уторак, октобар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "НДХ"

НДХ

Разни властодршци се упорно и свесрдно труде да нас убеде, како смо онакви какви заиста нисмо, да нас увере да смо оно што би запад волео да будемо. И поред свог тог њиховог жалосног и лицемерног труда Срби никад неће бити нерадници, примитивни, глупи, неверници, јефтина радна снага… Једино јефтино је та упорност лажног представљања сопственог народа. Прошлост, садашњост а потрудићемо се и будућност јасно говоре супротно њиховим неверничким жељама, тезама и у болесним умовима осмишљеним фикцијама.

Оно што се заиста може замерити светосавском народу јесте нешто потпуно друго. То је неприхватљиво кратко памћење зла које му је нането. Када су непријатељи у питању превише смо склони брзом праштању, а то нас је увек скупо коштало. Тако смо брзо гурали у фиоке праштања и заборава крваве пирове и злочине Отомана, Бугара, Арбанаса, Немаца, Хрвата, Угара… Још брже смо дозвољавали да нам време из сећања избрише њихова осмишљена уништења и сатирања свега српског. Као да нам се нису догодили егзодуси, геноциди, насилна прекрштавања, рушења споменика, гробља, манастира, цркава, присилна турчења, бугарчења …

Покушавали су све писано, документовано, створено, изграђено, световно, духовно све оно видљиво као и оно мање приметно а што би могло светосавце увек изнова да васкрсне да униште. Олако смо некако прелазили преко жртава и циљева бомбардовања како од стране отворених непријатеља као што су Немачка и НАТО, тако и оних прикривених који су се званично представљали као савезници Енглези, Американци… Искрено али и наивно смо певали Француској и указивали јој сву љубав једног православног и неисквареног народа.

За то време не питајући се да ли на то и имамо права!? Шта би нам заиста рекли они који су верујући у њихову искреност и дату реч изгубили своје животе или животе својих најмилијих. Нисмо веровали чињеничном, а то смо одувек најскупље плаћали, и то слободом, животима, територијом …

Требали се опет подсећати на испоруке опанака на које су нам стављали картонске ђонове, који су остављали по Албанској голготи босе и незаштићене херојске ноге српских сељака. Можда смо заборавили топовску муницију коју смо платили и преплатили а она је „случајно“ стигла у погрешном калибру. Очекивали су ваљда да ће то бити довољно да заустави Српске див-јунаке у одбрани Отаџбине. Брзо смо им опростили бродове који су каснили да превезу оно мало преостале промрзле и од савезника остављене и преварене српске војске. Бродове и лађе којима смо испевали „креће се лађа француска …“. Никада се уствари те лађе не би покренуле да Руски цар није поставио ултиматум тим „дивним“ савезницима…

Вероватно би се многи зачудили зашто Бугари уместо благодарим (хвала), кажу мерси. Наравно да је то уствари хвала на француском, па они то и говоре у знак захвалности Француској. То је још један део историје који говори о „искрености“ савезника и њиховој „праведној“ борби против злочинаца и крволока. Управо ти наши западни „савезници“ французи зауставили су српску војску, бранећи бугарске монструме. Оне који су још до јуче клали српску нејач, масакрирали старце, палили и пљачкали српска села, силовали, рушили, уништавали… Окренули су француски савезници своје „пријатељске“ топове на Србе како би одбранили бугарске крволоке. Не треба онда да чуди захвалност бугарских звери коју и данас изражавају говорећи „мерси“ уместо „благодарим“. Они заиста и имају разлог за то, али ми сигурно не.

Да не би се стварно испоставило да испаднемо глупи, баш онако како се садашњи велики вођа труди да нас представи, морамо се потрудити да знамо и оно што би сви они волели да се несећамо. Зато не смемо заборављати истину коју смо видели као и  прошлост коју морамо и имамо обавезу да научимо и до краја упознамо. То је једини начин да не дозволимо да у лажима које плету око нас своју душу, част и веру несмотрено испрљамо и изгубимо.

У прошлости смо због таквих грешака погрешно тражили у закржљалим расама душу. Не желећи да верујемо да се звери не могу променити већ само притајити. Тако смо покушали на своју штету да им понудимо искрено братство и јединство. Наивно делећи своје а неузимајући ништа њихово, желели смо да им отвореног срца и раширених руку дамо све. Поклањали смо им могућност да не живе као слуге и робови, дали смо им слободу, државу, љубав, искреност …

Наравно да није вредело, морали смо знати да никад и нису били вредни тога. Опет смо се суочили са исправношћу народне изреке „пред свињу се не бацају бисери“. Да смо раније послушали народне мудрости које су нам стари оставили мање би страдали. Погрешили смо толико пута време је да престанемо са тим. Окренимо се себи и незалуђујмо се више немогућим.

Какав је тај људски несој који и данас подржава „демократски“ запад, може се јасно видети из депеша генерала Александрo Лузана слатих за време Другог светског рата. Не треба нас данас да чуди западна подршка тим зверима, не заборавимо народну „с ким си такав си“. Нема разлике међу њима зато се одлично разумеју и подржавају. Наша судбина јесте да смо окружени том људском погани. То изгледа страшно али управо то што нас нису уништили  доказује снагу вере, истине и правде.

Одувек је запад давао нескривену или прећутну подршку закржљалом несоју у нашем окружењу да над светосавцима чине и најмонструозније злочине. Арбанашка племена, Бугари, Хрвати, Угари никад неће успети са својих руку да сперу крв невиних српских жртава. Али још тужније је сазнање да њихове потамнеле душе то бар неким гестом нису ни покушале да учине. Гледали су они и гледају да то на сваки начин после прикрију, оправдају, оспоре, умање. Ипак захваљујући појединцима који иако су припадали агресорима и злочинцима нису могли баш таква зверства да сваре, писани трагови су увек остајали. Тако су неки од најмонструознијих усташких трагова остали забележени у писму којим италијански генерал Александрo Лузано у пролеће 1941 из Купреса извештава Мусолинија лично:

 

„Драги Дуче, безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 километара од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин. Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове. И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се чуло дечије кркљање. Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су девојчице од осам година…

                   …За све време док се овај злочин догађао, певао је силом доведен оркестар Цигана. На вечну срамоту наше Римске цркве, један Божји човек, један жупник у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасли, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Покољи Срба су достигли такве размере да су у овим крајевима загађени многи извори. На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.“    (1)

 

Треба ли нам још нешто да нам покаже и докаже да са зверима немамо и никад нећемо имати ничег заједничког. Наивни генерал Лузано је сматрао да ће Римску цркву бити срамота, није ни сањао да ће она злочинце проглашавати цвецима. Уосталом какви свеци таква и црква. Сваки даљи поновни покушај пружања руке и опраштања крволоцима непримерен је и узалудан чин. Исто тако дозволити им прекрајање српске историје како западу одговара или њено називање митом је само још један монструозни злочин очито никад престалог крвавог пира над светосавским народом.

Наравно да се за такву издају свог народа и Отаџбине добијају похвале и награде запада. Такви само морају да знају да чак и ђаво има меру и да се такви и њему гаде. Не дозволимо да неодговорност и заборав наши потомци плаћају опет крвљу. Све те закржљале расе морамо оставити да своју срећу траже сами, обавезно без нас а свакако не преко нас. Подсетимо се зато још једном речи песме нашег Јована Дучића и добро их упамтимо.

 

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

 

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

                                                                   Јован Дучић

 

Време је да престанемо да заборављамо, да престанемо да се играмо непотребно са истином. Починимо ли поново тај грех снаћиће нас још веће муке, проблеми, тешкоће, питање је да ли би онда поново заслужили спас. Јер управо искуство и пример наших предака морају да нам буду сигурни путокази за будућност наших потомака. Искушења које нам живот намеће су опасност само онда када не схватамо како и зашто су нас снашле.

Нама је историја већ дала сва питања и одговоре. Прошлост нам је исто тако дала и највеће муке и искушења, наизглед нерешиве моменте, али и сигурна решења како их све надвладати и победити. Немојмо зато жртве својих предака бацати олако низ воду, дозволивши људској погани да нас води погрешним путем. Када једном дозволимо да своје ципеле упрљамо њиховим блатом никада нам више корак неће бити сигуран и чист, никад више светосавски.

        Србине победи малодушност, мора се поново показати зверима снага вере, части, чојства и истине. Пробудимо крв својих предака у себи, и видећемо тада да су пред нама неслућени путеви и небеске висине. Свет ће престати да нам буде кавез без излаза у који су нас затворили, а врата среће ће се сама отворити. Схватићемо да су претње које су нам до јуче биле застрашујуће велике изгледале тако јер смо дозволили да их пузећи гледамо из погрешне перспективе. Онда када стојимо усправно пуни вере све те претње неће бити вредне ни помена.

                     Ђедови су нам оставили корене да нас не би свака шуша могла оборити, однети, уплашити, померати, ишчупати. Оставили су нам и крила којима су они досезали све оне небеске висине на које смо тако поносни. Запад је са својим слугама и пајацима чинио све не би ли нам та крила сломио и уништио. Зато нас сада вапаји наших часних предака позивају да крволоцима покажемо да у томе нису успели. Не смемо, а знам и да их нећемо разочарати.

 

 

_________________________________________________________________________________________________________

 

 

  1. novosti.rs/…/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa..

 

 

 

 

У маниру „увређене плавуше“ (без намере вређања лепшег пола, јер је то одомаћени израз), хрватски медији и личности коментаришу изјаву из Београда, да се до даљњег одлаже посета фактора мира и стабилности у региону, старом граду Аграму (пардон, Загребу)!

Као небески дар, пала је свечаност откривања споменика мајору Тепићу у Београду на видно узнемирену хрватску политичку сцену, усталасалу жустром расправом у саборским клупама.

Притерани аргументима о оживљавању неоусташтва, нарочито спомен таблом у Јасеновцу, вриснуше до неба на „повампирење српског четништва“ које вређа хрватске „намере да подржи разговоре о светлој будућности“, наравно под условом да се брзопотезно заборави мрачна прошлост, али само једнострано, јер је хрватски народ ни нема, како тврде разни експерти за маглу!

Aргументи српске стране, суздржано и опрезно саопштени, са намером да не заоштравају већ затегнуте односе, које је додатно цементирао предлог закона о хрватским бранитељима и „српској агресији“, и то баш у тренутку када владајући коалициони режим очекују избори у Београду, те је сваки потез власти на мети опозиције.

Предлог хрватског закона, није међутим никаква новина у односима, јер је то подавно од речи до речи записано у Декларацији о домовинском рату, коју је сабор усвојио а да тадашња србијанска власт није ни зуба пробелела, све се надајући да ће за своју кооперабилност ипак добити велику шаргарепу из Брисела, али оћеш јест, зато ће садашња власт усвајањем овог закона добити повелику каменчину у међуодносима!

Наиме, у предлогу закона децидирано стоји да је и БиХ извршила агресију на Хрватску, али и став да је већина Срба из Хрватске подржала ту „агресију“, а распадајућа ЕU, ћорава и нема, никако не жели да види своје грешке, почињене злонамерно у процесу насилног растурања заједничке државе Југославије!
Међутим, овај се закон није баш случајно сада ставио на дневни ред, што показује след догађања наоко неповезаних, али кад се сложе дају јасну слику, ко и зашто вуче конце! Ионако оптерећене односе, подгрејала је најпре спомен табла са поздравом ZDS и то баш у „хрватском опоравилишту“ за Србе, Жидове и Роме, која је изазвала бурну реакцију жидовских удружења у свету, што баш и није било очекивано у толикој мери од постављача, али је одмах залегла утицајна RKC и удруге бранитеља на „првој црти одбране хрватства“, као да је питање бити или не бити, сад!

Вербалне ноте и размена аргумената који су потом уследили између Србије и Хрватске, победили су летњу врелину и бројне пожаре, не смањујући свој темпо.

Ипак, чим најзад пажљиво уклонише таблу да се не дај боже и мало окрњи, поднесе некадашњи политичар, не случајно из HSP, предлог за референдум о начину избора представника националних мањина у хрватски сабор, третирајући подобне као безмало чиповану марву, а без да уследи осуда такозване „јаке хрватске антифашистичке левице“.

Не случајно, управо у то време у Европском парламенту именова је Ruža Tomašić, истакнута чланица шовинистичке странке HSP, на функцију председника одбора за доделу средстава приступног фонда чланицама и кандидатима ЕU, што показује да се тако врши и додатни притисак на најављени српски приступни „маратон“, јер избегавају „демократске савете о усклађености“ (читај исправно, одбијају да уведу санкције Русији!).

Баш пред ову немилу бриселску епизоду, хрватска NАТО плавушица цвркутала је у медијима да радосно очекује посетиоца из Београда, јер треба да се договоре о решавању границе, несталим у ратном сукобу и још о неколико ситница, па да живимо као сав нормални свет!

Али, кад се пажљиво проуче ове „случајности“, стиче се закључак да се нису случајно појавиле.

Прво, од самог почетка оружаних,терористичких напада хрватских паравојних формација ZNG на ЈНА и милицију Крајине, упорно се тврдило из ЕУ да је у питању „српска агресија“, а Хрватска тада била само једна република у међународно признатој држави Југославији!

Срби у Хрватској, тамо где су то могли, одазвали су се на мобилизациске позиве да у редовима ратних бригада ТО бране своју Отаџбину, а не да врше агресију, а ЈНА је била законом призната једина оружана сила, у чијим редовима је и ТО и милиција у рату.

Зато су хрватске формације биле нелегалне, те је реч о грађанском рату, а никаквој агресији.

ЈНА је имала законско право и обавезу, да употреби бригаде ТО из једне републике по свом нахођењу на простору читаве Југославије, те нема приче о никаквим „агресорима“ из Србије!

Друго, усвајање закона о бранитељима је само хрватски маневар да се присили власт у Београду да одустане од изношења аргумената за стварну пљачку Крајине после VRA „ОLUJA“, те би се извршило насилно поравнање, стварна пљачка за измишљену „ратну одштету“, наравно опет на српску штету!

Треће, прича о непостојећем проблему границе на Дунаву је планирана хрватска пакост, да уз помоћ „међународне арбитраже“ отме део територије Србије, притом јој отежавајући и статус подунавске земље!

Проблем са променом тока корита реке која је државна граница, одавно је решен, међународним ставом да се граница одређује средином реке, те Хрвати узалуд сакупљају старе поседничке листове још из времена Аустро-Угарске, покушавајући међународну арбитражу, па да и то буде нови „јединствен случај“ у примеру Србије, јер ће добронамерна ЕU одмах захтевати сарадњу на делу, за евентуалну будућу чланицу коју ипак третира као кокошку, а познато је како Срби дефинишу ту живину!

Хрватска као чланица NАТО послушно извршава сваки налог, имају вековну послушност у наслеђу, слушали су и Беч и Пешту, слушали су и Берлин и Рим, сада слушају команду из Брисела, а имају у наслеђу и мржњу наспрам православних Срба, упорно покушавајући да силом натуре став да нису починили геноцид над њима, а усвајали антисрпске расне законе одмах по проглашењу NDH, и то акламацијом!

Хрвати не крију своју радост што су одабрани да буду натоовска окосница у региону, жељни да икако, ако околности то омогуће, најзад попуне „кифлицу“(жаргон за географски облик њихове државе), тежећи да врате онај сан из времена NDH када је Бања Лука службено проглашена за престоницу, само су ти побуњени Срби онемогућавали преселење институција из Загреба!

На њихову велику жалост, и овог октобра, у Београду ћe бити одржана свечаност обележавања ослобођења и то у присуству руског министра одбране, тако обележавајући ратно братство руског и српског народа исковано у крви, и то кроз више векова!

Ту ситницу, ни „хумани“ NАТО, ни распадајућа ЕU, а нарочито Хрвати, не праштају Србима!

Од оног режираног холивудског сусрета између НАТО плавушице и фактора мира и стабилности у региону, на Батинском мосту тачно у подне, када су одабрани новинари писали да наступа ера будућности, која ће синути као поларна светлост, плавушица не престаје да даје провокативне изјаве, али је напокон „Дара превршила меру“ како Срби кажу, те је заиста огољена хрватска улога у „дисциплиновању“ Срба за потрене новохрватских господара, који баш и не крију своје намере, те се управо спушта густа поларна помрчина на хрватско-српске односе, најављујући дугу поларну ноћ!

 

 

Реаговања и коментари на недавни текст „Корени геноцида: Анте Старчевић и хрватска геноцидна мисао“ били су разноврсни и занимљиви. Начин како је овај читалац доживео тему је типичан:

„Прочитао сам на ФСК текст о Анти Старчевићу. Невјероватно је колико мало се Срби баве овим хрватским идеологом и расистом. Посебно је невјероватно да се нико није запитао, прије формирања заједничке државе, са ким ми то намјеравамо да правимо државу? 

Ако ми дозвољавате неколико интересантних детаља. Мајка Анте Страчевића се звала Милица!? По мајци Србин, по оцу Хрват. Није ово јединствен случај у Хрвата. Други такав случај је ‘блаженик’ из Бање Луке Иван Мерц. Његова мајка је мађарска Јеврејка, а отац Аустријанац. Други ‘знаменити’ бањалучанин је Феликс Ниеџиелски. Његова мајка је била Георгина Славнић, Српкиња из Вараждина која се удала за Пољака Антона Никодема. Феликс је био једно вријеме на челу Хрватских крижара чији је идеолог био Мерц!? Георгина Славнић је сахрањена на бањалучком католичком гробљу Св. Марко, у породичној гробници Салопек. Феликс Ниеџиелски је послије рата објешен у Борику, заједно са Виктором Гутићем, јер је од 1943. ‘обнашао’ дужност шефа усташке младежи у Бањој Луци. Поред ових примјера и Јосип Франк је био Јеврејин ‘подријетлом’ и творац франковачко-усташке идеологије.

Расистичко-антисемитски коментари послије смрти Славка Голдштајна нам говоре да покојни Славко није био на линији ‘идеалног хрватства’ које је значило да свако ко заступа ултрарадикалне идеје вјештачке нације и државе, пројектоване у Ватикану, и осећа се Хрватом је прихватљив, без обзира да ли етнички припада, дјелимично или потпуно, ‘Пасмини Салвосербској по Херватској’ – чак дапаче!

Прочитао сам овај ужасни расистички памфлет који за наслов има ‘Пасмина Салвосербска по Херватској’ и био сам шокиран количином мржње на страницама ове ‘књиге’. Поред онога што сте већ навели, у овој ‘књизи’ стоји да су Срби ‘Скитска копилад, народ робова . . .’

Ништа одвратније нисам било гдје прочитао да је речено о било ком народу, чак ни у Хитлеровом нечувеном ‘Мајн кампфу’. Огавно! 

Остаје још једном запитаност – зашто смо правили државу са онима чији је ‘отац нације’ гори и од Адолфа Хилера? 

И за крај ћу навести ‘стихове’ ‘великог’ хрватског писца Мирослава Фридриха Крлеже које сам прочитао у једној сличној ‘књизи’ из времена Великог рата и имао сам је у рукама у антикваријату у Кнез Михајловој али нажалост је нисам тада купио. 

Киша пада, Србија пропада,

Вјетар пири, Хрватска се шири,

Хрватска се шири, Хрватска се шири. 

Како ‘поетично’ и ‘домољубиво’ речено из уста кандидата за Нобелову награду за књижевност и перјанице и интелектуалне ‘громаде’ југо-комуниста. Добро смо ми и прошли, како смо радили!“

Било би врло тешко оспорити  наведене увиде овог читаоца. Главна мисао која провејава кроз његов коментар је то да су Старчевићеви ставови суштински обликовали однос Хрвата према Србима, и то не појединаца него на најширој друштвеној основи. Та чињеница заиста јесте довољна да доведе у питање мудрост формирања заједнице било какве врсте са народом чија елита и критична маса размишљају на такав начин.

Утврдити значај Старчевићевог учења за Хрвате није нимало тешко.

Пре свега имамо потврду из пера најистакнутијег савременог хрватског књижевника Мирослава Крлеже (аутора горе наведених злурадих стихова) да Анте Старчевић, са учењем које му је било својствено, није било каква фигура у хрватском националном пантеону, него његова „најлуциднија глава“:

„И колико год то парадоксално изгледало, ипак је истина: најлуциднија наша глава, која је нашу стварност проматрала с најпрецизнијом проницљивошћу и која је о тој стварности дала слике за читаво једно стољеће књижевно и говорнички најпластичније, јесте глава старога Анта Старчевића.“ [1]

Анте Павелић, поглавар хрватске државе између 1941. и 1945, дао је безброј изјава оданости Старчевићу и његовим идејама. Довољно је навести неколико карактеристичних:

„Трагедија наше земље, чир у њеној утроби јесте србство. Оно је увијек служило против хрватском народу и у Аустро-Угарској монархији, као и сада партизанима и четницима, Талијанима и Ниемцима. Само је Старчевићанство носилац Хрватства и према томе проти Србству. Старчевићанство је расна ствар, и само оно носи Хрватство као државну мисао.“ [2]

Из Павелићеве отворене изјаве види се, не може бити боље, колико је — по мишљењу усташког шефа — геноцидна политика његове државе била надахнута Старчевићевом мишљу, чији расистички карактер Павелић и не покушава да забашури.

Други хрватски великани су се изражавали о Старчевићу са подједнаким, чак и већим одушевљењем. Расистички идеолог, и проналазач теорије о готском пореклу Хрвата, фра Херубин Шегвић, у једном тренутку усхита, рекао је за Старчевића да је то „највећи великан свијета.“ [3]

И један други хрватски расистички философ, Стјепан Бућ, дао је одушка своме дивљењу према Анти Старчевићу тиме што га је похвалио као „претјечу Хитлерове расне идеје.“ [4]

Потпуну интегрисаност Старчевићевих идеја са најнижим заједничким именитељем размишљања у хрватском друштву можемо показати наводећи следећа два речита примера. Пре свега, поруку коју је Анте Павелић упутио Србима на територији коју је контролисала НДХ 23. новембра 1941:

„Мени је било јасно да се са молитвеником у руци не може борити против разбојника и зато сам повео покрет с одлуком, да се на љуту рану метне и љута трава (…). Нећемо допустити, да и даље у нашем народу живи отров и коров, да и даље загушује хрватски народ и његов живот…“ [5]

Подударност између појмова и речника којима се Павелић служи и њиховог идејног прототипа код Анте Старчевића исувише је очигледна да би је требало посебно истицати.

Прихватљивост Старчевићевих идеја у хрватском друштву, у оквирима много ширим од усташког покрета, може се ценити и по следећем примеру. То је писање листа првака Хрватске сељачке странке, Стјепана Радића, у броју од 22. септембра 1914. године, дакле док је још био у току први Поћореков напад после аустроугарске објаве рата Србији, где се износи став да су „Срби у Хрватској Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су, дакле, Влашки накот зрио за сјекиру (…) Они су смет и сврбеж на тијелу хрватског народа.“

Тако их квалификује гласило ХСС, највеће (како би се данас рекло, mainsteam) хрватске политичке странке под Аустроугарском, која је то исто била и у Краљевини Југославији. Представници те странке седели су у скоро свим међуратним југословенским владама, а такође и у избегличкој влади у Лондону.

Дакле, и код Стјепана Радића, другог истакнутог масовног политичког вође хрватског народа прве две деценије двадесетог века, наилазимо на стил изражавања који без грешке упућује на архетипску реторику Анте Старчевића. Што се тиче задњег хрватског вође од значаја, Фрање Туђмана, довољно је навести његову изјаву да се сваки дан, када се пробуди, захваљује Богу што му супруга није „ни Жидовка ни Српкиња.“ Треба ли још доказа за тријумф Старчевићеве примитивне мисли у најширим и најдубљим слојевима хрватског друштва?

Сада се можемо вратити умесном питању које поставља  наш читалац на почетку овога текста: да ли су Срби били свесни с киме су намеравали да праве заједничку државу? Подразумева се да у свакој средини има острашћених појединаца са ексцентричним ставовима. Међутим, у Хрвата Анте Старчевић и његово учење нису ексцентрична изнимка, него главни ток. Разлике у менталитету и моралном профилу два народа не могу бити изразитије и самим тим готово да искључују могућност заједничког државотворног пројекта.

Када су Хрвати били на врхунцу моћи, они су у својој првој квази-независној држави после хиљаду година — извршили покољ којега су се гнушали њихови немачки и италијански савезници. Када су Срби достигли врхунац своје моћи, они су дали Душанов законик. Када су се Хрвати налазили пред непријатељем који је био јачи од њих, они су се под Коломаном срамно предали и прихватили ропство које је трајало хиљаду година. На Косову, Срби су се борили за узвишене моралне вредности оличене у Крсту и Слободи. Када су Хрвати бирали особу да симболички представља њихове тежње и вредности, они су изабрали геноцидног идеолога Анту Старчевића. Срби су изабрали светитеља Саву. 

Ова проста поређења убедљивије од свих академских аргумената и дисертација говоре о могућности заједнице између ова два народа.

Човек кога Хрвати сматрају најузвишенијим примером духовности и светачког морала којег је хрватска средина изнедрила у двадесетом веку, Алојзије Степинац, био је барем делимично у праву када је у свој приватни дневник унео следеће недвосмислено старчевићанске рефлексије:

„Све у свему, Хрвати и Срби су два свијета, Сјеверни и Јужни пол, који се никада не могу срести, осим једним Божијим чудом. Шизма је највеће проклетство Европе, скоро још веће од протестантизма. Ту нема ни морала, ни принципа, ни истине, ни правде, ни искрености…“ [6]

У праву је такође и г. Владимир Умељић када овакав начин изражавања једног тада још увек потенцијалног кандидата за чин хришћанског свеца коментарише на следећи начин:

„Ово писмено сведочанство хрватског католичког надбискупа Алојзија Степинца, које паушално дехуманизује Србе одричући им све хуманистичке прерогативе и вредности, и проглашавајући их из тог разлога антиподима Хрвата, поседује исту злокобну тежину као и већ цитирано писмено сведочанство кардинала Пачелија (потоњег ‘ратног папе’ Пија XII), које дифамира и дехуманизује Јевреје.“  [7]

 

 

____________

 

Упутнице:

 

[1] Анте Кадић, „Матош и Крлежа о Старчевићу,“ Хрватска ревија, 1973, стр. 522.

[2] Јере Јареб, „Биљешке са сједница поглавниковог вијећа, 1943 – 1945,“ Хрватска ревија, јубиларни зборник, 1976, стр. 161.

[3] Анте Кадић, op. cit., стр. 527.

[4] Ibid.

[5] „Усташа: Вјесник хрватског усташког ослободилачког покрета“, Загреб, 23. новембар 1941; извор: Динко Давидов, „Тотални геноцид: Независна држава Хрватска 1941−1945“, Београд 2013, стр. 181.

[6]  А. Степинац, Дневник IV, стр. 176, СУП СРХ, Загреб.

[7]  www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/sveti-alojzije-stepinats-srbi-i-episkop-jovan-ulibrk/

 

 

 

Извор: Фејсбук

Ето зашто ми Срби галамимо и вриштимо. И то ћемо радити док смо живи. Не толико да напредњачкој савести не дамо мира, већ више због тога да не дозволимо да нас  њихова издаја, кукавичлук и лицемерје тотално успавају у вртлогу евроталибаније и јефтиног протестантизма њиховог идола Алека. Једном речју, да не постанемо као они макар и кроз ћутање – евроталибани, протестанти, екуменисти и дволичне лажне патриоте… Докле год јавно живи макар искрица чисте српске свести, Срба још има и непријатељ српства нема мира

Вучићев „вето“ на геноцидну политику Харадинаја

А посебно је лудачка тврдња СНС јуришника да је добро што се Вучић преко српске листе „инфилтрирао“ у владу Косова одакле може да „ветира“ геноцидне политике Харадинаја. Да занемаримо на моменат факт да је бесмислено пактирати са човеком који је спроводио, спроводи и који ће увек спроводити геноцид над Србима (једва чекам да чујем СНС камарилу шта ће рећи када Харадинај буде натерао „Српску“ листу да каже да су Дечани косоварски и шиптарски, а не српски манастир, само то да поменемо).

Елем, деведесетих је Слоба имао танке већине и често је морао да тражи коалиционе партнере. Чудо да Амери тада нису рекли Ругови и Шиптарима да се покрију ушима и изађу на српске изборе и пописе. Да партиципирају у власти како би Амери могли да ветирају или управљају Милошевићем на прокси начин.

Видим, Шиптари тим бојкотом ништа нису остварили за себе, а ми смо партиципацијом у властима Тачија и Харадинаја остварили све…

Одговор једном СНС јуришнику

Увек сам волео анкете и квизове. Зато ћу радо одговорити на ова питања једног СНС јуришника, а и ред је да људи што више виде колико је отрован Вучићев режим. Наиме, дошли смо до ситуације да они који су скроз усвојили реторику, рационализације и идеје Борке Павићевић, Соње Бисерко, Соње Лихт и Наташе Кандић у вези КиМ, данас за себе говоре да су скретничари на „српским раскршћима“’….

Извор: Фејсбук

  1. Емоције које се тичу верског и националног идентитета да, а остале не би требало да буду. Ко нема емоцију када јавно исповеда веру или српство тај није Србин него нешто друго. И свако ко под изговором да емоције нису битне пактира по сваку цену са онима који убијају наш идентитет и те емоције – такође није Србин.
  2. Не. Али, логика имплицирана питањем такође није реалполитика него аматеризам. Реалполитика не значи да се покоримо по сваку цену (цену губитка идентитета) јачима од себе, већ како да употребимо нашу силу и силу других држава како бисмо свој идентитет заштитили. Поготово је сулудо Вучићеву евроталибанску идеологију која је чисто левичарско-либерално-пацифистичка тумачити као реалполитику. Везе са везом нема.
  3. Наравно да је битно. Од трговине, рата, политике – свуда је јако битно да знаш шта твој противник мисли и како се осећа. Питање је тотално глупо.
  4. Свакако мислим да бих био већи од Вучића. Не зато што сам иберменш, већ само зато што нисам за ЕУ, за разлику од њега који је сву политику подредио антисрпским и глобалистичким интеграцијама у ЕУ. Да није нашег пута у ЕУ, не би било ни Бриселског споразума ни ових понижавања и издаје наших реалполитичких интереса са Тачијем и Харадинајем. Ако не бих могао да спроведем ово што пишем, дао бих оставку. Свакако не бих остајао на власти као Вучић и ви, притом радио исто што и Соња Бисерко, а истовремено кукао као стрина да не могу ово и оно, јер ме притискају и прете. Кукавички, инфантилно и безобразно.
  5. Поново глупаво питање. Сва тројица су геноцидлије Срба доле. И потпуно је сулудо градирати њихов степен мржње према Србима. Када ти неки кољу породицу, потпуно је небитно на који начин то раде – сам факт да су они то што јесу нормалном човеку говори да не сме да пактира са било ким од њих. А тај бојкот је био сасвим изводљив од 1999. до 2010/2012. и сви Срби са КиМ су бојкотовали. Бојкот су (Вучићевим данашњим аргументима) нападале само Жене у црном и слични.
  6. Прво и прво то нису косовски Срби, то су Вучићеви „Срби“. Постоји много Срба доле и на северу и југу који нису за овај потез Вучића. Друго, не живим на КиМ, али не видим смисао питања? Борка Павићевић је деценијама пребацивала свима који не мисле као она да нико ко не живи на КиМ нема право да буде против предаје Косова Шиптарима и Западу, јер мора да се „прихвати реалност“, а не да се Срби доле хушкају на рат и сукобе…

„Српска“ листа је лични Вучићев пројекат

Десничарамуши из СНС-а сада наново рационализују коалицију са Харадинијем тврдњом да смо сви ми лицемерни што се нисмо бунили у овој мери онда када је Тачи постао премијер владе у којој је такође било „Срба“ из „Српске“ листе.

Прво, да ли они то желе да кажу да су обе коалиције са кољачима, убицама и геноцидлијама Срба (и то једино из разлога додворавања ЕУ) нешто што је оправдано? Ми то свакако не тврдимо. Пактирање са шиптарским Павелићима и онда и сада је подједнако србоцидно. Пактирање са Тачијем је то показало. Срби нису у плусу него у дебелом минусу након сарадње са Тачијем. Једина српска опција је била и јесте данас бојкот шиптарских институција. То се показало као одлична тактика 1999-2010/2012. Ту тактику су као лошу или опасну по Србе тада критиковали једино Кандићка, Бисерко и слични, а Срби са Косова и Метохије су готово листом били за њу, како на речима тако и на делима (а не само Срби из Београда како се лажљиво подмеће).

Друго, тада није било толико галаме да је Вучић Тачијев коалициони партнер, само зато што тада још нико није могао са сигурношћу да каже да управо Вучић стоји иза „Српске“ листе и коалиције са Тачијем. Свима се чинило да су ти ликови чисто Тачијеве марионете које он ловом фингира као Србе ради своје мултикулти маскировке. Данас је, пак, скроз јасно да је „Српска“ листа лични Вучићев пројекат, то не крије ни Вучић, али ни фантомски тзв. Срби са КиМ у влади Харадинаја. „Српска“ листа = „Српска“ напредна странка.

Ето зашто ми Срби галамимо и вриштимо. И то ћемо радити док смо живи. Не толико да напредњачкој савести не дамо мира (сама она њих жестоко гризе, не треба јој подмазивања), већ више због тога да не дозволимо да нас (словесне и преостале Србе) њихова издаја, кукавичлук и лицемерје тотално успавају у вртлогу евроталибаније и јефтиног протестантизма њиховог идола Алека. Једном речју, да не постанемо као они макар и кроз ћутање – евроталибани, протестанти, екуменисти и дволичне лажне патриоте… Докле год јавно живи макар искрица чисте српске свести, Срба још има и непријатељ српства нема мира.

Извор: Српска листа

О вазалству славних предака и издаји Вучића

Видим да је СНС почео да апологизује Вучићеву издају око Харадинаја „паметним вазалством“. Тобоже, он ради само оно што су у историји радили Стефан Немања, деспот Стефан, Милош Обреновић, Недић, Стојан Јанковић… Зато је потребно да направимо кратак историјски преглед и народу објаснимо када је вазалство оправдано (Стефан Немања и остали…), а када није, јер се ради о издаји (Вучић).

  1. Прва разлика наших славних вазала и Вучића је присуство страних трупа на нашем тлу – у ранијим случајевима наши паметни вазали су имали стране трупе широм земље које су мачевима, кубурама и бајонетима сејали смрт, ултиматуме и страх, а Вучић такву ситуацију нема (изузев на окупираном делу Србије Косову и Метохији, доле ћу објаснити и тај случај). Када вам нож буквално стоји под гркљаном, тачније вашој деци и женама, вазалисање и те како има смисла.
  2. Међутим, не по сваку цену – никада у нашој историји Срби нису хтели да буду вазали по цену тога да се макар и на секунд одрекну вере, писма, језика и имена свога. У нашој вери и традицији кетманизам је забрањен – не долази у обзир идеја да ћемо се одрећи привремено свог идентитета како бисмо га касније (наводно) вратили. Срби који су се руководили кетманизмом никада касније нису опет били Срби, већ отпадија. Док Вучић пактира са Харадинајем који једино што је радио (и што може да ради у будућности) јесте спровођење не само физичког него и духовног геноцида над Србима. Дакле, Харадинај је убица српског идентитета у сваком смислу. Ко пактира са њим, издајица је без икакве сумње.
  3. Наши вазали у историји су сарађивали са окупаторима уз јасно начело – увек више слободе из дана у дан, односно више слободе у односу на стање које су затекли пре своје владавине од својих претходника, никако обратно. Једини компас им је био српски национални и верски интерес. Сви они су увећавали своју територију, моћ или привилегије свих врста за време вазалисања. Вучић, са друге стране, напушта територије Србије због страха или искомплексираности од ЕУ и слаби Србију у свим другим сферама – економској, верској (кроз подршку екуменистима, протестантизму), културној (подршка содомији и пројектима Друге Србије), итд…. Циљ му је да Србију задржи на глобалистичком ЕУ путу. То је једини разлог зашто пактира са Харадинајем. Да Вучић није ЕУ фанатик – ништа од овог понижавајућег не би морао да ради.
  4. Стране трупе су на КиМ и то је тачно. Но, осим чињенице да нема смисла ни по цену живота сарађивати са геноцидлијом који те убија у сваки појам, постоји и много практичнији аргумент за несарадњу са Харадинајем – Срби након 1999, тј. до 2010/2012, уопште нису сарађивали са Шиптарима на КиМ, већ само са УНМИК-ом и КФОР-ом. Слично као што су у НДХ сарађивали са Италијанима и Немцима, али не и са Павелићем. Није било лако, али изузев марта 2004. (и лета 1999), већих жртава и погрома није било, постизало се много више, без икаквог компромиса по српски идентитет и квалитет живота. Север је иначе био заштићен (док га Вучић по налогу ЕУ није предао), а југ је могао да се брани жестоким ослањањем на Русију и остале (Грчка…) у међународној заједници, уз највеће могуће противмере Србије према Шиптарима сецисионистима, без да изазивамо сукоб са НАТО са друге стране, као што смо то и радили од 2004. до 2010/2012. веома успешно.

За „опстанак Срба на Косову“

Вучић (и његове апологете) кажу да се мора подржати Рамуш Харадинај у процесу формирања владе како би „Срби опстали на Косову“.

„Срби“ који буду подржавали Харадинаја ће можда сачувати голе животе у физичком смислу (и то можда), али то више неће бити Срби. Јер, неће имати права да своје манастире зову српским. Нити ће имати права да своју земљу зову српском. Врло брзо, ако не и одмах, неће имати права ни на своје писмо и језик, као ни на своју Цркву, већ некакву „косовску“ која је у формирању (знамо из Викиликса). Једноставно, Харадинај једино може да спроводи физички или духовни геноцид према Србима и ништа друго, питање је само темпа којим ће то радити.

У целој нашој историји се знало – можемо из нужде сарађивати са окупатором и непријатељем, али не по цену идентитета. Ту нема коцкања. Срби су пре гинули него што су се и за секунд одрицали вере, писма, језика, народног имена… А пошто Харадинај управо удара на те вредности, свако ко сарађује са њим је издајник, тачније неко ко покушава да нас убије идентитетски на КиМ, да нас затре у сваком погледу.

Једном речју, Вучићева логика (и његових апологета) би се у време НДХ свела на следеће – тишина ви Срби што се буните против Павелића, зар не видите да је у нашем интересу да купимо време док траје ова окупација и међународно геополитичко превирање? Ми морамо са Павелићем у владу, сада мало да се коцкамо са нашим светињама и идентитетом, проћи ће и овај зулум, па кад прође ово наше кетманство, поново ћемо бити Срби у истом степену као и раније.

У влади НДХ је било и „Срба“, као и у усташкој војници.

Али, да ли ико данас те „Србе“ сматра за Србе? Да ли ико сматра да је њихова логика пактирања са Павелићем била нормална? Да ли има неког ко их не сматра издајицама горим од Павелића? Наравно да нема. Зато нека СНС и њихови пијуни добро пазе шта раде да не прођу у историји као те фукаре.

И не заборавимо да је у влади НДХ био Секула Дрљевић, човек који је годинама робијао страшне муке како би се остварило унитарно уједињење Србије и ЦГ, човек који је био заслужан за Подгоричку Скупштину. Када је окренуо ћурак и постао Павелићев слуга, нико више није памтио његова добра дела од раније, већ га сви памте као издајицу. Никакав ранији добар ангажман било кога, неће моћи истог да опере од садашњег пакта са шиптарским Павелићем – Харадинајем. И нити га може опрати шминкање патриотске приче кроз називе споменика, улица или културне пројекте (док траје издаја КиМ како би се наивни у осталом делу Србије превели жедни преко воде – стратегија коју је Тито осмислио својевремено) од споменутог.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук профил Марка Пејковића)


ИСПРАВКА: Овај текст је промењен 13. 9. 2017. у 22:41 – исправљене су мање грешке и формулације.

 

Извор: Марко Пејковић: Антихарадинајевски фрагменти stanjestvari.com/2017/09/13/pejkovic-antiharadinaj/

 

-

Владимир Фролов

Хрватска НАТО плавушица изјавила је не случајно, баш за RTL – „Moj stav o pozdravu „Za dom spremni“ je jasan. On je stari hrvatski pozdrav, ali je nažalost kompromitovan za vreme ustaških dana“, коментаришући тако расправе које се већ дуже време воде у Хрватској!

Кolinda вероватно добро зна да је то поздрав који је тридесетих година прошлог века уведен у хрватским терористичким камповима у Мађарској и Италији, а његов аутор је усташки поглавник Анте Павелић!

Можда ће тим „старохрватским“ поздравом наручена публика раздрагано поздравити и београдског „фактора мира и стабилности у региону“, када допутује у званичну посету на позив дражесне плавушице која тако грчевито чува све хрватске фашистичке симболе, разуме се подржана од драгог NАТО, „демократског“ чувара региона од великосрпског „фашизма“!

-
„Олуја“ и страшан прогон наших сународника из Крајине није прва таква акција Загреба. Немачке окупационе власти су само у августу 1941. регистровале огроман број избеглица, а слично је било и 1942.

 

 Колона Срба истераних из својих кућа у Дарувару

          Колона Срба истераних из својих кућа у Дарувару

 

ЗАЧЕПРКАМО ли мало по историјској грађи, лако ћемо уочити да односи Срба и Хрвата, по много чему два блиска народа, никада нису били претерано идилични. Али до почетка прошлог века мало тога је указивало на страхоте које ће се десити.

Развојна путања ова два народа омеђена је пропашћу двеју држава – Аустроугарске и Југославије. У размеђу 20. века дошло је до невероватне трагике суровошћу два светска рата и ратним разбијањем Југославије. Други светски рат га је посебно учинио тешким.

Независна Држава Хрватска, као злочиначка сателитска творевина у усташком аранжману, извршила је страшан злочин над Србима као народом који је вековима, штитећи границе Хабзбуршког царства, штитио и „повијесне“ границе хрватског народа. Овај злочин уписао се трајно у српско-хрватски однос.

Тај страшни чин готово узгредно је бележен у енциклопедијама и лексиконима. У званичној историографији и политици друге Југославије, углавном је прећуткиван и узгред спомињан. Ако би се и могли разумети разлози због којих питање о одговорности хрватске државе за геноцид није постављено у времену стварања и одржавања Титове Југославије, онда данас, када Југославије нема, ти разлози више не постоје.

КОМУНИСТИЧКЕ власти су злоупотребљавале историјске чињенице и „штимовале“ историју да би скрајнуле или унизиле сећање на оно што се дешавало у току Другог светског рата Југославији, односно Хрватској.

И данас, више од четврт века после краха Титове државе, све ово је поново ван контроле.

У Загребу се лагано и постепено рехабилитује усташки режим. Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић не може да оде у Јасеновац, али присуствује церемонији у Блајбургу.

 

            * Плакат који је урадила влада Милана Недића

 

Сваког августа присуствујемо готово истом сценарију. Хрватска као добитник „домовинског рата“ не осећа потребу да било ког од њених поданика прогласи одговорним за прогон 250.000 људи са својих огњишта. И зашто би? Остварили су свој циљ: Трећину Срба побити, трећину прекрстити, трећину иселити!

„Олуја“ и прогон Срба из Крајине није њихова прва „хисторијска акција“ протеривања Срба. Према евиденцији немачких окупационих власти, у августу 1941. у Србији је регистрована 161.000 избеглица. Са територија које су запосели Мађари 37.000, из области које су потпале под управу Бугарске 20.000, а из Независне Државе Хрватске – чак 104.000.

Већ у првој половини априла 1941. почели су прогони и принудно исељавање Срба из Славоније. У овој области Срби су чинили четвртину становништва. У Осјечком срезу, на пример, Срба је било чак 35 одсто, 10 одсто више него Хрвата. Власти НДХ прво су се устремиле на такозване колонисте. Њихова насеља била су опустошена, а они протерани у Србију, у Мачву углавном. Прва на удару су била насеља Липовац, Клиса, Силаш, Борово, Бршадин…

У архивама су сачувани тачни подаци о Србима протераним из целе Славоније. Протеране су хиљаде људи свих узраста и оба пола. Било је и много деце, па и оне најмлађе, тек проходале и у колевкама. Само из среза Окучани, 25. јула 1941. протерано је у Србију 900 породица са око 4.000 чланова. У неким местима, као у Новим Хркановцима, Тјаковштини, Драчици, у српске куће, још пре него што су њихови домаћини стигли да по прастаром обичају пољубе кућни праг, нахрлили су Хрвати – да би се у њих уселили.

МНОГИ Срби из Славоније сами су, не чекајући да их протерају, напуштали своје домове и илегално се пребацивали у Србију, нарочито у другој половини априла 1941, када су почела прва масовна стрељања њихових сународника. Наравно, од усташких власти. Према документима из Зборника Хисторијског института Славоније, објављеног у Славонском Броду 1957. године, рачуна се да је до 1. августа 1941, бежећи од смрти, на илегалан начин прешло у Србију из Славоније (и Босне) близу 93.000 људи.

 

Стални прилив избеглица, нарочито од средине јуна 1941. године, приморао је Немце да траже хитну интервенцију Берлина, како би се протеривање Срба у Србију, ако не потпуно обуставило, а оно бар смањило.

Да би како-тако решила проблем избеглица, немачка војна управа донела је одлуку да се хитно формира посебан комесаријат за избеглице и пресељенике. Непосредни оснивач ове институције и њен главни шеф био је др Ернст Вајнман, комесар за пресељавање у штабу војног заповедника Србије. Он је стигао у Београд већ 18. априла 1941. године, дан по потписивању протокола о капитулацији југословенске војске, и требало је, првобитно, да обави само један задатак: да размести 260.000 Словенаца, колико је у први мах било планирано да се насели у Србији.

ПРВИ комесар за избеглице био је инжењер Андра Поповић, потпуковник у пензији, а после њега, 20. октобра 1941, на ту дужност постављен је Тома Максимовић, први директор познате чешке фабрике обуће „Бата“ у Борову, власник више трговачких фирми у Београду. Чувено је било његово увозно-извозно предузеће „Томакс“, које се налазило у ондашњој, али и садашњој Улици краља Милана. Понуду на самом почетку рата 1941. да се спасе и пређе у ондашњу централу „Бате“ у Швајцарској глатко је одбио, и уместо тога прихватио се организације прихвата избеглица, користећи углед директора највеће фирме, као и председника тада најорганизованије хуманитарне организације – Српског привредног друштва „Привредник“. Заслужан је за спасавање великог броја избеглица у току рата, за које је тражио смештај и запослење, а младима обуку за занате. Комесаријат је много учинио и за избеглице Словенце. Они су у Србији били дочекани као најрођенији.

– Спасавати српске главе без обзира на личне и материјалне жртве, спасавати сваки српски живот ма где се он налазио и на првом месту спасавати српски нараштај, који ће за будуће векове чувати српство са више љубави и више пожртвовања него што смо га ми чували… – записао је, као циљ, Максимовић у једном свом извештају поднетом Влади националног спаса Србије.

Тома Максимовић, који је убрзо добио надимак „избегличка мајка“, после рата је проглашен народним непријатељем, одузета су му сва грађанска права, а војни суд га је 1945. осудио на четири године затвора. Рехабилитовао га је Окружни суд у Новом Саду 2008. године.

Реке избеглица нису престале да се сливају у Србију ни 1942. године. Негде у пролеће, у Србију је стигао нови талас избеглица из Независне Државе Хрватске. Овог пута дошао је народ из Босне, углавном жене са ситном децом. Толико их је било да су немачке окупационе власти запоселе границу према Босни да би их спречиле да се пребаце у Србију. Последица тога је била да је на хиљаде њих побијено од хрватских домобрана и усташа на левој обали Дрине. Такав случај десио се 17. априла 1942. у селу Бјеловцу на Дрини. Ту се окупило око 2.500 људи, већином жена и деце испод десет година, у нади да ће се домоћи Србије. Већину ових јадника побиле су усташе – муслимани и Хрвати.

УПРКОС строгим мерама немачких окупационих власти да спрече прелазак српских избелица преко Дрине, сиротиња из Босне је налазила пута и начина да се докопа „мајке Србије“. Понекад се дешавало да су и немачки војници, без знања виших команди, помагали Србима да пређу Дрину.

У извештају Томе Максимовића, до 2. јула 1942. године, на илегалан начин у Србију је стигло 30.000 душа, већином деце (18.000).

Нажалост, многи Срби који су били приморани да напусте своје домове, бежећи од смрти у хрватско-муслиманској држави, нису се домогли Србије. Тражећи спаса, одлазили су на другу страну, на територију коју је италијанска војска држала под својом управом. Већ почетком јула 1941, у местима око Шибеника, у италијанској окупационој зони, избројано је око 10.000 Срба из разних крајева НДХ, а у Сплиту и околини – око 8.000.

Народ у Србији, поготову сељаци који су широм отварали врата својих домова протераној браћи, гледао је на избеглиштво као на део општесрпске несреће за коју су ускључиво криви Немци.

Такво расположење народа није било непознато немачкој окупационој управи, која је покренула акцију да Србе увери да су за прогоне Срба криви Хрвати, Мађари, Бугари, Шиптари… Врховна команда немачке војске упутила је у Србију специјалну јединицу коју су чинили експерти за пропаганду, психолози, новинари, књижевници… Њен задатак је био да констатује расположење српског народа и утврди мере које је требало предузети.

После двадесетак дана проведених у Београду, ови експерти су утврдили да су Срби рођени завереници и предложили увођење строгог режима и навели да на добродушност и мекоћу према себи гледају као на слабост.

ЗАПРЕПАШЋЕНИ НЕМЦИ

СВАКО дете, свака породица, сваки појединац били су живо сведочанство тога какво је зло задесило Србе после катастрофе југословенске државе. То се види и из извештаја које су немачки функционери слали у Берлин, а који су сачињени на основу исказа избеглица пред представницима српских власти и немачке полиције.

Челни људи немачке окупаторске управе у Србији били су запрепашћени оним што су сазнали од унесрећених о страхотама којима су били изложени и које су претрпели.

www.novosti.rs

-

Владимир Фролов

Sonja Biserko, дугогодишњи водећи глас београдских сорош-јаслара, „разјаснила“ је за војвођански „објективни“ сајт Autonomija „суштину“ обележавања српског изгона из РСК. хладне главе и погана језика, Sonječka тврди — „Ратнохушкачки језик поводом годишњице ОLUJE био је у функцији, као и сваке године, хомогенизације нације и подсећања на српске жртве из Другог светског рата, чиме се злочини почињени у Хрватској почетком деведесетих перципирају као праведна освета”!

На разним антисрпским семинарима Sonječku нису научили, да су хрватски терористи актом оружане побуне почели насилну сецесију Хрватске из Југославије, вршећи притом злочине над српским цивилима као током трајања фашистичке НДХ, те је такав њен „забринути“ коментар заправо релативизација хрватског геноцида, и ругање српским жртвама!

Одавно су изјаве госпође Biserko пример безобзирне кампање, која има и изразито личну ноту, која се испољи увек када ЕU и NАТО покрену нови циклус преумљивања непокорних Срба, у ком Sonječkа увек има ударну нумеру!

„Ратнохушкачки језик поводом „Олује“ и најављена декларација – знак да власт нема намеру да се посвети регионалној сарадњи”, истиче „објективна аналитичарка“ Sonječkа у закључку!

Владимир Фролов

Profesor doktor Gideon Grajf, израелски експерт за Holokaust,у својој изјави за јавност, храбро је изрекао оцену о хрватском логору Јасеновац, притом наглашавајући — „Bio je to pakao na zemlji. Zato su u Jasenovcu hrvatske ruke potpuno prekrivene krvlju“! „Nemci su imali logore za žene, muškarce ili mešovite u kojima su sa odraslima bila i deca. A Hrvati su otišli korak dalje i imali čak dečje logore. Strahota“!

Већ две деценије, од када почиње интензивна акција за релативизацију хрватског геноцида, видљиво је да неки српски стручњаци за геноцид, неки српски архијереји СПЦ и неки србијански политичари, упорно одбијају да овако изнесу истину, те само још израелски стручњаци бране успомену на зверски утамањене Србе у систему хрватских фашистичких логора, што ремети „добросуседске односе“, који су нескривено оптерећени покушајима злонамерног прекрајања историјских чињеница о хрватском геноциду, који распадајућа ЕU никако да угледа, а камо ли да осуди, упркос декларативног антифашизма!

-

Владимир Фролов

Срби одавно имају изреку – „После боја копље у трње“ –, којом сликовито тумаче немар око битне ствари.

После скандалозне формулације о „прогону и патњама RKC под фашистичким режимом у NDH“, а не о злоделу покрштавања верника СПЦ и злочину геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, што је усвојила мешовита комисија стручњака, објављује се како је сва неопходна документација о улози „блаженог Алојзија“ заправo у Загребу, у католичком самостану на Каптолу.

Али, нико да постави оно битно питање, како то да добри отац Франциско, заступник Св.Петра на римском трону није наредио, а зна се католичка догма – Sentenca pape, Sentenca Dei – , да се та документација учини доступном јавном увиду чланова мешовите комисије, ако је доиста био намеран да се истина обелодани! Ако је пак неко планирао, да свети отац као председник државе Ватикан а не као поглавар RKC, која је у Србији мањинска црква, на евентуалном путу за Србију успут не клекне у Јасеновцу, тражећи опрост за злочин RKC, успео је да овим потезом само простре гомилу оног трња названог Spina Kristi, на место где ће свети отац ипак морати да клекне!

-

Бањалука – Министар рада и борачко инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић поручио је данас да је српски народ највише учествовао у антифашистичкој борби и био највећа жртва Другог свјетског рата, а да усташка Независна Држава Хрватска /НДХ/ никада није кажњена за погром Срба.

Сјећање на жртву српског народа и да НДХ није кажњена

Учествујући на Бањ Брду код Бањалуке у обиљежавању 27. јула, Дана устанка народа против фашизма у Другом свјетском рату, Савановић је рекао да је устанак подигнут када је дошао фашизам и усташка НДХ окупирала БиХ, те настао прогон и погром српског народа кроз системски осниване концентрационе логоре и масовна страдања.

„Зато је 27. јули значајан у историји српског народа и других антифашиста. Његова историјска улога се огледа у томе што је почела борба и одупирање нацизму, фашизму и усташтву у НДХ, која је била експонент нацистичке Њемачке“, рекао је Савановић.

Према његовим ријечима, „НДХ је геноцидом над Србима рјешавала национално питање Хрвата у Хрватској на начин да је требало Србе побити, протјерати и прекрстити да би хрватска држава била држава само хрватског народа“.

„Ти погроми задесили су и све антифашисте, без обзира на њихову националност“, истакао је Савановић.

Он је напоменуо да усташка држава НДХ није кажњена 1945. године него је, на неки начин, била рехабилитована, укључивањем у заједничку државу Југославију.

„Ту су се примирили, да би се поново пробудили деведесетих година и оживјели идеологију о хрватској држави, која је би била одржива укључивањем простора БиХ и протјеривањем Срба из ње“, нагласио је Савановић и изразио бојазан да тај процес није завршен.

Савановић је истакао да је 27. јули и датум када треба одати почаст свим жртвама у Другом свјетском рату, нагласивши да је до капитулације фашистичке Италије 1943. године у борби против фашизма највише било Срба, више од 80 одсто у партизанским јединицама.

Градоначелник Бањалуке Игор Радојичић нагласио је да је из два разлога битно обиљежавати Дан устанка против фашизма – ради сјећања на антифашистичку традицију којом се треба поносити и ради одавања почасти страдалима у погромима.

Иако је војно поражена, идеја фашизма није нестала, рекао је он, тако да постоје покушаји ревизије историје и релативизовања и оправдавања постојања логора и убистава.

„Зато је потребно увијек дизати глас против фашизма, ектремизама и било којих сукоба“, рекао је Радојичић.

Предсједник бањалучког Градског СУБНОР-а Раде Ђајић евоцирао је догађаје на дане устанка против фашизма, наводећи да је на Бањ Брду одржано више сједница и савјетовања Покрајинског комитета КПЈ.

Међу тим догађајима, он је истакао сједницу Покрајинског комитета од 8. јуна 1941. године када је донесена одлука о формирању ударних диверзантских група, о наставку прикупљања оружја и санитетске опреме, те формирања јединица првенствено за заштиту српског становништва од усташког терора.

У оквиру обиљежавања 27. јула изведен је пригодан културно-умјетнички програм и положени вијенци на споменик погинулим Крајишницима у Другом свјетском рату.

Вијенце су положили у име предсједника Републике Српске Синиша Каран, делегација Владе Српске у којој је био и министар индустрије, енергетике и рударства Петар Ђокић, као и делегације СУБНОР-а, организација проистеклих из одбрамбено-птаџбинског рата, Трећег пјешадијског /Република Српска/, градоначелник Радојичић, те представници Јеврејске општине Бањалука.

www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Sjecanje-na-zrtvu-srpskog-naroda-i-da-NDH-nije-kaznjena/242141.html