среда, децембар 13, 2017

Тагови Вести таговане са "муслимани"

муслимани

-

Владимир Фролов

Посланик СДПС, изненада се опсетио да се поводом стоте годишњице српске победе на Солунском фронту, покрене иницијатива за подизање спомен обележја војницима-регрутима из састава „Muhamedanskog bataljonа 10. kadrovskog puka“, који су пожртвовано бранили Београд 1915.године од аустро-немачких агресора!

Неспорна је чињеница да је део регрути који су позвани под барјак као прва генерација регрута српске војске из Рашке области, након ослобођења од вишевековне отоманске окупације, разврстан у тзв. „Muhamedanskom bataljonа 10. kadrovskog puka“ због њихове специфичне исхране, а не као посебан народ, што се у предлогу увијено провлачи.

Регрути из Рашке области су били и Срби у саставу X кадровског пука, и такође учествовали у тим борбама, те се не сме подизати споменик само за једне, што је злоупотреба њиховог доказаног патриотизма у чисто политикантске намере, век после!

Тврдња о томе, да су се они борили под командом једног каплара је ноторна глупост, јер је српска војска била модерно устројена, и батаљоном је командовао или мајор или потпуковник, али посланик очито није служио војску, или није читао о командном ланцу српске војске у борбама за Београд те 1915.године, а документи српске војске су ипак сачувани!

Рашка је Србија – СТАРА СРБИЈА

 

Сви гласови унутар нас који нам говоре да не можемо, уствари су речи наших непријатеља. Мисли и речи које су они тако желели да нам усаде како би нас учинили несигурнима, сумњичавима, неодлучнима… Оне сад чине да се унутар себе ломимо баш како злотвори и прижељкују, а само треба да покушамо и успели би све. Исто онако како смо успевали и у прошлости, кад год би веровали кад год би кренули. То што је сад унутар нас немир и олуја која нас чини неспокојним показатељ је колико смо им дозволили да нас запрљају, збуне и успоре.

Све то нам мора јасно указати да под хитно морамо своје мисли очистити и разбистрити а своје душе поново напунити непоколебљивом вером. Време је да боље ослушнемо своје срце а оно ће нам показати прави пут онај којим су и наши ђедови ходили. Наравно да тај пут није ни сладак ни лак, свакако и да је пун трња и камења, али се за срећу, слободу, будућност одувек ваљало и вредело помућити. Живот носи своја искушења на нама је само да будемо стрпљиви, не изгубимо веру и сачекамо своју праву шансу.

А шансе и прилике ће се указати. Као што увек и јесу, а за оне који не одступе од начела својих предака изнова и хоће. Оно што се данас ћини превелико и као сан далеко, већ сутра може бити на дохват руке потпуно реално и оствариво. Потребно је само веровати не двоумити се и кренути у сусрет својим сновима, баш како су и наши стари то чинили. На том путу ће се сигурно појавити и пријатељи и непријатељи, и то је сасвим нормално. Да ли ћемо остварити своје снове зависиће од вере али и од тога да ли ћемо знати да разликујемо пријатеље од непријатеља. У прошлост смо сувише често грешили у томе.

Историја нам показује да смо највише страдања трпели верујући лажним пријатељима и њиховим обећањима. Њихова дела су показала све супротно од оног за шта су се представљали. Одувек смо покушавали да онима који су показивали антисрпско расположење пружимо другу шансу. Уствари смо им пружали сваки пут нову прилику да нас још више ране јер су се пре тога већ извежбали. Та друга шанса дефинитивно је била само још једна прилика да се Србима нанесу нова зла, патње и страдања.

Управо због тих „других шанси“ сведоци смо да колевку српске државности покушавају да претворе у поновну отоманску провинцију. Пред нашим очима се поново одиграва исти онај процес као када је сада већ давне 1469 вршено турчење у граду Расу и Рашкој области. Управо те године 12.маја по турским документима је име Варош Рас промењено у Варош Нови Пазар. Тада је почело касније се наставило, а сада се покушава и да се удари печат прављења у Старој Србији од српске Рашке – турског Санџака.

Заустављали смо овај неприродан процес много пута углавном вером, истином, правдом а врло често и самоорганизовањем. Не чуди зато ни четничка акција која је крајем XIX и почетком XX века омогућавала српском народу да се одбрани и преживи на својим вековним огњиштима које је непријатељ свим силама желео да присвоји. Нису непријатељи бирали никад начин и средства за то а о томе говори и документ који је Владимир Карић, српски генерални конзул у Скопљу послао Михаилу Ђорђевићу, министру иностраних дела Србије.

 

Господине Министре,

Из Бела Поља стигле су овамо вести које дају нових прилога за ужасно стање нашег народа у Старој Србији. У Белом Пољу живи неки Алил Кајовић поглавица многобројног племена Кајовића, који у граду и околини му броји на преко 2000 пушака. Сам Алил био је у Цариграду у царској гарди, и кад је пре четири године гардиски арбанашки батаљон због некаке побуне био распуштен, Амил се врати кући у Бело Поље где је почео око себе окупљати зликовце Арбанасе и чинити друштву са њима свакојака насиља, како по граду, тако и по целој кајмакамнији. Алил је и данас под платом царском. Једно то а друго што му је и племе јако ни Мутесариф Сјенички ни кајмакам белопољски нису смели ни мрднути да би га законским мерама на прави пут упутили.

              Мало после по што се Алил из цариграда вратио он је у Белом Пољу отео кућу Ђоки Дромњаковићу у њу се уселио па у њој и данас живи. Затим се окомио на богатије Србе, говорећи како има њих дванест које мора поубијати. У низу те дванаесторице двојице већ нема. Пре две године убијен је Милосав Марић први трговац у граду у сред подне и пред својом кућом, и нико није за зликовцем у потеру пошао. У прошлу суботу пак убијен је опет у сред бела дана после убијеног Ђоке први трговац и по угледу и по богатству, Филип Филиповић. Због овога убиства дигла се бука у граду и чаршија му затворена чује се да је било и пушкарања и да је у томе око десетак Срба погинуло. Неки Белопољци који су послом од куће отишли не смеју да се враћају.

               Силне су жалбе од народа из тога краја противу насиља арбанашких зликоваца предаване мутесарифу сјеничком Алил паши Пећанцу у време кад је ишао по вилајету ради порезе он обећао извидети све, али кад свршио посла око порезе он умакао у Сјеницу и тамо ћути.

         У прошли уторник Арбанаси су кидисали на воз железнички између Вучитрна и Приштине али воз умакао. Мисли се да су хтели да ослободе два зликовца који су тога дана оковани испраћени у Скопље...

             

АЦ, МИД – ПО, 1891 бр. Р/3“  (1)

 

Знао је запад добро све и то као и увек прећутно одобравао. Свесно су препустили земљу светосаваца на милост и немилост душмана. Србија је ипак успела кроз Балканске ратове захваљујући организованим четничким одредима а касније и кроз Први светски рат ослобођењем комплетне територије да некако сачува и спасе српски народ, барем на кратко од даљег терора. То наравно није зауставило жеље муслимана који су покушавали на сваки начин поново да успоставе односе који су владали за време Османлија. Писао је о томе и лист „Политика“ 12.јуна 1921 (бр.4718):

 

„Из дана у дан све чешће стижу „Политици“ из свих крајева Старе Србије жалбе, јауци и преклињања за помоћ. Наши стари дописници из времена пре 1912. године, и нови још многобројнији, крвава срца исписују црну хронику истребљивања Срба у тим крајевима. Разлика је само у томе што су они тада, до јесени 1912. године, живели у нади –  чекали су ослобођење – и шта смо ми тада могли Турској објавити рат да би спречили даљи покољ нашег народа. А данас? Данас ко би смео објавити рат нашим поданицима муслиманским зликовцима“.   (2)

 

Нисмо тада раскрстили са зликовцима, опет смо свима праштали. Зато нас је све то зло сачекало касније. Кулминирало је наравно у Другом светском рату а отворено настављено чим се указала нова прилика деведесетих година прошлог века. Као и свака болест која се не заустави у свом почетку већ само делимично сузбије то постаје жариште које је сваки пут изнова све подмуклије удара. Управо тако је било и са делом Старе Србије на којој смо упорно покушавали да пружимо братску руку онима чије су руке до лаката биле у српској крви. Да не би поново у будућности чинили исте грешке и дозвољавали злочинцима да своја нова зверства поново „усавршавају“ на српском народу не смемо заборављати истине из прошлости. Ма како те истине биле болне или се можда некоме несвиђале оне су сведоци са ким имамо посла.

 

„…Дошао је Други светски рат, 1941. година. У четвртак 17.априла, са капитулацијом Југославије, у Нови Пазар су ушли Немци дочекани тријумфално од масе Арнаута са Косова и Муслимана из Санџака, са заставама са кукастим крстовима, Хитлеровим сликама и уз параду шиптарско-муслиманске деце у фесовима и с кукастим крстовима…

…Један очевидац, српски официр Југословенске војске, сведочи шта је тада видео у Новом Пазару: „Праву страхоту видели смо у Новом Пазару, који је сав био искићен кукастим крстовима. Послао сам једног војника, без блузе наравно, без ознака, без шајкаче, да види шта се дешава у вароши. Вратио се и каже: на свакој бандери, са једне и са друге стране, висе обешени Срби. Е сад ја вас питам, ја који сам не одобравам смртну казну: да видите оца обешеног, или брата, шта бисте чинили? Ко би вам могао наредити да се не светите ономе који је убио ваше укућане?“ (НИН, 27.јул 1990, стр.50)…

…Један други сведок очевидац, сведочи да је, у јесен 1941. године видео на огради манастира Сопоћана: на сваком коцу по једна набијена српска глава…

…Нешто пре тога, један други сведок из тада албанизованог и помуслимањеног Санџака (бивши тамошњи срески начелник, чије име у документу у Архиву Синода није читљиво) сведочи: „у Новом Пазару су сви виђенији људи (Срби) са села стрељани. Албанске власти су у овом месту грозно поступале са нашим (српским) живљем. Грађани су хапшени, злостављани и уцењивани. Рођени брат Нестора из Брњака, срез Штавнички, стрељан је међу осталима. Њему су пре стрељања неколико дана вршили нужду у уста!…“

…Сведок даље детаљно описује одвођење Срба из Санџака у Пазар и Митровицу, где су сви затворени „као таоци“, и највећим бројем поубијани, међу њима и неколико српских свештеника. Између осталог каже: „Кад је настало опште хапшење и убијање Срба у Новом Пазару, међу другим Србима страдала је на језив начин и породица Раковић. У кућу су једног дана упали балисти и Муслимани, с ножевима и пушкама, убице. Тражили су сина од 18 година. Отац, мајка и ћерка покушали су да их умире, да кажу да син није ту. Кад су почели да муче оца, син се јавио, био је скривен на тавану. Разуларена руља Арнаута и Муслимана на најбесомучнији начин, пред оцем, мајком и сестром исекли су га на комаде. Отац и мајка се никад више нису опоравили од шока који су тада доживели. Вегетирали су до краја свог живота…“    (2)    

 

Срби никад више не смеју да дозволе да вегетирају. То што покушавају вековима да нас иселе, истребе, прекрсте а ипак у томе не успевају је доказ наше исправности. Зло у њима нећемо моћи да променимо то је извесно, кроз време чини се оно је у њима само сазрело и нарасло. Ми морамо да размишљамо о себи и да злу које у њима обитава не дозволимо да шире на нас. Да би то и успели морамо поштовати себе, своје корене, веру, Отаџбину и свакоме ко то не прихвата јасно му показати да није добродошао.

Недопустиво је да на гробовима свог народа, његовим спаљеним вековним огњишта, злочинима затираним домовима и светињама дозволимо да се носе туђи барјаци и прославља нека туђа домовина. Зар да се на крви и моштима српских страдалника пева и кличе Турској. Можемо ли им бар мртвима пружити достојанствен спокој који неће да им нарушавају потомци оних од којих су они и бранећи своје домове и Отаџбину страдали. Ако смо ми Срби и ако у Србији живимо докажимо да смо достојни имена које носимо и не дозволимо ником да нам Отаџбину понижава. Прошли смо време комунизма и лажног братства и јединства, не може све увек да буде на штету Срба. Није нам то донело добро у прошлости па неће ни у будућности. Сведочења после Другог светског рата јасно показују колико је то за Србију и Србе погубно било.

 

                    „…Кад је Немачка капитулирала и кад смо се вратили нормалном животу, месец дана сам спавао на патосу, јер ми је кревет био превише мекан. А слобода је дошла не за све једнако … После ослобођења, партизанска војска вршљала је по свим селима, гонила је остатке четника и њихове јатаке. Сваки је сељак могао да буде оптужен без суђења  да „одржава везе са одметницима“. Тако је и мој отац страдао… Три официра партизана тукла су га целу ноћ да призна да „одржава везу“ са Велизаром Симићем, четничким комадантом, који се крио негде по Голији планини. Да иронија буде већа, тог Велизара Симића ухватили су пре недељу дана и држали га затвореног у манастиру Студеници. Курир је ујутро донео Симићеву изјаву да свештеника Радовића није видео пуне 3. године. На крају су партизани рекли мојој мајци: „Била је грешка“. Оца су довезли сељаци на колима до куће истога дана поподне… Кад сам га видео, рекао ми је: „Сине, убише ме ни кривог ни дужног“… У души ми је била пустош. Такву исту пустош видео сам код Срба избеглица са Косова. Сви смо је заједно преживљавали кад је дошла наредба нове Титове власти да се косовске избеглице не могу вратити у своје домове на Косово. Тај бол не може да се опише. Може се само доживети и да га човек носи целога живота као жуч у грлу. Четири године изгнанства, бескућништва, глади, патње, страдања, и на крају, кад је свима дошло ослобођење, њима се нуди пакао – да се и даље потуцају по свету, а у њиховим кућама, на њиховим имањима, шепуре се убице (Арнаути) најдражих! У ослобођеној земљи, сарадници окупатора и убице заштићени су законом, а страдалници су испали кривци…“(2)

 

                          Служили су се сви довољно нашом добротом, искреношћу, љубављу…  Газили су преко наших гробова, осећања, раширеног срца, пружених руку … Био је то наш узалудан труд нису се променили нису постали бољи. Вероватно то нису ни могли и да су хтели, јер за то је била потребна душа. А они је нису имали ни у траговима. Таквима не смемо дозволити да српске светиње скрнаве, да по светој српској земљи туђе барјаке носе. Ономе коме Србија није довољно добра не желимо да оспоравамо мишљење али му оспоравамо право да нашу Отаџбину блати поготово док у њој живи.

                          Ако мисле да ће друге државе да им буду боље мајке слободно могу да промене своје пребивалиште. Немамо права да их у томе заустављамо, оно што им нећемо сигурно дозволити је да од наше мајке Србије праве неку другу државу.

Ми своју срећу смо давно препознали у светосављу, своју мајку одувек знали и имали у Отаџбини Србији. Немамо намеру да тражимо неке друге државе ни да своју срећу мењамо за туђу. Подсећамо још једном све да се дешавало и раније да појединци издају своје корене и светиње али српски народ никад не. У прошлости смо одувек знали да чувамо и боримо се за оно што волимо, знаћемо то и у временима која нам предстоје. Недобронамерне зато јасно упозоравамо, да своју мајку Србију никоме и ни по коју цену не дамо.

 

 

 

 

  1. Милић Ф. Петровић „Документа о Рашкој области 1890-1899“, Београд , 1997.
  2. Catena mundi. Књ. 2. Београд 2014. С. 652-658.

 

 

 

 

 

 

 

-

На друштвеној мрежи „Фејсбук“ већ су се појавиле претње породици полицајца, који је Србин, где се позива на крвну освету и убиство двојице његових синова уз поруку „око за око, зуб за зуб“

Након што је полицајац Р.Б. у Тутину, како би спречио извршење кривичног гдела, убио младића муслиманске вероисповести Фахрудина Скареба, који је пре тога кренуо аутомобилом на патролу, ситуација у овом месту у Рашкој области поциње да се заоштрава, претњама које су упућене Србима.

Наиме, поједини овај догађај покушавају неумесно да подведу под етнички мотивисан сукоб што је апсолутна лаж.

На друштвеној мрежи „Фејсбук“ већ су се појавиле претње породици полицајца, који је Србин, где се позива на крвну освету и убиство двојице његових синова уз поруку „око за око, зуб за зуб“.

Такође,на друштвеним мрежама су се појавиле и информације и позиви да се започне са малтретирањем српске деце која похађају Средњу техничку школу у Тутину.

www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:688662-Бошњаци-позивају-на-освету-Србима-у-Тутину-ФОТО

-

„НЕ ПРОДАЈТЕ ИХ АКО ПОСТОЈИ СУМЊА ДА ЋЕ БИТИ ЗАКЛАНЕ ПО ИСЛАМСКИМ ПРАВИЛИМА“

ВЛАСТИ аустријске општине Муртал позвале су одгајиваче оваца да их не продају муслиманима.

У писму се указује на празник Курбан-бајрам током којег муслимани кољу овце, због чега треба да обрате пажњу да не продају ове животиње ако постоји сумња да ће бити заклане по исламским правилима.

Наводи се да је код муслимана обичај да жртвују овце и ритуално их кољу.

Један од пољопривредника који је добио писмо реаговао је шокирано упитавши како препознати човека који неће да поштује закон.

Он је истовремено рекао да није увек могуће утврдити да је потенцијални купац исламске вероисповести и да практикује ритуално клање, па је овај позив схваћен као позив да се генерално муслиманима не продају овце.

Танјуг

 

fakti.org/globotpor/austrijska-opstina-murtal-zatrazila-od-odgajivaca-ovaca-da-ih-ne-prodaju-muslimanima

„Почиње снимање ТВ серије о Алији Изетбеговићу!!“ објавила је ономад турска државна телевизија. Генерални директор ТРТ Ибрахим Ерен је изјавио да ће серија од шест епизода бити заснована на чињеницама и реалним догађајима и да је Алија био „лидер који се борио на многим фронтовима“. А у промоцију филма активно се укључио и амбасадор Турске у Сарајеву Халдун Коц оцјеном да је „Алија Изетбеговић био лидер који је посједовао све врлине које красе лидера“. Како је потврдио и син Бакир, његовог оца у Турској називају „краљем мудрости“ и за његову личност и дјело су „у тој земљи можда чак заинтересованији него у Босни“.

Несумњиво да је стари Изетбеговић као неприкосновени муслимански/бошњачки лидер уочи, током и послије рата, водио борбу на више фронтова. Али питање је какви су били ефекти те борбе „на бројним фронтовима“ достојни „краља мудрости“ кога „красе све особине лидера“? Колико је био успјешан у свим тим улогама на унутрашњем и спољном фронту? Укупан биланс ће се показати изразито негативан уз, на крају, једно велико али …

И на фронту у ужем смислу, односно фронту оружане борбе, Алија је већ од крајем ’93. био заратио на три стране: не само против ВРС него и против ХВО и муслиманских јединица Абдићеве АПЗБ. Слабија од три противника у свему (наоружање, официрски кадар) сем у живој сили, његова тзв. АБиХ нашла се пред капитулацијом. Свјестан ситуације, он је сазвао Бошњачки сабор и своју вјерско-националну елиту обавијестио да „нема ништа од дуго очекиване америчке интервенције у коју су се од почетка уздали“ и да се „рат више не води за одбрану БиХ него за опстанак муслимана“. Спас је дошао у задњи час бомбардовањем српских положаја од стране НАТО-а, а затим су Американци Вашингтонским споразумом политички неутралисали ХВО. Изетбеговићу је препуштен почасни поен: да АБиХ порази само „Абдићеве одметнике“ у Цазинској крајини. Био је то његов једини војни успјех, ако се тако уопште може назвати тријумф против својих сународника и истовјерника у грађанском рату на национално-вјерској основи.

На политичком фронту борбе за формирање муслиманске партије и остварење изборног резултата био је наизглед врло успјешан. Без готово икакве конкуренције у неодлучним муслиманским редовима, створио је велику национално-вјерску партију СДА координацијом заметака у Цириху, Тешњу, Загребу и Сарајеву. Тај његов „успјех“, међутим, релативизује поређење са друге двије водеће националне странке у БиХ. ХДЗ за БиХ, који је био и формално само испостава централе истоимене странке у „матици“, покупио је готово сто одсто бирачких гласова Хрвата у БиХ. СДС је такође остварио већу концентрацију националних гласова него СДА, иако је имао неупоредиво скромнију и тишу предизборну кампању. Наравно, при већим бројевима и осипање гласова било је веће, па је зато код најбројнијег народа било и највеће, али било је вријеме националног окупљања, па је исход избора пресликао попис становништва. Изетбеговић у том погледу, рецимо, није био ништа успјешнији од Кљујића, лидера за једнократну употребу Загреба, који је накратко дошао умјесто спорног, по оцу Србина, Периновића, и убрзо препустио мјесто на челу ХДЗ-а творцу Херцег-Босне Бобану.

На унутарстраначком фронту за идеолошко профилисање СДА и борбу против фракција, Алија Изетбеговић је показао највише вјештине, која је, међутим, била обрнуто пропорционална резултату. На самом почетку је успио да, на широкој платформи политичке, културне, привредне итд. афирмације муслимана, у СДА окупи секуларну и вјерску елиту нације. Уз њега је, као један од потпредсједника, био водећи демократски политичар и богати бизнисмен Адил Зулфикарпашић, који је основао Бошњачки институт у Цириху, збрињавао муслиманске дисиденте, плаћао адвокате осуђених на Сарајевском процесу, спонзорисао странку, имао добре везе на Западу. Други потпредсједник био је водећи муслимански интелектуалац Мухамед Филиповић, који је био близак комунистичкој власти и популаран у масама. Најзад, Алија је успио да у СДА укључи и Фикрета Абдића Бабу, који је био „џек пот“ избора ’90, око кога су се отимале све странке. Прву двојицу Изетбеговић је елиминисао из странке још прије избора, а трећег већ у првој години рата, да би се ослонио на „робијашку халку“ осуђених на Сарајевском процесу који су са њим тамновали у Фочи. Судски процес јесте био политички, али су Бехмен, Ченгић, Бичакчић, Латић и др. осуђени заиста били исламисти, храбри и одлучни борци за вјеру Мухамедову, а не за муслиманску странку и нацију те босанску државу. Касније је овој групи више подобних него способних придружио обрзованије кадрове, попут Махмутћехајића, Силајџића и Ганића, али је и њих прије или касније одбацио. Алија је остао сам у непотистичком окружењу ћерке Сабине, сина Бакира, рођака Суље и бројних амиџића, даиџића и тетића којима је највише вјеровао, али му политички нису могли помоћи да од СДА направи више од породичне камариле.

На фронту борбе за суверену и јединствену БиХ Изетбеговићев резултат је ипак најлошији. Иако је прије рата знао трезвено рећи „Муслимани ће узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“, а послије рата резигнирано да „нема Босне уколико је неће и Срби и Хрвати“, он је у међувремену не само јавно рекао, „ако треба да бира између мира и Босне, да ће изабрати ово друго“ него тако и учинио. Његов избор није значио БиХ какву хоће и друга два конститутивна народа, него такве каква одговора само једном, односно њему и његовим сљедбеницима. Мајоризација посланика СДС у скупштини, али и у Предсједништву, Влади и другим органима тронационалне, де факто коалиционе, власти, ставила је српском народу на знање да ће и у будуће у свакој прилици и сваким поводом, надмоћним бројем муслиманско-хрватских гласова бити једноставно надгласан и игнорисан. Била је то кобна грешка по будућност Босне, која није могла да опстане без минималног капитала међунационалног повјерења у поштовању равноправности. Тековина Изетбеговићеве борбе на овом фронту јесте да Бошњаци данас немају ни јединствену БиХ са својом већином, а ни свој национални ентитет. Син Бакир је само наставио тако. Срби бране Српску, Хрвати се боре за обнову Херцег Босне, а ни једни ни други нису послије Дејтона референдумом верификовали пристанак да живе у заједничкој држави са Бошњацима. БиХ, тако и данас има међународно, али не и унутрашње признање.

На дипломатском фронту, како се и сам вајкао у књизи „Сјећања“, није се сналазио. Прије свега је насјео на индиректну сугестију Цимермана да повуче параф са Лисабонског споразума који му је нудио више о Дејтонског, рачунајући на интервенцију НАТО-а већ половином августа ’92. Послије дужег куповања времена одбио је Београдски предлог споразума са Србима, а дил са Хрватима претворио у оружани сукоб. Једно је причао на Западу – друго на Оријенту, наивно занемарујући да ако ови други нису знали шта прича првима, први јесу сигурно шта прича другима. А своје покушаје да ситне преваре, које је вјероватно свјештио боравећи годинама са криминалцима у затворима у Фочи и Зеници, пласира на великој политичкој позорници „објаснио“ је легендарном изјавом „да о истој ствари прије подне мисли овако, а поподне онако“. Резултат „умјећа у покушају“ да превари све, испао је да су Бошњаци остали на 25 одсто територије окружени Српском и „Херцег-Босном“ које у БиХ сумњају као превару.

Да ли је баш тако?! Претходна критичка анализа која оспорава Изетбеговића као мудрог политичара, узорног лидера, успјешног борца на више фронтова, можда је ипак потпуно промашена јер полази од неких општеприхваћених критеријума политичке успјешности, које је и он сам декларисао. Са његовог субјективног становишта, које је вјешто прикривао, циљ нису били ни странка, ни нација, ни држава, ни ентитет нити међународно признање, изузев једино у функцији главног циља. А тај је био исламизација или реисламизација босанских муслимана, који су уочи рата важили за најсекуларније на свијету. Алија га је кетмански камуфлирао заклињући се, напротив, у грађанску и мулти-култи БиХ. Не само пред Американцима и Европљанима, знајући да би њихов отпор био несавладива препрека и пред хришћанским комшијама, без којих не би имао терен за реализацију свога пројекта, него и пред својом „вјерски запуштеном браћом“ који су били објекат његовог подухвата. Пет клањања на дан, џума петком у подне, зарови и фереџе, забрана алкохола и дувана, свакодневни живот по курану и шеријату, муџахедини, џихад, исламска држава и сл. били су туђа пракса за већину предратног урбаног муслиманског свијета у Босни. Али одавно више није тако или је бар све мање тако, Алији захваљујући.

А није да се није дало препознати!! Још као шеф националне странке изјавио је за домаће медије да нема осјећање националног идентитета и да му је сваки припадник ислама једнако близак, а за француске новине да би „био срећан да мујезин закујише са Ајфелове куле“. Прво путовање у својству предсједавајућег Предсједништва БиХ било је на састанак Организације исламске конференције да би, без сагласности колективног тијела, затражио барем посматрачки статус. Приликом посјете Анкари одбио је да се поклони сјенима Ататурка, са образложењем да је „Турска као исламска била империја, а као секуларна – осредња европска држава“. Током рата је довео исламске интербригадисте, а првих дана мира им додијелио држављанства БиХ. Услиједила је масовна градња џамија донацијама са Блиског истока, те формирање Центра за обуку исламских терориста у Погорелици. И без свега тога била је довољна Исламска декларација, која је у ствари била његов политички програм. У њој је речено и да муслимани, када постану већина, треба да наметну шеријат, и да нема коегзистеније између муслиманских и немуслиманских институција, и да се федерална исламска држава протеже од Марока до Индонезије. А Бакир се, у својству шефа СДА и колективног шефа БиХ, повјерио новинару „Гардијана“ да очево програмско дјело држи на радном столу. Елем, Алија, истина, није побиједио ни на једном од за њега споредних фронтова, а јесте на оном њему једино важном: побједио је невјернике и слабе вјернике у властитим редовима, којих се приватно највише грстио.

Али шта би Турцима сад са овом ТВ серијом?! Не треба потезати велика геополитичка објашњења. Годину дана уочи општих избора Бакир, како су већ наслутили локални, не стоји добро. Ердоган је већ више пута поновио да му је „Алија оставио у аманет да брине о Босни и Бошњацима“, а бабо је на рахмету сигурно био дометнуо да припази и његову дјецу. Према недавној анкети Турци су најомиљенији народ за 75 одсто Бошњака и, ако у „матици“ веле да је Алија био „краљ мудрости“, онда је, Бакир, биће, „принц мудрости“ и ваља му повјерити нови мандат. А тако ће и наставак мисије исламизације Бошњака бити осигуран бар за још четири године. Послије ће ићи сама од себе, у неоосманској или вехабијској верзији, јер Алији је то било свеједно.

1. ТУРСКА СЕРИЈА О АЛИЈИ – ПРАЊЕ БИОГРАФИЈЕ РАДИКАЛНОМ ИСЛАМИСТИ

Турска серија о Алији Изетбеговићу је дошла на вријеме и са праве, њему и његовим насљедницима, примјерене, политичке и цивилизацијске адресе.

Алија Изетбеговић, као историјска појава и непогода, припада цивилизацијском и политичком хабитусу Ердоганове Турске па је и коректно да та, наводно европска земља која тежи уласку у Европску унију док хапси стотине хиљада новинара, учитеља, умјетника, војника и полицајаца, направи причу о своме „националном јунаку“, своме МУСИ КЕСЕЏИЈИ, при чему је презиме најбољи еквивалент менталног склопа ситног сељачког политичара и великог лопова, који само вјерује у „своју кесу“ и од народа украдене паре, немилосрдно трпа у њу. Кесеџија новога доба: примитиван, радикалан и глуп, своју савршену пљачку народа могао је извршити само у условима великог рата и страдања, када питање новца и није било толико битно. Никоме осим њему и његовим.

Дан након смрти Алије Изетбеговића, тадашњи портпарол Хашког трибунала Флоренс Артман у службеној изјави у име Трибунала истиче да је Изетбеговић био на листи особа које је Трибунал осумњичио за ратне злочине током рата у БиХ.

„Алија Изетбеговић је био један од осумњичених и против њега је била у току истрага. Због његове смрти, истрага је обустављена“, рекла је тада Артманова на конференцији за новинаре у Хашком трибуналу. Том приликом није прецизирала за шта је Изетбеговић био осумњичен и рекла је да не може открити појединости из истраге. Овако важна информација и активност Хашког трибунала, пословично наклоњеног муслиманској страни у Сарајеву, сигурно неће бити објављена ни протумачена у турској серији о Алији.

Његова улога у разбијању Југославије, довођењу муџахедина, терориста и убица из Авганистана, Сирије, Саудијске Арабије, Египта, Јордана, Турске… систематском убијању Срба и Хрвата на Озрену и Средњој Босни те терористичке акције у земљи и жртвовање Сребренице и цијелог Подриња, као и многе важне чињенице које могу користити у тумачењу феномена Алије Изетбеговића у „Турској серијади“ или „серади“ о њему, сигурно ће бити прешућене. Његов исламизам и план формирања Исламске државе из Исламске декларације је међутим колико неукусно – толико и немогуће прешутјети.

У суштини, „Исламска декларација“ је исламистички докуменат, и изјава и програм, у основи урађен у предратној Босни и Херцеговини прије више од тридесет година. Аутор тих основних поставки је Алија Изетбеговић, али је у њу уграђено и мноштво филозофских и политичких ставова познатих исламских мислилаца (прије свега Мухамеда Кутба и мисли изложених у дјелу „Дилеме око ислама“), уз оцјене и мишљења тадашње политичке емиграције босанских муслимана (Теуфик Велагић, Смаил Балић и др). Докуменат са којим је јавност упозната 1990. године, путем Мале муслиманске библиотеке, није дакле првобитна ауторска верзија, него коначни, финални програмски облик.

Истина, ни филозофски, ни политички домети ове плагиране Декларације нису велики и нису значајни – она добија на значају као уџбеник новог морала или приручник и путоказ једне касте несвјесне властите цивилизацијске и националне припадности. Један конфузан папир, (Н)И ПРОГРАМ – (Н)И ДЕКЛАРАЦИЈА, (н)и вјерска (н)и политичка литература, ванвременска и ванпросторна наглабања без европске боје, окуса и мириса, била су основ судског прогона и кажњавања групе окупљене око Алије Изетбеговића.

У самој оптужници Изетбеговићевој групи, због јединственог програма исламизације друштва и сарадње са страним обавјештајним службама, се наводи:

– да су опсједнути идејом исламског препорода и пан-исламизма,
– да су тражили исламизацију дјеце и омладине преко имама и мајки,
– да мјешовите бракове третирају као идеолошки атак на традиционалну муслиманску породицу,
– да је захтијевао да се дјеца и војници не силе да једу свињско месо,
– да је тражио (аутор или неки од њих) да се муслиманима дају исламска имена и да се одјевају по исламским прописима,
– да је тврдио да је ислам: религија, економија, политика, наука, морал, култура и вјерска револуција,
-да је истицао да је Ислам, најузвишенија вјера…

Наравно, идеолошке перјанице „босанског комунизма“ уопште нису покушали схватити циљеве и идеју „Исламске декларације“, али су схватали да је све оно што није у духу комунизма и што не долази од њих (као аутентичних тумача народног става) директно уперено против њих и њихове власти. Наравно, док год је „Исламска декларација“ остајала на нивоу слободног мишљења и личног става, а њени аутори били прогоњени и злостављани због тога, нити је било упутно, нити поштено расправљати о њој или њеној идејној суштини. Данас су се околности промјениле и „Исламска декларација“ представља државни програм нове духовне обнове Бошњака, критериј правовјерности и извор вјерске и политичке искључивости и бескрупулозности. Програм активне исламизације и тероризма, који се из политичке сјенке покушава спровести у дјело, тачније програм вјерске мржње који је са позиције личног става, давно прешао на терен политичке реализације.

Што јој уосталом и јесте била намјена: да дефинише тренутак у коме су муслиманске политичке снаге довољно јаке да силом сруше неисламски и успоставе исламски поредак. То је онај тренутак у коме муслимани представљају надполовичну већину становништва у државној заједници и у коме су (уз обавезну помоћ саудијских вехабија, Муслиманске браће, па чак и традиционалног непријатеља „ехли сунета“ – шиитског Ирана, као персонификација исламске републике и друштва) спремни да ријечи замијене силом.

Иако у самој Исламској декларацији (у даљем тексту ИД) не постоји прецизно лоцирање мјеста на коме ће се успоставити исламска власт (или постоји али сувише неозбиљно одређено – више од пола земаљске кугле), јасно је да се у том контексту налази, и да тамо припада Босна и Херцеговина, са својим муслиманима и свим другим народима.

ИД је, дакле, једна аутентична, екстремна и ригидна интерпретација политичке мисли и воље, исламског свијета. Она је израз политичке свијести која алиби за своју безобзирност тражи копајући по маргини цивилизацијских тековина вјере – свијести, која не тражи мир у вјери и спас у Богу, него позивом на Божји ауторитет ствара простор властитом месијанству.

Сви који знају и схватају суштину ислама, уочиће и чињеницу да Исламска декларација аутора Алије Изетбеговића није ни ИСЛАМСКА ни ДЕКЛАРАЦИЈА, него ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ, који нема истинских, додирних тачака са исламом. У њој се дискутабилне и противрјечне политичке оцјене и визије покушавају аргументовати пуким позивањем на Кур’ан и то у 33 случаја.

То скривање политичких намјера иза ауторитета Кур’ана, Алија Изетбеговић ради доста површно, чинећи мноштво грешака у цитирању појединих ајета. Има ту, вјероватно, и штампарских грешака почињених у журби коју диктира и актуелни политички тренутак. Тако се нпр. цитирају ајети Кур’ана: 2/266 (страна 32 – ИД) а треба 2/256; затим 278/279 (страна 29 – ИД) а треба 2/278/279; па 26/34-35 (страна 37 – ИД) а треба 41/34-35; те 39/7 (страна 12 – ИД) а треба 59/7, итд.

Има ту и грешака друге природе, па се цитира један ајет, 34 у 49. поглављу (сури) /49/34/ (страна 28 – ИД), премда цитирано поглавље има свега 18 ајета.

На страни 29 у ИД, истиче аутор да „признавање апсолутне власти Аллаха значи апсолутно непризнавање сваке друге власти“, па се цитира Кур’анска одредба 7/3, мада је предмет цитирања одредба 7/2, други ајет седмог поглавља.

Када говори о односима са другим вјерским заједницама, као један од принципа тог односа (поштивање преузетих обавеза) потврђује се позивањем на одредбе 9/4 и 9/6.

Цитиране одредбе, међутим, не говоре о поштивању преузетих обавеза, осим ако аутор као преузету обавезу не схвата један немилосрдан, ратнички однос према иновјерцима:

„Када прођу свети мјесеци, убијајте идолопоклонике гдје год их нађете, заробљавајте их, опсједајте их и постављајте им сваковрсне засједе! Ако се покају па буду клањали намаз и дијелили зекат, пустите их на миру. Заиста Бог опрашта и милостив је“. (Кур’ан 9/6 стр. 247 – превод Панџа – Чаушевић.)

На темељу оваквих конструкција и прљаве политизације Божјег духа у Објави, друге вјерске заједнице граде представу о исламу. Исламизација оних који другачије мисле и осјећају – мачем и голом силом – као циљ и идеал свих муслимана свијета (па и у БиХ) данас је најбоље политичко оправдање злочину и страхотама кроз које прођоше муслимани – тај став аутора, да једна идеја не губи ништа од вриједности макар се и силом проводила, обезвређује ужас кроз који пролазе народи и умањује жртву. Да је глас Кур’анске истине у сваком муслиману јачи од овог „политичког апела“ јасно је сваком муслиману – али припадницима других религија сигурно није, нити може бити: „У ВЈЕРИ НЕМА ПРИСИЉАВАЊА“ (Кур’ан 2/256 стр.61–превод Панџа–Чаушевић);  и не само то, него и: „…ПРАВИ ПУТ СЕ РАСПОЗНАЈЕ ОД СТРАНПУТИЦЕ“ (Кур’ан 2/256 стр. 61 – превод Панџа – Чаушевић).

Када говори о односима мушкарца и жене (страна 36 – ИД), Алија Изетбеговић се позива на Кур’ански ајет 33/55, мада овај ајет уопште нема тај смисао, јер положај жене у заједници углавном регулише четврта Сура, Ан-Ниса (Жене) али и неки други ајети: 2/223 стр. 52; 2/228 стр. 53; 4/34 стр. 109 – (превод Панџа – Чаушевић).

Сврха, разлог и задати циљ Исламске декларације је стварање јединственог исламског поретка. Поред указивања на тренутак у коме је то једино могуће учинити, ИД указује и на средства и начин на који се то може остварити – као и на снаге које су то дужне учинити. Упориште и легитимитет овој тежњи аутор ИД види у ајету 10 у поглављу 49-ом: „МУСЛИМАНИ СУ БРАЋА“ – (Куран 49/10 стр. 684).

Цјелокупна политичка конструкција Исламске декларације полази од овог ајета, видјевши у њему и основу и обавезу свих муслимана да живе у једној политичкој заједници. Није Кур’ан само један ајет и хвала Богу да је то тако – да је аутор декларације прочитао још само три ајета, он би схватио да је „муслиманско братство“ само дио и посљедица свеопштег људског братства. Зато Кур’ан истиче: „СВИ СУ ЉУДИ БРАЋА“ и тај позив није упућен само муслиманима:

„О људи! Заиста смо вас ми створили од мушка и женска (оца и матере) и учинили смо вас народима и племенима да бисте се међусобно познавали…“ (Кур’ан 49/13 стр. 685 – превод Панџа – Чаушевић).
Сви су људи један народ. Дјељење људи на племена и народе није никаква сметња њиховом братству – јер се братство свих људи не заснива на племенским и народним темељима него на свјести о Божјој правди и једнакости свих људи пред Богом. Ни у једном зарезу – поготово ајету, Кур’ан не поставља „муслиманско братство“ као нужност постојећег антагонизма исламског и неисламског духа. Пред Богом нема такве конфронтације свијести чије би заоштравање оправдала институција вјерског братства.

„И расправљајте с припадницима књиге (Теврата и Инџила) само на најљепши начин, осим с њиховим насилницима. И реците: »Ми вјерујемо оно што је објављено нама и што је објављено вама. И наш Бог и ваш Бог је један, и ми смо му покорни“ (Кур’ан 29/46 стр. 533 – превод Панџа – Чаушевић).

Јасно је да полазиште о „нужности муслиманског братства“ као саможивог, изолованог братства, нема ослонца у Кур’ану тако да и исходиште ИД о потреби да се то братство институционализира и потврди као држава, као и формална, техничка организација тог пројекта – немају никакве везе са исламом. Зато у декларацији нема ниједног цитата и ниједног позива на било који темељни принцип вјере (која покреће милијарду душа и усмјерава њихов живот), а сва позивања на Кур’ан су у ствари скривања иза мноштва двосмислених ајета, чије значење без осврта на оне јасне и недвосмислене, који означавају суштину ислама, бива искривљено и погрешно интерпретирано.

За Алију Изетбеговића у ИД: „Онај чија слика свијета не само допушта, него и тражи да једна поред друге стоје и богомоља и творница, ко сматра да треба не само одгајати људе него и олакшавати и унапређивати њихов живот на земљи, и да не постоје никакви разлози да се ова два циља жртвују – тај припада Исламу!“

Али, припада и комунизму и свакој другој реалној идеологији која много више обећава него што даје док узима оно најскупље – душу човјека. Све су то излизане флоскуле и фразе којекаквих идеолошких месија, које не значе ништа – али за аутора декларације: “Уз вјеру у Бога, у овоме је садржана главна порука Кур’ана и у њој је читав ислам“ (ИД, страна 22, пасус други).

Како је то површно и произвољно тумачење поруке Кур’ана и како је то погрешно схватање Ислама. То није главна порука Кур’ана – и то није Ислам! То није ни један мали дио ислама а поготово није САВ ИСЛАМ! Све заблуде на које наилазимо – све криве интерпретације са којима се суочавамо читајући Исламску декларацију, полазе од овог кривог схватања суштине ислама. Ријеч је о искривљеној слици и погрешном увјерењу које ислам упорно гура у изолацију и представља га извором насиља у свијету.

По Алији Изетбеговићу, дакле самом аутору, Исламска декларација представља „један програм исламизације муслимана и муслиманских народа», а као задати циљ одређује «исламизацију муслимана, уз девизу вјеровати и борити се“.

У први мах чини се да аутор на погрешан начин обиљежава муслимане вјернике великим словом „М“ (муслимани), што даје тадашњој власти у БиХ оправдање за закључак да је ова декларација намјењена муслиманима „СР БиХ“ и да је предмет духовних и државно-политичких промјена које ИД заговара, тадашња „СР БиХ“. Анализирајући цијелу ИД, може се закључити да није била ријеч о граматичким грешкама него о јасној политичкој намјери да се национални дух једног народа преобрази по сваку цијену по азијском моделу тадашњих теократских држава (Пакистан, Иран, Саудијска Арабија…).
По своме имену, Исламска декларација представља некакву исламску изјаву, али по суштини и самој вољи аутора, који је у поднаслову назива „програмом“, очито није ријеч ни о каквој изјави него историјском аргументу да муслимани имају своје планове, старе неколико деценија, и то планове према којима је идеја Исламске државе коју заступа Абу Бекр ал Багдади, површна копија и рефлексија Изетбеговићевих начела.

Наравно. Ако је Исламска Декларација програм, а јесте, онда није декларација.

Кад се говори о исламу, онда је ту на првом мјесту ријеч о потпуној преданости и вјери у Аллаха. Ко вјерује у Бога, једног јединог, његове мелеке, његове објаве, његове посланике, судњи дан и Божју свемоћ у одређивању свега што се догађа – ко свакодневно очитује и свједочи своју припадност исламу, клања намазе, пости рамазан, даје зекат, чини добра дјела и намјерава отићи на хаџџ – тај је онда муслиман и он припада исламу. Такве људе и вјернике не треба исламизирати.

Код босанских муслимана ова чињеница има посебан значај – ако не припадају исламу, онда нема посебног идентитета. Истина, ислам није засебан извор идентитета – он је извор разлике – он је оно што муслимане БиХ одваја од њихових православних и католичких комшија и пријатеља. Све је то исплетено и замршено – један историјски пут народа обогаћен је различитим окупаторима свијести који собом донијеше ислам, али не као културну него као политичку чињеницу, која је извор сталне нетрпељивости и умножавања нечијих дугова некоме. Очито, излаз из овог зачараног круга мржње није у сталном враћању нечијих дугова некоме, нити у забораву, него у рационалности која, умјесто пребрајања мртвих и година рата пребраја живе и њихову перспективу живљења без сталних подсјећања на прошлост пуну заједничке цивилизацијске незрелости.

Коме онда треба и чему служи прокламовани циљ исламизације муслимана?!

Муслимане не треба исламизирати – исламизација уопште није циљ ислама: сваки муслиман има право избора властитог пута, са исламом, са преданошћу, до Аллаха, као највећег и коначног циља сваког муслимана (Кур’ан 2/157, страна 35 – пријевод Панџа – Чаушевић). Одбацимо могућност да аутор декларацијом жели исламизирати Србе и Хрвате, то би ипак било сумануто, али ако то није намјењено њима онда аутор проблематизује искреност вјерника у преданости исламу, не само у БиХ него и цијелој земаљској кугл и мјеша се у Божије послове.

Он жели да укаже како треба да мисли сваки муслиман, шта да осјећа – за шта да се залаже – он објашњава ко је гдје «добар» а ко је «лош», он упућује на политичке закључке о капитализму и комунизму, о небу и земљи, прошлости и будућности, државама и државницима, о праву и моралу, о економији и политици – стварајући слику изопачене пројекције једног комунизмом унесрећеног духа, који се утапа у мору исламске филозофије, док је ослобађа дубине и мисаоности а кити политиком, и само политиком. Cecus sole iudicat! Аутор ИД жели свим посрнулим (а сви су муслимани посрнули) да покаже пут – он зна прави пут – и он га показује заблудјелима.

„Није твоје да их упутиш на прави пут, него Аллах упућује на прави пут кога хоће…“ (Куран 2/272, страна 66 – превод Панџа – Чаушевић).

Позив на промјену психологије цијелог једног народа је, у ствари, позив на пут несреће и страдања. Прави пут може спознати само Аллах и право да на њему упути човјека, или цијели народ, припада искључиво Њему:

„Да је Бог хтио, сакупио би их на правом путу, па не буди од оних који то не знају“! Кур’ан 6/35, страна 168 – превод Панџа – Чаушевић).

И много других Кур’анских ајета говори како Аллах оставља у заблуди кога хоће и на прави пут упућује кога хоће (6/39, страна 169) а затим да «већина људи нису вјерници» макар то и Мухамед желио (12/103 – страна 322) о чему говоре и ајети 10/99 – страна 288 и 10/100 – превод Панџа – Чаушевић).

„Ко је већи насилник, од онога који каже…: ја ћу објавити исто онако као што је Аллах објавио“ (Кур’ан 6/93, страна 180).

Та заблуда аутора ИД да Кур’ан треба појашњавати, и да ИД треба да буде књига из које ће муслимани извлачити консеквенце, на што их припадност Исламу обавезује (стр. 1 – 2. пасус, ИД), указује на неразумијевање мјеста и улоге Кур’ана у животу и свијести муслимана.

„ОВО СУ АЈЕТИ ЈАСНЕ КЊИГЕ“ ( Куран 12/1, страна 308) написано је на неколико мјеста и десетине ајета, подвлачећи значај објаве за онога који вјерује: “Кур’ан је путоказ богобојазнима“ ( Куран. 2/2, страна 5).
Нема другог путоказа – нема савршеније Објаве из које би муслиман могао јасније извући консеквенце о властитој припадности и обавези на коју та припадност обавезује: обавези моралног става и свијести о себи пред бескрајем који само Бог може обухватити, заједно са вјерницима којима намијени намјесничку улогу на земљи а који, заједно са земљом, остављени на цједилу, бивају изгубљени у бескрају простора, времена и властитих људских ограничења.

Занимљив је и начин на који своју суморну визију безизлаза, личне трагике и умора, Алија излаже у ИД, стр. 12 и 13: „Ми смо поробљени… ми смо непросвијећени… ми смо сиромашни… ми смо подијељени а као муслимани не можемо бити подјармљени, непросвијећени, завађени. Ми то можемо бити само као отпадници од ислама“.

Та погрешна политичка диоптрија којом Алија Изетбеговић посматра „свијет ислама“ и „свијет не-ислама“ као међусобно, вјечно, супротстављене и сукобљене свјетове упућује на само један закључак: болесном човјеку се чини да је читав свијет болестан – он га таквим види у личној неспособности да сагледа себе.

Од времена кад је Исламска декларација написана до данас, стање у муслиманском свијету није се промијенило набоље, конфронтације су постале веће и чешће, међусобни ратови стравичнији и погибељнији, међусобна мржња трајнија. Данас у Либану ратују умјерени муслимани сунити против Хезболлаха; у Афганистану ратују Паштуни против Талибана; у Палестини ратују Хамас и Фатах, у Ираку ратују шиити, Курди и сунити, у Сирији и Либији тзв. Нусра фронт и Исламска држава уништавају мир и све што подсјећа на државу…

Није томе крив однос према исламу, него однос према политици и према интересу владајуће олигархије. Одговорност тог полуписменог живља што још живи у прошлом вијеку је неспоррна али има ту доста одговорности и свјетске заједнице у којој главну ријеч воде империјалне силе попут САД, Израела, Њемачке, Француске и В. Британије.

Будући да су муслимански народи (о којима говори ИД) вјековима били подјармљени и колонизирани, њихова свијест и способност да се носе са компликованим сукобом глобалних интереса условљена је објективним историјским околностима и врло ограничена. Пројекат „новог духа“ и „нове исламизације“ није оно што би овај популус извукло из духовне биједе и даљег заостајања, из стања у коме је уништавање и расипање природних добара инструмент подјармљивања народног разума лагодном животу и личном стандарду.

Живот лишен одговорности може да стоји као епитаф једној унакаженој филозофији и култури.

Аутор ИД види излаз у духовној револуцији унутар муслиманског човјека. То је за њега само први корак који „homo muslimanicus“ треба да учини на путу личног и општег напретка. А круну тог напретка аутор види у стварању јединственог исламског поретка. То и јесте задатак Исламске декларације – да укаже на циљеве и облик тог поретка као и начин на који се до њега долази.

-

Историчар и публициста Салих Селимовић казао је да су велика већина Муслимана на простору Балкана поријеклом Срби. 

Он је навео да је српски језик матерњи језик Муслимана, додајући да се и на турском двору писало се и говорило српским језиком, а, између осталог, и султан Сулејман Законодавац одлично је говорио српски. Селимовић је рекао да је некада код Муслимана постојао култ Светог Саве, додајући да су Муслимани у Старој Рашкој знали да су српског поријекла и да су прије исламизације били православци.

Он је казао да многима – прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су Муслимани у Србији посебан народ, није одговарало да се прихвати да су Муслимани српског поријекла.

„Такво рјешење није одговарало ни страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања њеног државног територија“, истакао је Селимовић.

Интервју са Салихом Селимовићем, преносимо интегрално…

  • Зашто је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори?

Зато што су велика већина наших Муслимана Срби исламске вероисповести. Ако би се то званично прихватило, увећао би се српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су Муслимани у Србији посебан народ.

Такво решење није одговарало ни страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања њеног државног територија.

  • Истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?

Преовлађују економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Колективних прелазака скоро да није било.

  • Када се исламизација догодила?

На подручју Рашке масовнија крајем 17. и највећим делом у 18. веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио тек у првој половини 19. века. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. века јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације.

И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј. робови божји, како би прикрили хришћанско порекло оца. Мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и поседника баштина су хришћани са српским именима.

  • Ко је вршио те пописе?

Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и, што се историјске науке тиче, више нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и Муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла, који су као турски чиновници, улеме, војници и војне старешине боравили у Рашкој.

  • Колики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?

Занемарљив.

  • Ко је од српских породица у Старој Рашкој међу првима окренуо леђа православљу?

Први који су прихватили ислам из редова крупне властеле били су Иса-бег Исаковић из српске породице Хранушића, Ахмет-паша Херцеговић, трећи син Стјепана Вукчића Косаче, Ахмет-бег Вранешевић, син кнеза Херака Вранеша, као и други његов син Љубо, поставши Ибрахим-бег Вранешевић, Скендер-бег Црнојевић, син Ивана Црнојевића, Скендер-бег Михаиловић, Јован-бег Расовац у долини Лима, који по предању потиче од неког потомка кнеза Мирослава, Иса-бег Краљевић из босанске краљевске куће принц Сигисмунд Котроманић и низ других.

Од претка Љуба, сина кнеза Херака, чувени су херцеговачки бегови Љубовићи. У тек основаном Јени Базару, тј. Новом Пазару, исламизирано становништво је било у већини већ 1485. године, јер је од 238 кућа 167 било муслиманских, а 71 хришћанска. Међутим, у селима око Новог Пазара и до краја 17. века у већини је живело хришћанско становништво, али је исламизација постепено попримала масовнији карактер.

  • Занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик.

И поред петовековне владавине Османлија, наши Муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик, којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица.

Извесно време у 16. веку водили су главну реч у турском царству. Чак је постојао и српски лоби на турском двору, писало се и говорило српским језиком! Између осталог, и султан Сулејман Законодавац је одлично говорио српски.

  • Српски је био један од четири званична језика на турском двору?

То је неспорна чињеница. Постојало је и тзв. беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо, којим су се отменији муслимански кругови служили све до почетка 20. века.

Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631. године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турских власти, а песник Илхамија је то и главом платио.

  • Шта је још сачувано осим језика?

Осим језика и писма, наши Муслимани су сачували и многе хришћанске и предхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада Муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Био сам фрапиран колико су старији Муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима.

Само да наведем пример празновања и саборовања летњег св. Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су Муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, тј. на Илијиндан, којег наши Муслимани називају Алиђун.

  • До подне Илија, од подне Алија…

Управо тако. По народној традицији, Илија Куч се тачно у подне „потурчио“, тј. исламизирао, и постао Алија.

  • Ви наводите да је код Муслимана постојао култ Светог Саве?

И те како је био присутан код Муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су Муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исламизације били православци.

Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни део Рашке током 18. века. Зато су чували и штитили манастир Милешеву као своју светињу.Клањали су се моштима св. Саве, веровали у њихову чудотворност.

  • Ви тврдите да је Свети Сава због тога спаљен?

Да би им сачували здравље и заштитили од урока, многи Муслимани су крштавали своју децу. То је био један од разлога што је исламизирани Албанац Синан-паша наредио да се мошти Светог Саве ископају, пренесу на Врачар и спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и одбити Муслимане од Милешеве.

  • Да ли је успео?

Изазвао је контраефекат. Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а Муслимани су наставили да поштују његов култ, посећују и дарују Милешеву.

  • Постоји мишљење да језик којим говоре Муслимани у Србији није српски него бошњачки?

То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућују националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду, али није у реду да се сада као матерњи језик Муслимана измишља некав бошњачки језик, кад је њима то одувек био српски језик.

  • Шта је исправно: Рашка или Санџак?

Стара Рашка је колевка српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а међународно признање јој обезбедили његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13. века.

  • Откуд име Санџак?

У 19. веку санџаци су у Турској били само административно – управна подручја. Било је 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе.

  • У балканским ратовима већина Муслимана се борила против српске војске?

Зато што су вековима убеђивани да је за све њихове невоље и тежак живот крив српски народ. Муслимани су сматрали да, борећи се против српске војске, бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према Муслиманима после победе и уласка у овај крај.

  • Да ли је било одмазде?

Не, напротив. Оне који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Није било паљевина, освета и убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку, уколико нису чинили злочине над становништвом.

Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.

  • Муслимана је било и у Младој Босни.

Да. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.

  • Ви сте написали: „Ако су наши Муслимани пре ослобођења 1912. године били Турци у политичком смислу, после рата су били Срби у националном смислу“. Појасните овај став.

Најисправније решење за наше Муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са Муслиманима, пре свега од великог дела сопствене елите.

Страни фактор увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

Кустурица није једини

  • Наведите нам још нека имена Муслимана који су се изјашњавали као Срби?

То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер – бег Сулејманпашић – Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али – Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил – ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

Аутор: Душан Марић (Недељник Афера)
Извор: Магацин

Југославија се распала под снажним утицајем Запада уз непрекидно управљање кризом и непосредно учешће у ратовима унутар бивших социјалистичких република, користећи историјске противречности и националне и политичке екстремисте. Муслиманско политичко руководство у Босни и Херцеговини је, уз помоћ Немачке, Велике Британије, Турске и САД настојало да успостави унитарну државу, узурпирајући вољу и право српског народа да одлучује о својој судбини и државноправном статусу.

Од самог почетка грађанског рата у БиХ пристрасно се деловало према зараћеним странама, а кроз медијски рат српска страна је константно окривљивана за све страхоте и злочине. Многи од тих злочина су медијски експлоатисани, „монтирани“ и нанели су огромну штету српским националним интересима. У креирању такве медијске слике учествовале су поједине обавештајне службе Запада и медији водећих држава НАТО и тадашње Европске заједнице, а после и Европске уније.

Да би се разумео контекст догађаја у Сребреници из јула 1995. године неопходно је имати у виду историјске чињенице да су Муслимани претходно били непосредни учесници злочина у Подрињу над Србима у двадесетом веку, и то кроз три српска егзодуса (1914., 1941-1945. и 1991-1995). Покољ и страдање у Старом Броду и селу Милошевићи, у околини Вишеграда, трајало је од 22. марта до маја 1942. године, када је убијено око 6.150 цивила од стране усташких формација НДХ. Тек након шест и по деценија, због комунистичке забране, стекли су се услови да се изради спомен обележје. Највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, али је овај погром трајао све до почетка маја месеца!

Спирала злочина између Срба и Муслимана у Подрињу, покренута је знатно раније, посебно у Другом светском рату. Када се узму у обзир ове чињенице и злочини муслиманских снага у Подрињу од 1992. до 1995. године, онда се може сагледати историјски контекст мржње и освете. Оно што се десило у јулу 1995. године је злочин који је настао као последица смишљеног деловања појединих обавештајних служби НАТО, које су одлично познавале историјски контекст спирале злочина у Подрињу и то искористиле и умешно водиле зараћене стране, ВРС и А БиХ, као и њихове политичке елите, које су им командовале.

Мржња из тих времена постала је латентна константа међунационалних односа и неповерења Срба и Муслимана у Подрињу. Многа села у Подрињу су затрта и уништена. Веома је индикативан податак о селу Зедањско у општини Сребреница. То село је у време Другог светског рата имало подједнак број Муслимана и Срба. У рату су Муслимани у усташким јединицама из тог села и најближе околине побили сво српско становништво. Од тада је то село било насељено искључиво Муслиманима али је земљиште и даље вођено као катастарско власништво побијених Срба. Таквих села је у БиХ било веома много и то је суштина геноцида НДХ над Србима, западно од Дрине по методу убијања, клања, бацања у јаме и најмонструознијих начина смрти. Убијано је све што се креће па и деца у колевци. Такав пример јесте село Придворица у Херцеговини, где су за Божић 1942. убијени сви житељи тог села изузев четверо деце који ту нису били него ван села, код својих рођака.

Придворица јесте нажлост пример монструозних злочина који су чињени према српском народу. Међу убијеним нашло се и 19 деце млађе од 10 година и пуно трудница које су запаљене у шталама са осталим становницима села. То је злочин који према свирепости превазилази људски ум. И зато се може рећи, из људских и моралних разлога, да је Придворица далеко већи и неупоредив злочин са Сребреницом.

Muslimanske-jedinic-

У Сребреници није убијено ни једно дете ни један старац, жена, трудница. Да су се предали не би страдали ни војници 28.дивизије А БиХ. Жалосно је да Срби до данас нису на адекватан и достојан начин обележили то страдање у Придворици. Постоје назнаке да ће се то десити и изградити спомен обележје Придворица. То треба урадити јер је истина лековита за будућност и односе народа у БиХ.

На основу Резолуције Савета безбедности постигнут је Споразум између страна у сукобу, о претварању Сребренице у „заштићену зону“. Тај Споразум су 8. маја 1993. године потписали генерал Ратко Младић и генерал Сефер Халиловић, уз посредовање и сагласност генерала Мориона. Споразум није испоштован од муслиманске војске А БиХ ни у једној тачки. Муслимани нису војску разоружали у демилитаризованој зони нити су оружје ставили под контролу УНПРОФОР-а. У том смислу демилитаризација се изгледа односила искључиво на Војску Републике Српске (ВРС) на том подручју. Заштићена зона је служила као база муслиманским снагама, да из ње убацују диверзантско-терористичке групе, да нападају српске војне и цивилне објекте, врше злочине и безбедно се враћају под окриље УНПРОФОР-а.

Операција ВРС „Криваја 95“ се може оквалификовати као операција малог обухвата, изведена на ограниченом простору, са снагама тактичког нивоа, еквивалента четири ојачана батаљона. Била је то операција са крајње ограниченим циљем. Укупно бројно стање 28. дивизије А БиХ до почетка операције износило је око 10.200 људи. Вероватно је око 70 одсто било под оружјем, а остали део до пуног бројног стања били су на списку војних обвезника и припадника бригада и самосталних батаљона те дивизије. С обзиром на укупно стање у енклави, сасвим је реално закључити да их је могло бити наоружано око 7 до 7.500 људи. Цело време рата снаге у Сребреници биле су снабдеване ваздушним путем од стране А БиХ и појединих држава Запада.

Главни штаб ВРС и команда Дринског Корпуса нису могли очекивати да из једне ограничене војне операције наступе тако тешке последице, као што су одлазак становништва у базу УН у Поточаре и одбијање 28. дивизије А БиХ да положи оружје и да се одлучи на пробој ка Тузли. Ни последице које су наступиле из тих новонасталих околности – исељавање цивила и страдање у пробоју, масовно заробљавање, као и погубљење заробљених, нису биле предвидљиве у време када је планирана и извођена операција. Зато је тврдња да је „Криваја 95“ била унапред планирана, као масовни и систематски напад на Заштићену зону УН, са циљем да се трајно исели цивилно становништво и заробе и погубе војно способни мушкарци нетачна. То се може видети и по односу снага које су учествовале у операцији, а и по многим другим изјавама становништва из Сребренице, као и по изјавама полицијских и војних руководилаца 28. дивизије А БиХ и локалних власти.

Снаге 28. дивизије су слабо браниле Сребреницу. Од њих то вероватно није ни очекивала њихова претпостављена Команда 2. Корпуса, а ни ГШ А БиХ, јер је стање у граду криминализовано. Харале су локалне банде у граду и околини, а обавештајне службе водећих држава Запада су искористиле то стање да непосредно управљају одлукама муслиманских руководилаца. Доказ за то је Одлука да се само на три месеца пре операције из Сребренице извуче командант дивизије Насер Орић са још двадесетак својих официра и упути на обуку у Тузлу. Такође, претпостављене команде нису предузеле адекватне мере да, у војном смислу, олакшају стање дивизије и да подрже њену одбрану, а после пада Сребренице да подрже пробој колоне. Поред респективних војних снага и великог бројног стања 28. дивизије А БиХ, треба имати у виду да су те снаге биле у знатној мери препуштене саме себи, без адекватне моралне и политичке подршке од централних муслиманских власти из Сарајева. Међу борцима и народом су кружиле гласине да ће Сребреница и Жепа бити предате ВРС, те да и не постоји потреба за неким упорним и дуготрајним отпором и борбом. Тим гласинама је доприносио криминал, хаос, безвлашће и сукоби између политичких, војних и полицијских руководилаца у Сребреници.

Веома битно је уочити да су након 11.7.1995. године у поподневним часовима, када су јединице Дринског Корпуса (ДК) ушле у Сребреницу, настале невоље и несрећа због одбијања снаге 28. дивизије А БиХ да положе оружје и прихвате статус ратних заробљеника. Команда 28. дивизије и команданти бригада те дивизије одлучили су се на пробој из окружења, вероватно уз знање и одобрење команде 2.К и ГШ А БиХ. Основано је претпоставити да је такав однос сугерисан и од стране муслиманског политичког руководства у Сарајеву. Први и најчешће најаутентичнији извештаји муслиманских и страних извора говоре да се у Поточарима окупило око 20.000 цивила, а да се у колони за пробој ка Тузли налазило око 12.000 бораца и војних обвезника. Муслиманска тајна служба из Тузле известила је 17.07.1995. године да се претходног дана, 16.07.1995. године до „слободне територије“ пробило 10.000 бораца 28. дивизије, и да се сумња да их је још неколико хиљада у просторима између Сребренице и Тузле. Тешко је утврдити тачан однос наоружаних и ненаоружаних људи у колони која је кренула у пробој у току ноћи 12.7.1995. године. Та колона је кренула у пробој из окружења у неколико делова. Правац пробоја је био Јаглићи – Буљин – Побуће – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица – Незук. Дрински корпус ВРС је делом снага постављао заседе на правцу пробоја. Те заседе су биле често слабе, тако да су имале велике губитке у људству и техници.

Већина истраживача данас полемише само око доказивања или оповргавања укупног броја припадника 28. дивизије А БиХ, који су изгубили животе у току и након операције за Сребреницу. Ради истине и правде веома је битно да се зна колики је број страдао у борби са јединицама Дринског корпуса, а колико је заробљено и накнадно стрељано. Према различитим подацима о броју заробљених и стрељаних може се говорити о томе да подаци са којима излази муслиманска страна у јавност нису тачни, те да су политички и медијски инструисани у функцији сатанизације српског народа и стварања лажне представе „да се ради о геноциду“. Данас је свим објективним истраживачима у свету јасно да у Сребреници није било геноцида јер нису убијани цивили, деца, жене, старци и нејач, него углавном војници који су били припадници 28. дивизије А БиХ, јер су одбили да предају оружје и кренули у пробој.

Извесно је да је, до пробоја 16. и 17. јула 1995. године код Незука и до изласка на територију под муслиманском контролом, страдало у борби доста припадника 28. дивизије А БиХ. Један део те колоне је страдао и у сусретним међусобним борбама појединачних група, о чему постоје сведочења припадника 28. дивизије А БиХ. Дакле, није се радило о цивилној колони, како се то у пропаганди и медијској кампањи често истицало, већ о првенствено војној колони која је разбијала и убијала све што се нашло на њеном путу.

Поштујући све жртве ради истине потребно је доћи до објективних информација о броју погинулих и броју стрељаних војника 28.дивизије А БиХ. Само истина може бити основа помирења и суживота два ентитета у БиХ. Лажне информације и на њима утврђене пресуде могу само бити извор даљег неповерења у будућности.

Исељавање цивилног становништва из Сребренице на територију под контролом А БиХ није било насилно и то није била одлука ГШ ВРС, већ избор становништва и одлука УНПРОФОР-а. ВРС је све чинила да се заштити цивилно становништво и да му се помогне да се организовано превезе до територија под контролом муслиманских снага. Овакав закључак се стиче на основу више чињеница, а посебно: захтев Председништва општине Сребреница од 09.07.1995. године и став команданта Холандског батаљона УНПРОФОР-а исказан према генералу Младићу изнесен на састанку у Братунцу 11.07.1995. године.

Тек је након састанка са представницима УНПРОФОР-а, где је изнет предлог да становништво треба иселити на безбедну територију, покренута активност за прикупљање превозних средстава неопходних за транспорт цивила. Пре тог догађаја нема никаквих информација о постојању икакве намере, нити плана за исељавање цивилног становништва из Сребренице. Код становништва је сигурно постојао страх од присуства ВРС, јер су у претходним годинама почињени бројни злочини над Србима у Подрињу за које су Муслимани у Сребреници чули – а у многима и учествовали – и бојали су се освете. Један већи део обичног народа у Сребреници није одобравао такве злочине над Србима, на подручју Братунца и Кравице, али није могао нити смео да се супротставља појединим криминалним и разулареним бандама и њиховим вођама.

Због претходних злочина које су починили над српским народом и јединицама ВРС у Подрињу, један део припадника, команданата, командира и бораца 28. дивизија А БиХ није хтео да положи оружје и донео је одлуку да се пробије из окружења, преко зоне одговорности Дринског корпуса. Та непромишљена одлука вероватно је сугерисана и од центара моћи који су изазивали и провоцирали напад снага ВРС сталним чињењем злочина, у окружењу енклаве.

Након почињених злочина над заробљеним припадницима 28. дивизије А БиХ, муслиманско руководство у Сарајеву тежило је да у међународној јавности искомпромитује одбрамбени карактер и циљеве борбе српског народа. Чак и данас представници многих политичких странака из редова Муслимана своју стратегију унитаризације БиХ и укидања Републике Српске и њених надлежности заснивају на „геноцидном карактеру борбе српског народа“, покушавајући на тај начин да у свету Републику Српску прикажу као „геноцидну творевину“. Такав приступ јесте политичка злоупотреба злочина који је изазван и осмишљен ради медијске припреме тзв. међународне заједнице и јавности да прихвати последице предузимања операција Хрватске војске, АРБиХ и ХВО, уз ваздухопловну, обавештајну и логистичку подршку НАТО, у којима је извршено етничко чишћење и злочини на простору Републике Српске Крајине у Хрватској, као и у западном делу Републике Српске у БиХ, када је убијено око 2.300 војника и цивила и прогнано из својих домова преко 250.000 људи. Ти злочини нису се чули нити видели у међународној јавности јер је операција у Сребреници била у суштини параван за наставак геноцида над српским народом у Хрватској и БиХ који је започет у усташкој ХДХ, а настављен у завршним операцијама у грађанском рату 1995. године.

Неразумне и нецелисходне одлуке комадног кадра 28. дивизије А БиХ нису последица њихове аутономности деловања, него погрешних инструкција које су добијали од 2. К и ГШ А БиХ. Такве погрешне инструкције су израз намере и злоупотребе страдања у функцији остварења политичких циљева борбе муслиманског народа у БиХ, ради придобијања симпатија и политичке подршке утицајних држава међународне заједнице. Стога, иако се, на пример, данас зна истина о злочину на Маркалама, да га је испланирала и починила специјална јединица БиХ, нико у свету о њој не говори, иако су многи команданти ВРС осуђени у Хагу због тог злочина.

Одлуку о исељавању становништва донело је муслиманско политичко и војно руководство, вероватно у сарадњи са централним властима у Сарајеву и са снагама УН. ВРС је подржала реализацију донете одлуке о пресељењу цивилног становништва, извршила је договорено, уз пратеће инциденте који се у таквим околностима тешко могу избећи. Оправданост ове операције је неспорна када се има у виду да је механизам УН донео одлуку да затражи дозволу и помоћ ВРС у евакуацији становништва, која је предвиђена и домаћим ратним законодавством.

У том смислу треба имати на уму више пута поновљене тврдње шефа полиције у Сребреници Хакије Мехољића, да је Изетбеговић био спреман на страдање до 5.000 становника Сребенице, да би се изазвала војна интервенција НАТО. „Опортунистичка убиства“ у Поточарима не могу се оквалификовати као планирано провођење ликвидација, него као предвидива последица самог поступка масовног сусрета припадника две народне војске у којима су појединци били жељни освете, чак су се међусобно и познавали. Није одржива теза да је издвајање било планирано и изведено ради ликвидације, јер нема доказа да је у то време ико одлучио, па чак и знао да ће се ликвидације десити. Као врхунски професионалац и командант генерал Младић је вероватно био свестан да ће муслиманске снаге покушај пробоја преко гудура и врлети одвести у руке појединих група осветника и криминалних група, које су деловале мимо линије командовања, уз подршку појединих старешина Војске Републике Српске, Полиције и Службе безбедности, али и припадника страних служби. Такав њихов појединачан однос на тактичком нивоу командовања, након операције, није морално а ни оправдано довести у контекст надлежности генерала Ратка Младића. Свака одговорност у рату треба да буде индивидуална, лична.

Мехољић је агенцији Срна изјавио да му је приликом повлачења у колони пришао Хамдија Фејзић, актуелни потпредседник Скупштине општине Сребреница и рекао му да се чува јер је на списку за ликвидацију. „Питао сам га – од кога да се чувам? А он је одговорио: Довољно сам ти рекао“, прича Мехољић и наводи да је када је сазнао за ту опасност почео да „игра своју игру“. „Одвојио сам се од колоне која се већ више пута прекидала у општем расулу и када сам стигао на територију под контролом Армије БиХ, прикрио сам се неколико сати и нисам одмах изашао из шуме иако су ме поименично дозивали, што значи да је неко пратио и тачно знао да сам био у тој групи“, испричао је Мехољић. Он објашњава да није био члан Странке демократске акције (СДА), односно да је са њеним лидерима био у сукобу и да до данас није сазнао да ли су заиста они правили спискове за ликвидацију. „Убрзо сам у Тузли „проговорио“ за медије и испричао шта се све дешавало у Сребреници, а то сам учинио да бих сачувао себе.

Он се присећа да се колона која је кренула од Сребренице више пута прекидала, групе су се одвајале, многи су остајали због исцрпљености, рањеници нису могли издржати пешачење и долазило је до нервних растројстава и самоубистава, као и враћања појединаца и групица назад према Сребреници ради хране. „У таквом стању беспомоћности и напуштености људи су свашта радили – убијали су се бомбама и на друге начине, очеви су остављали лакше рањене синове, јер их нису могли носити и свако је у том расулу мислио како да сачува властити живот“, присећа се Мехољић. Он, као и Ибран Мустафић, окривљује Алију Изетбеговића и СДА за, како каже, „издају Сребренице“ и понавља оно што је давно изнео у јавност – да је Изетбеговић делегацији из Сребренице током рата у Сарајеву рекао да треба жртвовати око 5.000 људи да Срби уђу у Сребреницу, па да се изазове међународна интервенција и бомбардовање Републике Српске. Истиче да је бошњачки ратни политички и војни врх омогућио Насеру Орићу излазак из Сребренице неколико месеци пре њеног пада, што је, како каже, био знак да је „Сребреница жртвована“.

Алија Изетбеговић је у сарадњи са Клинтоновом администрацијом и појединим обавештајним службама Запада пристао на „сценарио масовног злочина у Сребереници“, који би се прогласио за „геноцид“ и искористио за војну интервенцију НАТО и остваривање политичких циљева екстремног муслиманског руководства у БиХ. И данас се на сличан начин и са застарелом мантром и медијском пропагандом ритуално и поново масовним сценама окупљања народа на годишњицу страдања припадника 28. дивизије А БиХ, медијски и политички злоупотребљава бол породица које су изгубиле своје најмилије у Сребреници и у току пробоја ка Тузли.

9
Спомен подручје у Поточарима

Данас је и у свету јасно да цивилно становништво није насилно протерано, да није убијана нејач, жене, деца, стари, него искључиво војници 28. дивизије А БиХ и резервисти, односно војно способни мушкарци у колони.

Уважавајући историјске чињенице, може се закључити да је злочин у Сребреници део страдања народа у грађански рат у БиХ, који је у својој основи био братоубилачки рат. Мржњу и злочин донела је и инструментализовала усташка власт тзв. НДХ а таква матрица деловања муслиманске политичке власти у грађанском рату у БиХ настављена је на исти начин као у Другом светском рату.

Срби и Муслимани треба да опросте једни другима и зауставе спиралу злочина. То је обавеза и дуг према потомству. Кренуло се лошим путем јер се од Срба исламске вероисповести (Муслимана), под утицајем спољних ментора направила нова нација, Бошњаци, која се у политичком и војном смислу гура у наручје хрватских националних интереса и у сукобе са својом браћом Србима. Муслимани треба да схвате да им је будућност са својом православном браћом Србима, јер су и сами део тог народа.

Нажалост почињени злочин у Сребреници, екстремна политичка елита, пре свега Бакир Изетбеговић под утицајем неких центара са Запада и Хрватске, политички злоупотребљава и покушава и даље да на старој медијској матрици оклевеће Србе у Р. Српској, па и цео српски народ за „почињени геноцид“ и ако је сам свестан како и под којим околностима се десио тај злочин.

Обавештајне службе појединих водећих земаља Запада су и даље упорне да преко водећих муслиманских партија у Сарајеву и марионетских политичких партија у Србији и Р. Српској из редова српског народа дају легитимитет почињеном злочину и окриве српски народ и прогласе га геноцидним. У тој медијској и политичкој операцији Запада водећу улогу имала је Велика Британија, Немачка и Француска. У Србији многе политичке партије и бројне невладине организације добијају огромна финансијска средства са Запада да оклевећу српски народ у међународној заједници, те да присиле власт да „прихвати кривицу за геноцид“.

У таквој ситуацији власт у Србији покушава дуже време да буде сервилна према захтевима Запада и несвесно учествује у тој спинованој режији обавештајних служби и политиких актера са Запада. У маргиналним политичким странкама у Србији Запад проналази саговорнике који окривљују свој народ за нешто што није починио. У томе предњаче Вук Драшковић, Чеда Јовановић и Ненад Чанак. Вероватно су поменути „политичари“ добили инсрукције да путују у Сребреницу и учествују у „политичкој и пропагандној представи“ обележавања годишњице страдања.

Њихово деловање потпомажу невладине организације, чији су директни финансијери у обавештајним центрима на Западу. Чак у Београду настоје да одржавају различите представе у функцији информисања и „освешћивања народа о почињеном геноциду“. Срамно је што то све толерише власт и што ће вероватно нова Влада и њен премијер Ана Брнабић сервилно испунити званичну улогу Србије, како јој буде наређено са Запада, а под плаштом борбе за „мир и стабилности у региону“. На лажима не треба а и не може се градити помирење нити поверење народа.

У целој тој режији обележавања годишњице у Сребреници замагљују се сви други злочини на простору бивше СФРЈ који су почињени према српском народу. Тако џелати са страним „менторима“ и плаћеницима из редова српског народа, покушавају да мењају историју, те да српском народу припишу колективну кривицу за све што се десило у грађанском рату. А добро се према необоривим чињеницама зна да је у току распада СФРЈ српски народ највише страдао, прогнан са многих историјских територија те да је једино Србији, као држави, након Другог светског рата окупиран део територије од водећих сила Запада ради проглашења лажне мафијашке државе Косово. Једино је Руска Федерација смогла снаге да заједно са Кином и другим државама слободног света стане на пут насиљу, које се систематски спроводи према српском народу.

Спречен је покушај Запада да преко резолуције у СБ УН у суштини српски народ буде оптужен за геноцид. Ту монструозну идеју припремала је Велика Британија и да није било доследног и одлучног отпора Русије, резолуција би била усвјена. То „проевропске снаге“ у Србији негативно тумаче а поједине чак маргинализују заслуге Русије и насојале су да та резолуција буде усвојена. Покушавали су да преко прозападних медија „појашњавају народу“ да би то било корисно и делотворно за његову будућност, поредећи то са злочинима које су немачки фашисти и усаше починили током Другог светског рата. То је део концепта ревизије историје, како би се заборавили злочини нациста и фашиста.

Жртве злочина у Сребреници заслужују достојан помен, поштовање и обележавање исто као и српске и хрватске жртве у БиХ, у току грђанског рата, али и жртве српског народа из Другог светског рата, које су по бројности неупоредиве. Политизацијом Сребренице и покушајем колективне осуде српског народа не могу се остварити циљеви унитаризације БиХ и рушења Републике Српске.

_________________________________________________________________________________________

ЛИТЕРАТУРА
1. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр, str.5
2. Трећи састанак у хотелу „Фонтана“ (транскрипт видео снимка) (доказни предмет оптужбе 49/а), стр. 9.
3. Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађањима у Сребреници (ревизија)-операција „Криваја 95“, 2002.стр.42
4. Изјава заступника команданта 28. дивизије Рамиз Бећировић органима безбедности 2.К АБиХ, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012., стр. 34 до 36
5.Нови стандард, 27. фебруар 2013. године
6. Печат, Светислав, Тијанић, ЗЛОЧИН У СТАРОМ БРОДУ – Ко није знао да плива – запливао је у вечност, 13 јун 2010.године
7.Момир Крсмановић, Трагови мртве браће, 2005.године

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

-

Лондон – Породица мушкарца који је комбијем улетео међу муслиманске вернике код џамије у Лондону саопштила је да је „шокирана и скрхана“ због тога шта је учинио нападач Дарен Озборн, отац четворо деце.

Лондон (Фото: REUTERS/ HANDOUT)

Британска полиција претресла је јуче једну кућу у Кардифу, главном граду Велса, у којој је, како се верује, живео Озборн (47).

Он је ухапшен под сумњом за тероризам.

Његова мајка, сестра и нећак огласили су се саопштењем: „Веома смо у шоку, невероватно је. И даље не можемо то да прихватимо“.

Истакли су да су „њихова срца са онима који су повређени“, док је Озборнов нећак навео да његов ујак „није био расиста и никада није изражавао расистичке ставове“.

Ипак, његове комшије из Азије нису имале лепе речи за Озборна, тврдећи да је вређао њиховог 12-годишњег сина и да је ноћ пре напада избачен из локалног бара због псовања муслимана, пише „Гардијан“.

Министар безбедности Бен Валас изјавио је да осумњичени није био познат безбедносним службама, као и да се верује да је деловао сам.

Би-Би-Си наводи да је Озборн одрастао у Сомерсету, а да је живео на више од једне локације у Кардифу и Свиндону.

У нападу је повређено 11 људи — девет је примљено у болнице, двоје је добило помоћ на лицу места.

Једна особа је преминула, али није познато да ли због последица напада.

Спутник.рс

www.vaseljenska.com/vesti-dana/napadac-iz-londona-otac-cetvoro-dece-porodica-sokirana/