среда, фебруар 21, 2018

Тагови Вести таговане са "НАТО"

НАТО

-

Да ли су се и који посланици Скупштине Србије заиста жалили Москви да је Београд под „невиђеним“ притиском НАТО-а. Управо је то, након недавног састанка у парламенту, тврдио је заменик председника Одбора за међународне послове Савета федерације Русије Андреј Климов.

Његови тадашњи саговорници у Београду, међутим, тврде да је гост нешто погрешно разумео – али не баш сви.

Андреј Климов и чланови парламентарног одбора за одбрану, према званичном саопштењу, разговарали су о унапређењу сарадње у области безбедности и одбране. У изјави коју је међутим, пренео Спутњик, Климов је изнео и друге поруке са састанка.

„На Србе се тренутно врши невиђени притисак. Данас су нас у разговору са члановима њиховог одбора за одбрану и унутрашње послове они уверавали да постоји јак притисак да се придруже НАТО-у“, рекао је Климов.

Састанку је председавао Милован Дрецун из СНС-а, који међутим тврди – нико од посланика то није рекао.

„Једино је колега из Двери изнео став своје странке и рекао да НАТО наставља да врши политички и информативни притисак, и то је било све. Колега Климов је очито на један свој начин протумачио то што је речено, али мислим да његова интерпретација апсолутно не одговара ономе што је од стране чланова одбора који су присуствовали разговору, речено“, изјавио је Дрецун.

А поменути посланик Двери је Зоран Радојичић. Он је одбио да за Н1 коментарише спор. Али је нам је у телефонском разговору рекао да нема ништа да дода саопштењу са одбора, али ни изјави Климова.

Та интерпретација госта из Москве спорна је и за шефа српске делегације при НАТО. На питање да ли Алијанса притиска Србију да постане њена чланица, Драган Шормаз одговара са „не“ и каже да НАТО прихвата и поштује став Београда о војној неутралности.

„Или је господин Климов погрешно информисан, или ради нешто што можемо отворено назвати руском пропагандом, јер Русија је велика држава, сила која има своје интересе и наравно да у одређеним ситуацијама користи чак и дезинфомације за свој интерес, што није ништа чудно“, каже Шормаз.

Подсетимо, у седишту НАТО-а у Бриселу недавно је боравио и председник Србије Александар Вучић који је на заједничкој конференцији за новинаре рекао да Србији треба добра сарадња са том Алијансом, али да љубоморно чува своју независност.

(Н1)

 

www.nspm.rs/hronika/dragan-sormaz-nato-postuje-stav-beograda-o-vojnoj-neutralnosti-gospodin-klimov-nije-dobro-informisan-andrej-klimov-beograd-pod-nevidjenim-pritiskom-za-ulazak-u-nato.html

Пут у „светлу европску будућност“ има и цену и жртве, што се у Србији свако мало сагледа у конкретним догађањима, или сећањима на дане који заслужују и сећање и поштовање.

Као изразит пример, већ одавно се ћутањем прелази преко датума ослобођења окупираног Београда у Великом рату, иако су београђани тешко и мучно предурали те пуне три године под окупаторском чизмом,чекајући сунце Слободе!

Симболично, баш на католички празник Свих светих, када излазе на гробље да пале свеће и положе цвеће, српски ослободиоци 1918.године ушли су у своју окупирану престоницу, палећи тако свећу умирућој Двојној монархији и њеним чиновницима, који су се три дуге године трудили да затру код народа све српско сећање.

Тај злонамерни насилни талас расрбљавања, најпре је почео од ћирилице коју одмах протераше из школе, јавне употребе, чак и бранећи да се службене књиге у СПЦ на ћирилици воде.

Уведена је одмах латиница и то хрватска варијанта и тзв „кориенски“ правопис, уз истовремено увођење тешких казни за непослушне. Систематски су опељешене све библиотеке и уклоњене све ћирилске књиге које „штетно делују на народ“, као почетак првог таласа расрбљавања Срба у двадесетом веку, што ће се наставити у неколико кампања разних ослободилаца. Нарочито се строго кажњавало поседовање књига Српских народних песама, а тек казивање, макар и делова.

Из Загреба као провинцијског седишта, у Београд су плански доведени разни културни делатници, као резервни официри махом поразмештени у канцеларију за цивилне послове, да се постарају за изобразбу (образовање) у школама, организовано је штампање и латиничких новина, да „пучанство“ (становништво) може да прочита истину о стању на ратишту и тако то. Стигли су и први европски уџбеници, наравно на латиници, а обавезно се певала „краљевка“ (хрватскa верзија за мађарску изведбу химне Аустро -Угарске!) на свечаностима.

Првосвештеник римски, благонаклоно је гледао на планове својих свештеника да се поради на мисионарењу међу тим ортодоксним дивљацима, тражећи помоћ и од украјинских унијата, јер свештеника унијата није ни било за саму Хрватску, где им је седиште у Крижевцима, а Жумберак као покрајина најпознатије мисионарско подручје, у некадашњем Вараждинском генералату Војне крајине.
Међу тим чиновницима,нарочито се истицао резервни поручник Огризовић, син управника поште у Сењу, Србина и домаће католкиње, одрастао као ванбрачно дете (које је отац ипак признао) у франковачкој средини какав тада беше Сењ, био је богом дан за културни рад међу окупираним београђанима, изгладњиваним и пљачканим на сваком кораку, али писменим, који треба да лепо пишу о својим окупаторима за кору хлеба, и без стида, наравно.

Он се може сматрати родоначелником београдских аутошовиниста у култури, јер се трудио да промени и културне „навике“ и културне „потребе“ београђана, па ће га зато у заједничкој држави загрепчани и изабрати за интенданта ХНК (Хрватско народно казалиште), упознао човек добро Србе, богомдан за међусарадњу, а и крв није вода, а наш човек, католик, ма шта још казати.

Додуше, ни у Београду га нису питали за рад у окупаторској управи, морао човек као и толики други, а сад смо једноимени троплемени народ, па да не закерамо и трн у здраву ногу забадамо. Ето, ни КуК потпуковника Славка Кватерника, окупаторског управника вароши београдске, није нико питао за приљежност на послу, али га ипак те србијанске барабе нису примиле у заједничку војску, већ су му дали чин пуковника и бедну пензију у Загребу, да чека онај десети април (пардон,травањ) да се огласи на загребачком круговалу, обнародујући васкрс NDH! Како да се слави то ослобађање Београда, кад је она бараба од генерала Михајла Живковића, команданта Одбране града Београда (службени назив команде!), на уредно поднет писмени предлог агресора за мирну предају вароши београдске, и то још на међународном дипломатском француском језику, својом ручердом нажврљала српски одговор – „Марш у пи*ду материну“ – упорно бранећи сваку стопу своје престонице!

Како да се тај сачувани докуменат изложи у свечаној сали војне академије, да се згражавају драги пријатељи из злочиначког NАТО, када стигну у инспекцију, успут донирајући неке крпице.

Како да се данас слави то ослобађање, да се стидимо пред том културном ЕU, чији су представници те далеке 1915.године проваљивали у сваку српску радњу, упорно тражећи српски Schnaps (ракија), а у европској Љубљани су наслови у новинама били „Beograd je naš“!

Како да се слави то ослобађање, кад су као прве европске тековине постављена вешала, не случајно баш на углу код хотела „МОСКВА“, и почео је просветитељски рад европејаца- „kulturtregera“, у земљи Србији!

Ето, скоро век касније, опет проблеми са тим српским генералима, довели у војну академију једног српског генерала да казује своје искуство у одбрани Отаџбине од NAТО агресора, а „међународна заједница“ се згража, чак га је и антисрпски хаашки трибунал осудио за некакву измишљену командну одговорност, а добро се зна да код тих Срба постоји само одговорност у одбрани Отаџбине, кад навуку униформу!

ЕU се згража на испољавање милитаризма, изузев у хумане сврхе као добри NАТО, те се зато не полажу венци и цвеће на заслужне гробове, иако би се то уклопило у ЕU, тамо сви славе тај празник баш на тај дан, али оћеш јест, парастос би држали православни свештеници СПЦ, а тај мирис тамјана баш и не прија културној Европи, као и београдским другосрбијанским аутошовинистима, који нису ни чули за генерала Михајла Живковића „Гвозденог“, команданта одбране престонице, команданта Првог српског добровољачког корпуса у Одеси, где су Срби пречани показали да су интегрални део српског народа, најпе у Добруџи на позив руског цара Николаја II, а затим и на Солунском фронту у саставу Југословенске дивизије, заједно са својом српском браћом приспелом из далеке Америке!

Па ко то данас сме да помене разним добронамерницима из ЕU, ЕК, NАТО, а о бившој браћи из Загреба и Љубљане да се и не говори, а они увек председавају комисијама које извештавају о добрим српским намерама, баш некако чудно, зар не!?

Ипак, на велику жалост и ЕU и другосрбијанаца, али и актуелне власти, иако се сећање никако не слави, већина младих у земљи Србији, на питање о ЕU, даје управо одговор генерала Живковића!
Баш некако чудно, зар не, или и није, ако се знају стихови познате песникиње — „Србија је голема тајна ……!

-

Драган Милашиновић

Непосредно пред заседање Атлантског савета о Западном Балкану, које ће се одржати 29.11.2017. године у Вашингтону, на коме ће Србију представљати Министар спољних послова Ивица Дачић, ово тело објавило је Извештај о новој америчкој стратегији за Балкан под називом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион“.

У првом, аналитичком, делу Извештаја наводи се како је у региону постигнут значајан напредак у његовој трансатлантској будућности тиме што су Словенија и Хрватска сада чланице НАТО-а и Европске уније (ЕУ), а Албанија и Црна Гора приступиле НАТО-у. „Охрабрене овим успесима“, каже се даље у Извештају, „ангажовање и европских држава и САД је смањено, уз оправдање пасивног веровања у неизбежност крајње путање регионапа иако регион још жели да се придружи Западу и његовим институцијама, коначни исход не би требало више узимати здраво за готово“.(1)

Јасно је да ова формулација изражава одређено неповерење САД у способност ЕУ да обезбеди остварење  евро-атлантских планова и интереса у региону и да најављује повратак директног уплитања САД у обликовању будућности региона.

Атлантски савет предлаже да се то повећано присуство одвија у 4 корака:

Прво, успостављање сталног војног присуства САД у региону Југоисточне Европе да би се, како то они кажу „показала константна посвећеност постизању безбедности у региону(2) и омогућило дугорочно утицање на развој догађаја. У том „појачаном присуству“ највише се ослања на војни камп „Бондстил“, смештен на Косову. У даљем тексту Извештај директно наводи шта би требало да раде амерички војници.

Војници би требало да помогну и јачању способности локалних власти у борби против тероризма кроз обуку и размени најбољих пракси, као и пружању помоћи у хуманитарним катастрофама, а то би, такође, требало да пошаље јасан сигнал региону да су САД посвећене спречавању непромишљене ревизије постојећих граница, што подстиче руски авантуризам“.(3)

Ова изјава, непоткрепљена било каквим доказима, потпуно разоткрива шта је стварни циљ редефинисања стратегије САД за Балкан. Помињању „пружања помоћи у хуманитарним катастрофама“ недостаје још само слика Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. А на то указује и следећи предвиђени корак.

Као друго, у Извештају се предлаже да САД треба да покушају да „постигну ‘историјско’ зближавање са Србијом, али да се то може постићи „једино уколико (Београд) почне значајно да се дистанцира од Русије“(4) – наводи Атлантски савет, при чему подразумева да Србија мора прихватити анти-српске плодове њихове досадашње политике, попут независног Косова.

Под три, САД треба да поврате репутацију истинског посредника, који, између осталог, треба да уложи додатни напор да би припремио Атину и Скопље да у будућности постану савезници, и придруже се ЕУ у напорима да подстакну да се разговори Београда и Приштине што пре окончају. Још један начин да се на „леп начин“ изађе у сусрет шиптарским захтевима за доректно укључење САД у тзв. „Бриселске преговоре“.

И најзад, четврто, САД треба да обрати пажњу на предузетнике и младе у региону, јер њима припада будућност. Дабоме, после штапа иде и шаргарепа.

Све у свему Хојтова прича о две столице постаје све актуелнија, а планирани резултати Вучићевог „унутрашњег дијалога“ постају све евидентнији. Нека се припреми Русија.

_______________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/atlantski-savet-objavio-izvestaj-o-novoj-americkoj-strategiji-za-balkan-cetiri-tacke-za-akcije-sad-u-regionu.html
  2. Исто
  3. Исто
  4. Исто

 

 

Алармантну вест да НАТО врши „невиђени притисак“ на Србију објавио је 25.11.2017. заменик председника Одбора за међународне послове Савета федерације Русије Андреј Климов, после састанка са српским парламентарним колегама, приликом посете Србији:

„На Србе се тренутно врши невиђени притисак, данас су нас у разговору са члановима њиховог одбора за одбрану и унутрашње послове они уверавали да постоји јак притисак да се придруже НАТО-у. То је у супротности са званичним изјавама које увек чујемо од структура НАТО-а да, наводно, никога не присиљавају да дође код њих, већ људи сами долазе и они просто не могу да их одбију“.

Међутим, само неколико седмица раније, после заседања Парламентарне скупштине НАТО у Букурешту, одржане од 7. до 10. октобра, Владимир Ђукановић, посланик СНС-а и члан делегације Скупштине Србије при НАТО-у, изјављује да се међу државама чланицама НАТО „став Србије доста уважава“, па онда додатно елаборира:

„Једина смо земља која је похваљена апсолутно за одлично ангажовање, за сарадњу, економију, док су остале земље са Балкана претрпеле велику критику… На Србију гледају као на једног веома поузданог партнера у смислу те сарадње. Можемо да будемо веома задовољни овим извештајем који се односи на Србију”.

Штавише, наставља извештај Политике: „Шеф делегације Драган Шормаз је такође задовољан што нико на његово излагање није реаговао ‘нападом’, супротстављањем. Ћутали су. Овде сам десет година и никада нису ћутали, а ово је био први пут.“

Мед и млеко, рекло би се.

Тај утисак је Ђукановић затим додатно учврстио у ауторском тексту за Нови стандард, где је, између осталог написао:

„Уколико би Србија себично гледала само своје интересе – што у суштини и јесте доминантно понашање у спољнополитичким односима – могли бисмо заиста да будемо веома задовољни управо завршеним јесењим заседањем Парламентарне скупштине НАТО у Букурешту. Најпре зато што као Балкан нисмо уопште у фокусу, што може да нас чини спокојним“.

А затим је уследила и кључна реченица, коју ваља посебно издвојити: Нити нас терају да идемо ка НАТО нити нас присиљавају на било шта“.

Све ово се уклапа и у поруку коју је председник Србије Вучић послао из седишта НАТО, приликом своје септембарске посете: „Јенс разуме Србију. Нико нас не тера у НАТО“.

А и у поруку коју је Вучић упутио поводом летошњег састанка са командантом Савезничке команде за операције генералом Куртисом Скапаротијем, када је изразио „задовољство добром сарадњом с НАТО, која се, како је саопштено, развија уз поштовање војне неутралности Србије“.

Пре неколико дана је Вучићеве речи, приликом посете Београду, потврдио и помоћник генералног секретара НАТО-а за јавну дипломатију Тацан Илдем, рекавши да НАТО никог штапом не тера да се укључи у тај војни савез. „То је суверена одлука суверене земље. Према томе, ми у потпуности поштујемо политику војне неутралности Србије и уз узајамно поштовање и разумевање мислимо да можемо напредовати и побољшати наше блиске партнерске односе“, додао је Илдем.

И амерички амбасадор Скот је слично говорио на септембарској конференцији „Западна безбедносна архитектура и Србија – изазови и дилеме“, одржаној у Београду:

Србија не мора да се одупире притиску да уђе у НАТО, јер тај притисак не постоји. Проширење НАТО-а се одвија на основу политике ‘Отворених врата’, што значи да може да се прикључи ко жели”.

Најзад, после неколико дана тишине, стигао је и деманти Милована Дрецуна из СНС, који је председавао поменутим састанком. Он је у изјави за Н1 рекао да нико од посланика није изговорио оно што је Климов пренео:

„Једино је колега из Двери изнео став своје странке и рекао да НАТО наставља да врши политички и информативни притисак, и то је било све. Колега Климов је очито на један свој начин протумачио то што је речено, али мислим да његова интерпретација апсолутно не одговара ономе што је од стране чланова одбора који су присуствовали разговору, речено“.

И раније цитирани Драган Шормаз, који је, иначе, последњих година „еволуирао“ у присталицу НАТО-интеграција Србије, је поново искључио могућност притисака од стране евроатлантиста:

„Или је господин Климов погрешно информисан, или ради нешто што можемо отворено назвати руском пропагандом, јер Русија је велика држава, сила која има своје интересе и наравно да у одређеним ситуацијама користи чак и дезинфомације за свој интерес, што није ништа чудно“.

Међутим, само дан после изјаве Климова, исти Н1 је пренео изјаву министра одбране Вулина да су „притисци на Србију огромни“, али да ће Србија „ипак остати војно неутрална“.

Нешто са овом сликом није у реду.

Тешко је поверовати да би руски сенатор тако неспретно обмануо јавност, поготову током посете једној пријатељској земљи. У најгорем случају, он је цитирао једног посланика. Истина опозиционог и анти-НАТО настројеног, али ипак посланика.

Међутим, Вулинова изјава од следећег дана нас упућује на то да, где има дима има и ватре. Сигурно је да Вулин није тек тако одлучио да малтене понови тврдњу Климова. Тачно је да није идентификовао вршиоца притиска именом, али хајде да размислимо: ко осим НАТО би могао да врши притисак на Србију? Русија? Па Руси нису годинама у стању да изгурају чак ни дипломатски статус за, парафразирајући Ивицу Дачића, „четири Руса и сабаку“. Око чега би онда они то притискали Србију? Да уђе у ОДКБ? Та организација нема ни поштену канцеларију у Београду, за разлику од НАТО-а, који је већ годинама домаћи у министарству одбране.

С друге стране, НАТО-вцима сметају чак и та четири Руса и њихов пас, и непрестано, годинама врше притисак на Србију да им не да дипломатски статус. И, на срамоту Србије, успева им. Недавно је командант америчке војске у Европи, генерал Бен Хоџис, изјавио да уопште не верује да је то хуманитарни центар, већ „фасада“. Није рекао тачно за шта, али се може претпоставити – за неки руски „бондстил“ (одакле му само та асоцијација…?). А западних оптужби да је то некакав „шпијунски центар“ смо се наслушали.

Није ли, дакле, логично из свега наведеног закључити да је сенатор Климов рекао истину, а да јавност обмањују управо они који се из петних жила труде да докажу да је НАТО сасвим „кул“, односно да нас само тапше по рамену и хвали што смо тако неутрални, и да не жели ништа више од нас.

Уз то, сва та ритуална понављања, попут мантре, да нас НАТО „не тера“ да се учланимо – управо терају на сумњу да је ситуација супротна, као и, генерално, сви претерани изливи „лојалности“. Додајмо томе и најновију понуду за „историјско помирење“ са Србијом која нам долази из НАТО лоби групе, Атлантског савета, где се под „помирењем“ подразумева да, уз пословичне „тешке одлуке“ које треба да донесу Вучић и Влада Србије, треба да прихватимо претварање Бондстила у сталну војну базу, која обезбеђује „стално присуство (погодите чије) војске у југоисточној Европи“ (сасвим „случајно“, баш како је најављено још 2000. године у чувеном Вимеровом писму). Ако је ово „шаргарепа“ која нам се нуди од стране главне НАТО лоби групе, онда „штап“ једино може да буде гурање Србије у НАТО на силу.

Дакле, најлогичнији је закључак да НАТО уистину тајно, иза затворених врата, врши „невиђени притисак“ на државне званичнике Србије да се Србија учлани у тај агресивни војни савез. И да највиши државни званичници не смеју или не желе да то признају.

А зашто? Због кукавичлука? Корупције? Издаје?

Процените сами.

-
Емисије о последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом на кинеској националној ТВ. Срђан Алексић: Добро је да је истина коначно допрла до грађана највеће нације.

#Kosovo, #Metohija, #Srbija, #NATO, #bombardovanje, #zločin, #agresija, #1999, #Brisel, #Rambuje, #Moskva, #Vašington, #Km, #Novine, #kmnovine, #km_novine,

Проблем осиромашеног уранијума и драматични подаци о броју умрлих од рака на југу Србије због последица НАТО бомби, нашао се на кинеској националној телевизији! Прва два од шест документарних прилога о последицама бомбардовања ракетама са осиромашеним уранијумом током 1999. године, емитована су јуче у веома гледаној информативној емисији кинеске телевизије CCTV. Претпоставља се да је драматичне сцене, исповести и број људи које је покосио канцер на југу Србије видело око 100 милиона људи!
Док кинески водитељи најављују прилог, износе драматичне податке – сваке године у Србији око 33.000 људи оболи од канцера, да 22.000 оболелих годишње изгуби битку са овом опаком болешћу, као и да сваког дана у Србији једно дете добије овакву дијагнозу. Огроман кинески аудиторијум могао је да сазна да се малигне болести код нас јављају у све ранијем узрасту и да много краће трају, да преко 80 одсто њих завршава – смрћу.
Новинарка Занг Јинг је са екипом CCTV током августа снимала овај материјал за документарни прилог, на крајњем југу Србије и Косову и Метохији. По речима адвоката Срђана Алексића, једног од саговорника прилога, али и заступника око 1.000 житеља из села у околини Врања који су оболели од карцинома, добро је што је српска истина и мука коначно допрла до ушију грађана највеће нације.
– Више од месец дана пре објављивања, овај прилог је са изузетном пажњом најављиван на кинеској телевизији, а новинарка Занг Јинг се истински саосећала са саговорицима и патњом људи које је упознала на југу Србије. Рекла је да је ово „највећа“ прича у њеној досадашњој каријери – каже Алексић. – По још два прилога биће емитована у два наредна дана. Они ће приказати да је пронађена узрочно-последична веза између бомбардовања уранијумом током 1999. године и великог броја оболелих од рака.
Током НАТО бомбардовања, велики број пројектила са осиромашеним уранијумом испаљен је на телевизијски репетитор на брду Пљачковица, на километар ваздушном линијом од Врања. Са више стотина пројектила гађана су подручја села Братоселце, Буштрање, Боровац и Рељан. Процењује се да је избачено чак 15 тона осиромашеног уранијума на југ Србије и Косово и Метохију.

– У ова четири села је од бомбардовања до данас умрла 861 особа, а од тога од рака чак 80 одсто – каже Алексић, коме је од рака пре годину дана преминула и мајка Алтана Алексић из села Буштрање. – У питању је запрепашћујући податак, јер ово је иначе крај без индустрије. Сматрам да нарочито интелектуалци, ми адквокати не смемо да ћутимо на сва ова сазнања.

Веза

Да постоји веза између бомбардовања пројектилима са осиромашеним уранијумом и повећаном стопом смртности од канцера на југу Србије, потврда нам је и велика одштета исплаћена породицама италијанских војника из састава Кфора – објашњава Алексић. – Њих 47 је умрло након боравка на Косову, на местима која су такође бомбардована осиромашеним уранијумом.
Помоћ из Русије

НЕДАВНО је одржана Скупштина међународне асоцијације руских адвоката, који раде у 65 земаља и заступају своје суграђане – каже Алексић. – Руски адвокати желе да помогну и имаћемо у свим земљама где будемо слали тужбе, њихову подршку. Споразум о сарадњи смо потписали. Наредних дана ћу посетити Индију и тамо потражити подршку.
Сремају тужбе

У ПРИЛОГУ за кинеску телевизију, Срђан Алексић (на слици) је рекао да се спремају тужбе против свих 19 земаља које су, као чланице НАТО, учествовале у бомбардовању Србије, за материјалну и нематеријалну штету.

– План је да у наредне две године спремимо прву тужбу за свих 19 земаља, а циљ је да одговорне земље покрију трошкове лечења оболелих од рака, које је изузетно скупо, а породицама оних који су изгубили живот, плате одштету – каже наш саговорник.

www.kmnovine.com/2017/11/zlocini-nato.html

-
Former Bosnian Serb wartime Commander Ratko Mladic (R) indicted for war crimes by the international tribunal in Hague, and U.S. General Wesley Clark (L) wear each other's army hats as they meet in Banjaluka August 27, 1994. REUTERS/Ranko Cukovic AS/SN

Владимир Фролов

Добри познаваоци догађаја из грађанског рата у БиХ тврде, да је на пресуду генералу Младићу највише утицала команда NАТО, која му није никако опростила „грех“ из августа 1994.године!

Долазећи тада у Сарајево, да муслимане и Хрвате лично упозна са договореним планом „opremi i obuči“ који ће проводити амерички генерали у фирми МPRY, дрчни Vesli Klark је пожелео да лично упозна тог Младића, упркос директног упозорења тадашњег команданта UNPROFOR, генерала Rouza, да није дорастао Ратковим „мангупаријама“ пред новинарима.

Дрско наступивши као прави каубој, током разговора Кlark је ипак био импресиониран генералом Младићем, и пожелео је да проба српску генералску шапку, чак је тако окићен изашао и пред окупљене новинаре на прес конференцију, где му је Ратко поклонио и пиштољ!

По повратку у Вашингтон, одмах је смењен и оtеран у провинцију, за командујућег у Напуљ!

NАТО команда није опростила српском генералу, што је њеног генерала јавности приказао у правом светлу, а образложење судског већа, већ је добро знана и уиграна антисрпска прича!

Последњих година, с време на време, у домаћој јавности, пре свега путем медија, распламсава се расправа да ли је у савременим условима Србији најбољи пут за решавање безбедносних изазова и претњи прикључење једином преосталом војно-политичком савезу ̶ НАТО-у. Лобисти, они домаћи и ини из иностранства, који раде за ту објективно моћну силу, на све начине покушавају да што дубље увуку нашу земљу у раље западног војног савеза. Планови су, судећи по свему што се догађа на војно-политичкој сцени, до те мере савршени да се наша земља неосетно приближава структурама Алијансе. А онда када фактички Србија буде ,,усисана“ у НАТО, а формално још увек не буде припадала том систему са глобалним карактеристикама, све једно ће бити јесмо ли за то дали пристанак, то јест да ли смо се највишим правним актом обавезали да на тај начин решавамо систем безбедности и одбрану земље. Постоји објективна опасност да се једног јутра пробудимо у НАТО-у.

И поред тога што се Уставом, законима и подзаконским актима Србија транспарентно определила за војну неутралност, упорно и систематски су, после петооктобарских промена 2000. године, чињени дуги кораци како би систем одбране био што приближнији оном који се спроводи у НАТО-у. Заправо, учињени су реформски захвати, у чијем средишту је било прилагођавање стандардима НАТО-а и ,,захтевима савременог времена”. Тако је и Војска Србије организацијски и формацијски копирала решења уатаљена у том политичко-војном савезу.

Некритички усвојене норме, с времена на време, штедро је демантовала пракса. Поборници ,,брзих и темељних промена” лансирали су тезу да су у савременом свету једино стандарди НАТО-а издржали пробу времена. Тако је пронатовска организацијско-формацијска структура Војске Србије (ВС) била алфа и омега у свакодневном делању тог најважнијег, најснажнијег и највојничкијег подсистема одбране земље.

Када је струка указивала да нека решења, у нашим условима, нису применљива, или да неће донети бољитак, владајући естаблишмент, надређен систему одбране, самоуверено и бахато, захтевао је беспоговорну реализацију утврђених одлука. У Министарство одбране, за саветника, доведен је генерал из западног војног савеза, који је до те мере ведрио и облачио, да ниједно ,,српско“ решење није могло да прође. Чак се тај генерал, у интервјуу недељнику ,,Војска“ чудом чудио како то министар одбране не поступа по предлозима својих и помоћника начелника Генералштаба, који су експерти за поједине области, већ онако како му се сервира с бока.

Када би се који од ,,нереформски настројених официра” опирао замислима министара, што су на чело одбрамбеног ешелона стали после једног или два завршена курса НАТО-а, експресно су отправљани у пензију, чак и онда када за окончање радног века нису били испуњени законски услови. Под легендом неопходних реформских захвата, после 2000. године, у Министарству одбране и Војсци Србије је, по свему судећи, обављена највећа чистка кадрова у досадашњој историји. У интерним круговима тих година под чврстом руком досоваца обављана је највећа сеча генерала, пуковника и потпуковника у српској историји. То је био најобразованији и најискуснији кадар за вођење оружане борбе који је изнедрила Србије. Тај командни кадар је организовао одбрану и веома се успешно супротставио када је НАТО извршио агресију на СРЈ (Србију).

Део ,,ражалованих“ официра пресавио је табак и тужио државу за незаконито превођење у пензију. Судови су после маратонских процеса, пресудили у корист неоправдано смењених официра и наложили да се, примера ради, више генерала, пуковника и потпуковника врати у службу. Међутим, државно-војни врх из претходне гарнитуре власти игнорантски а тријумфално се оглушивао о судске пресуде.
Организацијско-формацијска структура ВС један је од примера слепог копирања решења западног војног савеза. Један пуковник македонске војске испричао ми је да је, након осамостаљивања БЈР Македоније, у Скопље стигао један од највећих експерата НАТО-а за израду организацијско-формацијске структуре јединица. Његов задатак је био да за војску нашег јужног суседа сачини нове личне и материјалне формације. Пре него што је кренуо на обиман посао, замолио је домаћине да му донесу књиге формација, како би стекао увид у тадашњу организацијско-формацијску структуру те војске. Македонски официри су га одвраћали од намере, наводећи да су важећа решења копије свега онога што је примењивала ЈНА и да у тим књигама, заправо, и нема бог зна шта да се види. Гост је био упоран у науму, а када су му донели књиге формације пажљиво је разгледао странице оригиналних књига које су носиле ознаку ,,Државна тајна – строго поверљиво”. Дуго је загледао, радознало листао странице, разрогачених очију упијао та југословенска решења… А онда је устао и рекао ,,Господо, па ово је боље од онога што НАТО има”.

То што је у нашој војсци примењен својеврсни калуп НАТО-а, претходна власт правдала је и наводном насушном потребом да створимо интероперабилне снаге са савременим војскама света (НАТО). Да ли то значи да ћемо, раме уз раме са осталим војскама света, под окриљем НАТО-а, учествовати у освајачким походима, као подршка побуњеничким снагама које финансира и опрема Северноатлантски савез? Да ли нам је у блоку формираном зарад сопствене одбране, а после агресије на СРЈ прераслом у агресивно-освајачку војну машинерију, намењена улога пешадије и ,,топовског меса“? Откуд уопште идеја да одбрамбени систем прекројимо по угледу на НАТО? Зашто би се унапред одбацивала решења која су устаљена у многим другим војскама света, попут руске, кинеске, израелске, бразилске… Где су наша искуства, где су овдашње специфичности, а где рационалан однос према свему што у свету постоји?

У увлачењу наше земље у НАТО понајвише су допринеле поједине невладине организације, ти ,,тројански коњи“ који се хране са обимног и обилатог пласта девизног ,,сена“. Развој демократије допринео је грубој замени теза, па је све добро проглашавано за лоше и обрнуто. Војска је сведена на минорну регионалну силу, а највећа услуга урушавању система одбране учињена је онога часа када је укинуто служење војног рока. Није вредело то што су официри указивали да обавезно служење војног рока не треба укидати, јер на то указују искуства других земаља које су пошле тим путем. Није вредело ни објашњење да ратови нису укинути и да нису престали ризици и претње. Наши војници-професионалци нису плаћени онолико колико су плаћени војници у армијама држава на Западу. Да ли су војници-професионалци довољно стимулисани да сутра, ако затреба, пођу у евентуални одбрамбени рат?

Србија има посебан однос према слободарству. Наш војник је у свету познат као бескомпромисан борац који се зналачки служи војним вештинама и употребљава високософистицирану технику. Много тога су знали и знају експерти НАТО-а. Због тих сазнања се западни војни савез није усудио да 1999. године предузме копнену операцију. Стране војсковође, оне које су припадале нашим савезницима, али и оне из непријатељских редова, више пута су одавале почаст нашем војнику, величајући га навођењем бројних чињеница.

Да је НАТО најбоље постројена војна формација на свету, да располаже најнапреднијим начинима оружане и свих других видова борбе, ратови у Вијетнаму, Ираку и Авганистану и на другим тачкама планете не би толико дуго трајали.

НАТО није закон! У том савезу много је шупљина, недоречености, непрактичних решења, па и промашаја. Тај савез се понаша као слон у стакларској радњи.

Недавно је јавности саопштено да се наши експерти баве недостајућом националном стратегијом и да раде на формирању ,,беле“ књиге одбране. Нови менаџмент у Министарству одбране РС има не баш лак задатак да утврди шта је у ВС и другим сегментима одбране у складу с нашим потребама и стремљењима, а шта није.

Да ли је куцнуо час да се клатно које је исувише отишло у једну страну врати у вертикалу? Да ли ће коначно струка да дође до изражаја?

Beograd, 20. novembra 2015 - Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vucic i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg daju izjave medijima nakon sastanka u Palati Srbija. FOTO TANJUG / TANJA VALIC / bb

Пут у „светлу будућност“ Србија „тешко сама проналази“. Бар тако сматрају и тврде представници кључних западних сила (САД и ЕУ), као и многе невладине организације финансиране од влада наведених кључних западних држава. Србија је у таквој ситуацији да врло тешко успева да нађе одговарајући војно-политички грудобран који би је штитио од разноврсних политичких притисака и геополитичких удара. Србија није успела да пронађе саму себе ни у социјалистичко-комунистичко време, живећи у систему који је имао основну мисију да „усрећује људе и народе“, да спроводи еманципацију народа и појединаца до крајњих консеквенци „ослобађајући их од духовног, социјалног и политичког туторства“, мењајући облик права којима се регулишу односи у заједници – револуционарним уређењем заједнице. Ни у социјализму Србија није постала сама свој господар, није се могла отргнути од „еманципатора“ (новог уређења и нове идеологије), као ни данас у ери либералне демократије – хегемоније, у новом поретку света.

У „постпетооктобарском времену“, у „процесу европских интеграција“, Србија још увек није изабрала јасан пут, пут без калкулација, и није снажно закорачила у смеру који ће гарантовати испуњење виталних националних и државних интереса. И поред снажно изражене политичке орјентације државног руководства ка европским интеграцијама, са јавно прокламованим циљевима прикључења ЕУ, Србија још увек држи наизглед чврсте везе и односе са Русијом. Загледана у столицу која јој се нуди у институцијама ЕУ, столицу која је врло далеко, која се постепено помера и као да измиче, Србија мора да тражи чврст ослонац и снажну подршку Русије. Зато се у овом контексту све чешће чују констатације „Србија седи на две столице“, „Србија неће моћи још дуго да балансира између Запада и Русије“ и сл.

Србија нема много избора када је реч о њеном политичком и геополитичком позиционирању. У актуелној фази свеукупног геополитичког сучељавања САД и Русије у свету, а посебно имајући на уму непосредност тога сучељавања на простору Балкана, Србији још увек остаје политика балансираних односа са САД и ЕУ на једној страни, и са Русијом на другој.

Процеси евроинтеграција у које је ступила Србија су једна врста политичког и идеолошког рефлекса политичких елита, које су уз помоћ својих “европских савезника“, срушиле „режим С. Милошевића“, и које су поверовале својим „америчким и европским пријатељима“ да ће сви проблеми српског друштва бити решени када се српско друштво „демократизује“, кад се обуздају „српске хегемонистичке аспирације на туђе просторе и друге народе“, превлада „историјска незрелост народа и његова окренутост ка прошлости“ и народ се „избави из ропства митова и историје“.

Почетна цена коју Србија плаћа на путу ка ЕУ јесте насилни губитак дела територије и суверенитета. Та цена може бити увећана формално-правним признањем насилних губитака које је претрпела наша земља током агресије НАТО и насилног одузимања дела територије (КиМ), прикључењем НАТО пакту и заборављањем све штете, бола и неправде коју су нам нанели. Поред изнетог, САД од Србије захтевају и очекују да Србија „заборави на љубав према Русији“, да у потпуности прихвати политику САД и ЕУ према Русији.

Управо смо ових дана сведоци појачаних притисака од стране САД на Србију, од које се захтева „да не седи на две столице“, односно да се „окрене против Русије“, јер по схватању САД, „Русија Србији не жели добро“. Представник америчког министарства спољних послова, односно заменик помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове Хојт Брајан Ји, чија улога проистиче између осталог и из снаге државе у чије име говори, главни је протагониста нових-старих притисака на Србију од стране САД.

Многи аналитичари и на пежоративан начин говоре о господину Јиу, исмевају рогобатни назив његове функције, као да је он у приватној мисији, а не да на врло отворен, тврдокоран и претећи начин саопштава поруке америчке администрације, које могу имати далекосежне последице по Србију. Знајући какве је све послове господин Ји обављао у региону, у неким суседним земљама и какве је резултате остварио у интересу САД, можемо рећи да је главна мирођија у балканској политичкој чорби.

САД од Србије захтевају да у потпуности промени своју спољнополитичку орјентацију, да уђе у потпуности у њихову геополитичку сферу, да се истисне сваки утицај и присуство Русије у Србији. Именовани господин Ји заступа искључиво ставове САД и поруке САД саопштава на перфидан начин, са осмехом испод кога се крије и претња и презир. Он српском државном руководству са лакоћом саопштава који су „истински интереси Србије“, „где је њено место у региону, у Европи и у свету“. Иза тих „истинских интереса Србије“ о којима говори господин Ји су у ствари интереси САД. „Отвара нам очи“ и каже ко нам је „пријатељ“, а ко „непријатељ“. Господин Ји не разуме „ирационалност“ српских односа према Русији. „Русија Вама (мисли се Србима) не жели добро“, сматра Ји.

Америчка администрација Русију отворено сматра непријатељем, то многи амерички генерали јавно говоре. Искуство нам је показало која се земља, Русија или САД, показала као пријатељ Србије и српског народа. САД, које су нас бомбардовале, које су нам насилно отеле део територије, убеђују нас да су нам пријатељи, и да су то све чиниле за „наше добро“.

Историјско искуство деловања САД широм света, па и на простору Балкана, нам показује да САД нису земља са укорењеном хуманистичком традицијом, њима је ближе социјал-дарвинистичко понашање праћено лажима, деструкцијом, уценама и сл. Овакав и сличан начин деловања САД у свету не наилази на одобравање многих европских земаља, јер САД, иако имају заједничке елементе са западном Европом, не припадају суштински европској цивилизацији, коју оне називају „старом Европом“. Неки европски политичари, могло би се рећи на оштар начин, анализирају наступ господина Јиа, и његову изјаву да „Србија не може да седи на две столице“. Тако бивши координатор Пакта за Југоисточну Европу Е. Бусек, каже да је Балкан је европско питање, и да САД треба да буду изван тога. Такође, шеф регионалне канцеларије за сарадњу и безбедност у Европи фондације Фридрих Еберт, Рајнхард Крум, сматра да „Србија треба да балансира између ЕУ и Русије и да она за то има могућности и да за себе добије најбоље из тога“. Овакви приступи нису безрезервни, јер Рајнхард Крум сматра да Русија нуди „ограничене опције“ за Србију у односу на ЕУ. У сваком случају, у Европи се могу чути и ставови да Србија може да има сопствени пут, али да настави приближавање ЕУ, уз истовремено пристојне односе са Русијом.

Због реченог, САД настоје да преко НАТО пакта и неких чланица ЕУ које САД сматрају „Новом Европом“ испоље и оствари што већи утицај на Балкану и у Европи, и да потисну утицај Русије искључиво на њене границе. Пошто се САД сматрају главним „заштитницима“ балтичких земаља, Пољске, Румуније и неких других од „претњи Русије“, оне набројане земље сврставају у чврст антируски фронт. У том смислу се из дана у дан појачава негативна медијска кампања према Русији. Та кампања се све више преноси и на простор Балкана. На „деструктивну улогу Русије у Европи“ посебно упозоравају балтичке земље, које истовремено траже од Србије да се дистанцира од Русије, па у том смислу врше притисак и на остале чланице ЕУ.

САД кроз различите медије у власништву америчких фирми, уз подршку домаћих истомишљеника, медијски промовишу западне земље и САД, као највеће инвеститоре у Србији и највеће донаторе, приказујући на тај начин ко је „прави пријатељ Србије“.

САД од домаћих медија и политичара захтевају већу медијску промоцију сарадње Србије са НАТО, за коју сматрају да се медијски маргинализује. Све су ово слаби аргументи у односу на чињеницу да нас Русија није бомбардовала, да нам није отела део територије. Напротив она снажно штити суверенитет и територијалну целовитост Србије.

 

Наставиће се….

 

ГЕОПОЛИТИЧКЕ СИЛНИЦЕ НАД СРБИЈОМ

(Други део)

Изложеност Србије беспризорним притисцима од стране САД, само потврђује њихову ароганцију, садржану у јединственој глобалној моћи, доминацију кроз коју показују позицију господара и оних који морају да им се покоравају, па све до империјализма помоћу кога САД редукују другим државама под њиховом контролом политичку, економску и војну независност.

Медијска офанзива и информативно-пропагнадни рат који је вођен против Србије у функцији обарања режима Слободана Милошевића, и који се води и данас ради афирмације “добрих дела“ која су извеле САД и њихови НАТО савезници током агресије на Србију и у периоду након агресије, током отимања територије Републике Србије, дали су одређене резултате. Индоктринација домаће јавности је значајна. Потврда за ово су поједине изјаве људи у Србији, који су заиста прошли кроз тежак период живота, а који сматрају да нас је НАТО “с правом бомбардовао“, јер нисмо били довољно демократски оријентисани. Још је опаснија изјава В. Драшковића, некадашњег министра спољних полсова СРЈ, да су „НАТО бомбе које су бацали авиони алијансе Милошевићеве бомбе, које је он пунио политичким експлозивом“. Па све до изјаве немачке нобеловке, књижевнице Херте Милер, која каже да су Срби “заслужили“ да буду бомбардовани. Нисмо сигурни да госпођа Милер и господин Драшковић верују у оно што кажу, али смо сигурни да су неки домаћи људи поверовали пропаганди да су оправдана сва војна средства и тортура над народом да би се тај исти народ убедио у потребу “демократске трансформације“.

Суштина америчког притиска на Србију и захтева да се Србија дистанцира од Русије у основи је геополитичке природе. Геополитичке силнице над Балканом и Србијом, које исијавају пре свега САД, а онда и Русија, истини за вољу са различитим мотивима и последицама по Србију, су резултат међусобног сучељавања САД и Русије (о овоме смо раније писали на ФСК). Иза сваког притиска САД на неку суверену земљу, иза њихових војних интервенција стоје прави мотиви, а то су: геостратешки интереси, економски циљеви и геополитичко позиционирање у кључним регионима света.

Слична је ситуација и када је реч о настанку нових држава, подстрекивању сецесионистичких покрета и њиховом признавању. Наиме, за САД је мање важно међународно право, пресудне су геополитичке околности. Подршка коју САД пружају тзв. Косову, да од квази-државе постане држава у пуном смислу те речи, инспирисана је геополитичким разлозима. САД сматрају да је питање “косовске“ самосталности и државности решено и да је преостало само да се Србија довољно притисне да на крају призна његову независност. Иако САД у овој фази не подржавају каталонски сепаратизам, не значи да у некој фази, ради геополитчких промена у Европи, то неће учинити.

Притисак на Србију од стране САД због Русије, непосредно је повезан и са присуством руског утицаја у БиХ, пре свега у Републици Српској. Идеје које су присутне у неким америчким круговима, у институтима (Амерички институт за стабилизацију и транзицију) који раде за потребе америчке владе, а односе се на ревизију „Дејтонског споразума“, подразумевају „распакивање Дејтона“ под покровитељством САД, НАТО и ЕУ, уз истовремно истискивање Русије, као једног од гараната тога међународног споразума.

Ако би Србија изгубила подршку Русије у Савету безбедности (СБ) ОУН, ако би се прекинуле блиске везе између Русије и Србије, онда не би било потребно даље притискати Србију да призна тзв. Косово као државу, јер би то било урађено кроз СБ ОУН и тзв. Косово би добило столицу у УН.

Осионост са којом су се САД окомиле на Руско-српски хуманитарни центар у Нишу само је још један од показатеља колико је за САД важно да се присуство Русије у свакој форми елиминише са простора Србије. Када кажу да “руским хуманитарцима у Нишу не треба дипломатски имунитет, они су само ватрогасци“, заборављају да је у СОФА споразуму, тј. „Споразуму између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“. („Сл. Гласник РС – Међународни уговори“, br. 42/2009), особљу САД дат статус који је еквивалентан статусу административног и техничког особља амбасаде САД у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 18. априла 1961. Такође, Споразум између Владе Републике Србије и организације за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке (који је потписан у Капелену 7. септембра 2015. године и у Београду 14. септембра 2015. године), особљу те организације из НАТО пакта гарантује интегрисаност са особљем Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду. Особље NSPА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО, сагласно Писму о намерама између Владе Републике Србије и НАТО о успостављању Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду, размењеном у децембру 2006. године.

Овом приликом нећемо износити многе друге одредбе наведених и сличних СОФА споразума који иду на штету Србије. По узору на СОФА споразуме које Србија има са НАТО и САД, не постоје никакве препреке да се на исти или сличан начин не реши и статус Руско-српског хуманитарног центра у Нишу.

           Очито је да је и државно руководство Србије лично изложено снажним притисцима, о којима се (не)устручава да јавно говори. Свака власт у Србији док је сервилна и послушна према САД биће „сигурна“ и „поштована“. То ће бити тако све време док буде испуњавала америчке налоге; у противном суочиће се са опасношћу да буде уклоњена. Уколико је председник Србије господину Јиу одговорио на притиске за „октаву више“, и недвосмислено се заложио за суверенитет Србије и њено право да самостално одлучује о својим спољнополитичким потезима, онда је то добар сигнал, у комбинацији са другим мерама. Пошто је председник Србије потенцирао стратешки спољнополитички циљ Србије, а то је улазак у ЕУ, онда се самосталност у спољној и безбедносној политици не може одржати на дужи рок. Руководство Србије жели, како то каже сам председник Републике, да „Србија постане део ЕУ, европски тип друштва, као у већини напредних чланица ЕУ, јер су економски приоритети Србије, пре свега у ЕУ“.

У сваком случају, Србија треба да има своју столицу, а да ли ће она бити искључиво у домаћем дворишту или ће бити мало у једном, а мало у другом (туђем) дворишту, је посебна тема. Имати лоше односе са САД је лоша ствар по једну државу. Само је од тога лошије имати лоше односе са САД, а немати јаког савезника или не бити довољно снажан и јак да се одврати могуће угрожавање суверенитета.

            Уколико Србија жели да настави да се креће за „шаргарепом“ која се зове ЕУ, и да јури европску столицу коју жарко жели, мораће да се све више удаљава од Русије. Удаљавање од Русије значи за Србију и удаљавање од КиМ. Уколико Србија дође у ситуацију да прихвати варијанту која значи обећано запоседање столице у ЕУ, а истовремено јој буде измакнута Руска столица, може се десити да остане без обе столице. Ако САД и ЕУ буде приморале Србију да напусти Русију, тада ће европска столица бити још даља и до ње се неће ићи преко КиМ, него без њега. Србија још увек има обе столице у свом поседу. Уколико се развој догађаја у свету покаже таквим да Србија у догледно време неће моћи запосести столицу у ЕУ, а да ће се све сигурније осећати на руској столици, онда се треба определити за останак на две столице уз задржавање свога неутралног положаја и добрих односа и са Русијом и ЕУ. Односи са САД ће зависити од међусобних односа САД и Русије, затим односа између САД и ЕУ и међусобних односа САД и ЕУ на једној страни, спрам Русије на другој.

            Колико се год чинило да Србији време цури и да се мора политички, па и војно определити и престати са балансирањем, то једноставно није тачно. То потврђује и журба коју намећу САД. Време као чинилац у геополитичким кретањима ће Србији ићи на руку.

 

-

Брисел — Службеници Канцеларије Савета за националну безбедност и заштиту тајних података Владе учествовали су на НАТО обуци из области сајбербезбедности.

Обука је организована у оквиру НАТО програма Наука за мир и безбедност.

Током тренинга, одржаног у Београду и главном граду Естоније Талину од 30. октобра до 10. новембра, 12 службеника Канцеларије бавило се конкретним питањима безбедности информационих система, укључујући кризни менаџмент и заштиту тајних података, саопштио је НАТО.

Тај напредни курс је обухватио комбинацију теоретске и практичне наставе, осмишљене да оспособи учеснике да одговоре на стварне ситуације с којима би могли да се сусретну.

Они су учили како да развију и примене специфичне алате, како би стандарде безбедности информационих система (ИНФОСЕЦ) ускладили с институционалним оквиром.

Генерал-мајор Вело Лоема из естонске Иницијативе за европску сајбербезбедност која је организовала усавршавање, рекао је да је обука била „одлична прилика за проширење сарадње НАТО и Србије у пољу безбедности информација“ и истакао „високу мотивисаност групе која је догађај учинила успешним“.

Србија претходних година постаје све активнија у програму Наука за мир и безбедност, а главне области сарадње укључују сајберодбрану, одбрану од хемијских, биолошких, радиолошких и нуклеарних напада, борбу против тероризма, безбедност животне средине и друге, наводи НАТО.

(Бета)

91.222.7.144/hronika/sluzbenici-vlade-srbije-ucestvovali-u-nato-obuci-iz-oblasti-sajberbezbednosti.html

Од самог осамостаљења Црне Горе и распада Државне заједнице Србија и Црна Гора, може се рећи да се континуирано спроводи антисрпски пројекат којим руководи Мило Ђукановић и врх власти у његовом блиском окружењу. Црногорска власт кроз промовисање црногорске нације изван српског националног корпуса у Црној Гори успешно и злокобно сеје семе нетрпељивости и сукоба. То се додатно поспешује кроз фаворизовање и тихо помагање настанка тзв. црногорске цркве и кроз насилно промовисање „црногорског језика“. Цео тај пројекат марионетска власт у Црној Гори спроводи у сарадњи са појединим водећим чланицама НАТО и са Хрватском у региону. Србија то немо посматра и не чини ништа да се спречи насиље и унитаризација српског народа и његово превођење у нову нацију и веру. Милов режим цео тај насилан процес приказује као демократизацију и „повратак државности“ Црне Горе, у домену свих функција државе и као „одбрану“ од тзв. великосрпског агресивног деловања.

Водеће државе НАТО учиниле су све да тај процес антисрпског деловања има пуну политичку, економску и медијску подршку. Србији је чак скренута пажња да не сме да се „меша“ нити да стане у одбрану елементарних права српског народа у Црној Гори. Албанци су остали и даље национално самосвесни, као и Хрвати у Боки, а Муслимани се у значајној мери изјашњавају као Бошњаци. Једино су Срби располућени у Црногорце и Србе, при чему власт Србима не да ни елементарна национална права, чак ни на нивоу националне мањине иако се одлично зна да по последњем попису у Црној Гори живи око 32 одсто Срба. Проценат би био далеко већи да власт не застрашује и отпушта са посла све оне који раде у државној управи а изјашњавају се као Срби. То је већ устаљена пракса да су Срби непожељни у дравним институцијама, поготово ако су чланови политичких странака, које у програмским опредељењима имају ишта српско. Није јасно зашто режим у Србији последњих 5 година на овакво антисрпско деловање, упорно ћути и спречава да се у медијима ишта говори о тим тешким проблемима, који из дана у дан постају све већи.

Режим у Црној Гори спреман је да спроводи многе измишљене сценарије само да би опстао на власти, те да му такви сценарији служе као изговор за обрачун са опозицијом и са оним појединцима који се најупорније боре за истинску демократију. Тако се измислио и покушај „државног удара“ у Црној Гори, баш за време избора, како би се и на тај начин осујетила могућа победа или значајнији успех опозиције. Државни апарат у Црној Гори, пре свега преко специјалног тужиоца за организовани криминал Миливоја Катнића наводно је у јуну 2017. године “утврдио“ да су докази о покушају организовања државног удара у Црној Гори од 16. октобра 2016. године „необориви“ и да у томе посебан значај имају докази које је доставила српска БИА. За покушај државног удара и атентат на премијера Мила Ђукановића оптужена су и два руска грађанина, како би цела ствар била орјентисана на „руску опасност“ по безбедност Црне Горе. Те лажи су обилато коришћене а и данас се користе у медијској пропаганди Запада.

Црна Гора је по хитном поступку увела санкције Русији, како би се додворила западним моћницима и ушла у НАТО. Срамна изјава црногорских званичнка о рату са НАТО трупама против Срба на Косову и Метохији јесте само почетак поданичког понашања режима Мила Ђукановића и његових сатрапа у власти. Ово обични људи у Србији не могу да разумеју а власт у Србији би требало коначно да схвато да не треба да ћути нити да подржава антисрпску власт Црне Горе, која се није само зауставила на признавању лажне државе Косово. Црна Гора је сада спремна да са НАТО снагама брани ту лажну творевину и терористичку власт шиптарских сецесиониста на Косову и Метохији. То није крај безумља режима Мила Ђукановића, који свим опресивним средствима и методама гуши националне слободе и право српског народа у Црној Гори, као и основна демократска права грађана Црне Горе. Ради се о опакој тиранији која је спремна све да учини зарад опстанка на власти и очувања стечених привилегија и капитала, углавном криминалом и корупцијом. Уцењен од стране неких центара моћи са Запада, Мило Ђукановић ће учинити све да опстане на власти и неће је предати мирним путем јер мора да положи рачуне за дела која су учињена супротно националним интересима народа у Црној Гори. Зато је режим развио механизме уцене дела бирачког тела и поступке разбијања и уцене опозиције, како би одржао власт и у блиској будућности.

Да би опстао дуже на власти режим Мила Ђукановића је учинио све да што пре уђе у НАТО, како би се додворио водећим силама Запада и био аболиран за све оно што чини на гушењу слобода у Црној Гори против опозиције и представника српског народа. У том смислу опредељени су да учине шта год треба како би се угушио српски карактер Црне Горе и присуство Српске православне цркве, а потом учинио потпун отклон и од Русије. Бројне су изјаве црногорских званичника који своје антисрпско деловање правдају верношћу и доследним извршавањем обавеза у оквиру НАТО.

Један од њих је свакако црногорски министар одбране Предраг Бошковић, који је истицао да је спреман да упути јединицу на Косово и било где друго ако то затреба: „У договору са нашим савезницима бисмо свакако, у било којој варијанти, учествовали у било којој акцији коју НАТО дефинише као заједнички договор свих 29 чланица. Било да је то Косово, било да је то неки други део на земаљској кугли, без обзира на наше унутрашње политичке прилике”. Поводом изјаве потпредседника Владе Русије, Дмитрија Рогозина, да је улазак Црне Горе у НАТО уперен директно против Србије, а не против Русије, Бошковић је рекао да су те речи у ствари биле „више порука Србији, него Црној Гори”. Чак тврди да је улазак Црне Горе у НАТО и у интересу Русије. Министар војни тврди да су руски обавештајци покушали прошле године да изазову крвопролиће и како је рекао, да убију бившег премијера Мила Ђукановића.

Бошковић, такође сматра да је интерес Србије да буде део Северноатланског савеза, и да је „пут ка Европској унији значајно олакшан претходним учлањењем у еверноатлански савез”. „Сведоци смо да у Србији не постоје недоумице око тога да ли су европске интеграције приоритет земље. Дакле, и од власти и од великог дела опозиције видимо да су опредељени ка европским интеграцијама, али смо исто тако сведоци да европске интеграције тешко могу доћи без претходних евроатланских интеграција. То свакако нећете чути са било које адресе, а ја бих волео да ме демантују и да то буде један модел који ће негде за касније бити могућ”, каже Бошковић и додаје: „Лекције из прошлости су нас научиле да неутралност није баш опција”. Тако Милов режим има све више улогу „НАТО саветника“ према Србији и учи је шта треба чинити у будућности. Народ Србије никада се није на демократски начин изјаснио да ли жели у ЕУ, него прошле а и актуелна власт „говоре у име народа јер знају шта народ жели“ и да је то „једини пут“ који нема алтернативе. Испитивања јавног мњења говоре супротно, да народ све мање жели да се Србија интегрише у ЕУ, док идеја о интеграцији у НАТО нема подршку ни 15 одсто бирачког тела. Зато „провиђење“ и препорука министра Бошковића нису добро дошли у Србију.

Због негативног расположења народа у Црној Гори према НАТО-у није ни расписиван референдум иако је то некада у НАТО-у била обавеза, када је НАТО имао већи углед у Европи. На питање да ли је ипак требало спровести референдумско изјашњавање о уласку Црне Горе у НАТО и колико најаве опозиције да ће, уколико дође на власт, поништити одлуку о чланству у Алијанси, Бошковић истиче да је „…одлука о уласку у NATO била легална и легитимна“. Додаје да би значајна већина грађана, и да су изашли на референдум, била за чланство у НАТО. „А зашто нисмо то урадили, постоје практични разлози. Један је што су много мањи догађаји изазивали турбуленције у црногорском друштву“.1У овакво образложење не верује сигурно ни министар Бошковић.

Ђукановићев обрачун са опозицијом око стратешких питања Црне Горе, чланства у НАТО-у, српском језику и положају Српске православне Цркве, скоро да се спровео уз помоћ или „немешање пријатеља“ из Србије. Петог јуна 2017. године Црна Гора је постала чланица НАТО. Јавност у Србији и поред медијске пропаганде у Црној Гори и антисрпских потеза њених званичника осећа тамошњи народ као своју браћу и сматра да ће проћи време режима Мила Ђукановића и да ће доћи на власт нове снаге које се неће стидети свог српског порекла и већинског православног карактера.

Оно што посебно брине црногорску власт данас јесте све већи успон и углед опозиције у народу, па предузимју различите манифетлуке да умање и каналишу вољу народа до наредних председничких избора, када ће се вероватно поново кандидовати испред власти Мило Ђукановић. Страх власти посебно је појачан пошто је опозиција на последњим локалним изборима освојила власт у Будви, Котору и Херцег Новом. Такође, успешно је спроведен бојкот избора у Ђукановићевом родном Никшићу, јер је на изборе изашло само око трећине гласача.

Криминалализованом Ђукановићевом окружењу, “појачаном“ Бебом Поповићем и Пинк телевизијом из Србије, очигледно је да се опозиција мора дезорганизовати и разбијати на све начине. Први на удару је био Демократски фронт (ДФ) као највећа опозициона групација. Михаило Чађеновић, возач посланика и вође Нове српске демократије Андрије Мандића, ухапшен је 7. фебруара 2017. године по налогу Специјалног државног тужилаштва због сумњи да је припадник „терористичке проруске организације“, која је наводно требало да изврши државни удар. Неколико дана касније, на захтев главног специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића, Административни одбор Скупштине Црне Горе предложио је Скупштини ЦГ да укине имунитет посланицима Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. Катнић је без икакавог правног доказа осумњичио посланике за стварање “терористичке организације“.

Катнић је након уласка у Црне Горе у НАТО изнео и нове оптужбе против опозиције.2 У том контексту, посланици владајуће коалиције у Скупштини Црне Горе су почетком јула 2017, на захтев специјалног државног тужиоца укинули имунитет посланику Демократског фронта Небојши Медојевићу. Оптужен је за “прање новца“. На основу оваквих оптужби, хапшење посланика опозиције у новој држави чланици НАТО је требало да уследи у јулу 2017. Међутим, посланици ДФ су се окупили у Народној скупштини спремни да пруже отпор. Да би ситуација била још незгоднија за власт, у згради Народне скупштине се појавио и немачки амбасадор, подршку су дали Дорис Пак и немачка СДП, испред здања се појавио и митрополит Црногорско-приморски Амфилохије. Коначно, ДФ је био најавио и долазак својих присталица испред Народне скупштине и велике демонстрације у случају хапшења.

У истом периоду, власт подстиче и потхрањује сукобе у мањим опозицоним партијама попут Демоса и СНП. У Демосу “побуну конструктивних снага“ предводи Горан Даниловић, а у СНП Александар Дамјановић.

Амбасада Србије у Црној Гори на челу са Зораном Бингулцем континуирано даје потпуну подршку властима у Подгорици уместо да штити држављане Србије, који су похапшени за тзв. „државни удар“. Слично се понашала и конзул Србије у Црној Гори, Драгана Вапа, која је вршила притисак на притворенике поводом „државног удара“.3

Зоран Бингулац скоро никада није реаговао поводом кршења права и угрожености Срба и Српске православне Цркве у Црној Гори. Он је у потпуној колаборацији са режимом Мила Ђукановића и добро би било да га тај режим и плаћа. То је човек који за ово време није убележио ни један резултат на заштити српских националних интереса у Црној Гори.

Много више од наводних аргумената у отвореном писму увређеног Бингулца о његовом раду говоре ставови српских партија, српских културних и друштвених радника, представника медија и свих оних који су у Црној Гори данас угрожени само због своје националности, а које би Бингулац требао да брани, уместо што их продаје. Човек који има част би, у таквој ситуацији, отишао сам или би морао бити отеран. Верујемо да ће Србија што пре увидети потребу за таквим кораком, јер је то избор између националних потреба и потреба Бингулца. Једна од те две категорије обилато је намирена у претходне четири године.4

Када се овако понаша амбасадор Србије у Црној Гори, онда не сме да нас чуди самовоља црногорског министра одбране. Министар одбране Предраг Бошковић нашао се на удару јавности у Црној Гори јер спроводи неразумне и дискриминаторске потезе према припадницима српске националности. Без јасних критеријума, отпустио је или пензионише 22 официра и подофицира. Такав поступак је осудио чак и вишедеценијски саветник и пропагатор сепаратизма у Црној Гори и НАТО лобиста, генерал у пензији Благоје Граховц. Он оцењује чак да министар Бошковић спроводи националну, али и партијску дискриминацију у Војсци Црне Горе: „Војне јединице су претворили у партијске ћелије ДПС-а, а увидом у националну структуру отпуштених војника може се видјети какву етничку дискриминацију министар спроводи. Министру су законом дали надлежност да отпушта војнике под тобоже повољним условима, а да они нису уређени другим законима који регулишу права из пензијске и социјалне области. Сигуран сам да ћемо ускоро бити свједоци отпуста војника по овом основу и то оних за које ДПС процјењује да или нису њихови гласачи или да су српске националности“.

Према виђењу потпуковника Војске Црне Горе, Ненада Чобељића, главни проблем није само тај што је отпуштањем војника „министар прекршио закон и направио кривично дјело“, већ је у овом случају много већи проблем што државни органи игноришу министрову намјеру да се обрачуна са синдикатом који има критички став. Истакао је још и следеће: „Јасно је да људима као што је министар одбране такве ствари сметају и због тога је овакав његов потез био и очекиван, с обзиром да се ради о таквом типу личности. То указује на неко могуће даље незаконито поступање министра одбране, тако да теме о којима треба разговарати јесу шта је позадина свега овога, који су то нови потези и размишљања министра одбране и шта када постигне циљеве које је себи поставио у смислу прилагођавања војне структуре својим личним потребама. Ја сам, подсјећам, неколико пута упозоравао да народ Црне Горе тога треба да се плаши“.5

Контроверзе по том питању изазвале су и недавне изјаве министра Бошковића да је одлука о отпуштањима војника донесена у кооперацији са Војно-обавјештајним одјељењем Војске Црне Горе, након чега је Директорат за људске ресурсе саопштио да отпуштени војници „не заслужују да буду дио одбрамбеног система Црне Горе“. Још само што нису додали да су Срби и да за њих места нема. Ни на овакву дискриминацију Србија не реагује и упорно ћути.

Потпуковник Ненад Чобељић, председник синдиката Војске Црне Горе истиче: „Моје лично увјерење је да је у питању више облика дискриминације. Врло је могуће да су у питању и национална и политичка дискриминација, а можда и још нека. Ја то не могу да потврдим без државних органа који то треба да утврде, и због тога ми организујемо протесте и организоваћемо их још. Дискриминација је сигурно у питању, ја вјерујем и више њих, и увијек је важно да се то испита“, истакао је потпуковник Ненад Чобељић. Бројна отпуштања и насилно пензионисање припадника Војске Црне Горе само показују да „министар одбране хоће да се ријеши свих оних који критикују рад Министарства“ и који безусловно не спроводе слуганску политику Подгорице па и непријатељство према српском народу.6

Поред тога што се режим у Црној Гори непријатељски понашао према Србији и српском народу у целини, за време признавања лажне државе Косово и демаркације граничне линије, те у време гласања за пријем тзв. државе Косово у УНЕСКО и друге међународне организације, данас чини све да се у оквиру НАТО-а промовише кроз уступање инсфраструктуре широм Црне Горе па и кроз употребу јединица Војске Црне Горе, ако то затреба према „непослушним“ Србима на Косову и Метохији, а убрзо и кроз учешће у борбеним групама НАТО које се концентришу према Руској Федерацији. Такав издајнички однос није до сада забележен у историји српско-црногорских и руско-црногорских односа. По томе се актуелна црногорска власт и политика све мање разликује од проусташке власти у Хрватској и са њима све отвореније и сарађује у свим областим. То је та, у суштини проусташка Црна Гора или „Црвена Хрватска“, коју Штедимлија описује на један непримерен начин фалсификовања историјских чињеница. Нажалост таква историја и политика актуелне власти Црне Горе постала је основ за развијање антисрпских осећања и потискивања свега што је српско.

Постоји све више индиција да ће режим Мила Ђукановића почети да хапси челнике српских опозиционих странака, којима је већ прилепљена етикета „непријатеља Црне Горе“, који раде за интересе Русије. То у суштини није ништа ново. Тако су радили и комунисти у Црној Гори за време Другог светског рата и у поратном периоду, убијајући своје идеолошке противнике на најзверскији начин или шаљући их на Голи оток, као познато Титово мучилиште.

„У коначном сукобу двију супротности, Исток—Запад, у Црној Гори, а у недостатку оних политичких разлога који су наводили Његоша да се оријентира према истоку, у овој земљи данас односи тријумфалну побједу дух западне културе и цивилизације, дух одбране традиција чуваних вјековима од предака данашњих Црногораца. Вођена тим духом она полази у будућност путевима, којим се крећу велики западни народи, а да ли ће њено кретање бити за њима или са њима, зависиће од брзине, којом ће Црна Гора стрести са површине лица свога наслагане слојеве мртве историјске прашине, коју су за собом оставили мучни догађаји из њене дуге прошлости.“7 Оваква филозовија деловања јесте у корену режима Мила Ђукановића и сатрапа који га подржавају.

Следећи проблем који се поставља све више као брана између Србије и Црне Горе јесте у томе што режим у Подгорици сервилно и беспоговорно извршава све налоге НАТО пакта. И ако је НАТО за време пропаганде око пријема Црне Горе изјављивао да неће градити базе на простору те државе, ево већ се увелико разговара да ће се то десити у блиској будућности. Ти планови око изградње нових база ће бити реализовани током наредне две године, до 2019. године. „Са великом вероватноћом, једна база ће се појавити на обали, а друга у планинама.8 НАТО жели са тим да дефинитивно загосподари Црном Гором и да изградњом нових база и са већ постојћим на Косову и Метохији има јак ослонац за базирање снага на Балкану у другом оперативном ешелону.

Све се радило у великој тајности од народа Црне Горе, али је ипак опозиција успела да дође до докумената који несумњиво говоре у прилог тези да се ради о погодним локацијама за базирање и распоред радара и извиђачких система. Тако је и Милан Кнежевић обелоданио те намере режима у Подгорици: „Овом приликом желим да црногорској јавности доставим урбанистички пројекат урађен у Министарству одбране, а односи се на планину Сињајевину. Према овом плану, пројекат би требало да третира читав превој Сињајевине, од почетне тачке у Вучју у општини Колашин до завршне тачке Корман код Жабљака, док би централна тачка пројекта била планина Ружица. Овај простор представља идеалну геостратешку позицију за инсталирање радара и војне базе, преко које би НАТО остварио потпуну обавјештајну контролу над Западним Балканом“.9

Убрзо се огласио НАТО да побије изнете информације опозиције у Црној Гори. „У Црној Гори неће бити активности НАТО-а без консензуса црногорске владе. НАТО је само тамо где му та земља пружи добродошлицу. Нема планова за базу док нас не позову“, истакао је Јенс Столтенберг, одговарајући новинарима у Бриселу на молбу да прокоментарише наводе опозиционог Демократског фронта да Алијанса планира да инсталира базе у Црној Гори.“10

Сваком је јасно да је информација НАТО упућена јавности а да то у реалном животу није тако. Црна Гора се неће питати о евентуалном подизању НАТО база, јер уласком у ту војну машинерију држава је изгубила ту врсту суверенитета над својом територијом, морем и ваздушним простором. О плановима Алијансе коначну реч даће неколико њених најмоћнијих чланица које ће превасходно штитити своје националне интересе и неће ни о чему питати Подгорицу.

Из наведених догађаја и понашања црногорског режима, са пуно аргумената могу се извести поражавајући закључци о карактеру и суштини положаја српског народа у Црној Гори. Данас је тешко бити Србин у Црној Гори а још теже политички деловати у оквиру такозваног вишепартијског система. Тешко је схватљив парадокс у држави чије се становништво све до настанка бивше СФРЈ изјашњавало као Срби, да то данас не могу да чине без последица. Читаво време до распадаа бивше СФРЈ комунисти су промовисали настанак црногорске нације и њено насилно удаљавање од суштине српског националног бића, коме припадају. С намером да унапреди статус и положај Срба, у Црној Гори организоване су политичке партије, које су од режима Мила Ђукановића означене скоро као непријатељске и проруске организације.

Без промене устава и гарантовања колективних права српском народу у Црној Гори није могуће афирмисати елементарна права и слободе за Србе, као и друге народе који живе у Црној Гори. Тако је Нова српска демократија иницирала промену Устава Црне Горе.

Самим изјашњавањем као Србин у Црној Гори, аутоматски је човек дискриминисан јер су му знатно умањене шансе за запослење у државним институцијама, јавној управи, болницама, школама, војсци, полицији, безбедносним службама и сл. Док се по попису највише грађана изјаснило да говори српски језик, актуелна власт је учинила насиље кроз промоцију тзв. црногорског језика.

Потребно је учинити све да се у складу са међународним и европским правом обезбеде колективна и индивидуална права Срба у Црној Гори, јер на то упућују и резултати последњег пописа. Још при доношењу Устава Црне Горе 2006. године српски представници тражили су да Устав уважи реалност у Црној Гори зато што је она вишенационална држава, у којој не постоји већински народ па је био предлог да два најбројнија народа у Црној Гори, а то су Црногорци и Срби, буду конститутивни народи, а и да сви други народи којих има преко пет одсто у становништву Црне Горе, стекну статус конститутивности. Да није било комунистичког проглашења и конституисања црногорске нације, не би се данас говорило о угроженом положају српског народа у Црној Гори. Српска православна Црква и српски језек, остали су на бранику српства у Црној Гори, па су од режима препознати као највећи проблем за даље национално и верско унијаћење српског народа.

Под плаштом Црне Горе као грађанске државе Ђукановићев режим у свакодневном животу кроз дискриминацију присиљава Србе, а посебно младе генерације да се одричу вере прађедовске, Његоша и свог националног порекла.

„Дискриминација Срба утемељена је у Уставу Црне Горе. Дакле, Срби су, што се оно каже ни на небу ни на земљи. Немају никакав статус и не постоје у правном поретку Црне Горе, већ су једноставно предмет бруталне политичке, националне, економске и културне дискриминације, сеграгације и обесправљивања“, подвлачи Алексић у интервјуу датом за Спутњик.11

Једино се променом Устава Црне Горе и проглашењем аутономије у општинама где чини већину, могу отклонити аномалије и самовоља црногорског режима да дискриминише Србе, као народ који чини трећину становништва земље. Успостављањем уставне равноправности српског народа могуће је афирмисати национална и грађанска права.

Потребно је да се уставно изједначи српски језик са такозваним црногорским језиком. Данас у Црној Гори може да се користи бошњачки, хрватски и албански језик али српски језик не.

Заштита српског језика и ћириличног писма у Црној Гори јесте стратешки интерес целог српског народа, али тако власт у Србији не делује нити тражи од званичне власти Црне Горе да се то и деси. Тако би српски језик постао званичан и службени у свим општинама у Црној Гори, које су по попису већински насељене Србима. На основу конститутивности, као народ, Срби треба да имају своје представнике у свим институцијама законодавне и извршне власти и да користе српску заставу и остале симболе и нацонална обележја.

Без остварења колективних права српског народа у Црној Гори, у складу са европским законодавством, илузорно је причати о интеграцијама Црне Горе у ЕУ. Сигурно је да ће НАТО и његове водеће силе, пре свега САД и Немачка, чинити све да се не афирмишу права српског народа у Црној Гори, те да се континуирано развија антисрпско деловање, посебно у ситуацији ако Србија остане доследна у спровођењу војне неутралности и не пристане на губитак Косова и Метохије.

 

 

 

 

 

1 Танјуг, Факти, 30.06.2017.

2 http://www.vijesti.me/vijesti/njemacki-sdp-brine-nas-najava-hapsenja-medojevica-945235

3 Амбасада Србије вршила притисак и на Бранку Милић“, ИН4С 21. јун 2017.www.in4s.net/branku-milic-pokusavala-da-slomi-ambasada-srbije/

4 https://govorisrbija.rs/snp-1389-optuzuje-ambasadora-srbije-u-cg/

5 http://srbin.info/2017/11/01/nova-istraga-poturica-cistka-srba-iz-crnogorske-vojske/

6 http://srbin.info/2017/11/01/nova-istraga-poturica-cistka-srba-iz-crnogorske-vojske/

7 Савић Марковић Штедимлија, Црвена Хрватска, Лаус, Сплит, 1991. (претисак издања из 1937.), стр. 26-38.

8 http://informer.rs/vesti/balkan/159308/NATO-GRADI-DVE-BAZE-CRNOJ-GORI-Lider-Milan-Knezevic-razgovoru-Izvestja-OTKRIO-TAJNI-PLAN-ALIJANSE

9 http://srbin.info/2017/11/07/evo-gde-ce-biti-nato-baze-u-crnoj-gori-radi-se-jednoj-poznatoj-planini/

10 http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2931206/stoltenberg-bez-nato-baza-u-crnoj-gori.html

11 https://rs.sputniknews.com/analize/201708181112330773-srbija-crna-gora-veze/