петак, децембар 15, 2017

Тагови Вести таговане са "ММФ"

ММФ

-

Београд — Из четири предузећа која су настала поделом „Железница Србије“, до краја године би требало да оде око 2.500 радника, сазнају „Новости“.

Највише прекобројних има у „Инфраструктури железница Србије“ – 1.630 запослених, „Србија каргу“ би требало да напусти око 550, а „Србија воз“ око 250 људи, док је у „Холдингу“ на списку десетак радника.

Критеријуми за одлазак су исти као и прошле године, када је железничка предузећа на основу споразума са Међународним монетарним фондом напустило око 3.000 радника. Није се мењао ни износ отпремнине, па им следује 240 евра по години стажа. Они којима недостају две године до пензије имају право на новчану накнаду код Националне службе за запошљавање у трајању од 24 месеца.

Највећи број радника се прошле године добровољно пријавио за одлазак, док је мањи број њих руководство прогласило технолошким вишком. И лане је било полемике око тога да ли треба свима који желе да оду из предузећа то и дозволити, јер се испоставило да су фирме напустили и они који су радили на позицијама које су важне за нормално функционисање саобраћаја и за чијим радом не престаје потреба.

“Требало је да се поступак заврши до 20. новембра, али је после састанка с министарком грађевинарства Зораном Михајловић, који је био прошле недеље, рок померен на 25. децембар”, каже Небојша Никић, председник Синдиката извршних служби српских железница.

“До сада се у „Инфраструктури“ готово половина од броја који ће напустити фирму већ пријавила за добровољни одлазак, док је у „Србија каргу“ око 65 одсто запослених, а у „Србија возу“ чак 80 одсто изразило жељу да оде из фирме. Очекујемо да ће се због продужетка поступка још више људи пријавити”, каже он.

Приликом избора радника који ће бити отпуштени послодавац ће морати да поштује неколико критеријума, међу којима су радни учинак, стаж и број деце млађе од 26 година.

Према ранијој процени Светске банке, до краја године из све четири фирме-ћерке „Железница“, коју чине „Железнице Србије“, „Инфраструктура железнице“, „Србија воз“ и „Србија карго“, требало би да оде око 6.000 људи. Сва четири предузећа су 2015. године, пре поделе, укупно запошљавала 17.000 радника. Највећи број њих, око 9.000, радио је у „Инфраструктури“.

Према Предлогу програма за решавање вишка запослених у 2017. години, највише „прекобројних“ у „Инфраструктури“ је међу маневристима, чистачима скретница, руковаоцима лаке пружне механизације, прегледачима кола и шефовима деоница. Вишкови су уочени и у администрацији, па су на списку и референти благајне и виши сарадници за обрачун зарада, као и издаваоци горива, али и организатори за безбедност на раду и контролор-администратори. „Србија каргу“ не треба 30 машиновођа и 10 помоћника, 12 референата за обрачун зарада, 14 возача возила унутрашњег транспорта, 20 бравара, 29 економиста и 15 организатора за финансије. У „Србија возу“ је на списку 21 кондуктер, 17 особа које дају информације о превозу, 25 машиновођа, 10 бравара…

(Вечерње новости)

www.nspm.rs/hronika/vecernje-novostido-kraja-godine-treba-da-ode-oko-2.500-radnika-iz-preduzeca-koja-su-nastala-podelom-zeleznica-srbije.html

-

Драган Милашиновић

Све је јасније да разнолике приче о предстојећем повећању пензија и плата у јавном сектору, које трају већ месецима, добијају карактер организованог замлаћивања грађана које треба да омогући да ове године не добију ништа. Оно што ће пензионери и неке категорије запослених у јавном сектору евентуално добити биће некаква једнократна помоћ која се не може сматрати  повећањем јер не повећава пензијски (односно платни) основ.

Најбољи доказ за ову тврдњу су контракдикторне изјаве које, свако мало, већ месецима стижу од власти или извора који су им блиски. Почело је оним Вучићевим обећањем од пре четри месеца, док је још био премијер, како ће до краја године уследити повећање од 10 посто, које је након што је постао председник ревидирао у „значајно повећање“, а завршава се препоруком фискалног савета од 29.09.2017. да је најбоље да повећање пензија буде 2,5 а плата до 5 посто. Али, у 2018. години! Између тога наслушали смо се свакаквих изјава министра Душана Вујовића и премијера Ане Брнабић о сложености рачунице повећања, дочекали онај закључак са састанка Вулина, Стефановића и Бате Гашића, да повећање њиховим ресорима мора бити 10 посто, видели свакојаке „експерте“ како по принципу топло-хладно купују време, са циљем да када се каже од 2018. народу то не изгледа бескрајно далеко.

Но, да се вратимо најсвежијем утиску, Фискалном савету. На конференцији „Фискална кретања у 2017. години и предлог политика за 2018.“, његов председник госп. Павле Петровић, рекао је да се после три године фискалне консолидације први пут отвара простор за повећање потрошње и то на основу постигнутих резултата. Он је оценио “да би најбоље економско решење што се тиче пензија било да се свима повећа за 2,5 одсто, а да се остатак користи на делимично враћање пензија онима од којих је узето на почетку фискалне консолидације пре три године”(1), а да је “најбоље решење за плате линеарно повећање свима за пет одсто”(2) али, као што рекох, од 2018. године.

Наравно, Фискални савет је, како му само име каже, саветодавно тело, али ваља узети у обзир да је господина Петровића за то место аминовао лично Вучић. Као и да је два дана пре њих потврда да повећање треба очекивати тек од 2018. дошла са званичијег места. Од господина Душана Вујовића, министра финансијског, лично. Он нам је 27. септембра открио следеће:

„То је најтеже питање и оно је већ дуго на дневном реду. Плате и пензије врло пажљиво анализирамо и скоро недељу дана смо са ММФ-м провели рачунајући и близу смо утврђивања параметара и простора, како у овој години за можда једнократне исплате, тако и у 2018. години“(3).

Пошто је то прича коју нам понавља већ трећи пут, занимљиво је шта Вујовић мисли о окончању тог посла, који је отпочео још у првом делу септембра.

„Близу смо решења и са колегама из ММФ смо прошли све цифре и очекуемо да ћемо током састанка у Вашингтону на маргинама годишње скупштине и сигурно првих дана наставка њихове званичне посете Београду 26. октобра имати конкретна предложена решења”(4)

Ето ти га, сад. Крај октобра! Да се подсетимо да је средином септембра изјавио да ће  проценти бити објављени до краја тог месеца, па су потом он и Брнабићка недавно из Ниша поручили да ће рачуница бити готова до средине октобра, а сада је опет померају за његов крај.

Ако мислите да они из ММФ-а на које се министар позива не могу, са моћним софтфером који носе у лаптоповима, да проценте израчунају за највише пола дана, грдно се варате. Овде је очигледан циљ да се корисници, одлагањем, доведу у ситуацију да без озбиљног таласања прихвате да обећаног повећања неће бити у овој години.

Зашто? Зато што би било какво повећање у овој години сломило слабашну буџетску конструкцију, због малог раста БДП-а, од непуних 1,8 посто.

Но, не знам да ли им је та тактика баш добра и да ли ће мазање очију једнократним повећањима бити довољно. Ово Вујовићево померање рока за крај октобра моја мама, прокоментарисала је следећим речима: 

“Мисли ли овај човек да смо ми пензионери, баш сви, излапели?”

_____________________________________

 

  1. www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:688202-Petrovic-Povecanje-plata-i-penzija-u-2018-ali-do-pet-odsto
  2. Исто
  3. www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:687885-Vujovic-Povecanje-plata-i-penzija-bice-znacajno-cifre-krajem-oktobra
  4. Исто

Доспело је и текућег министра просвете, Младена Шарчевића да наводно разговара са узвишеним представницима недодирљивог ММФ-а. Да само наводно разговара, јер тај разговор је већ традиционално налогодавни говор, нема питања па се не очекује ни одговор. Налог, који се српског образовања тиче, не мења се од почетка сарадње са глобалним институцијама за заштиту сигурности протока транснационалног капитала, попут Светске банке, Европске инвестиционе банке, и наравно ММФ-а. Прве две организације, обе банкарске, наведене су у званичном документу нашег Министарства просвете (Акциони план за спровођење Стратегије развоја образовања у Србији до 2020. године), као главни финансијери реформе српског образовања.

Какве образовне реформе налаже и спроводи крути глобални банкарски сектор у неразвијеним државама са сасвим различитим концептима локалне организације, које повезује једино очараност бајковитим обећањима вечитог просперитета? Оне су, логично, увек и свуда исте и односе се на само једну сферу – финансијску. ММФ је у том процесу прилепак, бабица која помаже у порођајним мукама поравнања вредности и беспоговорне оријентације свих активности ка профиту. Ипак, поред недопустиве и у данашњим условима можда несхватљиве српске наивности спремне да све и сваком опрости, не треба заборавити да апсолутно повлашћен положај пре свега има профит баш тих монетарних организација.

Управо из тих разлога садржај налога упућен Србији, на којем се неуморно инсистира, сасвим ће добро својевремено изрећи и бивша помоћница бившег министра Гаше Кнежевића (2001-2004) и државна секретарка у време министра Жарка Обрадовића (2008-2012) и несуђена министарка образовања бившег премијера Александра Вучића (временска и друга ограничења власти губе се у измаглици сећања). „Особа са добрим контактима у међународним организацијама“[1], професорка Тинде Ковач Церовић, тврдила је: „ефикасност у области људских ресурса биће постигнута рационализацијом мреже школа“[2]. Језик је унеколико (или сваколико) сувопаран, банкарски а сиромашан (?), али – то је дискурс којем се привремено мора повиновати ако желимо да понешто од судбинских процеса и разјаснимо (алтернатива су плански сервиране медијске ефемерности и безначајности).

Позабавимо се овог пута само једном чињеницом из прохујалих времена, јер се на њу позивају сви потоњи министри просвете до дана данашњег. То је чаробни број деветнаест (а бројеви су непорециво али и необориво мерило по којем се равна вечито ужурбана банкарска мисао).

Деветнаестицу у медијским обраћањима тренутно обилато раби и министар Шарчевић како би (не)заинтересованој јавности недвосмислено доказао „неефикасну алокацију ресурса на свим нивоима образовања“[3]. Бројка представља просечан број ђака у српским одељењима. За почетак, истакнимо (из свег гласа прећутану) чињеницу да се не ради о „свим нивоима образовања“, већ о основној школи. У средњим школама је тај просек износио двадесет и пет (ако се већ позивамо на податке из одговарајућег периода). Деветнаест је, дакле, крунски доказ да је неопходна, и сходно томе од стране банкарског лобија наложена „рационализација мреже школа“, заправо у нашем најбољем (финансијском) интересу.

Штавише, опчињен реториком наслеђеном још из периода Гаше Кнежевића, текући министар чезне за протеклим временима: “19 ђака по одељењу нема ни у једној европској земљи”[4], инсистира. Мало је рећи да ово није истина, кад је лаж тако велика, али закони пристојности налажу да се прво претпостави да је министар необавештен (од стране ММФ-а).

Усредседимо се, дакле, на Европу, и погледајмо ко је у том периоду (пре, током и непосредно након избијања светске економске кризе 2008. године) у нашем друштву, по овом критеријуму. Светска банка и ММФ (Министарство) нас оптужују да имамо просечан број ученика несразмеран нашем економском статусу, па је за очекивати да се неправедно поредимо са најразвијенијим државама Европе које су тај луксуз дугорочно и мукотрпно заслужиле. Реална слика је нешто другачија. Наиме, само летимичан поглед на статистичке податке показује супротну законитост: док Португалија (16), Исланд (17), Грчка (18) и Шпанија (19) имају чак мањи или исти просек, Белгија (20), Данска (20), Немачка (22) и Британија (26) имају (оправдано?) већи просек. Прва група спада у круг држава које су екстремно погођене економском кризом, док оне земље које су у том (финансијском) хаосу чак и профитирале имају већи просек ученика по одељењу у основим школама несагласно управо са економским просперитетом.

Поставља се опет древно питање – шта је старије, кокошка или јаје? Да ли је мањи број ученика по одељењу – узрок или последица економске неодрживости конкретног привредног модела? Треба ли уопште одговарати на банално (заправо услед дрске замене теза и дубоко увредљиво) питање: Да ли је просечан број ученика по одељењу у (неразвијеним) државама довео до (светске) економске кризе?

Професор сам математике и програмирања у Математичкој гимназији (школа од посебног националног значаја) у Краљеву, где годинама предајем предмете попут Вероватноће и математичке статистике, Математичке логике, Геометрије и Анализе са алгебром и не претендујем на познавање (свих) економских законитости, али одбијам да прихватим закључке супротне здравом разуму и емотивној (и патриотској) интелигенцији. Другим речима – са бројем деветнаест нешто је дубински труло (и то не само у држави Данској која се поносно дичи већим просечним бројем – двадесет).

Истрајно саветујем своје ученике да приликом израде завршног матурског рада не користе Википедија податке као релевантне већ у најбољем случају као индикативне, али за ову демонстрацију погрешне (банкарске) логике није потребно залазити дубље. Поређајмо, наиме, наведене државе по густини насељености (број становника по квадратном километру) у опадајућем поретку по последњим Википедија подацима из маја 2017: Белгија (337), Британија (244), Немачка (233), Данска (125), Португалија (109), Србија (110), Грчка (81), Шпанија (79) и Исланд (2,7)[5]. За нас овде није од пресудног значаја апсолутна тачност наведених података, већ њихов релативни однос. Наиме, прихватљиво је претпоставити да у некој скоријој будућности Исланд неће достићи густину насељености кава је у Србији, као што Србија неће достићи Немачку или Британију, а поготово не Белгију која има скоро тачно три пута већи број становника по квадратном километру.

Јасно се уочава да на основу овог критеријума опет добијамо савршено раздвојене групе: Белгија, Британија, Немачка, Данска на једној, и Португалија, Србија, Грчка, Шпанија и Исланд на другој страни. Управо је та друга страна осуђена на немилосрдно преправљање, усавршавање и усаглашавање са центрима економске моћи из прве групе које, све и да хоће, не може достићи услед опадајућег наталитета и (плански спроведеног) растућег одлива становништва у ону прву групу држава. Уколико би неко од ученика које васпитавам направио такву омашку (превид) у логици, заслужено би био кажњен лошом оценом. У случају Светске банке, ММФ-а и нашег министарства, све је сасвим (логички и статистички) коректно, јер је идеолошки компактно и јер се одвија уз сагласност нашег политичког врха (који је ту да брани наше локалне интересе, или није тако?). Укратко, превид је сувише очигледан да би тек тако промакао огромној армији добро плаћених економских стручњака.

Српски просек ученика по одељењу у основним школама је сразмерно (очекивано) мали, сходно густини насељености, и не може се објаснити (а још мање исправити) нерационалним или рационалним односом према некаквом фиктивном буџету. Дакле, у питању су углавном сеоске школе у самртној агонији које ремете статистички просек, и које опстају са неколико ученика у одељењу (или школи). Не ради се о некаквим „фантомским одељењима“ које актуелни министар упорно форсира у медијским обраћањима, а која уколико и постоје (на папиру), бројем не нарушавају битно статистичку законитост. У крсташком рату против својих запосленика а под покровитељством банкара финансијера, сваки нови кабинет настоји да оствари бар још једну победу, ма како незнатну. Рачунају се збирни резултати, на дуге стазе, јер борба већ има своју традицију и вишегодишњи континуитет.

Мислећи на измишљена одељења, Шарчевић поентира: “Било је то зарад запослености, ђаци су били у трећем плану.” [6] Све и да хоће, просветни радници још увек немају толику моћ (репродукције) на било ком плану како би самостално значајно променили густину насељености (чак и да даноноћно марљиво раде на повећању наталитета).

(Замислимо на моменат да су и извели такав титански подвиг “зарад запослености”, те да су (надо)будном Министарству успели да протуре силне мућкове или кукавичија јаја у виду “лажних одељења” испред очију гломазног чиновничког апарата. То значи да су у стресној ситуацији, са угроженим радним местима, синдикални органи још увек далеко ефикаснији од успаваних државних органа. Кад смо већ код (кукавних) јаја, обрни-окрени, иако им је плића врећа, синдикална су већа. Бели бубрези надмудрише бубреге у лоју.)

Вратимо се реалности. У најмању руку, неумесно је користити аргумент броја деветнаест као потпору за финансијске реформе јер то значи да за лоше (образовне и привредне) резултате заправо оптужујете географију кроз релативно малу густину насељености. Но, код нас је и смањење наталитета добар аргумент за буџетске уштеде уместо да буде аларм и показатељ где буџетска средства (пре)усмерити. “Ако се смањио број одељења, без посла ће остати прво они који су им предавали” [7], констатује задовољно министар. Другачије речено: ако се давиш у реци, не брини – узећемо ти одело. Таквом логиком, идеално решење би у првом случају било да живимо сви у једном граду, а у другом да заправо и не живимо. Ако не желимо да будемо на трошку политичара и банкара треба једноставно да престанемо да будемо. Логика је једноставна. Још једно вечито питање: бити или не бити?

Затварањем одељења (и комплетних школа) у руралним подручјима, остварује се уштеда у буџету, али се и са благословом државног апарата руши и пустоши родна и плодна територија. Школа је по некаквој инерцији у Србији још увек окосница (стожер) таквих опустошених заједница. По мом скромном мишљењу управо би такве школе требало да буду „школе од посебног националног значаја“, са буџетом специјално издојеним за њихов опоравак и опстанак. У супротном, задовољавајући логичне, економске, банкарске императиве глобалних институција без икаквог увида у локалне проблеме, све школе би ускоро могле да изгледају попут зграде основне школе у Бреснику, близу Краљева, недалеко од Ибарске магистрале, препуштене пропадању. Сигуран сам да свако насељено место у Србији има у својој непосредној околини причу сличну Бреснику: „Насеље, наиме, које је након рата бројало неких 500 душа, свело се по последњем попису из 2011. године на 115 прегалника. (…) Уколико сретнете неког од “два и по члана по домаћинству”, причаће вам љубазно али сетно о константном одливу младих у град, у потрази за бољим животом.“[8]

Попут самохраних родитеља који су једна од растућих категорија савремених постмодерних друштава, угрожене сеоске школе не признају се формално од стране државног апарата. Тачније, појављују се искључиво као статистичка потпора идеолошког апарата. „Самохрани родитељи у Србији нигде у систему социјалне заштите нису препознати као посебно угрожена категорија. Ствар је компликованија утолико што нема ни прецизне евиденције о њиховом броју као ни јединствене дефиниције појма самохрани родитељ.“[9] Не постоји евиденција ни о броју ни о дефиницији угрожених основних школа као стратешком циљу од изузетног значаја (осим буџетског расхода који треба елиминисати). Систем их не види и изоставља из званичног вокабулара посебно осетљивих и угрожених категорија (за разлику од рецимо ЛГБТ популације) чиме имплицитно наговештава њихову судбину – потпуно легално занемаривање и истребљене под изговором „рационализације мреже школа“. За разлику од несретног самохраног родитеља за којег постоји извесна вероватноћа да у суровој тржишној утакмици преживи и чак самостално подигне сопствено дете, основна школа је без државног покровитељства осуђена на гашење, а деца коју васпитавају (п)остају неудомљена.

Па чак и да се системски реализује „ефикасност у алокацији ресурса“ распоређивањем ђака који остају без матичних сеоских школа, упућивањем у (при)градске школе, о(п)стаје на снази захуктала локална прича „о константном одливу младих у град, у потрази за бољим животом“ пред којом сви широм затварају очи.

Недавно смо, на путу ка врху Трем (1810 мнв) на прелепој Сувој планини поред Ниша, нас неколико планинара сусрели једног спортског туристу управо из густо насељене Белгије. Можда већ постоји план како помирити њихову густину са нашом разређеношћу? Претпостављам да ћемо правовремено сазнати све о томе од неког будућег министра, чим га ММФ извести о новим захтевима.

До тада вредно настављамо са зацртаним ширењем демографског вакуума, са надом да нас неће у скорије време исисати из загушљивих градова у једној громогласној имплозији. На велико задовољство сретних глобалних банкара – налогодаваца и ситну радост њихових наложница – несретних локалних политичара.

 _____________________________________________________________________________________________

[1] “Трећа срећа?“, Данас, 2014.[ www.danas.rs/danasrs/dijalog/treca_sreca.46.html?news_id=280028 ]

[2] Према: „Реформа образовања у Србији и транснационалне структуре“, Слободан Антонић, НСПМ, 2011.

[3] Према: „Реформа образовања у Србији и транснационалне структуре“, Слободан Антонић, НСПМ, 2011.

[4] “ И пуне клупе остављају наставнике без посла“, Политика, 29.08.2017.

www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]

[5] „Списак држава по густини насељености“, Википедија, 2017.

sr.wikipedia.org/sr-el/Spisak_dr%C5%BEava_po_gustini_naseljenosti ]

[6] “ И пуне клупе остављају наставнике без посла“, Политика, 29.08.2017.

www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]

[7] “И пуне клупе остављају наставнике без посла“, Политика, 29.08.2017.

www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]

[8] “Живописни пут ка Бреснику”, Павловић Јован, Могодерина блог, 25.03.217.

mozgoderina.tumblr.com/post/158806028619/zivopisni-put-ka-bresniku ]

[9] “Држава не препознаје самохране родитеље као угрожену категорију“, Данас, 05. март 2017. [ www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=340163&title=Dr%C5%BEava+ne+prepoznaje+samohrane+roditelje+kao+ugro%C5%BEenu+kategoriju ]

 

 

-

Економска активност у Србији наставља да расте, упркос привременом успоравању у првој половини године и суши, процењује ММФ.MMF smanjio prognozu privrednog rasta Srbije na 2,3 odsto

Међународни монетарни фонд (ММФ) такође процењује да ће привредни раст у 2017. износити 2,3 одсто, саопштио је јуче шеф мисије ММФ-а Џејмс Руф.

“Економска активност наставља да расте, без обзира на привремено успоравање у првој половини године, што је углавном била последица поремећаја у производњи електричне енергије и негативног утицаја суше на пољопривредну производњу”, навео је Руф у саопштењу поводом завршетка посете Мисије ММФ-а Београду.

Претходна процена ММФ-а била је раст од 3 одсто за текућу годину. За наредну годину задржана је прогноза раста од 3,5 одсто.

Извор: ГдеИнвестирати/Тањуг

MMF smanjio prognozu privrednog rasta Srbije na 2,3 odsto

-

Делегација ММФ-а тражиће да ЕПС уради нову систематизацију радних места. Препоручено је да се на тај начин смањи број запослених, за још највише 700 и то до краја фебруара 2018. године, сазнаје Блиц.

Ово ће бити окосница састанка шефа делегације ММФ за Србију Џејмса Руфа и представника Електропривреде Србије који ће се одржати данас.

Рачуне ће Мисији ММФ у истом дану полагати и Душан Бајатовић, јер ни Србијагас није испоштовао рокове за преузете обавезе у вези са поједностављењем организационе структуре компаније, али и са смањењем трошкова пословања.

Директору ЕПС-а Милраду Грчићу ће бити предочено да вишак запослених неће моћи да се ослободи добровољним одласком, већ да смањење мора јасно да буде предвиђено новом систематизацијом радних места.

Другим речима, прекобројни морају да буду утврђени овим актом, а ако је судити по упуствима, први на удару су људи у администрацији, пише лист.

Извор Блица близак ММФ-у каже да ће то бити главна тема разговора, иако је из ЕПС-а прошле године отишло 2.000 људи.

Блиц.рс

 

ММФ тражи да ЕПС отпусти 700 људи

-

Борис Степанов

Премијер Грчке Алексис Ципрас и председник Француске су на сусрету у Атини предложили да се европски проблеми убудуће решавају кроз сопствене институте и финансијска средства. Председник Француске је чак изјавио да је ММФ користио неправилне методе како би могао да се умеша  у европске програме.  „Нису били правилни методи ММФ-а  којима су контролисани европски програми. ММФ се убацивао   у европске програме, како је то био случај са Грчком. Мислим да су због тога страдали достојанство и национални суверенитет Европе. То је истовремено разлог  за непотпуно поверење међу европским државама, међу европским институцијама и националним властима. ММФ је врло важна организација, у Француској она игра врло важну улогу, и ја је подржавам Али ММФ нема улогу да се меша у европска питања“ – изјавио је Макрон.

Нови домаћин Јелисејске палате  је подвукао да је данас свима потребна чвршће повезана Европа. Он сматра да је неопходно да се превазиђе унутрашњи грађански рат и несугласице међу европским народима, да је неопходна солидарност. Брисел никако не жели да призна да су чланице Европске уније заборавиле шта значи слушати једна другу  и истовремено разумевати једна другу. Свака само жели да за себе добије новац, а затим одбија да плати рачун за то што је добила. ММФ то користи и бирократе из ЕУ на сваки начин отимају од дужника новац који мора да се врати. Сатерују их у ћорсокак, а други добијају камату и не размишљају о последицама. Банкари одавно не размишљају ни о коме, осим о себи. Зато, сматра господин Макрон, било би одлично када би Европа имала Европски монетарни фонд који би помагао својим чланицама да превазиђу кризу као што је, на пример, она у Грчкој.  „Грчки сценарио“ би сада могао да „одради посао“ у Италији, Шпанији, и у другим земљама „зоне евра“.

Тако да је дошло време да се Европљани спасавају  међусобно. Јер у супротном ће ММФ својим “чврстим загрљајем“ угушити једну по једну, европску земљу са проблемима. Грешке из прошлих година никако не би смеле да се понављају. А најважније што је рекао Макрон је то да се он изјаснио за „социјалну Европу“, за побољшање стандарда становништва и за реформе. Практично то значи да је Европа на прагу рушења, да је по сваку центу треба спасавати, али како – Макрон није рекао. Данас нико осим Американаца нема новца. А они штампају нове доларе и претрпавају њима цео свет.  Папира је много, али је злата мало. Осим  као код Меркелове која је успела да немачко злато врати из САД-а. Истина, још увек не све.

-

Србија је „успешно“ завршила седму ревизију аранжмана са Међународним монетарним фондом и добила све похвале за економску политику, а ова међународна финансијска институција јој је ставила на располагање додатних 64,9 милиона евра кредита.

 

Српске власти су најавиле да не намеравају да троше новац од новог кредита ММФ-а, јер за то нема потребе. Наиме, девизне резерве земље су високе, а дијаспора издашно шаље новац родбини и пријатељима.

Мађари и Румуни паметнији

Иако дознакама обезбеђује социјални мир, дијаспора је онемогућена да заради у отаџбини. Она нема у шта да улаже, па чак ни у штедњу с обзиром на ниске камате, док је због компликованих процедура онемогућена да купује државне обвезнице које доносе велику зараду.

Професор др Млађен Ковачевић оцењује да држава од ММФ-а добија мрвице и да због тога губи економски суверенитет. Према његовим речима, ова институција кроји висину плата у јавном сектору, пензије, цену електричне енергије и приватизацију.

Контрола ресурса

Економски аналитичар Бранко Павловић каже да српска стабилност у девизном пословању у огромној мери зависи од дознака дијаспоре.

– Тврдим да би куповна моћ била знатно мања, а привредног раста не би ни било да нема наших из туђине. ММФ никада ником није дао ни приближно онолико колико му је узео. Њихова сврха је да контролишу природне и привредне ресурсе земље са којом „сарађују“ – каже Павловић.

– Дуго су инсистирали на приватизацији Телекома, што није добро за нас. Многе земље попут Румуније и Мађарске су одлучиле да самостално креирају своју економску политику без ове организације – каже др Ковачевић.

Зла коб субвенција

Србија упорно следи препоруке ММФ-а, а грађани преживљавају захваљујући великодушности наших грађана из расејања. Држава тако обезбеђује социјални мир грађана који су због лоше привредне ситуације доведени на руб пропасти.

– Дијаспора шаље све више новца, јер се људи све више исељавају. Прошле године само у земље ОЦЕД-а отишло је 60.000 људи, а годину дана раније 48.000. То је огроман број, а сва је прилика да ће се Срби још више исељавати – каже др Ковачевић.

Он указује да људи не виде перспективу и одлазе у бели свет.

– А зашто би и остајали кад у отаџбини нема посла, а држава даје субвенције страним инвеститорима капом и шаком, док су домаћи у запећку – истиче наш саговорник.

Само повлашћени могу да зараде

Економски аналитичар Милан Ћулибрк каже за „Вести“ да је у отаџбини чудна ситуација, јер динар јача упркос лошој економској политици.

– Привредни раст у земљи је од 1,2 до 1,3 одсто, најгори је у региону и један од најнижих у Европи. С друге стране, домаћа валута јача убрзано. Сваког економисту би таква ситуација забринула – каже Ћулибрк.

Он објашњава и како се то догодило. Страни инвестициони фондови купују српске државне хартије од вредности. Држава мора да продаје ове хартије да би сервисирала дугове, а зарађују страни фондови који их купе на одређени временски рок.

Према речима нашег саговорника то је лоше, јер се ради о шпекулативном улагању на кратак рок и оцењује да ће томе брзо доћи крај. Кад се то догоди, вредност динара ће почети да пада, јер нема упориште у привредном расту.

Ћулибрк каже да могућност зараде имају страни инвестициони фондови, док исту погодност тешко остварују грађани у отаџбини и они из дијаспоре.

– Државне хартије од вредности се углавном купују преко банака и прилично је компликована процедура, тако да грађани и дијаспора немају прилику за лаку зараду, за разлику од страних фондова – каже Ћулибрк.

Дознаке веће од инвестиција

Дознаке дијаспоре у свакој години, почев од 2008, биле су веће него стране директне инвестиције. У неким годинама чак и дупло веће.

Највише пара у матицу стиже из Аустрије, Немачке, Швајцарске, САД и Француске. Процене су да директно или индиректно помоћ рођака из дијаспоре добија око 800.000 грађана. Тај новац троше на плаћање комуналија, храну, градњу кућа и куповину станова.

Банке као лихвари

Ћулибрк истиче да горко звучи позив власти нашој дијаспори да дође да улаже у отаџбину, јер заправо и нема у шта да улаже пошто је привреда на климавим ногама, а тешко могу да очекују повластице.

– Чак и ако желе да новац ставе у штедњу ни ту нема зараде, јер су камате на орочена средства минималне и људи паре држе у банкама само ради сигурности. Плашим се да ће банке ускоро тражити да им плаћамо зато што држе наш новац – каже Ћулибрк.

У првих шест месеци ове године наши људи из иностранства даривали су родбини 1,4 милијарде евра, док су улагачи инвестирали 990 милиона, чиме је настављен прошлогодишњи тренд.

Н. С. Прерадовић – Вести

 

Србија продала душу ММФ-у: Дијаспори шипак за милијарде

-

Вашингтон – Међународни монетарни фонд /ММФ/ потврдио је данас прогонозу из априла о опоравку руске привреде у 2017. години.

   ММФ потврдио опоравак руске економије, a стагнацију америчке и британске

„Пројекција за руску економију је постепени опоравак у 2017. и 2018. години, у складу са прогнозом из априла“, саопштио је ММФ у новом извјештају о стању глобалне привреде.
У документу се наводи да инфлација у напредним економијама остаје на нивоу скромног раста и испод прокламованих циљева, али и да је забиљежено њено опадање у неколико земаља, попут Бразила, Индије и Русије, пренио је ТАСС.

Стручњаци ММФ-а очекују да ће привреда Русије у 2017. години забиљежити раст за 1,4 одсто. /крај/мл
Умањене прогнозе раста америчке и британске економије

Економије Велике Британије и САД оствариће мањи раст у 2017. години него што се раније очекивало, саопштио је Међународни монетарни фонд /ММФ/.
У прва три мјесеца 2017. године забиљежена је „слабија активност од очекиване“, што значи да ће британска економија порасти за 1,7 одсто, док је раније прогнозирано два одсто.

ММФ је истовремено умањио прогнозу привредног раста САД са 2,3 одсто на 2,1 одсто, пренио је Би-Би-Си.

Прогноза за глобални економски раст остаје неизмијењена и износи 3,5 одсто за 2017. годину и 3,6 одсто за 2018. годину.

У новом извјештају о стању свјетске привреде, ММФ наводи да очекује већи привредни раст од раније очекиваног у неколико земаља еврозоне, укључујући Француску, Њемачку, Италију и Шпанију.

ММФ упозорава да је пројекција глобалног привредног раста остала неизмијењена, али да то маскира „различите доприносе на нивоу држава“.

Портпарол британског Министарства финансија изјавио је да прогноза ММФ-а указује на значај Владиног плана о повећању продуктивности и постизања што бољег споразума са ЕУ послије „Брегзита“.

 

www.glassrpske.com/novosti/svijet/MMF-potvrdio-oporavak-ruske-ekonomije-a-stagnaciju-americke-i-britanske/241856.html

-

ВАШИНГТОН – Међународни монетарни фонд (ММФ) апеловао је на власти у Немачкој да подигну ефективну старосну границу за пензионисање изнад 67 година, јер би то, како тврди, смањило потребу за штедњом за пензију и снизило би актуелни суфицит текућих плаћања.

„Пензиона реформа која охрабрује људе на касније пензионисање у животу смањила би потребу за штедњом за пензију, подстакла би потрошњу и допринела смањењу суфицита текућих плаћања“, изјавила је експерт ММФ-а за Немачку Енрика Детрагијаче, а преноси Си-Ен-Ен Мани.

Поједини економисти су критиковали Немачку након што је 2014. године снизила старосну границу за пензионисање на 63 године, а Савет економских стручњака Немачке је тада упозорио да ће та измена коштати државу додатних десет милијарди евра годишње, преноси Раша тудеј.

Савет је, такође, апеловао на званични Берлин да повећа домаће инвестиције и да смањи велики суфицит текућих плаћања, који се остварује од извоза немачких производа на светска тржишта.

Према подацима ММФ-а, велики суфицит текућих плаћања Немачке је сада благо смањен на 8,3 одсто националног БДП-а у 2016. години са 8,6 одсто из 2015. године.

 

www.nspm.rs/hronika/mmf-nemacka-da-podignu-efektivnu-starosnu-granicu-za-penzionisanje-iznad-67-godina.html

-

Београд – Шеф мисије ММФ Џејмс Руф рекао је да се главни услов да Борд директора ове институције одобри седму ревизију, односи на систем плата у јавном сектору.

(Фото: Тинксток)

Ту је, како каже, било кашњења приликом усвајања закона.

„Потребно је да се оствари напредак у усвајању закона, што је и део реформе државне управе“, објаснио је Руф на крају боравка Мисије у Београду.

Говорећи о највећим проблемима државних предузећа у Србији, он указује на недостатак корпоративног управљања и руковођења.

Руф је, на конференцији за новинаре у Влади Србије, рекао да су пример за то проблемима који су почетком године настали у производњи струје.

Он је истакао да се најбоља решења разликују од предузећа до предузећа, а за неке је добра могућност приватизација или укључивање стратешког партнера.

„Основи циљ је да се обезбеди да државна предузећа престану да буду извор фискалног ризика у наредном периоду““, рекао је шеф мисије ММФ-а.

Руф је истакао да је у државној управи ефикасност најважнија, те подсетио да су у програму првобитно била дефинисана већа смањења броја запослених, али да је добар фискални резултат омогућио да се не мора ићи у тако драстична смањења.

Констатује да су остварени добри резултати у смањењу запослених у јавном сектору, али да је потребно да се ради и оптимизација и расподела ресурса.

То подразумева у неким местима мањи број запослних, а у неким, већи број, рекао је он.

„Примера ради, могуће је да је потребно више здравствених радника уз смањење немедицинског особља. Потребна је рационализација мрежа школа, мањи број наставника и професора, али више наставника у областима које су важне у модерној економији, за Србију у њеном приближавању ЕУ“, рекао је Руф и нагласио да је ММФ-у потребно да види бржи напредак него што је остварен до сада.

„Неке мере око којих смо се договорили за наредне недеље и месеце, иду у правцу рада на тим тешким и дубоким реформама“, казао је шеф мисије ММФ-а.

Танјуг

www.vaseljenska.com/ekonomija/mmf-srbiji-ovo-je-nas-uslov/