Тагови Вести таговане са "НДХ"

НДХ

Познато је да су на првом састанку представника Римокатоличке цркве у Хрвата и Српска православне цркве одржаном 12. јула 2016. године у Ватикану договорене теме пет будућих сусрета. Хрватска страна у својој делегацији поред тројице бискупа има једног школованог историчара и теолога, српска осим двојице митрополита (Амфилохија и Порфирија) и двојице епископа (Иринеја и Јована) има оријенталисту (бившег допломату), а касније је Синод формирао једно консултативно тело, чији састав никада јавно није обзнањен. Састав те групе је мењан јер су двојица (тројица) одустала од учешћа, а укључивани су нови по препоруци једног утицајног академика, без обзира на њихову стручност кад је реч о новијој историји Римокатоличке цркве у 20. веку.

После добијеног закључка Синода о томе да сам уврштен у поменуто саветодавно тело био сам радостан из више разлога. Прво, потичем из оног дела српског народа који је пострадао у Независној Држави Хрватској, друго, школовани сам историчар, одбранио сам докторат „Српска православна црква 1941–1945. године“, истражујем новију историју наше Цркве више од три деценије… Немам никакве осећање жалости што нисам укључен у директне разговора. Имам негативан став према закулисаним играма, чији ће исход бити на нашу штету!

Међу историчарима у Србији зна се ко је и на којој теми одбранио докторску дисертацију. То говори да је Синод Српске православне цркве могао да састави добру екипу сарадника који би се показали од велике користи. Моје је мишљење да та прилика није толико искоришћена на начин како се и колико могло.

Имајући у виду да знам довољно о садржају досадашњих разговора, убеђен сам да је пропуштено више прилика. Једна прилика тицала се моје молбе архијерејима да се од Безбедоносно-информативне агенције добије на увид копија дневника Алојзија Степинца и филмски журнал (дужине око 3 минута) на коме се види како надбискуп у лето 1942. године прекрштава Српчад са Козаре а кумује им Анте Павелић. Део те сторије показао је Лордан Зафрановић у свом дводелном филму емитованом недавно на програму Телевизије Србије! Поменути журнал могао је да послужи као крунски доказ о дубокој повезаности државе, коју је представљао поглавник, и Римокатоличке цркве, коју је представљао председавајући Бискупских конференција и врховни војни викар Независне Државе Хрватске! Надбискупов дневник је богат материјалом који би могао да покаже његово нечињење када је реч о молбама за помоћ!

Ја сам инсистирао да верски геноцид (у првом реду прекрштавање) буде битна тема разговора у Новом Саду, припремио елаборат и понудио довољно архивског материјала. Моја сазнања о садржају разговора (и текстова учесника) у Новом Саду и Славонској Пожеги показују да предлог није искоришћен у потпуности. Прилог у корист ове тврдње може да буде наслов реферата једног члана хрватске стране: „Однос надбискупа Степинца с Независном Државом Хрватском у вријеме прогона, 1941–1945.“!

На овом месту морам да поставим два питања: Зашто српска страна није устврдила да је у Независној Држави Хрватској над српским народом извршен геноцид у коме су учествовали и припадници клера Римокатоличке цркве? Моје питање губи смисао ако се поменуто тврђење (у било којој форми) предложи у закључцима који ће засигурно бити састављени! Друго: Зашто наша страна није упитала Хрватску да ли је Римокатоличка црква поништила прекрштавање из времена Независне Државе Хрватске?

Тема последњег разговора који ће бити одржан у Подгорици (?) јесте биографија надбискупа Степинца у комунистичкој Југославији. Надам се да ће учесници са наше стране знати да пруже чињенице о историјском контексту и односу комунистичке власти према свим верским заједницама. А то, примера ради, значи да упореде: судбине архијереја Српска православне цркве (тровање патријарха Викентија 1958. године, физички напади на архијереје, забране повратка у њихове канонске епархије…), убиства неколицине и хапшења на десетине свештенослужитеља, рушење бројних остатака храмова који су страдали у Независној Држави Хрватској, са судбином појединих словеначких бискупа итд. Остајем у нади да ће навођење таквих чињеница релативизовати оптужбу о оштрој комунистичкој репресији над надбискупом Степинцем и поништити тврдње хрватске стране да је он био мученик и страдалник.

Својевремено сам упозоравао да у Ватикан треба да иде неко по познаје историју Независне Државе Хрватске и латински језик и да се траже одређени документи, на пример извештај надбискупа Степинца папи из маја 1943. године. Посвећени знају да је пријем изасланика из Београда у Ватикану трајао три минута као и да је он тражио документа из 1946. године!!! Узгред, недавно се наш академик (члан саветодавног тела) огласио рекавши отприлике да ће до канонизације ипак доћи оптуживши Ватикан да није дозволио увид у своје архиве и том оптужбом покрио и своје промашаје. При том није желео да говори о којим је документима реч. Уосталом, како би то и казао када о томе не зна превише! Можда би било боље да је погледао шта све крије заоставина Виктора Новака?

Хрватска страна се унапред припремала за могућност да разговори могу да потрају готово пет година (о томе је својевремено дао утемељене прогнозе бивши амбасадор Хрватске у Ватикану). Нисам упућен у мишљења наше стране о времену мада бих волео да је наш некадашњи дипломата из Рима тако нешто предочио архијерејима Српске православне цркве.

Желео бих из више разлога да се разговори наставе без обзира на број договорених. У том контексту слободан сам да предложим да један од њих буде обавезно у Бањој Луци или Требињу!

Лично бих био срећан да наша страна о досадашњим разговорима упозна остале сестринске цркве, првенствено Руску православну.

Моје задовољство биће још веће ако Патријаршија не дозволи било какву политичку трговину типа: Ватикан неће подржати „Косово“ у захтеву за пријем у Унеско, а ми нећемо да „затежемо“ око Степинца; или: Односи Србије и Хрватске требају да се развијају без погледа у прошлост!

-

Владимир Фролов

Ivo Josipović, некадашњи председник Р Хрватске, поводом Дана победе гостовао је у емисији њему драге TV B92, као дежурни хрватски антифашиста.

Говорећи о антифашистичкој борби, он без срама и зазора истиче – „obe zemlje su zajedničkim naporima, tada u istoj državi, dale ozbiljan doprinos antifašističkoj borbi“!

Само, Josipović злонамерно превиђа, да је српски народ и у Србији и у Хрватској био носилац антифашистичке борбе, а да су у Хрватској само појединци из редова хрватског народа учестовали у редовима НОБ, све до тајног споразума бравара и мачекових емисара!

Као народ, дали су Хрвати истакнути прилог нацистичко- фашистичким злочинцима, починивши геноцид над Србима, Жидовима и Ромима у NDH!

Сваке године средином маја, од проглашења нове независности крајем прошлог века, државно руководство Хрватске одлази на мису задушницу у Аустрију.

masak

Ту, на Блајбуршком пољу, одају почаст хрватским фашистима, који су далеке `45. одбили да положе оружје, свесни своје неминовне судбине коју су сами креирали.

Када говоре о тој „домовинској жртви“, искреност са којом саучествују, јасно показује да нема битне разлике између наследника хрватског фашизма и тзв „хрватске левице“.

765-430-ae1b2bbf92b57a00a786311ad615a4b1

Мит о „blajburškim žrtvama kao kršćanima palim za pravu vjeru“, које су без суда поубијали ти „злочести Срби као комунисти“, почео је да се гради одмах после пресуде хрватском RKC метрополити и војном викару NDH Аlojziju Stepincu, као саучеснику у ратном злочину.

Помогнут од планера пропагандних акција против „мрских комуниста, који су окупирали пола кршћанске Европе“, стекао је мит право грађанства, тим пре што тадашња заједничка држава Југославија није изнела стварну истину о самом догађају, на видело.

Браварови пропагандисти, покушавали су да стварну истину обуку у тесно оделце лажи, јер су морали да крију прљаве трагове предратне сарадње два терористичка покрета, усташког и комунистичког, а постали су октроисани победници, и то као антифашисти.

Заједнички циљ, рушење државе Југославије, био је императив те сарадње а средства се нису разликовала, једино су усташе у својим начелима без сакривања објавиле да ће се разрачунати физички са српским народом, а комунисти су то обукли у идеолошку обланду борбе против „великосрпске хегемоније, која тиранише угњетене народе“.

Притом су без увијања набројали све новостворене „народе“ који трпе „монархофашистичку диктатуру“, како су називали легитимни одговор правне државе на дело тероризма.

У заједничкој држави, шаролика лепеза антисрпских покрета ослањала се на иностране газде, налогодавце и финансијере, те су им интереси почесто били опречни, али антисрпство није никад, као темељ на ком се граде сви споразуми.

Током трајања државе NDH, различите групе које су одушевљено поздравиле њено стварање, раслојавале су се под утицајем ратних догађања, и покушаја неких актера да упливишу на даљу судбину NDH, узрокованих и догађањима у Италији и самој Немачкој.

Позиви које су браварови емисари слали разним групама и истакнутим појединцима у Загребу, нарочито пре одржавања „историјског заседања у Јајцу“, имали су за циљ да се спаси већина хрватских војника и чиновника, који су заједнички учествовали у остварењу пројекта геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, као државног пројекта у NDH.

Сви који су прихватили тај позив, прелазећи после у редове NOV са свим привилегијама које су стекли у фашистичкој држави (чинови, звања), што се тумачило као „освешћење хрватског народа“, нашли су се у ситуацији да сада као део снага NOV воде борбу са остатцима фашистичке хрватске војске, током маја месеца 1945.године, када се одиграва последњи чин државности NDH.

Педантни хртатски емигранти израчунали су потом, да је чак и тада, хрватска фашистичка војска вишеструко бројчано надмашила онај део Хрвата који је био у NOV, као антифашисти.

Део шпекуланата, који су рачунали да ће успети да се као антикомунистичке снаге престроје у неминовном сукобу са тим архетипским злом, свесно су остали доследни борци за „слободну Хрватску“, само су имали проблем како да јој сачувају постојећи оквир, омеђен геноцидом.

Играјући на Ватикан и Британце, као већ доказане антисовјете, нису желели никакав споразум са тамо неким браваром, макар им он отворено и нудио прелазак на победничку, антифашистичку страну, уз извесне неминовне корекције великохрватских снова, барем привремено.

Нису рачунали са старом изреком, да је опасно бити британски пријатељ, јер они немају пријатеље али увек имају интерес, који их руководи при доношењу практичне одлуке.

Прерачунали су се и за тренутни утицај Ватикана, јер каубоји (као одлучујући демократски део коалиције) никада нису беспоговорно слушали светог оца, али јесу банкаре, а Ватиканска банка је ипак држава у држави.

Ни свети отац није тада смео, баш толико отворено да гура прст у око антифашистичкој коалицији, јер је његова претходна подршка фашизму била и јавна и знана.

Тако се склопише маказе судбине над „viteškim hrvatskim braniteljima NDH“, као прагматична одлука и Ватикана и Винстона, а бравар мудро схвати да ће једним ударцем да убије две муве, елиминисаће све који су одбили његов позив на сарадњу, а притом се Србима доказати као бескомпромисни борац против хрватског фашизма,чији су извршиоци починили дело геноцида.

Након своје предаје британским трупама, као доказ победничке сарадње, уступљени су хрватски фашистички бојовници браваровим јединицама, на даљи третман.

Да ли је журба у реализацији браваровог плана, допринела да се заборави на ситницу звану суд, макар и преки војни на бојишту, јер борбе још увек трају иако је службено капитулирала нацистичка Немачка, или је неки далековиди кроатокомуниста још тада рачунао са будућим митом, као основом за негирање почињеног геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, макар и неуверљивом, али дављеник се и за сламку хвата.

Ипак, бравар се сетио да организује суђење групи хрватских генерала који су били његови надређени у Великом рату, када је као подофицир царско-краљевске казнене експедиције учествовао у бројним ратним злочинима у Мачви, што је хитно морало да се заборави.

Блајбуршки мит је нарастао и пре стицања хрватске независности, а затим је ношен ватиканском и британском подршком, током грађанског рата у Хрватској и БиХ нарастао до „неколико стотина хиљада невиних жртава“, па сада бројчано надмашује „јаsenovačke tlapnje“ како тумаче домољубиви повиестничари.

Зато је разумљиво да наследници и фашистичке и антифашистичке традиције, заједнички обавезно говоре о „великосрпској агресији на хрватску домовину“, што не сме никако да се доведе у сумњу, јер тада нема хрватске подршке за толико жељени пут у „еуропску будућност“ Србије.

20170510220944_236369

Истина о стварној судбини хрватских фашиста није ту битна, али је врло битно да се никако не уруши мит, јер је основ за још нереализоване великохрватске снове, а циљ оправдава средство, казао је још давно драги чика Гебелс, толико хваљени узор многих хрватских филмских стваралаца, који увелико експлоатишу Блајбург, нису гадљиви на паре, а истина је релативна, било фашистичка, било антифашистичка, јер и нема битне разлике у „хрватској истини“.

Чак и када у документима NOV, црно на бело пише, да су ликвидације заробљених хрватских фашиста обавили припадници XI далматинске бригаде, који су већински били Хрвати.

Милка Планинц, девојачки Малада, комесар, која је спровела налог своје партије, прозивана је деведесетих година прошлог века за то „недело“, а од суда ју је спасило тешко здравствено стање које није омогућавало фарсу са суђењем за комунистичке злочине, у једној „демократској“ земљи савремене Европе.

___________________________________________________________________

Тlapnja – новохрватски израз за измишљотину

Хрватска је упропастила Агрокор да би од себе одбила руске финансијске инвестицијe. Разлог овоме је геополитички: ојачање простора НАТО-a између Балтичког и Јадранског мора – „Интермаријума“. Чим је европска окомица упрта у јадранску упорницу, Хрватском је завладала инвестициона несташица.

 

О јунаштву ту не бјеше збора.

Него бјеху к себи домамили,

домамили па их похватали,

јадну нашу браћу соколове,

Далматинце и храбре Хрвате;

па бродове њима напунили

и тиска’ их у свијет бијели,

те довукуј благо из свијета

и притискај земље и градове.

Његош

 

Русофобна хрватска политика поводом Агрокора је доживела врхунац одмах по америчком бомбардовању Сирије 7. априла 2014. г.

Изгон руског инвеститора из Хрватске по цену упропашћења Агрокора је било истовремено с реализацијом великог хрватског задатка у НАТО-у. Истог дана (12. априла 2017. г) када је принудни управник Агрокора коначно прекинуо инвестиционе аранжмане те фирме са Сбербанком[1], хрватски министар вањских и еуропских послова Давор Иво Штир је на састанку Вишеградске групе у Варшави објавио да Хрватска игра важну улогу у реализацији „Интермаријума“. Изразио је намеру да у „Интермаријум“ увуче Белорусију, Молдавију, Украјину, Грузију и Азербејџан преко Источног партнерства ЕУ: „Главна тема је била како боље и прометно и инфраструктурно повезати Источно партнерство и цијели дио средње и источне Еуропе. У том контексту, Хрватска и као једна од иницијатора „Иницијативе Трију мора“ има итекако важну улогу у повезивању Балтика, Црног мора и Јадрана“, казао је Штир новинарима“[2].

Улога Давора Ива Штира указује да је садашња хрватска политика у континуитету с веома мрачним политичким узорима. Наиме, Давор Иво Штир је унук Ивана Штира, усташког пуковника који је био помоћник Вјекослава Макса Лубурића, творца „Црне легије“ и заповедника система концлогора у НДХ којим је створено такво достигнуће злочина против човечности какво свет никад није видео ни пре ни касније: концентрациони логори за децу[3]. Пуковник Иван Штир је према југословенским подацима током своје усташке каријере био и заповедник усташке црноморске флоте. Између осталог је и то био разлог због којег је Југославија након Другог светског рата тражила његово изручење[4]. Сада Штиров унук објашњава како слање хрватских трупа на Балтик „није уперено против Русије[5]“. 

„Интермариум“ од замисли, преко „дунавске федерације“ до НАТО – пројекта

„Интермаријум“ је геополитички пројекат којег су у основи замислили Адам Јиржи Чарторијски и Мариан Камил Дзиевановски, па је те њихове замисли развио Јозеф Клеменс Пилсудски после Пољско-совјетског рата 1920. године. Идеја стварања федерације „Międzymorze” у централној и источној Европи жива је и обухвата југословенске земље. Ова идеја је у Србији боље позната под латинским називом „Intermarium“.

Са историјском идејом „Интермариума“ су повезивани неки процеси на истоку Европе који су се одвијали већ након Другог светског рата. Према Фердинанду Микчеу, већ након Другог светског рата радило се на идеји развоја федералног повезивања централне Европе око чега  су се слагале Британија, Француска и Ватикан, а САД су овај пројект називале „Дунавском федерацијом[6]“. У Лондону су основани Danubian Club и The Central European Federal Club још 1943. г. као представници пољског интереса[7], упркос чињеници да је Стаљин још приликом конференције у Техерану ставио вето супротстављајући се Черчиловој идеји стварања „Дунавске федерације“, чији би основ био савез Баварске и Аустрије. О „Дунавској федерацији“ као давној појави сведочио је знатно раније научни рад Владислава Марјановића[8], на којег је обазриво подсетио Милорад Екмечић додајући[9]: „Стаљин (се) противио стварању Балканске федерације јер је она требало да обухвати Југославију, Бугарску, Грчку, Албанију, Мађарску, Чехословачку, Румунију, па чак и Пољску“.  

Питање Интермаријума, планова и процеса интеграције простора средње и источне Европе у овим оквирима је 2007. г. сјајно обрадио амерички историчар Џонатан Луи[10]. У географски оквир „Интермаријума“ данас треба сагледати и савремену „Дунавску стратегију[11]“ коју од 2008. године политички развијају немачки политичари преко владе Баварске и Баден-Витенберга и комесаријата за регионалну политику Европске комисије. Данашњи развојни план „Дунавске стратегије“ се развија као макрорегион унутар ЕУ (Die Strategie der Europäischen Union für den Donauraum), али су спровођење стратегије иницирали управо немачки политичари: Гинтер Етингер и Данута Хибнер.

На обнову идеје „Интермаријума“ у сврху НАТО – дипломатије отворено указује настанак и развој „Вишеградске групе[12] коју чине Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска. Основана је 1991. године, убрзо након распуштања Варшавског пакта. Формално је носилац иницијативе био Вацлав Хавел (тадашњи председник Р. Чехословачке), а историјски узор је приписан сусрету феудалних господара историјских краљевина Угарске, Бохемије и Пољске 1339. године у угарском граду Вишеграду.

Проглашени циљ је био удруживање ради унапређења заједничких економских интереса, слободне трговине и сарадње на енергетском нивоу. У оквиру NATO, 2011. г. је уговорено формирање посебне борбене групе, а марта 2014. је формирана здружена борбена група Алијансе под називом Visegrád Battlegroup (V4 EU Battlegroup) у сврху „одговора на руску војну интервенцију у Украјини“. Неких 2.500 пољских, чешких, словачких и мађарских војника требало би да се супротставе „руским агресивним акцијама против Украјине“, а планирано је да се до краја лета 2019. године формира и друга борбена група Алијансе. Планирано је да обе борбене групе у складу с NATO – доктрином постану  Rapid Reaction Forces[13]. Групе треба да буду аутономне у оквиру НАТО-а, али ће то бити аутономија под пољском командом, пошто је од свих наведених земаља Пољска најпотчињенија хегемонији НАТО-а[14].

Пољски председник Андреј Дуда је 2015. године у свом експозеу јавно говорио да „Вишеградска група“ треба да се развија у правцу стварања регионалне алијансе централне и источне Европе, што је директно настављање историјске идеје „Интермаријума“[15]. У том циљу је, на основу пољско – украјинског војног договора из 2007. г. и литванског приступања уговором у Варшави 2014, у пољском граду Лублину формирана 2015. Здружена пољско – литванско – украјинскo координациона војна група (Litpolukrbrig) нивоа бригаде. 

Хрватска као угаони камен НАТО – „Интермаријума“ на Балкану

На иницијативу Колинде Грабар Китаровић (тада у својству хрватског НАТО – дипломате) је од 2015. г. развијана иницијатива Јадран – Балтик – Црно море. У склопу те иницијативе се планира приступање Хрватске „Вишеградској групи“[16]. Ради се на отварању могућности приступа нових чланица поред Хрватске (Прибалтичке државе, Бугарска и Румунија). Наравно, све се обављало под патронатом Атлантског савета (Atlantic Council) уз присуство челних људи те организације: Фредерика Кемпеа и Дејмона Вилсона[17]. Мирослав Туђман је изнео бајковите замисли о иницијативи као плодоносној замисли која ће привући 50 милијарди евра инвестиција[18]. У Хрватској се наведене интеграције сасвим поистовећују са идејом „Интермаријума“, па Вишеградску групу у Хрватској зову „Међуморјем[19]“. Евроатлантски интегрисаној Хрватској је Атлантски савет улио наде да ће велики нафтно-гасни терминал на Крку (LNG Croatia) прорадити „без руског мијешања“ и „Газпромовог монопола“[20].

Јавили су се већ ставови који повезују пројекте блиске идеји „Интермаријума“ са кинеском стратегијом „Појас и пут“. Аргумент за то је сарадња Кине и ЕУ у складу са Trans-European Transport Network као надграња система „Појас и пут“ ради „слабљења Русије“[21]. Међутим, стратешки Балтичко-јадрански коридори ЕУ (TETN) путпуно заобилазе Хрватску, али и Мађарску. Сав излаз стратешких коридора на Јадран који занима ЕУ налази се између Равене и Копра. Никакав сретешки коридор по плановима ЕУ није предвиђен ни на правцу Солун – Београд, а коридор Оријент – источни Медитеран (Orient / East – Med) повезаће луке на северу Немачке са Грчком и Турском преко Бугарске и Румуније, пажљиво заобилазећи и Србију.

Коцкање с Агрокором као залог хрватске будућности у „Интермаријуму“

Случај „Агрокор“ био је безбедносно – економско – политички „стрес тест“ уживо који је показао лојалност савремене Хрватске НАТО – политици упркос њеним сопственим економским интересима. Показао је да је Хрватска спремна да гурне у пропаст сопствену привреду ради користи евроатлантских господара. 

Данашња Хрватска је ради русофобног НАТО – авантуризма на истоку Европе потпуно напустила балансирану политику између Истока и Запада, коју је током XX века спретно водила. У XXI веку је Хрватска поверовала да је постала битан чинилац Западног поретка. Преценила је свој значај за ЕУ и НАТО и запоставила извесност будућег развоја међународних односа ка мултиполарном поретку. На балансирану политику између Истока и Запада данас хрватску јавност подсећају малобројне личности које се све ређе оглашавају у хрватској јавности: бивши амбасадор РХ у Русији Божо Ковачевић, Давор Штерн, Дејан Јовић

Последице хрватског спровођења геополитичког пројекта НАТО продрле су у сферу економије региона. Након протеривања Сбербанке из Агрокора, хрватска улога у „Интермаријуму“ се прелива у област безбедности. Хрватска политика према Агрокору стога показује да се Хрватска вратила на „беспуће повјесне збиљности“. У сваком случају, овим путем је у НАТО трупе на Балтику (enhanced Forward Presence)[22] Хрватска већ послала своју прву сатнију[23] и ставила је под немачку војну команду. 

[1] Рамљак одбио Русе: Новац за плаћања Агрокору осигуравају хрватске банке, Индекс, 12. 4. 2017. г.

[2] Штир у Варшави: Хрватска има важну улогу у повезивању Балтика, Црног мора и Јадрана, Индекс, 12. 4. 2017. г.

[3] Хрватска је једина држава у свету чија историја познаје установу концентрационих логора за децу (у доба НДХ): Логор Јасеновац (МлакаБрочица, Уштица и Јабланац  /последња два најпре концлогори за Цигане/ где је страдало преко 19 хиљада деце), Лобор (за српске и јеврејске жене и децу, где су логораши изложени сексуалном иживљавању, глади и епидемијама), Стара Градишка, Сисак (највећи од свих дечјих логора НДХ) и Јастребарско (за српску децу са Козаре која су изложана глади, заразама и батинању, а преваспитавале су их часне сестре. У склопу тог логора постојао је посеба одсек Горња Ријека код Крижеваца  у којег су смештена српска деца одевена у усташке униформе и такође изложена заразама).  У свим тим логорима је убијено или умрло преко 70 хиљада деце, претежно српске. У Ливну је постојао концентрациони логор за јеврејску децу над којом су усташе вршиле медицинске експерименте. Жене и деца су  након изгладњивања и иживљавања убијана и у Метајни у склопу Усташког логора за Србе и Јевреје на Пагу који је функционисао 1941. г. и сматран усташком „кољачком школом“.

[4] Пуковник НДХ Иван Штир, дјед хрватског министра: „Партизани су гори од људождера“, Макспортал, 12. 2. 2017. г.

[5] Штир: Хрватски војници нису уперени против Русије, Н1, 21. 4. 2017. г.

[6] Mikche, Ferdinand Otto – Danubian Federation: A Study of Past Mistakes and Future Possibilities in a Vital Region of Europe, 1953.

[7] Levy, Johnatan – The Intermarium: Wilson, Madison, & Esast Central European Federalism, Disertation.som, Boca Raton, Florida, USA, 2007, pg. 209-212.

[8] Marjanovic, Vladislav – Die Mitteleuropa idee und Politik Österreich 1945-1995, Frankfurt a/M, 1998.

[9] Екмечић, Милорад – Дуго кретање између клања и орања, стр. 518-520, Евро Ђунти, Београд, 2010. г.

[10] Levy, Johnatan – The Intermarium: Wilson, Madison, & Esast Central European Federalism, Disertation.som, Boca Raton, Florida, USA, 2007.

[11] EU Strategy for the Danube Region, Regiona Policy, EC.

[12] Korybko, Andrew – The Bipolarity of EU Geopolitics and the US Sponsored Reincarnation of Poland’s “Intermarium Vision”, Global Research, 2. 11. 2015; Urbanitskaya, T / Honcharov, T – Intermarium Alliane – Will the Idea Become Reality, Unian IA, 12. 8. 2017.

[13] Bratislava Declaration of the Visegrad Group Heads of Government on the Deepening V4 Defence Cooperation“. Visegradgroup.eu. Visegrád Group, 9 12.  2015.

[14] Arnold, Jafe – The „Polith Question“ at the Crossroads, Katehon, 6. 1. 2016.

[15] Duda’s mission: recover Pilsudski’s Intermarium and Giedroyc’s commitment to Ukraine, Geostrategy, 24. 5. 2015.

[16] Мандарић, Петар – 25 година Вишеградске групе без Хрватске, Нови погледи, 15. 2. 2016. г.

[17] Вишеградска скупина, Јадран – Балтик – Црно море, недатирано; Иницијатива „Јадран – Балтик – Црно море“ добила снажну потпору укључених држава, Вечерњи лист, 30. 9. 2015. г.

[18] Туђман, разговор, Јадран – Балтик.де, 2015. г.

[19] Дијановић, Давор – Које је природно хрватско (гео)политичко и културолошко окружење, ХКВ, 11. 9. 2015. г.

[20] Банац, Иво – Пољска и Хрватска од мора до мора, Јутарњи лист, 8. 7. 2016. г.

[21] Scimia, Emanuele – China, Russia and the EU-s intermarium bloc, EU Observer, 14. 3. 2016.

[22] Хрватски војници иду у Литву, управо је објавио главни тајник НАТО савеза, Телеграм.хр, 26. 10. 2016. г.

[23] Хрватска шаље војнике у Пољску и Литву, РСЕ, 18. 4. 2017. г.

Хрватска као чланица ЕU, иако се упорно брани од оправданог указивања на неофашистичка дивљања, мирно толерише да се сваког десетог травња (10.04.) ори „за дом спремни“.

Током тих дивљања, сви покушаји разних „domoljubnih poviestničara“ да докажу „dugovijekost hrvatske državnosti“, сломе се увек на документу из средњевековне ватиканске збирке у Риму, у ком је група неспособних али суревњивих хрватских великаша упутила молбу Ватикану, у којој се дословце каже — „ potražite nam valjana gospodara“.

Практични су ватиканци успешно истрговали, хрватски великаши продали су своју државност за златнике угарског краља Коломана, који ће Ватикану додатно платити да купи положај RKC бискупа у Загребу, за чешког свештеника Duha као првог „хрватског бискупа“.

Неколико векова потом, када су Аустријанци и Мађари нагодбом делили царевину, као стара мађарска покрајина доспела је Хрватска (заједно са Славонијом) у угарски део будуће Двојне монархије, али без Далмације која остаде и надаље аустријска покрајина, а повиестничари упорно причају о „хрватској троједници“.

Од тог вишевековног вазалства, ослобођени су тек уласком српске војске као дела снага Антанте, али ослободилачке за Словене у Двојној монархији, па су најзад и Хрвати стекли статус државотворног народа у заједничкој краљевини СХС.

Чим у Версају преживеше талијанске захтеве за испуњење свих тачака тајног Лондонског уговора из `915.године, латише се хрватски политичари остварења идеје „природне“ Хрватске, као већ познатог предлога у тезама Франа Супила које је изнео почетком Великог рата, а енергично их одбацила влада царске Русије.

Потом ће и талијанска влада одбацити те мегаломанске идеје, себе ради а не зарад подршке српској Нишкој декларацији!

Иако су у заједничкој држави добили две бановине, Савску и Приморску, где су имали власт, упорно су гледали на БиХ као „poviestnu hrvatsku zemlju“, а по свим пописима становника, Срби православне вероисповести били су тада већина, све до почињеног геноцида у NDH!

Гладно су гледали и на Дунавску бановину у Новом Саду, упорно тврдећи да су „легитимни“ наследници бивше окупаторске Двојне монархије, која је насилно укинула Војводство Српско, коме је захвално уделила аутономију јер је зауставило великомађарску шетњу царевином.

Споразумом Мачека, као представника хрватске политичке странке HSS, и Цветковића, као октроисаног управника британских налога, створиће се рогобатна Бановина Хрватска где ће доспети и делови српских покрајина, чије становнике нико није ни питао за ту работу!

Проглашење NDH као „poviestne težnje hrvatskog naroda“, али омогућено немачком и талијанском окупацијом, одмах је показало пуну цену хрватске „независности“!

Оно што нису реализовали Лондонским и Рапалским уговором, Талијани су реализовали Римским споразумом, којим су се представници хрватске фашистичке власти одрекли знатних делова Далмације, прихватајући талијанског принца (Amadeo) за хрватског краља Tomislava II!

Одрекли су се и мора Јадранског, којим ће пловити само талијанска ратна морнарица, док хрватски морнари радо одлазе у Одесу, да на немачким ратним чамцима буду посаде и то окупаторске, што се никада не заборавља.

Онако успут, одрекли су се и прекомурских делова NDH, њих су добровољно уступили суседној Мађарској (тада фашистичкој), а толико су замерали српској војсци што је најпре ослобађала Банат а није одмах грунула да ослободи Прекомурје, где Срба и нема!

Када се угрожени српски народ диже на антифашистички устанак против хрватске власти у NDH, кроатокомунисти одмах створише свој „штаб за Војводину“, покушавајући да га уклопе као део „хрватског главног штаба“ а војску им чине Срби, законом одређени за истребљење!

Након што је после ослобађања Београда, Црвена армија поразила Немце у Батинској операцији, именован је генерал Рукавина (члан Главног штаба Хрватске!) за војног управника Војводине, у договору са браваром Brozom!

Друг управник, одмах ће наредити да се Буњевци и Шокци у свим документима преименују у Хрвате, ни не питајући народ о томе, али без овере партије није тада било валидне хартије!

Друг Рукавина ће наредити, лагеровање Шваба у Војводини без знања и сагласности привремене владе Србије, а покрајина је њен неотуђиви део још од кад су се народни представници Срема, Барање, Бачке и Баната, на скупштинама тих покрајина у новембру 1918.године (када није ни било Партије, као чиниоца који може све!) изјаснили за своје присаједињење краљевини Србији.

Пошто су се кроатокомунисти жалили бравару, да се Душан Бркић тадашњи потпредседник владе НР Хрватске, случајно Србин, оштро супротставио идеји да „ poviestna hrvatska granica“ буде на ушћу Саве и Дунава, а Земун у хрватској домовини као што је било у време фашистичке NDH, одлучено је да партија арбитрира.

За ову своју неусклађеност, Бркић ће сасвим „случајно“ зарадити вишегодишње летовање на браваровом острву Голи, после његовог историјског „не“.

За председника партијске комисије именован је Милован Ђилас, успешни творац Црногораца, као новонасталог народа у Југославији.

Током свог боравка у Загребу, Милован је био галантан, Хрватској je даровао покрајину Барању тада већински настањену Србима, који су се још 1918.године легално и легитимно изјаснили, за присаједињење Србији!

Потом ће савезна планска комисија за колонизацију, „случајно“ упућивати колонисте из Далматинске Загоре (и то Хрвате) увек у Барању, како би тако икако повећали укупан број хрватског становништва!

Чим 1990.године прогласише „mladu hrvatsku demokraciju“, почеше да говоре „o Srijemu,kao staroj hrvatskoj pokrajini“, а није им мрска ни Суботица на северу Бачке, иако им то баш и не љубе Мађари, вишевековне тамошње комшије Србима, и свима осталима!

Сада, када су актуелизовали питање хрватског ентитета у БиХ а пристижу им и немачке самоходне хаубице, за очекивати је да поново потегну онај елаборат Франа Супила из 1914.године, јер, ако може Албанија што не би и Хрватска која је члан и NАТО и ЕU, а има и „višestoljetnu povijestnu državotvornost “, што Србија (упорни кандидат за пријем) наводно нема, барем по тврдњи београдских историчара „сорошевског усмерења и опредељења“!

Уосталом, још су далеке 1941.године стручњаци HAZU предложили да се Бања Лука прогласи за главни град NDH, што је Hrvatski državni Sabor и усвојио, само није реализовано због побуне четника у тој регији, па није баш било сигурно за саборске заступнике и остале хрватске дужностнике тамо боравити, али данас је ту драги NАТО и немачке хаубице , па … !

Додуше, мађарски национализам рапидно јача, па би се могли сетити дароване покрајинице, а даровном се коњу у зубе не гледа, кажу Срби.

Иако је Италија чланица ЕU и NАТО, још увек Талијани имају управнике градова Zara, Pola, Spalato, као и своје провинције Istria, из које су кроатокомунисти силом изгнали многобројне талијанске породице, после победе над фашизмом!

Лондонски уговор није ни Вудро Вилсом оспорио у својим многоцитираним тачкама, те тачка 9. управо и казује о његовој важности!

Док се сваког травња играју „независности“, ипак би се Хрвати могли и сетити да постоји народна изрека – „играчка плачка“–, која поучава шта бива кад се дете заигра, па пређе меру!

-

Поштовани читаоци,

У време када нас оптужују за геноцид, када нас проглашавају геоцидним народом, важно је да сви видимо ову карту и сазнамо стравичне димензије усташког злочина, права је реч – геноцида! над Србима у усташкој НДХ.

Редакција СРБског ФБРепортера се потрудила да пронађе и приреди у високој резолуцији ову карту, тако да се на њој јасно могу видети сва места злочина, места масовних злочина, концентрационих логора за Србе, места где су биле јаме и бунари у које су бацани Срби!

„Немачки опуномоћени генерал у „НДХ“, Edmund Glez fon Horstenau, по професији историчар, пише да усташе тврде да је заклано милион православних Срба, деце, жена и стараца, а да је то, по њему, претерано хвалисање, јер, НА ОСНОВУ ПРИМЉЕНИХ ИЗВЕШТАЈА, БРОЈ ЗАКЛАНИХ ЈЕ ИЗНОСИО ТРИ ЧЕТВРТ МИЛИОНА.“

(А. Милетић: „Усташка фабрика смрти 1941-1945“)

А кад ми сазнамо, научимо о томе и нашу децу која ове информације највероватније неће чути на часовима историје, нити пронаћи у уџбеницима историје!

Редакција СРБског ФБРепортера

__________

Извори:

1) Као извор за израду ове карте, коришћна је мапа РСК са сајта krajinaforce.com.
2) Иста мапа (у нешто измењеном облику и нижој резолуцији) налази се на сајту епархије горњокарловачке, као илустрација у књизи аутора Драгана Чубрића и Момчила Крковића: СТРАДАЊЕ СРБА У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ У ГЛИНИ И РУШЕЊЕ СПОМЕНИКА

facebookreporter.org/2016/04/10/%D0%B2%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B8-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D0%BE%D0%B2%D1%83-%D0%BA%D0%B0%D1%80%D1%82%D1%83-%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%BA/

У садашњој еуропској Хрватској,

 као датума проглашења NDH постало је уобичајена, иако још неформална свечаност.

Тзв „леви антифашисти“, који су у неофашистичкој средини само декорација за приказивање у медијима, и интересна група за покретање свих регионалних акција против јачања „српског фашизма“, обавезно осуде појаве обележавања „десетотравањске пригоде“ и појео вук магарца до следеће године, када ће сама манифестација бити видно израженија!

Део RKC душобрижника, обавезно нагласи елементе „тешког стања у домовини под великосрпском чизмом“ до тог повиестног чина, тиме свесно правдајући учешће својих претходника у геноциду над Србима, Жидовима и Ромима!

Још док је трајао геноцид у NDH, почели су британски покварењаци да подржавају намерно оспоравање истог, од стране хрватских министара у југословенској влади у Лондону, упркос поднетих материјалних доказа СПЦ о томе!

Од победе над фашизмом у свету, далеке 1945.године, плански и злонамерно стварана је слика о „немогућим условима“ за заједнички суживот, у заједничкој држави Југославији!

Користећи прокламовану догму о „гвозденој завеси“ и „земљама демократије“, почели су најпре пропагандисти у хрватској емиграцији а потом и римокатолички свештеници у „Гласу концила“ у Загребу, да пласирају већ постојећу тезу о „великосрпској хегемонији“,тако свесно надограђујући предратни договор из сремскомитровачке казнионе (усташко-комунистички пакт) о заједничком рушењу Југославије.

Само, сада су кроатокомунисти као власт мучили бригу како да сакрију те намере од српског народа, јер је страшни учинак геноцида у некадашњој NDH увелико отежавао ту работу!

Измишљале су се разне форме за „иживљавање неиживљених народа“ у Југославији, разуме се увек на српску штету, али комунисти су тврдили да су се Срби „национално иживели“ чак и на тобожњу штету неких који ни народ нису смели да буду, у краљевини Југославији!

Полако али сигурно, стварана је антисрпска платформа, која ће отворено деловати када то кажу саветници из сенке у далеком Лондону, Бечу, Бону и Бриселу.

Тзв „српску елиту“ која је лутала у магли демократије, упорно тражећи најмањи заједнички именитељ суживота са Хрватима и Словенцима, наседајући притом на неостварени југословенски мит у условима посткомунистичке стварности, вешто се усмеравало на двојац Пашић-Карађорђевић, као дежурне кривце за све што се издогађало српском народу у два светска рата!

Посредством Ватикана, демократска Европа прихватила је тезу о „хрватским антикомунисти чким борцима“, како су у усташким емигрантским листовима почели називати фашистичке припаднике NDH, притом увек износећи податак да су већину партизана у Хрватској чинили Срби, али увек прешућујући податак да су партијско руководство чинили већински Хрвати, као и најуже руководство НОП!

Тако се намерно стварао стереотип о „демократским угњетеним Хрватима“, које силом у покорности држе ти прљави комунистички Срби!

Та је прича о „угњетеним“ Хрватима вешто уклапана у заједничку причу о „угњетавању“ католичких народа у бившем Совјетском савезу, као припрема за будућу заједничку акцију Ватикана и НАТО, када се стекну услови за њихову „демократизацију“!

Тај стереотип, увек је истицан у хрватској емигрантској штампи, када би хрватско и словеначко руководство покретало иницијативу за даљње одумирање државе Југославије, као „великосрпске хегемоније“!

Иако су Срби били конститутивни народ у републици Хрватској, систематски су губили своја национална обележја, почевши од системског прогона остатака СПЦ који узалуд покушавају да санирају учинак католичке акције прекрштавања у NDH и системске пљачке добара СПЦ, што кроатокомунисти настављају, притом користећи одрођене Србе који сада као наводни комунисти воде борбу против религије, тог „опијума за народ“!

Притом не смеју ни да такну RKC јер је она светска црква, како је говорио Владимир Бакарић (пореклом Kupferstein!), први човек хрватских комуниста!

Сви службени натписи у Хрватској били су само на латиници, да се Хрвати не би осетили угњетеним, говорили су кроатокомунисти, притом не бринући о угњетености Срба као конститутивног народа, чији су министри за ту тврдњу зарадили летовање на острву Голи!

Већ шездесетих година прошлог века, почеће исписивање парола „ŽAP“ (živio Ante Pavelić!) сваког „десетог травња“, да би се наставила прича о економској експлоатацији туристичког прихода,чувеном кованицом „Хрватска ради, Београд се гради“!

То, што је туризам одлуком југословенског врха проглашен за стратешку привредну грану, те су тако Словенија и Хрватска, а нешто мало и Црна Гора, остваривале девизну зараду током лета на Јадрану, а цела заједничка држава производила храну, пиће и све услужне производе, и то по динарским ценама, није нико смео да помене, нарочито не Срби, када би на крају године вршили обрачун и деобу остварених прихода, на савезном нивоу!

Кад поче крвави распад заједничке државе, све западне медијске агенције и ТВ оркестрирано прогласише Србе за „геноцидан“ народ, тако заправо спречавајући покретање истине о хрватском геноциду над Србима почињеном у NDH, што је неминован процес!

Пошто су и NАТО и земље ЕU плански починили злочин над Србима током грађанског рата у Хрватској и БиХ, а нарочито током злочиначке операције „Милосрдни анђео“, после пето октобарских промена „спонтано“ је покренута иницијатива да проевропски Срби сами доказују „неопходност извршења“ тога злочина над Србима, како би се исти напокон „демократизовали“! Булумента сорошевских НВО, као „истражни органи цивилног друштва“ системски подмеће „доказе о српским злочинима“, присиљавајући правосудне органе да воде у недоглед процесе о „српском геноциду“, да се Бриселу докаже послушност!

Зато данас крајње цинично звучи, када београдски званичници покушавају да исходе у Бриселу евентуалну осуду отвореног неоусташког дивљања над остатком српског народа у Хрватској, иако и сами знају да то дивљање почиње подршком Ватикана, ЕU и NАТО, као чланова удруженог злочиначког подухвата над српским народом, који ипак још упорно преживљава!

Најновија хистерична реакција бриселских челника, о наводној „руској опасности на Балкану“, јер православни народи увиђају да је иницијатива Русије за јачање међународног права у борби против ИД, као производа банкарско-неоколонијалне клике у Лондону и Вашингтону, почетак и њиховог усправљања, да најзад сами одлучују о својој судбини!

Српски народ у Хрватској, као остатак остатака, нажалост и даље чека, изложен прогону и затирању, а наводна матица не сме ни да зуцне истину о континуитету злочина, јер пут у „светлу проеуропску будућност нема алтернативу“, али процес покатоличавања Срба има! Као ретко који народ, Срби имају горко искуство са односом верских конвертита према свом изворном народу, а историја је учитељица живота!

_______________________________________________

Оbljetnica – наводни хрватски израз за годишњицу!

Најава подизања споменика мајору Тепићу (покренута као иницијатива станара истоимене улице у Београду), хероју који се није предао али ни заклетву Отаџбини погазио, изазвала је жестоку реакцију у еуропској Хрватској!

Вербална протестна нота хрватског МИП која је уследила, и талас који се спрема као „домовински цунами истине“, само су почетак дуготрајне кампање која ће обележити ово лето, у „lijepoj njihovoj“!

Међутим, упућени добро знају позадину овакве реакције, па да разјаснимо.

Бјеловар има посебно место за новоусташку митологију, зато што је група резервних официра Хрвата предвођена Мирком Пуком, после проглашења NDH извршила издају Отаџбине, подижући оружану побуну и хапсећи команданта пука, те разоружавајући официре Србе, иако држава Југославија није још била окупирана!

У изузетно тешкој ситуацији, ипак је уследио адекватан одговор и побуна није успела у целости, а део Срба војника и нарочито резервисти, пружили су оружани отпор, те је тек наступање немачке панцер-дивизије спасило усташке терористе од заслужене казне, пред стрељачким стројем!

Резервни официр Владимир Предавец, иако Хрват али југословенси патриота, одбио је да учествује у побуни и придружио се гушењу, те је зато после окупације одмах журно отишао за Београд, да би се потом прикључио ЈВуО и провео цео рат са генералом Михаиловићем, вршећи деликатне поверљиве операције по налогу владе у Лондону. У завршници рата, успео је да се домогне америчке окупационе зоне а потом и доспео у Америку, где заједно са равногорцима наставља битку за истину о ЈВуО, као истакнути активиста! Предавец потиче из угледне хрватске породице, отац му је био близак сарадник Мачека, али доказано југословенског определења!

Зато је бравар Broz преко бројних посредника из HSS (Hrvatska seljačka stranka), упорно покушавао да наговори Предавеца да се придружи „једином антифашистичком покрету“, али Влада није издао своје ратне другове са Равне Горе!

Предавец је детаљно описао усташку побуну у Бјеловару и злочине мачековаца, те садашње лажи хрватских повиестничара о томе да је злочин у Гудовцу (насеље у околини Бјеловара) „последица“ самовољног убијања „недужних хрватских цивила“ од стране српских официра, не пију воду!

Мачекови су заштитари а не усташе, у априлу месецу 1941.године похапсили Србе у месту Гудовац, који су били чланови легалне четничке организације коју је основало министарство војске Југославије, припремајући оружани отпор агресорима из суседне Мађарске, и чланове породица оних Срба резервиста који су гушили усташку побуну у Бјеловару, а сами већ били у немачком заробљеништву!

Мачековци су, без икаквог суда побили ове невине жртве уз локалну железничку пругу, те су путници из воза данима гледали мртва телеса, док није наређена сахрана.

Заправо су тако мачекови заштитари започели кампању масовног убијања Срба у НДХ, коју ће наставити усташе и оружници, након усвајања расних закона против Срба!

Срби са бјеловарског подручја, тешко су пострадали током рата `41.- 45.године, те су после Резолуције Информбироа комунистичке власти почеле реколонизацију тог подручја. Ту се очекивао евентуални удар снага земања ВУ по плановима драгог НАТО, који је свесрдно подржавао бравара у његовој намери инсценираног сукоба! Реколонизација је вршена додељујући пусту српску земљу, али тако да се потицало насељавање Хрвата из усташких породица, јер су били сигурна одбрана против Совјета, како су тумачили хрватски комунисти!

Тако се на том подручју временом стекоше бројни потомци хрватских фашистичких злочинаца, а крај постаде доминантно хрватски!

Када се у септембру 1991.године потомци ових колониста, сада као новоусташки терористи, сјурише на блокирану касарну у Бјеловару, понови се историја! Само касарну нису нападали сељаци са ловачким пушкама, већ увежбани терористи са модерним оружјем и под фантомкама, да се не запамте њихова лица!

Симболика је и да је командант касарне пуковник Ковачевић, Србин из Поткозарја, те не чуди да су га одмах после предаје касарне (извршене по изричитој наредби генерала Владимира Трифуновића!) терористи стрељали, заједно са још двојицом официра, у кругу касарне!

Мртва тела су данима била изложена, док је усхићено становништво Бјеловара обилазило касарну (пардон vojarnu!), дивећи се тенковима, артиљерији и осталом наоружању! Убица пуковника Ковачевића, није никада осуђен чак ни позван на разговор, али је зато одликован за „dokazanu obranu od velikosrpske agresije“! Свесно су покварењаци из ЕU затворили поглавље „Ljudska prava i pravosuđe“ при пријему Хрватске, те тако омогућили да се не покрећу процеси за бројне ратне злочине над припадницима ЈНА и Србима, како се не би сазнала истина о њиховом битном учешћу у разарању Југославије!

Мајор Тепић, као дете испод Козаре, упознат са последицама крвавог учинка NDH, није могао да дозволи да се понове злочини, а знао је да његово складиште толико значи тим злочинцима, те је свесно изабрао свој пут у вечност, Србима познат као Лазаров избор!

Знајући, и да су поједине старешине ЈНА већ погазиле заклетву, и свесно чине да средства доспеју у руке новоусташких злочинаца, одлучио се да лично активира експлозив и то тако што ће користити акумулатор свог аутомобила. За сваку евентуалност, ставио је нови акумулатор да напон издржи, јер је посумњао у диверзију монтираног система, што се показало тачним!

Када хрватски домољуби истичу, да је захваљујући будности „свесних“ спречено да и још два складишта одлете у ваздух, то заправо значи да је минополагач извршио саботажу на систему паљења експлозива, оштећујући и заједничку машину за детонирање , али је Тепић накнадно директно повезао експлозив, и складиште Беденик се преселио у небо, односећи 170 тона убојних средстава, и њега!

Безобразно истицање да би страдали бројни „цивили“, а реч је о хрватским терористима а не туристима, да су и друга два складишта одлетела у ваздух, само показује колико су упорни идеолози који стварају новоусташку митоманију о „pravednom domovinskom ratu i velikosrpskoj agresiji“!

Споменик мајору Тепићу има и додатну симболику, биће то други мајор који ће имати споменик у Београду, а оба је родила српска мајка и обликовала српска војничка традиција!

Ако власт у Србији и није то препознала, творци великохрватских митова јесу, зато толико и вриште!

Споменик Тепићу, биће ударац у срце хрватске усташке таме, и почетак усправљања српске војничке традиције, која је неотуђиви део народа који брани своју слободу, а не отима туђе! То, што је српски етнички простор тамо где је увек и био, није предмет трговине или договора са еуропским гаулајтерима, разним „саветницима“ и осталом тевабијом, јер они су пролазни а Србија је вечна, док буде Тепића!

Готово незапажено, у Србији је промакла вест, да је папа Франциско одредио msg. Henrika Hoseru као личног изасланика, који ће испитати верски туризам у место Међугорје, на граници Хрватске и MХ федерације, где се предузетнички (читај пљачкашки) дух сукоби са верским.

Надлежни RKC духовни отац територије, kardinal Vinko Puljić, брже боље дао је интервју за Пољску католичку агенцију KAI (што није случајност!) изражавајући спремност да свесрдно помогне заједно са осталим бискупима и херцеговачким фрањевцима, како би се отклониле извесне сумње, које бацају сенку на „исповедаоницу Европе“, како је узорити претенциозно назвао Међугорје.

Затвореност и шкртост у јавним изјавама, карактеристика су Ватикана од његовог самог настанка, као трона св.Петра на земљи, те ову вест ипак ваља разјаснити, тим пре што феномен Међугорје као верска „прича“, није случајно настао.

Далеке `41.године, када се створи NDH, западна Херцеговина прочу се по зверствима над Србима, која су чинили Хрвати, комшије, кумови а неретко и тазбина! Нарочито су се у томе истицали RKC свештеници, што је тадашњи бискуп мостарски јавно осудио, али је хрватски војни викар Степинац, упорно пречуо!

Прочу се јама Шурманци, где су хрватски фашисти убијали српске жене и децу, неретко их живе бацајући у бездан, али и пригодна песма веселих католика — „Павелићу, што ћемо од Срба, веж у ланце, гони у Шурманце“ — која је данас скоро обавезна, на пригодним дернецима.

После победе над фашизмом, проповедали су кроатокомунисти „братство-јединство“, како би спречили истину о почињеном геноциду.

После осуде Степинца за сарадњу са хрватским фашистима, раскид дипломатских односа са Ватиканом оптерећивао је бравара Broza, а додатно је ситуацију погоршала двадесета годишњица почетка геноцида над Србима, када мајке, ћерке и супруге, невиних српских жртава из Грубишног Поља (Западна Славонија) самоиницијативно организоваше посету велебитској висоравни Јадовно, водећи собом и православног свештеника да очита Опело!

Власт је енергично забранила православно Опело, али није смела да спречи овај поход на место злочина које није никако било обележено, а још су били живи бројни кољачи, службено амнестирани од кроатокомуниста.

Затим је уследио самоорганизовани поход неколико хиљада жена из Поткозарја, „хрватском радном сабиралишту Јасеновац“ у августу `61., такође ничим обележеном, али са разрушеним објектима, да се затре и сећање.

Бравар и кроатокомунисти, стављени су тако пред свршен чин, није ни могло ни смело да се српски народ силом спречава да обележи стратишта, а никако нису смели да срде Ватикан, јер су „демократи“ то захтевали, као противуслугу за свесрдну „помоћ“ коју су пружали, као кредите које је ваљало вратити и камате платити.

Од тада почиње прича, о злочинима над Србима, Јеврејима и Циганима (Роми), како би се некако умањила српска судбина у NDH!

Где се тачно родила идеја са показивањем „госпе“, како у Далмацији зову мајку Божију, није утврђено, а није се тадашња власт ни претрзала да то утврди, тек у народу крену „прича“ шездесетих година прошлог века, како су деца, чобанчићи, током летњег распуста, видела „указање госпе“, а дечја уста не лажу, каже народна изрека!

Потихо је „прича“ кренула у круговима херцеговачких верника, али како је већи број гастарбајтера био у земљама западне Европе, они причу пренеше и у ту средину, те усташки емигрантски листови почеше да пишу о тој појави, разуме се са својом истином, да су то најаве васкрса независне хрватске државе!

Тек тада је власт у БиХ и Хрватској морала да реагује, и истражи „причу“, јер није тачно разграничено чија је територијална надлежност.

Истрага је утврдила да се „феномен“ догодио у средини која је током трајања NDH била изразито проусташка, где су над Србима почињени стравични злочини, а деца „видиоци“ су потицала из усташких породица.

Приче деце су биле различите, али је основна фабула била подударна, а сам мисник (локални назив за католичког свештеника) потицао је из усташке породице, те се власт нађе на грдној муци, нит могу дозволити, нит смеју силом сузбити!

Тако се поче маратонско надмудривање, социолози су покушавали да серијом предавања у „Народним универзитетима“ сузбију причу, али само су распирили машту верника, те ускоро поче да се „самоорганизује“ верски туризам.

Са јадранске обале, на католичку Велу Госпу (15.август) бројни страни туристи, католици, ишли су у процесију до места „указања госпе“, притом се исповедајући и дајући девизне прилоге, те и комунистичка власт одлучи да дозволи разне шатре и продају јела и пића, а „заборави“ на покољ у Шурманцима, и српске жртве!

Ускоро се покрену и католичка иницијатива за изградњу импресивне цркве у Међугорју, и поче међусукоб око надлежности, између фрањевачког провинцијала и бискупа.

Током грађанског рата, коришћено је Међугорје, како би се приказивало католицима света, да ти прљави православни Срби желе да униште „светилиште на повијестној католичкој земљи“, а после Дејтона, организовали су из HVO, HV и MUP, да службене делегације одлазе у Лурд, те узвратне посете делегације католика из NАТО!

Скоро незапажено је прошла појава, да је fra Zovko, мисник који је почео причу, скинуо свештеничку мантију и постао срећни власник највећег хотела у Међугорју, где организује туре посетилаца из ЕU, а бројни чланови породица католичких свештеника чине гро пратеће подршке том верском туризму, преотимајући знатан део прихода од мајке цркве!

Латентни сукоб унутар црквених структура које организују тај вид верског туризма, уз видљиву пратећу пропагандну делатност, само се надоградио на вишевековни сукоб између херцеговачких фрањеваца, који су имали своју аутономију коју су им даровали још српски краљеви из династије Немањића у XIII веку, и круте ватиканске структуре која је то грубо ограничавала, после аустро-угарске окупације БиХ!

Почетак верског дијалога о улози хрватског метрополите, али и ватиканског војног викара NDH, Алојзија Степинца, одједном је вратио скоро заборављену „причу“ (нажалост истиниту!) о јами Шурманци и „видилишту“ недалеко одатле, где се указује „госпа“!

Само још недостаје да неко помисли, да се госпа указује да потсети на страшни злочин над православним Србима, убијаним и силом прекрштаваним, а упутство о томе донео лично папски изасланик opat Mарконе, директно из Ватикана!

Једноставније је зато, да добри отац Francisko, одједном покрене иницијативу да се утврди ко то поткрада свету мајку цркву а не плаћа порез, или барем да плати очекивану индулгенцију!

А и ти Срби, запели баш за тај геноцид, па никако да прихвате пружену руку помирења и већ једном престану да окрећу главу на Исток, кад је и ЕU за екуменизам и заборав, како би најзад и њима стигла „светла будућност“!

Само, све више Срба каже да се пре разговора мора утврдити пуна истина, те се и тајне Шурманаца имају обелоданити, а RKC мора осудити своје свештенике и вернике, који су злочин над хришћанима починили!

Можда ће тада и „госпа“ најзад нестати са тих простора, уосталом, часна сестра (тако је утврђено у истрази, али то су били комунистички кадрови!) која је некада била млада и хитра као коза, могла се попети на сваку стену заогрнута белим чаршавом, али је сада прилично трома и ломна, па не дај боже да се „госпа“ смандрља низ херцеговачке стјенчуге, то ни свети отац папа не би могао објаснити, а камо ли kardinal Vinko Puljić, за пољску KAI! Кardinal Vinko Puljić, потпуно је у праву, Међугорје треба да буде „исповедаоница Европе“, место где ће потомци злочинаца да окају грехе својих предака, почињене мад српским народом!

Забринута за стање „срца Европе“, уприличила је недавно Federika Mogerini вишедневну радну посету земљама тзв „западног Балкана“, притом обилазећи пажљиво једно неофашистичко жариште на рубном делу постојеће ЕU, које је извор евидентних појава и догађаја, те га чак и Amnesty International (АI) у свом годишњем извештају о стању људских права, апострофира.

Драга Federika као Талијанка, иако је наводно левичар (барем из младости), обилази као „мачка око вруће каше“ око ових појава у Хрватској, само да се не дај Боже не извуче из мрачне прошлости потсећање на Мусолинија и „црне кошуље“, или присећање на Aдолфа молера и нацисте (и смеђе и црне!), па пола данашње „демократске“ ЕU мора одмах на покајање! У извештају АI, изричито се наглашава – „ Prizivanje fašističke ideologije pridonosi stvaranju neprijateljske atmosfere prema manjinama“, ali se takvi slučajevi rijetko istraže“! Притом и АI покварено уопштава свој закључак, избегавајући да нагласи да се прогоне искључиво Срби, да се не увреде пројектанти „намере“ о нужном суочавању „демократског света“ путем резолуције са „истином о српском геноциду“.

Као потврда ових навода из извештаја АI, некако баш у време његовог приспећа на радни сто врховнице и премијера, наравно одвојено у складу са владавином права (омиљена флоскула ЕU!), неке „веселе славонске барабе“ облепише Вуковар (пардон, Vukovar) плакатима са натписом „Serbian family free“, ваљда да еуропејци боље разумеју текст, ако већ „не разумеју“ језиве слике на плакату! Уз плакате је додата и слика милог поглавника Аnte Pavelića, можда као асоцијација на познату крилатицу из доба NDH „Srbe na vrbe“, која је поново скоро обавезна декорација многих градова у Хрватској, а комуналне службе им нешто споро уклањају тај говор мржње, а ЕU обневидела на то! Министар полиције, рачунајући да се у мору неофашистичких појава ни ова неће дуго памтити, цинично је изјавио „to nije Hrvatska, već izolirani primitivizam ohrabren populističkim desničarenjem“! Сасвим „случајно“, министар није прецизирао ко су то „промотери десничарског популизма“, јер би тада морао прозвати део институција власти и нарочито RKC, која кроз своје бројне јуришне одреде као наводне „удруге“, проводи активности које нису верског карактера! Међу тим јуришницима, нарочито се истиче удруга „U ime obitelji“, чији чланови отворено потстичу расистичке страсти и величају фашизам, као наследници активности некадашњих Мertzovih križarskih bratstava.

Треба потсетили да је папа Ivan Pavao II, за такве активности, у првој деценији овог века, прогласио Ivana Hansa Mertza за „свеца“, па зато нечуди да сада бујају разни обожаваоци таквих „светих дела“! Тим пре што је свечаност новопроглашеног „свеца“ Мertzа, обављена у католичком самостану на Петрићевцу (део града Бањалуке), где је у току NDH службовао усташки злочинац fra Мајstorović-Filipović прозван „fra SOTONA“, ваљда за свој хуманитарни рад у хрватском логору Јасеновац.

Најпрецизнију оцену стања у Хрватској, изрекао је један политичар (случајно назови Србин!) који је дефинисао –„u zemlji se događa konzervativna restauracija NDH i nameće nova opasna vrsta totalitarizma“!

После евентуално прочитаног извештаја АI, који ће сигурно завршити у „pismohrani“ (читај архиви), плавушица се обратила нацији, раздрагана попут старлете на фестивалу, да је обавести да најзад – „Nema više onih uvreda, onih ponižavanja, onih podjela, a to je bio jedan od mojih temeljnih ciljeva“! Уосталом, нација и не чита извештаје АI, али знатан део чита „Glas Koncila“ као политички билтен, шта ми и како, што понајбоље илуструје политичка активност представника хрватске власти, те је тако недавно Хрватска – Vijeću za ljudska prava UN-a podnijela prijedlog prema kojemu je brak isključivo „zajednica muškarca i žene“, te da se ženi ima oduzeti pravo da sama odlučuje o pobačaju! Црна еминемција хрватске владе, министар МИП Davor Stier, образложио је овај предлог као – „nadogradnju već postojećih ljudskih prava“, тe дa су само „dali objašnjenje kako oni vide pojam seksualnih i reproduktivnih prava“! Када унук усташког пуковника, помоћника Мaksa Luburića, управника „hrvatskog radnog sabirališta“ Jasenovac (а Davor Ivo Stier то јесте!) даје овакво објашњење, само од себе намеће се поређење да су тридесетих година прошлог века и у нацистичкој Немачкој, одузимање људских и родних права само третирали као „надоградњу“ здраве, аријевске расе, која ће господарити светом.

Добро упућени у Хрватској знају, да је стварни аутор оваквих „хрватских приједлога“ Ladislav Ilčić, владин саветник за људска права (!), шеф HRAST-а, мале али утјецајне профашистичке странке, базиране на отвореној мржњи према Србима, левичарима и хомосексуалцима, која ужива отворену подршку врха RKC у Хрватској.

Видљиво је да унутар ЕU, све предлоге који задиру у политичка решења а иза стоје кругови RKC, износе представници или Пољске или Хрватске, што није ни мало случајно! Ни распадајућа ЕU, ни бројне црнокошуљашице из сорошевских „удруга“ у Београду, не оглашавају се на ове насртаје на елементарна људска права, због којих је и створена ОУН, после победе над нацизмом и фашизмом и њихове примењене eugenike. Биће да им засигурно смета, што се нужно и Срби нађоше у извештају АI, управо међу њима драгим и штићеним изабраницима. Зато и имају преча посла, баве се „српским геноцидом“ и присиљавају македонског председника да изврши убиство своје државе, само да би се остварио великоалбански пројекат који је замишљен још пре једног века, у кухињи Беча, Лондона и Ватикана, а подгрејан од чика Сороша и „демократског“ НАТО деведесетих година прошлог века, приликом растурања заједничке државе Југославије. Од неофашиста у Хрватској, као изданака клерофашистичког стабла давно посађеног, ништа не изненађује, али изненађује да службена Србија упорно одбија да види, шта је у основи оваквих пројеката „nadogradnjе već postojećih ljudskih prava“. Срби, на свом етничком простору, само у прошлом веку, памте три радна покушаја „nadogradnjе“ у којима су имали милионске жртве.

________________________________________________________

Eugenika – научна дисциплина која се бави применом закона наслеђивања, посебно код људског рода. Доказано злоупотребљена у немачком нацистичком пројекту „Lebensborn“!