уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "Независна држава Хрватска"

Независна држава Хрватска

-

Наслов овог текста био је (пре)чест натпис на српским кућама после пада Републике Српске Крајине у војној акцији „Олуја“, хрватских бојовника потпомогнутих америчким генералима, уз намигивање тадашњег званичног Београда и жмурење широм отворених очију (да, могуће је, најмање 250.000 душа ће вам то потврдити) западног дела међународне заједнице.

„Заузето, Хрват!“, био је годину дана и назив колумне у „Новостима“, самосталном српском тједнику у Хрватској, Игора Мандића, књижевника, уредника, новинара и пре свега човека који годинама чува част елите у Хрватској, подсећајући у континуитету на злодела током грађанског рата и на континуитет етничког чишћења у овој сада већ пуноправној чланици Европске уније.

Према сопственом признању, овај наднаслов био је из недеље у недељу Мандићев јад и жал због тога што су Хрвати заузели све српско у Хрватској.

Банде које су пљачкале по српским крајевима по Лици, Кордуну, Загори — појашњавао је Мандић — након процеса етничког чишћења обављале су и процес материјалног чишћења. Кад би банде прошле, додатно прецизира Мандић, онда би на кућама које не би спалиле остављале белег „као да су заговнали ту кућу са ознаком ’Заузето, Хрват‘, да се неко не би усудио ту уселити, јер ће се освајачи вратити да експлоатишу то што су освојили“.

Неки су се вратили, неки нису, али говнасти натпис је остао, и још се може видети на неким кућама око Госпића, сведочио је пре само две године Мандић, констатујући да је то оно што крваво обележава хрватску стварност до данас и понављајући да та неправда није исправљена.

„’Заузето, Хрват‘ је остало, не само у материјалном смислу, него је и морално и политички остало“, вапио је овај интелектуалац који и у јучерашњем интервјуу за хрватски „Јутарњи лист“ потцртава да је србофобија једна од најзначајнијих одлика хрватске културе данас и истиче да је толико изражена да прелази у тешки комплекс.

„У Хрватској не могу да добију изборе, ако се не представе као србомрсци, а код нас странке не могу да пређу цензус ако мрзе друге“, рекао је крајем прошле године председник Србије Томислав Николић. Са правом.

Николићева изјава потврђена је и фебруара ове године, кад је хрватски премијер Зоран Милановић апострофирао егзекутора српског погрома из Хрватске генерала Анту Готовину као невиног човека. А биће још више зацементирана на војној паради која ће у уторак бити одржана у Загребу поводом обележавања 20. година од, за Србе злочиначке, а за све хрватске власти легитимне војне акције „Олуја“.

Сваки удар бојовничке чизме о асфалт тога дана одјекиваће са „Заузето, Хрват!“. Сваки кадар телевизијских снимака биће исписан невидљивим титлом који подсећа на „Заузето, Хрват!“. Сваки стисак руке свих који се буду поздравили са хрватским званичницима може значити само једно: честитамо на „Заузето, Хрват!“.

Часни хрватски грађани — попут поменутог Мандића, новинара Бориса Дежуловића и Виктора Иванчића, професора Дејана Јовића, књижевника Миљенка Јерговића и многих других јавности мање познатих али честитих Хрвата који су и јуче поручивали „Рат је готов, идите кући!“ — стидеће се, док се хрватска председница Колинда Грабар Китаровић буде смешила на челу параде.

Хајде, на тренутак, покушајте да упоредите неупоредиво. Сетите се слике руског министра одбране Сергеја Шојгуа како стоји у отвореном аутомобилу на челу Параде победе у Москви, маја ове године. А онда замислите Колинду Грабар Китаровић у истој улози, за који дан. Не, нема ово везе са родом и тиме што је хрватска председница жена, већ са оним што се слави, која традиција се баштини и каква порука одлази будућим нараштајима.

Шојгу поносно предводи војску чија је традиција победничка, представља милионе погинулих у одбрани од фашизма и шаље поруку да су Баћушке ту да се зло не понови.

А на шта је поносна Колинда Грабар Китаровић? Да ли се војном традицијом могу назвати јасеновачке и многе друге жртве заклане, убијене и спаљене под капом са латиничним словом „У“? Да ли се победом може назвати свирепи напад на оне који се не бране? Па и хулигани после фудбалских утакмица не ударају противника који лежи, а не војници. Коју то традицију баштини хрватска држава? Одговор на питање коју поруку ће хрватска војна парада послати будућим нараштајима дао је Игор Мандић изјавом да је ћирилица само изговор да се отерају преостали Срби. Погром се, дакле, наставља.

„Заузето, Хрват!“ у уторак у подне на Тргу код Кнеза у Београду неће бити транспарент који ће развити „Жене у црном“. „Заузето, Хрват!“, изговараће у себи (као да одмахују руком) сви они „просвећени“ грађани Србије који зарад свог буђелара годинама као мантру понављају да „треба да постанемо свесни реалности“. Војислав Шешељ ће, као и сваки политички пајац, извести неку будалаштину довољну за насловне стране наредна три дана. Западни део међународне заједнице сматраће да је довољно учинио тиме што нема представнике на „хрватској свечаности“, а већ наредних дана ће наставити редовну дипломатску активност. Званични Београд даваће изјаве које, упрошћено, све могу да се подведу под „сагласни смо да нисмо сагласни“. Неки екстремисти неће тога дана куповати у „Идеи“.

За то време, Срби из Крајине у избегличким колективним центрима ће изнова проживети оне дане кад су морали да напусте огњишта и покупе и понесу онолико живота колико може да стане на део тракторске приколице. Чедомир Јовановић неће моћи да их посети и каже: „Госпођо, немојте да плачете“, јер ће бити заузет писањем саопштења за медије у коме ће нагласити да је „сарадња у региону услов опстанка“. Чијег? Где? Да ли је то цивилизација?

Ненад Зорић / Спутник.рс

-

Петог августа, на Дан сећања на све прогнане и страдале Србе, Србија тугује.

Петог августа, Хрватска слави Дан победе и домовинске захвалности, Дан хрватских бранитеља и 20. годишњицу „војно редарствене операције Олуја“.

Црквена звона ће да се огласе и у Србији и у Хрватској, српски и хрватски државни функционери одржаће садржински опречне, за домаћу употребу пригодне говоре.

Завршни скуп вишедневне прославе акције „Олуја“ у Хрватској ће да започне летом голубова писмоноша, а завршиће се концертом домољубне музике у извођењу проусташког певача Томпсона. Откриће се споменик Фрањи Туђману, који је 31. јула 1995. из Титове виле на Брионима издао наређење о отпочињању акције речима да „Србима треба нанети такве ударце да практично нестану са ових простора“.

Туђману је испуњена жеља. Хрватске снаге, обучаване од америчких војних консултаната, спровеле су, уз асистенцију НАТО авијације, четвородневну операцију „Олуја“ током које је убијено преко 2.000 људи, а око 250.000 Срба, готово целокупно српско становништво је протерано. По окончању акције спаљено је око 25.000 српских кућа и вршени су злочини над преосталим српским становништвом, махом старим и немоћним људима. Протеривање тако великог броја људи за тако кратко време акцију „Олуја“, током које су извршени бројни злочини против човечности, чини највећом операцијом етничког чишћења после Другог светског рата. За почињене злочине нико није осуђен.

Зато Србија 5. августа тугује. Хрватска прославља. А пред очима ми слика трактора, фреза, приколица пуних завежљаја, људи који се тискају између на брзину покупљених ствари, а сви имају исти израз лица, исцрпљено унезверен. Патња због пустоши коју су за собом оставили вуче се у застрашујућој тишини. Из крпа којим су покривене главице да их сунце не туче, вире понеке крупне паметне очи. Жртве су увек као јагњад!

Једни ће рећи да је хришћански опростити, а да треба и мора да се памти. Други, да не сме ни да се опрости, ни да се заборави, јер нема опроста без покајања и јер би заборављање било једнако злочину. Трећи, да треба и опростити и заборавити, јер је то миротворна промена свести жтрве. Четврти тврде да се никада и није догодило оно што се догодило, да је све фалсификат српских националиста.

Сигурна сам да све оно што се дешавало током рата 1991-1995. на подручју Хрватске, па и сама акција „Олуја“, може у потпуности да се разуме само ако се знају основне чињенице о историји српског народа на тлу данашње Хрватске. И сигурна сам да на њих треба да се подсећа и о њима да се учи.

Срби су се у различита подручја данашње Хрватске досељавали од раног средњег века, најпре у Далмацију, а затим у друга подручја. Своје цркве и имања имали још пре Косовског боја, о чему сведоче манастири Крка подинут 1345. и манастир Крупа подигнут 1317. године. Од 1630. до 1881. имали су своју административно-територијалну организацију Комунитас валахорум и Статута валахорум. Никада нису били кметови и увек су били слободни.

Током целокупног свог бивствовања на тлу Хрватске били су изложени присилном унијаћењу од стране Римокатоличке цркве.

Уочи Другог светског рата у границама данашње Хрватске живело је око милион и две стотине хиљада Срба, по попису из 1991. године – 580.000, односно преко 12 одсто становништва Хрватске, а данас их је 186.000 или 4,36 одсто.

У периоду од 1941. до 1945. у Независној Држави Хрватској геноцид је озакоњен и вршено је систематско истребљење Срба. Више стотина хиљада је убијено у Јасеновцу, комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг и другим стратиштима, на бруталнији начин него жртве логора нацистичке Немачке.

По попису становништва из 1991. у општини Книн, централној мети операције „Олуја“, Срби су чинили 88,2 одсто, а Хрвати девет одсто становништва. Данас, после протеривања, Хрвати чине 77, а Срби 20 одсто.

У Хрватској данас живи мање Срба него што их је протерано у акцији „Олуја“ и за милион мање него пре Другог светског рата.

Остала је иза оволиког збега и изгибије, не само опустошена, опљачкана и спаљена, већ и обашчашћена земља. И када разорене пределе нашег завичаја обавије мрак, ништа се неће стишати, ништа променити, јер нема ко да оде на починак.

И данас, двадесет година од протеривања Срба из Хрватске, између две државе постоје бројна отворена питања: непостојање услова за одржив повратак изгнаних, питање доспелих, а неисплаћених пензија, динарске и девизне штедње, одузетих станарских права, обнове десетине хиљада срушених српских кућа у подручјима где није било ратних дејстава, повратак одузетог пољопривредног земљишта…

Игноранцијом хрватске и незаинтересованошћу српске власти оверава се процес етничког чишћења Срба из Хрватске, започет у НДХ, приведен крају акцијом „Олуја“.

Најзад, добро је што је 5. август проглашен за Дан сећања на све прогнане и страдале Србе, без обзира на то што ће у његовом првом обележавању да учествују они који су колонама српских избеглица 1995. године окренули леђа.

Опраштање, покајање, памћење, туговање и прослављање, препустимо времену, жртвама, злочинцима и њиховим потомцима.

У цркви Ружици сада, као некад у мојој Крки, молим се да се умање све људске несреће, не само мога народа, него и оних који не виде да им је потребно избављење од сваког зла. Остати у њему значило би живети у грозници омраза које ће изјести, испразнити људе, њихове и наше.

www.novosti.rs/вести/насловна/досије.407.html:561002-Сандра-Рашковић-Ивић-Земља-етничког-чишћења

-

Док је паметни и одговорни Шарл де Гол забрањивао сукобе са њемачким окупационим властима у Француској да би спасио цивиле од њемачке одмазде, у то вријеме је на тлу окупиране Југославије бјеснио грађански рат.

Умјесто да руководства наших устаника, било које опције, процијене да треба јединственим оружаним покретом спашавати српске и црногорске цивиле који су били под ударом маринетских творевина: НДХ и Велике Албаније, прогонитељских и геноцидних држава- они су улетјели у игру којој нису били дорасли. Умјесто устанка против свеопшег зла, прије свега монструозне НДХ, десиле су се такве калкулације руководстава подијељених устаника које су довеле до космичког страдања нашег народа. Како непаметна политика, у временима када у свјетском рату гори планета, може довести до апсурдних ситуација- најбоље показује 1943. година. Те године се реално очекивао десант западних савезника у Далмацију. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима. Они се временски поклапају са периодом тзв. “Битке на Неретви”, која  је као војна операција у себи садржала мноштво контраверзи и биће предмет посебне приче. Ови преговори, у историји познати као “Мартовски преговори”, вођени су између представника НОВЈ и Вермахта о размjени заробљеника и евентуалном прекиду непријатељства. Започети су почетком марта 1943. године у Горњем Вакуфу, а потом настављени у Сарајеву и Загребу. Они су били необично важни због високог нивоа делегација које су у њима учествовале, иако су преговори партизана и Њемаца вођени и 1942. године, такође и у Загребу. Проф. др  Мирјана Зорић, која предаје Војну историју на Војној академији у Београду, потврђује следеће: „Први контакти између Њемаца и партизана успостављени су још у љето и јесен 1942. године у Ливну преко њемачког инжeњера Ханса Ота (припадника службе Абвер), а имали су за циљ размјену заробљеника. Преговоре је у Загребу с генералом Глезом фон Хорстенауом, крајем августа 1942, водио Маријан Стилиновић, а новембра исте године нове преговоре с партизанске стране водио је Владимир Велебит.“

Почетак преговора у Горњем Вакуфу

Увертира преговорима у Загребу 1943.г. се десила пар недјеља раније. Наиме, партизани су 4. марта 1943, у јеку жестоких борби, заробили њемачког мајора Артура Штрекера, команданта 3. батаљона 738. пука, и одлучили да због тешке ситуације на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Штрекеру је понуђено да напише писмо за генерала Хорстенауа о партизанској понуди за размјену заробљеника и започињању преговора, што је Штрекер одмах прихватио због шанси да буде ослобођен у тој размјени. Његово писмо је 5. марта стигло у штаб 717. дивизије лоциране у Бугојну, прослијеђено генералу Хорстенау у Загреб, који је 9. марта обавијестио команданта њемачких трупа у Хрватској, генерала Рудолфа Литерса, о неопходности организовања састанка са партизанском делегацијом. Литерс је за датум и мјесто састанка одредио- 12. март у штабу 717. дивизије у Бугојну. Тито је већ 8. марта, у случају њемачког позитивног одговора, одредио састав делегације. У делегацију су ушли- Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије чији је идентитет Њемцима био познат, као иМилован Ђилас и Владимир Велебит који би ишли под псеудонимима. Њемачки позитивни одговор је стигао у партизански Врховни штаб 10. марта. Партизанска делегација је кренула 11. марта, дан раније, на преговоре са истакнутом бијелом заставом. У Прозору их је зауставила група њемачких војника која није била упозната са мисијом, те их разоружала и фотографисала упркос њиховом одбијању. Затим су аутомобилима одведени у Горњи Вакуф гдје су отпочели разговоре са генерал-лејтинантом Бенигнусом Диполдом, командантом 717. дивизије.

Велебит је Диполду предоставио теме о којима је дошао да преговара, међутим, генерал Диполд је партизанским емисарима рекао да он нема овлашћења да преговара са њима и упутио их је на своје надређене у Сарајеву и Загребу. О томе шта је тада делегација рекла Њемцима- свједочи забиљешка официра у Штабу њемачког опуномоћеног генерала за Хрватску припремљена за телефонски разговор са генералштабним мајором Вернером Пфапфенротом (Werner Pfapfenrott). Пфапфенрот, начелник штаба Литерса, је те информације пренио генерал- пуковнику  Александру Леру. У тој забиљешци пише у тачки 4. следеће: ”Они изјављују да се не боре против хрватске државе, и ниуком случају против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови парламентарци не носе совјетске звијезде на капи, већ ознаку “М” која вјероватно треба да значи “Мачек”.

Меморандум и преговори у Сарајеву

Генерал Диполд је затражио од партизанске делегације да у писменој форми наведу тачке о којима ће се преговарати, а које ће он проследити вишој команди. Делегација му официјално предала Меморандум са предлозима. У њему су, осим размјене заробљеника и примирја, навели и двије интересантне тачке. Трећу, за коју су партизански преговарачи тражили од Њемаца да буде у тајности, гдје је писало: “У садашњој ситуацији нема разлога због којег би њемачки Вермахт вршио ратне акције против Народноослободилачке војске Југославије, поготово у свјетлу положаја, непријатеља и интереса обије стране- према томе, било би у интересу обије стране кад би непријатељства престала. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација треба да одреде своје приједлоге који се тичу евентуалне зоне и наведу циљеве економских и других интереса”. У четвртој тачки Меморандума стоји:

“Народноослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељима.“ Послије предаје Меморандума, партизанска делегација је остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанској делегацији није саопштен њемачки одговор, Коча Поповић је одлучио да се врати у своју дивизију и њемачким аутомобилом је превезен до линије фронта између Раме и Јабланице.

Њемци су 14. марта одвели Ђиласа и Велебита у Сарајево на нове преговоре у којима је по налогу Хорстенауа и Кашеа присуствовао и Ханс От (припадник службе Абвер). Њемачка страна је пристала на размјену заробљеника, али је захтијевала да се прије било каквих преговора прекину партизанске активности дуж пруге Београд- Загреб. Са друге стране, партизанска делегација је инсистирала да се то питање веже за признавање партизанима статуса зараћене стране. Разговор се на томе и зауставио.

 Загребачко финале Мартовских преговора

Ђилас је 16. марта у пратњи једног њемачког наредника аутом одвезен у Челебић, а 17. марта су стигли до Борачког језера. Обавијестио је Тита о њемачком захтијеву да се обуставе партизанске акције у Славонији. Тито му је одговорио да не може пристати на тај захтијев док Њемци не прекину непријатељства. Пошто га је Ђилас увјерио да ће Њемци испунити свој дио погодбе о размијени заробљеника, Тито је одлучио да у знак добре воље пусти њемачке заробљенике. Послије тога су услиједили сусрети и преговори у Загребу.

У Загребу, у хотелу Експланада, они су вођени између њемачког опуномоћеног генерала у Хрватској, Глеза фон Хорстенауа и најистакнутијих људи партизанског покрета – Милована Ђиласа, члана  Врховног штаба НОВЈ и Политбироа ЦК КПЈ, и Владимира Велебита. Прво је у Загреб из Сарајева долетио Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић). Велебит је 17. марта имао преговоре са Глезом фон Хорстенауом, а касније и са шефом италијанске војне мисије генералом Ђанкарлом Реом. Дозвољено му је да полуслободно шета Загребом и тада су Њемци открили његов прави идентитет. Послије откривања идентитета Велебиту је било дозвољено да посјети своју породицу. Ђилас је (под псеудонимом Милош Марковић) у њемачкој пратњи преко Коњица дошао у Сарајево, а потом одлетио у Загреб на преговоре. Да су партизани ступили у некакве проговоре са Њемцима био је упознат и Драгољуб Михаиловић, јер су Ђиласа приликом проласка са њемачком делегацијом кроз Коњиц лако препознали. Дедијер је тврдио да су Ђилас и Велебит у предасима између преговора шетали Загребом под заштитом Њемаца, у партизанским униформама.

Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter  R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) гдје је Робертс тврдио следеће: “Партизанска делегација је нагласила  да партизани немају разлога да се боре против њемачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцнијe искрцају у Југослaвији.”

Реакција СССР поводом преговора

Када је Тито обавестио генералног секретара Коминтерне Георги Димитрова о размјени ратних заробљеника с Њемцима, дошло је до драме. Извршни комитет Комунистичке интернационале је 31. марта 1943. упутио Титу телеграм следеће садржине: „Нас иритира околност, што сте ви извршили размјену с њемачким ратним заробљеницима, што сте послали делегацију, која је извршила преговоре с Њемцима, као и чињеница да је њемачки амбасадор у Загребу изразио жељу да се с Вама лично сретне. Шта се то догађа? Народ се налази у једној огорченој борби против окупатора, кад изненада – такви односи између вас и Њемаца. Да ли је то у складу с политиком Њемаца, који желе да изазову међу Југословенима братски раздор како би што лакше разбили народноослободилачку армију? Ја вас молим за објашњење овога питања. Даље: Разумљива је чињеница што незадовољство народа против Енглеза расте. Али, зар не размишљате о томе, да у садашњем тренутку изазивати незадовољство против Енглеза шкоди народноослободилачкој борби, и да мржња против окупатора, у првој линији против Њемаца, мора да се потпирује? Свака врста повезивања с њемачким моћницима може ову толико потребну народну мржњу слабити. Очекујем ваш одговор.“

Тито је истог дана објаснио Москви разлоге преговора са Немцима око размјене заробљеника. У писму је одбацио тврдњу да жели да се сретне са немачким представником у Загребу, рекавши: „Што њемачки представник у Загребу жели да говори са мном, и поред свих свињарија које су написане у њемачким и хрватским новинама о мени – за то нико није крив, и значи да ја не желим с њим да разговарам, чак и не мислим на то“. Историчар Бранко Петрановић ову реакцију Москве овако објашњава: ”Руководство КПЈ у борби за остварење основног циља- преузимања власти- није се устручавало да ризикује сукоб са савезницима. Такав став наишао је и на незадовољство Москве. Совјетском Савезу је у том часу, док је предузимао дипломатске иницијативе за демистификацију Мијхаиловића ради колаборације, ова неусаглашена патризанска иницијатива очигледно наносила штету.”

Реперкусије Мартовских преговора

О Мартовским преговорима су Милован Ђилас и Владимир Велебит говорили у докумeнтарној серији “Југославија у рату 1941- 45”. Милован Ђилас је рекао да је „примирје са Њемцима, договорено у Мартовским преговорима, било само срачунато на једну фазу“. Потом наглашава: “Aли, да су се на Јадран искрцали Енглези и кренули у разоружавање партизана, партизански однос са Њемцима би се претворио у трајнији однос, трајнији однос примирја.” Нема сумње да су ти преговори имали директног утицаја на текуће војне операције на Неретви, а потом и на Сутјесци. На примјер, отворено питање и енигма је- зашто Њемци у операцији Вајс нису прелазили на лијеву обалу Неретве? Владимир Велебит у емисији тврди да Њемци нису жељели да прелазе Наретву и „наруше демаркациону линију Италијанске окупациона зоне, да се не би замјерили Мусолинију„?! Ђилас je оспорио тезу Велебита, и као разлог нeпреласка навео „потребу њемачке војске ка прегруписавању“. Ђилас у емисији негира да је са Њемцима дошло до примирја и обуставе непријатељстава, а уједно наводи да је Тито био изненађен почетком њемачке операције на Сутјесци. Потом потврђује да је разлог Титовог изненађења ипак повезан са Мартовским преговорима. У том духу објашњава: „Њемци су ипак, иако нисмо склопили никакав споразум, заузели један став као да би нас толерисали у нашим намјерама, и као да би евентуално продужили преговоре. Тражили су као услов, претходни, обустављање наших акција на прузи Загреб- Београд, на тој магистрали- на што смо пристали и дали директиву Владимиру Влатку Велeбиту да оде у Славонију. Славонски партизани су сумњали на њега, у почетку.“ На крају, Ђилас каже: „Ја се сјећам, када су дошли први извјештаји да су Њемци продрли у Колашин, Тито је рекао: “Значи, Њемци лажу!”

www.in4s.net/index.php/zagreb-1943-pregovori-djilasa-gleza-fon-horstenaua/

-

Крајишки Срби покренуће тужбу против Хрватске за геноцид у Другом светском рату и етничко чишћење деведесетих година, каже Борислав Микелић, бивши премијер Републике Српске Крајине.

Пресудом Међународног суда у Хагу и одбацивањем тужбе Хрватске и противтижбе Србије, Срби из Крајине, са Козаре и испод Грмеча, нису завршили свој посао, рекао је Микелић за јагодинску телевизију „Палма плус“.

„За други светски рат постоје необориви и кристално јасни докази да је Независна држава Хрватска починила геноцид над Србима“, рекао је Микелић и истакао да је Хравтска у Другом светском рату „побила у логорима 70.000 српске деце“.

Није Јасеновац једини логор где су убијани Срби, било их је 26, истакао је Микелић и потсетио да „кривично дело геноцида никада не застарева“.

„Крајишки Срби ће поред тужбе за геноцид и етничко чишћење, тражити и враћање статуса државотворног и конститутивног народа у Хрватској, које им је одузео ХДЗ Фрање Туђмана“, рекао је Микелић.

„Председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић, истиче да су јој приоритет Хрвати у Босни и Херцеговини, који су у тој држави државотворни и конститутивни народ, иако их је увек било мање него Срба у Хрватској“, рекао је Микелић и оценио да „Срби морају истрајати на утврђивању истине“.

Он је додао да је, по попису из 1981. године у Хрватској живело 531.000 Срба и 440.000 Југословена, а по попису из 1991. године у Хрватској је било 581.000 Срба и 224.000 Југословена.

„Дакле, у Хрватској је 1991. године живело 800.000 Срба или 16 одсто, а данас су сведени на на испод четири одсто. Питање је где је тај народ, где су ти људи отишли и које за то крив“, казао је Микелић.

Држава Хрватска је деведесетих година починила највеће етничко чишћење од Другог светског рата, а оно је почело 1990. године, а не војном и полицијском акцијом „Олуја“.

www.blic.rs/Vesti/Politika/536957/Krajiski-Srbi-ce-tuziti-Hrvatsku