уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "неолиберализам"

неолиберализам

-

Мичиген – „Минимална зарада требало би да буде 20 долара на сат, неолиберализам је тиранија, а Републиканска партија посвећена је уништавању људског живота“, каже реномирани академик и активиста Ноам Чомски у интервјуу за РТ.

 Ноам Чомски (Фото: rackcdn.com)

 

„Крећемо се ка литици, а најгора литица према којој се крећемо је због тржишних система“,  рекао је лингвиста и филозоф у интервјуу водитељу Крису Хеџису на Универзитету у Мичигену (МИТ) где Чомски (88) наставља да ради као професор емеритус.

Хеџис, који је и сам професор, и Чомски пратили су историју примењеног неолиберализма од краја 1970-тих година прошлог века, левичаре и десничаре, до доба Доналда Трампа.

„Неолиберални помак променио је одлуке са јавне сцене на тржиште“,  сматра Чомски чија је књига на ову тему, „Реквијем за амерички сан“, објављена почетком године. „

„Идеологија која тврди да повећава слободу, уствари повећава тиранију“,  каже он.

Стављање интереса капитала, а посебно транснационалних корпорација и финансијских институција, изнад народа, створило је „демократско смањење“ и „стагнацију или смањење плата за вец́ину“, каже Чомски који се залаже за бољу расподелу плата и који себе назива социјалистом.

„Неолиберализам је постављао раднике у свету као конкуренцију једне другима, али је дозвољавао слободу капитала, заправо висок степен заштите капитала. Тако, на пример, права интелектуалне својине представљају огроман порез на становништво“,  наводи Чомски, који наглашава „Мајкрософтово“ држање технолошких патената и „Еплове“ малверзације за избегавање пореза као средство за пљачкање обичних људи.

Чомски, који је коаутор истакнуте медијске студије из 1992. године „Производња пристанка“, тврди да су ове промене уведене „индоктринацијом“ са маргинализованим противницима и чак одбачене као „антиамеричке“.

„Осим Сједињених Америчких Држава, не знам ни једну другу нетоталитарну, неауторитарну земљу у којој овај концепт уопште постоји. То је врло упечатљив концепт. Ако сте критични према политици – ви сте антиамериканац „, каже Чомски.

Чомски, који је стекао академску славу за своју универзалну граматичку теорију, сада је претежно забринут због климатских промена, а посебно због недавног повлачења САД из Париског споразума, који је бивши амерички председник Барак Обама потписао 2015. године.

„Положај дивљег крила америчког капитализма, Републиканске партије, заиста је упечатљив, они стварно јуре ка пропасти. Да ли је икада постојала организација у историји која се посветила уништавању људских живота?“,  пита се Чомски који је стални критичар Трампа.

„САД јуре према пропасти, док свет покушава нешто да учини“,  рекао је он.

www.vaseljenska.com/vesti-dana/comski-sad-jure-ka-propasti-dok-svet-pokusava-da-se-spasi/

Сапуница око председничких избора у Србији и даље се одвија у режији странаца. Девенпорт и Скот наложили су Вучићу да одустане од општих, односно парламентарних избора, јер су проценили да би их глатко изгубио. Важније је уклонити Томислава Николића као председничког кандидата. Николић је радо посетио Русију и с пуно хвале говорио о тој посети. Као врховни командант Војске Србије иницирао је војно-техничку сарадњу са Русијом. Подржао је Републику Српску. То је било недопустиво са становишта НАТО, за Брисел, за Скота и Девенпорта.

Стога су се Скот и Девенпорт досетили – случај Воз. То је била прилика да се запали север Косова, изазове интервенција Приштине, а све заврши протеривањем Срба. Вучић је од почетка активно асистирао – наредио је Вулину и Ђурићу да оките воз, окупе децу и културно-уметничка друштва. Била је то прилика да се „драгом Рами“ Косово преда на тацни. Вучић није осудио Рамину изјаву да ће Срби на Косово моћи долазити само као туристи. Да ли то Рама на Косово полаже већа права од Србије? Вучић годинама игнорише обавезу Владе Србије да се са челницима Срба са Косова ради усаглашавања политике састаје бар једном у пола године. За цело време своје владавине Вучић је то учинио два пута. Вучић је престао постављати питања о Савезу општина и учешћу Срба у правосудним и другим структурама.

Девенпорт и Скот су планирали да Воз изазове „мали погранични спор“. Убрзо би интервенисао КФОР, односно НАТО из базе Бондстил би блокирао границу, а РОСУ и друге снаге Приштине обрушиле би се на Србе. То се није догодило јер су из обавештајне службе једне Србији пријатељске земље објаснили Вучићу да знају шта се спрема, да им је сценариј потпуно познат, а најавили су и консеквенце. Вучић се након тога театрално поставио као миротворац, поново је постао гарант стабилности, замолио Албанце да не убијају Србе. Убрзо је утекао у полупразни Давос како би се приказао као личност коју уважавају у свету. Он, храбри вођа који је имао храбрости да заустави воз и сукоб на Косову. У Давосу се, опет, током разговора са Бајденом дуго држао за руке. А Бајден је рекао оно што Вучић воли да чује – да је храбар политичар, државник који не гледа у прошлост, и обећао да ће утицати на ероинтеграције.

План Трилатерале је да се Николић елиминише као председнички кандидат, да то буде Вучић који би као председник Србије потписао указ о Косову и промени Устава Србије, и да Зорана Михајловић буде нови премијер. Вучићеву кандидатуру морао је подржати и Дачић, иако му је познато да га Михајловићева не види у својој влади. Николић у првим годинама свог мандата није схватио размере Вучићеве издаје. Није дешифровао ни свакодневне изјаве Михајловићеве да је она због „вучијих времена“ да Вучић буде кандидат за председника. Након изјаве да је са синовима спреман бранити Србе на Косову ако их Албанци нападну Николић је изложен канонади напада од Михајловићеве и ДС. Михајловићева не одустаје од напада ни када је Николић тражио да Влада Србије на основу резолуције 1244 пошаље војску у северни део Косова поводом кризе настале у случају Воз.

Какав је Вучићев однос према Републици Српској? Након што је одлазећа администрација председнику Српске Милораду Додику увела санкције Вучић је дао безбојну и неутралну изјаву. Није рекао да Додик то није заслужио нити је оптужио актере активности против Додика. Шта ћете, Вучић увек пита Девенпорта шта сме да изјави. Зато никада није осудио Изетбеговића због његових изјава, нити је оптужио Сарајево за исламизацију Босне. Вучић Републици Српској спрема исто што и Србима на Косову.
Његови театрални наступи су представа за јавност, поглед у небо, глума претходно одобрена од Скота и Девенпорта. Свим министрима, службеницима и институцијама забранио је да коментаришу дешавања у региону. Зашто? Шта то велико треба да се догоди Србима на Косову или Србима у Републици Српској? Шта то спрема убеђени месија, једини тумач политичких збивања и политичких операција у Србији и на Балкану? Уцењен и заробљен у прошлости, вођа који ради 23 часа дневно, једини који је поштен у Србији, никоме ништа не дугује, нема ни трунке имовине више од када је постао председник владе, заробљеник либерализма и НАТО, сјајан пример егоизма, мајстор манипулација и превара. Интезитет Вучићеве покварене политике постаје разоран.

-

   БРИТАНСКИ дневни лист The Guardian објавио је да се у Сједињеним Државама – са победом Доналда Трампа – „са великим неофашистичким треском завршила епоха неолиберализма“.

          Аутор текста – Корнел Вест, који се 2007-ме сретао са Бараком Обамом – оценио је да новоизабрани председник САД има „нарцисоидне и фашистичке склоности“.

          Посебно наглашава да је његова победа „очајнички крик бирача који су се уморили од неолибералног поретка и теже да се врате у велику прошлост о којој маштају“.

          Вест још тврди да су бели припадници америчке радничке и средње класе – у бесу и разочарењу – одбацили игнорантство неолибералних политичара и сујетну умишљеност америчких елита.

          Аутор додаје да је Демократска партија показала неспособност да схвати сиромашење америчких радника и да је то породило мржњом испуњени популизам и протекционизам кој могу дотући остатке америчке демократије.

          Вест упозорава: „Сједињене Државе очекује будућност која плаши јер у данашњим САД главни разломи прате унутрашње расне, гендерне, етничке и религиозне границе. Уосталом, треба рећи истину да су амерички неолиберали 40 година  живели у свом свету – не примећујући патње сиротиње и радничке класе јер су били опседнути својим благостањем. Трампа је на власт довела неолиберална политика Клинтонових и Обаме јер нису ни хтели да виде страдања најрањивијих слојева грађана САД“.

          Вестов закључак гласи: „Уместо очувања статуса кво, за шта су се определили Хилари Клинтон и Обама, требало је дозволити Бернију Сандерсу да помоћу прогресивног популизма надвлада естаблишмент Демократске партије. А он би лако победио Трампа и осујетио долазак неофашисте на власт“.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/the-guardian-sa-trampom-se-zavrsila-epoha-neoliberalizma-sa-neofasistickim-treskom

-

Пол Крејг РОБЕРТС

Виљем Ендгал, економски аналитичар који се хонорарно бави и новинарством, недавно је у свом тексту изложио на који начин је Вашингтон искористио најамничку елиту Бразила која му у свему повлађује, само да би сменили Дилму Русеф са места председника (која је на ту дужност изабрана у интересу свог народа, а никако Вашингтона). Заслепљени пропагандом која није заснована ни на кавим доказима, Бразилци су се помирили са сменом своје заштитнице, самим тим дајући свету још један пример немоћи демократије.

Свако би требало да прочита тај текст. Ендгал извештава да се агресија усмерена на Русеф, делимично појавила због бразилских економских проблема који су смишљено исфабриковани од стране америчких кредитних рејтинга, са циљем да се прикажу државни дугови Бразила у ружном светлу, самим тим урушавајући бразилску валуту.

Отвореност бразилске финансијске ситуације учинила је од Бразила лаку мету за агресију. Остаје једина нада да ће Путин узети у обзир истинску цену те “економске отворености”. Путин је опрезан и промишљен вођа, но он уопште није економиста. Он у потпуности верује неолибералки Елвири Набиулин, чији је избор за место шефа Централне банке Русије у суштини био одобрен у Вашингтону. Набиулина мало тога зна о савременој монетарној теорији и њена приврженост “економској отворености” подвргава руску економију ризику подривања њене позиције од стране Вашингтона, као што се десило у Бразилу. Набиулина сматра да је агресија у односу на рубљу заустављена махинацијама неких безличних “снага светског тржишта”, но никако напорима Вашингтона.

Идеолошки обрађена и неолиберално агитована Набиулина у суштини представља слугу Вашингтона, несвесну додељене јој улоге “корисног идиота”. Она се купа у овацијама које јој адресира Вашингтонски консензус, због омогућавања Вашингтону да отворено манипулише руском економијом. Будући да је неолибералка, она не схвата да Централна банка може обезвредити новац уз помоћ кога би се могло финансирати мноштво перспективних пројеката у Русији. Уместо тога, она мисли да новац који се улаже у економију од стране Централне банке изазива инфлацију, а новац који стиже из иностраних извора, напротив, то не чини.

Новац је и један и други, независно од тога да ли га је доделила Централна банка или инострани кредитори. Нема значаја извор новца, уколико се та средства користе продуктивно, она не изазивају инфлацију.

Међутим, постоји колосална разлика приликом поступања са новцем Централне банке и новцем иностраних зајмодаваца. Средства која су стигла од иностраних банки у америчким доларима или евру, морају бити исплаћена са каматом у тој валути у којој су она била и дата. А новац издат од Централне банке непосредно за финансирање друштвених функционалних пројеката, уопште не треба надокнађивати, што је угодније имајући у виду плаћање камате за новац добијен  из иностранства у страној валути.

Новчана средства узета као зајам у иностранству, повлаче за собом масу ризика. Она могу бити уклоњена, што повлачи пад слободно конвертоване рубље. Каматна стопа која се мора платити, представљаће изливање руског новца у иностране девизне фондове. Кредити из иностранства такође повлаче са собом сложеност са разменом иностране валуте, и та сложеност пораста са економским санкцијама. Ако цена рубље пада сама или се намерно обрушава, у иностраном кредиту она може порасти кардинално.

Ни један од тих фактора не представља претњу ако је извор новца Централна банка. Адекватни циљ Централне банке Русије мора да буде производња новца за финансирање друштвених пројеката и да служи онима који немају могућност да добијају инвестиције из руских банака приватним руским компанијама кредиторима у последњој инстанци. Таква примена могућности Централне банке омогућиће заштитну ограду од организоване дестабилизације око руске економије.

Није сасвим угодно за Русију што Набиулина и премијер Дмитриј Медведев дају предност иностраном финансирању руског државног дуга који омогућава Централна банка, над сопственим финансирањем. Једини од Путинових саветника који то схвата је – Сергеј Глазјев. Постоји сумња да су присталице уједињења са НАТО пактом усмерене против Глазјева, пошто они рачунају на уједињење Русије са Западом, не рачунајући ни на какве последице по њу. Слични руски “амерички идолопоклоници” данас представљају највећи проблем Русије.

Слична неолибералистичка строгост рекламира се “само за извоз” у земље које Вашингтон намерава да претвори у своје финансијски зависне колоније. Прилагођавајући се циљевима Вашингтона, Набиулина је у потпуности узела учешће у тој кловнијади. Зајмови у доларима и еврима узетим у иностранству, не долазе директно до руских зајмопримаца. Позајмљену инострану валуту преузима Централна банка, после чега те девизе Набиулина претвара у рубље, које са своје стране већ финансирају пројекте. При оваквом распореду, у принципу се губи сваки смисао иностраног кредитирања.

Руска влада која никако не може то да схвати, налази се у огромној невољи.

Аутори: познати амерички економиста и политиколог Пол Крејг Робертс и Михаил Хадсон.

Превод са руског: ruskline.ru/opp/2016/oktyabr/7/izvlechyot_li_rossiya_urok_iz_sudby_brazilii/

Русија је једина земља БРИКС-а која има дуго искуство глобалног лидерства” – каже академик РАН Сергеј Глазјев, тврдећи да управо наша земља мора да буде прва виолина у великој евроазијској заједници, укључујући и Индију и Кину. Према његовом мишљењу нови “источни блок” ће имати у виду негативно искуство СССР-а и избећи замке планске економије и моћи ће да победи Запад у технолошкој трци.

 

Сергеј Јурјевич, какве ће бити последице одустајања од долара од стране “источне коалиције” у саставу Русије, Кине, и других евроазијских држава?

Само што ми одустанемо од коришћења долара у међународним плаћањима и избацимо долар из састава резервних валута, то ће се моментално целокупна војна и политичка моћ Америке моментално испумпати. Зато што се финансирање војних расхода у САД плаћа искључиво на рачун новчане емисије.

Од долара треба да одустану само Русија, цео БРИКС или још више држава?

Наравно, треба БРИКС, али треба знати каква је улога Русије у БРИКС-у. Иако ми данас губимо на економском плану, но – Русија је данас једина земља БРИКСА која има дугогодишње искуство глобалног лидерства. То је важна предност која условљава очекивања наших партнера. Они чекају од нас понуде. Ни једна од земаља БРИКСА, осим Русије, није имала искуство глобалног лидерства. То наше искуство је веома дуго и коалицију треба да градимо управо ми, полазећи од тог искуства.

Зар на рачун “меке силе” Американци не контролишу елите Индије, Бразила, па и других земаља БРИКСА?

Они контролишу, наравно, део елите. Пета колона је, како кажу, свуда. Она је повезана са међународним капиталом. Си-Ђипинг (председник Кине – примедба редакције) већ трећу годину заредом спроводи “чистку” кинеске политичке елите од америчке агентуре и прилично успешно. У Индијски је на власти национално орјентисана влада. Тамо такође веома добро памте историју колонизације Индије од стране Енглеске. У том смислу, Америка се не раликује превише од Енглеске.

Да ли има сумњи да те земље могу наступити монолитно?

Може се са доста сигурности говорити о томе да Кина, Индија, Иран, Малезија – спроводе апсолутно независну политику. Њихова елита је национално орјентисана. Повећава се тежина националних интереса у тим земљама које се брзо развијају. У владајућој елити тих држава постоји свест о сопственим перспективама развоја. И те перспективе нису повезане са глобалним тржиштем. Оне су повезане са искоришћењем националног суверенитета и са достизањем високог темпа економског раста. Све земље БРИКСА, укључујући Русију, већ су се заглибиле у либералној глобализацији. Ви нећете натерати Кину да у потпуности отвори своје финансијско тржиште, њима је то просто неугодно, ма шта од тога добили. Са Индијом је иста ствар. Те земље имају велико исуство живљења у условима либералне глобализације, које њиховим владајућим елитама даје поимање националног суверенитета и својих сопствених инструмената подстицања економског раста, који се могу комбиновати у оквирима великих евроазијских интеграција.

“ГЛЕДАЈУЋИ НА КАЗАЊСКИ КРЕМЉ, МИ У СТВАРИ ВИДИМО ОБРАЗАЦ ХАРМОНИЧНОГ СУЖИВОТА ВЕЛИКИХ РЕЛИГИЈА, ЗДРАВОГ СМИСЛА…”

Америчко лидерство није засновано само на економији, на “петој технолошкој револуцији”. САД и Запад су у целини предложили привлачан изглед света – људска права, слобода медија, цео тај либерални дискурс. Азијски центар са Русијом која му се придружила, такође треба да предложи привлачан изглед света. Ко ће то показати? Кинези?

Гледајући на Казањски кремљ, ми у ствари видимо образац хармоничног суживота великих религија, здравог смисла, схватања заједничких интереса и значаја људске личности. Све то је, по мени, много садржајније, него либерални модел у коме Казањски кремљ не би представљао ништа више од музеја. Као што је рекао мој пријатељ и колега Александар Ајвазов, либерална економија је сахранила капитализам. У том смислу што је девалвирала моралне вредности, што се изгубио смисао живота, стимулације и рада и у крајњем резултату – довела до деградације друштва. Зато је тај начин живота већ мање привлачан, у сваком случају за људе који се баве неким послом.

Шта је то што евроазијска заједница на идејном плану може заиста понудити човечанству?

Сматрам да ми можемо понудити свету поуздан развој, ма колико то банално звучало, без ратова, без конфронтација, на основу хармоније интереса и схватања ограничених могућности сваког учесника светског процеса. Ми не тежимо да свима наметнемо некакав свој модел. Ми смо за разноврсност култура и хармоничан суживот. Већина земаља истока је сачувала то схватање. Нови модел светске економије израста природним путем. Њега нико на силу не намеће.

То је наше старо, преформатирано евроазијство?

Да, евроазијска идеологија. Она се можда још није формирала, пошто нема никаквих јасно разрађених догми, него предлаже разноврсност и схватање вредности општег, историјског искуства. Та идеологија, наравно, треба да се развија. Наш заједнички задатак, и вероватно Казањ, је идеално место за то – да се размисли којим савременим смислом испунити евроазијску идеологију.

Евроазијска унија за сада нема званичну престоницу. Узгред, да ли би Казањ могао претендовати на ту улогу?

Ја нисам против. Мени се у Казању веома свиђа. Казањ је сам по себи оваплоћење евроазијске идеје и у историјском плану, и у културном, и у конфенсионалном, и у духовном. Стил владавине у Татарстану је прагматичан и свима разумљив. Ја мислим да би Евроазијска комисија боље радила у Казању, у Москви је много саблазни. Сада је Москва де-факто место базирања Евроазијске економске комисије. Тамо се налази наднационални орган у коме раде профилни министри, они су чланови колегије Евроазијске комисије.

Са каквим проблемима се данас суочава евроазијски пројекат?

Евроазијска интеграција – то је приоритетно усмерење у политици председника Русије. Ми смо веома брзо створили евроазијски економски савез. Данас су се већ сви навикли да ми живимо у јединственом економском пространству, што још пре само десет година нико није могао претпоставити. Захваљујући доследним иницијативама Владимира Владимировича, та идеја је могла да се успешно реализује. Убудуће је потребно суштински испунити њен садржај. За то треба консензус и у томе се огледа сложеност. Ми би желели продубити интеграције, али постоји позиција Казахстана који сматра да интеграција мора да се ограничи само заједничким тржиштем. Постоји и позиција Белорусије, која би, супротно томе, хтела да реализује опште програме развоја. Потребно је разрадити јединствено схватање које би се лако могло постићи ако би ми унутар Русије разрадили механизме стратешког планирања. У Евроазијској унији ипак се још увек чека на иницијативу Русије. Ако ми немамо стратешки план, онда све остало зависи од тога какве неочекиваности ће се десити у Москви.

Ту је, наравно, и колебање курса рубље нанело озбиљан удар у евроазијским интеграцијама и подлокало ауторитет Русије као њене локомотиве, пошто рубља де-факто постаје резервна валута у Евроазијској економској унији. Међутим, сада чак ни Белоруси не теже да баш радо склапају послове у рубљама због непредвидиве динамике њеног курса. Ако ми желимо да добијемо успех и да помогнемо нашим партнерима да уђу у језгро новог технолошког реда, онда ми морамо бити узор. Треба што је могуће брже обновити институцију избора циљева. Током целокупне вишевековне историје Русије, ми смо увек имали циљеве и задатке. На свакој етапи они су били различити, но, ми смо увек јасно схватали шта желимо, чему тежимо у датом тренутку.

То јест, док не заведемо ред у сопственој кући, прерано је Русији претендовати на лидерство у Евроазији?

Не, па ми смо створили Евроазијску унију. Међутим, питање о томе због чега смо је створили и како она треба да помогне нашим произвођачима роба да се развијају, засад остаје лични посао свакога. Ми данас видимо да се скратила узајамна трговина у оквирима уније, интеграције заостају. Потребно је удахнути нови живот у евразијски интеграциони процес, а за то су потребни механизми стратешког планирања.

Јединствена валута, која ће се можда звати алтин, да ли је то чиста теорија?

У плановима нема јединствене валуте, јер она предвиђа јединствен финансијски систем, као што је показала Европска унија. Савремене валуте се емитују под дуговима, пре свега државе. Зато је за емисију јединствене евроазијске валуте нужан претходни договор о јединственој политици државног дуга и о јединственој политици кредитне емисије. Ми смо још далеко од тога.

Да ли ће се наћи кадрови за спровођење нове економске политике која претпоставља елементе стратешког планирања?

О томе да ће све опљачкати, обично говоре људи који управљају државним новцем. Они суде по себи. Остали немају такве могућности. Они као да одједном демонстрирају спремност да раде часно. Ми немамо кадрова. Већину, чак и у структурама власти, чине савесни људи који хоће и умеју да раде. Да би дошло до кадровске револуције у смислу кардиналног повећања управљачког нивоа, неопходна је позитивна селекција кадрова. Не негативна као сада, где је главни принцип – лична оданост и принцип узимања само за своје. То је негативна кадровска елекција која доводи до некомпетентности и корупције. Неопходно је направити механизме стварања позитивне селекције. За тако нешто неопходни су директни механизми, где се притом не одговара само за корупционашке преступе, него и, на пример, за неуспеле планове, задатке, наруџбе.

Узмимо на пример тему иновационе економије која сада парадира. Ми смо створили читаву мрежу структура. На пример, Руска инвестициона компанија. А шта је она урадила? Или фонд “Сколково”. Када почнеш да се интересујеш чиме се ти људи занимају, испоставља се да они више воле да чувају државни новац на депозитима, без икаквог ризика. Најгора ствар за њих је – долазак финансијске полиције и пројекат одједном пропада.

“КИНА УЗИМА У ОБЗИР ТУЖНО ИСКУСТВО СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА. ТАМО СХВАТАЈУ РИЗИКЕ РАСПАДА ИНЕРТНОГ СИСТЕМА”

Ви говорите о новом технолошком распореду, но, он се ствара на Западу. Ми знамо за америчке, европске иновације, но, ништа не знамо о кинеским, индијским или руским. Да ли њих уопште има?

Одсуство иновација у тој истој Кини – то је широко распрострањена заблуда, пошто ми лоше познајемо кинеску науку. Ви видите како су код нас устројени индекси цитираности. Ми чак лоше знамо своје научнике који не улазе у индексе цитираности у англојезичкој научној периодици. За нас је велики део науке тајновит, зато наши водећи научници нису у стању да претендују на водећа места по рејтингу. Истовремено, узмите Совјетски Савез – рекло би се још инертнији систем него што је данас Кина, али упркос свему ми смо и дан данас лидери у атомској сфери, у ракетним технологијама. Истина, у ласерским технологијама смо изгубили трку, иако смо раније били лидери. Резерват који је био створен у совјетском систему, дозволио је низу привредних грана да живе безбедно 25 година. У Кини данас количина научника и инжињера расте муњевитом брзином. Они сад већ имају другу по бројности армију научника и инжењера на свету, одмах после америчке.

Питање о компетентности и иновацијама кинеских истраживача решава се веома просто. Значајан део водећих кинеских научника стекао је образовање у престижним виокошколским институцијама на Западу. Међутим, за њих је прихватљивији кинески модел, него да остану, на пример, у Америци. Они се враћају у Кину не због тога што им тамо плаћају, као код нас, велике хонораре. Они се враћају у Кину да тамо раде до краја живота. Кинеско економско чудо је привлачно: жеља да се изгради нешто ново код своје куће. Брзо расте број нових техничких решења, која се данас остварују у тим истим мобилним телефонима, софтверским производима, и достигнућима фундаменталне науке од стране кинеског и индијског научног друштва. Данас ви нећете наћи ни један универзитет на Западу на коме нема индијских професора.

Нема никаквих индијских смартфон телефона, а кинески знатно заостају за америчким.

Но амерички се склапају у Кини.

У Кини у тајвански корпус се ставља америчко електронско пуњење.

Формирање научних школа није једноставан процес. Њега је лако разрушити, као што се десило код нас. Но, ја мислим да неће проћи још много времена, можда 10-15 година и кинеска научна заједница ће бити на високом нивоу.

Широко је раширено мишљење да делимично тоталитарно друштво са “великим заштитним кинеским зидом” – системом цензуре на интернету, са антидемократском унутрашњом политиком, није способно да генерише техничка достигнућа и да равноправно конкурише са отвореним друштвом. Као што ни појединачна научно-техничка достигнућа нису спасила од краха економије и распада државе тоталитарни Совјетски Савез.

Кина је узела у обзир жалосно искуство Совјетског Савеза. Тамо схватају ризике распада инертног система. У Кини се не забрањује приватна иницијатива. Власти КНР једноставно све усмеравају на правилан пут. Узмите тај исти интернет: социолошка истраживања показују да три четвртине интернет потражње одлази на свакојаку врсту порнографије. Шта то пружа с тачке гледишта развоја интелектуалног потенцијала? Ако се ви будете борили са тим информационим ђубретом, и истовремено будете контролисали високо стваралачке врсте делатности на интернету, то ће се код вас повећати коефицијент корисног дејства у информационим технологијама. Узгред, управо у Кини се отвара прилично много информатичких школа.

“ДАНАС НЕМА НИ ГОВОРА О НЕКАКВОМ ПОВРАТКУ СОВЈЕТСКОГ МОДЕЛА”

Ваш предлог се увелико своди на обнову совјетских механизама у економском развоју. У СССР- у су државна предузећа добијала неограничене финансијске ресурсе, дејствовао је жесток систем планирања, курс рубље је био фиксиран. И тај систем, као што је познато, претрпео је крах. Како поново не нагазити на грабље совјетске кредитне емисије и планске привреде?

Постоји једна пословица о томе, да не треба у исту реку два пута улазити. Од момента распада СССР-а, све се кардинално променило. Тај економски модел управљања који је важио у СССР-у, данас не важи нигде у свету. То је повезано са захтевима научно-техничког прогреса, са неопходношћу ослобађања стега са стваралачке иницијативе. Све то захтева тржишне механизме који захтевају слободу предузетничке делатности. Данас нема ни говора о некаквом повратку совјетског модела – ни у мом програму, нити у заједничким разрађивањима пројеката са колегама. Једноставно, то је немогуће.

Дакле, чак и ако то неко толико жели, није реално вратити се назад у Совјетски Савез. Бесмислено је покушавати оживети преживеле историјске системе управљања. То је исто као кад би неко пожелео да обнови Британску империју са трговином робљем и другим атрибутима британске доминације у свету. Вредност стваралачке самоспознаје човека подразумева његову слободу, искључује тоталитарно планирање. Планирање о коме ми данас говоримо ограничено је општим препорукама које служе у својству замајца за предузимаче, инжењере. Индикативно планирање представља резултат заједничког стваралаштва државе и бизниса, где држава пре наступа у улози координатора, него старијег брата који намеће ове или оне пословне потезе.

Како тако “добро” планирање треба да изгледа у пракси?

Одговор на питање лежи у одговорности. Погледајте како смо ми 2008. године излазили из кризе. Председник је донео одлуку о новчаном напумпавању економије да би спасио банке. Банкама је било речено да уложе новац у реалан сектор. Они су обманули, нису то урадили, зато што нема механизама одговорности. Да је тај механизам постојао, ефикасност тог антикризног програма би била 10% већа. Код нас је она била најнеефикаснија од свих земаља “двасеторке”. Ми смо изгубили 50% бруто-националног дохотка ради спасавања финансијског система, али је повраћај у реалан сектор био веома низак – коефицијент корисног дејства није био већи од 10 процената. Држава је морала да наступи у својству интегратора социјално-економских интереса, следећи за повећањем општег нивоа благостања и хармоније у друштву. За наше чиновнике тај задатак, наравно, звучи необично.

До дан данас нам намећу амерички модел по коме је држава институција која пружа услуге јавности. То није довољно, иако није потребно ни савијање у другу страну. Модел који се данас реализује у Азији (било да се ради на основу државе, као у Кини, било да се ради на основу приватног бизниса као у Јужној Кореји и Јапану) показује да је могуће приближавање. Данас таква конвергенција (приближавање капиталистичког и социјалистичког модела – примедба редакције), о којој су совјетски научници говорили још од 60-их година, постаје реалност.

Конвергенција – то је програм Косигина и Андропова. Ви предлажете да се вратимо том програму?

Данас можемо рећи да је у економској науци доказано, на пример, у књигама академика Валерија Макарова о социјалном кластеризму, што је смешана економија премда сложенија, али и ефикаснија. Поједностављења у економији доводе до деградације. Конвергентни модел је, наравно, веома сложен и захтева од бирократије не само одсуство корупције, него и осмишљен стваралачки рад. Покушај да нас угурају у амерички модел, према речима академика Виктора Полтеровича, представља институционалну замку. Тачније – институције уопште не раде. Ми морамо формирати систем управљања полазећи од нашег сопственог искуства, па тако и негативног и ослањајући се на радне механизме који су за велики део садашње владајуће класе, да право кажемо, незгодни. Ти механизми захтевају вишу одговорност и компетентност.

“МОДЕЛ ТАТАРСТАНА  – И ЕКОНОМСКИ И УПРАВЉАЧКИ – МЕНЕ ЈЕДНОСТАВНО ИМПРЕСИОНИРА”

Како да региони преживе у ситуацији кад држава нема јасан програм развоја, а курсом рубље манипулишу спекуланти?

Данас је за регион веома важно да нађе своје конкурентске предности не само у области економије, него и у систему управљања. На пример, да се прогласи да је тај регион зона слободна од корупције и на све начине да се поштује тај принцип.

Да ли је то могуће макар и теоретски? Ви ваљда схватате да корупција креће од центра?

Наравно да је могуће. Једна је ствар када губернатор и локална власт на нивоу региона створе једнаке могућности за све и обезбеде отворену бизнис средину, а друга је ствар када се сваком бизнисмену намећу провизије, део учешћа и томе слично. Имајући у виду да код нас постоји веома велико незадовољство, од стране бизниса, на систем регулисања и административног притиска, они региони који покажу висок квалитет управљања и одсуство корупције, стећи ће огромно преимућство за привлачење слободног капитала за свој развој.

Тржиште у Русији се у принципу динамично развија и већ постоји веома много ниша, у том смислу и за замену увоза. Важно је да такви региони стварају своје институције развоја, који би показивали бизнису те правце инвестиција које подржава држава на регионалном нивоу. Специјални уговори као облици такве врсте инвестиционе политике добро су себе препоручили. На крају, потребан је пажљив рад са регионалним финансијама. Код нас су се многи региони нашли у инвестиционој замци и данас су им везане и ноге и руке. Ако регион узме новац на зајам, онда тај новац треба усмерити на инвестиције, а не на текуће расходе. Ја схватам да не треба изградити развијени капитализам у посебно одређеном региону, но, упркос свему треба се трудити. У том смислу модел Татарстана – и економски и управљачки – мене једноставно импресионира.

Превод ФСК са руског: www.glazev.ru/econom_polit/504/

слика http://www.ceopom-istina.rs/ekonomija/putinov-konachan-razlaz-sa-neoliberalima/

-

ВИЛИЈАМ ЕНГДАЛ

Он је 25. јула овластио Столипинов клуб да припреми план за подстицање раста, који ће до четвртог квартала бити представљен влади

Након дуже од две године слабљења економског раста, у којима се привреда мучила са референтном каматном стопом од 10,5 одсто – коју је наметнула централна банка, тиме практично онемогућивши подстицање раста кредитирањем – руски председник Владимир Путин напокон је ставио тачку на интерне фракцијске спорове.

Он је 25. јула овластио економску групу названу Столипинов клуб да припреми план за подстицање раста, који ће до четвртог квартала ове године бити представљен влади. Чинећи то, Путин је одбацио две утицајне либералне или неолибералне економске фракције, које су, следећи своју либералну и слободнотржишну западну идеологију, Русију увеле у политички и економски опасну рецесију. Ово је велика ствар коју сам очекивао од тренутка кад сам овог јуна имао прилику да разменим мишљење са посетиоцима Међународног економског форума у Санкт Петербургу.

Са врло мало помпе, руска штампа је пре пар дана пренела вест која би могла имати веома позитиван утицај на будућност руске економије. Руски онлајн блог Катехон пренео је следећу кратку објаву: „Руски председник Владимир Путин наложио је да се заврши извештај Столипиновог клуба и да се на његовој бази припреми нови програм економског развоја као алтернативе Кудриновом економском плану. Сам програм би требало да буде предат одељењу Економског савета у четвртом кварталу 2016.“

У свом осврту Катехон наглашава велику важност одлуке да се напусти очигледно деструктивни неолиберални слободнотржишни приступ бившег министра финансија Алексеја Кудрина:„Извештај Столипиновог клуба саветује да се подигну инвестиције и у привреду упумпа новац из државног буџета и новац који би емитовала Банка Русије. Насупрот томе, Центар за стратешка истраживања (Алексеј Кудрин) предлаже да би инвестиције требало да буду приватне, а да је на држави да обезбеди макроекономску стабилност, ниску инфлацију и смањење буџетског дефицита“.

КУДРИНОВ НЕУСПЕХ
У тренутној ситуацији, у којој су Русији наметнуте озбиљне западне економске и финансијске санкције, прилив приватних инвестиција какве Кудринов табор заговара је, најблаже речено, ретка појава. Кресање ионако минијатурног буџетског дефицита само ће повећати незапосленост и додатно погоршати ситуацију. Председник Путин јасно је схватио да је неолиберални експеримент пропао. Највероватније је био принуђен да дозволи да се економија развија под либералима до тачке кад је постало очигледно да је хитно потребно проналажење другог пута. У Русији, као и у свакој земљи, постоје супростављени интереси, а сада је јасно да су лоши резултати Кудринове групе довољно дискредитовали неолиберале до мере да је председник сада у могућности да делује одлучније. У сваком случају развој догађаја у вези са Столипиновим клубом веома је позитивна вест за Русију.

glazjevputin11Приликом заказивања новог сазива Економског председничког савета за 25. мај, након паузе од две године, председник Путин, примећујући да у раду савета учествују људи са различитим погледима, тада је изјавио:

„Предлажем да данас почнемо са планирањем извора раста за руску економију у наредној деценији… Тренутна динамика показује нам да ресурси и резерве које су служили као покретачка снага наше економије почетком 2000-тих више немају ефекат као некада. Говорио сам у прошлости и желим да нагласим и данас: економски раст неће се поново покренути сам од себе. Ако не пронађемо изворе раста, расте нашег БДП ће се кретати око нуле, а онда ће и наше могућности у социјалном сектору, као и по питањима националне одбране и безбедности и другим областима, бити значајно ниже у односу на оно што нам је потребно да напредујемо и развијамо земљу.“

Сада, само два месеца након тога, Путин се очигледно определио. Он, наравно, води рачуна и о наредним руским председничким изборима, заказаним за март 2018. Због тога је одабрао једну од три групе у Економском савету; ону која верује да држава може одиграти позитивну улогу у развоју националне економије.

Столипинов клуб се на више начина ослања на генија немачког „економског чуда“, чије идеје су након 1871. у року од само три деценије из заосталости земљу довеле до најимпресивнијег економског раста у целој Европи. Једине државе које се могу поредити са тим немачким економским достигнућем су САД након 1865. и Народна Република Кина након 1979, уз Денг Сјаопингов „социјализам са кинеским карактеристикама“. Модел националног економског развоја базиран је на раду – данас познатог – немачког економисте из 19. века Фридриха Листа, човека који је осмислио основни модел националног економског развоја.

ТРИ ТАБОРА
Током 90-тих година шок-терапије, Бориса Јељцина су саветовали харвардски економисти попут Џефрија Сакса, које је финансирао метапљачкаш Џорџ Сорос. Катастрофална политика Јељциновог економског тима, тада предвођеног Јегором Гајдаром, одобрила је општу приватизацију државних средстава западним инвеститорима попут Сороша по безобразно ниским ценама. Они су драстично смањили буџет, погоршали животни стандард и елиминисали старосне пензије становништва. Све је то учињено у име „слободнотржишне реформе“. Након те трауме, почевши са првим Путиновим мандатом 1999, Русија је полако почела процес болног опоравка, не захваљујући гајдар-харвардској шок терапији, већ упркос њој, и уз велику одлучност руског народа.

gajdarsahranaКолико год чудно звучало, те слободнотржишне идеологије и Гајдарови следбеници су све до сада буквално држали монопол над политиком министарстава економије и финансија. Помоћ у томе им је пружао нешто другачији, али једнако деструктивни монетаристички табор гувернерке Централне Банке Русије Елвире Набиулине, која као да је опседнута искључиво контролом инфлације и стаблизацијом рубље.

Прошлог маја Путин је први пут наговестио да размишља како стална уверавања из извештаја министарстава финансија и економије о томе како „опоравак само што се није догодио“ (што је Херберт Хувер наводно рекао на почетку Велике америчке депресије 1930. године) нису тачна. Руски председник је сазвао Председнички економски савет, групу која се није састала две године, задужујући их да израде план за решавање руских економских проблема. Комитет се састоји од 35 чланова из сва три велика економска табора.

Бивши неолиберални министар финансија Алексеј Кудрин предводио је један табор, уз подршку тренутног министра финансија Антона Силуанова и министра економије Алексеја Уљукајева. Ова група се заложила за уобичајене западне мере, као што су драстично смањење улоге државе у економији кроз свеобухватну приватизацију железница, енергетских компанија попут Гаспрома и друге вредне имовине. Путин је у мају Кудрина поставио и на чело нове и реорганизоване 25-члане групе за економску стратегију. Многи економисти су се након тога уплашили најгорег – оживљавања гајдардовске шок-терапије у још бржем погону. Сада је јасно да се то неће догодити. Кудрин и његов приступ су одбачени као неефективни.

nabiulinakudrinДруги табор је представљала шефица центране банке Елвира Набиулина. Они су били најконзервативнији, тврдећи да нису потребне никакве реформе или економски стимуланс. Према њима, одржавање мирног курса под двоцифреном референтном каматном стопом Централне банке некако ће убити инфлацију и стабилизовати рубљу, као да је то кључ за отварање економских потенцијала Русије. Уствари, то је кључ за споро убиство економије и повећање инфлације.

СТОЛИПИНОВ КЛУБ
Трећа група је она коју су западни посматрачи највише исмевали и омаловажавали, а са Пентагоном повезани Стратфор их је назвао „чудним колективом.“ Лично сам их упознао и причао са њима. Тешко да би их неко добронамеран могао назвати чуднима.

То је група која је након два месеца добила задужење Владимира Путина да изложи свој план за ново покретање економског раста у Русији. Они су у суштини следбеници стратегије коју је Фридрих Лист, назвао „националном економијом“. Листов историјски утемељени национално-економски приступ био је директно супростављен тада доминантној школи о слободној трговини Британца Адама Смита.

Листови погледи су били интегрисани у економску стратегију Немачког Рајха, створену у оквиру Цолферајна, тј. Немачке царинске уније из 1834, која је ујединила немачко унутрашње домаће тржиште. Том стратегијом је до 1870. изграђена база за колосални раст Немачке као економског ривала који је до 1914. претекао Велику Британију на свим пољима.

Поменуту трећу групу, Столипинов клуб, на састанку у мају 2016. заступали су Сергеј Глазјев и Борис Титов (на слици доле), копредседавајући Пословне Русије и руски „пословни омбундсман“ од оснивања те функције у 2012. Титов и Глазјев (Путинов саветник за Украјину и друга питања) су оснивачи Столипиновог клуба у Русији. Године 2012. Глазјева је Путин, тада премијер, именовао на место координатора рада федералних агенција за развој царинске уније Белорусије, Казахстана и Русије, данас Еврозијске економске уније. Титов, који је и лидер Партије раста, успешан је руски предузетник који се у последњим годинама окренуо раду на унапређењу различитих државних економских политика, често се гласно супростављајући Кудриновим слободнотржишним либералним идејама. Важно је истаћи да је Титов такође копредседавајући Руско-кинеског пословног савета.

Важне индикације о врсти предлога које ће Столипинова група иизложити за подстицај замашног економског раста и суочавање са великим дефицитом основне инфраструктуре, који у доброј мери смањује продуктивност предузећа, наговештене су низом предлога које је Глазјев изнео у септембру 2015. на заседању Руског Савета безбедности, кључног председничког саветодавног органа.

Глазјев је тада предложио петогодишњу „мапу пута“ ка руском економском суверенитету и дугорочном расту. План је подразумевао јачање отпорности земље на спољне шокове и страни утицај и напослетку извлачење Русије са периферије и позиционирање у центар глобалног економског система. Циљеви су укључивали подизање индустријске производње за 30-35 одсто у периоду од пет година, стварање социјално оријентисане „економије знања“ кроз уступање кључних економских ресурса образовању, здравственом систему и социјалној сфери, као и стварању инструмената усмерених на процентуално усклађено увећање штедње и раста БДП и друге иницијативе, укључујучи транзицију ка сувереној монетарној политици.

Први приоритет Вашингтона и ММФ 90-тих било је притискање Јељцина и Думе да „приватизују“ Државну банку Русије кроз уставни амандаман којим би била основана нова Централна банка Русије – по узору на Федералне резерве или Европску централну банку – која би била искључиво монетаристички ентитет са јединим задужењем да контролише инфлацију и стабилизује рубљу. То је за последицу имало одузимање штампања новца из надлежности руске државе и његово везивање за амерички долар.

Глазјевљев план из 2016. такође предлаже коришћење ресурса Централне банке за циљно кредитирање пословног и индустријског сектора субвенценцијама у виду нискокаматних позајмица (1-4 одсто), што би било омогућено квантитативним попуштањем 20 билиона рубаља у периоду од пет година. Програм такође сугерише да држава подржи приватни бизнис кроз стварање „узајамних обавеза“ за куповину производа и услуга по уговореним ценама.

Глазјев је такође предложио куповину злата у сврху јачања рубље, као алтернативе de factoбанкротираном доларском систему. Његова идеја је да Централна банка добије задужење да откупи сву производњу злата из руских рудника по тренутним ценама како би на тај начин увећала златну подлогу рубље. Русија је данас други највећи светски произвођач злата.

Очигледно је руски председник схватио да и најимпресивнији успеси руске спољне политике могу бити фатално осујећени неуспесима на пољу економије, руске Ахилове тетиве, како сам је назвао у једном од чланака. Путинова најава од 25. јула има потенцијал да то промени ако буде одлучно проведена на свим нивоима. Председник има обавезу да јасно изложи своју стратегију за наредних пет година – иначе веома прикладним временским оквиром за процену резултата – што је и Де Гол одлично разумео – који нема никакве везе са совјетским петогодишњим планирањем.

putintitovИзносећи пред друштво јасну визију њegове будућности, он (Путин) може активирати импресивне руске људске потенцијале да буквално остваре неостварqиво и преокрену економију у истински просперитетан систем, заснован на здравијим темељима у односу на монетаристички и неинтервенционистички Запад, који је данас de facto банкротирао.

Браво, Русијо!

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

-

НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ, систем који доминира последњих 30 година на Западу, на последњем је издисају, сматра нобеловац, економиста и бивши саветник америчког председника Била Клинтона Џозеф Стиглиц, објавио је данас Спутњик.

У својој књизи „Евро – како јединствена валута ставља под знак питања будућност Европе“, Стиглиц разматра главне недостатке евра и европске економије у целини, који стварају огромне проблеме за читав континент и на крају прете да доведу до катастрофе.

„Омладина није заинтересована за успостављање неолибералног система, она покушава да схвати главну грешку тржишног система, разумевајући да је такав економски систем доживео неуспех. То се односи и на микроекономију и макроекономију“, наводи Стиглиц.

Он сматра да се у политичким круговима придржавају истог тог мишљења које, по његовим мишљењу, доминира.

Многи разумеју да тржиште не ради тако добро како би желели, али да власти то не могу да исправе, објашњава Стиглиц, који наставља да негира један од главних принципа неолибералне идеологије – тржиште ради боље ако га оставимо на миру, нерегулисано тржиште много брже доводи до економског раста, а на крају ће то свима ићи у корист.

„Изашли смо из неолибералне еуфорије када смо били сигурни да ,тржиште увек регулише’. Све што нам је сада потребно је да се властима стави на знање да ,тржиште не регулише увек’. Сада би боље било решити како изаћи на крај са ситуацијом“, додао је Стиглиц, који другим речима каже да је „неолиберализам умро у развијеним земљама и земљама у развоју“.

Од краја осамдесетих година 20. века, неолиберализам – идеја слободне трговине, отворених тржишта, приватизације, дерегулације и смањења државних расхода, усмерених на повећање улоге приватног сектора, што је, наводно, најбољи начин за стимулацију раста – доминира у систему највеће економије света и међународних организација, као што су ММФ и Светске банке, наводи Спутњик.

Стиглиц, који је 2001. године добио Нобелову награду за анализу тржишта са несиметричним информацијама, постао је један од највећих критичара неолиберализма, изјављујући да неолибералне еуфорије, која је захватила свет осамдесетих година прошлог века, више нема ни у траговима, подсећа та агенција.

Након финансијске кризе 2008. године, додаје се у анализи, у економским и политичким круговима све чешће се чују мишљења да неолибералне идеје нису баш најправилнији пут развоја: последњих неколико година нагло је порастао раскол између богатих и сиромашних, о ниском економском расту у многим земљама не треба ни говорити.

„О томе се може говорити и са тачке гледишта политичара, или са научне тачке гледишта. Ипак, како ми се чини, у научним круговима те идеје су одбачене“, закључује Стиглиц.

Танјуг

-

Он је 25. јула овластио Столипинов клуб да припреми план за подстицање раста, који ће до четвртог квартала бити представљен влади

***
Након дуже од две године слабљења економског раста, у којима се привреда мучила са референтном каматном стопом од 10,5 одсто – коју је наметнула централна банка, тиме практично онемогућивши подстицање раста кредитирањем – руски председник Владимир Путин напокон је ставио тачку на интерне фракцијске спорове.

Он је 25. јула овластио економску групу названу Столипинов клуб да припреми план за подстицање раста, који ће до четвртог квартала ове године бити представљен влади. Чинећи то, Путин је одбацио две утицајне либералне или неолибералне економске фракције, које су, следећи своју либералну и слободнотржишну западну идеологију, Русију увеле у политички и економски опасну рецесију. Ово је велика ствар коју сам очекивао од тренутка кад сам овог јуна имао прилику да разменим мишљење са посетиоцима Међународног економског форума у Санкт Петербургу.

Са врло мало помпе, руска штампа је пре пар дана пренела вест која би могла имати веома позитиван утицај на будућност руске економије. Руски онлајн блог Катехон пренео је следећу кратку објаву: „Руски председник Владимир Путин наложио је да се заврши извештај Столипиновог клуба и да се на његовој бази припреми нови програм економског развоја као алтернативе Кудриновом економском плану. Сам програм би требало да буде предат одељењу Економског савета у четвртом кварталу 2016.“

У свом осврту Катехон наглашава велику важност одлуке да се напусти очигледно деструктивни неолиберални слободнотржишни приступ бившег министра финансија Алексеја Кудрина: „Извештај Столипиновог клуба саветује да се подигну инвестиције и у привреду упумпа новац из државног буџета и новац који би емитовала Банка Русије. Насупрот томе, Центар за стратешка истраживања (Алексеј Кудрин) предлаже да би инвестиције требало да буду приватне, а да је на држави да обезбеди макроекономску стабилност, ниску инфлацију и смањење буџетског дефицита“.

КУДРИНОВ НЕУСПЕХ

У тренутној ситуацији, у којој су Русији наметнуте озбиљне западне економске и финансијске санкције, прилив приватних инвестиција какве Кудринов табор заговара је, најблаже речено, ретка појава. Кресање ионако минијатурног буџетског дефицита само ће повећати незапосленост и додатно погоршати ситуацију. Председник Путин јасно је схватио да је неолиберални експеримент пропао. Највероватније је био принуђен да дозволи да се економија развија под либералима до тачке кад је постало очигледно да је хитно потребно проналажење другог пута. У Русији, као и у свакој земљи, постоје супростављени интереси, а сада је јасно да су лоши резултати Кудринове групе довољно дискредитовали неолиберале до мере да је председник сада у могућности да делује одлучније. У сваком случају развој догађаја у вези са Столипиновим клубом веома је позитивна вест за Русију.

glazjevputin11

Приликом заказивања новог сазива Економског председничког савета за 25. мај, након паузе од две године, председник Путин, примећујући да у раду савета учествују људи са различитим погледима, тада је изјавио:

„Предлажем да данас почнемо са планирањем извора раста за руску економију у наредној деценији… Тренутна динамика показује нам да ресурси и резерве које су служили као покретачка снага наше економије почетком 2000-тих више немају ефекат као некада. Говорио сам у прошлости и желим да нагласим и данас: економски раст неће се поново покренути сам од себе. Ако не пронађемо изворе раста, расте нашег БДП ће се кретати око нуле, а онда ће и наше могућности у социјалном сектору, као и по питањима националне одбране и безбедности и другим областима, бити значајно ниже у односу на оно што нам је потребно да напредујемо и развијамо земљу.“

Сада, само два месеца након тога, Путин се очигледно определио. Он, наравно, води рачуна и о наредним руским председничким изборима, заказаним за март 2018. Због тога је одабрао једну од три групе у Економском савету; ону која верује да држава може одиграти позитивну улогу у развоју националне економије.

Столипинов клуб се на више начина ослања на генија немачког „економског чуда“, чије идеје су након 1871. у року од само три деценије из заосталости земљу довеле до најимпресивнијег економског раста у целој Европи. Једине државе које се могу поредити са тим немачким економским достигнућем су САД након 1865. и Народна Република Кина након 1979, уз Денг Сјаопингов „социјализам са кинеским карактеристикама“. Модел националног економског развоја базиран је на раду – данас познатог – немачког економисте из 19. века Фридриха Листа, човека који је осмислио основни модел националног економског развоја.

ТРИ ТАБОРА

Током 90-тих година шок-терапије, Бориса Јељцина су саветовали харвардски економисти попут Џефрија Сакса, које је финансирао метапљачкаш Џорџ Сорос. Катастрофална политика Јељциновог економског тима, тада предвођеног Јегором Гајдаром, одобрила је општу приватизацију државних средстава западним инвеститорима попут Сороша по безобразно ниским ценама. Они су драстично смањили буџет, погоршали животни стандард и елиминисали старосне пензије становништва. Све је то учињено у име „слободнотржишне реформе“. Након те трауме, почевши са првим Путиновим мандатом 1999, Русија је полако почела процес болног опоравка, не захваљујући гајдар-харвардској шок терапији, већ упркос њој, и уз велику одлучност руског народа.

gajdarsahrana

Колико год чудно звучало, те слободнотржишне идеологије и Гајдарови следбеници су све до сада буквално држали монопол над политиком министарстава економије и финансија. Помоћ у томе им је пружао нешто другачији, али једнако деструктивни монетаристички табор гувернерке Централне Банке Русије Елвире Набиулине, која као да је опседнута искључиво контролом инфлације и стаблизацијом рубље.

Прошлог маја Путин је први пут наговестио да размишља како стална уверавања из извештаја министарстава финансија и економије о томе како „опоравак само што се није догодио“ (што је Херберт Хувер наводно рекао на почетку Велике америчке депресије 1930. године) нису тачна. Руски председник је сазвао Председнички економски савет, групу која се није састала две године, задужујући их да израде план за решавање руских економских проблема. Комитет се састоји од 35 чланова из сва три велика економска табора.

Бивши неолиберални министар финансија Алексеј Кудрин предводио је један табор, уз подршку тренутног министра финансија Антона Силуанова и министра економије Алексеја Уљукајева. Ова група се заложила за уобичајене западне мере, као што су драстично смањење улоге државе у економији кроз свеобухватну приватизацију железница, енергетских компанија попут Гаспрома и друге вредне имовине. Путин је у мају Кудрина поставио и на чело нове и реорганизоване 25-члане групе за економску стратегију. Многи економисти су се након тога уплашили најгорег – оживљавања гајдардовске шок-терапије у још бржем погону. Сада је јасно да се то неће догодити. Кудрин и његов приступ су одбачени као неефективни.

nabiulinakudrin

Други табор је представљала шефица централне банке Елвира Набиулина. Они су били најконзервативнији, тврдећи да нису потребне никакве реформе или економски стимуланс. Према њима, одржавање мирног курса под двоцифреном референтном каматном стопом Централне банке некако ће убити инфлацију и стабилизовати рубљу, као да је то кључ за отварање економских потенцијала Русије. Уствари, то је кључ за споро убиство економије и повећање инфлације.

СТОЛИПИНОВ КЛУБ

Трећа група је она коју су западни посматрачи највише исмевали и омаловажавали, а са Пентагоном повезани Стратфор их је назвао „чудним колективом.“ Лично сам их упознао и причао са њима. Тешко да би их неко добронамеран могао назвати чуднима.

То је група која је након два месеца добила задужење Владимира Путина да изложи свој план за ново покретање економског раста у Русији. Они су у суштини следбеници стратегије коју је Фридрих Лист, назвао „националном економијом“. Листов историјски утемељени национално-економски приступ био је директно супростављен тада доминантној школи о слободној трговини Британца Адама Смита.

Листови погледи су били интегрисани у економску стратегију Немачког Рајха, створену у оквиру Цолферајна, тј. Немачке царинске уније из 1834, која је ујединила немачко унутрашње домаће тржиште. Том стратегијом је до 1870. изграђена база за колосални раст Немачке као економског ривала који је до 1914. претекао Велику Британију на свим пољима.

Поменуту трећу групу, Столипинов клуб, на састанку у мају 2016. заступали су Сергеј Глазјев и Борис Титов (на слици доле), копредседавајући Пословне Русије и руски „пословни омбундсман“ од оснивања те функције у 2012. Титов и Глазјев (Путинов саветник за Украјину и друга питања) су оснивачи Столипиновог клуба у Русији. Године 2012. Глазјева је Путин, тада премијер, именовао на место координатора рада федералних агенција за развој царинске уније Белорусије, Казахстана и Русије, данас Еврозијске економске уније. Титов, који је и лидер Партије раста, успешан је руски предузетник који се у последњим годинама окренуо раду на унапређењу различитих државних економских политика, често се гласно супростављајући Кудриновим слободнотржишним либералним идејама. Важно је истаћи да је Титов такође копредседавајући Руско-кинеског пословног савета.

Важне индикације о врсти предлога које ће Столипинова група иизложити за подстицај замашног економског раста и суочавање са великим дефицитом основне инфраструктуре, који у доброј мери смањује продуктивност предузећа, наговештене су низом предлога које је Глазјев изнео у септембру 2015. на заседању Руског Савета безбедности, кључног председничког саветодавног органа.

Глазјев је тада предложио петогодишњу „мапу пута“ ка руском економском суверенитету и дугорочном расту. План је подразумевао јачање отпорности земље на спољне шокове и страни утицај и напослетку извлачење Русије са периферије и позиционирање у центар глобалног економског система. Циљеви су укључивали подизање индустријске производње за 30-35 одсто у периоду од пет година, стварање социјално оријентисане „економије знања“ кроз уступање кључних економских ресурса образовању, здравственом систему и социјалној сфери, као и стварању инструмената усмерених на процентуално усклађено увећање штедње и раста БДП и друге иницијативе, укључујући транзицију ка сувереној монетарној политици.

Први приоритет Вашингтона и ММФ 90-тих било је притискање Јељцина и Думе да „приватизују“ Државну банку Русије кроз уставни амандман којим би била основана нова Централна банка Русије – по узору на Федералне резерве или Европску централну банку – која би била искључиво монетаристички ентитет са јединим задужењем да контролише инфлацију и стабилизује рубљу. То је за последицу имало одузимање штампања новца из надлежности руске државе и његово везивање за амерички долар.

Глазјевљев план из 2016. такође предлаже коришћење ресурса Централне банке за циљно кредитирање пословног и индустријског сектора субвенцијама у виду нискокаматних позајмица (1-4 одсто), што би било омогућено квантитативним попуштањем 20 билиона рубаља у периоду од пет година. Програм такође сугерише да држава подржи приватни бизнис кроз стварање „узајамних обавеза“ за куповину производа и услуга по уговореним ценама.

Глазјев је такође предложио куповину злата у сврху јачања рубље, као алтернативе de factoбанкротираном доларском систему. Његова идеја је да Централна банка добије задужење да откупи сву производњу злата из руских рудника по тренутним ценама како би на тај начин увећала златну подлогу рубље. Русија је данас други највећи светски произвођач злата.

Очигледно је руски председник схватио да и најимпресивнији успеси руске спољне политике могу бити фатално осујећени неуспесима на пољу економије, руске Ахилове тетиве, како сам је назвао у једном од чланака. Путинова најава од 25. јула има потенцијал да то промени ако буде одлучно проведена на свим нивоима. Председник има обавезу да јасно изложи своју стратегију за наредних пет година – иначе веома прикладним временским оквиром за процену резултата – што је и Де Гол одлично разумео – који нема никакве везе са совјетским петогодишњим планирањем.

putintitov

Износећи пред друштво јасну визију њeгове будућности, он (Путин) може активирати импресивне руске људске потенцијале да буквално остваре неостварљиво и преокрену економију у истински просперитетан систем, заснован на здравијим темељима у односу на монетаристички и неинтервенционистички Запад, који је данас de facto банкротирао.

Браво, Русијо!

извор: ФБР

-

Милтон Фридман је 1982. године извикао Чиле као „економско чудо“. Скоро деценију раније, Чиле се окренуо политикама, које су од тада почели да имитирају широм света. Неолиберална агенда – етикета коју користе више критичари, него архитекте ових политика – почива на два главна начела. Прво начело је повећана конкуренција, која се постиже кроз дерегулацију и отварање домаћих тржишта, укључујући и финансијска тржишта, према страној конкуренцији. Друго начело је мања улога државе, која се постиже кроз приватизацију и ограничавање способности владама да спроводе политику фискалног дефицита и акумулираног дуга.

Од 1980-их почео је јак и распрострањен светски тренд ка неолиберализму, судећи према композитном индексу који мери у коликој су размери земље увеле конкуренцију у разним сферама економске активности, да би поспешиле економски раст. Као што показује лева страна графикона 1, Чиле је „кренуо на гурање“ деценију или нешто мало више пре 1982.год. са последичном изменом политика приближавајући их све више ка САД. Друге земље су такође постојано спроводиле неолибералне политике (видети графикон 1, десни панел).

У неолибералној агенди има доста тога за шта може да се навија. Експанзија светске трговине је спасла милионе од тога да подлегну сиромаштву. Стране директне инвестиције су често биле начин за трансфер технологије и технолошког знања (кноw-хоw), ка земљама у развоју. Приватизација државних предузећа је у многим случајевима водила ка ефикаснијем пружању услуга и смањила је фискално оптерећење владама.

Међутим, постоји аспекти неолибералне агенде, који се нису показали како је очекивано. Наша процена ове агенде је ограничена на два ефекта ових политика: уклањање ограничења на кретање капитала преко државних граница (тзв. либерализација рачуна капитала); и фискалну консолидацију, некад звану „мерама штедње“, која представља скраћеницу за политике смањења фискалног дефицита и нивоа дуга. Проценом ових специфичних политика (а не шире неолибералне агенде), долази се до три узнемирујућа закључка:

Користи у смисли увећаног раста је прилично тешко установити, када се посматра шира група земаља
Трошкови у смислу повећане неједнакости су упадљиви. Такви трошкови сажимају компромис између раста и приноса на капитал у неким аспектима неолибералне агенде
Заузврат повећана неједнакост шкоди нивоу и одрживости раста. Чак иако је раст једина или главна сврха неолибералне агенде, заступници те агенде још увек морају да обраћају пажњу на ефекте расподеле.

Да ли је „случај закључен“?

Као што је Морис Обсфелд (Маурице Обстфелд) приметио 1998. године, „економска теорија не оставља сумње о потенцијалним предностима“ либерализације рачуна капитала, коју такође понекад зовемо финансијском отвореношћу. Она може да дозволи међународном тржишту капитала да каналише светску штедњу ка њеној најпродуктивнијој сврси широм света. Економије у развоју са мало капитала, могу да позајме да би финансирале инвестиције, тиме поспешујући свој економски раст, без потребе за великим повећањем у сопственој штедњи. Међутим, Обсфелд је такође нагласио „истинске опасности“ отварања ка страним финансијским токовима и закључио да је „ова дуалност користи и ризика неизбежна у стварном свету“.

Ово се заиста испоставило тачним. Веза између финансијске отворености и економског раста је комплексна. Неки упливи капитала, као што су стране директне инвестиције, које могу укључивати трансфер технологије или људски капитал, изгледа да заиста подстичу дугорочни раст. Док је утицај других токова, као што су портфолио инвестиције и банкарство, а ту посебно „врући новац“ или спекулативни приливи, изгледа да нити повећавају раст, нити дозвољавају земљи да боље расподели ризике са својим трговинским партнерима (Делл’Арицциа и други, 2008; Острy, Прати и Спилимберго, 2009). Ово говори да користи раста и дељења ризика, од токова капитала зависе о којој врсти тока се расправља; такође могу да зависе од природе институција које их спроводе и политка.

Иако су користи од раста неизвесни, трошкови у смислу повећане економске нестабилности и учесталости кризе, изгледају више присутни. Од 1980.године, било је око 150 епизода узбурканих токова капиталних уплива у више од 50 тржишних економија у развоју; као што је приказано на левом панелу графикона 2, у око 20 процената случајева, ове епизоде се завршавају финансијском кризом и многе од ових криза су повезане са великим опадањем аутпута (Гхосх, Острy, Qуресхи, 2016).

Укорењеност успона и падова, даје кредибилитет тврдњи харвардског економисте Данија Родрика (Дани Родрик) да је „ово тешко споредна представа или мањи недостатак у међународним токовима капитала; они су главна прича“. Иако постоје многи покретачи, повећана отвореност капиталног рачуна константно фигурира као фактор ризика у тим циклусима. Као додатно повећање шанси за слом, финансијска отвореност има расподељујуће ефекте, приметно растућу неједнакост (видети: Фурцери и Лоунгани, 2015, за дискусију о каналима кроз које оперише). Штавише, ефекти отворености на неједнакост су много већи када настане слом (графикон 2, десни панел).

Оквирни доказ за високи цост/бенефит рацио отворености капиталног рачуна, нарочито узимајући у обзир краткорочне токове, довело је бившег првог заменика генералног директора ММФ, Стенлија Фишера (Станлеy Фисцхер), сада заменика председника управног одбора Федералних резерви САД, да узвикне следеће: „Којој корисној сврси служе краткорочни токови капитала“? Међу креаторима политике данас, постоји повећано прихватање да се контролом ограниче краткорочни дуговни токови, за које је примећено да ће највероватније -сами или обједињени- да доведу до финансијске кризе. Иако није једино оруђе на располагању,( каматна стопа и фискалне политике такође могу да помогну), контроле капитала су одрживе и понекад једине опције, када је директно задуживање из иностранства, извор нестабилног кредитног бума (Острy и остали, 2012).

GRAFIKON 1.jpg

Графикон 1:

Гурање на конкуренцију

Од 1980-их земље су усвојиле политике, које омогућавају повећану домаћу конкуренцију, кроз регулацију и отварање својих економија за страни капитал.

Графикон приказује индекс конкуренције.

Извор: Острy, Прати и Спилмберго (2009).

Напомена уз графикон: Графикон приказује просечне вредности, комбинованог индекса структуралних политика, које су земље усвојиле са циљем повећања конкуренције. Области су отвореност капиталног рачуна; отвореност текућег рачуна; либерализација пољопривредних и мрежних индустрија; домаћа финансијска либерализација; и смањење висине пореза између цене рада и нето зараде. Индекс у висини 0 је тотални недостатак конкуренције, а индекс у висини 1 је слободна конкуренција.

GRAFIKON 2

Графикон 2:

Отварање ка невољи

Узбуркани токови страног капитала повећавају шансе за фискалну кризу и такви упливи погоршавају неједнакост у стању кризе.

Извори: Гхосх, Острy и Qуаресхи (2016), леви панел; Фурцери и Лоунгани (20159, десни панел.

Напомена уз графикон: Леви панел показује повећану вероватноћу за кризу, током узбурканих капиталних токова. заснован је на 165 епизода у 53 тржишних економија у развоју, између 1980 и 2014. Зелено представља пун узорак, а наранџасто период после узбурканих токова капитала. Први део левог панела представља „финансијску кризу (банкарску кризу или кризу валуте), а други део левог панела представља „близаначку кризу“ (банкарску кризу и кризу валуте), Десни панел пореди повећање у Гини мери доходовне неједнакости, када је либерализација капиталног рачуна, праћена кризом, са периодима када криза није уследила. Заснован је на 224 епизоде, либерализације рачуна капитала, у 149 земаља, између 1970.год. и 2010.године. Зелено представља када нема кризе, а наранџасто када је криза. Први део десног панела је „година 2“, а друг део десног панела је „година 5“.

Размере државе

Сузбијање размера државе је још један аспект неолибералне агенде. Приватизација неких владиних функција је један начин да се то постигне. Други начин је ограничавање владине потрошње кроз лимите на величину фискалног дефицита и на способност влада да акумулирају дуг. Економска историја скоријих деценија нуди бројне примере таквих сузбијања, као што је лимит од 60 процената БДП, који се поставља земљама које улазе у зону евра (један од тзв. Мастрихтских критеријума).

Економска теорија не даје много упутстава, колика би била оптимална висина јавног дуга. Неке теорије оправдавају високе нивое дуга (пошто је опорезивање дисторционо), а друге циљају на снижење или чак негативан ниво, (пошто негативни шокови захтевају штедњу из предострожности). У неким од својих савета о фискалној политици, ММФ је био забринут углавном, каквим кораком владе смањују дефицит и ниво дуга, имајући у виду „зидање дуга“ у напредним економијама, који је изазвала светска финансијска криза: превише спор би паралисао тржиште, а превише брз би избацио опоравак из колосека. Међутим, ММФ је такође позивао на смањивање коефицијента дуга у средњем року, у широком спектру напредних земаља и земаља у којима се тек развија тржиште, углавном због осигурања од будућих шокова.

Међутим, да ли постоји стварно аргументован разлог за земље, као што су: Немачка, УК Велике Британије или САД, да отплаћују јавни дуг? Два аргумента се обично користе у корист отплате дуга у земљама које имају довољно фискалног простора, то јест у земљама где су мале реалне шансе да се деси фискална криза. Први аргумент је да упркос великим негативним шоковима као што је била „Велика депресија“ из 1930-их или светска финансијска криза из протекле деценије, да се ти шокови дешавају ретко, а када се десе, корисно је да се искористи време затишја да се отплате дугови. Други аргумент почива на утиску да је високи ниво дуга, лош за раст и да сходно томе, да би се поставио чврст темељ за раст, отплата дуга је од кључног значаја.

Сасвим је сигурно да многе земље (као оне у јужној Европи) немају много избора, сем да спроводе фискалну консолидацију, зато што тржишта неће да им дозволе да наставе позајмљивање. Међутим, потреба за консолидацијом у неким земљама, не значи да је то случај у свим земљама, барем у овом случају опрез у вези „једне величине која паше свима“ је сасвим оправдан. Тржишта уопштено приписују веома мале вероватноће за кризу дуга, оним земљама које имају јаку историју фискалне одговорности (Мендоза и Острy, 2007). Таква историја им даје ширину да одлуче да не подигну порезе или да срежу продуктивну потрошњу, када је ниво дуга висок (Острy и остали, 2010; Гхосх и остали, 2013). И даље што се тиче земаља са јаком историјом фискалне одговорности, корист за њих од смањења дуга, као средство осигурања од будуће фискалне кризе се испоставило да је упадљиво мала, чак и са веома високим индексом односа дуга према БДП. На пример, померање индекса односа дуга од 120% БДП, ка 100% БДП у периоду од неколико година, купује земљи врло мало у условима смањеног ризика кризе (Балдацци и остали, 2011).

Међутим, чак иако је корист од овог осигурања мала, још увек може бити вредно примене, ако је трошак довољно мали. Испоставља се међутим, да трошак може да буде већи, много већи него корист. Разлог је у томе, да би се добио нижи ниво задужења, порези који искривљују економско понашање морају да се подигну привремено или да се продуктивна потрошња среже, или чак обе ове мере. Трошкови повећања пореза или резања потрошње, потребни да се обори ниво дуга могу да буду много већи, него смањени ризик који ће изнедрити ниски дуг (Острy, Гхосх и Еспиноза, 2015). Ово не значи да се оспорава да је високи дуг, лош за раст и социјална давања. Јесте лош. Међутим, кључна ствар је да су трошкови социјалних давања у већем дугу (тзв. терет дуга) већ урачунати и не могу се повратити; утопљени трошак. Суочени са избором, живљења са већим дугом, при том дозвољавајући да рацио дуга опада органски кроз раст, или намерно спороводити буџетски суфицит да би се смањио дуг, владама са обимним фискалним простором ће бити боље да живе са дугом.

Политика штедње, не само да генерише значајне трошкове на страни социјалних давања, из разлога споредних канала понуде, она такође шкоди и потражњи и следствено томе погоршава однос запослености и незапослености. Примедбу да фискална политика може да буде експанзиона (тј. да подигне ниво аутпута и запосленост), у делу подизања поверења приватног сектора и инвестиција, су истицали између осталих и хардардски економиста Алберто Алесина, у академском свету и бивши председник Европске централне банке, Жан Клод Трише (Јеан-Цлауде Трицхет), у политичкој арени. Међутим, у пракси су епизоде фискалне консолидације, у просеку праћене, чешће са падовима, него са експанзијом у аутпуту. У просеку, консолидација 1% повећања БДП, повећава стопу дугорочне незапослености за 0,6 процентних поена и подиже за 1,5% у периоду од 5 година Гини меру неједнакости дохотка (Балл и остали, 2013).

У збиру, користи од неких политика, које су важан део неолибералне агенде изгледају као да су прецењене. У случају финансијске отворености, неки токови капитала, као што су стране директне инвестиције, изгледа да не дају користи које су им приписиване. Од других, посебно краткорочних токова капитала, користи за раст се тешко убирају, без обзира какви су ризици, увелико у условима веће нестабилности и повећаног кризног ризика.

У случају фискалне консолидације, краткорочни трошкови у условима сниженог аутпута и социјалних давања и повећане незапослености су потцењени и пожељност за земље са негативним фискалним простором, да једноставно живе са високим дугом и дозвољавају рацију дуга да опада органски, кроз раст је потцењена.

Нежељена петља

Штавише, пошто се и отвореност и мере штедње повезане са растућом неједнакости дохотка, овај ефекат расподеле, ствара нежељену повратну спрегу унутар бесконачне петље. Повећање у неједнакости, коју стварају финансијска отвореност и мере штедње, може само по себи да подрије раст, кључну ствар коју неолиберална агенда намерава да повећа. Сада постоје јаки докази да неједнакост може значајно да смањи оба нивоа издржљивости раста (Острy, Берг, анд Тсан-гаридес, 2014).

Докази економске штете од неједнакости, указују да творци политика морају да буду више отворени ка прерасподели, него што су сада. Наравно, сем прерасподеле, политике могу да се дизајнирају да ублаже неке од удара унапред. На пример, кроз повећану потрошњу на образовање и усавршавање, које проширује једнакост прилика (тзв. политика прерасподеле). И стратегије фискалне консолидације, када су потребне, могу да се дизајнирају да минимизују штетан удар на групе са ниским приходима.

Међутим, у неким случајевима, неповољне последице расподеле ће морати да се лече, пошто се догоде, коришћењем пореза и владине потрошње да би се прерасподелио приход. На срећу, страх да ће такве политике саме по себи да нашкоде расту су неосноване (Острy, 2014).

Налажење равнотеже

Ови налази сугеришу потребу за више нијансираним приступом, од онога који је у стању да оствари неолиберална генда. ММФ, који надгледа светски монетарни систем је био на прочељу овог преиспитивања.

На пример, биши главни економиста ММФ, Оливије Бланшард (Оливиер Бланцхард) је 2010. године, рекао да „шта је потребно у многим напредним економијама је кредибилна средњорочна фискална консолидација, а не фискална омча данас“. Три године касније, генерални директор ММФ, Кристина Лагард (Цхристине Лагарде) је рекла да је та институција веровала да је Конгрес САД, био у праву да подигне плафон за задуживање државе „зато што смисао није да се економија склупча, тако што ће се брутално сасећи потрошња, у овом тренутку када је економија почела да се опоравља“. У 2015.години, ММФ је саветовао земљама у еврозони „које имају фискалног простора, да га искористе да подрже инвестиције“.

Став ММФ у вези либерализације рачуна капитала се такође променио, од онога који је контроле капитала скоро увек сматрао контрапродуктивним до већег прихватања контроле, да би се суочили са нестабилношћу токова капитала. ММФ такође признаје да пуна либерализација токова капитала, није увек одговарајући крајњи циљ и да је даља либерализација више корисна и мања рискантна, ако су земље достигле одређени праг финансијског и институционалног развоја.

Пионирско искуство Чилеа са неолиберализмом је добило многе похвале од Нобеловог лауреата, Фридмана, али многи економисти су се сада приклонили више нијансираном приступу, који је изразио професор Колумбија универзитета, Џозеф Штиглиц (Јосепх Стиглитз), који је такође Нобелов лауреат „да је Чиле пример успешног комбиновања тржишта са одговарајућом регулацијом“ (2002). Штиглиц је приметио да је у раним годинама преласка ка неолиберализму, Чиле успоставио контроле у приливу капитала, да не би дошло до његове поплаве“, као на пример у првој земљи Азијске кризе, Тајланду, која се десила деценију и по касније. Чилеанско искуство (та земља сада избегава контролу капитала) и оно из других земаља, говори да не постоји јасно утемељена агенда која доноси добар исход, за све земље, за сва времена. Творци политика и институције, као што је ММФ, које их саветују, морају да буду вођени, не вером, већ доказима онога шта функционише.

Јонатхан Д. Острy је заменик директора, Пракасх Лоунгани је шеф службе, а Давиде Фурцери је економиста, сви запослени у Истраживачком департману Међународног монетарног фонда.

Текст је објављен у журналу ММФ, „Финанце & Девелопмент“, за јун 2016.године.

Упутнице:

Балдацци, Емануеле, Ива Петрова, Назим Белхоцине, Габриела Добресцу, анд Самах Мазраани, 2011, “Ассессинг Фисцал Стресс,” ИМФ Wоркинг Папер 11/100 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Балл, Лауренце, Давиде Фурцери, Даниел Леигх, анд Пракасх Лоунгани, 2013, “Тхе Дистрибутионал Еффецтс оф Фисцал Аустеритy,” УН-ДЕСА Wоркинг Папер 129 (Неw Yорк: Унитед Натионс).

Делл’Арицциа, Гиованни, Јулиан ди Гиованни, Андрé Фариа, М. Аyхан Косе, Паоло Мауро, Јонатхан Д. Острy, Мартин Сцхиндлер, анд Марцо Терронес, 2008, Реапинг тхе Бенефитс оф Финанциал Глобализатион, ИМФ Оццасионал Папер 264 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Фурцери, Давиде, анд Пракасх Лоунгани, 2015, “Цапитал Аццоунт Либерализатион анд Инеqуалитy,” ИМФ Wоркинг Папер 15/243 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Гхосх, Атисх Р., Јун И. Ким, Енриqуе Г. Мендоза, Јонатхан Д. Острy, анд Махвасх С. Qуресхи, 2013, “Фисцал Фатигуе, Фисцал Спаце анд Дебт Сустаинабилитy ин Адванцед Ецономиес,” Ецономиц Јоурнал, Вол. 123, Но. 566, пп. Ф4–Ф30.

Гхосх, Атисх Р., Јонатхан Д. Острy, анд Махвасх С. Qуресхи, 2016, “Wхен До Цапитал Инфлоw Сургес Енд ин Теарс?” Америцан Ецономиц Ревиеw, Вол. 106, Но. 5.

Мендоза, Енриqуе Г., анд Јонатхан Д. Острy, 2007, “Интернатионал Евиденце он Фисцал Солвенцy: Ис Фисцал Полицy ‘Респонсибле’?” Јоурнал оф Монетарy Ецономицс, Вол. 55, Но. 6, пп. 1081–93.

Обстфелд, Маурице, 1998, “Тхе Глобал Цапитал Маркет: Бенефацтор ор Менаце?” Јоурнал оф Ецономиц Перспецтивес, Вол. 12, Но. 4, пп. 9–30.

Острy, Јонатхан Д., 2014, “Wе До Нот Хаве то Ливе wитх тхе Сцоурге оф Инеqуалитy,” Финанциал Тимес, Марцх 3.

———, Андреw Берг, анд Цхараламбос Тсангаридес, 2014, “Редистрибутион, Инеqуалитy, анд Гроwтх,” ИМФ Стафф Дисцуссион Ноте 14/02 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Острy, Јонатхан Д., Атисх Р. Гхосх, Марцос Цхамон, анд Махвасх С. Qуресхи, 2012, “Тоолс фор Манагинг Финанциал-Стабилитy Рискс фром Цапитал Инфлоwс,” Јоурнал оф Интернатионал Ецономицс, Вол. 88, Но. 2, пп. 407–21. Острy, Јонатхан Д., Атисх Р. Гхосх, Јун И. Ким, анд Махвасх Qуресхи,

2010, “Фисцал Спаце,” ИМФ Стафф Поситион Ноте 10/11 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Острy, Јонатхан Д., Атисх Р. Гхосх, анд Рапхаел Еспиноза, 2015, “Wхен Схоулд Публиц Дебт Бе Редуцед?” ИМФ Стафф Дисцуссион Ноте 15/10 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Острy, Јонатхан Д., Алессандро Прати, анд Антонио Спилимберго, 2009, Струцтурал Реформс анд Ецономиц Перформанце ин Адванцед анд Девелопинг Цоунтриес, ИМФ Оццасионал Папер 268 (Wасхингтон: Интернатионал Монетарy Фунд).

Родрик, Дани, 1998, “Wхо Неедс Цапитал-Аццоунт Цонвертибилитy?” ин Схоулд тхе ИМФ Пурсуе Цапитал-Аццоунт Цонвертибилитy? Ессаyс ин Интернатионал Финанце 207 (Принцетон, Неw Јерсеy: Принцетон Университy).

Стиглитз, Јосепх, 2002, “Тхе Цхилеан Мирацле: Цомбининг Маркетс wитх Аппроприате Реформ,” Цоммандинг Хеигхтс интервиеw.

Схаре тхис:
ТwиттерФацебоок7Гоогле

Бy дјордјестојковицин Преводи економских текстоваМаy 30, 20163,243 WордсЛеаве а цоммент
Обезвређивање капитала предузећа пред приватизацију
Аутор: Ђорђе Стојковић

Сиже: Последња савезна влада СФР Југославије на челу са Антом Марковићем, донела је 1990.године сет закона за транзицију југословенске социјалистичке економије у тржишну, познат као Марковићев програм. Предузећа у којима је доминантан облик својине био друштвени капитал, требало је да буду приватизована. У ту сврху је урађена процена капитала предузећа, која је доста потценила вредност предузећа са друштвеним капиталом, ради брже транзиције. Због тога је Закон о приватизацији из 1997. године настојао да исправи ту процену. По њему, разлика између потцењене књиговодствене вредности и процењене вредности друштвеног капитала од 1998. године књижила се на конту гудвила. Новим Законом о рачуноводству Република Србија од 2004 .године прелази на Међународне рачуноводствене стандарде и Међународне стандарде финансијског извештавња, који не признају интерно генерисани гудвил за нематеријалну имовину, те се гудвил књижи на губитак и тиме ствара фиктиван губитак друштвеним предузећима. То доводи до обезвређивања капитала у друштвеним предузећима. Друштвена предузећа се последично приватизују по цени драстично нижој од реалне и нова класа „капиталиста без капитала“ долази у посед врло скупих ресурса. Немајући капитала да покрену производњу и немајући знања да послују, „капиталисти без капитала“ продају машине предузећа у старо гвожђе и уновчавају некретнине, а раднике шаљу на улицу.

Кључне речи: гудвил, гоодwилл, приватизација

Последња савезна влада СФРЈ, на челу са Антом Марковићем имала је на уму да спроведе тржишне реформе у Југославији и самим тим обави свеопшту приватизацију предузећа са друштвеним капиталом. Привредни субјекти у СФР Југославији су познавали три облика капитала: друштвени, државни и приватни. Још је пре владе Анте Марковића донесен закон 1987. године по коме би требало да се постепено приступи укидању друштвеног капитала, његовом власничком трансформацијом у друга два облика капитала. Западу је друштвена својина била несхватљива, јер су тврдили да је немогуће пословати са предузећем коме се не зна власник. Међутим, Запад је пословао са југословенским предузећима у друштвеном власништву деценијама и то из разлога што су југословенске банке за гарантовање извоза (ЈУБМЕС банка на пример) издавале и уредно исплаћивале банкарске гаранције. Сет закона који су спроводили тржишне реформе у СФР Југославији био је познат као „Марковићев програм“.

„Привредна реформа из 1990. године нормативно је успоставила тржишни привредни систем. Интегрално тржиште (тржиште радне снаге, тржиште капитала и тржиште роба и услуга) добило је законску основу за функционисање. Поред успостављања равноправног третмана свих облика својине над средствима за производњу, први пут после Другог светског рата на законским основама установљен је начин претварања друштвене својине у друге облике својине. Отворен је процес приватизације“.(1)
„Закон о промету и располагању друштвеним капиталом је регулисао питања ко одлучује о приватизацији, како се води тај поступак, коме припадају средства од продаје итд. Он је створио правне услове да се друштвено предузеће, први пут у југословенској привредној пракси, нађе у промету као и свака друга роба. То је било практично напуштање самоуправног социјализма. Створени су законски темељи новог привредног система у коме постоји и тржиште капитала.“(2)

Пред планирану приватизацију предузећа са друштвеним капиталом ваљало је урадити процену капитала тих предузећа. И по налогу савезне владе СФРЈ та процена је урађена. Међутим, та процена није урађена по реалној вредности, већ је капитал предузећа био вишеструко потцењен у циљу што брже продаје. Према тадашњим проценама директора српских предузећа са друштвеним капиталом, сви радници у једном предузећу су могли за 10 плата, уз дисконт и на рате да откупе већински капитал предузећа (51%). Само та чињеница говори о потцењености капитала друштвених предузећа. Марковићев програм никад није спроведен до краја. Хиперинфлација 1993. године прекинула је спровођење приватизације по Марковићевом програму. Због екстремно ниских зарада радника у то време, радницима нису могле да се одбијају рате за откуп деоница предузећа.

После потписивања Дејтонског споразума и престанка ратних конфликата на простору бивше Југославије, 1996. године почело је опет да се ради на законској регулативи приватизације друштвеног капитала.

„Убрзо по усвајању савезног Закона о основама промене власништва друштвеног капитала из 1996. године, Савезна влада СРЈ је донела Уредбу о основама методологије за процену вредности капитала и ревалоризацију. Методолошки поступак процене вредности капитала представља комбинацију инвестиционог и трошковног приступа, обавеза предузећа и методе ‘приносне вредности’, тј. зарађивачке способности предузећа. ‘Приносна вредност’ се признаје само уколико је она већа од инвестиционе вредности, а не и обрнуто“.(3)
„Закон предвиђа да се вредност капитала предузећа утврђује проценом. Процена се врши применом приносног метода. То је основни метод. Као корективни, примењују се метод нето имовине и метод ликвидационе вредности“.(4)

Уочени проблем иницијалне потцењене процене вредности капитала у друштвеним предузећима из 1990. године, решен је Уредбом о начину утврђивања вредности капитала из 1997. године, која каже:

„Након утврђивања процењене вредности капитала, саставља се биланс стања, са исказаним процењеним вредностима пословне имовине, обавеза и капитала, на датум. На основу биланса стања из става 1. овог члана предузеће у својим пословним књигама своди књиговодствено на процењено стање евидентирањем утврђених разлика на пословној имовини, обавезама и капиталу на следећи начин:
1) ако је процењена вредност капитала већа од књиговодствене, разлике се евидентирају на позицијама пословне имовине и обавеза, које су идентификоване према методу нето имовине; разлика која проистиче између процењене вредности капитала и вредности капитала утврђене методом нето имовине, повећава нематеријална улагања“.(5)

Агенција за приватизацију је 1998. године пратећи важећу законску регулативу и подзаконска акта издала обавезујућа Решења предузећима са друштвеним капиталом да Гоодwилл књижи на конту 014 00 – ’куповином стечени Гоодwилл’ , који би требао да одражава разлику између процењене вредности капитала и књиговодственог стања.
Дакле, намера законодавца је 1997/98 је била да исправи претходну лошу процену капитала из 1990. године, тако што ће законом, уредбом и решењем, наредити предузећима са друштвеним капиталом да на конту 014 00 – ’куповином стечени Гоодwилл’ , књиже разлику између процењене вредности капитала и књиговодственог стања и тако врате вредност предузећа на реалну. Законодавцу је ставка гудвила као начин како да се новчано квантификују нематеријални односи, а све у циљу увећања капитала, била логична да се преко ње повећа вредност потцењеног друштвеног капитала. Свака држава која има своје сопствено рачуноводствено законодавство, прописује сама шта се, како и где књижи. Према рачуноводственом законодавству државе СР Југославије, конто 014 00 – ’куповином стечени Гоодwилл’ је био место на коме се књижи то што је држава одредила – разлика вредности капитала. У процесу глобализације, многе државе одбацују своја национална рачуноводствена законодавства и усвајају Међународне рачуноводствене стандарде (МРС). Јаке економије као што су Сједињене Америчке Државе и Јапан (6) , не примењују МРС , већ су остале доследне својим националним рачуноводственим законодавствима. Усвајање МРС у једној земљи може створити проблем у прелазу са националног рачуноводственог система, јер је можда национално законодавсто предвидело да се нешто књижи, а да у МРС то не постоји или је другачије дефинисано.

Овде ћу укратко сликовито појаснити шта се подразумева под гудвилом према Међународним рачуноводственим стандардима. Напомињем да је законодавац у СР Југославији 1998. године, врло јасно и прецизно ставио до знања шта држава наређује да се књижи на ставки гудвила, а то је разлика између процењене вредности друштвеног капитала и књиговодственог стања у друштвеним предузећима.
„Гудвил (гоодwилл) је нематеријална имовина, која настаје као резултат преузимања једног предузећа од стране другог за премију вредности. Вредност бренда предузећа, јака база купаца, добри односи са купцима, добри односи са запосленима и сви патенти или технологије заштићене патентом представљају гудвил. Гудвил се сматра за нематеријалну имовину зато што није физичко добро, као што су зграде и опрема. конто гудвила се налази у делу имовине предузећа у билансу“ (7) .
Гудвил (гоодwилл) је део нематеријалне имовине. Он може да проистиче из доброг односа купца и добављача, тако што предузеће које плаћа на време или испоручује робу на време стиче поверење код пословних партнера. Та ставка је начин како да се новчано квантификују нематеријални односи, а све у циљу увећања капитала. Такође, гудвил може настати када неки бренд или тржишна робна марка имају неспоран углед на тржишту и таква нематеријална имовина мора да се новчано квантификује у тржишној економији, јер представља израз будућих прихода. Роба која се производи под одређеном робном марком увек гарантује одређени степен квалитета и та извесност квалитета је оно што разликује одређену робну марку од друге. Управо то што разликује једну робну марку на тржишту је њен гудвил, њена нематеријална имовина.
Нематеријалну имовину представљају и производни процеси, који су познати само одређеним предузећима, технологија рада (кноw-хоw), с којом су упознти професионални радници у производњи одређеног производа, дакле њихово акумулирано знање током година рада, као и технолошке рецептуре, софтвер који је неопипљив, али одвојив од машина као засебан вид имовине (8) . Предузеће може да има право на одређени пловни пут и концесију за њега може само оно да прибави, а тај пловни пут скраћује време пловидбе знатно и онда се у пословним књигама предузећа мора новчано квантификовати колико право на тај посебни пловни пут вреди, односно колико новца штеди у односу на други пловни пут којим би се дуже пловило.

Ступањем на снагу новог Закона о рачуноводству 2004. године, Република Србија прелази на Међународне рачуноводствене стандарде (МРС) и Међународне стандарде финансијског извештавања (МСФИ), који не признају интерно генерисани гудвил за нематеријалну имовину, те се гудвил књижи на губитак и тиме ствара фиктиван губитак друштвеним предузећима. Гудвил се по законима државе СРЈ књижио како је наведено, али дословном применом МРС и МСФИ из 2004.године „гудвил мора да се књижи на губитак предузећа“ (9) .

Држава је могла, ако је већ нешто било уведено посебном законском уредбом 1997. године, да изда нову уредбу или закон, којим би се то поништило књижење гудвила по прописима из 1998. године. Такође је могла да нађе нови начин да увећа капитал предузећа, који је књижење гудвила од 1998.год. требало да увећа и да то увећање капитала, не буде у сукобу са МРС. Међутим, држава је 2004 .год. наредила дословно примењивање МРС и МСФИ, у ком случају се тај интерно генерисани гудвил књижио директно на губитак предузећа. Уместо да пронађе нови начин да увећа потцењени капитал предузећа, који није у сукобу са МРС, држава се 2004. год. одлучила да обезвређује капитал својих предузећа.

Циљ овог рада није да се полемише са МРС и МСФИ или да се они оспоравају. Спорна је одлука државе, чије руководство зна да њена комплетна привреда има у пословним књигама високе износе гудвила и држава зна да би дословна примена МРС значила обезвређивање капитала друштвених предузећа. Држави свакако није било у интересу да се капитал друштвених предузећа обезвреди, јер је следила приватизација и приход од приватизације тих предузећа ишао је у буџет те исте државе. Дакле у ситуацији када држава треба да приватизује друштвена предузећа и убере приходе од те приватизације, та иста држава свесно законом уводи Међународне рачуноводствене стандарде, који ће обезвредити капитал тих предузећа. Где је ту био интерес државе?

Тумачење нове законске регулативе како вршити искњижавање гудвила по МСФИ дао је часопис „Привредни саветник“ : „Правилником о контном оквиру (10) у вези са поступком рекласификације и усклађивања почетног стања по МСФИ на дан 1. јануара 2004.године, прописано је да се Гоодwилл , који је признат по основу прописа из области процене вредности друштвеног капитала, укида на терет нераспоређене добити или губитка из ранијих година. Сагласно томе, салдо на рачуну 014 00 – ‘куповином стечени Гоодwилл’ , који је настао проценом као разлика између процењене вредности и књиговодствене вредности треба да се укине на терет рачуна 340- ‘Нераспоређена добит’ из ранијих година или на терет рачуна 350- ‘Губитак ранијих година’ , уколико нема нераспоређеног добитка из ранијих година. Није могуће да се Гоодwилл, који је настао проценом призна као интерно улагање будући да је у тачки 36 МРС 38- ‘Нематеријална улагања’ прописано да се интерно настали Гоодwилл не признаје као улагање, одосно не може се исказати као средство у билансу стања“ (11) .

Ово тумачење закона од стране часописа „Привредни саветник“ говори да се гудвил књижи на терет нераспоређене добити, при том, умањујући је ако је има, а ако нема добити онда гудвил иде на губитак, при том увећавајући га.

Тако увећани губитак директно утиче на вредност капитала предузећа умањујући га, а то значи да се умањује вредност предузећа.

Овакав начин књижења гудвила који је настао на основу прописа из области друштвеног капитала директно на губитак није логичан из разлога, јер губитак и добитак су вредности које настају директно из пословања предузећа. Дакле, држава наређује да се нешто што није проистекло из директних пословних односа предузећа књижи као да јесте и тиме ствара фиктиван губитак предузећу. Начин за намирење губитка јесте на терет капитала, то јест губитак се покрива смањењем вредности предузећа. У тренутку када је гудвил прокњижен на терет губитка, обезвређује се целокупни капитал друштвеног предузећа и сва реална и опипљива имовина предузећа као што су: некретнине, производни погони, земљиште, као да је престала да има своју вредност.

GoodwillCalculatingitsValue

Стање у пословним књигама друштвених производних предузећа (фабрика) било је такво да је стање на конту 014 гудвил са 31.12.2003. године било веће од укупног прихода од продаје производа и услуга у 2003. години. Дакле, предузеће је требало да књижи губитак у износу колики је износ вредности гудвила, а он превазилази целокупан приход од пословања предузећа у једној години. Књижење толиког губитка било је као да предузеће читаву годину није пословало и да је само мировало. То је знатно утицало на капитал предузећа, али и на његову зарађивачку способност. Пошто је гудвил искњижен на губитак, предузећа нису могла да добију кредите код пословних банака, јер губитак у пословним књигама говори да она не зарађују. Банку не занима што је држава наредила да се књижи износ гудвила на губитак, већ да ли предузеће послује са добитком или губитком и колике су те величине. Гудвил који је књижен од 1998. године, на основу прописа из области друштвеног капитала, требао је да повећа стање капитала у билансу стања. Искњижавање гудвила на губитак, приказује се у Билансу, а то је управо документ који банке гледају, када дају кредите предузећима. Према билансима стања, предузећа која су искњижила гудвил на губитак нису имала реалне шансе да добију чак и краткорочни кредит за текуће пословање.

Књижење толиког губитка код предузећа која су већ пословала са губитком, довело је та предузећа до ивице банкротства, јер код производног предузећа одједном књижити на губитак суму већу од целокупног годишњег прихода предузећа од производа и услуга, доводи предузеће у један од три положаја:

1) у значајно обезвређивање капитала или
2) у губитак до износа сопственог капитала или
3) у губитак изнад износа сопственог капитала .

Када предузеће оствари губитак до вредности капитала или изнад износа капитала оно фактички престаје да постоји, јер је појело своју супстанцу. Предузеће јесте његов капитал и ако оно пословањем изгуби више од свог капитала, оно је мртво предузеће и следи стечај или ликвидација, по свим законима пословања на свету и свим економским научним законитостима. Међутим, држава је после приватизовала та предузећа и она су наставила да постоје, а нису банкротирала. То значи да су ипак имала капитал и да је њихова књиговодствена смрт била само у књигама, а не у реалности.

Министарство финансија Републике Србије имало је следећи став: „Како је на конту 014 – ‘куповином стечени Goodwill’ књижена разлика процењене вредности по решењу Агенције за приватизацију, а на том конту се према наведеном правилнику , књиже остала нематеријална улагања која се амортизују по амортизационој стопи од 20% годишње, произилази да је и Goodwill требало амортизовати по овој стопи, поготову што је књижен, још од 1998. године. Међутим, како је на овом конту и даље исказано стање, по нашем мишљењу треба поступити тако да целокупан износ исказаног Goodwill-а треба под 1. јануаром 2004. године укинути на терет нераспоређене добити, односно губитка из ранијих година“ (12) .

Министарство истиче да пошто се гудвил налази на конту где се књиже нематеријална улагања и да је требао бити амортизован (отписиван) сваке године по 20% као што се ради са нематеријалним улагањима. Међутим, министарство пренебрегава чињеницу, која је важила за апсолутно сва предузећа у Републици Србији у периоду од 1998. године до 2004. године. А то је да су сва радила са смањеним производним капацитетима, па тако није могла да буде примењена пуна амортизација. Дакле, ако је предузеће радило са капацитетом производње од 20% не може се примењивати пуна амортизација, као да ради са 100% капацитета, па тако ни основна средства нису могла бити амортизована у пуном износу. Амортизација гудвила је била вршена по стопи, по којој се амортизују основна средства.

Интересантна је чињеница да је у Службеном гласнику РС број 53 од 14. маја 2004. године објављен Правилник о контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за предузећа, задруге и предузетнике члан 77. став 2. тачка 10. у вези са поступком рекласификације и усклађивања почетног стања по МСФИ на дан 1. јануара 2004.године којим је прописано да се гудвил који је признат по основу прописа из области процене вредности друштвеног капитала укида на терет нераспоређене добити или губитка из ранијих година. Ниједан правни акт по Уставу не може да се примењује ретроактивно, а опет Mинистарство финансија каже да треба да се приступи искњижавању гудвила на губитак од 01. јануара 2004.године. То показује да смо сем фабрика, из комунизма наследили и систем усвајања закона диктатом, о којима се јавно не расправља, већ се без поговора усвајају и примењују.

После обезвређивања капитала, друштвена предузећа су брзо приватизована. Нови власници су их купили за једноцифрене проценте вредности њихове имовине. Иако су књиге показивале да су предузећа у банкроту и да су појела цео свој капитал, то није био случај као што овај рад и доказује. Пошто су нови власници српских друштвених предузећа били људи без икаквог реалног искуства у привреди, али са политичком залеђином, која им је омогућила да дођу до вредне имовине, почели су да распродају ту имовину, уместо да у предузећа унесу свеж капитал неопходан за њихово функционисање. Првe на удару распродаје биле су залихе. Приликом обиласка предузећа нису гледали вредност капитала, пошто су знали да је обезвређен, али су увек били заинтересовани за стање залиха готових производа. Залихе су увек могле брзо да се продају. После на ред долазе некретнине у власништву предузећа. Чак су избацивали раднике из станова, које нису до краја откупили, да би убрзо те станове продали. Трећа фаза распродаје имовине биле су машине, које су сечене и продаване у старо гвожђе. Радницима који су секли машине на којима су до јуче радили су говорили да ће чим склоне старе машине, они купити нове и фабрика ће радити. Када су завршили посао сече машина и опреме, дошла су на ред отпуштања. У четвртој фази предузеће, које је пре приватизације имало 2.000 радника, радило је са 10 радника, који су на робу из Кине лепили српске етикете. Такве производе сумњивог порекла су „капиталисти без капитала“ продавали купцима које су могли да преваре. Пошто превара са квалитетом производа не може да траје дуго, купци и добављачи стежу обруч са својим тужбама око предузећа. У том тренутку наступа пета фаза распродаје – узимање хипотекарних кредита код пословних банака, на фабричке хале и зграде, које су преостале. Са тим новцем „капиталисти без капитала“ нетрагом нестајu из предузећа, остављајући дугове држави, која ће у неком моменту бити принуђена да раскине приватизацију и подржави предузеће. Проблем настаје када држава када подржави предузеће добије стварно оно што је писало у књигама на почетку приватизације – мртво предузеће без имовине. Када га је продавала, у књигама јесте писало да капитала нема, али га је било. Сада је капитал стварно поједен од стране „капиталиста без капитала“.
И као што у књиговодству, лева страна мора бити једнака десној, приход мора имати свој еквивалент у расходу; да би сакупљачи секундарних сировина добили своје гвожђе, да би сумњиви капиталисти добили свој незарађени профит, тако су градови остали без својих фабрика, радници без посла и плата, фондови пензијског и инвалидског осигурања без прихода, а држава без пореза.
И тако је друштвена имовина без власника, добила за власнике – „капиталисте без капитала“. Њихова прва имовина била је управо та друштвена имовина, коју су добили на поклон од државе, а од обележја капиталисте нису имали ништа, сем воље да то постану.

Упутнице:

[1] Стојановић др Ивица,  Држава и тржишне реформе, “ПРОМЕТЕЈ”, Београд, 2000. године, стр.92. ISBN: 86-82363-19-4,ivicastojanovic.wordpress.com/

[2] Стојановић др Ивица,  Држава и тржишне реформе, “ПРОМЕТЕЈ”, Београд, 2000. године, ISBN: 86-82363-19-4, стр.96,ivicastojanovic.wordpress.com/

[3] Стојановић др Ивица,  Држава и тржишне реформе, “ПРОМЕТЕЈ”, Београд, 2000. године, ISBN: 86-82363-19-4, стр.191,ivicastojanovic.wordpress.com/

[4] Стојановић др Ивица,  Држава и тржишне реформе, “ПРОМЕТЕЈ”, Београд, 2000. године, ISBN: 86-82363-19-4, стр.210,ivicastojanovic.wordpress.com/

[5] Уредба о начину утврђивања вредности капитала чл. 12 , Службени гласник Републике Србије бр. 43/1997

[6] више о томе које земље примењују, а које не примењују МРС видети у „PricewaterhouseCoopers’  IFRS by country“ ,www.pwc.com/us/en/issues/ifrs-reporting/assets/ifrs_country_adoption.pdf

[7]  Интернет извор : Investopedia ,www.investopedia.com/terms/g/goodwill.asp

[8] у складу са МРС 35- тачка 9.

[9] МРС 35- тачка 38.

[10] Правилник о контном оквиру и садржини рачуна у Контном оквиру за предузећа, задруге и предузетнике (Службени Гласник РС бр. 53/2004) ,  члан 77. став 2. тачка 10.

[11] Мишљење часописа „Привредни саветник“  од 21.09.2004. год.

[12] Мишљење Mинистарства финансија Републике Србије,  бр. 401-00-156/2005-01 од 11.02.2005.год.

Аутори: Јонатхан Д. Острy, Пракасх Лоунгани, Давиде Фурцери

Превео и прилагодио са енглеског: Ђорђе Стојковић

извор: https://djordjestojkovic.wordpress.com

-
Миодраг Новаковић
Дакле живимо у доба масoвног пропагандног рата, колективног испирања мозгова, електронске медијске зависности, где је циљана популација, која чини апсолутну већину становника ове планете, доведена на ивицу духовног, културног и националног изумирања, и дефакто „зомбирана“ и преведена у статус „корисних идиота“.
Шта ће вам бољи пример од Србије и њеног већински „фарматизованог“ и национално и духовно уштројеног становништва- које попут немог и парализованог сведока посматра како се доносе и спроводе глобалистички режиране „уредбе“ којима се комада њихова држава, убија њихов национални и лични идентитет, хомосексуализује и на друге начине дегенерише цело друштво, и што је најгоре скупштинским и владиним декретима наша деца претварају у медицинске заморчиће, док наши унутрашњи органи постају власништво државе, и још многа тога, чега сте верујем сви ви (бар они који умеју, и није им мрско, да читају ћирилицу) итекако свесни.
Али овде не треба да се заваравамо, овај тренутни, као и претходни издајнички режими нису главни узрок нашег зла, они су само последица (и инструмент) глобалистичког колонијалног политичко-економског система који је пажљиво и систематски уграђен у све наше националне, културне, привредне, медијске, па чак и верске институције. Тако да проста промена политичког режима, без комплетне и револуционарне ревизије и промене (свих ових горе побројаних споља наметнутих) институционализованих аномалија, нас неће потпуно ослободити, без обзира колико добронамерне и часне људе доведемо на власт.

Живимо у временима која су по многим пророчанствима „последња“ – да ли ће крај светској, и генерално декадентној, модерној људској врсти доћи у виду људски изазване „природне катаклизме“, глобалног термо-нуклеарног рата, или у виду библијског описа краја овоземаљског света, бар оваквог какав знамо- вероватно да нећемо саставити ни крај овог века, да би то коначно „сазнали“…

Историја нас учи од памтивека да је страно људском духу и интелекту да се малодушно препусти туђинским робским оковима и ланцима, и да игнорише очигледну злу судбину, намењену свом потомству и нацији. И слободан и достојанствен човек се кроз хиљаде година крваве људске историје, уздизао из пепела попут Феникса, збацивао окове и сатирао душмане који су радили о глави (и слободи) његовом роду и породу.

Ако се слажемо да је историја најбоља учитељица живота, онда је време да извучемо неке закључке из наше трагичне, али истовремено величанствене и национално достојанствене, историје и почнемо да се ослобађамо наметнутих окова и споља програмираног затирања наше прошлости, садашњости и будућности…

***

У свету, милиони људи већ постају свесни да – Они, који су наводно демократски изабрани да одлучују о судбинама, не само њих и њиховог потомства, већ и о судбини целе планете, „возе“ све нас ка пројектованој „тачки без повратка“. И као што видимо, бар на неким пробраним и мање контролисаним медијима, ти милиони потлачених данас устају против мрачних глобалистичких планова, који су осмишљени да драстично редукују популацију на планети, убију и пониште сваки индивидуалитет, не само лични, већ и верски, културни и национални…

Другим речима, покушајима да се од од најразвијенијег облика живота на овој планети- људске врсте, створи аморфна безлична и послушна маса, или ако хоћете нова класа модерних робова, чији ће посао бити да властитом крвљу храни глобалистичке вампире који данас владају светом.

У историји људског рода је готово незабележно да је готово целим светом успела, релативно ненасилним методама, да овлада шачица „људи“. Ми овде говоримо о пар десетина припадника глобалистичке елите који ефективно контролишу и бездушно експлоатишу неколико милијарди људи, на свим континентима.

Канадски филозоф Џон Ролстон Сол је у својој књизи „Еквилибријум“ изјавио следеће (парафразирам): „Неолиберални капиталистички концепт уништава наше друштво. Јавни сервиси и грађанима директно одговорни јавни званичници, се замењују приватним корпорацијама. Они преузимају наше здравство, фармацију, школство, транспорт, енергетику, водовод, затворе, па чак и полицијске и војне послове. Проблем је што у таквом систему нема простора за етику и морал– изнад свега је профит и све је подређено профиту.У таквом систему не постоји лична одговорност, јер су демократски изабрани и грађанима директно одговорни јавни званичници, сада замењени корпорацијским, и никоме одговорним, директорима и капиталистима“- У таквом систему се зарад профита ускраћује лекарска нега, производе сумњиви и опасни лекови и вакцине, распадају енергетски системи, контаминирају водени извори, грађани се хапсе неосновано да би приватни затвори остваривали бољи профит (што је већ документовано у више америчких држава), и што је најгоре приватизују сви јавни и национални ресурси- што је такође већ довело до тога да се грађанима у неким западним и другим земљама ускраћује право на бесплатну воду, још сам преостаје да нам уведу порез на (загађени) ваздух који удишемо!?

***

Дакле живимо у доба масoвног пропагандног рата, колективног испирања мозгова, електронске медијске зависности, где је циљана популација, која чини апсолутну већину становника ове планете, доведена на ивицу духовног, културног и националног изумирања, и дефакто „зомбирана“ и преведена у статус „корисних идиота“.

Шта ће вам бољи пример од Србије и њеног већински „фарматизованог“ и национално и духовно уштројеног становништва- које попут немог и парализованог сведока посматра како се доносе и спроводе глобалистички режиране „уредбе“ којима се комада њихова држава, убија њихов национални и лични идентитет, хомосексуализује и на друге начине дегенерише цело друштво, и што је најгоре скупштинским и владиним декретима наша деца претварају у медицинске заморчиће, док наши унутрашњи органи постају власништво државе, и још многа тога, чега сте верујем сви ви (бар они који умеју, и није им мрско, да читају ћирилицу) итекако свесни.

Наравно у нашем конкретном случају, кривца треба тражити пре свега у „нашем“ систему који нам је споља наметнут, након западно режираног државног удара на прелазу из 20. у 21. век, када се ни радиоактивни пепео западних „хуманитарних бомби“, развејан над нашим балканским просторома, још није ни слегао, a не само у тренутном, или претходним издајничким режимима који су под плаштом „демократских промена“, и на режираним и наводно слободним изборима, наметнути нашој нацији – што их и буквално чини „0купаторским намесницима“, а не нашим националним вођама.

Али овде не треба да се заваравамо, овај тренутни, као и претходни издајнички режими нису главни узрок нашег зла, они су само последица (и инструмент) глобалистичког колонијалног политичко-економског система који је пажљиво и систематски уграђен у све наше националне, културне, привредне, медијске, па чак и верске институције. Тако да проста промена политичког режима, без комплетне и револуционарне ревизије и промене (свих ових горе побројаних споља наметнутих) институционализованих аномалија, нас неће потпуно ослободити, без обзира колико добронамерне и часне људе доведемо на власт.

***

Данас нам је више него икада потребна Влада националног спаса, уједињена памет целог Србског Рода, и часна уставотворна скупштина потпуно независних, и бирачком телу директно одговорних народних посланика (са подразумеваним системом директног опозива). По мом личном убеђењу постојећи политички уставно-законодавни систем у Србији, не само да то не омогућава, већ и ефективно спречава, и има превасходну сврху задовољавања евроунијских и америчких националних интереса у Србији.

Поред готово непостојеће слободе водећих медија, и све више ограничаване слободе говора, протеста и окупљања, а у светлу претходно изреченог, сматрам да највећи проблем лежи у нашем накарадном изборном систему.

Ових дана смо сведоци како „народни“ посланици у нашем највишем државотворном здању, по поруџбини западних амбасада и њихових режимских марионета из Немањине 11, персонализованих у лику и делу нарцисоидног политичко-менталног конвертита, премијера Вучића, доносе кључне животне и националне одлуке и прописе, који су у директној супротности са ставовима и интересима већине грађана Србије. Да не говоримо о констатном кршењу Устава Србије, и то од стране највишег државотворног органа.

Шта ће вам бољи пример таквог етички накарадног и морално дегенирисаног правно-политичког система, од недавно усвојеног закона о принудној вакцинацији наше деце. Ја не могу да разумем, и јавно осуђујем послушничко прихватање, од стране наших власти, свих оних бриселских „споразума и усклађених закона“ који су већински итекако противни нашим националним интересима и ударају на суверенитет наше државе- док на „бриселском примеру“ Косова и Метохије, видимо да комадају не само нашу територију већ и сатиру наш духовни и културни идентитет….

…Али, усвојити драконски закон о принудној вакцинацији, и консеквентним санкцијама које иду чак толико далеко да предвиђају и одузимање деце од родитеља, закон какав одбија да усвоји већина најразвијенијих западних земаља (које су нам иначе „узор“), и који није чак ни садржан у (неоколонијалним и срамним) бриселским поглављима које наши режимски челници ових дана потписују безусловно и поданички острашћено – тако нешто побија сваку логику и здрав разум. У ствари поставља се питање мотивације такве „наци-капо“ ревности, и безусловне послушности Бриселу и Вашингтону, од стране Вучићевог режима. Ја овде могу да наслутим једини одговор (садржан у мом уводном пасусу) – „да нам је историја најбоља учитељица живота“… Најбоље описан на историјском примеру имагинарног лика Србина Хамзе из филма Косовски бој, који се пред турским рукама „крвавим до лаката“, доказује својом потуричким – „крвавим до рамена“.

По мени, то и јесте сва суштина овог зла које нас је данас снашло – Сви ми (или бар они који се информишу алтернативно) знамо да су западне руке на овим нашим просторима већ дуже време „крваве до лаката“, а сада на овим примерима наше сурове реалности видимо сасвим јасно да су и руке оних, које смо ми наводно изабрали својом слободном вољом – „крваве до рамена“…

…Да ли они то раде само „за дукате“, или зато што су уцењени, или можда чак мрзе властиту нацију и стиде се опанака из којих су се недавно излегли, или то раде усред неке масовне политичко-менталне поремећености, за сада ни мени није потпуно јасно. Ипак сам склон да поверујем да то раде из свих ових горе побројаних разлога…

***

…И да се овде уместо закључка послужим метафором, за коју ми је инспирација један од најомраженијих (а некад најпопуларнијих) ликова у Србији – изванредан књижевник и пропали (неки би рекли продани) политичар Вук Драшковић:

Када су средином 90-их муслимани почели да се дижу у Србији у знак подршке босанским потурицама, и када је г. Драшковић имао властиту паравојску под називом „Српска Гарда“ која се иначе храбро борила и гинула у србским крајинама док је Вук седео на безбедној даљини у србској престоници (можда је то и један од разлога његове безусловне послушности НАТО- уцена да не заврши у Хагу?) – Драшковић је тада са скупштинске говорнице јавно позвао (парафразирам) да се „свака рука која маше турским барјаком у Србији сасече сабљом“…

…Дакле по мени, време је, и вероватно наш једини спас, да се у данашњој НАТО оковима опасаној Србији, „Свака рука која маше евроатлантским барјаком сасече сабљом“ (наравно метафорично), и крене у ослобађање свих србских националних институција, поништавање свих споља наметнутих окупаторских закона и споразума, и успостављање национално одговорне власти- која ће једино одговарати својим грађанима, а према страним силама и државама односити искључиво по принципу реципротитета и националног суверенитета…

…Много ли је???

Миодраг Новаковић

17 март 2016, ФБР

facebookreporter.org/2016/03/17/%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B5%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82%D0%B0/