четвртак, јануар 18, 2018

Тагови Вести таговане са "НДХ"

НДХ

Регионом као баук кружи серија „Сенке над Балканом“, у којој  се појављује и адвокат Анте Павелић! Али, њено приказивање још нису откупили  хрватски дистрибутери, страхујући од „четничке“ визије драгог поглавника, али још више од његових драгих поклоника у Загребу!

Сваки је злочинац био мала беба и нечији несташни син док није прекорачио ону линију која га издваја од човека са савешћу, те тако и Анте Павелић, који још није довољно расветљен код Срба, којима је плански нанео геноцид, немерљив у нормалном свету.

Иако се упорно казује да је херцеговачког порекла, то није тачно, изузев да га је мајка родила у месту Брадини (општина Коњиц), где је отац тада радио као железнички радник!

Пореклом је Анте Личанин, из места Криви пут, до ког се стиже цестом из Сења за то завучено село некадашњег среза Бриње, жупаније Лика и Крбава, у Двојној монархији.                             

Да се Анте осећао Личанин, казује књижевник  Малапарте, описујући то у роману „Kaputt “, где је она стравична сцена са кошаром од двадесет килограма српских очију, поклоном за рођендан од његових драгих земљака-Личана (Хрвата,наравно), који су баш вредно радили да то и сакупе, да има чиме да „храни мачку“!

Брињаци су некад били познати минери- гастарбајтери, у деветнајстом веку радили су на свим  европским железничким тунелима, а до Другог светског рата широм света, преко компанија из Немачке и Белгије, али малом Анти (као одраслом) није било намењено руковање кордом и динамитом, већ да постане креатор хрватског геноцида!

Да би некако потакла покрштавање Сењских ускока, основала је RKC Сењску бискупију, јер домаћи становници нису лако разумевали чакавце, свештенике са острва Крка где је била бискупија, притом измишљајући  причу о првој штампаној хрватској књизи на глагољици, и то  у штампарији самостана Модруш, дакле на подручју Војне Крајине (тада већински српске!).                                                                                 

Тако се у Сењу запатише фратри, изразити србождери, намерни да затру ускочке српске, православне корене, а најлепша православна црква на Јадрану била тада управо у Сењу, али је одмах по проглашењу NDH разорена до темеља, да се заборави на њено постојање, а још више да су ту ускочке вође молиле Св.Николу, највећу силу на мору, када би силовито кренули на Отомане, или и те кварне Млечане, у својим лађицама, али и пешке.             

Временом, постадоше брињаци- католици појам  франковаца и србождера да их надалеко нема,  нечуди стога,  да је  из  такве средине породица малог Анте понела бескомпромисно србождерство, као драгу тековину свих „правих“ Хрвата!

Школујући се мучно, али уз помоћ RKC, завршио је Анте правне студије у Загребу, још као млад улазећи у политичке воде, нарочито  као адвокат у загребачкој канцеларији која је заступала HSP(Хрватска странка права) у њеним честим споровима.

После стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, постаје Павелић секретар те HSP, као најагилније  антисрпске  партије,  у тек  створеној заједничкој држави.

Зато бивши аустроугарски генерал, и окупаторски управник Србије па потом Црне Горе,  Стјепан Саркотић, из Граца где се склонио да не буде суђен за своје злочине, успоставља контакт са Антом, планирајући да га користи за своје разарање новостворене државе, повезујући га са групом бивших официра КуК који већ делују у Пешти, ослоњени на мађарски генералштаб који планира будућу ревизију мировног уговора, да некако поврати „своје“ некадашње територије.

Службујући  у адвокатској канцеларији која почиње да брани све терористе, вмроовце, комунисте, црногорске сепаратисте, упознао је Анте Секулу Дрљевића, адвоката и већ афирмисаног антисрпског „борца“ који има контакте и са шиптарским побуњеницима, улазећи тако заправо  у сложене међуодносе са свим антисрпским снагама, у новој држави.  

После процеса групи вмроовских терориста у Скопљу 1927. године, почиње нераскидива веза будућих пријатеља-србождера, Ивана-Ванче Михајлова и Анте Павелића, што је  Анти донело повезивање  са талијанским фашистима, са којима је и Ванчо већ има контакте преко Шиптара из Албаније, које успешно користи талијанска војна служба у свом разбијању Југославије.

Али, те 1927.године, почиње истовремено и дружење британске тајне службе са Антом, као потенцијално корисним противником краља Александра, који упорно одбија сваки покушај острвских покварењака да му натакну свој улар, у жељи да мање следи француске узоре!

Као посланик, био је Анте и на оном трагичном заседању југословенске скупштине у јуну 1928.године, али је баш то јутро изненада отпутовао натраг у Загреб, избегавши тако гневног Пунишу, дал` случајно,  остало је  неразјашњено,  јер Антини  биографи о томе не казују!

После проглашења Шестојануарске диктатуре, обавештен о намери државе, запутио се журно у Беч, где га по ранијем договору сачекаше Саркотић и Перчец, тадашње вође хрватске политичке  емиграције, да би ту примио детаљна упутства, а потом преко Мађарске и Румуније стигао у Софију, радосно дочекан од Ванче Михајлова. Као резултат њиховог брзог договора  потписана је „Софијска декларација“, план за уништење државе Југославије, и повод за осуду Анте на смрт у отсутности, зато га аустријске власти протерују из Беча у Немачку, али он убрзо одлази у Италију, срдачно прихваћен од Мусолинија, а драги Ванчо ће скокнути до Јанка Пусте да организује први усташки терористички курс, где су вмроовци били инструктори, нарочито за диверзије и атентате, а мађарски официри снабдевачи експлозивом и оружјем, али не мађарског порекла да се не откривају, док их не открије југословенска шпијунка Јелка Погорелец, која ће то скупо платити након проглашења NDH. Имала је успешан фризерски салон у Сарајеву, док и њој усташе нису средиле фризуру, због издаје хрватског домољуба Густава Перчеца у Мађарској, кога су они сами погубили као неопрезног (али, после Јелкине приче).

Југословенски полицијски аташе у Бечу, Милићевић,успешно је плео конце око Анте, али је његов помоћник Бедековић, који у Бечу јури комунисте, дао и уши и очи својој сабраћи, те се та игра вукла све до проглашења NDH, када ће он постати први шеф усташког редарства у Загребу.

Ипак, уплашен од српских четника далеко више него од државних полицајаца, Анте није тако слободно лепршао по свету, верујући искрено само пријатељу Ванчи, већ доказаном борцу против тих четника, који само бране народ и државу од непријатеља.

У Италији ће написати „Начела усташког покрета“, као темељни акт своје политике србождерства и планираног уништења прекодринских Срба, подржан од ревизиониста из некадашње Двојне монархије, свештенства и врха цркве у Хрвата, али и од Влатка Мачека, вође ХСС, коалиционог партнера Драгише Цветковића, који ће наследити Стојадиновића, најуспешнијег  прогонитеља усташа у емиграцији, свесног колико су они дубоко уграђени у бановински апарат у Загребу, Сплиту, Бањалуци и Сарајеву, као наслеђени трагови некадашњег аустроугарског србофобног система! Подржан је Анте и од коминтерновских комуниста, који ће  после победе над фашизмом то упорно негирати, прогонећи оне који казују ту истину о којој су и сами комунисти писали у листу „Пролетер“, за постојања краљевине!

Док је писао та „начела“, мало се бавио и  атентатом на Александра у Загребу, па мало и усташким „велебитским устанком“, тек да се заради за смештај и храну у Италији.

Када почну припреме немачке војске за освајање Југославије, добивају усташе и Павелић доминантну улогу, пошто Мачек није прихватио претходну понуду да он буде тај чинилац, те се од тада Анте налази стешњен између Хитлера и Мусолинија, дубоко уплетен у њихове планове.

Остало је неразјашњено, учешће усташа у Шпанском грађанском рату, где су доспели  преко  комунистичке везе из белгијске колоније хрватских гастарбајтера, да се додатно обуче за рушење Југославије као савезници комуниста, што потврђује споразум из робијашнице у Сремској Митровици. Али, још није разјашњена ни пуна улога Павелића (писмено тражио од Хитлера) у операцији наводног „убацивања“ бивших шпанских добровољаца из окупиране Француске, етапним путовањем преко сређене Немачке до Загреба, да би у организацији „јаке“ загребачке  комунистичке групе били упућивани широм NDH, чак и у окупирану Србију, да изведу сукоб са антифашистичком ЈВуО, предвођени бившим аустроугарским подофициром Brozom, док у самом Загребу, бивши морнаричко-технички подофицир КуК Јосип Копинич води обавештајни пункт Коминтерне, после свог радног повратка из Шпаније!

Та шпанска веза, остаје енигма на Антином животном путу, јер је и он сам након рањавања у Аргентини, најсигурнији смештај нашао у Шпанији код Франка, где ће у миру смишљати нове терористичке акције против друге Југославије, док  га  смрт у томе не омете.

Стварајући легенду о њему, испеваће усташки емигранти стих „У Мадриду гробница од злата, у њој лежи вођа од Хрвата“, који су радо певали на својим дернецима, али све чешће и у самој Југославији, нарочито од када је друг Бевц (Едвард Кардељ) почео да њом успешно „федерира“!

Данас је та гробница Анте Павелића, обавезна туристичка дестинација свих организованих хрватских  тура у Шпанију, као свето место хрватске „неодвисности“!

Село Криви пут, није данас толико популарно, јер би се побунили херцеговци који и даље упорно гаје лаж о пореклу Анте, али зато фратри из Сењске бискупије радо сврате, да се надишу „чистог хрватског зрака“, који су организовано продавали по трговима лепе њихове у лименкама далеке 1990.године, још док су били само део заједничке државе Југославије.

Време је да најзад почне замршено расплитање енигме Павелић, и значајног утицаја управо из оних европских земаља које данас тако упорно планирају нову „југосферу“, као намеравани  конопац око врата српском народу, који заиста мора да прекине сваку причу о таквом рециклирању, да му се поново не рециклира неки нови Павелић, из ватиканско-бриселско-натоовске реторте!

Само, расплитање ове енигме, не би смело да почне нарученим телевизијским причама, већ озбиљном свеобухватном студијом, коју тај монструм и заслужује, али без  утицаја „драгих пријатеља и саветника“, који се баш радо мешају још од далеке 1918. године, наравно случајно!

 

Oвогодишњи Међународни београдски сајам књига обележила је прљава беседа острашћене ћерке румунског фолксдојчера, лауреата Нобелове награде, што јасно казује како се тргује и са тим признањем, које је додељено за књишке описе прогона неистомишљеника у некадашњој земљи једноумља, конкретно у Румунији у време Чаушескуа, али је порука да се то чињење учило у совјетској школи код тих „окрутних“ Руса, који су такви зна се већ вековима, како то учи добра католичка Европа!
Наступ маторе Швабице, приређен је у оквиру презентације програма „један језик, четири државе“, те је тако потпуно засенио дело младог ствараоца, које би барем код Срба требало да побуди далеко веће интересовање, тим пре што је писац дела аустријски Немац, а тема актуелна, а намера високо морална!
Ипак, превод његове књиге на српски, пратио је и пригодни интервју Танјуга, у ком аутор наглашава детаље који заслужују посебну пажњу!

Вилхелм Куес написао је роман, намерно га назвавши „Дијанина листа“, обрађујући тако врелу тему, од које упорно беже европски моралисти и у Загребу и у Београду, у Сарајеву ни не хају, док у далеком Бриселу ни не знају, да је уопште објављена таква књига, и то у европској земљи, чланици њихове уније.
Сам аутор признаје, да је све око овог романа почело када је 2015. године из његове издавачке куће „Тиролиа“, која се већ 100 година налази у Инсбруку у кући где је рођена Дијана Обекснер, удата Будисављевић, њему понуђено да напише књигу о њој, и њеном хуманом делу!

Куес се смело упустио у истраживање свих детаља њеног племенитог подвига, и прочитао око стотину пратећих књига и докумената, згрожен описима бестијалности усташких злочина и равнодушности средине у којој су почињени, уз благослов душобрижника RKC, јер усташе увек истичу да су они католички фашисти, што црква никада и никако, није до данас демантовала.

Ипак, писац је свесно, храбро и одлучно ушао у борбу за истину, о Дијани Швабици и њеном подвигу у време европског ужаса, који је у NDH имао своју кулминацију стварањем дечјег логора за Српчад у Јастребарском, после проведене казнене усташко-домобранске „пацификације“ Козаре, коју данас приказују као „заштиту пучанства од утицаја четника“!

Описујући почетак свог сложеног осмишљавања будућег дела, аутор наглашава битан детаљ –„Од Сивлије Сабо ( унука Дијане Будисављевић!) добио сам цензурисану верзију немачке верзије дневника. У њој недостају личне напомене, приче породице, недостају личности, а и читаве епизоде“ (реч је о загребачком издању Дијаниног дневника, штампаном у читавих 700 примерака, још 2003. године!).

Међутим, Силвија Сабо је аутору дала и немачку верзију Дијаниног дневника, раздрагана да ће један аустријски земљак да напише роман, али је после читања коначне верзије романа пре издавања књиге, била толико срдита, да је чак и покушала да спречи само издавање! Куес, такво њено понашање тумачи речима — „Не знам шта јој је толико сметало. Било је назнака да су јој посебно сметали описи усташких злочина. Али, о томе се мора писати. Па, већина људи који су помагали Диани, били су католици, Хрвати, они су спасавали српску децу. Како не разуме да то гради мостове између земаља, а моја је намера да то покажем“!

Истиче ноторну чињеницу, да је за Оскара Шиндлера, немачког индустријалца који је спасао 1200 Жидова, чуо цео свет, и филм је снимљен о том подвигу, а Ирена Сендлер, спаситељка 2500 жидовске деце из Варшавског гета, била је две године заредом номинована за Нобелову награду за мир, док за подвиг Дијане Будисављевић, у самој њеној родној Аустрији знају тек ретки појединци!

Наглашава, да су на то утицале бројне околности, али издваја детаљ да Дијана није могла бити комунистичка хероина, јер је била конзервативна католкиња (притом удата за Србина!) која је из хрватских логора спасавала српску децу!

Комунистички режим у Југославији, морао је да се одлучи, како ће се односити наспрам хрватског фашизма у самој земљи, поступили су као и у Аустрији и Немачкој, да се што мање говори о томе, како не би било наводног раздора у друштву, те је зато Дијана била непожељна.

Други битан детаљ о ком аутор говори је сазнање, –„Србија у западној Европи има лош имиџ. Посебно у Аустрији, где се од малена учи парола из Првог светског рата ‘Србија мора умрети’, медији су и за време ратова у Југославији Србе приказивали као злочинце и лоше момке“! Ето, упркос толиког убеђивања еурофанатика у Београду, да нам је Аустрија водиља на путу који нема алтернативу, овај писац храбро казује аустријску стварност!

Он наводи да станује недалеко од Блајбурга, и да сваке године виђа поворке фашиста у том граду –„Нису ту само хрватски фашисти и политичари, већ и аустријски, немачки, чешки, пољски, фашисти који долазе из целе Европе“!

Дакле, Блајбург отворено постаје својеврсно европско фашистичко светилиште, што медији у Србији упорно избегавају да објаве, биће да им не замере они што постављају услове за даље путовање у „породицу срећних народа“!

У својој књизи, Куес је обрадио и сусрете Дијане Будисављевић са хрватским првосвештеником Алојзијем Степинцем, наглашавајући – „Он је у више наврата одбијао Диану. Тек након бројних интеревенција је помагао и све пребацио на Каритас. Он у тој акцији нема готово никаквог удела и његово проглашење за свеца не би могло да се тиме оправда“!

„Зачудило ме је да нико у Аустрији не зна да је Диана спасила више од 10.000 деце из логора у NDH. Изненадило ме је током истраживања за ову причу и много других детаља, рецимо учешће Аустријанаца и Немаца у злочинима, размере прогона Срба, Јевреја, Рома. Изненадиле су ме размере њихове крволочности“! „Мора се о томе писати, посебно за немачко говорно подручје, јер у Аустрији и Немачкој готово нико не зна ко су биле усташе, ко је био Павелић, Лубурић“!

Храбро је проговорио и о борби за заслужено признање Дијаниног подвига,те наглашава —
„Сви покушаји постхумног одавања поште су до сада били неуспешни. Не могу то да разумем. Постојала је идеја 2014. да се једно обданиште назове по њој, али политичари нису могли да се договоре. Издавачка кућа жели да постави таблу на њеној кући, али ни то није успело. Питам се шта се може имати против једне жене која је спасила више од 10.000 деце. Не разумем то“!

Међутим, истинољубиви аутор добрано греши, има неко ко добро разуме његове напоре, недавно су медији објавили да је у Загребу почело снимање филма о Дијани Будисављевић и то по њеном дневнику (наравно, загребачко кусо издање!), а консултант је Силвија Сабо, те ће вероватно бити избачене све „узнемиравајуће“ сцене хуманог одузимања деце од мајки, удобног третмана док се у сточним вагонима возе од Сиска до Јасеновца, или трпања српских беба у логору Стара Градишка у корита, као у јасле, да ту скапавају, док није стигла Дијана.

Ситницу, да су комунисти одузели документацију у којој је та педантна католкиња ипак записивала податке о родитељима и породици, како би се деца могла вратити својим биолошким родитељима, нико нарочито не наглашава, а позадину дозволе коју је дао Степинац, да се спасавају само српска деца, али не и жидовска и ромска, није још објективно нико истражио. Биће да је тај филмски сценарио ипак усаглашен са ставовима добрих тета из Брисела, да се зарад „светле европске будућности“ што је могуће мање помиње хрватски злочин геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, који и тако у другосрбијанским мерилима има далеко мању тежину од непостојеће српске „геноцидности“!

Али, ипак у Аустрији има још понеки нови Цислер, да се упорно и храбро бори за Истину, макар му у Загребу, Београду, Сарајеву и Бриселу, гурају колац у точкове!

____________________________________________________________________________________________________

За неупућене – Рудолф Цислер је био бранилац Гаврила Принципа на монтираном Сарајевском процесу, кога су у Сарајеву где је радио као адвокат, одмах по проглашењу NDH, усташе ухапсиле због тога његовог „недела“, а његова супруга, срећом Немица, једва је успела да га спасе од сигурне смрти!

Два пута је у прошлом веку Хрватска ратовала на страни освајачких сила против Русије, а сада поново шаље контингенте својих војника на Балтик и у Пољску са истом намером, ако дође до оружаног сукоба или рата на истоку Европе. Увек је Хрватска, на жалост, била на страни агресивних окупационих трупа па је тако и данас на исти начин прихватила ту срамну улогу у оквиру НАТО пакта, војног савеза који све више има изражен офанзивни карактер и угрожава европски и светски мир. 

НАТО настоји да раздроби или потчини својој вољи традиционалне државе, да мења границе између народа и држава на штету „непослушних народа“ и све то настоји да представи у свету као „допринос миру и безбедности“. Кључну улогу у дефинисању мисије и циљева деловања НАТО имају САД и неформални центри моћи на Западу, који траже нова тржишта и јефтина природна богатства. Све је ишло „по плану“ док нису избили на границе Русије и Кине, нових велесила које не дозвољавају насиље и угрожавање виталних националних интереса. САД ће морати да схвате да нису више једина сила која креира међународни поредак. Свет је постао мултиполаран и остаје само да водеће силе Запада схвате да насиљем неће моћи даље наметати своју вољу и наметати њихов систем вредности на простору Евроазије. 

Као и многе друге чланице НАТО пакта, Хрватска шаље војску на руску границу, најавила је хрватска председница Колинда Грабар Китаровић. „Мора да шаље своје војнике тамо где одреди централна команда из Брисела.“ То је наставак традиције коју Хрватска баштини из прошлог века у оба светска рата. Два пута је Хрватска ратовала против Русије. У Први светски рат Хрватска је ушла као део Аустроугарске, а њени војници борили су се на руском фронту у Галицији. Тај рат је Хрватима, поред великих жртава, донео и велики број заробљеника који су имали битан утицај и на будућу југословенску историју. Јосип Броз Тито, рањен и заробљен на Руском фронту, уобличио је своје виђење света у Русији, коју је 1917. захватила социјалистичка револуција. Својим деловањем учинио је све да се поништи улога и страдање српског народа у Балканским ратовима и Првом светском рату. У томе је у значајној мери успео и кроз страдање Срба у време комунизма, новим тзв. „авнојевским границама“ унутар Југославије је расцепкао српски етнички простор.

Почетком Другог светског рата није подигао револуцију на простору Хрватске, него је у Србији наметнуо братоубилачки рат два антифашистичка покрета. Никада за цело време рата није учинио скоро ништа да се ослободи Јасеновац, нити било које друго веће стратиште српског народа. Усташе су у релативном миру формирали институције нацистичке творевине. Када су усташке власти позвале добровољце за борбу против бољшевизма 2. јула 1941, биле су шокиране великим одзивом, чак око 5.000 људи пријавило се за борбу против СССР-а. Иако никада није званично објавила рат Совјетском Савезу, НДХ је на источном фронту имала „Хрватску легију“, 369. ојачану пешадијску пуковнију, као и ваздухопловну и морнаричку јединицу.

Ове јединице добиле су бројне похвале од немачких команданата за залагање у борбама око Стаљинграда. Бројним официрима и војницима подељени су Гвоздени крстови, а 369. пешадијска пуковнија била је једина која се, са немачким трупама, борила у Стаљинграду.

Данас, у 21. веку, хрватска председница жели да настави ову срамну традицију Хрвата. Сада су у питању, како хрватски медији преносе, „руске експанзионистичке тежње“ према Источној Европи. Зато ће хрватски војни контингент бити стациониран у балтичким републикама, заједно са контингентима других НАТО земаља. Хрватска се налази далеко и од руске границе и од Балтика, као и пре од СССР-а, али жеља за агресивним деловањем скоро да је патолошка национална константа.

Операција груписања војних трупа на руској граници коју НАТО изводи неодољиво подсећа на време пред Други светски рат. На унутрашњем плану хрватска председница опасност од Русије види и у непосредном суседству, у Србији и Републици Српској. Република Српска, према опсервацији госпође Китаровић и неких званичника НАТО, наводно покушава да се уз руску помоћ отцепи од „матичне државе“. Тако слање хрватских војника на Балтик добија преко потребну регионалну димензију националних интереса Хрватске. „Гуји треба стати на главу“ и уместо да се против руског утицаја бори у локалним оквирима, Хрватска ће покушати да „руску експанзионистичку политику“ затре у жаришту.[1] 

Први хрватски контингент намењен је за Пољску. Око 72 припадника Хрватских оружаних снага, под вођством САД, јесу део НАТО мисије на истоку Европе, на граници с Русијом. Хрватска у Пољску шаље и вишецевне бацаче ракета, што ће бити укупно око 90 војника. 

Крајем 2017. године у склопу исте мисије, по изјавама хрватских званичника, у Литву одлази око 200 војника. Хрватска власт преко медија безочно лаже јавност и војнике да иду на обуку а не да могу бити употребљени у неком рату. Међутим, распоређивање хрватских војника на руским границама није део ни једне војне вјежбе које се одржавају у оквиру НАТО пакта, него је реч о распоређивању посебних снага за одговор ”у случају руске агресије”. Одлуку је донио НАТО, када је решио да ће распоредити додатних четири хиљаде војника дуж пољскоруске границе, те у балтичким државама. Почетна претпоставка се изобличила у далеко веће груписање НАТО снага, тако да се у Пољској базира читава америчка оклопна дивизија, што је највеће груписање америчких јединица након Хладног рата. Америка је то појаснила својим савезницима бројним руским војним вјежбама“ на Балтичком мору. ”Руси изводе много вјежби уз границе и могли бисмо то сматрати опасним провокативним понашањем”. 

Према договору утемељеном између НАТО пакта и Русије из 1997. године, забрањена је стална присутност великих НАТО јединица у близини Русије. Међутим, Брисел тврди да с обзиром на то да се војне јединице НАТО пакта ротирају, ”њихово гомилање се не може сматрати сталном присутношћу”. 

Због распоређивања у Пољској америчке оклопне дивизије и додатних НАТО снага Русија ће вероватно одговорити потребним груписањем снага. “Наравно да на ово нећемо гледати скрштених руку и сигурно ћемо предузети одговарајуће кораке”, рекао је челник Одбора за обрану Државне Думе Владимир Шаманов, те додао ”како одговор на америчке акције у Пољској може бити повећање броја тактичких ракетних састава ”Искандер” у Калињинграду. 

Осим нелогичних оправдања хрватских званичника да учестују у агресивној мисији НАТО, важно је подсетити да се према Уставу Хрватске војска изван граница земље не може слати без одобрења Хрватског сабора. То је учињено у јуну ове године, када је Хрватски сабор одобрио слање припадника хрватских Оружаних снага у склопу активности ојачане истурене присутности НАТО пакта у Пољској и Литви, те у операције Европске уније. 

Одлуке о слању припадника Оружаних снага је Хрватски сабор донео с већином гласова. Од потребних 76 за слање у Пољску је гласало 96 заступника, за Литву 95, те 117 за мисију ЕУ, а 103 заступника је подржало учествовање Хрватске у операцији “Inherent Resolve”.[2]

Политика данашње Хрватске неодољиво подсећа на политику НДХ у Другом светском рату. Континуирано се баштини исти систем вредности у култури, унутрашњој и спољној политици, као и у односу према суседним народима и државама. НДХ је била квислиншка творевина Мусолинија и Хитлера, коју је формално успоставио Анте Павелић. Усташки покрет је у својој основи био нацистички и фашистички и усмерен против српског и руског народа, уз слепу послушност Хитлеру. Данашња Р. Хрватска то чини на сличан начин, само је заменила Немачку са САД. Павелићу су приписиване историјске заслуге за ослобођење Хрвата од „великосрпског јарма“, а он је хрватски народ бацио у најстрашније истребљење и геноцид над српским народом. Настанак и признавање Р. Хрватске 1992. године омогућила је поново уједињена Немачка, а после и друге западне силе, на челу са Америком. САД су затим најздушније подстрекивале и припремале операције „Бљесак“ и „Олују“, ради прогона српског народа, уништавања Републике Српске Крајине и окупације дела Републике Српске. Као што данас Хрватска шаље војску на границе Русије, чинила је то исто и након оснивање НДХ, одмах у првим месецима и годинама напада на СССР.

По Хитлеровом захтеву, Павелић је упутио своје легионарске јединице на Источни фронт на СССР. Издат је проглас да се јаве добровољци из свих јединица хрватских оружаних формација. Сабирни центри за будуће легионаре били су Загреб, Сарајево, Бања Лука, Осијек и Мостар. Прикупљање главнине нове легионарске јединице било је у Загребу и Карловцу. Тако је створена „Појачана хрватска 369. легионарска, пјешачка пуковнија“. Јавило се око 5000 добровољаца. Једна бојна била је муслиманска, а друге две биле су састављене од хрватске националности. Званично формирање те јединице објављено је 16. јула 1941. године, а заклетва се полагала у местима формирања, у Сарајеву, Вараждину и Загребу. С легионарима који су у послани у смрт, на војним свечаностима опраштали су се: Кватерник, Павелић, њемачки генерал Глез фон Хорстенау и италијански генерал Антонио Оџилиа, затим генерал Станцер и други високи официри оружаних снага НДХ.[3]

За команданта легионарске пуковније био је именован пуковник Иван Маркуљ. Дана 24. јула 1941. године легионарска пуковнија пребачена је из Загреба у Њемачку. Тамо су добили њемачко наоружање и опрему и спровели допунску обуку. Из Њемачке је већ 29. августа 1941. године легионарска пуковнија одвезена у Бесарабију, а потом је стигла у Первомајск, где је укључена у састав 100. лаке ловачке њемачке дивизије 17. њемачке армије »Југ«. У прву борбу легионари су ступили 13. октобра 1941. године источно од Дњепра. 369. појачана легионарска пјешачка пуковнија учествовала је на Источном фронту у више борби у саставу 100. а касније 79. немачке дивизије, с којом је изводила борбена дејства и у Стаљинграду.

У међувремену је пуковник Маркуљ предао команду пуковнику Виктору Павичићу, а овај је на незахвалном крају предао дужност команданта потпуковнику Марку Месићу. Касније су, ради попуне пуковније која је у Совјетској Русији имала велике губитке, формиране три додатне бојне 369. легионарске пјешачке пуковније, које су слане најприје у Њемачку у Стоцкерау ради брзе обуке а касније су хитно укључиване у састав десетковане легионарске пуковније.

На Источни фронт послата је и легија ваздухопловства под командом пуковника Ивана Мрака, која је састављена од две ескадриле: бомбардерске са око 17 авиона и 100 људи и ловачке ескадриле од 20 авиона и 120 људи, којима је командовао мајор Фрањо Џал. Док су бомбардери били застарели, ловци су били састављени од најмодернијих апарата добијених од Немачке, па су учествовали у ваздушним борбама са совјетским пилотима у јужној Украјини и на Криму.

Легија морнарице или морнарички одред бројао је око 340 људи и ушао је у састав Немачке црноморске морнарице, као посада шест немачких миноловаца и једне подморнице. Први командант био је капетан фрегате Антун Вркљан а последњи, капетан бојног брода Стјепан Руменовић. На Црном мору задржали су се до новембра 1943. године, а касније су пребачени на немачке бродове у Трст.[4]

На источни фронт у саставу легионара било је послано укупно 8215 људи. Код Стаљинграда хрватске оружане хорде су биле готово потпуно уништене. Из извештаја с Источног фронта тачно се види како је број легионара почео опадати. Од „пуковније“ свели су се на два, па на један батаљон (бојну), па на једну чету (сатнију). Упркос попуни, у једном извјештају говори се да је остало на положају код Стаљинграда још само 40 бораца. Остали су сви били или погинули, или рањени, или заробљени. Због изузетних зверстава које су легионари чинили на Источном фронту, Руси су их звали ђаволима (чортовима).[5]

Припадници 369.легије, војске тзв. НДХ у порушеном Стаљинграду

Након тешких борби и великих људских губитака у Харковској бици, у мају 1942. Њемачка команда одликовала је пуковника Ивана Маркуља, Едуарда Бакарца и још шест официра 369. пуковније њемачким Жељезним крстом првог реда. Због посебних заслуга плаћених високим губитцима у рањеним и мртвима 369. пуковнија након реорганизације и попуне код Гласкова током септембра 1942. постаје једина страна јединица која улази као део 100. ловачке дивизије генерала Саннеа у Стаљинград у јесен 1942. године. Генерал Санне и други немачки високи команданти, писмено истичу 369. пуковнију као посебно храбру и успешну у огорченим борбама прса у прса. Крајем септембра 1942. године, 369. пуковнију посећује лично поглавник НДХ Анте Павелић и одликује већи број легионара. Павелић на Источном фронту посећује и одликује и хрватске ваздухопловце, који су летели у склопу Luftwaffe.[6]

Хрватска се већ ове године укључилa у НАТО-ову операцију „Enhanced Forward Presence“ под америчком командом, чије ће седиште бити у пољском граду Ожиш. Реч је о мултинационалној војсци у чијем саставу су, уз америчке, британски и румунски војници. То је један већ виђен модел који нема никакву борбену вредност у правом рату. На захтев Американаца, њима се придружује и једна хрватска јединица самоходних вишецевних ракетних бацача СВЛР 122БМ-21 ГРАД. Једну јединицу чине три ВБР система. У близини града Ожиш налази се велики војни полигон на ком би требало да се увежбава ова јединица. Ове локација се налази око 70 километара од “зоне Сувалки” и око 140 километра од Калињинграда, руске енклаве скоро полуокружене чланицама НАТО. Према неслужбеним информацијама, у Литванију се упућује ојачана пешадијска чета са око 120 војника. Реч је о припадницима из бригаде Тигрова. Заједно с Тигровима у Литванију би било упућено осам борбених оклопних возила Патриа.

У Министарству одбране Хрватске наглашавају да је “учествовање у склопу ојачане предње присутности комплементарно и с амбицијом Републике Хрватске у изградњи и одржавању сопствене међународне веродостојности и одговорности и битно доприноси даљњој изградњи политичког и војног кредибилитета Републике Хрватске унутар НАТО савеза, као и повећању интероперабилности Оружаних снага Републике Хрватске[7]

Хрватска је изразила своју спремност, што је и показала на највећој војној вјежби управо у Пољској, која је додатно нарушила ионако већ затегнуте односе. Председница Колинда Грабар Китаровић поручила је да Хрватска спада у оне земље унутар НАТО савеза, које се „нису баш превише исказале кад је ријеч о улагању у обрану и сигурност“. Но по питању слања војника изван Хрватске, каже да очекује консензус у Хрватској. „Да, наравно, очекујем консензус, јер то је прије свега наша обвеза, наша морална обвеза. Кад сте чланица неког савеза и кад уживате привилегије као што је колективна обрана и чињеница да би напад на Хрватску значио и напад на цијели НАТО, у том случају НАТО би нама прискочио упомоћ“, истиче Предсједница Грабар Китаровић. „…Вјерујем да неће бити потребе ни за каквим распоређивањем, јер вјерујем да исто тако у односу на Русију треба показати снагу, треба показати одлучност, јединство и солидарност, али исто тако треба водити рачуна да се мора водити дијалог. Дијалог о нашим међусобним односима, о стању на истоку Еуропе, посебно у Украјини и наравно, заједничким пријетњама, с којима се суочавамо уз јужне границе Еуропе, у виду тероризма, у виду миграција и осталих нестабилности“, истакла је Колинда. БиХ треба да крене „путем интеграције у НАТО-а“, да се што прије за ту земљу активира Акцијски план за чланство (МАП) за чланство у НАТО-у.[8] Хрватска се снажно залаже у НАТО-у, да се прошири „зона стабилности и сигурности“, кроз пријем БиХ у НАТО, након пријема Црне Горе. То је хрватски интерес кроз вековни сан да лагано стави под своју контролу тај простор, те да отцепи Р. Српску и српски народ преко Дрине од Р. Србије. Хрватска и даље сања границу на Дрини, по узору на НДХ. Срби и Србија то морају да знају и морају бити спремни да се таквом плану у било ком моменту супротставе политички а и војно, ако то буде потребно. Зато Резолуцију Скупштине Републике Српске о војној неутралности треба подржати и прекинути било какве даље активности на нивоу БиХ које значе приближавање НАТО чланству. Такође, треба суспендовати донети МАП програм за чланство БиХ у НАТО донет 2009. године.

Након исказане среће и одушевљења“ што ће хрватски војници учествовати у мисијама НАТО у близини руске границе, из Хрватске долази вест да се хрватска војска распоређује око Вуковара, у близини границе са Србијом, пише Катехон. Јасна је обавеза хрватског руководства – председника и премијера, који су држављани Сједињених Држава и Канаде, да морају да штите интересе својих држава, наводи овај портал. Република Хрватска, очигледно, више није држава, већ мала америчка и НАТО колонија коју амерички ратни хушкачи држе у стању приправности за евентуалне сукобе у региону. Хрвати су деведестих година били послушне слуге оних који су им ван свих међународих норми дали државу, и сада морају да наставе да буду одани својим господарима, закључују у Катехону. (www.tragovi-sledi.com/index.php/8-naslovna/2759-zagreb-divlja-hrvatska-vojska-gomila-snage-na-granici-sa-srbijom)

Русија је свесна опасног приступа НАТО према Русији, при чему НАТО обилато користи ресурсе својих европских чланица. Истовремено Запад пооштрава пропаганду против Русије. Ако погледате извјештаје европских и америчких медија, стичете утисак да су практично сви негативни догађаји који се дешавају у свету дело или руских обавјештајних служби или руских хакера“, закључио је Герасимов.[9] Велика је срећа у томе што НАТО није монолитан нити може бити јер у многим чланицама постоји јак отпор свему што раде њихове власти. То је посебно изражено у Италији, Шпанији, Француској, Чешкој, Словачкој и другим државама. Такозвана „дубина“ НАТО територије је несигурна и у случају рата многе државе би нестале или се распале а појавили би се и ослободилачки покрети који би подржавали одбрамбени рат на Истоку Европе и подржавали Русију, као државу која предводи тај отпор. У дубини Европе би настали и многи локални ратови, посебно на Балкану.

У многим државама чланицама НАТО тиња отпор офанзивној стратегији НАТО-а на истоку Европе и све више је народ информисан, па и војници да их власт гура да „…ратују за некакве измишљене и лажне разлоге, које пласирају САД кроз администрацију НАТО па и ЕУ“. Талијани потписују петицију против слања војника на руске границе. То исто не желе Бугари, Словаци, Шпанци, Французи, као ни већина држава чланица ПзМ. До сада је неколико хиљада Талијана потписало петицију против учешћа у мисији јединица НАТО пакта у Латвији, која ће бити формирана до краја ове године.

Петиција је упућена председнику Италије. Таква агресивна политика само може погоршати односе између Рима и Москве. “Одлука талијанске владе да пошаље војску на руске границе је још једна неоправдана провокација, као и санкције против Русије која нам је често помагала. Влада крши Устав у којем се јасно наводи да Италија одбацује рат као инструмент агресије против слободе других народа, али и као средство рјешавања међународних спорова. Штавише, нико није питао грађане желимо ли послати наше војнике у Латвију. Ово није демократско решење, него провођење диктатуре”, рекао је Лонгобарди. „У целој Европи су на власти корумпирани политичари и масони и одвија се потпуно иста шема уништавања човека, осиромашивање грађана, богаћење елите, доношење богохулних закона са циљем уништавања породице, а то све са крајњим циљем депопулације и чиповања целокупног становништва. Они су болесни и зрели за посматрање! Европске масоне и злочинце могу само млади зауставити![10]

Осим сарадње са НАТО власт у Хрватској чини пуно и на билатералној сарадњи, баш са државама које имају познату антируску политику и које су под јаким утицајем САД. То посебно истиче и хрватски министар одбране. „Договорили смо споразум за унапређење обрамбене сурадње и данас ћемо направити све предиспозиције да се тај споразум врло скоро потпише. Желимо сурађивати с Пољском у подручју специјалних снага, војне полиције, ту је такођер врло битна војно-техничка сурадња, војно-знанствена сурадња“, рекао је Дамир Крстичевић у изјави за новинаре након састанка. Крстичевић је додао да је Пољска тражила од Хрватске као пријатељ и партнер да пошаље своје војнике. „Вјерујем како би да је, не дај Боже, сутра Хрватској то потребно, Пољска поступила једнако и да би у било којој прилици послала своје војнике овђе у Хрватску. Тако да ми је драго да судјелујемо, да наши војници иду тамо„, рекао је Крстичевић.[11]

Хрватска је дакле у свим пресудним светским колебањима и ратовима увек бирала, по њеној процени, „јачу страну“ на почетку рата да би у другој фази рата лукаво гледала да се додвори победницима и да не настану веће последице по њихове националне интересе. Данас, када по трећи пут, без и мало гриже савести шаљу јединице на исток Европе, против Русије и када бивши и актуелни званичници Хрватске прете Републици Српској, Србија треба да зна да су на сцени носиоци повампирене политике усташтва и да им никада више српски народ неће дозволити геноцид у Јасеновцу, нове јаме за Србе нити нове границе НДХ на Дрини. О таквом неоусташком сну сања и данас велики део политичке „елите“ Хрватске, вероватно и зато што никада нису сносили последице за злочине које су починили у Другом светском рату и 1995. године убијањем и етничким чишћењм и прогоном српског народа из Републике Српске Крајине. Хрватска је међу првима признала лажну државу Косово. Ред је да Србија у будућности на исти начин призна аутономију а потом и самосталност Истре, Дубровачке Републике и Републике Српске Крајине.

 

 

 

[1] rs-lat.sputniknews.com/autori/201612041109092107-hrvatska-vojska-rusija/

[2]www.logicno.com/politika/hrvatska-vojska-otisla-u-nato-sluzbu-u-poljsku-rusija-uz-granicu-jaca-raketne-snage.html

[3] А. ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 194-195.

[4] Архив ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 260-262.

[5] Архив ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 267.

[6] www.naklada-ljevak.hr/knjiga/shonj/id/2079

[7]www.blic.rs/vesti/svet/rakete-tenkovi-specijalci-hrvatska-salje-vojsku-na-granicu-rusije/j1hb5lg

[8] dnevnik.hr/vijesti/svijet/hrvatska-salje-vojsku-na-granicu-s-rusijom—442725.html

[9] www.nezavisne.com/novosti/svijet/Sef-ruske-vojske-NATO-gomila-oruzje-na-nasoj-granici/423732

[10] istinomprotivlazi.com/novosti/1388-talijani-potpisuju-peticiju-protiv-slanja-vojnika-na-ruske-granice

[11] dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/damir-krsticevic-najavio-za-petnaestak-dana-78-hrvatskih-vojnika-odlazi-u-poljsku—491105.html

 

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

 

-
24.10..2015., Velike Ludine - Biskup Vlado Kosic na vikendici. Photo: Anto Magzan/PIXSELL

Владимир Фролов

Разиграни као вранци врани, поклоници новоусташтва у Сиску, намерише да поставе бисту ратном злочинцу блаженом Alojziju Stepincu, притом превиђајући значај кампање коју су покренула жидовска удружења у свету, да јасно покажу процес повампирења хрватског фашизма који је доказано починио хрватски холокауст током трајања NDH!

Међутим, уцвељени сисачки RKC biskup Vlado Košić, обавестио је јавност да су неразумне градске власти забраниле постављање споменика на тргу бана Јелачића, притом не пропуштајући прилику да изнова осуди Србе за то „недело“, својом изјавом –„Očito je ne samo da Srpska pravoslavna crkva ne voli Stepinca jer ne može da mu oprosti što se javno zauzimao da i Hrvati, kao i svi narodi sveta, imaju pravo na nezavisnu i samostalnu državu, nego i današnji mentalni komunisti koji su pravednika osudili i koji bi i nas uklonili da mogu. Ali ne mogu“!

Али, о Жидовима и светској кампањи, узорити Vlado ни зуц ….!

-

Владимир Фролов

Жестока офанзива жидовских удружења која негују сећање на холокауст, уследила је након посете хрватског премијера Пленковића Ватикану, који по повратку у Загреб изјави да је позвао светог оца у посету његовој дечици у Хрватској, те се наговести, да ће се тада и збити дугочекани и жељени тренутак посвећења ратног злочинца Алоjзија Степинца!

Али, оћеш јес, грунуше Жидови са свих страна, изношењем истине о хрватском утамањивању њихових саплеменика током постојања NDH, и како се блажени Алојзије није због тога ни по старки својој почешао, а све је знао!

Свети отац, видно забринут за Прву ватиканску банку и нежељену, али могућу штету, отправи потом државног секретара Свете столице Pjetrа Parolinа у Загреб, да дипломатски разјасни нестрпљивим Хрватима, да ће канонизација причекати „Božje vriјeme“! – „Božje vriјeme je savršeno, stoga pričekajmo Božje vrijeme“ – упорно је поновио високи дужносник, изговарајући се да је он заправо дошао на прославу годишњице хрватског католичког универзитета.

Хрватима дакле остаје да пажљиво слушају временску прогнозу, и хоће ли можда да се најави да се помаља „Božje vreme“, али, таква могућа најава је ипак највероватније на гори Синајској, а то је опет код тих Жидова!

Миљенко Јерговић, хрватски и БХ новинар и књижевник (овде), написао је да је говор Аустријанца К. М. Гауса, којим је отворен Београдски сајам књига, „бриљантан“ (овде). Потом је понешто напоменуо и о „сличности“ између немачког језика и тзв. заједничког језика (BCMS), као и о „узрујаности“ појединаца у вези с тим: „Други дио говора посвећен је језику, те могућим сличностима између њемачког, који се говори и на којем се пише у четири еуропске земље, и језика којим говоре Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци. Овај би дио могао узрујати многог нашијенца. Вама који, пак, о свему мислите изван оквира које вам задају национални Berufsbeamter-и и језични полицајци, препоручујемо овај текст на два језика – као гесту високе еуропске културе и националне (вишенациналне) самосвијести“.

Иако уопште нисам узрујана и мислим искључиво сопственом главом, тј. нисам под утицајем „националних чиновника“ (не знам зашто је Јерговић употребио израз Berufsbeamter кад га већина читалаца не разуме?), као што нисам ни под утицајем језичних полицајаца (у Србији стварно има разних врста полицајаца, али за ту још нисам чула), сматрам да би било у реду да о ономе што је навео, као и о самом „бриљантном“ Гаусовом говору понешто кажем.

Најпре, хајде да видимо ко је, у ствари, К. М. Гаус. Претраживач интернета нас брзо упозорава на чланак из хрватског тиска еуфоричног наслова: „Slavni Karl-Markus Gauss demantira priču o Paveliću koji skuplja oči neprijatelja“ (овде). Наравно, није реч ни о каквим „непријатељима“ већ о Србима, а чувени одломак из још чувеније књиге Kaputt, Курција Малапартеа гласи: „Анте Павелић диже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: – То је поклон мојих верних усташа: овде има двадесет килограма људских очију“ (овде, стр. 401−402).

Наравно, Kaputt није научна монографија, већ књижевно дело које почива на личним искуствима и сећањима Малапартеа, као и на сведочењима његових савременика. Но, детаљ са усташким сакупљањем ископаних очију постоји и у другој литератури: „Никола Павелић, дипломата Краљевине Југославије, Ивану Шубашићу, члану Владе у егзилу, маја 1942. о злоделима усташа је написао: `Када цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће бити са нама Хрватима. Само један детаљ, по улицама хрватских градова нуђене су на продају сакупљене ископане очи Срба: по тридесет и четредесет очију одједном`“ (овде).

У склопу историографског ревизионизма који данас доминира у хрватској јавности настоји се приказати да су ови и други језиви детаљи тек измишљотине „србо-четничке промиџбе“, те да усташе нису имале ту врсту демонске праксе – као да Иван Горан Ковачић никада није написао Јаму (инспирисан усташким злочинима у околини Ливна), чији почетни стихови гласе: „Крв је моје свјетло и моја тама./Блажену ноћ су мени ископали/Са сретним видом из очињих јама;/Од капља дана бијесни огањ пали/Крваву зјену у мозгу, ко рану./Моје су очи згасле на моме длану“ (овде).

Или је можда и то „посвемашња литерарна фикција“? Управо у ту струју филонацистичког ревизионизма одлично се уклопио (и одмах за Хрвате постао „славни“) К. М. Гаус „открићем“ да Малапартеов детаљ није из примарног историјског извора: „Гаус није заборавио поштено и добронамјерно раскринкати и ону чувену фикцијску интервенцију Малапартеа. Литерарна мучна досјетка завршила је чак и у повијесним студијама, али и у бројним књигама, а правдољубиви Гаус сада пише да је Малапарте признао да је измислио ту причу с очима, као некакав литерарни ’безазлени мађионичарски трик’. Са страшном поруком“ (овде).

Не знам како је то Малапарте „признао“ да је „измислио“ Павелићеву корпу пуну очију – он је умро 1957. године и тешко да је то „признање“ дао лично Гаусу (који је рођен 1954. године). Но, то није крај ове жалосне сарадње „славнога“ Гауса и хрватског ревизионизма – она ће се наставити и Гаусовом циничном и бизарном причом о наслову његове књиге „Очи Загреба“. Приликом његове прве посете Загребу „Енес Ченгић је на пригодном ручку након вишесатних састанака као посебну посластицу за посебнога госта сервирао на тањуру – јањеће око. Гаус је одмах схватио како је ријеч о посебној части коју не смије одбити. `Због хрватско-аустријског пријатељства морао сам појести то око и колико год сам се устручавао на крају сам то учинио и могу рећи да је било љигаво“, рекао је Гаус и напоменуо да је око у наслову књиге алузија управо на то његово искуство“ (овде).

Не знам да ли би, у својој фикцији, Гаус могао да замисли шта би у име аустријско-хрватског пријатељства морао појести када би било могуће да га Анте Павелић позове на ручак.

У једној хрватској реклами за Гаусову књигу Еуропљани у изумирању каже се да аутор, осим што оживљава успомене мањина, упозорава на нужност сећања и одржавања разноликости, те да су управо данас те мањине путоказ и опомена „да се очува мултиетничка и мултикултурална сложеност старе и новонастајуће Еуропе“ (овде). Meђутим, на интернету нема помена да је Гаус икада своје хрватске домаћине запитао нешто о изгону Срба и претварању „мултиетничке“ Хрватске у „моноетничку“. Једини Срби који се помињу приликом препорука Гауса хрватском тржишту јесу – Лужички Срби (исто).

Наравно, не можемо знати шта је тачно Гаус говорио приликом гостовања у Хрватској, а што тамошњи медији можда нису пренели. Но, знамо шта је говорио уочи и приликом недавног гостовања у Србији. На Балкану постоји, каже Гаус у интервјуу преко целе прве стране Политикиног додатка „Култура, уметност, наука“, објављеном уочи Сајма књига (21. октобра 2017), „мноштво народа који су се током хиљада година насељавали, међусобно се нераскидиво измешали, да би данас неретко спроводили култ који не води рачуна о реалности и који је култ насилне диференцијације, култ свог наводног идентитета. На целој земаљској кугли вероватно има тако мало области, а у Европи је то једина, где су национални мракови и религиозна нетрпељивост попримили толико настране размере као на Балкану“.

Сви типични мителеуропски негативни стереотипи о Балкану су, дакле, присутни код Гауса – Балкан је, са својим „настраним“ национализмом који почива на „наводном идентитету“, „једина (таква) област у Европи“. Срећа да настраног национализма није било у Мителеуропи (Mitteleurope) ни 1914. године, ни у периоду од 1933. до 1945. године, нити тога сада има, на пример, у Украјини или у Каталонији. Балкан онда не би био „једина област у Европи у којој су национални мракови и религиозна нетрпељивост попримили толико настране размере“ и не би било тих важних лекција једног митееуропљанина за нас, балканске дивљаке.

После те вакеле у Културном додатку, Гаус је дошао у Београд да отвори Сајам књига и да том приликом, узимајући за пример немачки језик, подучи Србе о значају заједничког језика, чије право име, наравно, не спомиње: „Није ми ни на крај памети да ја Хрватима, Босанцима, Црногорцима и Србима одређујем да треба да се држе онога што се раније називало `српскохрватским` (…) Никог од нас нису обликовали само једна једина национална култура или регионални идентитет, као што ни језик у свакодневици и у уметности нема за циљ да одвоји једну групу од друге него да се људи споразумевају и у речима оног другог открију сами себе“ (овде)

То што је Гаус рекао није сасвим нетачно. Једино је, можда, за чуђење, с обзиром на то да се он, како тврде познаваоци његовог лика и дела, „с посебним интересом бави проблематиком малих народа“, то да не зна да се за сепаратизам, па и за језички сепаратизам, у Југославији нису залагали ни Србија ни Срби. Србија и Црна Гора једине су од бивших југословенских република имале међународно признату државност од 1878. године и у тим државама званично име језика било је српски – баш као што је у Аустроугарској и Немачкој званично име језика било немачки. После неславног краха експеримента с Југославијом и уступком званим „српскохрватски језик“, Србија се вратила својој државности и изворном имену свога језика.

У светлу тих чињеница рекла бих да би Гаусов говор био „бриљантан“ када би њиме били отварани сајмови књига у Загребу, Сарајеву и Подгорици.

Зато и даље с пуним правом постављамо питање на које још увек нема одговора – ко је, због чега, и с чијим допуштењем, као госте овогодишњег Београдског сајма књига позвао Херту Милер (овде), Гауса и њима сличне? Мислили смо да је Београдски сајам књига најзад ослобођен од културтрегерског аутоколонијализма (овде). Јесмо ли можда у заблуди?

 

Разни властодршци се упорно и свесрдно труде да нас убеде, како смо онакви какви заиста нисмо, да нас увере да смо оно што би запад волео да будемо. И поред свог тог њиховог жалосног и лицемерног труда Срби никад неће бити нерадници, примитивни, глупи, неверници, јефтина радна снага… Једино јефтино је та упорност лажног представљања сопственог народа. Прошлост, садашњост а потрудићемо се и будућност јасно говоре супротно њиховим неверничким жељама, тезама и у болесним умовима осмишљеним фикцијама.

Оно што се заиста може замерити светосавском народу јесте нешто потпуно друго. То је неприхватљиво кратко памћење зла које му је нането. Када су непријатељи у питању превише смо склони брзом праштању, а то нас је увек скупо коштало. Тако смо брзо гурали у фиоке праштања и заборава крваве пирове и злочине Отомана, Бугара, Арбанаса, Немаца, Хрвата, Угара… Још брже смо дозвољавали да нам време из сећања избрише њихова осмишљена уништења и сатирања свега српског. Као да нам се нису догодили егзодуси, геноциди, насилна прекрштавања, рушења споменика, гробља, манастира, цркава, присилна турчења, бугарчења …

Покушавали су све писано, документовано, створено, изграђено, световно, духовно све оно видљиво као и оно мање приметно а што би могло светосавце увек изнова да васкрсне да униште. Олако смо некако прелазили преко жртава и циљева бомбардовања како од стране отворених непријатеља као што су Немачка и НАТО, тако и оних прикривених који су се званично представљали као савезници Енглези, Американци… Искрено али и наивно смо певали Француској и указивали јој сву љубав једног православног и неисквареног народа.

За то време не питајући се да ли на то и имамо права!? Шта би нам заиста рекли они који су верујући у њихову искреност и дату реч изгубили своје животе или животе својих најмилијих. Нисмо веровали чињеничном, а то смо одувек најскупље плаћали, и то слободом, животима, територијом …

Требали се опет подсећати на испоруке опанака на које су нам стављали картонске ђонове, који су остављали по Албанској голготи босе и незаштићене херојске ноге српских сељака. Можда смо заборавили топовску муницију коју смо платили и преплатили а она је „случајно“ стигла у погрешном калибру. Очекивали су ваљда да ће то бити довољно да заустави Српске див-јунаке у одбрани Отаџбине. Брзо смо им опростили бродове који су каснили да превезу оно мало преостале промрзле и од савезника остављене и преварене српске војске. Бродове и лађе којима смо испевали „креће се лађа француска …“. Никада се уствари те лађе не би покренуле да Руски цар није поставио ултиматум тим „дивним“ савезницима…

Вероватно би се многи зачудили зашто Бугари уместо благодарим (хвала), кажу мерси. Наравно да је то уствари хвала на француском, па они то и говоре у знак захвалности Француској. То је још један део историје који говори о „искрености“ савезника и њиховој „праведној“ борби против злочинаца и крволока. Управо ти наши западни „савезници“ французи зауставили су српску војску, бранећи бугарске монструме. Оне који су још до јуче клали српску нејач, масакрирали старце, палили и пљачкали српска села, силовали, рушили, уништавали… Окренули су француски савезници своје „пријатељске“ топове на Србе како би одбранили бугарске крволоке. Не треба онда да чуди захвалност бугарских звери коју и данас изражавају говорећи „мерси“ уместо „благодарим“. Они заиста и имају разлог за то, али ми сигурно не.

Да не би се стварно испоставило да испаднемо глупи, баш онако како се садашњи велики вођа труди да нас представи, морамо се потрудити да знамо и оно што би сви они волели да се несећамо. Зато не смемо заборављати истину коју смо видели као и  прошлост коју морамо и имамо обавезу да научимо и до краја упознамо. То је једини начин да не дозволимо да у лажима које плету око нас своју душу, част и веру несмотрено испрљамо и изгубимо.

У прошлости смо због таквих грешака погрешно тражили у закржљалим расама душу. Не желећи да верујемо да се звери не могу променити већ само притајити. Тако смо покушали на своју штету да им понудимо искрено братство и јединство. Наивно делећи своје а неузимајући ништа њихово, желели смо да им отвореног срца и раширених руку дамо све. Поклањали смо им могућност да не живе као слуге и робови, дали смо им слободу, државу, љубав, искреност …

Наравно да није вредело, морали смо знати да никад и нису били вредни тога. Опет смо се суочили са исправношћу народне изреке „пред свињу се не бацају бисери“. Да смо раније послушали народне мудрости које су нам стари оставили мање би страдали. Погрешили смо толико пута време је да престанемо са тим. Окренимо се себи и незалуђујмо се више немогућим.

Какав је тај људски несој који и данас подржава „демократски“ запад, може се јасно видети из депеша генерала Александрo Лузана слатих за време Другог светског рата. Не треба нас данас да чуди западна подршка тим зверима, не заборавимо народну „с ким си такав си“. Нема разлике међу њима зато се одлично разумеју и подржавају. Наша судбина јесте да смо окружени том људском погани. То изгледа страшно али управо то што нас нису уништили  доказује снагу вере, истине и правде.

Одувек је запад давао нескривену или прећутну подршку закржљалом несоју у нашем окружењу да над светосавцима чине и најмонструозније злочине. Арбанашка племена, Бугари, Хрвати, Угари никад неће успети са својих руку да сперу крв невиних српских жртава. Али још тужније је сазнање да њихове потамнеле душе то бар неким гестом нису ни покушале да учине. Гледали су они и гледају да то на сваки начин после прикрију, оправдају, оспоре, умање. Ипак захваљујући појединцима који иако су припадали агресорима и злочинцима нису могли баш таква зверства да сваре, писани трагови су увек остајали. Тако су неки од најмонструознијих усташких трагова остали забележени у писму којим италијански генерал Александрo Лузано у пролеће 1941 из Купреса извештава Мусолинија лично:

 

„Драги Дуче, безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 километара од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин. Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове. И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се чуло дечије кркљање. Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су девојчице од осам година…

                   …За све време док се овај злочин догађао, певао је силом доведен оркестар Цигана. На вечну срамоту наше Римске цркве, један Божји човек, један жупник у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасли, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Покољи Срба су достигли такве размере да су у овим крајевима загађени многи извори. На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.“    (1)

 

Треба ли нам још нешто да нам покаже и докаже да са зверима немамо и никад нећемо имати ничег заједничког. Наивни генерал Лузано је сматрао да ће Римску цркву бити срамота, није ни сањао да ће она злочинце проглашавати цвецима. Уосталом какви свеци таква и црква. Сваки даљи поновни покушај пружања руке и опраштања крволоцима непримерен је и узалудан чин. Исто тако дозволити им прекрајање српске историје како западу одговара или њено називање митом је само још један монструозни злочин очито никад престалог крвавог пира над светосавским народом.

Наравно да се за такву издају свог народа и Отаџбине добијају похвале и награде запада. Такви само морају да знају да чак и ђаво има меру и да се такви и њему гаде. Не дозволимо да неодговорност и заборав наши потомци плаћају опет крвљу. Све те закржљале расе морамо оставити да своју срећу траже сами, обавезно без нас а свакако не преко нас. Подсетимо се зато још једном речи песме нашег Јована Дучића и добро их упамтимо.

 

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

 

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

                                                                   Јован Дучић

 

Време је да престанемо да заборављамо, да престанемо да се играмо непотребно са истином. Починимо ли поново тај грех снаћиће нас још веће муке, проблеми, тешкоће, питање је да ли би онда поново заслужили спас. Јер управо искуство и пример наших предака морају да нам буду сигурни путокази за будућност наших потомака. Искушења које нам живот намеће су опасност само онда када не схватамо како и зашто су нас снашле.

Нама је историја већ дала сва питања и одговоре. Прошлост нам је исто тако дала и највеће муке и искушења, наизглед нерешиве моменте, али и сигурна решења како их све надвладати и победити. Немојмо зато жртве својих предака бацати олако низ воду, дозволивши људској погани да нас води погрешним путем. Када једном дозволимо да своје ципеле упрљамо њиховим блатом никада нам више корак неће бити сигуран и чист, никад више светосавски.

        Србине победи малодушност, мора се поново показати зверима снага вере, части, чојства и истине. Пробудимо крв својих предака у себи, и видећемо тада да су пред нама неслућени путеви и небеске висине. Свет ће престати да нам буде кавез без излаза у који су нас затворили, а врата среће ће се сама отворити. Схватићемо да су претње које су нам до јуче биле застрашујуће велике изгледале тако јер смо дозволили да их пузећи гледамо из погрешне перспективе. Онда када стојимо усправно пуни вере све те претње неће бити вредне ни помена.

                     Ђедови су нам оставили корене да нас не би свака шуша могла оборити, однети, уплашити, померати, ишчупати. Оставили су нам и крила којима су они досезали све оне небеске висине на које смо тако поносни. Запад је са својим слугама и пајацима чинио све не би ли нам та крила сломио и уништио. Зато нас сада вапаји наших часних предака позивају да крволоцима покажемо да у томе нису успели. Не смемо, а знам и да их нећемо разочарати.

 

 

_________________________________________________________________________________________________________

 

 

  1. novosti.rs/…/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa..

 

 

 

 

У маниру „увређене плавуше“ (без намере вређања лепшег пола, јер је то одомаћени израз), хрватски медији и личности коментаришу изјаву из Београда, да се до даљњег одлаже посета фактора мира и стабилности у региону, старом граду Аграму (пардон, Загребу)!

Као небески дар, пала је свечаност откривања споменика мајору Тепићу у Београду на видно узнемирену хрватску политичку сцену, усталасалу жустром расправом у саборским клупама.

Притерани аргументима о оживљавању неоусташтва, нарочито спомен таблом у Јасеновцу, вриснуше до неба на „повампирење српског четништва“ које вређа хрватске „намере да подржи разговоре о светлој будућности“, наравно под условом да се брзопотезно заборави мрачна прошлост, али само једнострано, јер је хрватски народ ни нема, како тврде разни експерти за маглу!

Aргументи српске стране, суздржано и опрезно саопштени, са намером да не заоштравају већ затегнуте односе, које је додатно цементирао предлог закона о хрватским бранитељима и „српској агресији“, и то баш у тренутку када владајући коалициони режим очекују избори у Београду, те је сваки потез власти на мети опозиције.

Предлог хрватског закона, није међутим никаква новина у односима, јер је то подавно од речи до речи записано у Декларацији о домовинском рату, коју је сабор усвојио а да тадашња србијанска власт није ни зуба пробелела, све се надајући да ће за своју кооперабилност ипак добити велику шаргарепу из Брисела, али оћеш јест, зато ће садашња власт усвајањем овог закона добити повелику каменчину у међуодносима!

Наиме, у предлогу закона децидирано стоји да је и БиХ извршила агресију на Хрватску, али и став да је већина Срба из Хрватске подржала ту „агресију“, а распадајућа ЕU, ћорава и нема, никако не жели да види своје грешке, почињене злонамерно у процесу насилног растурања заједничке државе Југославије!
Међутим, овај се закон није баш случајно сада ставио на дневни ред, што показује след догађања наоко неповезаних, али кад се сложе дају јасну слику, ко и зашто вуче конце! Ионако оптерећене односе, подгрејала је најпре спомен табла са поздравом ZDS и то баш у „хрватском опоравилишту“ за Србе, Жидове и Роме, која је изазвала бурну реакцију жидовских удружења у свету, што баш и није било очекивано у толикој мери од постављача, али је одмах залегла утицајна RKC и удруге бранитеља на „првој црти одбране хрватства“, као да је питање бити или не бити, сад!

Вербалне ноте и размена аргумената који су потом уследили између Србије и Хрватске, победили су летњу врелину и бројне пожаре, не смањујући свој темпо.

Ипак, чим најзад пажљиво уклонише таблу да се не дај боже и мало окрњи, поднесе некадашњи политичар, не случајно из HSP, предлог за референдум о начину избора представника националних мањина у хрватски сабор, третирајући подобне као безмало чиповану марву, а без да уследи осуда такозване „јаке хрватске антифашистичке левице“.

Не случајно, управо у то време у Европском парламенту именова је Ruža Tomašić, истакнута чланица шовинистичке странке HSP, на функцију председника одбора за доделу средстава приступног фонда чланицама и кандидатима ЕU, што показује да се тако врши и додатни притисак на најављени српски приступни „маратон“, јер избегавају „демократске савете о усклађености“ (читај исправно, одбијају да уведу санкције Русији!).

Баш пред ову немилу бриселску епизоду, хрватска NАТО плавушица цвркутала је у медијима да радосно очекује посетиоца из Београда, јер треба да се договоре о решавању границе, несталим у ратном сукобу и још о неколико ситница, па да живимо као сав нормални свет!

Али, кад се пажљиво проуче ове „случајности“, стиче се закључак да се нису случајно појавиле.

Прво, од самог почетка оружаних,терористичких напада хрватских паравојних формација ZNG на ЈНА и милицију Крајине, упорно се тврдило из ЕУ да је у питању „српска агресија“, а Хрватска тада била само једна република у међународно признатој држави Југославији!

Срби у Хрватској, тамо где су то могли, одазвали су се на мобилизациске позиве да у редовима ратних бригада ТО бране своју Отаџбину, а не да врше агресију, а ЈНА је била законом призната једина оружана сила, у чијим редовима је и ТО и милиција у рату.

Зато су хрватске формације биле нелегалне, те је реч о грађанском рату, а никаквој агресији.

ЈНА је имала законско право и обавезу, да употреби бригаде ТО из једне републике по свом нахођењу на простору читаве Југославије, те нема приче о никаквим „агресорима“ из Србије!

Друго, усвајање закона о бранитељима је само хрватски маневар да се присили власт у Београду да одустане од изношења аргумената за стварну пљачку Крајине после VRA „ОLUJA“, те би се извршило насилно поравнање, стварна пљачка за измишљену „ратну одштету“, наравно опет на српску штету!

Треће, прича о непостојећем проблему границе на Дунаву је планирана хрватска пакост, да уз помоћ „међународне арбитраже“ отме део територије Србије, притом јој отежавајући и статус подунавске земље!

Проблем са променом тока корита реке која је државна граница, одавно је решен, међународним ставом да се граница одређује средином реке, те Хрвати узалуд сакупљају старе поседничке листове још из времена Аустро-Угарске, покушавајући међународну арбитражу, па да и то буде нови „јединствен случај“ у примеру Србије, јер ће добронамерна ЕU одмах захтевати сарадњу на делу, за евентуалну будућу чланицу коју ипак третира као кокошку, а познато је како Срби дефинишу ту живину!

Хрватска као чланица NАТО послушно извршава сваки налог, имају вековну послушност у наслеђу, слушали су и Беч и Пешту, слушали су и Берлин и Рим, сада слушају команду из Брисела, а имају у наслеђу и мржњу наспрам православних Срба, упорно покушавајући да силом натуре став да нису починили геноцид над њима, а усвајали антисрпске расне законе одмах по проглашењу NDH, и то акламацијом!

Хрвати не крију своју радост што су одабрани да буду натоовска окосница у региону, жељни да икако, ако околности то омогуће, најзад попуне „кифлицу“(жаргон за географски облик њихове државе), тежећи да врате онај сан из времена NDH када је Бања Лука службено проглашена за престоницу, само су ти побуњени Срби онемогућавали преселење институција из Загреба!

На њихову велику жалост, и овог октобра, у Београду ћe бити одржана свечаност обележавања ослобођења и то у присуству руског министра одбране, тако обележавајући ратно братство руског и српског народа исковано у крви, и то кроз више векова!

Ту ситницу, ни „хумани“ NАТО, ни распадајућа ЕU, а нарочито Хрвати, не праштају Србима!

Од оног режираног холивудског сусрета између НАТО плавушице и фактора мира и стабилности у региону, на Батинском мосту тачно у подне, када су одабрани новинари писали да наступа ера будућности, која ће синути као поларна светлост, плавушица не престаје да даје провокативне изјаве, али је напокон „Дара превршила меру“ како Срби кажу, те је заиста огољена хрватска улога у „дисциплиновању“ Срба за потрене новохрватских господара, који баш и не крију своје намере, те се управо спушта густа поларна помрчина на хрватско-српске односе, најављујући дугу поларну ноћ!

 

 

Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан:

„Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? 

Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком католичком гробљу Св. Марко, у породичној гробници Салопек. Феликс Ниеџиелски је послије рата објешен у Борику, заједно са Виктором Гутићем, јер је од 1943. ‘обнашао’ дужност шефа усташке младежи у Бањој Луци. Поред ових примјера и Јосип Франк је био Јеврејин ‘подријетлом’ и творац франковачко-усташке идеологије.

Расистичко-антисемитски коментари послије смрти Славка Голдштајна нам говоре да покојни Славко није био на линији ‘идеалног хрватства’ које је значило да свако ко заступа ултрарадикалне идеје вјештачке нације и државе, пројектоване у Ватикану, и осећа се Хрватом је прихватљив, без обзира да ли етнички припада, дјелимично или потпуно, ‘Пасмини Салвосербској по Херватској’ – чак дапаче!

Прочитао сам овај ужасни расистички памфлет који за наслов има ‘Пасмина Салвосербска по Херватској’ и био сам шокиран количином мржње на страницама ове ‘књиге’. Поред онога што сте већ навели, у овој ‘књизи’ стоји да су Срби ‘Скитска копилад, народ робова . . .’

Ништа одвратније нисам било гдје прочитао да је речено о било ком народу, чак ни у Хитлеровом нечувеном ‘Мајн кампфу’. Огавно! 

Остаје још једном запитаност – зашто смо правили државу са онима чији је ‘отац нације’ гори и од Адолфа Хилера? 

И за крај ћу навести ‘стихове’ ‘великог’ хрватског писца Мирослава Фридриха Крлеже које сам прочитао у једној сличној ‘књизи’ из времена Великог рата и имао сам је у рукама у антикваријату у Кнез Михајловој али нажалост је нисам тада купио. 

Киша пада, Србија пропада,

Вјетар пири, Хрватска се шири,

Хрватска се шири, Хрватска се шири. 

Како ‘поетично’ и ‘домољубиво’ речено из уста кандидата за Нобелову награду за књижевност и перјанице и интелектуалне ‘громаде’ југо-комуниста. Добро смо ми и прошли, како смо радили!“

Било би врло тешко оспорити  наведене увиде овог читаоца. Главна мисао која провејава кроз његов коментар је то да су Старчевићеви ставови суштински обликовали однос Хрвата према Србима, и то не појединаца него на најширој друштвеној основи. Та чињеница заиста јесте довољна да доведе у питање мудрост формирања заједнице било какве врсте са народом чија елита и критична маса размишљају на такав начин.

Утврдити значај Старчевићевог учења за Хрвате није нимало тешко.

Пре свега имамо потврду из пера најистакнутијег савременог хрватског књижевника Мирослава Крлеже (аутора горе наведених злурадих стихова) да Анте Старчевић, са учењем које му је било својствено, није било каква фигура у хрватском националном пантеону, него његова „најлуциднија глава“:

„И колико год то парадоксално изгледало, ипак је истина: најлуциднија наша глава, која је нашу стварност проматрала с најпрецизнијом проницљивошћу и која је о тој стварности дала слике за читаво једно стољеће књижевно и говорнички најпластичније, јесте глава старога Анта Старчевића.“ [1]

Анте Павелић, поглавар хрватске државе између 1941. и 1945, дао је безброј изјава оданости Старчевићу и његовим идејама. Довољно је навести неколико карактеристичних:

„Трагедија наше земље, чир у њеној утроби јесте србство. Оно је увијек служило против хрватском народу и у Аустро-Угарској монархији, као и сада партизанима и четницима, Талијанима и Ниемцима. Само је Старчевићанство носилац Хрватства и према томе проти Србству. Старчевићанство је расна ствар, и само оно носи Хрватство као државну мисао.“ [2]

Из Павелићеве отворене изјаве види се, не може бити боље, колико је — по мишљењу усташког шефа — геноцидна политика његове државе била надахнута Старчевићевом мишљу, чији расистички карактер Павелић и не покушава да забашури.

Други хрватски великани су се изражавали о Старчевићу са подједнаким, чак и већим одушевљењем. Расистички идеолог, и проналазач теорије о готском пореклу Хрвата, фра Херубин Шегвић, у једном тренутку усхита, рекао је за Старчевића да је то „највећи великан свијета.“ [3]

И један други хрватски расистички философ, Стјепан Бућ, дао је одушка своме дивљењу према Анти Старчевићу тиме што га је похвалио као „претјечу Хитлерове расне идеје.“ [4]

Потпуну интегрисаност Старчевићевих идеја са најнижим заједничким именитељем размишљања у хрватском друштву можемо показати наводећи следећа два речита примера. Пре свега, поруку коју је Анте Павелић упутио Србима на територији коју је контролисала НДХ 23. новембра 1941:

„Мени је било јасно да се са молитвеником у руци не може борити против разбојника и зато сам повео покрет с одлуком, да се на љуту рану метне и љута трава (…). Нећемо допустити, да и даље у нашем народу живи отров и коров, да и даље загушује хрватски народ и његов живот…“ [5]

Подударност између појмова и речника којима се Павелић служи и њиховог идејног прототипа код Анте Старчевића исувише је очигледна да би је требало посебно истицати.

Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити и по следећем примеру. То је писање листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још био у току први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, где се износи став да су „Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру (…) Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа.“

Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском, која је то исто била и у Краљевини Југославији. Представници те странке седели су у скоро свим међуратним југословенским владама, а такође и у избегличкој влади у Лондону.

Дакле, и код Стјепана Радића, другог истакнутог масовног политичког вође хрватског народа прве две деценије двадесетог века, наилазимо на стил изражавања који без грешке упућује на архетипску реторику Анте Старчевића. Што се тиче задњег хрватског вође од значаја, Фрање Туђмана, довољно је навести његову изјаву да се сваки дан, када се пробуди, захваљује Богу што му супруга није „ни Жидовка ни Српкиња.“ Треба ли још доказа за тријумф Старчевићеве примитивне мисли у најширим и најдубљим слојевима хрватског друштва?

Сада се можемо вратити умесном питању које поставља  наш читалац на почетку овога текста: да ли су Срби били свесни с киме су намеравали да праве заједничку државу? Подразумева се да у свакој средини има острашћених појединаца са ексцентричним ставовима. Међутим, у Хрвата Анте Старчевић и његово учење нису ексцентрична изнимка, него главни ток. Разлике у менталитету и моралном профилу два народа не могу бити изразитије и самим тим готово да искључују могућност заједничког државотворног пројекта.

Када су Хрвати били на врхунцу моћи, они су у својој првој квази-независној држави после хиљаду година — извршили покољ којега су се гнушали њихови немачки и италијански савезници. Када су Срби достигли врхунац своје моћи, они су дали Душанов законик. Када су се Хрвати налазили пред непријатељем који је био јачи од њих, они су се под Коломаном срамно предали и прихватили ропство које је трајало хиљаду година. На Косову, Срби су се борили за узвишене моралне вредности оличене у Крсту и Слободи. Када су Хрвати бирали особу да симболички представља њихове тежње и вредности, они су изабрали геноцидног идеолога Анту Старчевића. Срби су изабрали светитеља Саву. 

Ова проста поређења убедљивије од свих академских аргумената и дисертација говоре о могућности заједнице између ова два народа.

Човек кога Хрвати сматрају најузвишенијим примером духовности и светачког морала којег је хрватска средина изнедрила у двадесетом веку, Алојзије Степинац, био је барем делимично у праву када је у свој приватни дневник унео следеће недвосмислено старчевићанске рефлексије:

„Све у свему, Хрвати и Срби су два свијета, Сјеверни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“ [6]

У праву је такође и г. Владимир Умељић када овакав начин изражавања једног тада још увек потенцијалног кандидата за чин хришћанског свеца коментарише на следећи начин:

„Ово писмено сведочанство хрватског католичког надбискупа Алојзија Степинца, које паушално дехуманизује Србе одричући им све хуманистичке прерогативе и вредности, и проглашавајући их из тог разлога антиподима Хрвата, поседује исту злокобну тежину као и већ цитирано писмено сведочанство кардинала Пачелија (потоњег ‘ратног папе’ Пија XII), које дифамира и дехуманизује Јевреје.“  [7]

 

 

____________

 

Упутнице:

 

[1] Анте Кадић, „Матош и Крлежа о Старчевићу,“ Хрватска ревија, 1973, стр. 522.

[2] Јере Јареб, „Биљешке са сједница поглавниковог вијећа, 1943 – 1945,“ Хрватска ревија, јубиларни зборник, 1976, стр. 161.

[3] Анте Кадић, op. cit., стр. 527.

[4] Ibid.

[5] „Усташа: Вјесник хрватског усташког ослободилачког покрета“, Загреб, 23. новембар 1941; извор: Динко Давидов, „Тотални геноцид: Независна држава Хрватска 1941−1945“, Београд 2013, стр. 181.

[6]  А. Степинац, Дневник IV, стр. 176, СУП СРХ, Загреб.

[7]  www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/sveti-alojzije-stepinats-srbi-i-episkop-jovan-ulibrk/

 

 

 

Извор: Фејсбук

Ето зашто ми Срби галамимо и вриштимо. И то ћемо радити док смо живи. Не толико да напредњачкој савести не дамо мира, већ више због тога да не дозволимо да нас  њихова издаја, кукавичлук и лицемерје тотално успавају у вртлогу евроталибаније и јефтиног протестантизма њиховог идола Алека. Једном речју, да не постанемо као они макар и кроз ћутање – евроталибани, протестанти, екуменисти и дволичне лажне патриоте… Докле год јавно живи макар искрица чисте српске свести, Срба још има и непријатељ српства нема мира

Вучићев „вето“ на геноцидну политику Харадинаја

А посебно је лудачка тврдња СНС јуришника да је добро што се Вучић преко српске листе „инфилтрирао“ у владу Косова одакле може да „ветира“ геноцидне политике Харадинаја. Да занемаримо на моменат факт да је бесмислено пактирати са човеком који је спроводио, спроводи и који ће увек спроводити геноцид над Србима (једва чекам да чујем СНС камарилу шта ће рећи када Харадинај буде натерао „Српску“ листу да каже да су Дечани косоварски и шиптарски, а не српски манастир, само то да поменемо).

Елем, деведесетих је Слоба имао танке већине и често је морао да тражи коалиционе партнере. Чудо да Амери тада нису рекли Ругови и Шиптарима да се покрију ушима и изађу на српске изборе и пописе. Да партиципирају у власти како би Амери могли да ветирају или управљају Милошевићем на прокси начин.

Видим, Шиптари тим бојкотом ништа нису остварили за себе, а ми смо партиципацијом у властима Тачија и Харадинаја остварили све…

Одговор једном СНС јуришнику

Увек сам волео анкете и квизове. Зато ћу радо одговорити на ова питања једног СНС јуришника, а и ред је да људи што више виде колико је отрован Вучићев режим. Наиме, дошли смо до ситуације да они који су скроз усвојили реторику, рационализације и идеје Борке Павићевић, Соње Бисерко, Соње Лихт и Наташе Кандић у вези КиМ, данас за себе говоре да су скретничари на „српским раскршћима“’….

Извор: Фејсбук

  1. Емоције које се тичу верског и националног идентитета да, а остале не би требало да буду. Ко нема емоцију када јавно исповеда веру или српство тај није Србин него нешто друго. И свако ко под изговором да емоције нису битне пактира по сваку цену са онима који убијају наш идентитет и те емоције – такође није Србин.
  2. Не. Али, логика имплицирана питањем такође није реалполитика него аматеризам. Реалполитика не значи да се покоримо по сваку цену (цену губитка идентитета) јачима од себе, већ како да употребимо нашу силу и силу других држава како бисмо свој идентитет заштитили. Поготово је сулудо Вучићеву евроталибанску идеологију која је чисто левичарско-либерално-пацифистичка тумачити као реалполитику. Везе са везом нема.
  3. Наравно да је битно. Од трговине, рата, политике – свуда је јако битно да знаш шта твој противник мисли и како се осећа. Питање је тотално глупо.
  4. Свакако мислим да бих био већи од Вучића. Не зато што сам иберменш, већ само зато што нисам за ЕУ, за разлику од њега који је сву политику подредио антисрпским и глобалистичким интеграцијама у ЕУ. Да није нашег пута у ЕУ, не би било ни Бриселског споразума ни ових понижавања и издаје наших реалполитичких интереса са Тачијем и Харадинајем. Ако не бих могао да спроведем ово што пишем, дао бих оставку. Свакако не бих остајао на власти као Вучић и ви, притом радио исто што и Соња Бисерко, а истовремено кукао као стрина да не могу ово и оно, јер ме притискају и прете. Кукавички, инфантилно и безобразно.
  5. Поново глупаво питање. Сва тројица су геноцидлије Срба доле. И потпуно је сулудо градирати њихов степен мржње према Србима. Када ти неки кољу породицу, потпуно је небитно на који начин то раде – сам факт да су они то што јесу нормалном човеку говори да не сме да пактира са било ким од њих. А тај бојкот је био сасвим изводљив од 1999. до 2010/2012. и сви Срби са КиМ су бојкотовали. Бојкот су (Вучићевим данашњим аргументима) нападале само Жене у црном и слични.
  6. Прво и прво то нису косовски Срби, то су Вучићеви „Срби“. Постоји много Срба доле и на северу и југу који нису за овај потез Вучића. Друго, не живим на КиМ, али не видим смисао питања? Борка Павићевић је деценијама пребацивала свима који не мисле као она да нико ко не живи на КиМ нема право да буде против предаје Косова Шиптарима и Западу, јер мора да се „прихвати реалност“, а не да се Срби доле хушкају на рат и сукобе…

„Српска“ листа је лични Вучићев пројекат

Десничарамуши из СНС-а сада наново рационализују коалицију са Харадинијем тврдњом да смо сви ми лицемерни што се нисмо бунили у овој мери онда када је Тачи постао премијер владе у којој је такође било „Срба“ из „Српске“ листе.

Прво, да ли они то желе да кажу да су обе коалиције са кољачима, убицама и геноцидлијама Срба (и то једино из разлога додворавања ЕУ) нешто што је оправдано? Ми то свакако не тврдимо. Пактирање са шиптарским Павелићима и онда и сада је подједнако србоцидно. Пактирање са Тачијем је то показало. Срби нису у плусу него у дебелом минусу након сарадње са Тачијем. Једина српска опција је била и јесте данас бојкот шиптарских институција. То се показало као одлична тактика 1999-2010/2012. Ту тактику су као лошу или опасну по Србе тада критиковали једино Кандићка, Бисерко и слични, а Срби са Косова и Метохије су готово листом били за њу, како на речима тако и на делима (а не само Срби из Београда како се лажљиво подмеће).

Друго, тада није било толико галаме да је Вучић Тачијев коалициони партнер, само зато што тада још нико није могао са сигурношћу да каже да управо Вучић стоји иза „Српске“ листе и коалиције са Тачијем. Свима се чинило да су ти ликови чисто Тачијеве марионете које он ловом фингира као Србе ради своје мултикулти маскировке. Данас је, пак, скроз јасно да је „Српска“ листа лични Вучићев пројекат, то не крије ни Вучић, али ни фантомски тзв. Срби са КиМ у влади Харадинаја. „Српска“ листа = „Српска“ напредна странка.

Ето зашто ми Срби галамимо и вриштимо. И то ћемо радити док смо живи. Не толико да напредњачкој савести не дамо мира (сама она њих жестоко гризе, не треба јој подмазивања), већ више због тога да не дозволимо да нас (словесне и преостале Србе) њихова издаја, кукавичлук и лицемерје тотално успавају у вртлогу евроталибаније и јефтиног протестантизма њиховог идола Алека. Једном речју, да не постанемо као они макар и кроз ћутање – евроталибани, протестанти, екуменисти и дволичне лажне патриоте… Докле год јавно живи макар искрица чисте српске свести, Срба још има и непријатељ српства нема мира.

Извор: Српска листа

О вазалству славних предака и издаји Вучића

Видим да је СНС почео да апологизује Вучићеву издају око Харадинаја „паметним вазалством“. Тобоже, он ради само оно што су у историји радили Стефан Немања, деспот Стефан, Милош Обреновић, Недић, Стојан Јанковић… Зато је потребно да направимо кратак историјски преглед и народу објаснимо када је вазалство оправдано (Стефан Немања и остали…), а када није, јер се ради о издаји (Вучић).

  1. Прва разлика наших славних вазала и Вучића је присуство страних трупа на нашем тлу – у ранијим случајевима наши паметни вазали су имали стране трупе широм земље које су мачевима, кубурама и бајонетима сејали смрт, ултиматуме и страх, а Вучић такву ситуацију нема (изузев на окупираном делу Србије Косову и Метохији, доле ћу објаснити и тај случај). Када вам нож буквално стоји под гркљаном, тачније вашој деци и женама, вазалисање и те како има смисла.
  2. Међутим, не по сваку цену – никада у нашој историји Срби нису хтели да буду вазали по цену тога да се макар и на секунд одрекну вере, писма, језика и имена свога. У нашој вери и традицији кетманизам је забрањен – не долази у обзир идеја да ћемо се одрећи привремено свог идентитета како бисмо га касније (наводно) вратили. Срби који су се руководили кетманизмом никада касније нису опет били Срби, већ отпадија. Док Вучић пактира са Харадинајем који једино што је радио (и што може да ради у будућности) јесте спровођење не само физичког него и духовног геноцида над Србима. Дакле, Харадинај је убица српског идентитета у сваком смислу. Ко пактира са њим, издајица је без икакве сумње.
  3. Наши вазали у историји су сарађивали са окупаторима уз јасно начело – увек више слободе из дана у дан, односно више слободе у односу на стање које су затекли пре своје владавине од својих претходника, никако обратно. Једини компас им је био српски национални и верски интерес. Сви они су увећавали своју територију, моћ или привилегије свих врста за време вазалисања. Вучић, са друге стране, напушта територије Србије због страха или искомплексираности од ЕУ и слаби Србију у свим другим сферама – економској, верској (кроз подршку екуменистима, протестантизму), културној (подршка содомији и пројектима Друге Србије), итд…. Циљ му је да Србију задржи на глобалистичком ЕУ путу. То је једини разлог зашто пактира са Харадинајем. Да Вучић није ЕУ фанатик – ништа од овог понижавајућег не би морао да ради.
  4. Стране трупе су на КиМ и то је тачно. Но, осим чињенице да нема смисла ни по цену живота сарађивати са геноцидлијом који те убија у сваки појам, постоји и много практичнији аргумент за несарадњу са Харадинајем – Срби након 1999, тј. до 2010/2012, уопште нису сарађивали са Шиптарима на КиМ, већ само са УНМИК-ом и КФОР-ом. Слично као што су у НДХ сарађивали са Италијанима и Немцима, али не и са Павелићем. Није било лако, али изузев марта 2004. (и лета 1999), већих жртава и погрома није било, постизало се много више, без икаквог компромиса по српски идентитет и квалитет живота. Север је иначе био заштићен (док га Вучић по налогу ЕУ није предао), а југ је могао да се брани жестоким ослањањем на Русију и остале (Грчка…) у међународној заједници, уз највеће могуће противмере Србије према Шиптарима сецисионистима, без да изазивамо сукоб са НАТО са друге стране, као што смо то и радили од 2004. до 2010/2012. веома успешно.

За „опстанак Срба на Косову“

Вучић (и његове апологете) кажу да се мора подржати Рамуш Харадинај у процесу формирања владе како би „Срби опстали на Косову“.

„Срби“ који буду подржавали Харадинаја ће можда сачувати голе животе у физичком смислу (и то можда), али то више неће бити Срби. Јер, неће имати права да своје манастире зову српским. Нити ће имати права да своју земљу зову српском. Врло брзо, ако не и одмах, неће имати права ни на своје писмо и језик, као ни на своју Цркву, већ некакву „косовску“ која је у формирању (знамо из Викиликса). Једноставно, Харадинај једино може да спроводи физички или духовни геноцид према Србима и ништа друго, питање је само темпа којим ће то радити.

У целој нашој историји се знало – можемо из нужде сарађивати са окупатором и непријатељем, али не по цену идентитета. Ту нема коцкања. Срби су пре гинули него што су се и за секунд одрицали вере, писма, језика, народног имена… А пошто Харадинај управо удара на те вредности, свако ко сарађује са њим је издајник, тачније неко ко покушава да нас убије идентитетски на КиМ, да нас затре у сваком погледу.

Једном речју, Вучићева логика (и његових апологета) би се у време НДХ свела на следеће – тишина ви Срби што се буните против Павелића, зар не видите да је у нашем интересу да купимо време док траје ова окупација и међународно геополитичко превирање? Ми морамо са Павелићем у владу, сада мало да се коцкамо са нашим светињама и идентитетом, проћи ће и овај зулум, па кад прође ово наше кетманство, поново ћемо бити Срби у истом степену као и раније.

У влади НДХ је било и „Срба“, као и у усташкој војници.

Али, да ли ико данас те „Србе“ сматра за Србе? Да ли ико сматра да је њихова логика пактирања са Павелићем била нормална? Да ли има неког ко их не сматра издајицама горим од Павелића? Наравно да нема. Зато нека СНС и њихови пијуни добро пазе шта раде да не прођу у историји као те фукаре.

И не заборавимо да је у влади НДХ био Секула Дрљевић, човек који је годинама робијао страшне муке како би се остварило унитарно уједињење Србије и ЦГ, човек који је био заслужан за Подгоричку Скупштину. Када је окренуо ћурак и постао Павелићев слуга, нико више није памтио његова добра дела од раније, већ га сви памте као издајицу. Никакав ранији добар ангажман било кога, неће моћи истог да опере од садашњег пакта са шиптарским Павелићем – Харадинајем. И нити га може опрати шминкање патриотске приче кроз називе споменика, улица или културне пројекте (док траје издаја КиМ како би се наивни у осталом делу Србије превели жедни преко воде – стратегија коју је Тито осмислио својевремено) од споменутог.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Марка Пејковића)


ИСПРАВКА: Овај текст је промењен 13. 9. 2017. у 22:41 – исправљене су мање грешке и формулације.

 

Извор: Марко Пејковић: Антихарадинајевски фрагменти stanjestvari.com/2017/09/13/pejkovic-antiharadinaj/