недеља, април 22, 2018

Тагови Вести таговане са "Немци"

Немци

-
Кад је реч о геноциду почињеном у Другом светском рату, Хрватска је категорија за себе, каже Менахем Розензафт, главни саветник Светског јеврејског конгреса.
Изједначавајући га с фашистичким режимом Јона Атонескуа у Румунији, Розензафт наводи да су геноцид почињен у Независној Држави Хрватској, на челу са усташким лидером и идеологом Антом Павелићем, спроводили не само Немци, већ и Хрвати, без усмеравања или чак учешћа Ш или других немачких починилаца геноцида.

 

 

„Када је реч о Хрватској, кад смо већ код тога, термин у множини – геноциди, је много адекватнији од његове једнине – геноцид, зато што су усташе узимале за мету уништења првенствено Србе, поред Јевреја и Рома“, каже Розензафт у тексту у којем се, како наводи, бави безочним покушајима Хрватске да из историје избрише злочине Холокауста и таласом ревизије који се забрињавајуће шири источном Европом.

Текст је написао за најутицајнији онлајн часопис „Таблет“ из Њујорка, а Розензафт, иначе, предаје право које се тиче геноцида на правним факултетима Универзитета Колумбија и Корнел универзитета и уредник је недавно издате књиге „Светски јеврејски конгрес 1936-2016“.

У тексту наводи податке Меморијалног музеја холокауста у САД, према којима су „хрватске власти убиле између 320.000 и 340.000 етничких Срба, становника Хрватске и Босне, за време периода владавине усташа, а више од 30.000 хрватских Јевреја убијено је у Хрватској или у Аушвицу-Биркенау“.

Аутор примећује да било која студија холокауста на Балкану захтева засебну анализу сваког региона онога што је била – и што ће наставити да буде по окончању рата – Југославија.

Па тако каже да су у Србији, на пример, немачки војници масакрирали 4.000 до 5.000 јеврејских мушкараца у јесен 1941. године, а још хиљаде јеврејских мушкараца, жена и деце, као и Рома, касније су убијене у нацистичком концентрационом логору Сајмиште (Семлин на немачком).

У Македонији, Јевреје је бугарска влада у догледно време предавала Немачкој ради депортовања, што је резултирало готово десетковањем те заједнице.

У Хрватској је, пак, констатује, језив ток догађаја био другачији.

 

 

 

Такође, напомиње аутор, док је холокауст у већем делу Европе окупираном од стране нациста или деловима где су нацисти доминирали, спроводила нацистичка Немачка, мада уз помоћ и често жељно учешће држављана тих земаља.

„Усташе су установиле мрежу домаћих концентрационих логора озлоглашених због бруталности и упоредивих са варварством немачких логора смрти и концлогора. Најозлоглашенији од ових био је Јасеновац, који је заправо чинила група од 5 логора, који су се колективно тако називали.

Налазио се близу Загреба, а често су га звали балканским Аушвицом“, наводи Розензафт.

Додаје, такође према подацима америчког Меморијалног музеја холокауста, да је негде између 77.000 и 99.000 Срба, Јевреја и Рома брутално убијено на том месту.

Меморијални комплекс Јасеновац идентификовао је поименично 83.145 Срба, Јевреја, Рома и анти-фашиста који су страдали у овим логорима.

Цитира историчаре Иву и Славка Голдштајна који у књизи „Холокауст у Хрватској“ пишу да су јасеновачки логори били стратиште и гробница за више од половине јеврејских жртава за време постојања (независне државе Хрватске) и за више од једне трећине загребачких Јевреја, који су нестали за време холокауста од 1941. до 1945.

Повод за текст Розензафт је било реаговање мале јеврејске заједнице у Хрватској, која је заједно с представницима српске мањине у тој земљи, бојкотовала последње две владине комеморације холокауста, 2016. и 2017. године, чиме је, примећјује, показала импресивну моралну храброст и интегритет одбијајући да прећуте ревизију историје из које одзвања порицање Холокауста, а у циљу рехабилитовања усташтва.

 

 

 

Аутор белези и да је сктуелни застој у односима између хрватске јеврејске заједнице и хрватске Владе (која је јуче прославила годишњицу независности Хрватске), због начина на који се обележава, или не обележава, сећање на холокауст, као и практична рехабилитација и величање усташа, кулминирао после фудбалске утакмице између Израела и Хрватске у марту 2016. године, када је хрватска публика узвикивала озлоглашени усташки слоган „За дом спремни“, у присуству хрватског председника Владе, који није реаговао.

Розензафт наводи и да је хрватски премијер тадашњи Тихомир Орешковић издао саопштење где се каже да хрватска Влада и он лично осуђују злочине усташког режима, међутим, додаје да је Огњен Краус, председник Координационог одбора Јеврејских општина Хрватске, рекао тада да се „оживљавање усташког режима само изузетно осуђује“. „Ово је лавина која нас подсећа на оно што се дешавало у тзв. независној држави Хрватској“, оценио је Краус.

Розензафт подсећа да је хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић на сличан начин осудила улогу усташа за време холокауста током своје посете Израелу 2015. године, али и да се боравећи у Канади фотографисала с групом хрватских исељеника који су држали заставу са усташким симболима.

Аутор инсистира на томе да су усташе започеле брутална масовна убиства Срба, Јевреја и Рома, по сопственој иницијативи, из својих перверзних идеолошких разлога, те да је у Хрватској, непосредно по Павелићевом повратку из изгнанства у Италији и успостављања његовог новог режима – мешавине фашизма и посвећеног католицизма, немачки посланик у Загребу Едмунд фон Глез Хорстенау известио је да су „усташе потпуно скренуле с ума“.

 

 

 

„Поглавник је започео геноцидан поход против 2,2 милиона Срба, православних хришћана (од укупно 6,7 милиона становника) који су живели на Хрватској територији, као и против 45.000 Јевреја који су живели у тој земљи, а нарочито у етнички мешовитој Босни. Католичким усташама није сметало стално присуство муслимана или протестаната, већ Срба и Јевреја, који су морали да промене веру, напусте земљу или буду убијени“, пише Розензафт.

Наводи, цитирајући историчара Џонатана Стајнберга, да су мушкарци, жене и деца српског и јеврејског порекла били буквално пребијани на смрт, да су читава села сравњивана са земљом, а народ утериван у штале, које су усташе потом спаљивале.

У архиву Министарства спољних послова Италије налази се збирка фотографија месарских ножева, кука и секира за касапљење српских жртава, помиње Розензафт и додаје да има фотографија које приказују српске жене чије су груди одсечене перорезима, као и мушкарце ископаних очију, кастрираних гениталија и осакаћене.

Аутор набраја који су још фактори утицали да јеврејска заједница одлучи да не учествује на јасеновачкој комеморацији у априлу 2016. године, међу њима и изјаве екстремно националистички настројеног хрватског министра културе Златка Хасанбеговића, те издашно рекламирану хрватску премијеру документарца „Јасеновац – истина“, Јакова Седлара.

Тај је филм, објашњава аутор, Јасеновац приказује као безазлени радни логор, те говори о великом претеривању по питању броја жртава. Хасанбеговић је јавно похвалио филм, оценивши да је то најбољи начин да се коначно расветли известан број контроверзних места у хрватској историји, док је насупрот томе амбасадорка Израела у Загребу Зина Калај Клајтман, која је такође присуствовала премијери, снажно осудила документарац уз оцену да ревидира историјске чињенице, вређа осећања људи који су изгубили најмилије у Јасеновцу, те покушава да ужасне размере почињених злочина ублажи.

 

 

 

 

Аутор помиње и случај спомен-плоче с поздравом „За дом спремни“ на улазу у некадашњи логор у Јасеновцу, а што је у званичном коментару хрватске владе окарактерисано као: усташе нису биле ништа горе (ако не и боље) од партизана који су се под вођством комуниста борили против фашизма у Другом светском рату.

То је, мђутим, изазвало бојкот званичне државне комеморације Међународног дана сећања на холокауст од стране јеврејске заједнице 27. јануара 2017. а Краус је поручио: „Ако су црвена звезда петокрака (обележје партизана) и усташко У (обележје) исто, онда немамо више о чему да разговарамо“.

Плоче је почетком септембра скинута, а актуелни хрватски премијер Андреј Пленковић коначно изјавио да му је поздрав неприхватљив због везе са усташким режимом из Другог светског рата.

Розензафт оцењује да су и ревизионистички Седларев филм и поставка у Јасеновцу афирмативно искривили и оспорили фундаменталну истину о томе да су усташе чиниле зверства која би се по међународном праву данас без сумње сматрала геноцидом.

Он наводи да је до једне од првих контроверзи у том погледу дошло је након што је Хрватска 1991. године прогласила независност од Југославије и када се прочуло да је њен први председник, тврдокорни националиста Фрањо Туђман, тврдио да је општеприхваћена бројка о јеврејским жртвама у холокаусту изразито преувеличана.

Туђман је такође делио бројне антисемитске увреде, укл?учујући следећу: „Јеврејин је ипак Јеврејин. Чак и у логорима, они су задржавали своје лоше особине: себичност, перфидност, злобу, подмуклост и превртл?ивост“.

Он се на крају извинио, подсећа Розензафт, али је свакако одговоран јер је започео интензиван процес представљања усташа као хрватских патриота уместо као криминалаца, тврдећи да хрватски фашисти и антифашисти заслужују једнако признање за служење својој земљи.

 

 

 

Аутор цитира Њујорк тајмс из 1997, који у тексту о усташтву примећује да „вероватно ниједна друга земља није доживела тако очигледан неуспех у суочавању са својим фашистичким наслеђем“.

Упркос томе што се и сам борио у редовима Титових комунистичких партизана, каже Ризензафт, Туђман је бивше усташке званичнике постављао на функције у влади, а обновио је куну као хрватску валуту, користећи име монете која је била национална валута Павелићеве усташке владе.

„Као и други Јевреји из Хрватске, лично сам увређен оваквом одлуком, као и владиним аргументима који су чиста глупост“, рекао је Иво Голдштајн, историчар који се на Универзитету у Загребу бави средњим веком, а Розензафт преноси његове речи:

„Ово је увреда и напад на Србе, Јевреје, као и Хрвате који су се борили против усташког режима“.

Аутор такође примећјује да је прикривено усташтво хрватског председника дубоко узнемирило многе Хрвате који су страдали за време фашистичког режима, те наводи речи Огњена Крауса, председника загребачке јеврејске општине: „Не можете да помирите жртву и џелата.Нико нема право да спроводи помирење у име оних којих више нема“.

Да усташе нису криле своју жељу и намеру да убијају Јевреје и Србе због њихових односних етничких или националних идентитета, Розензафт потврду налази код британског историчара Рорија Јеоманса.

Јеоманс, наиме, наводи речи усташког вође Виктора Гутића на јавном скупу 29. маја 1941, где каже да је „издао строге законе“ у циљу „потпуног економском уништења“ српске популације, као и да ће „нови закони уследити како би они били у потпуности истребљени“.

Јеоманс такође цитира хрватског министра спољних послова Младена Лорковића који је 27. јула 1941. године рекао да је мисија усташке Хрватске да „себе очисти од оних елемената који су срамота нације, који исушују здраве снаге које наша нација поседује. А то су наши Срби и Јевреји“.

У истом контексту, професор Александар Зајц, кога Јеоманс назива једним од усташких „водећих друштвених теоретичара“, је у говору јуна 1941. рекао да „Срба и Јевреја неће бити, нити оних који су им служили, јер вам то наша хрватска војска и хрватске усташе гарантују“.

Историчари су сагласни око услова у Јасеновцу, као и у погледу тога чему је овај логор био намењен, па тако Раул Хилберг логор у Јасеновцу назива „логором смрти“, а Саул Фридлендер „логором за истребљење“.

Управо у овом ширем контексту забрињавајућег тренда да се умањују, ако не и потпуно игноришу злочини против човечности које су починили домаћи нацистички колаборационисти, како појединци тако и покрети, током година холокауста, сукоб хрватске јеврејске заједнице са хрватским властима добија посебан значајм констатује Розензафт.

Он оцањује да прерушавање усташа у националне хероје и узоре има алармантне конотације у земљи и региону у којима су национална мржња и сукоби имали катастрофалне последице, не само током Другог светског рата већ и током ратова 90-их на Балкану.

Аутор примећује да је публиковање 2001. године „Холокауста у Хрватској“ Ива и Славка Голдштајна онемогућило хрватске власти да тврде да нису знале за директну одговорност усташа за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у периоду од 1941. до 1945.

Заправо, ова књига, сматра Розензафт, заједно са америчким Меморијалним музејом за Холокауст, треба да чини обавезно штиво у свим хрватским школама и на свим универзитетима у Хрватској.

(Танјуг)

 

www.nspm.rs/hronika/menahem-rozenzaft-kad-je-rec-o-genocidu-pocinjenom-u-drugom-svetskom-ratu-hrvatska-je-kategorija-za-sebe-cak-su-i-nemci-pisali-da-su-ustase-skrenule-s-uma.html

-

Савремени словенски писци све више се обраћају традицији, духовним начелима која сежу до самих почетака словенске писмености.

Књиге

Реч је о потреби да се пронађе нешто заједничко, непроменљиво, исконско, нешто што се не мења без обзира на промене у друштву, на напредак технике и технологије, каже у разговору за Спутњик Јулија Созина, представница Института за превођење из Москве.

Нови наслови објављени у оквиру едиције „Сто словенских романа“, покренуте пре десет година са идејом да промовише савремену словенску књижевност унутар словенског света, представљени су на овогодишњем Сајму књига у Београду.

Ова едиција представља антологијски избор словенских романа написаних после пада Берлинског зида, а у последњих пар година посебно је активно превођење дела словенских аутора на руски језик.

Када је реч о српским писцима, на руски су до сада преведена два од десет одабраних наслова. Реч је о романима „Мадонин накит“ Ласла Блашковића и „Ситничарница ’Код срећне руке‘“ Горана Петровића.

Према речима Јулије Созине, књижевност савремених словенских аутора је веома разноврсна, а оно што их на неки начин повезује јесте однос према транзицији кроз коју су у протеклих пар деценија прошле све словенске земље. Тај период је оставио дубок траг у нашем односу према животу и друштву, сматра наша саговорница.

„Ипак, чини ми се да словенска књижевност сада добија нови подстицај за развој. Реч је о делима веома високе уметничке вредности. Словенски писци озбиљно се посвећују неким дубинама, традицији, духовним начелима која не сежу само у последњих 200 до 300 година, до 20. или 19. века, када је већина словенских књижевности и почела да се развија, него до самих почетака словенске писмености“, наводи Јулија Созина.

Она сматра да је реч о потреби да се пронађе оно што је заједничко, непроменљиво, исконско, што се не мења без обзира на промене у друштву, на напредак технике и технологије.

Биста Милорада Павића испред улаза зграде у улици Браћи Барух
© SPUTNIK/ АЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ

Јулија Созина, међутим, указује и на један проблем који је постао посебно видљив током рада на преводима дела словенских писаца, а то је недовољно познавање историје и културе појединачних словенских народа.

„Сада смо, на пример, с намером прекинули рад на овој едицији, да бисмо до краја године објавили — заклели смо се да ћемо то учинити — ’Гробницу за Бориса Давидовича‘ Данила Киша. Ову књигу објављујемо у едицији ’Српска реч‘, у којој је раније објављена и Антологија савремене српске приче. Мислим да управо ова едиција може да допринесе разумевању српског романа и српске књижевности“, каже наша саговорница.

Говорећи о познавању словенске културе у Русији, Јулија Созина објашњава да су значајне фигуре западноевропске или америчке културе познате свима, док је, како се испоставило, словенска културна баштина прилично велика непознаница.

„Чак ни словенска класика није преведена. Немачка јесте, енглеска јесте… Постоји много пропуста — човек прочита текст, види да је прича одлична, језик је прелеп и онда се одједном појављује неко чије му име ништа не говори, а јасно је да је реч о некоме ко је важан — рецимо, Доситеј Обрадовић или Данило Киш… И онда иде у библиотеку или на интернет и добија само штуре информације о томе да је тај неко некада живео и писао. Ако жели да прочита нешто, да сазна више, схвата да превода нема“, наводи Јулија Созина.

Задатак преводилачког тима који она предводи јесте да се ти пропусти исправе. Постоји, међутим, још један проблем, а то је мали број преводилаца који, како је истакла наша саговорница, поред тога што добро говоре српски језик, треба одлично да владају и матерњим руским језиком и да познају српску културу и историју.

С обзиром на то да је интересовање руских читалаца за српску књижевност веома велико, Институт за превођење из Москве настоји да образује искусне преводиоце који би у будућности могли да надоместе овај недостатак и да, поред већ познатих Иве Андрића, Горана Петровића и Милорада Павића, представе руским читаоцима и друге значајне ауторе који су писали и пишу на српском језику.

У оквиру едиције „Сто словенских романа“, поред дела Ласла Блашковића и Горана Петровића, на словенске језике се преводе и романи Срђана Ваљаревића, Светислава Басаре, Виде Огњеновић, Давида Албахарија, Драгана Великића и других писаца

rs.sputniknews.com/kultura/201710281113229348-julija-sozina/

-

У Србији су Немци уништили и опљачкали 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника

Савезници су за репарације били одредили 667 немачких фабрика. Од тога је Југославија добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона

Укупан износ репарација Немачке Југославији у периоду 1947-1949. износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што – од укупну штету од 9,1 милијарде долара – чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор

Србија је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%. Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава

Наводно су се Тито и Вили Брант договорили да Тито „опрости” Немачкој даљу исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Али, овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен!

Ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема ни помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже.

ЈОШ је проблематичнија ситуација са ратним репарацијама за Други светски рат.

Онима који о тој теми не знају ништа можда ћу помоћи да кроз статистичке податке сагледају обим штете нанет Југославији, а највећим делом Србији у оквиру Југославије.

Разарања и пљачка ресурса Србије од стране окупатора, војске и државних служби нацистичке Немачке, била су огромна. Коначне податке саопштио је Борис Кидрич у пролеће 1947. године, а сакупила их је Државна комисија за ратну штету.

Уништено је и опљачкано 36,5% вредности индустрије, 57,2% вредности хемијске индустрије, 53,4% текстилне индустрије, 22% прехрамбене индустрије, 30,2% електропривреде, 17,5% грађевина, 52% пруга нормалног и 33% уског колосека, 23,4% локомотива и 16,1% вагона. Делимично или потпуно била су уништена 223 рудника.

Највеће губитке претрпели смо у људским животима. Према подацима Комисије, погинуло је 1.705.000 грађана, просечно старих 22 године, а потпуно или делимично је онеспособљено за рад 425.000 људи. Највише је страдало радно и репродуктивно способно становништво старости 20-50 година (69%), па се могу рачунати и губици због смањеног наталитета (440.000), и јасно какав је то био страшни удар за земљу која је пред рат имала око 16 милиона становника.

Огромна штета нанета је војној индустрији Краљевине Југославије, која је пред Други светски рат била у експанзији па је окупатор већину фабрика наоружања и опреме за копнену војску уништио или опљачкао.

Већ у јуну 1941. године у Рајх је отпремљено 35 вагона алатних машина, из Крушевца 154 вагона опреме и материјала, из Чачка 22 вагона, из Крагујевца до краја 1941. године – 145 вагона, у 1942. години – још 568 вагона, из Железаре Сартид 275 вагона…

Из најстарије и највеће српске фабрике наоружања, Војнотехничког завода у Крагујевцу, однето је 580 стругова за израду алата, 896 хоризонталних фрез-машина, 296 вертикалних бушилица, 180 преса, 693 револвер-струга, 68 хидрауличних преса, 19 ваљака, 258 вертикалних фрез-машина, 202 вертикалне копирмашине, 161 равна брусилица, комплетни алат за израду топовских цеви, 4.704 равна фрезера, 4 парне турбине, велики број пушака и пушкомитраљеза, огромне количине стрељачке и артиљеријске муниције, знатне количине челика, месинга, чаура, шамотних цигала и других материјала.

Из Пиротехнике Завода однето је 49 машина, а из Одељења за израду пешадијске муниције – 430 специјалних машина. Тиме је метална и хемијска индустрија, која је радила за потребе војске и била велики потенцијал Србије, била уништена. Сличну судбину доживели су и остали производни центри војне индустрије Србије.

Поштеђени су једино били капацитети авиоиндустрије и пратеће производње, углавном стационирани око Београда, јер су били од виталног значаја за Луфтвафе и Министарство авијације, а посебна организација ГФЛ, са седиштем у Земуну, бавила се организацијом рада у фабрикама ваздухопловне индустрије.

„Икарус” и „Рогожарски” производили су делове авиона „М-109”, „Змај” је радио авионе „фп-2” за независну Државу Хрватску, као и уређаје за моторна возила. Фабрика аеропланских мотора у Раковици производила је авио-моторе „к-14”, делове за мотор „јумо 211” и резервне делове за моторе „јункерс„ и „аргус”, вршила ревизију различитих мотора и израдила и 200 камиона „прага РН-8”.

„Телеоптик”, „Микрон” и „Нестор” такође су производили опрему, сада за немачку војну индустрију, као и „Јесеница” у Смедеревској Паланци, а из Државне фабрике авиона у Краљеву однето је 40 затечених, несклопљених апарата „ДО-17”, да би после стрељања ђака у Крагујевцу и грађана у Краљеву, међу њима и 470 радника овог предузећа, машине биле демонтиране и пренете у „Рогожарски” а хале миниране.

Демонтирана је и цела Радионица за оправку локомотива и однета у Винер Нојштат, где је и десетак година после рата функционисала као „српска хала” Приликом повлачења сви ови капацитети су уништавани или демонтирани и однети, па је из „Змаја” однето 415 машина, а у „Рогожарском” је, после ослобођења, констатовано да недостаје 80% опреме.

У овим фабрикама раднике су чинили не само Срби већ и доведени Немци, Словенци избеглице у Србији, као и други.

Велики број Срба рат је провео у концлогорима и фабрикама у Немачкој, као ратни заробљеници и интернирци, па се на крају рата, по речима Моше Пијаде, у Немачкој затекло 150.000 Југословена, углавном Срба, а према различитим документима у Архиву Југославије број интернираних је био 353.654 становника Југославије.

На Париској конференцији, крајем 1945. године, одређено је да Немачка, изазивач и кривац за Други светски рат, исплати репарације Југославији и још 17 држава из западних окупационих зона. СССР-у и Пољској остављена је источна зона.

Репарационе накнаде подељене су у две категорије: Б су чинила немачка индустријска постројења и бродови, а категорију А све остало. Југославији је призната ратна штета од 9,1 милијарде долара, по курсу из 1938. године, што је прво чинило 9,6% укупних репарација из западних окупационих зона Немачке, у категорији Б, да би тај удео био повећан на 10,2%, а у коначном плану 14,9% репарација.

Захтеви за репарацију подносили су се Међународној савезничкој репарационој агенцији (ИАПА) и тежиште захтева југословенске владе било је на тешкој индустрији, металуршким постројењима, фабрикама машина и алатљика, базној хемији, авионским моторима, експлозивима и другом. Ови захтеви испуњавани су делимично, али су нам на руку ишле неке околности.

Војнотехнички завод у Крагујевцу

Према „Плану о репарацијама и нивоу послератне немачке индустрије” који су савезници усвојили 1946. године, предвиђено је да се немачка индустрија сведе на 75% од обима из 1936. године, чиме би се Немачка ослободила војне индустрије и уједначила са просечним европским нивоом. По том плану, била је предвиђена демонтажа 1800 фабрика, али је временом тај број смањиван, да би 1949. године био сведен на само 667 фабрика.

Објашњења су из сфере економије, тобоже резултат су опадања интереса западноевропских земаља за репарационом опремом, јер доношењем Маршаловог плана 1947. године, обезбеђен је прилив нове, модерније индустријске опреме у Европу. Политички је било јасно да уласком у еру хладног рата Немачку није требало „огулити” до краја, а утицај избеглих нациста у САД, којима је влада САД дала уточиште, опростила ратне злочине и започела еру нових антагонизама са комунистичким земљама Источног блока, утицала је на реализацију одлука мировних конференција којима је Немачка морала да обештети све жртве агресивне политике Трећег рајха.

Југославија није била чланица Маршаловог плана и била је заинтересована за репарациону опрему.

Од укупно 667 фабрика по плану репарације, Југославија је добила 66 већих фабрика и погона, 43 мање фабрике и појединачну опрему из 242 фабрике, укупне тежине 300 хиљада тона. Резидуална вредност опреме из репарације износила је 181.603.727 рајхсмарака по курсу из 1938. године а алокациона вредност опреме 108.790.698 рајхсмарака.

Ова разлика настала је због незаинтересованости других земаља учесница за понуђену опрему а разрушена Југославија, у првом реду Србија, која је претрпела највећи обим разарања у току рата, јесте била заинтересована да је узме, па је одређена нижа прихватљива цена.

Укупан износ репарација Немачке у периоду 1947-1949. године према Југославији износио је 36 милиона долара, по курсу из 1938. године што на укупну штету од 9,1 милијарде долара чини фантастичних 0,3%! Ради поређења, овај износ је једна четвртина вредности бакра однесеног за време окупације из рударског басена Бор.

Такође, опрема из репарација била је половна (отуд књиговодствени отпис вредности), некомплетна, па се без ремонта није могла користити. После рата је влада Југославије слала тимове људи у разне земље Европе, у покушају да пронађу опљачкану имовину југословенских предузећа, у сабирним центрима Јесенице, Гдањска, Рехагена код Берлина, и другим. То је било јако тешко јер је већи део опреме био уништен током ратних дејстава, са опреме су скинуте ознаке порекла, део вредне опреме узели су и савезници, ако им је одговарала. Ипак, део је пронађен и враћен разним каналима у Југославију.

Оно што је деценијама био, и остао, предмет спора су опљачкане златне и девизне резерве и уметничке и друге вредности грађана, као и имовина Српске православне цркве из манастира и цркава. СФРЈ и Тито, као и Југославија после њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком.

Чак и ако је било стидљивих покушаја с наше стране, Немачка је арогантно одбијала да такав међудржавни споразум потпише, иако га је потписала са свим другим оштећеним државама и одштету им исплатила.

Тобоже, Тито и Вили Брант су се договорили да Тито „опрости” Немачкој исплату ратне одштете а заузврат смо добили „Капиталхилфе”, кредите с ниском каматом! Овај комерцијални кредит од једне милијарде марака је враћен! Ратна одштета не може бити КРЕДИТ, реч је о превари договреној с Титом, али ни у тајном протоколу нити у било ком јавном документу нема помена о „опраштању дуга” нити се то може решити без међународне арбитраже.

Аустрија и Немачка су на „ситно”, преко приватних адвокатских линија, нарочито у периоду међународне блокаде Србије. 1992-1995. године, покушавале да исплате бивше логораше, робове Трећег рајха, али то није исплата ратне одштете држави Србији, која је у укупној ратној штети Југославије учествовала са 70%.

О томе ко шта избегава и како, у следећем наставку, а тачност до сада изнетих података проверите у стручној студији др Животе Ђорђевића и др Бошка Мијатовића, са сарадницима, из 1990. године, под насловом „Пресељавање индустрије Србије од 1948. до 1953. године.”

-

Постојало је време када су Немци ратовали за српског цара. И то не било који Немци, већ тевтонски витезови прослављени на турнирима и двобојима. Услов је био и да буду високи преко 2 метра.

Творац најмоћнијег царства на Балкану и једне од тада најмоћнијих сила Европе српски цар Стефан Урош IV Душан Немањић, познатији као цар Душан Силни, остао је забележен у историји по уздизању српске државе на пиједестал царевине; доношењу законика, који је био један од ретких и најнапреднијих у средњевековној Европи; уздизању спске архиепископије на ранг патријаршије и ширењу Србије на огромну територију.

Душан Силни био је тема историјских проучавања и инспирација уметницима од свога доба до данашњих дана, међутим, постоји детаљ из Душановог живота и устројства државе и војске, који је мало познат и добрим познаваоцима средњевековне Србије.

Још у време док је био краљевић и као престолонаследник српског престола владао Зетом и Приморјем Душан је формирао своју личну гарду, касније названу „Алеманска гарда“ према називу за Немце који је употребљаван у средњевековној Србији.

Цар Душан Силни био је изузетно висок човек (2,14 м, како су показала мерења његових костију), знатно виши од тадашње просечне висине мушкараца на овим просторима која је износила од 1,65 до 1,70 метара. Услов за кандидате за његову гарду био је да имају најмање 2 метра висине. Само један гардиста смео је да буде виши од самог цара Душана, а то је био барјактар, иначе Швеђанин. Колико је он био висок и снажан може се само претпоставити, ако се узме у обзир да је у Хиландару сачуван Душанов барјак, троугаоног облика, димензија 3 са 4,5 метра, од осам слојева тешке свиле, са крстом на врху тешким 4,5 кг и на копљу дугачком 6 метара! Сам барјак је тежио више од 40 килограма! Замислите човека који је морао да на коњу у једној руци носи тај барјак, док би у другој носио тешки српски средњевековни мач и бранио заставу.

„Алеманска гарда“ била је састављена претежно од Немаца, тевтонских витезова, доказаних у борбама, двобојима и на турнирима, уз нешто мало Италијана, Швеђана и припадника других народа.

Капетан гарде био је Палман Брахт, рођен око 1290. године у Штајерској, на територији данашње Аустрије. Био је племић и носио је звање “Teutonicus Capitanus gentis armigens”, тевтонског капетана. Остало је забележено да је рођен са дефектом усне, познатијим као двострука зечја усна.

Палман Брахт је детињство и младост провео у очевом замку, а са 13 година је постао паж. Три године касније ступио је у службу Хајнриха III од Истрије, која је потрајала до 1310. године, када се, због смрти оца, враћа у домовину и ступа у службу Хабзбурга, кнеза од Аустрије, који га на церемонији удавања своје ћерке проглашава за витеза.

Зна се да је са 27 година у Венецији оперисао усну због неузвраћене љубави неке штајерске грофице. Разочаран у љубав, Палман постаје пустолов. Учествује на турнирима у Немачкој где у борби губи један прст.

У намери да дође до Свете земље, пут га је нанео кроз Зету и Приморје где 1331. године упознаје краљевића Душана, ступа у његову службу и постаје капетан „Алеманске гарде“, коју ће наша традиција упамтити и као „Палманове витезове“.

Историја је потврдила да је учествовао у боју на Неродимљу, у којем се Душан сукобио са војском свог оца краља Стефана Дечанског, након чега је од оца преузео престо.

Палман је у „Алеманску гарду“ довео и своје рођаке, његов сестрић Георг предводио је чету „Алеманске гарде“ у гушењу буне зетског војводе Богоја и арбанашког кнеза Димитрија Суме, а сам Палман блиста у биткама за Струмицу, Прилеп, Охрид, при опкољавању Солуна, освајању Сера, Халкидикија, Тесалије, Епира, Београда… Није било српске битке без Палмана, који је постао Душанова десна рука.

„Алеманска гарда“ била је толико силна војна јединица тога доба да постоје записи да је Душан Силни сам са својом гардом угушио побуну у данашњој Албанији, обишавши је целу за само 28 дана.

Неки историјски извори наводе да је Душан имао преко 3.000 најамника, углавном Немаца и Шпанаца. Остало је забележено да је Душан из Венеције наручио 300 оклопа за своју гарду.

Палмана Брахта насликао је и Паја Јовановић, заједно са гардистима на сликама „Крунисање цара Душана“ и „Женидба Душанова“.

Након смрти цара Душана, његов син Урош није желео да држи најамнике, па је Палман ступио у службу Душанове сестре Теодоре у чијој служби је био до своје смрти.

Последњи пут име Палмана Брахта помиње се у Дубровнику 1363. године, када му је један властелин тестаментом оставио 40 перпера.

Извор: oslobodjenje

www.rasen.rs/2016/12/garda-dusana-silnog-vreme-kad-su-nemci-ratovali-za-srpskog-cara/#.WXCD6xWGNkg

-
Београд – Дојче Веле у тексту под називом „Вучићева самопослуга: Од ЛГБТ премијерке до руских Мигова“ раскринкава манипулативне методе којима Александар Вучић на перфидне начине води своју, како је саговорници овог листа називају, „самопослуга политику“ која за главни циљ нема просперитет и благостање српске државе и грађана већ искључиво његово одржање на власти и изграђивање култа личности.

(Фото: Курир)

Председник Србије Александар Вучић разрешио је вишемесечну дилему и одлучио да за нову мандатарку српске владе предложи Ану Брнабић, досадашњу министрку јавне управе и локалне самоуправе. Александар Вучић је образлажући ту одлуку навео њене стручне и личне квалитете, али је са друге стране постигао и други маркетиншки циљ: сви светски и регионални медији у први план су истакли како Србија добија прву жену и геј особу за премијера.

Ана Брнабић: безопасни експерт

Постоји неколико разлога зашто се Александар Вучић одлучио за експертску опцију на месту премијера, каже за политички аналитичар Бранко Радун.

„Избором нестраначке личности Вучић је избегао бројне страначке турбуленције. Да је изабрао неког из Српске напредне странке (СНС), то би изазвало незадовољство унутар напредњака, јер тамо постоје људи који имају нека своја виђења и надања од страначког ангажмана. Да је изабрао Ивицу Дачића, то би опет изазвало незадовољство напредњака, јер и они сматрају да имају добре политичке кадрове. А ту је наравно и процена да би жена тог профила имала далеко бољу комуникацију са Западом“, сматра Радун.

Српска дубока држава

Избором експерта ви на неки начин избегавате да се послови не завршавају, јер је неко део неких политичких кланова, наставља Радун. „Али, ако имате некога ко није део тога, можете очекивати да ће се послови завршавати, а будућег премијера чекају неке веома тешке одлуке“.

Међутим, ту одмах постављамо следеће питање: како ће неко ко је политички аутсајдер остваривати ауторитет унутар владе? Бранко Радун каже да ће Ана Брнабић ауторитет црпети од Вучића, али да није превелики оптимиста да ће и успети да сломи неке отпоре који се могу појавити:

„Јер, ти неки политички кланови, и оно што бисмо назвали дубока држава у Србији, а то су структуре које се не мењају – војне, безбедносне, привредне- оне имају неко дуже трајање и промене на челу владе њих често и не дотичу. То је већ уобичајени кумовски начин функционисања у Србији, где се неки људи мењају али све друго остаје исто. Ана Брнабић ће, уз Вучићеву помоћ, вероватно покушати да нешто промени – негде ће можда и успети – али да ли ће то бити довољно и хоће ли то грађани то тако видети, то је већ друга прича“.

Фигура у туђој влади

Мислим да се Александар Вучић одлучио за експертско решење јер на тај начин нема опасности да га неко са места премијера политички угрози, оцењује за ДW Драгољуб Петровић, главни уредник листа Данас. „Ана Брнабић не може да му отме странку, и представљаће неку фигуру на месту премијера у влади коју вероватно неће сама састављати“.

Са друге стране, у влади око ње ће бити прекаљени политички вукови, и ту се опет поставља питање ауторитета, и како ће се Ана Брнабић снаћи у таквом окружењу.

Драгољуб Петровић истиче да ће то бити тешко. „Око ње ће бити као што кажете политички вукови, а ја бих додао и прљави играчи, и што је најважније кадрови одани пре свега Вучићу. И ја се бојим да ће они за било шта много мање питати њу а много више њега. У пракси ће то значити да ће министри више ићи у странку и код председника своје странке по мишљење и размишљање него што ће ићи у кабинет премијера. Не верујем стога да ће она успети да нека своја решења наметне министрима“.

СНС – један мозак и једно мишљење

Српски медији су уочи коначне одлуке о премијеру износили бомбастичне најаве како ће СПС срушити коалицију уколико Ивица Дачић не буде премијер, а слично незадовољство наводно постоји и код напредњака. Бранко Радун сматра да би СНС како год окренемо био незадовољан, али мисли да то није нешто што ће направити неки велики проблем.

„Можда ће бити неког краткотрајног незадовољства и трвења, али не видим да би то драстично променило однос снага, или довело у питање Вучићев ауторитет. У самој јавности Вучић можда може нешто изгубити код конзервативне јавности због сексуалне оријентације будућег премијера, али с друге стране може добити неке поене код либералнијег дела јавности“.

Драгољуб Петровић сматра да је СПС још пре председничких избора истрговао нека битнија министарска места, и да је Ивица Дачић ту фигурирао као нека резервна варијанта. „А што се тиче напредњака они су један мозак и једно мишљење. Нисте ви ту до сада видели много дисонатних тонова. Нема у тој странци ни много капацитета који могу да угрозе Вучића, а у целој странци таквих је можда двоје-троје. Неки унутрашњи сукоб се може десити уколико Вучић доживи неки пад популарности, али за сада смо још далеко од тога“.

Самопослуга политика

Свидело се то некоме или не, али тема сексуалне оријентације је неизбежна у сваком разговору о будућем премијеру Ани Брбабић. То се видело и по медијским реакцијама на њен избор, и са те стране се потез Александра Вучића може читати и као добар маркетинг.

Александар Вучић је мајстор маркетинга, коментарише тај моменат Драгољуб Петровић.

„Он тачно зна шта ће да буде привлачно домаћим бирачима, али и шта ће се допасти потенцијалним партнерима из света. На тај начин, постављањем ЛГБТ особе за премијера, можда жели да покаже своју чврсту проевропску оријентацију. А кад стигну ови авиони Мигови из Русије онда ће показати своју проруску оријентацију. То вам је самопослуга политика: свако узима оно што му се допадне, а ту је широк избор производа- од ЛГБТ премијера до руских Мигова“.

Курир / Дојче веле

www.vaseljenska.com/politika/nemci-raskrinkali-vucica-ovo-su-njegove-tehnike-manipulacije-sprovodi-samoposluga-politiku-od-lgbt-ministara-ruskih-migova/

-

У ауторском тексту „Муке по Срби“ Владан Ранаковић наводи податке који указују да је Немачка дужна Србији да исплати заосталу репарацију не само за Други светски рат већ и за Први.

Ракановић наводи да је на име ратне одштете за Први светски рат Немачка била дужна да плати Србији сваке године у просеку око 2.100.000 рајхсмарака, и то све до 1966. године, док је исплата од 1967-1988 (када се завршавао по уговору рок за исплату ратне штетет из Првог рата) био нешто нижи, и износио је око 1.600.000 рајхсмарака годишње. Никаквог кашњења није могло бити.

Дуг за преостали део ратне репарације за Први светски рат који Немачка није исплатила Србији  би износио око 100 000 000 рајхсмарака без икакве камате. Реално дуговање за заосталу неисплаћену репарацију увећано за висину каматне стопе по правилима валоризације било би око 10 пута више од наведене суме од 100 милиона марака.

Извор: Патриот, Видовдан

Преузето ЈАДОВНО

www.srpskaistorija.com/nemci-srbima-nisu-isplatili-reparaciju-ni-za-prvi-svetski-rat/

-

Током протеклих неколико деценија води се свеобухватна кампања како би се што више умањио допринос СССР-а победи над фашизмом, а сваки успех Црвене армије приписује се пре свега америчкој помоћи без које би, како наводе неки, „СССР био немачка провинција“ још 1941. године.

Амерички Конгрес је у марту 1941. године донео закон о давању повољних наменских кредита за куповину оружја и других војних материјала од САД. Кредит су могле добити земље „чија одбрана има значаја за интересе САД“, с тим да се отпише дуг за оружје и материјале који се потроше у току рата.

Тај систем је добио назив „Закон о зајму и најму“ (ленд лиз). Велика Британија постала је први (и најдужи) корисник америчке помоћи са 31,4 милијарде долара, док је СССР задужио 11,3 милијарде долара.

Закон о зајму и најму је 7. новембра 1941. проширен на СССР, мада је испорука почела после посете Москви специјалног представника САД В. А. Харимана и министра војне индустрије Енглеске В. Бивербрука 30. септембра 1941. године, када је потписан први документ о испоруци робе.

По Закону о зајму и најму, СССР је добио само 4% свог укупног бруто производа у том периоду. Америчка помоћ Совјетском Савезу била је само 0,1% од укупне америчке помоћи која је дата Великој Британији и другим земљама у свету.

Америчка помоћ Совјетском Савезу била је значајна када се ради о производима као што су нпр. месне конзерве (480% укупне совјетске производње у том периоду), обојени метали (од 76% до 223% за различите метале), животињска маст (107%), вуна (102%), аутомобилске гуме (92%) и експлозив (53%).

У великом броју су испоручена и теретна возила (375 хиљада), џипови (51,5 хиљада), бодљикава жица (45 хиљада тона), телефонски каблови (760 хиљада миља) и телефонски апарати (189 хиљада). Што се тиче најважнијих врста наоружања, увезено је 12% тенкова (у односу на број тенкова произведених у СССР-у), 20% бомбардера, 16% ловачких авиона, 22% ратних бродова и 445 радара.

У најкритичнијим периодима немачког напада на СССР, током лета и почетка јесени 1941. године, када је Совјетском Савезу неоспорно било најтеже, немачке трупе су на прилазима Лењинграду и Москви заустављене искључиво совјетским оружјем. Америчка економска помоћ совјетским оружаним снагама у већим количинама почела је да пристиже тек у другој половини 1943. године и свакако да је знатно убрзала коначни слом немачких нацистичких трупа на Источном фронту, али је погрешно изводити закључак да без те помоћи уопште не би ни била извојевана победа.

Улазак америчких и британских трупа у северну Француску почео је 6. јуна 1944. године. Том догађају се на Западу приписује значај преломног тренутка у Другом светском рату, али се при томе не узима у обзир чињеница да је Вермахт у том тренутку већ доживео многобројне одлучујуће поразе на Источном фронту. Примера ради, на сваких 16 погинулих немачких војника, 15 је погинуло у рату са Црвеном армијом, а само 1 у рату на свим другим фронтовима.

Немачка војска је претрпела 74% губитака у борби са СССР-ом, три пута више него у борби против свих других 25 земаља заједно; 50 дивизија немачке војске борило се само у Курској бици, два пута више него на целом Западном фронту током целе 1943. године; 800.000 војника изгубила је Немачка само у Стаљинградској бици, 7 пута више него на целом Афричком фронту током целог рата. Немачке трупе на Истоку су од новембра 1942. браниле своје стратешке положаје, а у лето 1944. године совјетска армија је већ ослободила већи део територије СССР-а коју су хитлеровци у почетку заузели, и на многим местима је већ стигла до државне границе Совјетског Савеза. Коначан исход рата је већ био известан, и тај исход је предодређен управо на Источном фронту.

Ако се узме у обзир целокупна стратешка слика Другог светског рата, више основа има став према коме је искрцавање енглеско-америчких трупа у Нормандији изведено у лето 1944. године како се не би дозволило да совјетске трупе саме однесу коначну победу над Вермахтом.

Битке у западној Европи 1944-1945. по својим размерама и жестини ни у једном тренутку нису биле ни близу онога што се дешавало на Источном фронту, и то не само 1941-1943, него и у последње две године рата. Совјетско-немачки фронт је све до 9. маја 1945. био главни фронт у Европи.

У јануару 1945, када је Немачка уложила максималан напор на Западном фронту због Арденске офанзиве, јединице Вермахта на Западу бројале су свега 73 дивизије, док се у исто време на Истоку налазило 179 немачких дивизија. Све у свему, против совјетских трупа је у то време било ангажовано 80% активне војске Немачке, 68% њене артиљерије, 64% тенкова и 48% авиона Луфтвафеа.

Према томе, чак и у последњој години рата главне снаге немачке копнене армије бориле су се на Истоку, а не на Западу.

Губици Вермахта на Источном фронту били су одлучујући за исход Другог светског рата. Тешко је прецизно одредити број људских жртава, али списак јединица Вермахта ипак показује да је током читавог Другог светског рата укупно 130 немачких копнених дивизија уништено на бојном пољу и избрисано са тог списка. Од тога су 104 дивизије (80%) претрпеле пораз управо од совјетских трупа.

Нацистичка војска је само у Стаљинградској бици изгубила 7 пута више војника него на целом Афричком фронту током целог рата и 27 пута више него код Ел Аламејна, највећој бици тог фронта. Ипак, у многим западноевропским уџбеницима из историје поставља се знак једнакости између битака за Стаљинград и Ел Аламејн.

С друге стране, мит о одлучујућој улози САД у Другом светском рату нема за циљ само да умањи улогу СССР-а у победи над фашизмом, већ и других чланица антифашистичке коалиције, пре свега земаља Комонвелта и Кине.

САД су источно од Атлантика ушле у рат тек искрцавањем у Северној Африци 8. новембра 1942, али и тада нису удариле на Немачку, него на Италију и Вишијевску Француску.

Снаге Комонвелта су 1940-1942. у северној Африци саме одбиле низ напада сила Осовине.

Енглеска победа код Ел Аламејна у октобру и новембру 1942, која је била преломни тренутак рата у Средоземљу, извојевана је пре него што су пристигле америчке трупе.

Копнене трупе Британске Империје су на Западу и у Тихом океану биле бројније од америчких трупа све до лета 1944. године. Тај однос је почео да се мења тек после искрцавања у Нормандији.

У „бици за Атлантик“, одлучујућа је била улога британске ратне морнарице која је уништила 525 немачких подморница (док је америчка морнарица уништила 174).

Американци су у азијско-тихоокеанском региону ратовали заједно са Аустралијанцима и британским колонијалним трупама Индије. Поред тога, не треба занемаривати Кину као пасивни, али стални фактор на који је Јапан непрекидно усмеравао више од половине својих копнених трупа и знатан број авиона. Тако су савезници заједничким снагама (а не само захваљујући Американцима) однели победу над поморском и ваздухопловном силом Јапана.

И као што је већ много пута о томе писано, „последњи ударац мача“ који је приморао Јапанце да капитулирају нису биле нуклеарне бомбе, него управо улазак СССР-а у рат против Јапана.

Улога САД у снагама коалиције не може се третирати као потпуно доминантна чак ни на оним фронтовима Другог светског рата где су западни савезници имали одлучујућу улогу.

(Одломак из књиге „Ко је победио фашизам?“ – Маријан Кубик – Душан Опачић, Пресинг, Младеновац, 2016)

Извор: fakti.org

srbin.info/2017/05/09/na-svakih-16-poginulih-nemaca-15-je-ginulo-u-ratu-sa-sssr-a-1-na-drugim-ratistima/

Немци су, зна се, велики народ. Вебер је, дабоме, велики филозоф. Фрау Меркел, нема сумње, велики политичар. И од њих, не једном, говорио нам је наш нови председник, треба учити. Шта? Све, рекао је Вучић. И једнострано прогласио крај српске историје и почетак „практичног доба“ у односима са Немачком. Доба у коме ми „мали народ“, како вели Вучић, морамо учити од великих. И ја сам, зато, као аналитичар, почео да пратим шта ради та фрау Меркел, желећи да нешто научим и публици препоручим.

Прво што сам схватио јесте да се фрау Меркел не одриче историје свог народа, чак ни њених најсрамнијих периода. А било их је. Из онога што чини Меркелова, у економији, социологији, геополитици итд. нећете никада моћи закључити да је Хитлер био злочинац, већ практичар. Да су њихова три Рајха крваве творевине, саткане на крви и сузама других народа, већ природна тежња „великих“ за ширењем. И зато она, као политичар, води рачуна о својим „војницима“ без обзира да ли су пали газећи и убијајући друге државе и народе у својој Либенснаум идеји(1) или бранећи се од савезника који у у два светска рата газили њихова крвава царства.

Тако су чланови “Немачког савеза за бригу о ратним гробовима” боравили августа 2016. године у Крагујевцу и том приликом напоменули (пазите-само напоменули!) могућност да се на Старом војничком гробљу обележе гробови њихових војника из оба светска рата. Да немате дилему ради се о Шумарицама, месту где су ти нацистички војници 21.10.1941. стрељали на хиљаде српских ђака, желећи да убију слободарски дух српског народа.

Понављам, нису упутили никакав званичан захтев! Али, убрзо након изражавања њихове “жеље” извесни господин Марко Терзић, кустоса Спомен-музеја „21. октобар”, формирао је трочлану комисију која је недавно, после шест месеци рада, завршила истраживање у вези са Старим војничким гробљем и препоручила да се Немцима изађе у сусрет(2).

Ах, да, умало да заборавим. У међувремену, тај господин Терзић, боравио је новембра 2016. године у Бундестагу “где су му чланови Комисије за обележавање немачких војних гробаља у свету такође предложили да се гробови немачких војника из два светска у Крагујевцу обележе спомен-плочом”.(3)

Након тога нам је, преподобни, кустос одржао и слово “струке”:  “Основну поруку крагујевачког спомен-парка не треба мењати, али га треба унапредити. Људи морају да знају ко све почива у Шумарицама(4), објаснио нам је господин Терзић, након повратка из Бундестага.

Да ће Старо војничко гробље бити обновљено потврдио је Миљан Бјелетић члан Градског већа за културу, који каже да ће тај посао бити завршен ове године и да су из буџета већ опредељена средства. Из нашег буџета! Паре мучених српских обвезника, Крагујевчана, чији су можда рођаци убијани руком тих немачких окупатора! А како се “Власи не би досетили” да та иницијатива има везе са немачким захтевом, он додаје: “Што се тиче немачког захтева, он је изречен усмено, а не у званичној форми. Уосталом, то питање подразумева и ангажман Владе Србије”(5). Али шта ће им влада, господо, када сте већ ви локалци решили да Немцима жељу испуните сами? Зашто да пишу захтев и дају своје паре када је довољно да Вам “шапну” и позову Вас у Бундестаг? Остало се подразумева, зар не?! 

Не тиче ме се тај господин Терзић и остали. Пуна их је Србија. Наградно питање је из које су они странке? Ко их је довео на та места са којих могу окупаторе третирати као што нормални народи третирају савезнике?

Да се вратимо великим и малим народима. Наравно да овај пример говори зашто су Срби “мали” и зашто су Немци “велики” народ. Али, само делимично, јер и једно и друго има наставак.

Прво о “великом народу”. Немци не желе да земне остатке својих војника ексхумирају, однесу у домовину и сахране са свим почастима, иако то могу тражити по међународним узансама. Не! Они хоће обележје у месту где је њихова, окупаторска, нога крочила. То су недавно урадили у Војводини, то успевају у Крагујевцу, то траже у Краљеву…

Шта мислите зашто? ОНИ СЕ ЖЕЛЕ ВРАТИТИ!!! Овако или онако! 

Ту где су некад дошли, било кад, ту где су им гробови, није важно зашто, ту су им и амбиције за границом.Тако креира политику крви и тла Вођа “великог народа”. Онај ко то не може да сагледа у поодмаклој фази не може никада бити Вођа, чак ни “малог народа”. Његови домети су да буде надзорник робова. Али, Срби нису народ робова! 

И ту долазимо до оног другог о “великом народу”. И Срби би били бројчано велики народ да их баш ти Немци у два сватска рада нису побили, протерали и похарали на милионе!

И зато, господо Терзићи, Вучићи и остали – чак и да заборавимо историју остаје нам поезија, као душа српског народа коме се чак и Немац Гете дивио:

Било је то у некој земљи сељака

на брдовитом Балкану,

умрла је мученичком смрћу

чета ђака

у једном дану.

 

Исте су године

сви били рођени,

исто су им текли школски дани,

на исте свечаности

заједно су вођени,

од истих болести сви пелцовани

и сви умрли у истом дану…

Десанка Максимовић – Крвава бајка

____________________________________

(1) Libensraum – Хитлерова идеја о животном простору изнета у „Мајн Кампфу“

(2) www.ceopom-istina.rs/vesti/nemtsi-naredili-ure-en-e-grobla-svojoj-vojstsi-u-shumaritsama/

(3) Исто

(4) Исто

(5) Исто

-
Аустријска полиција оптужила је 12 Нијемаца за кршење антинацистичких закона након што су залијепили наљепнице-свастике на подметаче за пиво и дизали руке за нацистички поздрав.
Аустријска полиција (Фото: APA) -

Аустријска полиција (Фото: APA)

У саопштењу полиције наводи се да је конобарица прва пријавила групу овог викенда након што је нашла наљепнице на столу у кафани недалеко од Салцбурга.

Очевици су видјели касније да је група од осам људи дизала руку за нацистички поздрав узвикујући „Зиг хајл“.

На сајту полиције Салцбурга наводи да је ријеч о групи од осам мушкараца и четири жене у доби од 18 до 65 година, јавља АП.

Извор; СРНА

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=249129

-
Предсједник Олимпијског комитета Њемачке Алфонс Херман затражио је да Русија буде избачена са Олимпијских игара 2018. и 2020. године.
Руска лабораторија - Фото: илустрација

Руска лабораторијаФото: илустрација

Он захтијева да се то учини ако се утврди да су руски челници знали за системски допинг који је наводно финансирала и прикривала држава.

Он је њемачким медијима рекао да би забрана учешћа руским спортистима на Зимским олимпијским играма у Пјонгчангу 2018. и на Љетним играма у Токију двије године касније, послала „јасан сигнал“ нулте толеранције на допинг.

Укупно 12 руских освајача медаља на Зимским олимпијским играма у Сочију оптужени су да су имали користи од шеме прикривања допинга.

Истражитељи Свјетске антидопинг агенције оптужили су руску владу и челнике Антидопинг агенције те земље да су направили и водили шему прикривања допинга, али не и Олимпијски комитет Русије.

Херман је рекао да би, ако даље истраге потврде да је руска влада финансирала и прикривала допинг и покажу умијешаност РОC, било разумно да Међународни олимпијски комитет суспендује Русију са Игара 2018. и 2020. године

Предсједник МОК Томас Бах био је Херманов претходник на челу њемачког олимпијског комитета.

„Ако неко прекрши повељу МОК на тако јасан начин, онда мора да добије најстрожу казну“, рекао је Херман и додао да му је тешко да замисли да РОC није знао за шему масовног допинга.

„То се чини тешко замисливим за спортску организацију у земљи каква је Русија“, навео је Херман.

 

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=239424