоји, наводи даље.

Чим је растурен Варшавски савез, падом Варшавског пакта и Берлинског зида, више није било потребе за тампон-зоном, створени су услови за распад, навео је. Није Милошевић растурио Југославију, он се нашао у време распада Југославије… Он није могао да се повуче, наглашава Јовић.

Србији и српском народу се жели натоварити одговорност за растурање Југославије и за грађански рат, наводи и додаје да је у књизи навео ко је донео одлуку о томе, и да је Србија у свему била маргинализована. – Све је рађено од стране Јосипа Броза и Едварда Кардеља, Хрвата и Словенаца – каже Јовић.

Један човек је 40 година владао Југославијом, да ли мислите да би Југославија могла да иде ка растурању а да он то није желео, пита Јовић. „За распад Југославије крива је КПЈ која је 1928. донела ту одлуку, а Броз је био послат овде да то спроведе“.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/601653/Nije-Milosevic-razbio-SFRJ-vec-Tito-i-Kardelj

-

Премијер Александар Вучић одбио је да коментарише актуелну полемику демократа и социјалиста о улози и одговорности Слободана Милошевића.

Он је истакао да му „не пада на памет да живи у деведесетим“ годинама прошлог века.

„Немам времена да се бавим таквим стварима“, одговорио је премијер на питање које му је упутио Тањуг поводом дебате о Милошевићу, покренуте на основу тумачења пресуде Хашког суда Радовану Караџићу.

„Не пада ми на памет да живим у деведесетим годинама, ја живим и радим за Србију будућности и будућност Србије“, рекао је Вучић Тањугу.

Он је поновио да нема времена за такве ствари:

„Бавим се државом и њеним напретком“, закључио је Вучић.

(Танјуг)

-

ЗАПАД западно игнорише чињеницу да је Хашки трибунал скинуо сваку кривицу са Слободана Милошевића. Да покушава да  накнадно опере руке које је упрљао „правним” наставком НАТО агресије на СР Југолсавију и Србију и терањем Милошевића у смрт.

         Неко је на Западу ипак о томе проговорио: познати италијански политичар, новинар и публициста Ђулијето Кјеза. А на његово „дизање гласа” Русима је пажњу скренуо њихов познати писац Едуард Лимонов.

         Учинио је то овако: „Послали су ми из Берлина сензационалну информацију. Ја, у сваком случају, за њу нисам знао. Онлајн издање info-balkan.ru објавило је текст под насловом: „Ђулијето Кјеза: Милошевић је оправдан, а наручиоци суда над њим морају сести на клупу за оптужене”.

         Потом је својим читаоцима пренео најважније делове онога што је Кјеза за италијански телеканал Pandora.TV рекао у свом видео-комантару.

         А Кјеза (уз небитна сажимања) изговорио:

         „Ко о томе (да је Милошевић ослобођен сваке крицие) нешто зна? Нико. То није објавио ни један наш лист.

         То је пресуђено (у Хагу) још 24 марта, а сада је  већ август.

         Није било никаквог формалног саопштења о Милошевићу, мада се о њему говори у пресуди другом оптуженом – Радовану Караџићу којег су осудили на 40 година, одлуком истог трибунала.

         Већ је август, али ни један светски медиј ово није ни приметио. А ако је и приметио – није сматрао нужним да о томе обавести своје читаоце и гледаоце.

         За оне који још не схватају о чему је реч: та новост је „бомба” која треба, у најмању руку, да присили све западне лидере да моле за опроштај или да седну на оптуженичку клупу тог истог трибунала.

         Сада је постало очевидно да је такозвани трибунал скуп непоштених… да не употребим коју тежу реч… који су радили и раде за империју, а не за правду и правичност. Јер, сви су они знали. Зато што које председник већа које је судило Караџћу био међу судијама које су се бавиле Милошевићем.

         Тај судија је знао све документе у оба процеса, са свим детаљима. Тај се зове О-гон. Он је из Јужне Кореје.

         Поставите себи питање: ко даје плате њему и његовим колегама?

         Срамота је све што се догодило!

         Запад тоне у сопствено блато.

         Трибунал у Хагу опслужује западно блато и заиста нема никакве везе са трагањем за правдом и правичношћу.

         Милошевић је, упркос томе, провео пет година у затвору, вређан од стране целог хора западних медија, укључујући и италијанске. Чак је означаван као „балкански касапин” и упоређиван са Хитлеом. Умро је у затвору под мистериозним околностима. Од срчаног напада. Али, тај напад се догодио две недеље након што је трибунал одбио да му дозволи лечење у Русији. Умро је у својој ћелији три дана пошто је Милошевићев адвокат послао његово писмо министру иностраних послова Русије са указивањем да се он боји да ће бити отрован.

         И сам имам много сумњи да је било тако зато што је све што се догодило било организовано и учињено тајним.

         Запад је разорио Југославију.

         Убио је и Милошевића.

         Оптужио га је за оно што није чинио и у чему није било његове кривице.

         После свега, верујте и даље западној правди, верујте Хагу из којег, као и из других престоница Европе, подржавају државни преврат у Кијеву!”

 http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/kjeza-zapad-sramno-cuti-o-skidanju-krivice-sa-milosevica-jer-tone-u-blato-koje-opsluzuju-njegovi-mediji

-

Флоранс Артман, бивша портпаролка тужилаштва у Хагу, истакла је за хрватски недељник Експрес да је бивши предсједник СРЈ Слободан Милошевић намјерно узимао неодоговарајући лијек како би му се погоршало здравствено стање, а циљ му је био да га пусте да се брани са слободе и да побјегне у Русију.

Флоранс Артман, кучка бестидна

Како она каже, он се сам тровао јер је дуже време узимао лек „рифампицин“, који му је неко доставио у ћелију, рекла је она у интервјуу за загребачки „Експрес“ и на овај начин поново подсјетила на интриге о Милошевићевој смрти која је прије једну деценију дигла читав регион на ноге.

Узимајући тај лијек, како она каже, који се користи у лијечењу лепре, Слободан је поништио дјеловање лијека за високи крвни притисак, од којег је патио.

„Од тога је лако могао да умре, али му то није био циљ, већ само да погорша стање. Милошевић је знао шта узима, јер је од тог лијека урин плаве боје и јасно је да је то морао да види“ – тврди она.

Према њој, Милошевићева стратегија је била да избјегне осуђујућу пресуду да не би, као неко ко је био на челу једне земље, остао у историји упамћен као неко ко је скривио геноцид.

Артманова је у овом интервјуу, које су пренијеле и Вечерње новости, навела да је управник затвора у Шевенингену упозорио Вијеће суда да има проблем јер не може да претреса ћелију у којој је Милошевић, јер је преуређена у канцеларију.

Слободан Милошевић, бивши предсједник СРЈ у Хагу
Слободан Милошевић, бивши предсједник СРЈ у Хагу

Зденко Томановић, правни сарадник Слободана Милошевића, каже за Вечерње Новости да су одмах по његовој смрти из исте зграде у Хагу пласирали инофрмацију да се објесио.

„Када сам затражио објашњење како се тако објешен вратио у кревет, гдје је пронађен мртав, прешли су на тезу да се убио тровањем, а сад да се тровао да би побјегао у Русију. Што се врана више пере, то је црња“, каже Томановић.

Он сматра да су ове „јефтине измишљотине неоригиналне, и да нису ефикасне“.

„Да постоји „рифампицин“ Милошевић је први пут сазнао кад смо првих дана марта 2006. утврдили да су од њега крили информацију да му је током анализа крви установљено присуство тог лека. Тада смо сазнали и да је затворски лекар обавештавао надлежне да Милошевић у присуству чувара пије препоручене лијекове, али да анализе крви, које су вршене одмах након узимања лека, показују његову нижу концентрацију од неопходне“, тврди Томановић.

Како је Томановић навео, Слободан Милошевић је тада писмено тражио од Русије да спријечи његово убиство. У писмо које је писао руком, а које је његов адвокат однио у руску амбасаду, између осталог пише:

„Мислим да се ради о покушају убиства.“

Иначе, Артманова наводи да је у сличној ситуацији и Ратко Младић.

„Завршава се суђење и сада и он настоји да се извуче прије изрицања пресуде. Ко каже да ће Младић да преживи? Ко каже да након онога са Милошевићем неће успјети у томе да га пусте на лечење у Русију?“, тврди без имало срама Артманова.

Његов бранилац Миодраг Стојановић је рекао да је ово поређење подмукло и злобно.

„Наш захтјев да му се одобри да иде на лијечење у Москву стоји, Трибунал још ништа није одговорио, јер није стигла ни гаранције Русије.“

извор:www.princip.me/bestidna-florans-artman-slobodan-milosevic-je-izvrsio-samoubistvo-u-hagu/25/05/2016/

-

Милорад Улемек Легија, некадашњи командант Јединице за специјалне операције (ЈСО), у свом првом интервјуу откако се налази у затвору због убиства премијера Зорана Ђинђића због чега је осуђен на 40 година, тврди да је режим 2001. године, тадашњи ДОС, хапшење бившег предсједника Југославије и Србије Слободана Милошевића наплатио пет милиона долара!

Легија је након 12 година проведених у затвору први пут проговорио за недељник “Експрес”, а чији је дио пренио Информер, и рекао како је с намјером пуштена информација у јавност према којој су Милошевића хапсили припадници “земунског клана“, јер је тада то био једини начин да се наплати милионска уцјена коју су Американци својевремено расписали за Милошевића.

Наиме, да су којим случајем Милошевића ухапсили надлежни државни органи у ноћи између 31. марта и 1. априла 2001. године, не би било основа за исплату милиона.

„Информација да је у том догађају учествовао “земунски клан” класична је подметачина, која је смишљена много раније, јер једино тако су могли да узму новац за Милошевића, односно пет милиона долара, који је даван за његово хапшење. Да су га ухапсили државни органи, онда не би могле паре да се узму. Зато је пуштена прича о “земунцима” „– објаснио је бивши командант ЈСО.

Он је напоменуо и да је његовој јединици изричито наређено да буде у цивилиној одјећи с фантомкама.

„Нас су послали у цивилној одјећи умјесто у униформама за интервенцију, које смо увијек носили приликом ангажовања. Требало је те ноћи да глумимо “земунце”… А тај фамозни “земунски клан” у то вријеме није ни постојао. Група око Спасојевића (Душан Спасојевић Шиптар) настаје тек у августу 2002. године, када се Спасојевић разишао с његовим дотадашњим шефом Чуметом. Тако да је то само још један примјер подметања лажних информација широј јавности“– поручио је Легија.

Улемек је нагласио како је у ноћи хапшења Милошевића неко покушао да изазове опасан сукоб војске и полиције.

„Јединица није имала никакве везе са срамним чином хапшења предсједника. Једини задатак ЈСО те ноћи био је да преузме обезбјеђење објекта виле “Мир”, пошто је војска добила налог да се повуче и препусти тај објекат МУП-у. Наравно, неко је те ноћи намерно хтио да изазове оружани сукоб између војске и ЈСО. Само хладне главе нас неколицине спријечиле су да до тог сукоба дође“ – наставља Легија причу о хапшењу Милошевића и тврди да је наређење за напад дао тадашњи бивши шеф Државне безбједности:

„Онај идиот Горан Петровић је потпуно сумануто и мимо сваког резона командовао напад на објекат, иако за тиме није било потребе. Резултат такве сумануте одлуке био је рањени припадник ЈСО и један цивил. Срећом, ја сам на вријеме схватио у шта нас гурају и прекинуо сам то лудило.“

Иначе, Легија је открио и то да је у ноћи хапшења бившег предсједника умало погинуо.

„Те вечери сам умало погинуо. Метак испаљен из виле “Мир” ме је окрзнуо по врату и само луда срећа ме је сачувала те ноћи. И дан-данас чувам ту јакну с капуљачом кроз коју је метак прошао.“

На крају, он је потврдио да се у ноћи хапшења и лично видио са Слободан Милошевићем.

„Те ноћи сам се видио са предсједником Милошевићем и касније омогућио мирну комуникацију између њега и надлежних органа. Они су послали Чеду (лидер ЛДП Чедомир Јовановић) на те преговоре, што је био чист цинизам.“

С друге стране, Синиша Вучинић, бивши функционер ЈУЛ-а који је био оптужен за спречавање хапшења Слободана Милошевића, за Информер је рекао да Улемек није био рањен у сукобима испред виле “Мир”. Вучинић је у међувремену ослобођен оптужби, а поводом Легијиних навода каже да бивши командант ЈСО не говори истину до краја.

„Легија није био рањен те вечери. Нас двојица смо се видјели у вили. Сједио је поред мене и тражио чашу воде. Извинио се и нама и Милошевићу рекавши да се “грешке праве”. Тада му је Милошевић рекао: “Е мој Милораде, зар овако да се срећемо? Ово од тебе нисам очекивао, од тако наовдно великог патриоте…” Улемек се на ове речи расплакао и рекао да ништа не може, да је војник државе и да су му наредили“– присјетио се Вучинић и додао како и даље вјерује у договор “земунског клана” и тадашњих власти око Милошевићевог хапшења:

„Одговорно тврдим да су те вечери испред виле били “земунци” и радили по договору с властима, чији је представник био Чеда Јовановић. Дакле, Улемекова прича је само 50 одсто тачна. Јасно је да се Јовановић испред ДОС договарао са “земунцима”. Њима су навукли фантомке, а ту је била и Легијина група. Трудио се да буде медијатор, помиритељ, и да све контролише како би учествовао у узимању новца“ – подвукао је он.

Овако је текло хапшење Милошевића

  • Привођење је почело у петак 30. марта 2001. године, а завршено је након два дана и седмочасовних преговора;
  • У ноћи између петка и суботе око сто полицајаца под пуном опремом појавило се на улазу у кућу;
  • У суботу, 31. марта ујутру је министар полиције Душан Михајловић изјавио да је налог за хапшење тадашњег предсједника државе издат на основу кривичне пријаве за злоупотребу службеног положаја;
  • У ноћи између суботе и недеље Чедомир Јовановић преговара са Милошевићем о мирној предаји, а шездесетак полицајаца се приближило једној од капија виле, након чега су се зацули пуцњи. Наводно, увис је пуцала Слободанова ћерка Марија Милошевић;
  • Милошевић је у недељу 1. априла 2001. године одведен у Централни затвор, а на Видовдан је пребачен у Хаг где је био до своје смрти, 11. марта 2006. године.

 

www.princip.me/legija-progovorio-hapsenje-slobodana-milosevica-naplaceno-je-pet-miliona-dolara/24/05/2016/