понедељак, мај 21, 2018

Тагови Вести таговане са "МТБЈ"

МТБЈ

ARCHIV - General Ratko Mladic (Archivfoto August 1995). - Der wegen Kriegsverbrechen angeklagte bosnisch- serbische General Ratko Mladic hat bis 2002 den Schutz der jugoslawischen Armee genossen. Mladic habe sich bis Mai 2002 «ganz legal» in Armeekasernen aufgehalten, sagte Srboljub Nikolic, Oberstleutnant a.D. der jugoslawischen Armee, am Dienstag vor Gericht in Belgrad. Nikolic hatte damals den Befehl bekommen, die Entfernung des Angeklagten aus der Kaserne der Garde in Belgrad zu organisieren. Die Garde ist die Eliteeinheit der Armee. Foto: Drago Vejnovic +++(c) dpa - Bildfunk+++

“Све ово је лаж, хашки суд је Комисија НАТО

која покушава да криминализује српски народ који се штитио од агресије”.

Ратко Младић, Хаг 22.11.2017. године (1)

Изнурен дугогодишњим скривањем, болешћу, неадекватним медицинским третманом, убрзаним и неправедним суђењем, ограничавањем права на слободну и адекватну одбрану, седамдесетпетогодишња сенка генерала Војске Републике Српске, хероја отаџбинског рата Ратка Младића, осуђена је данас у Хашком трибуналу да пар преосталих година живота проведе у неком од казамата новог светског поретка.

Данас су о њему говорили и писали многи, добро или лоше, емотивно или цинично, али мало ко искрено и истинито. У свету и времену у коме су страни окупатори и њихови домаћи прокуратори довели Србију, Истина више није важна. Ни потребна. Јер, свако има своју.

Тако је човек који је, не тако давно, називе новосадских и београдских улица прекривао налепницама на којима је писало “Булевар ратка Младића”, данас председник Србије, поручио следеће:

„Данас није дан ни за радост, ни за тугу, већ да видимо какву будућност желимо. Мој позив грађанима Србије је да данас почнемо да гледамо у будућност, да размишљамо где и како ће нам живети деца, како и на који начин чувати мир и стабилност у региону”(2).

То нам каже он, у то време један од ватренијих српских националиста у региону, који је само 11 дана након злочина у Братунцу, а потом и Сребрници, 20.09.1995. са скупштинске говорнице загрмео: „Па ви бомбардујте, убијте једног Србина, ми ћемо стотину муслимана, па да видимо сме ли међународна заједница или било ко други да удари на српске положаје, може ли се тако понашати са српским народом?!“(3), не питајући се колико је његова тадашња реторика, а ни садашња политика пренемагања у Сребрници и прихватања очигледне освете као геноцида  допринела израцињу овакве пресуде. Нити колико је његово ономадње клањање тзв.“Мајкама Сребренице” које за сваку своју сузу наплате дневницу, криво за још једну фарсу Хашког  трубунала.

Данас јесте дан за тугу, Домановићев Вођо! Не за твоју, већ за нашу, српску, тугу. И нема данас Србина који има вере, поштења и части, а да није тужан. Баш због будућности. И због те наше деце на коју се бездушно позиваш ТИ који им крадеш детињство психички и физички уништавајући њихове родитеље глађу, најнижим надницама у Европи, стресом, правним неправдама и партијским хаосом који сејеш свуда око себе. Јер, баш због те деце, није свеједно да ли ћемо у будућност ући као народ злочинаца осуђених на близу 20 векова хашких казни, или као народ хероја који је само у једном веку три пута преживео погром од једних истих непријатеља, које ти називаш “пријатељима”. 

А ти, господине Вучићу, најбоље знаш зашто ниси тужан, и какав си, данас док старца од 75 година стражари насилно изводе из суднице, желећи да покажу да легенда никада није ни постојала. Постојала је. И донела је српском народу преко Дрине победу и слободу. 

И запамти – народ без туђих фабрика које му нудиш као будућност може преживети, народ без својих легенди никада! 

А онај други, политички син Алије Изетбеговића, који је многим Србима, рачунајући и генерала Младића, потписао испоруку за Хаг, одакле се њих много вратило у ковчезима, свемоћни председник “Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом” који је, у улози хашког прокуратора за Србију, антисрпски деловао и чињењем и нечињењм, Расим Љајић, данас нам је поручио како је једино важно да не буде етничких нетрпељивости.  „Морамо учинити све да спречимо нови талас етничких нетрпељивости”(4), рекао нам је, очигледно и он загледан у будућност. Вучићеву. Јер у тој будућности има места и за њега. Али, ми памтимо и прошлост и његов потпис на испоруци полицијског генерала Сретена Лукића који је трибуналу испоручен директно из болничког кревета, па испоруку Стојана Жупљанина на основу телефонских консултација владе, потпуно неинтересовање за људска права хашких притвореника све до 2010. године и много тога још.

Ни Љајић није био тужан. А и зашто би?! За њега је генерал Младић, пре свега, био главни противник његовог политичког оца Алије Изетбеговића чије се платформе никада није званично одрекао. И зато је, готово злурадо, приметио како је пресуда Младићу очекивана будући да су на доживотне казне пред Хашким трибуналом већ осуђени Вујадин Поповић, Љубиша Беара и Здравко Толимир, у чијим се предметима Младић спомиње као део удруженог злочиначког подухвата.(5) А није нам, рецимо, никада рекао да је за потребе тих пресуда једнократно преиначена дефиниција “геноцида”, тако да је не признаје највећи светски центар за питања злочина геноцида “Симон Визентал”, нити је због тога иницирао било какву примедбу оцима трибунала.

Морамо се запитати да ли је Љајић своју мисију председника “Националног савета за сарадњу са МТБЈ” обављао на прави начин и у чијем интересу,  односно какав би однос Хага према Младићу и горе именованима био да је на месту Љајића седела проф.др Смиља Аврамов, или проф.др Коста Чавошки, рецимо?

И зато је пресуда генералу Младићу и начин на који нам је сервирају још једна мрља на лицу српске политичке “елите” саткане од себичности, паразитизма, лажи, одсуства националне визије и грамзивости која једе сопствену историју, сопствене хероје и будућност свих нас.

И зато храбро, генерале. Данас су о теби говорили многи, али углавном нико достојан твоје борбе и мученичке жртве. Чак ни они који су те најгласније славили. Говорили су о теби углавном из неког рачуна, можда и из неке врсте разумевања, али нико из срца. Јер, они срце и немају, само интерес. Они су реал-политичари. Ни Милорад Додик, који се јуче одрекао српског Косова а данас те славио као хероја, ни онај енглески агент Палма који је патриотизам дефинисао као “нешто што се не може сипати у тракторе”, ни издајник Вучић који белом марамицом брише сузе пред “Мајкама Сребренице” – да се боље виде, а онда бежи по обронцима од оних истих пред којима је плакао.

„Ја сам увек био обичан српски православни војник, који је морао да живи у немирна времена и који је, заједно са својим народом и војницима, морао да одбија западну агресију, тежњу Запада ка туђим територијама и новој колонизацији“(6) – рекао си 5. фебруара 2013. и то је довољно твом народу и твојој отаџбини, генерале.

И зато, храбро! Главу горе! Твоја војничка част не зависи си од тога да ли си, или ниси, наредио напад на Сребреницу, да ли си или ниси наредио коришћење холандских војника  као штит од НАТО бомбардовања српских циљева, већ од тога да си тада био на својој земљи, да си бранио свој народ и да си својим деловањем спасио многе српске цивиле и војнике муџахединске каме и радиоактивних бомби. И зато си ти частан војник, генерале! 

А како рече велики српски Владика и песник – Свак је рођен да једном умре, ЧАСТ И БРУКА ЖИВЕ ДОВЈЕКА!

_______________________________

 

  1. www.politika.rs/scc/clanak/393033/Mladicu-dozivotni-zatvor-zbog-genocida-u-Srebrenici-i-drugih-ratnih-zlocina
  2. www.ceopom-istina.rs/vesti/nova-hashka-farsa-mladi-u-dozhivotni-zatvor/
  3. www.kurir.rs/vesti/politika/2861333/biografija-iz-varikine-sta-je-sve-aleksandar-vucic-izostavio-iz-zvanicnog-zivotopisa
  4. www.ceopom-istina.rs/vesti/nova-hashka-farsa-mladi-u-dozhivotni-zatvor/
  5. Исто
  6. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/poslednji-heroj-otpora-novom-svetskom-poretku/

 

-

Драган Милашиновић

Тешко је након изрицања пресуде генералу Младићу одрећи се емоција и сећања, не мислити о узроцима и последицама, без обзира што сви у Србији знају да Хашки трибунал није суд већ инструмент  којим злочинци замењују тезе и пишу лажну историју. Знање није утеха. Нити може неутралисати осећај понижености који сваком Србину који има вере, морала и части, дрхти у плексусу.

Па, ипак, мора се прихватити чињеница да пресуда Хага није могла бити другачија након свих ових година током којих је Сребреница била извор сталне сатанизације српског народа и казни коју су за исту квалификацију добили Здравко Толимир, Љубиша Беара и Вујадин Поповић.

Но, то је прилика да се још једном запитамо, као народ и држава, шта ће сви ти Срби у Хагу? Зашто смо ћутали и трпели да их Расим Љајић као тикве без корена испоручује у хашке казамате, а да им није обезбеђено фер суђење, адекватно право на одбрану, нити било какву помоћ у доказивању невиности?

Рећи ћу Вам. Зато што су нам наши тадашњи Вожди обећали  да је то услов да живимо боље и да кренемо у „европске интеграције“. Рекли су нам то и Ђинђић коме углавном нисмо веровали, али и Коштуница, коме смо углавном веровали, мада данас нико заправо не може да се сети зашто.

А да ли живимо боље? Шта смо добили, када смо клекли пред Хагом, његовим осионим тужиоцима и корумпираним судијама? Алијиног ученика расима Љајића као хашког прокуратора, нове услове и лошији живот! 

Не говорим ово због Хага, говорим због Косова. Јер, јуче је био Хаг, а данас је Косово услов да живимо боље. Тако нам каже Вожд садашњи! Оно нам смета да, напокон, уђемо у Европу. Косова да се одрекнемо одмах, а они нас чекају 2025. или 2035-те. Али, само ако обезбедимо владавину права. И родну равноправност. И одрекнемо се Русије. И прихватимо Папу за Врховног Жреца, а Светосавље заменимо Сорошевим „отвореним друштвом“… Али, Вожд садашњи о томе не говори. Само Косово спомиње. Баш као што су и они бивши тада помињали само Хаг.

Ситница до ситнице. Да би живели боље. Једном.

Не, не говорим ово због још једног српског мученика који плаћа наивност свог народа и бесчашће своје политичке елите, нити због Хага, који завршава оперативну и започиње своју историјску мисију. А то значи да је једна од ствари које ће нас на вратима ЕУ сачекати те 2025. или 2035-те бити уџбеници у којима ће наша деца учити да своје војнике зову злочинцима, муџахедине жртвама, а уранијумске пројектиле НАТО-а „Милосрдним Анђелом“. За то се већ старају Наташа Кандић и пројекат РЕКОМ.

Не, не говорим ово због Хага, већ зато што у његовом огледалу данас видим српско Косово и Вучићеву фарсу „унутрашњег дијалога“ и јучерашњег позива на „гледање у будућност“(1). Да не кажемо опет како су нас преварили када те 2025. или те 2035-те најзад схватимо да су нам Вожди били слепи. Или корумпирани. Или, нису ни били Срби…

_______________________________

  1. www.ceopom-istina.rs/vesti/nova-hashka-farsa-mladi-u-dozhivotni-zatvor/

 

У апсолутно незаконитој судској инстанци познатој као Међународни трибунал за бившу Југославију (МТБЈ), 22. новембра ће бити изречена пресуда српском генералу Ратку Младићу. Рећи да је садржај пресуде унапред познат, не значи ништа. За злогласну „међународну заједницу“ чије је живо оваплоћење МТБЈ (у даљем тексту – хашко судилиште), Ратко Младић је постао злочинац већ у том тренутку када је, остајући веран војничкој заклетви, устао на заштиту своје Отаџбине, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије – када је крајем јуна 1991. године био пребачен у Книн (Република Српска Крајина) за команданта 9-ог корпуса ЈНА. Тамо је он не само успео да разблокира касарне ЈНА које су се налазиле блокиране од стране хрватских усташа, него је и прешао у офанзивна дејства узевши под контролу низ важних објеката које су пре тога држали Хрвати.

Своју кривицу он је продубио у мају 1992. године када је био постављен за начелника штаба и команданта Другог војног корпуса ЈНА са штабом у Сарајеву. Наравно, кривицу је продубило не само постављање, него и то што је Младић приступио формирању регуларне армије од припадника Југословенске војске и територијалне одбране из Босне и Херцеговине, као и бораца добровољачких одреда који су се већински састојали од Срба који су се осмелили на „дрско супротстављање“ (у очима „међународне заједнице“) злу, које је потпуно отворено изјавило и продемонстрирало да намерава да уништи српско становништво бивше југословенске републике Босне и Херцеговине. Тада је он и постао Врховни командант Армије Републике Српске (АРС) и то остао до децембра 1996. године.

Може се утврдити да је пресуда Младићу била потписана и изречена званично већ 11. јула 1996. године, када је „међународна заједница“ у лицу хашког судилишта, издала налог за хапшење српског националног хероја.

* * *

Ратко Младић је био приморан да се повуче у истинску илегалу после хапшења и изручења у Хаг Слободана Милошевића, у лето 2001. године. Отворено прозападно руководство Србије кренуло је у истински лов на Младића. Довољно је рећи да је за његову главу расписана награда од 1 милион евра. У октобру 2010. године за „информацију која би помогла хапшењу Младића“ одређена је већ награда у висини 10 милиона евра. Колонизатори и њихови сатрапи су увек високо ценили главе бораца за слободу и независност.

Несумњиво да су сарадници и присталице генерала из безбедносних ресора и специјалних служби помогли Младићу да избегне хватање и испоручивање Хагу, које би без њихове помоћи било неизбежно. Током 2006. године разоткривена је група грађана која је организовала у Београду мрежу за подршку националном хероју, који је био принуђен да се скрива од иностраних „ловаца за главама“ и српских колаборациониста.

Несумњиво да је подршка управо из структура специјалних служби дозволила генералу да остане на слободи тако дуго време. Схема дејстава присталица Младића из специјалних служби била је веома проста. Информација о предстојећој операцији за хватање генерала, пошто је откривено место његовог лоцирања, процурила би у медије. Генерал би добио сигнал и једноставно би муњевито мењао место сакривања.

Тим пре чудно изгледа историја његовог хапшења 26. маја 2011. године.

У другој половини маја 2011. године, низ српских и српско језичких листова саопштили су да је београдска врхушка дала „зелено светло“ свим специјалним службама за почетак опширне акције потраге за Ратком Младићем. Између осталог, српско језички франкфуртски портал „Вести онлајн“ је саопштио да у тој акцији први пут треба да узму учешће и сарадници западних специјалних служби.

Неколико неименованих извора „Вести“ су саопштили издању о најширој акцији у потрази за Младићем и навели су два могућа датума за које се спрема „завршно решење питања“ о Младићу. То је 6. јун, када главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц буде наступао у УН са извештајем о сарадњи Србије и Хашког трибунала, и то је септембар, када руководство ЕУ буде разматрало кандидатуру Србије за „зближавањем са ЕУ“.

Тих дана су и београдске „Вечерње новости“ такође писале о значајном интензитету у потрази за генералом.

На тај начин је Младић био поново информисан да су га открили. Због чега он није променио своје место скривања, као што је то радио и раније? Да ли су само старост и болест одиграли своју улогу? Или се нашао неки „добронамерник“ који је наговорио човека са подривеним здрављем да се преда. Онда уз какве услове? Ја могу претпоставити, чак утврдити, да је ту било и уцена по питању живота генералових рођака. Неко је наговестио генералу да ће, уколико он поново побегне или примени оружје (које је имао са собом приликом хапшења), погинути неко од његове најближе родбине. Та судбина би чекала и човека блиског Младићу уколико би он разгласио чињеницу са уцењивањем. Пошто је 1994. године преживео убиство своје 23-годишње кћери, Ратко је, по тој логици, био принуђен да се покорно сагласи. Тешко је наћи друго објашњење онога што се десило ујутро 26. маја у селу Лазарево.

* * *

После хапшења и затварања генерала у затвор хашког судилишта, јавност је покушавала да створи комитет за заштиту Ратка Младића. На жалост, на фону изјава представника МИД РФ о томе да се они надају на „праведно разматрање предмета“, покушаји стварања таквих комитета су у најмању руку изгледали као некакав нејасан сан, посебно када се један од учесника руског комитета, посланик Државне Думе Русије, заклео да ће „довести у Москву Младића жива и слободна“. Истовремено, сарадник руског стратешког института који се сматра водећим, којим је руководио бивши обавештајни генерал, недвосмислено је изјавио: „Ја не скидам са Ратка Младића одговорност за то што је починио. Хашки трибунал несумњиво има шта да му предочи“. Самим тим је још једном формално легитимизован незаконити судски орган. nasledie.ru/node/5122

Штавише, представник РФ у СБ ОУН ни једном није гласао за затварање хашког судилишта, сваки пут се уздржавао при гласању о продужетку „пуномоћја МТБЈ“. Последњи пут је таква одлука прошла у децембру 2014. године. Оштро негативну оцену читаве двадесетогодишње позиције руских дипломата по питању МТБЈ дали су 27. марта 2013. године, посланик К. Затулин и правник, стручњак за међународно право А. Мезјајев.www.materik.ru/institute/tv/detail.php?ID=16204

* * *

Садашње кривично право у Европи је толико хумано, да ће предвиђени за најстрожу казнену меру, херој српског отпора Ратко Младић, добити веома људску „доживотну робију“, попут данас већ покојног његовог најближег сарадника и заменика генерала Здравка Толимира.

Пресуда српском националном хероју ће бити не само завршно оверавање печатом у сведочењу о „несумњивој кривици“ Срба у распиривању „најстрашнијег европског рата ХХ века“ и у спровођењу „најстрашнијег покоља после Другог светског рата“. Сценарио предвиђа постављање ултиматума Србима – или ћете се ви одрећи од својих врлина оличених у Младићу – части, достојанства и идентитета – истовремено га признајући заједно са целом „међународном заједницом“ као „крвавог касапина, злочинца број један“ југословенских ратова, или… Међутим, никаквог „или“ неће бити. У српским уџбеницима историје Ратко Младић ће бити представљен управо као ратни злочинац. И ако услед разумљивих околности руководство Републике Српске (РС) себи не дозвољава да се сагласи са одлуком хашког судилишта по предмету држављанина РС и првог председника земље Радована Караџића, то, како ће се понашати званични Београд у односу према држављанину Србије Ратку Младићу, буди много више стрепње.

Но, оно што је најважније, 22. новембра се доноси пресуда последњем вођи отпора америчком хегемонизму у свету, који је још жив. Младић је не једном у својим интервјуима приказивао себе као доследног борца против америчког диктата у свету, као борца против агресивног ширења НАТО пакта. У свом последњем обраћању „Руским пријатељима“ он је писао да је рушење СФРЈ које је починио НАТО први корак светске америчке агресије, чији је крајњи циљ – овладавање целокупном територијом Евроазије.

Но, он је на то упозоравао још од самог почетка рата у Југославији, када се још није догодио 24. март 1999. године, када још нису били разорени и згажени Ирак и Либија, када НАТО авиони још нису били на сат лета до Москве.

Нису хтели да слушају, одбили су да подрже, нису хтели да спасу… Сада немојте говорити да вас нису упозоравали!

Ја сам увек био обичан српски православни војник, који је морао да живи у немирна времена и који је, заједно са својим народом и војницима, морао да одбија западну агресију, тежњу Запада ка туђим територијама и новој колонизацији“.

Ратко Младић, 5. фебруар 2013. године.

Председник „Међународног трибунала за бившу Југославију“ (МТБЈ) Кармел Агијус иступио је 18. октобра на 72-ој сесији Генералне скупштине ОУН. Формалан наступ председника МТБЈ у ствари је предочавање државама-чланицама ОУН годишњег извештаја трибунала. И циљ доласка Агијуса у Њујорк није кратко понављање давно послатог извештаја, него слушање дискусије приликом разматрања тог извештаја.

Међутим, К. Агијус је одмах позиционирао себе не као известиоца, него као газду. Он је поучавао државе како треба да делују, и показивао им на кога треба да се угледају: на МТБЈ. Штавише, Агијус је веома безобразно претио неким државама. Нема потребе да прецизирам коме конкретно. Свима је познато да је овај трибунал замишљен као антисрпски, постао антисрпски, а своју делатност је завршио као жестоко антисрпски.

Тако је, говорећи о стању ствари у „делу“ против Петра Јојића и Вјерице Радете, председник МТБЈ изјавио, да без обзира на то што том суду више није остало времена за суђење поменутим, но, да ће урадити све што је потребно да би то двоје оптужених изашли пред суд чак и после затварања трибунала! Изгледа да је мржња према Србима помутила разум Агијусу.

Његова неадекватност такође се јасно пројавила у суштини његовог извештаја. Уместо извештаја о урађеном током године, укључујући конкретне одлуке трибунала, Агијус је необуздано хвалио сам себе. “Главно достигнуће трибунала – тврди председник МТБЈ – била је његова пионирска улога у борби против некажњивости и успешно испуњење мандата по питању тражених лица која носе главну одговорност за почињене злочине у бившој Југославији за време сукоба 90-их година“.[1] Међутим, давање оцене о делатности трибунала – то је посао држава које су и створиле (или подржале стварање) ове институције. Ако се делатност МТБЈ већ и оцењује, онда је апсолутно јасно да суд није испунио свој мандат. Он не само да није казнио главне злочинце југословенског рата (Харадинај, Орић, Халиловић и други), него чак није ни покренуо оптужницу против таквих (Изетбеговић, Туђман и други).

У самохвалисању Агијуса међу „заслугама“ трибунала истакао је да је МТБЈ – први трибунал у коме су сви главни руководиоци биле жене. Да, велико достигнуће! Штета што је Агијус заборавио да дода да је тај „дамски клуб“ такође први  у историји осудио жену, осудивши је на затворску казну на основу сумњиве „погодбе са тужилаштвом“…

Међутим, чак и ако се узму у обзир та празна достигнућа, Агијус је све исцрпео после пет минута. Рекло би се да нема о чему да прича. И тад је почео да исказује захвалност. Захвалио се прво Теодору Мерону, који је постао настављач дела МТБЈ у својству председника „Међународног резидуалног механизма кривичних трибунала“ (МРМКТ). Потом је почео да захваљује персоналу МТБЈ. Агијус је изјавио да је персонал трибунала за бившу Југославију – „најпрофесионалнији од свих које је он било када видео“. Жао ми је Агијуса, њему се као правнику није посрећило у животу. Ако је за њега персонал МТБЈ најпрофесионалнији – онда он не познаје своју професију. Наравно, влашћу председника МТБЈ био је одбачен захтев о истрази злочина које је починио главни тужилац Карла де Понте и њени сарадници у предмету Војислава Шешеља. Тридесет сведока тужилаштва дали су сведочења под заклетвом, о томе да им је то тужилаштво претило с циљем да их натера да дају лажна сведочења против оптуженог. Но, председник МТБЈ је одлучио да не спроводи истрагу. Уистину професионално!

Председник МТБЈ је саопштио да ће трибунал објавити своје последње одлуке до краја новембра. Пресуда судског већа по предмету генерала Р. Младића биће  објављена 29. новембра. На тај начин, крајем децембра ће МТБЈ прекинути своје постојање. Опроштајна церемонија је предвиђена за 21. децембар.

Председник МТБЈ је у свом говору одмах указао државама-чланицама да он и не очекује неку дискусију. Он је разговарао са државама с висине, пожелевши им… смелости и успеха. Веома је неумесно пожелети државама смелост. Јер је управо о судијама МТБЈ бивша тужитељка Карла дел Понте у својим мемоарима говорила као о плашљивцима који су се уплашили да прогласе кривим бојевике ОВК, на челу са Харадинајем.

Ништа мање арогантно било је и самохвалисање Агијуса, који је позвао државе „да и даље носе идеале и оданост правосуђу, као што је то он радио у МТБЈ“. Тако да се Агијус није ни спремао да слуша било какву критику. Он се спремао само за самохвалисање и држање лекција државама. Што је и урадио. Међутим, није главни проблем у Агијусу, него у државама, које су прогутале представљену им јефтиноћу и нису могле да адекватно реагују на неадекватне „добре жеље“. Међу једва десетак држава које су дискутовале о резултатима извештаја МТБЈ (и наступу Агијуса). Само су Русија и Србија дали више-мање критичну оцену. ЕУ, САД, земље Латинске Америке, само су певале трибуналу алилујну.

Тако је, на пример, представник Мексика изјавио да је МТБЈ – модел правосуђа. Надамо се да мексичко правосуђе неће прихватити опит МТБЈ у својој реалној делатности. Штавише, представник Мексика је изјавио да је МТБЈ – „модел за будуће трибунале“.[2] Још чуднија изјава! О каквим још будућим трибуналима говори Мексиканац? Јер, стварајући 1993. године МТБЈ, земље-чланице СБ ОУН су, директно одредиле да њихова одлука није преседан и да се усваја од случаја до случаја. То јест једном и то је све. Истина, потом су исто то рекли и 1994. године приликом стварања Међународног трибунала за Руанду. Још једном и то је све. Потом још једном 2006. године, приликом стварања Специјалног трибунала за Либију. И још једном су одредили: последњи пут и то је све. Сада постоји стални Међународни кривични суд. О каквим још новим трибуналима трабуња представник Мексика?

Представник Руске Федерације Загајнов је приметио да ће се оцена делатности МТБЈ дати у будућности. А представник Србије је изјавио да трибунал завршава свој рад, али да није испунио своју мисију. Премда и дипломатски, али веома тачан закључак.

 

 

 

 __________________________________________________________________________________

[1] Address to the United Nations General Assembly Judge Carmel Agius, President, International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia 18 October 2017 www.icty.org/x/file/Press/Statements%20and%20Speeches/President/171018-president-agius-address-unga.pdf

[2] Criminal Tribunal for Former Yugoslavia to Close by Year’s End, Residual Mechanism Will Assume Remaining Workload, Its President Tells General Assembly // www.un.org/press/en/2017/ga11963.doc.htm

Ко о чему Ненад Чанак о признању Косова, малиганским привиђењима Војводине као републике и наравно- Србији као отелотворењу свег зла на кугли земаљском, а вала и шире!

Овог пута се доказани аутономаш и још доказанији фотељаш згрануо над могућношћу да Србија понуди гаранције хашкој касапници за пуштање генерала Ратка Младића на привремену слободу зарад лечења у домовини!

Образложење солидног кларинетисте и очајног политичара: Ратко Младић је оптужен за најмонструознија дела и његово привремено ослобађање би штетило односима са суседима!

Да нису шупљи наведени аргументи би били више него глупи, ал кад је Чанак у питању њему се пола одбија на “шарм” а пола на патолошкој мржњи према свему српском!

Да, патолошкој, јер човек читаву своју политику заснива отприлике на идејама Наташе Кандић, Жена у црном и ресто НВО јахача апокалипсе, који постоје само у мржњи према свему својем, гадљивости на сваки помен ил примисао Русије ил нечега руског, и наравно- јединој вери којој су истински посвећени- светом великомученику долару!

Но, да видимо шта шкрипи у аргументацији господина Чанка, а нису само жалузине на промаји памети?
Србија, гсподине Чанак, има не само права већ моралну и људску обавезу да се стара о сваком Србину заточеном у хашком губилишти, па с тога и Ратко Младиић има једнако право да се Србија осврне на њега, јер оно у Хагу није Младић, већ једва жива љуштура некадашњег човека, који тамо служи чисто за показивање и демострирање силе, моћи и бесчашћа према бићу које једва да је свесно где се налази и којем је сваки нови дан- нова агонија и пресуда сама по себи!

Нико, господине Чанак, не тражи да Ратко Младић буде ослобођен, већ пуштен на лечење, а то је, ако сте заборавили, основно људско право, па би и Вашој политици и Вашим схватањима ваљда више одговарало да се том немоћном старцу помогне колико се помоћи да, а онда на Ваше и задовољство силних у Србији- нека му суде као човеку, а не сенци која једва себе носи а камоли бреме које му је наметнуто холандским судом “правде”!

Кажете да је крив за највећа зла почињена против човечности у новијој историји тог истог човечанства?!
Видите, то што ви тврдите као аксиом чак ни Хаг не тврди, већ оптужује, а пресуда ће рећи своје!

Наравно, нисмо ни слепи ни глупи да не знамо каква ће та пресуда бити, али до ње је Ратко Младић апсолутно невин, па му као таквом може и мора бити омогућено лечење, јер су права на то имали доказано већи монструми- основно људско право, рекох!

Друго, могли бисмо се до судњег дана и назад гонити око термина геноцид, али нема потребе, одбачен је и од Међународног суда правде, а и сви знамо да можемо говорити о страшном злочину који нико не спори, али тај злочин има име и презиме, налогодавце и извршиоце, и за сада ништа од тога не повезује Ратка Младића с тим, но…

Није Вама то ни превише важно- Младић је крив и без пресуде, а самим тим и читав српски народ који ће морати да носи тај јарам довека, но то се Вас и Вама сличних превише не тиче, Србија је тек успутна станица на којој убијате време до доласка воза без возног реда, у којем за такве увек има места у првом разреду!

Први сам који се ни у чему не слаже с политиком Александра Вучића, у свему је сматрам погубном по Србију, али да је наша обавеза да сваком свом грађанину (а заборављате да је Ратко Младић грађанин Србије) морамо пружити сву могућу помоћ, јер, признаћете, превише је сандука из Хага стигло у Србији да бисмо то даље требали да толеришемо, ако илоле држимо до себе!

Ако треба да му се суди- нек му се суди, али нека се суди човеку који је у стању да стане у своју одбрану, а не привиду човека који је једва у стању да устане са столице!

Да не улазио сад у полемике како полако али сигурно испливавају и докази и сведоци срамне и тужне епизоде зване “геноцид у Сребреници”, оставимо то времену које ће показати шта се заправо и по чијем налогу догодило, вратимо се Вашој аргументацији.

Кажете да би пуштање Ратка Младића на лечење лоше утицало на односе са суседима?!

Којима то, извините?!

Онима који су славно, помпезно и без икакве задршке дочекали своје “хероје” Готовину, Маркача и остале?

Треба ли заиста да бринемо да ли ће се ти и такви увредити евентуалним доласком Ратка Младића на лечење у Србију или Русију?!

Лоше би утицало на односе са суседима који не дају да прашина а камоли ружна реч падне на крволока Насера Орића?!

Да бринемо за њихова осећања док славе убицу жена, деце, стараца?!

Монструма чији нож није ни колевку штедео, а данас безбрижно ужива у слободи као да за њим нису остале реке крви, као да му свака стопа не смрди нечовештвом и злом?!

Или сте, можда, мислили да не реметимо односе са “суседима” чијом земљом се зоре ђаволи Тачи, Харадинај, браћа Мазреку, Султан Селима и ресто крвавог соја?!

Извините, али Косово и Метохија на вашу жалост никад неће бити сусед Србије, мада званични Београд усрдно ради на томе правећи колације са својим џелатима, али народ ће генерације учити ономе: “Данас овде- догодине у Призрену!”

Да можда њихова осећања нећемо повредити довођењем Ратка Младића на лечење?!

Како Вас није срамота да само помислите тако шта а знате који монструми и крвололци слободно, као новорођенчад, парадирају својим државама?!

Знате, колико год Ви презирали српске националисте верујте да они далео искреније и часније жале све жртве, без обзира на ационалност, док ваш конто ни на маргинама не подразумева коју рецку за српске страдалнике!

Не секирајте се, господине Чанак, за осећање суседа, сасвим је њима комотно у њихој кожи, док за нашу не маре колико ни Ви за преклане вратове у “Бљеску”, “Олуји”, Скеланима, Братунцу, Старом Градском, Призрену, Великој Хочи, Ораховцу, Ђаковици…

Знате ли уопште где су та места и шта се у њима догодило?!

Знате ли колико је хумки остало за онима чија осећања не бисте да реметите?!

Верујем да не знате, или бисте најрадије волели да не знате, јер далеко је профитабилније намицати омчу својој држави тврдећи да то чините зарад некакве истине и помирења!

Е, па, ако је заиста тако- треба дозволити лечење Ратка Младића ван Хага, па онда нека му суде као човеку, а не још једном мери са сандук који ће стићи у Србију!

Верујте, неће ни у том случају суседи бити задовољни нити ће благонаклоније гледати на Србију, јер колико год да нас је мало увек нас је за баре један превише по њиховој мери!

Но, ако се већ толико борите да нас признају и поштују у свету, почните најпре Ви то да чините!

Довека ће нас гледати као чопор мајмуна на гани и вабити бананама, док год сами инсисирамо на томе да нам је на дрвету и место!

Правда јесте слепа, али очигледно само за Србе, док за остале вири на једно око…

Доста је било “препоручених” испорука из Хага- наша је обавеза да сваком помогнемо да се брани као човек, а нек белосветска “правда” пресуђује према својим аршинима!

Није наше да то чинимо уместо њих!

Барем не док се “суседством” зоре крволоци каквих се и пакао стиди…

Прошле недеље је Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале (МРМКТ) скинуо ознаку тајности са две нове одлуке по питању молби осуђених од стране Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) за превременим ослобођењем. Такве молбе предали су Горан Јелисић и Сретен Лукић.

Горан Јелисић

Судски процес против Горана Јелисића био је један од најкраћих у историји МТБЈ. Просец је почео 30. новембра 1998. године и за 27 дана тужилаштво је предочило 25 а одбрана 19 сведока. Тужиоци (узгред, тужилац у предмету Јелисића у почетку је био познати Џефри Најс) су предочили 74 материјална доказа, а одбрана 8. Претресно веће (у саставу судија К. Жорда, Ф. Ријада, и А. Родригеза) је 19. октобра 1999. године донело своју пресуду. Интересантно је истаћи да су судије могле да напишу пресуду само два месеца после његове усмене одбране. Г. Јелисић је био оправдан за оптужбу за геноцид, а по осталим тачкама оптужнице он је признао своју кривицу. Претресно веће је осудило Јелисића на 40 година лишавања слободе. Апелационо веће (у саставу судија М. Шахабудин, Р. Нијето, П. Вајлд, Л. Вохрах и Ф. Покар) је потврдило пресуду.

У мају 2003. године Јелисић је био упућен у италијански затвор „Маса“ на служење казне. Међутим, налазећи се у Италији, Јелисић је предао захтев у Врховни суд те земље са молбом о смањењу висине казне. Врховни суд Италије је изашао у сусрет Јелисићу и заменио је пресуду од 40 година затвора пресудом од 30 година. Поред тога, по италијанским законима Јелисић је добио скраћење рока за 1400 дана због доброг владања. Крајем прошле године Јелисић је упутио писмо председнику МРМКТ Теодору Мерону са молбом за превременим ослобођењем, јер је одслужио две трећине свог рока.

Међутим, Мерон је одбио молбу Јелисића за превременим ослобођењем, образлажући то тврдњом да би његово ослобођење ставило друге оптужене у неравноправан положај. Логика Мерона је таква: Јелисићу се „посрећило“ што је упућен у Италију, где је могућно скраћење затворског рока за 25 процената. Но, то га ставља у привилеговани положај са онима који одслужују казну на пример у Естонији. И због тога он није признао одлуку Врховног Суда Италије о скраћењу рока издржавања казне ради циљева решења питања о превременом ослобођењу. Мерон је изјавио да наставља да сматра као рок казне за Јелисића, рок од 40 година.1

Веома значајно за љубитеље „сарадње са правосуђем“ ће представљати упознавање са параграфом 40 и 41 одлуке Теодора Мерона:

„40. Јелисић саопштава да он активно сарађује са (тајно)…. (тајно).

41. Јелисић саопштава да је његова сарадња са (тајно) повезана са његовим „моралним и људским обавезама да каже истину“ са циљем да позове на одговорност оне који су чинили злочине“.

Као што видимо, из текста није јасно о каквом је конкретно органу реч кад се говори о „сарадњи“. Са једне стране у одлуци постоји посебан део о „сарадњи“ Јелисића са тужилаштвом МТБЈ. У том делу се говори да тужилаштво НЕ сматра да је Јелисић суштински помогао тужилаштву. Та изјава тужилаштва (која је сама по себи добра лекција за све они који су спремни да тргују са Хашким трибуналом) не противуречи ономе што је рекао Јелисић у параграфима 40 и 41.

Могуће да Јелисић „сарађује“ са тужилаштвом МТБЈ, а могућно је и са другим тужилаштвима. Но, тужилаштво МТБЈ може просто изјавити да све што им говори Јелисић не представља за њих интерес. Највероватније, ствар стоји баш тако…

Истине ради треба истаћи да код Јелисића заиста има основа за „увреду“ на своје сараднике, како оне који ионако никада нису били оптужени за чињење злочина, тако и на оне које су судили, но којима су пресудили неупоредиво мањим роком издржавања затворске казне. Четрдесет година! Са таквим затворским роком осуђени су само виши командири, но не и носиоци нижих звања какав је практично био и Јелисић. Јелисић се очигледно осећа превареним и од стране тужилаштва, јер је пристао да призна себе кривим. Таква признања дају се само у замену на знатно мању казну. Но, уместо обећаног, Јелисић је добио најсуровију пресуду. Обмана је још увредљивија за Јелисића на фону признања кривице од стране других оптужених пред МТБЈ, на пример Д. Ердемовића, који је за убиство 1 200 људи добио пет (!) година затвора, а затим био превремено ослобођен…

Сретен Лукић

Судски процес против генерала Сретена Лукића трајао је осам година. Међутим, за време судског разматрања дела било је спроведено свега 285 заседања и то за шест оптуженика (М. Милутиновић, Н. Павковић, Н. Шаиновић, Д. Ојданић и В. Лазаревић). Судско веће (у саставу судија Ј. Бономи, А. Шоухан, Т. Каменова и Ј. Носворси) осудило је С. Лукича на 22 године затвора, а апелационо веће (у саставу судија Дакин Ли, М. Гјунеј, Ф. Покар, А. Рамарссон и Б. Тузмухамедов) је снизило размер казне на 2 године.

У октобру 2015. године С. Лукић је био упућен у пољски затвор на издржавање казне. Према пољским законима 20 година затворске казне ће бити замењено на 15 година. Почетком 2017. године С. Лукић је одслужио две трећине од 15-годишњег рока и поднео је молбу Т. Мерону о превременом ослобођењу. Овде нећемо подробно изучавати питање о томе како је Т. Мерон оценио рехабилитацију С. Лукића и стање његовог здравља. Указаћемо на најважније – исто као и у случају Јелисића, Т. Мерон је одбио да призна смањење рока са 20 на 15 година и изјавио је да одбацује превремено ослобођење.

Међутим, доћи ће моменат кад ће се морати говорити о сарадњи као о фактору који има позитиван значај за решавање питања превременог ослобођења. Сретен Лукић се у својој молби о превременом ослобођењу, упућеној председнику МРМКТ Т. Мерону, такође позивао на своју сарадњу са тужилаштвом МТБЈ. Он је између осталог истакао да је почео такву сарадњу још пре него што је против њега била подигнута оптужница (сама по себи, та чињеница је добра лекција за „сараднике“ почетнике!). Међутим, интересантније је то што је у свом писму упућеном на име Т. Мерона, тужилаштво изјавило да не разматра сарадњу са С. Лукићем „суштинском“. Код подробнијег разабирања тог питања, испоставило се да је тужилаштво „заборавило“ да је С. Лукић сарађивао – заправо, сведочио „на другим процесима“. Тужилаштво ухваћено у лажи је одговорило да просто не сматра та сведочења видом „сарадње“. Ах, како су важне те лекције за оне који почињу да „сарађују“ са Хашким „правосуђем“!.

 

 

 

1 PROSECUTOR v. GORAN JELISIC. PUBLIC REDACTED VERSION OF 22 MAY 2017 DECISION OF THE PRESIDENT ON RECOGNITION OF COMMUTATION OF SENTENCE, REMISSION OF SENTENCE, AND EARLY RELEASE OF GORAN JELISIC

У претходном тексту размотрили смо апелацију коју је поднело тужилаштво Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (МРМКТ) на пресуду Претресног већа Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) по предмету „Тужилац против Војислава Шешеља“. У овом тексту размотрићемо одговор професора Војислава Шешеља на дату апелацију.

Војислав Шешељ је оповргао све тврдње које су хашки тужиоци предочили у својству „заснованости“ својих захтева. Подсећамо да је главно образложење апелације тужилаштва била тврдња о одсуству правне заснованости пресуде (или неадекватне заснованости). Као одговор на то, Шешељ је подсетио колико је испразна била оптужница против њега коју је написао тужилац и да у њој није био никаквих доказа. И чак, без обзира на допуштење од стране судија, тужилаштво је мењало оптужницу неколико пута, па тако и за време судског процеса! В. Шешељ је такође показало да се за 14 година у тужилаштву ништа није променило, па да је чак и апелација састављена без икаквих реалних основа. Тако је Шешељ показао да тврдња тужилаштва да су судије починиле правну грешку, није потврђена никаквим навођењем какво је конкретно право било прекршено! То јест, нама је предочен документ који има искључиво пропагандни ефекат и нема никаквог правног смисла!

У својој апелацији тужилаштво назива (само назива) сто двадесет шест параграфа пресуде, који су, по њиховим тврдњама садржали одсуство аргументације или недовољну аргументацију. Али већ утврдити шта се конкретно има у виду у сваком појединачном случају – тужилаштво препушта самом Апелационом већу да то уради! Позицију тужилаштва у односу… не, већ не Шешеља, него самог Апелационог већа, професор В. Шешељ је упоредио са неподношљивим мужем који тражи од суда да донесе пресуду о томе да његова жена мора да га воли (види параграф 78 „Одговор В. Шешеља на апелацију тужилаштва МРМКТ“). Поређење је потпуно тачно и оно заиста одражава потпуно несхватање од стране тужилаштва и онога што они пишу, и онога што захтевају од суда.

Посебно комично изгледа захтев тужилаштва да се призна како је оно доказало учешће Шешеља у вршењу злочина у Малом Зворнику, док је са друге стране само тужилаштво још пре неколико година у свом „Завршном документу по предмету В. Шешеља“ (Prosecution Closing Brief), одустало од покушаја да докаже вршење злочина у Малом Зворнику. Ако су хашки тужиоци заборавили на то, онда их само судско веће на то подсећа! Но, као што видимо, тужилаштво није до краја прочитало ту саму пресуду на коју улажу тако оштру жалбу!…

Професор Шешељ посебно одговара тужилаштву на његовој жалби у односу на решење суда по одговорности (тачније – одсуству одговорности) оптуженог, као наводног члана „удружених злочиначких подухвата“. На жалост, у свом одговору професор Шешељ се не дотиче саме суштине теорије „удруженог злочиначког подухвата“ (УЗП) која се примењује у МТБЈ и МРМКТ просто тако, без икакве правне заснованости. Међутим, та позиција је вероватно повезана са тим што В. Шешељ сам лично ништа не тражи од Апелационог већа и због тога једноставно одговара на жалбу тужилаштва, указујући на то да тужилаштво никако није доказало његово учешће у УЗП. Истовремено, треба рећи да сама чињеница позивања на одговорност на основу УЗП – јесте кршење права и мора се разматрати управо у таквом контексту. Између осталог, многе судије МТБЈ су раније директно  изјављивале да не признају теорију УЗП као правно примењиву. Међутим, њихови гласови су били угушени одлуком судија Апелационог већа по предмету Д. Тадића, који су „посветили“ па чак и „прописали“ примену те теорије судским већима трибунала. (Но, чак и после тога, низ судија је наставило да протествује против примене те теорије у својству права – на пример, судија Линдхолм у предмету „Тужилац против Симића и других“).

Треба истаћи допуну №2 апелацији, која с једне стране носи самосталан карактер, а с друге стране представља одговор на апелацију тужилаштва у целини. У тој допуни професор Шешељ систематизује кршења његових права за време судског процеса. Просто набрајање тих кршења чини процес у предмету В. Шешеља неважећим од почетка до краја и представља посебно упечатљив пример на фону тврдњи тужилаштва о томе да се испоставља како су судије биле неправедне према њима – хашким тужиоцима.

Истакнимо такође да и МТБЈ и Међународни резидуални механизам за кривичне трибунале, покушавају да искористе предмет професора Шешеља за продужетак својих јадних живота. Ако МРМКТ сада разматра предмет Шешеља, то МТБЈ покушава да хапси сараднике тима његове одбране. Без обзира на више уверавања од стране Русије у СБ ОУН, председник МТБЈ К. Агијус с манијачком упорношћу наставља да тврди како до свог затварања у децембру текуће године МТБЈ мора да размотри дело против чланова СРС које оптужују за застрашивање сведока. Председнику МТБЈ је не једном било речено да се бави истинским злочинцима а не предметима која се тичу „неуважавања“. Но, ова упорност има свој узрок – предмет против чланова СРС и тима за одбрану В. Шешеља покренут је у циљу одмазде. Јер управо су В. Радета и П. Јојиђ били ти чланови тима за одбрану Шешеља, који су добили основна сведочења о злочинима тужилаштва МТБЈ, а Ј. Остојић се сам подвргао претњама тужиоца и мучењима. Управо због тога је предмет против та три лица и настао из жеље за осветом.

На крају свог одговора на апелацију тужилаштва, В. Шешељ саопштава трибуналу да је овај документ последњи у његовом општењу са трибуналом и он више не намерава да одговара на њихова писма. Он је такође уверио трибунал да не намерава да се врати у Хаг, јер је он тамо већ провео 12 година, доказао своју невиност и то је више него довољно време када је он био доступан трибуналу.

Да подсетимо да су председници МТБЈ К. Агијус и МРМКТ Т. Мерон изјавили у СБ ОУН о томе да се одлука о последњим апелацијама, која се налази на разматрању МТБЈ и МРМКТ, очекује крајем 2017. године. Тако се апелационо решење по предмету „Тужилац против Прлића и других“ у МТБЈ очекује у новембру 2017. године. Можда ће тако и бити – апелациони претрес по предмету одржан је још у марту. Међутим, тврдња да ће решење о апелацији Шешеља у МРМКТ такође бити проглашена до краја 2017. године изгледа мало вероватном, јер апелациони претрес по том предмету још увек није спроведен и чак није ни објављено кад ће се одржати! То значи да се Апелационом већу по предмету Шешеља предлаже да размотри апелацију тужилаштва у року од 2-3 месеца. (То је уз услов да такав претрес буде одржан у септембру текуће године). У вези с тим, рок који је навео Мерон највероватније је надуван, и намењен само члановима СБ ОУН. Имајући у виду чињеницу да већа МТБЈ (како претресна, тако и апелациона) нису везана никаквим роковима, највероватније ће пресуда по апелацији у предмету В. Шешеља бити изречена средином следеће године…

 

Одлука Апеляционог већа МТБЈ

Већ смо разматрали одлуку МТБЈ по предмету молбе за превременим ослобађањем ради лечења генерала Ратка Младића, коју је донело судско веће.[1]

Адвокати генерала (Бранко Лукић и Драган Иветић) поднели су жалбу Апелационом већу за ревидирање ове одлуке. И ето, објављена је одлука Апелационог већа у саставу познате дружине која се састоји од председника МТБЈ К. Агијуса (Малта), бившег председника МТБЈ и садашњег председника МРМКТ Т. Мерона (САД), судија Фауста Покара (Италија), Дакина Лија (Кина) и Бертона (Бахамска острва).

Судије Апелационог већа су једногласно одбациле апелацију. Параграф 26 одлуке објашњава овај закључак тиме што подносиоци захтева наводно нису успели доказати да је Претресно веће начинило грешку примене права и чињеница.[2] Истовремено, сам текст одлуке не даје основа за такав закључак. Адвокати генерала Младића предочили су довољно доказа како незаконитости, тако и нерационалности такве одлуке. Међутим, судије из Апелационог већа су покушали једноставно да се склоне од аргумената одбране.

Тако је један од најважнијих аргумената одбране био аргумент о томе да у својој одлуци Претресно веће није обезбедило принцип заснованости судске одлуке. Заиста, доневши закључак о томе да генерал Младић „може да се не врати у Хаг“, судије Претресног већа нису узеле у обзир гаранције које је дала Руска Федерација да ће генерал бити враћен у Хаг по првом захтеву трибунала. Судије не само да су игнорисале гаранције Русије, него су то урадиле демонстративно. И то није први пут. Раније су исто тако демонстративно судије МТБЈ игнорисали гаранције које је дала Русија у предмету Слободана Милошевића, у фебруару 2006. године…

Треба истаћи да је позиција МТБЈ у односу на гаранције Русије – потпуно смишљена. И ту позицију нису заузеле само судије, него трибунал у целини, као институција глобалне власти. Тако у свом коментару одбране, тужилаштво је апелацији поводом гаранција Русије изјавило следеће. Као, овде нема никаквог кршења принципа заснованости судске одлуке. Као, гаранције Русије су биле „веома јасно поменуте“ (!) и Претресно веће није обавезно да разматра текст тих гаранција. Веома безобразна изјава. Јер управо текст гаранција,[3] а не апстрактна чињеница њиховог помињања, има критички важан значај за закључак суда о томе да ли ће се Ратко Младић вратити у Хаг или неће.

Нема ничег чудног у томе што судије Апелационог већа нису чак ни помислиле да образложе своју сопствену, наводно законску одлуку, о наводној законитости одлуке коју је донело Претресно веће. Они су једноставно поновили оно што су њима написали тужиоци! Ево изјаве судија Апелационог већа: „Упркос тврдњама Младића, из текста одлуке Претресног већа, види се да су судије тог већа размотрили гаранције Руске Федерације. Та чињеница да Претресно веће није цитирало текст гаранције руске владе, није довољан да би се доказало то да су судије неосновано донеле свој закључак о томе да се Младић неће вратити у трибунал ако буде ослобођен. На тај начин Младић није доказао да је Претресно веће направило грешку примене права или чињеница“. [Параграф 11 решења Апелационог већа].

А ево још једне „допуне“ овој аргументацији: „Враћајући се тој тежини коју имају државне гаранције, Апелационо веће сматра да у светлу таквог приступа да су одлуке које су донете од стране Претресног већа, донете на основу понашања које је раније продемонстрирао Р. Младић, па су због тога судије имале потпуну слободу да гаранцију државе сматрају као нешто што не искључује ризик бежања“. [Параграф 51 решења Апелационог већа]. «Претресно веће није обавезно придавати значај гаранцијама држава само зато што су оне дате од стране влада које имају пуномоћ да ухапсе Младића и обезбеде услове његовог привременог ослобођења“. [Параграф 51 решења Апелационог већа]. А ово већ нема потребе коментарисати. Тако жалосно лупетање из уста међународних судија, одавно нисмо чули.

И тако, судије Апелационог већа – требало би да су то најбоље судије на свету – нуде нам овакво образложење. Врхунско достигнуће правне мисли, зар не?

Из овог „образложења“ види се да МТБЈ заиста не представља судски орган. Ако нам у овој институцији најбоље судије (претпоставка да би тако требало бити) нуде да прогутамо овакав аргумент – то је признање потпуног одсуства права у овом „суду“.

Не сама чињеница помињања гаранција Русије, него обраћање пажње на текст гаранције (и отуд – неопходност цитирања тих гаранција!!!) даје апсолутно другачију слику од оне коју нам покушавају насликати судије МТБЈ. Судије Хашког трибунала хоће да прикажу да је формулација о томе да ће се генерал Р. Младић „вратити“ у трибунал закономерна. Међутим, свима је очигледно да ова формулација није таква у стварности. Генерала Младића не пуштају на слободу, како то покушавају да представе судије, него се он ставља под привремену јурисдикцију друге власти – у овом случају јурисдикцију Руске Федерације. Русија је примила на себе обавезе не само по питању лечења генерала Младића, него и обезбеђења његовог повратка у трибунал. Одбијање да се цитира текст одлуке гаранција Русије од стране судија Претресног већа, био је потпуно осмишљен и представља својеврстан доказ њиховог предумишљаја да изврше подвалу приликом образлагања своје одлуке. То што је ова подвала добила подршку и од стране Апелационог већа – доказ је предумишљаја за прикривање злочина, колективно извршеног.

Зар судије Апелационог већа МТБЈ заиста не схватају зашто Претресно веће није цитирало текст гаранција Русије? Наравно да схватају. Но, то схватање није у њихову корист.

[1] Хашки трибунал није дозволио генералу Младићу да се лечи у Русији // www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/haski-tribunal-nije-dozvolio-generalu-mladicu-da-se-leci-u-rusiji/

[2] PROSECUTOR v. RATKO MLADIС. PUBLIC REDACTED VERSION OF “DECISION ON INTERLOCUTORY APPEAL AGAINST DECISION ON URGENT DEFENCE MOTION FOR PROVISIONAL RELEASE” ISSUED ON 27 JUNE 2017.

[3] PROSECUTOR v. RATKO MLADIС. Prosecution Response to Defence Interlocutory Appeal of Trial Chamber’s Decision Denying Provisional Release, 26 May 2017 (confidential) (“Response”). On 30 May 2017, the Prosecution filed a public redacted version of the Response (Notice of Filing of Public Redacted Version Prosecution Response to Defence Interlocutory Appeal of Trial Chamber’s Decision Denying Provisional Release, 30 May 2017).

Један од најважнијих увида до којег се долази бављењем крајње осетљивим и емотивним питањем као што је Сребреница је то да се треба бескомпромисно држати само расположивих и проверљивих података. Сваки искорак из тих безбедних оквира рискантан је по репутацију онога ко то чини. Кредибилитет се мукотрпно стиче а релативно лако губи.

I Слојеви информација о Сребреници

Када је у питању тема која се налази у средишту међуигре моћних интереса као што је Сребреница, суочавамо се са ограничењима, негде већим, негде мањим, у односу на количину и квалитет података. За истраживања посебне сложености и политичке осетљивости проф. Антони Сатон (Anthony Sutton) је предложио типологију од три нивоа информације који регулишу приближавање поузданим чињеницама. Његова типологија се може применити на истраживање догађаја у Сребреници.

Први ниво који наводи проф. Сатон је службена верзија, или званична прича. То је приказ чињеница и догађаја који је највише у складу са интересима моћних или утицајних чинилаца који ширењем одређене перцепције догађаја било извлаче корист, било штету своде на најмању могућу меру. Службена верзија обично се састоји из пажљиво филтрираног избора чињеница и неколико упрошћених теза (у случају Сребренице, то је непрестано понављање мантри  „геноцид“ и „8.000 стрељаних мушкараца и дечака“) углавном усмерених на емоције и формирање утисака, али лишено критичке компоненте. Задатак овакве приче није да пружи објективну и свеобухватну слику него да управља перцепцијом догађаја, у функцији одређеног интереса.

Први ниво се своди на оно што су центри моћи који контролишу информативне токове одлучили да је, гледано са њиховог становишта, корисно да јавност сазна. Свака подударност са истином је – ненамерна.

Други ниво приближавања истини односи се на критички отклон према службеном наративу. Констатације са првог нивоа се доводе у питање, али то се још увек одвија у фактографским оквирима које прописују творци наратива. Сразмерно сложености и контроверзности предмета истраживања, да би се званичном наративу са првог нивоа прибавила фасада веродостојности, пред јавност се nolens volens износи и одређена количина релевантне и веродостојне грађе, макар селективно припремљене и тенденциозно обрађене. На овом стадијуму критичко разматрање доказног материјала носи првенствено карактер иманентне критике. Одрживост званичних закључака се проверава у односу на доказе, или премисе, које нам исти извор, по свом нахођењу, чини доступним. Недоследности, празнине и раскораци између службених закључака и доказне грађе на којој наводно почивају за критички пројекат могу бити врло информативни и могу имати веома озбиљне импликације по кредибилитет званичних „истина. “ И увиди стечени коришћењем овакве методологије – једине могуће под датим околностима, иако је принуђена да функционише под значајним ограничењима – ипак могу бити значајни. Међутим, они чешће пружају одговор на питање „шта се није, или није могло, у даном случају догодити? “ него што осветљавају важнија питања, на пример „шта се догодило, како и зашто?“ Иманентна критика службени наратив ставља под разбориту сумњу, па чак могла би послужити и као довољан разлог за његово одбацивање. Али то ипак не може бити крајњи циљ истраживачког подухвата само по себи зато што не задовољава нашу тежњу да сазнамо коначну и свеобухватну истину.

Трећи ниво је најсложенији. Што је тема осетљивија, он дуже остаје недоступан онима који трагају за исцрпним објашњењима и коначним одговорима. Састоји се из широког и нефилтрираног спектра нових, изворних и релевантних података помоћу којих се постиже много више од негативне критике. Разјашњавају се позадина, околности и мотиви разматраног сплета догађаја, празнине из другог нивоа се попуњавају, а противуречности фрагментарних података се – разрешавају. Овде се ради о квалитативно новој врсти чињеница које се не објављују селективно, по избору и вољи оних који су заинтересовани за доношење унапред конципираних закључака. Самим тим, долази се до дубљих увида који се на формирају на темељу широке чињеничне матрице. Зато подаци ове врсте, који би могли не само да компромитују службени наратив него (а то је потенцијално много опасније) да га објасне и замене, обично се налазе под дугорочним ембаргом. Подаци на којима би био заснован овај трећи ниво наратива тешко су доступни, као и сама обавештења где би се могли пронаћи у архивској грађи, и да ли уопште постоје.

Карактеристика информације са трећег нивоа је да најчешће радикално мења слику која се пројектује на првом нивоу, а увиде стечене на другом нивоу у знатној мери допуњава и контекстуализује.

Тренутни статус истраживања догађаја у Сребреници је да се налази на другом нивоу информације. На пример, прилози Андија Вилкоксона[1] (Andy Wilcoxson) и пук. Ратка Шкрбића[2] у броју 24 бањалучког часописа „Аргументи“ блиставо су професионални и  до крајности успешно исцрпљују истраживачке могућности другог нивоа, али истовремено потврђују и његова ограничења. Појединачно и збирно њихове анализе руше до темеља основне постулате службеног сребреничког наратива са првог нивоа и убедљиво показују његову неодрживост. Ипак, до отварања и доступности најважнијих архива, на шта ћемо по свој прилици имати да причекамо више деценија, мораћемо се задовољити углавном оваквом, емпирички беспрекорном, али и даље ипак претежно негативном сликом. Као што Вилкоксон и Шкрбић показују, анализом доказне грађе којом тренутно располажемо – и то баш заслугом самих заговорника службене тезе – можда се не долази до крајње позадине нити се идентификују све кључне околности које су условиле сребреничке догађаје, али са високим степеном поузданости могло би се установити низ изузетно важних чињеница о томе шта се у Сребреници сигурно није догодило. И то је огроман и врло користан напредак у односу на први ниво.

На питање, ко су интелектуални аутори злочина у Сребреници и какви су заправо били њихови мотиви, вероватно ћемо још дуго бити ускраћени за поуздан одговор.[3] Али и негативни резултати какви нам се данас углавном нуде сасвим су довољни да би констатовали колосално банкротство званичног наратива.

II Политичко коришћење наратива

Поред неспорно значајног питања у вези са позадином масакра у Сребреници, поставља се истовремено и једно друго подједнако интересантно питање, одговор на које би можда допринео барем делимичном расветљавању оног првог. Дајана Џонстон, угледни амерички полититолог у књигама[4] и бројним текстовима зналачки и аналитички суптилно расправља о постмодерним политичким дешавањима на Балкану, укључујући Сребреницу. Ипак, у вези са Сребреницом Џонстонова нагласак не ставља на фактографско питање, које би гласило: „Шта се тамо догодило?“ него на политичко питање, „Како се користи наратив?“ о томе.

На политичко питање Дајане Џонстон могу се понудити најмање два одговора.

(1) Сребреница као полигон политике идентитета. Службена верзија сребреничког наратива, са тежишним нагласком на почињеном геноциду над бошњачким становништвом и страдању око 8.000 невиних жртава у оквиру таквог злочина јединствене врсте, саставни је део мање или више озбиљних напора да се готово ex nihilo произведе целокупна инфраструктура националне припадности, укључујући језик и посебне културне и историјске садржаје. „Исламска декларација“ Алије Изетбеговића наговештава управо такав образац етно-инжењеринга, и то у турско-исламском кључу.

Мада је највероватније првобитно створена да би послужила сасвим различитој сврси,[5] сребреничка афера од јула 1995. и даље се користи опортунистички и игра значајну улогу у процесу изградње националног идентитета. На темељу поставке, која не подлеже ни рационалној расправи ни емпиричкој провери, да је током сукоба муслиманска заједница у Сребреници (чему су накнадно били додати и други локалитети) постала предмет геноцидног истребљења од стране српских суседа, Сребреница је претворена у архетипски симбол[6]преко кога се утиче на свест како  „оштећене“ стране, тако и стране којој је приписана „кривица“. У односу на оштећену муслиманску заједницу, симболички учинак Сребренице је да послужи као мобилизатор (и ово треба подвући, негативан) око једне заједничке, етноцентричне, политичке идеје, са имплицитном егзистенцијалном претњом која се у позадини непрестано надвија, на шта  Сребреница непрестано и драматично треба да опомиње.

На равни која је дубља од дневнополитичке мобилизације, Сребреница служи као механизам за „сатеривање у тор,“ одређена јој је улога интегративног начела бошњачке политике идентитета, и то са недвосмислено  негативним предзнаком. Посматрано кроз призму сребреничког симболизма, посебан идентитет муслиманске заједнице у Босни не пројектује се на одржив начин, позивајући се на позитивне доприносе општој култури и цивилизацији, већ искључиво у уским и негативним оквирима спајања заједнице кроз заједничко, стварно или потенцијално, жртвеништво и психолошки нездраво самоодређивање негирањем Другог.

Ако би се упитали cui bono?, ко профитира из овог облика коришћења Сребренице, то свакако није муслимански народ Босне и Херцеговине него искључиво самонаметнута и самообнављајућа, а поред тога спектакуларно неинтелигентна, манипулативна и кратковида, политичка елита у Сарајеву.

(2) Сребреница као подлога за офанзивне војно-политичке операције. Још један значајан вид коришћења Сребренице настао је такође од тренутка када је у другој половини деведесетих[7] у овом поливалентном геноцидном наративу био примећен потенцијал да послужи још једној важној  сврси: као парадигматично покриће за „хуманитарне“ интервенције широм света. Доктрина о „праву на заштиту“ (R2P) наводно угроженог становништава утемељена је првенствено на пароли спречавања „нове Сребренице“ и смишљена је да закамуфлира праве мотиве иза агресорских напада и разарања суверених држава које одбију да се потчине диктату западне коалиције.

Modus operandi овог деструктивног начела које је наводно настало из превелике моралне бриге да се Сребреница нигде више не понови описује поједностављено, али у целини адекватно, Бруно Вотерфилд (Bruno Waterfield) дописник за Европу и ЕУ лондонског The Daily Telegraph-а:

Убијено је скоро 8.000 Муслимана, мушкараца и дечака. Пропуст међународне заједнице да спречи овај геноцид трауматизовао је европске и западне силе и условио је настанак нове доктрине ‘либералног интервенционизма.’ Већ 1999. када су Срби претили да понове на Косову оно што се догодило у Сребреници, британски премијер Тони Блер је најавио да овог пута Запад неће скрштених руку посматрати кризу за коју је сматрао да претставља ‘први истински морални испит.’ Пошто се Бил Клинтон, амерички председник који није предузео ништа у Босни, опет колебао, Блер је упозорио да је Косово тест да ли цивилизоване нације имају начина да реагују пре него што буде прекасно. ‘Ово није битка за територију; ово је битка за човечанство. Ово је праведна ствар,’ Блер је тврдио. Учешће Велике Британије у успешној војној операцији на Косову представља догађај који је одредио Блерову ‘етички утемељену’ инострану политику. Касније, 2003. године, он се позвао на пример Сребренице да илуструје последице западног нечињења док се трудио да скептичне европске савезнике убеди у неопходност коришћења оружја против ирачког режима. Мада је окупација Ирака дискредитовала г. Блера, 2011. један други британски премијер је искористио призор Запада како стоји по страни док се врши геноцид да мотивише Барака Обаму, тадашњег америчког председника који се опет колебао. Дејвид Камерон је страствено апеловао да док Муамар Гадафи убија цивиле у Либији ‘речи нису довољне; судиће нам се по нашим делима…не смемо остати по страни.’[8]

Камерона би требало потсетити на кинеску пословицу да није увек добро да нам се догоди баш све што смо пожелели. Ако би њему и осталим истакнутим западним руководиоцима заиста, као што каже да прижељкује, било суђено по делима за крвопролића и разарања што су проузроковали позивајући се на Сребреницу, оптужница би обухватила тешка кривична дела масовног убиства неколико стотина хиљада становника у Ираку, око 50.000 у Либији и најмање 300.000 у Сирији.[9]

Непосредну везу између Сребренице и разулареног западног интервенционизма који се Сребреницом оправдава, са свим трагичним резултатима који су виђени током задњег десетлећа, можда нико није потврдио тако убедљиво као један од најбучнијих заговорника  тог процеса, злогласни Бернар-Анри Леви (Bernard-Henri Lévy), када описује своје учешће у доношењу одлуке за напад на Либију:

…Сва четворица имали смо исти разлог за стицање тог убеђења [односи се на наводну потребу за интервенцијом у Либији] – три шефа државе и министра, и ја. Који је то био разлог? То је била Босна. Тајна шифра, прећутни договор који обједињује ту тројицу, Саркозија, Камерона, Клинтона – и мене, је парола ‘никад више Сребреница.’[10]

Да сумаризујемо. И на основу овог врло општег прегледа једна ствар је кристално јасна, када је у питању Сребреница. Када се упорно инсистира да исконструисани сребренички наратив мора да остане заштићен, недодирљив и имун на критику било какве врсте, по сваку цену, у игри је много више од историјских чињеница или интегритета судског поступка.[11] То је зато што је наративу додељена прецизно  дефинисана политичка мисија у оквиру „виших циљева“ којима служи и сваки пут када ти циљеви дођу у сукоб са чињеницама, ове последње морају да се повуку. Још за неко време, док се однос снага у свету не буде променио, мораће да се трпи  „Сребреница“ као платонска државна лаж модерног доба, без обзира на то што сви докази убедљиво потврђују да у савременој „пећини“ та лаж није нимало бенигна, ни по намери која ју је изродила ни по последицама. Од 1995. до данас „Сребреница“ је у светским оквирима више пута послужила као изговор за примену несразмерног насиља, са убиственим последицама које много пута надмашују чак и најпреувеличаније процене њених првобитних жртава.

III Сребренички геноцид: правни концепт у потрази за поткрепљујућим чињеницама

Мало питања од јавног интереса данас изазива толики степен поларизације у ставовима као Сребреница. Ипак, постоји тачка општег слагања: без правног атрибута геноцида, у ратној хроници сукоба у Босни и Херцеговини деведесетих година Сребреница једва да би представљала  јединствену епизоду. Другим речима, престала би да буде корисна. Број убијених и погинулих, њихова судбина и патња њихове родбине сарајевско руководство и западне силе врло мало занимају као што  их уопште не интересују неупоредиво већи људски губици у другим земљама као последица оружаних напада извршених, по отвореном признању Б.-А. Левија, „под тајном шифром Сребренице.“

Суштина „Сребренице“ као политичке операције сажета је у речи „геноцид.“[12] Императив операције је наметање управо те правне квалификације, која се утискује сасвим независно од чињеничног стања. Без „геноцида,“ Сребреница никоме није потребна нити је интересантна.[13]

За одрађивање правног дела посла, главна улога додељена је Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу, ad hoc суду основаном под врло сумњивим околностима и нејасног легитимитета унутар система Уједињених нација. Без обзира на то, мисија МКТБЈ је проста и са јасним, унапред задатим циљем: да правно валидира политички налог да се догађаји у Сребреници у јулу 1995. одреде као геноцид и да се не смеју разматрати из било којег другог угла.

Хашки трибунал  је тај задатак доследно извршио у пет предмета који су у вези са Сребреницом (КрстићБлагојевић и ЈокићПоповић и остали, Толимир и Караџић[14]). Пресуда у предмету Младић још није објављена али у односу на Сребреницу њен садржај је предвидљив.

У Конвенцији о геноциду коју је 2. децембра 1946. резолуцијом 96. изгласала Генерална скупштина Уједињених нација, а која је ступила на снагу у јануару 1951, под геноцидом се подразумева убиство припадника једне од заштићених група, националне, етничке, расне или религиозне, почињено са намером да се потпуно или делимично уништи, као таква.[15] За доказивање деликта геноцида, поред материјалних елемената, неопходно је да буде доказана специјална намера, или dolus specialis, да се једна од заштићених група истреби. Убиство само по себи, чак и када је пропраћено суровошћу и великим бројем жртава, није довољно да би се задовољио правни критеријум за извођење закључка о геноциду.[16]

Компаративна анализа две релативно недавно објављене пресуде, Хашког трибунала у предмету Поповић и остали и Међународног суда правде у предмету Хрватска против Србије, могла би да буде корисна јер сугерише врло интересантне закључке. У ове две пресуде, два различита суда Уједињених нација, у предметима са различитим чињеничким матрицама, из различитих углова разматрају правно тумачење и примену појма геноцид. Разлике у приступу истој материји два суда који делују у оквиру правосудног система исте међународне организације – Уједињених нација – пружају важне увиде у статус правне квалификације која се приписује сребреничкој афери.

(1) Теорија „мозаика“: геноцид по тумачењу Хашког трибунала. Вероватно свесни сложености задатка да расположиве чињенице о Сребреници уклопе у стандардну дефиницију геноцида како је изложена у Конвенцији, судије Хашког трибунала су се довијале на разне начине из предмета у предмет. Делимично су манипулисали чињеницама, узимајући у обзир доказну грађу која би у националним јурисдикцијама скоро сигурно била искључена, а паралелно са тиме експериментисали су са растезањем дефиниције самог кривичног дела, лабављењем оперативних критеријума, како би себи омогућили да пресуђују у складу са добијеним налозима.

Поступајући по политичким мерилима више него по одговорној  професионалној процени, у недостатку конкретних доказа Хашки трибунал је специфично за Сребреницуимпровизовао теорију „мозаика,“ као помоћно средство за запушавање рупа у расположивој доказној грађи. По тој теорији, веће себи присваја право да изведе закључак о постојању посебне намере коришћењем индуктивне методе, али доведене до крајњих граница кредибилитета. Доказни мозаик се може састојати из низа коцкица од којих ниједна сама по себи не мора да одражава „геноцидну намеру“[17] али које наводно, сагледане у свеукупности, по оцени већа, одражавају намеру да се физички уништи заштићена група.

Првостепена пресуда којом располажемо у предмету Толимир претставља синтезу оваквог поступка.  У жалбеној фази ништа битно се у том погледу није променило. Ова пресуда  је релевантна зато што је на тему сребреничког геноцида хронолошки свежа и на изванредан начин сумарно одсликава јуриспруденцију и начин размишљања Трибунала по овом питању.

Пресуда је интересантна и са материјалног и са теоретског становишта. До објављивања пресуде Толимиру, пред Хашким трибуналом је било прихваћено да су у оквиру сребреничке операције српске снаге по преком поступку погубиле „између 7.000 и 8.000 заробљеника“. (Првостепена пресуда у предметуКрстић, пар. 84)  По пресуди генералу Толимиру, међутим, број жртава сада износи 4.970, ако их разматрамо у вези са релевантним тачкама оптужнице (пар. 718), или 5.749 ако се дијапазон разматрања прошири тако да обухвати све за које веће тврди да су били погубљени, што би укључило и лица чије се убиство не помиње у оптужници (пар. 596). У предмету Толимир број жртава Сребренице, које ово Веће признаје, за разлику од процена у другим предметима за око трећину је ниже од стандардних 8.000.[18] Жалбено веће код Толимира ипак је било довољно виспрено да схвати колико би за суд било компромитујуће да допусти да се некоме суди за дела која нису наведена у оптужници, па је избегло бламаж тако што је цифру жртава увећану по том основу у правоснажној пресуди –  одбацило.

Одакле изненадна уздржаност овог Већа у односу на претходне, када је у питању број жртава? Да би се оценио могући значај нове рачунице треба обратити пажњу на методолошке олакшице које Веће у овом предмету себи  пружа. То му омогућава да податке предочене током суђења тумачи на начин који је најпогоднији за потврђивање тезе о геноциду, чак и да се прихвати релативно мањи број убијених.[19]

У вези са утврђивањем посебне намере, одн. геноцидног умишљаја  оптуженог (mens rea), Веће износи став да „број жртава није битан“ (пар. 726). Појам групе која чини предмет геноцидне радње намерно није строго одређен, већ се по Већу може дефинисати од случаја до случаја, на основу комбинације објективних и субјективних критеријума.  Довољно је да релевантна група, по процени већа, има неки посебан идентитет (пар. 735). Уништени „део“ групе, чак и када је бројчано мали, може подржати закључак о геноциду уколико „представља губитак који ће се одразити на способност групе да преживи“ (пар. 749). Најзад, Веће најављује да је његов „појам умишљаја флуидан“, што се објашњава као могућност састављања и повезивања елемената из разних извора („мозаик“) да би се стекла слика о стању свести оптуженог и других чланова удруженог злочиначког подухвата  (УЗП) који су са њиме деловали (пар. 772).

На таквим основама Веће констатује да је „постојао удружени  злочиначки подухват да се убију војноспособни мушкарци“ Сребренице (пар. 789). Додаје да за то „не постоје непосредни докази“, па набраја индиректне (пар. 790). На темељу таквих елемената, Веће Хашког трибунала стаје на становиште да је постојала геноцидна намера да се убијањем војноспособних мушкараца истреби муслиманска заједница у Источној Босни, у чему је „учествовао оптужени у сарадњи са другим официрима руководећег кадра ВРС“ (пар. 791).

          (2) „Једини могући закључак“: геноцид по тумачењу Међународног суда правде.

Однос већа Међународног суда правде (МСП) према утврђивању геноцида разликује се по књучним тачкама од приступа Хашког  трибунала. У вези са тужбом Хрватске и противтужбом Србије за геноцид[20] МСП је пресудио да хрватска тужба и српска противтужба садрже компоненте које би се хипотетички могле уклопити у материјални аспект кривичног дела геноцида.  Међутим, по МСП, ни тужба ни противтужба не досежу стандард за доказивање посебне намере, или dolus specialis, па зато не задовољавају субјективан услов и одбацују се. Посебна намера је differentia specifica, или суштинско обележје које према Конвенцији геноцид издваја од других облика убиства, без чега није могуће тај деликт на ваљан начин утврдити.

МСП без ограда стаје на становиште да се геноцид утврђује само ако је постојање геноцидне намере „једини могући закључак,“ или „the only possible inference.“ (пар. 148). Ово наговештава врло висок праг доказивања и изузетно је значајно за оцену закључака разних већа МКТБЈ у вези са правном квалификацијом догађаја у Сребреници у јулу 1995.

Раскорак међу становиштима МСП и МКТБЈ у односу на стандард доказивања посебне намере да се изврши геноцид заслужује да буде предмет систематске анализе. По МСП „образац понашања“ би морао „да буде такав (…) да искључиво упућује на постојање таквог умисла“ (пар. 145).  МСП при томе значајно упозорава да је „тешко утврдити умисао на основу изолованих поступака“ (пар. 139) што би се могло протумачити као суптилна алузија на методологију коју је усвојио МКТБЈ. У продужетку пресуде у премету Хрватска против Србије, Веће даље разрађује исту мисао, одбијајући  једну по једну тачку из хрватске тужбе (пар. 161 – 163) зато што није специфично везана за физичко уништење циљне групе већ би се подједнако, или чак убедљивије, могла објаснити и по неком другом основу. Веће МСП стаје на становиште да правно одрживи закључак о геноциду мора бити „необориво доказан,“ или „conclusively proved“[21] (пар. 178).

(3) Компаративни осврт на две пресуде. Пажљиво читање и поређење ова два правна мишљења снажно сугерише постојање значајне разлике у третманима геноцида, што би могло да доведе у питање оцену сребреничких догађаја у јулу 1995. према пресудама Хашког трибунала.[22]

Пре свега, злочин озбиљности и тежине геноцида не би се смео ни површно доказивати ни олако утврђивати. Зато, свако подизање лествице при формулисању стандарда доказивања је благотворно за систем међународне правде и иде у прилог критичком ставу у односу на правну квалификацију догађаја у Сребреници.

Друго, оба суда припадају правосудном систему исте установе, Уједињених нација. Без обзира на то што се један од тих судова бави међудржавним парницама а други утврђивањем међународноправне кривичне одговорности појединаца, када је у питању иста материја – у овом случају геноцид – њихови стандарди би морали бити уједначени, јер у противном ни државе ни појединци у систему међународног правосуђа не би могли рачунати на правну сигурност.[23] У контексту примене међународног права, сви субјекти, и државе и појединци, имају легитимно очекивање да им се суди по истим стандардима. МСП је стални суд УН, МКТБЈ је ad hoc трибунал УН-а. Само та чињеница довољна је да подупре закључак да је МСП референтнији форум, и да се мора третирати као меродавнији извор права од МКТБЈ. У случају раскорака између ове две правосудне установе по било којем суштинском питању, јуриспруденција прве безусловно има право на првенство у односу на праксу друге. 

Ако су претходна разматрања утемељена, у вези са пресудама МКТБЈ за Сребреницу то носи бар следеће импликације. Ретроспективно, тимови одбране свих оптуженика правоснажно осуђених за геноцид или у очекивању такве правоснажне пресуде (предмет Караџић) без одлагања треба да захтевају ревизију стандарда доказивања по тачки која се односи на геноцид, у складу са применом строжијег и прикладнијег критеријумакоји је артикулисао МСП. Проспективно, тим одбране Младића, коме пресуде још није изречена, мора унапред захтевати то исто. 

(Белешка о аутору: председник невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“)


[1] Анди Вилкоксон често објављује критичке осврте на теме Сребренице и судских процеса пред Хашким трибуналом на интернет порталу Global Research и у другим публикацијама.

[2] Пук. Ратко Шкрбић је аутор неколико студија на тему Сребренице, међу којима Сребреница: геноцид над истином (Београд, 2011) и Сребреничка подвала (Београд, 2013).

[3] Наташа Кандић би сигурно могла да понуди низ кандидата, али се жали да ће услед трулих политичких компромиса неки од њих највероватније избећи одговорност. Међутим, она не сумња у то да ће главна политичка мета сребреничке операције ипак бити кажњена, и то на начин који она и њен круг већ дуго времена доследно заговарају: „У нашем случају то значи да ће за геноцид у Сребреници бити оптужена само Република Српска, њена војска и полиција.“ (Дани, 26. март 2015.)

[4] Сулуди крсташи – Југославија, НАТО и обмане Запада, Дајана Џонстон, IGAM, Beograd. 2005.

[5] У јулу и августу 1995. према америчком амбасадору у Хрватској, Питеру Голбрајту, главна функција Сребренице била је потреба да се пропагандно покрије Операција Олуја, која је лансирана непосредно после заузимања енклаве под околностима које су убрзо уздигнуте на ниво крупне повреде међународног ратног права. Галбрајт је то врло отворено признао када је изјавио да напад на Крајину не би био изводљив „да му Сребреница није утрла пут, морално и психолошки“ (Вести, 21. новембар 2012.).

[6] Према једном сарајевском извору, геноцид у Сребреници је толико јединствен да му се више не могу приписивати обичне овоземаљске карактеристике зато што представља “планетарни злочин“ (Дани, бр. 256, 10. мај 2002.).

[7] Тај тренутак се не може установити сасвим поуздано, али је по свој прилици настао знатно после јула 1995. и пре бомбардовања Југославије 1999.

[8] The Age, 28. мај 2011.

[9] И западни намештеник на челу УН-а, донедавни генерални секретар Бан-ки Мун, у говору пред Парламентарном скупштином БиХ позвао се на наводну пасивност његове организације у време геноцида у Сребреници као доказ да овог пута не би смела да затаји и да мора да подржи западну интервенцију „да се заустави покољ у Сирији“ да се не би поновила Сребреница (Reuters, 25. јули 2012.). Што се тиче Либије, Хилари Клинтон је поздравила уништење те државе знаковитим речима: „Спречили смо нову Сребреницу у Либији“ (Free Republic, 16. април 2011.).

[10] Бернар-Анри Леви, интервју на TV 5 Monde, 5. јун 2012.

[11] Лажне невладине организације „Жене у црном“ и „Хелсиншки одбор“ недавно су се опет вратиле на једну од њихових омиљених тема, захтевајући да се у Србији донесе закон о кривичном гоњењу негатора геноцида у Сребреници (Танјуг, 19. март 2015.).  Народна Скупштина Србије им је почетком 2017. изишла у сусрет изгласавањем члана 387 (5) Кривичног законика.

[12] На томе се инсистира са фанатичном упорношћу. Недавно је став по том питању Соња Бисерко артикулисала на следећи начин: „Неће моћи да се избегне контекст обележавања двадесет година  од сребреничког геноцида, јер ће се том темом бавити цео свет. Сребреница је постала парадигма свих великих злочина. Геноцид у Сребреници је први масакр којим се свет бавио на тај начин – међународне резолуције, појединачне декларације…“ Одбацујући коришћење термина “масакр,“ што приписује Томиславу Николићу и београдским академским круговима, Бисерко додаје: „Они исто тврде да се у Сребреници догодио страшан злочин који су починили појединци. Они никада неће признати истину да је ту реч о геноциду.“ (Данас, 26. март 2015.) На типично морално шизофрени начин, само неколико дана пре тога, поводом годишњице агресије на СР Југославију, госпођа Бисерко је негирала да је НАТО бомбардовање 1999. године било злочин, тврдећи, напротив, „да је то било спречавање злочина и то треба да се прихвати“. (Правда, 25. март 2015.) Неко са перверзним смислом за хумор госпођи Бисерко би узвратио да би се њеном логиком и стрељање ратних заробљеника у Сребреници могло протумачити на сличан начин, као спречавање даљег вршења злочина које су припадници 28. дивизије АРБиХ до тада некажњено чинили.

[13] Политичка логика је јасна свакоме ко је способан да политички мисли: без Сребренице пропада оспоравање Републике Српске као „геноцидне творевине“ а пројекат деморализације и потчињавања српског народа наметањем комплекса неискупиве кривице остаје кратког даха.

[14] У првостепеној пресуди у предмету Толимир изванредно је илустрован приступ Хашког трибунала овом важном питању и зато ће бити предмет посебне пажње.

[15] Поред физичког, у члану 2. Конвенције набрајају се још четири кажњива облика покушаја истребљења заштићене групе. За расправу о Сребреници, први наведени облик – убиство – је најрелевантнији. Остале тачке овог члана могле би бити примењене у другим потенцијално геноцидним ситуацијама, као тачка (е), прилислно одузимање и премештање деце заштићене групе. У процесима у Аргентини вођеним против припадника војне хунте који су осумњичени за одузимање деце политичких противника и њихово предавање на одгој присталицама режима 70их и 80их година ова тачка је била у средишту пажње.

[16] Утврђивање присуства посебне намере је кључно за констатовање геноцида. Ако би нацистичко истребљење јеврејског народа током Другог светског рата било узето као референтан пример, разлог за неопходност посебне намере, као differentia specifica геноцида, постаје јаснији.

[17] Хашки трибунал не располаже ниједним директним доказом за постојање геноцидне намере или за припремање масовног убијања неког дела становништва сребреничке енклаве. За преко петнаест година суђења у разним сребреничким предметима, није предочено ниједно наређење или упутство војног или политичког руководства Републике Српске у том смислу. Констатација о постојању посебне намере, без чега правно није могуће извести закључак о геноциду, темељи се у потпуности на субјективном избору и повезивању од стране већа Хашког трибунала разних фрагмената из доказне грађе.

[18] При томе, треба указати на поступак Већа који одражава самовољу и непрофесионалност Хашког трибунала. Нижа цифра утврђених жртава (4,970) односи се на наводе из оптужнице да број погубљених износи „између 7.000 и 8.000“. До веће цифре од 5.749 погубљених Веће је дошло motu propio, самоиницијативно тражећи додатне доказе којима би оптеретило оптуженог. У универзалној судској пракси признат је постулат да суд разматра предмет искључиво у пределима оптужнице и да је у кривичном процесу прикупљање и подношење доказа задатак тужилаштва, а не судећег већа. Изгледа да у Хашком трибуналу то правило цивилизованог правосуђа не важи.

[19] Куриозитет пресуде у предмету Толимир је да је тужилаштво по први пут Сребреници додало и Жепу као локалитет где је у јулу 1995. извршен геноцид. Пошто у Жепи није било никаквог масовног убијања, Веће је налог могло да изврши једино драстичним лабављењем критеријума за геноцид. Закључак да се и у Жепи догодио геноцид темељи се на убиствима три личности из локалне заједнице, за шта се терети српска страна. У образложењу Већа стоји да је уклањање та три кључна функционера у толикој мери дезинтегрисало жепанску заједницу да је, без њих, она изгубила способност опстајања, па отуда закључак да се догодио геноцид.

[20] У тужби Хрватске набрајају се углавном индивидуални примери убијања и прогона хрватских цивила на територији Крајине, док се противтужба Србије позива највећим делом на операцију Олуја и њене последице.

[21] Веће МСП је доследно одбацило аргументе из противтужбе Србије у прилог геноцидном карактеру операције Олуја, уколико су се заснивали на доказивању људских жртава, присилног премештања становништва и разарања приватне својине, са мотивацијом да би се легитимне потребе вођења војне операције могле навести као подједнако убедљиво објашњење ових последица.

[22] Тезу о недодирљивости тих пресуда, сасвим предвидљиво, заступа и председница београдског Хелсиншког одбора Соња Бисерко када каже  да је „Хашки трибунал база података на основу којих ће национални судови да се баве злочинима“. (Правда, 25. март 2015.)

[23] Могући приговор, да је у предмету Босна и Херцеговина против Србије МСП потврдио да се у  Сребреници догодио геноцид не стоји. Судеће веће МСП у том предмету није самостално истраживало чињеничку матрицу сребреничких догађаја, већ је уз изражавање знатних резерви само делимично уважило релевантне закључке већа МКТБЈ, са ослонцем првенствено на пресуде у предметима Крстић и Благојевић. Веће МСП без образложења износи став да чињеничке наводе и правне оцене од стране МКТБЈ у вези са сребреничким сплетом догађаја сматра „убедљивим“ (пар. 223). Међутим, нигде у пресуди се не износе конкретни разлози који подупиру такав утисак. Пресуду МСП у предмету БиХ против Србије карактерише широка критика стандарда и методологије које користи МКТБЈ и одбацивање низа пресуђених чињеница из те јурисдикције на које се позивала босанска тужилачка страна. Зато је домет ове пресуде ограничен на предмет на који се односи и из ње без  велике обазривости не би требало изводити никакве закључке општије природе.

Пре неколико дана одржана је седница СБ ОУН посвећена разматрању редовних извештаја међународних кривичних трибунала – МТБЈ и МРМКТ.

На заседању Савета говорили су председник Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) Кармел Агијус и Међународног резидуалног механизма за кривичне трибунале (МРМКТ) Теодор Мерон, као и тужилац оба трибунала Серж Брамерц.

Представљајући своје извештај, председници МТБЈ и МРМКТ су заклињући се уверавали чланове СБ о том да они чине све што је могуће како би судски процеси који су у току били брзи и праведни. Међутим, у пракси се испоставило да раније најављено време поново неће бити испоштовано.

Тако је председник МРМКТ Мерон у свом претходном обраћању СБ ОУН саопштио да ће разматрање апелације бившег председника републике Српске Радована Караџића бити завршено у новембру 2017. године. Међутим, сада Мерон прича сасвим другу бајку. У свом наступу који је раније био публикован као „саопштење о успеху“, Мерон је саопштио следеће:

Током задатог периода биле су припремљене ноте по предмету „Тужилаштво против Радована Караџића“ и сада се брзим корацима води припрема за апелациони стадијум по том предмету. Све судије са изузетком мене, настављају да раде дистанционо и биће позвани у одељење Механизма када предмети буду спремни за претрес. Обновљене прогнозе о доношењу судске пресуде изложене су у мом извештају.

Но, шта ми видимо у извештају Мерона? Испоставља се да се сада уместо новембра 2017. године, као време завршетка разматрања апелације Радована Караџића, предвиђа „крај 2018. године“! Ево како је Мерон ову новост саопштио у свом извештају:

Током периода између два извештаја настављено је разматрање апелације Радована Караџића и оптужбе на судско решење, изнесено 24. марта 2016. године од стране Претресног већа МТБЈ у предмету Р. Караџића. Веће је признало Караџића кривим за геноцид, злочине против човечности и кршење закона и обичаја рата и осудило га на 40 година затвора. У својим апелацијама Р. Караџић и тужилаштво  су представили укупно 54 основа за апелацију. Позивајући се на опширност без преседана и сложеност тог предмета, значајан обим предочених доказа, период времена, неопходан за доношење судске пресуде (најдужи у историји МТБЈ или било ког другог међународног кривичног трибунала), и сложеност питања који су покренути у апелацији, стране су се заједнички обратиле Апелационом већу да делимично удовољи молби да се продужи у укупном трајању за 217 дана рок предаје сведочења о апелацији, самој апелацији, одговорима и одговарајућим нотама. Процес подношења поднесака завршен је 6. априла 2017. године, предајом одговарајућих нота страна у предмету. Као што је ниже указано, тачне прогнозе у односу завршетка могу се дати тек после тога кад буде завршено разматрање нота по предмету, на етапи апелационог поступка. Имајући у виду размере и сложеност предмета, о чему сведочи сада завршени процес подношења апелационих поднесака, као и период који је за њих продужен, првобитна прогноза урађена по подношењу нота по предмету, која је предвиђала три године за завршетак поступак, сада је коригована и предвиђа завршетак поступка до краја 2019. године. То јест, у укупном трајању период ће се продужити три године и девет месеци за завршетак разматрања предмета од тренутка изрицања судске пресуде у првој инстанци, до изрицања пресуде у апелационом поступку.

На тај начин, испоставило се да је мало три године за разматрање апелације! И нема никаквих гаранција да тај рок неће бити продужаван изнова и изнова.

Теодор Мерон је поново више пажње посветио судији МРМКТ Ајдину Акају који је ухапшен у Турској. Свакако да нису сви чланови СБ ОУН позитивно реаговали на позив Мерона да се натера Турска да ослободи судију Акаја. Ако су САД и низ западних земаља „изразиле забринутост“ у својим наступима због хапшења Акаја, то је већина чланова Савета једноставно заобишла то питање ћутањем. Међутим, неколико дана касније, 14. јуна, судија Акај је био привремено ослобођен из затвора и приступио је разматрању предмета Нгибаратваре, у коме је он члан Претресног већа МРМКТ. Истина, узимајући у обзир дистанциони карактер рада судија МРМКТ, није јасно зашто се тражило да се прекине разматрање предмета Нгибаратваре скоро на годину дана, ако је судија Акај могао одлично да узме учешће у разматрању предмета налазећи се у затвору. Поготово што се прва тужба по предмету Нгибаратваре тиче његовог привременог ослобођења из затвора. Било би интересантно погледати како би затворско стање судије утицало на његову одлуку да се ослободи оптужени. У крајњем случају, таква ситуација била би интересантан експеримент.

Главни тужилац МТБЈ и МРМКТ с. Брамерц, у свом наступу пред члановима СБ ОУН није рекао ништа ново, само је понављао ставке из свог извештаја (који је, са своје стране, понављање извештаја председника оба трибунала). Очигледно, схватајући то, Брамерц је одлучио да свој наступ обоји новим елементима и упустио се у расуђивање које излази изван оквира његовог мандата:

Пре неколико дана Министар образовања републике Српске је изјавио да ће забранити уџбенике из којих ученици сазнају неистину о недавној прошлости, па тако и о геноциду у Сребреници и опсади Сарајева. То јест, те чињенице се предају у школама по целом свету, но, неће се предавати у тој земљи где су ти злочини били извршени? Сутра увече ће певач који се придржава ултранационалистичких погледа, чији наступи су забрањени у неколико земаља, како се очекује наступити у Мостару, са добротворним концертом у корист шест оптужених у предмету Оптужница против Прлића и других. Такве провокације које су само најсвежији пример из дугог списка су неприхватљиви и увредљиви за жртве, за Савет и за све који верују у правосуђе.

Расуђивање о певачу и уџбеницима очигледно не спада у мандат тужиоца МТБЈ/МРМКТ. Он треба да објасни зашто основни процес против Јовице Станишића и Френки Симатовића није могао почети пре више од годину и по. Јер је процес већ одржан, сви докази су већ скупљени, сви сведоци су већ сведочили. Но, тужилаштво већ годину и по припрема нови процес. А тужилац се распричао о певачима…

Представник Руске Федерације је у свом наступу пред СБ ОУН истакао да „девијације“ у раду МТБЈ „дискредитују идеју међународног кривичног правосуђа и без обзира на то што ће трибунал ускоро бити затворен, њих (девијације) треба исправити. Руски делегат (тога дана Русију је представљао Јевгениј Тимофејевич Загајнов) је истакао да се овде не ради само о непоштовању нормалних рокова дужине трајања процеса и прелиминарног задржавања оптужених. Између осталог, неприхватљиво је давати оцене које имплицитно претпостављају кривицу за ове или оне злочине народа, влада или држава у целини, који формирају одговарајућу слику о њима. Трибунал мора да делује на основу темељног принципа кривичног права, према коме одговорност за злочин носи индивидуални карактер. Њено утврђивање у односу на конкретна лица је и било наложено Трибуналу од стране СБ ОУН, и излазити изван оквира тог задатка је недопустиво.

Руски представник је посебно прокоментарисао отказ судског већа да удовољи молби генерала Ратка Младића о привременом ослобођењу из разлога хуманитарног карактера ради спровођења лечења у Русији. Информација о озбиљном погоршању здравља оптуженог била је игнорисана, исто као и дате гаранције које је по питању својевременог повратка Р. Младића у Хаг и испуњење других услова које би судско веће могло одредити. Судије нису пружиле оптуженом шансу за добијање висококвалификоване медицинске помоћи на стадијуму процеса који не захтева његово лично присуство. Трибунал се при том саглашавао раније да привремено ослободи лица чији су захтеви имали много слабију оправданост. Подразумева се да МТБЈ носи пуну одговорност за ову одлуку и њене могуће последице. Ми смо не једном изражавали забринутост по питању квалитета медицинске неге оптужених у МТБЈ. Поново позивамо да се спроведе истрага делатности медицинских јединица пенитенциарне институције МТБЈ од стране Управне службе унутрашњег надзора. „Рачунамо – изјавио је Е.Т. Загајнов – да ће се то десити у скорије време“.

Добар предлог, но на чему је засновано његово „рачунамо“?… Трибунал већ одавно демонстративно игнорише мишљење Русије и наивно је рачунати на његово исправљање. Оба кривична трибунала треба да буду затворена и позвана на суђење. Постоје основе за кривично гоњење сарадника тих трибунала и она се налазе у кривичном праву свих држава: „неправосудна пресуда“ и „позивање на кривичну одговорност очигледно невиног“…