недеља, јануар 21, 2018

Тагови Вести таговане са "„Олуја“"

„Олуја“

-

„Нејт“ је у земљама Централне Америке већ однео 28 живота.

Власти Њу Орлеанса евакуисале су неке грађане уочи налета урагана. Издато је упозорење на ураган, а евакуисани су грађани који живе изван система заштитних бедема.

Савезна држава Луизијана, где се Њу Орлеанс налази, саопштила је да је председник САД Доналд Трамп доделио финансијску помоћ како би се смањиле последице олује.

„Нејт је на нашем прагу или ће бити ускоро“, рекао је градоначелник Њу Орлеанса Мич Ландрију, преноси Ројтерс.

Највећа претња од ове олује није киша, већ јаки ветрови и олујни налети од 1,8 до 2,7 метара, рекао је градоначелник.

„Прошли смо ово много пута. Нема места паници“, рекао је Ландрију.

Тропска олуја „Нејт“ однела је најмање 28 живота у Централној Америци, док је хиљаде људи расељено због обилних падавина, током којих је изваљивано и дрвеће, а путеви су претворени у реке, саопштили су данас званичници.

Највише жртава било је у Никарагви, где је 13 особа погинуло, а седам се води као нестало према наводима потпредседнице те државе Росарио Муриљо.

Она додаје да је око 800 особа евакуисано, а 600 домова поплављено, док је 14 заједница изоловано због кише која већ данима непрестано пада, преноси АФП.

Званичници Костарике саопштили су да је 10 особа изгубило живот у клизиштима и због падајућег дрвећа, укључујући и трогодишњу девојчицу и два никарагванска фармера.

Више од 30 особа се води као нестало.

Костарика је прогласила ванредно стање, а више од 5.000 људи се налази у склоништима након што су били приморани да напусте своје домове. Издато је и упозорење за могуће залутале крокодиле.

Неке платформе за вађење нафте и гаса у Мексичком заливу су такође евакуисане пред налетом олује.

ТРАМП ПРОГЛАСИО ДЕЛИМИЧНО ВАНРЕДНО СТАЊЕ ЗБОГ НЕЈТА

Председник САД Доналд Трамп одобрио је проглашење ванредне ситуације за велики део Луизијане и наредио државним службама да пруже помоћ тој савезној држави јер се ураган Нејт приближава централном Мексичком заливу.

Председник је одобрио Агенцији за ванредне ситуације и департману за унутрашњу безбедност да управљају свим напорима у случају несреће, наводи се у саопштењу Беле куће које је објављено у суботу ујутру, преноси АП.

У саопштењу се такође наводи да је тај потез начињен ради бржег пружања помоћи, спасавања живота и заштите имовине и јавне сигурности у региону.

www.novosti.rs

 

-
Тимур Блохин, Сандра Черин
 

Украјини се допада оно што су Хрвати учинили на територији Републике Српске Крајине, уз подршку НАТО-а. Али искуства из 1995. неће се поновити. Поломиће зубе о армију Луганске и Доњецке Народне Републике.

Судећи према изјавама украјинских званичника, власти у Кијеву по свој прилици планирају да у Донбасу ускоро примене хрватски рецепт војне акције „Олуја“. Наиме, заменик министра за привремено окупиране територије Украјине Јуриј Гримчак изјавио је да ће Русија следеће године напустити Донбас, а последња битка за југоисток Украјине, како је рекао, водиће се већ у новембру.

Руски аналитичар Александар Дудчак за Спутњик каже да не искључује могућност да је изјава Гримчака заправо најава неке „нове ’Олује‘“.

„Украјински званичници су одавно почели да причају о понављању искуства из Хрватске, то је њихов сан. Допада им се оно што су Хрвати учинили на територији Републике Српске Крајине, уз одобрење и подршку НАТО-а. Али искуства из 1995. се неће поновити. Армије Луганске и Доњецке Народне Републике су веома јаке. Уколико украјински политичари желе да жртвују још неколико хиљада сопствених грађана, они ће се одлучити за нову ’Олују‘, али она неће бити успешна“, напомиње Дудчак.

Сличног става је и политички аналитичар Александар Павић, који за Спутњик каже да власти у Кијеву сањају о рецепту „Олује“ и да то није ништа ново.

„Треба подсетити да су им хрватске власти понудиле помоћ у искуствима са њиховим становништвом српске националности, односно, како су сами рекли, искуствима са ’повратком својих територија‘, што је било етничко чишћење српског становништва у Хрватској. Дакле, Украјина и Хрватска јавно су размениле мишљења о томе, Хрватска је то великодушно нудила, а Украјина је врло отворена према том сценарију. Међутим, ситуација уопште није иста јер, за почетак, Украјина наспрам себе има једну нуклеарну силу, а ни Донбас није Србија из деведесетих која је била у апсолутној изолацији, сама против целог света. Чак ни онда Хрватска никада не би окупирала већински српске територије без огромне помоћи НАТО-а, а ако би се Алијанса отворено умешала у ситуацију у Украјини, то би већ био почетак великог европског рата“, напомиње Павић.

Како каже, кијевски властодршци ово говоре како би себи мало подигли рејтинг, јер је њихова друштвено-политичко-економска ситуација катастрофална, и то је једини начин да скрену пажњу са катастрофе у коју су увели своју земљу откако су учествовали у нелегалном пучу на Мајдану 2014. године.

Александар Дудчак каже да Русија сигурно неће напустити Донбас 2018. године, из простог разлога што руских снага на тим територијама нити има, нити их је икада било.

„Изјава Гримчака је у складу са званичном реториком Кијева после државног удара 2014. године. У украјинским медијима се у сваком коментару о операцији у Донбасу помиње ’руска терористичка војска‘. Ако је веровати њиховим наводима, у Донбасу је погинуло више руских јединица него у Стаљинграду 1942. и 1943. године. Што се тиче прогнозе поводом 2018. године, украјински званичници одавно не сносе никакву одговорност за изговорене речи, нико не проверава у архивама шта су они изјављивали пре неколико месеци, и зато слободно кажу све што им падне на памет“, оцењује Дудчак.

И Александар Павић напомиње да Русија није у Украјини, те да су изјаве кијевских званичника једна врста провокације.

„Украјински неонацисти и њихови сарадници рачунају на неку помоћ из Америке у смислу да се Конгрес можда спрема да одобри нову испоруку противтенковског оружја Украјини. Можда се надају да ће им то некако помоћи, уз све више војних вежби које се организују између НАТО-а и Украјине, што јавно, што полујавно и тајно. То су опет врло залудне наде, и пре ће бити да ако Кијев покуша да отворено, силом реинтегрише Донбас, да ће поломити зубе о тамошњу војску, па Русија не би морала чак ни да прискочи у помоћ. Наравно, Русија свакако не би могла да седи скрштених руку ако би видела да народ Донбаса чека иста судбина као српско становништво у Хрватској“, категоричан је Павић.

Како каже, Украјина се користи као инструмент НАТО-а и америчке „дубоке државе“ како би се и даље одржавале вештачке тензије са Русијом и спречило да се ситуација у Европи стабилизује први пут од краја Хладног рата.

Русија је у више наврата одбацивала тврдње да је умешана у конфликт на југоистоку Украјине, и уједно апеловала на Запад да утиче на Кијев како би биле имплементиране све тачке Минског споразума, подсећа Дудчак и додаје да се стиче утисак да се од Москве тражи немогуће — да утиче на догађаје на простору које ни по ком основу нису у руској надлежности.

„Кијев вероватно рачуна да ће 2018. године преузети контролу над границом између донбаских република и Русије, али то изгледа нереално. Чак је и украјински председник Порошенко после сусрета са Трампом рекао да Мински споразум нема алтернативу, а у њему јасно пише — контрола ће бити успостављена након што буде прекинута ватра, након повлачења украјинске војске и пошто у Донбасу буду одржани избори. Све то Украјина мора да имплементира, и није јасно шта Русија треба да уради тим поводом. Москва свакако не може да заустави украјинске оружане снаге које редовно крше примирје у Донбасу“, каже Дудчак за Спутњик.

rs.sputniknews.com/analize/201708101112240939-donbas-oluja11/

-

Владимир Фролов

Понет отвореном америчком подршком,слављенички расположен, хрватски премијер је у интервјуу за загребачки „Jutarnji list“ забринуто истакао да Хрвати у Србији морају имати свог посланика, да се чује и њихов глас у скупштини.

Пленковић истиче да Хрвати морају имати право на образовање и културу, мислећи ваљда на слободу „изучавања величанствене војне победе у ОLUJI“!

Забринути хрватски премијер превиђа, да Срби у Хрватској немогу ни умрлице да штампају својим писмом ћирилицом, макар да са овог света оду као Срби у Хрватској!

Разне тете „деконтаминерке“ ипак још нису дигле глас за заштиту „угрожених Хрвата“, али у завичајним клубовима Хрвата који су деведесетих година прошлог века у организацији RKC отишли на боља српска имања у Западној Славонији, и загребачким приградским насељима, питање Срема и Бачке свако мало се нагласи!

Буду ли београдски еуроунијати сусретљиво испуњавали сваку хрватску жељу, ни мало -с- од Србије, остати неће!

-
Провокације хрватског државног врха поводом годишњице погрома Срба, Пленковић тврди да је та акција спречила да се у Бихаћу догоди масовни злочин. Грабар Китаровићева акцију назвала „блиставом војном победом“

 

 

 Фото / Танјуг / Olivier Matthys

          Фото / Танјуг / Olivier Matthys

БЛИСТАВА војна победа, ослобађање хрватске територије, спречавање нове Сребренице у БиХ и коначно сламање сна о великој Србији – ређале су се током данашњег дана провокације званичника из Загреба о „дометима“ злочиначке акција „Олуја“, током које је протерано 250.000 Срба.

 Серију изјава започела је председница Колинда Грабар Китаровић, која је хрватским грађанима честитала Дан победе и Дан хрватских бранитеља, наводећи да је 5. август 1995. године један од најважнијих дана у хрватској историји:

– Тада смо под вођством нашег првог председника Фрање Туђмана блиставом војном победом окрунили своју вишевековну борбу за националну слободу и државну независност, потврдили свој међународни положај и осигурали демократски развој нашем друштву – навела је Китаровићева.

У провокацијама се није штедео ни премијер Андреј Пленковић, који је заједно с председником Сабора Горданом Јандроковићем, положио венце на загребачком гробљу Мирогоју:

– Одајемо почаст онима који су свој живот и здравље дали у одбрани од великосрпског режима Слободана Милошевића. У то време је државничка мудрост и одважност председника Туђмана допринела не само ослобађању већине окупираних територија Хрватске, већ је значила и стратешки преокрет односа у БиХ, спречавање нове Сребренице у Бихаћу, а захваљујући „Олуји“ дошло је до постизања Дејтонског и Париског споразума – рекао је Пленковић, а Јандроковић се надовезао речима да је овом акцијом „сломљен сан о ‘великој Србији'“.

Нешто умеренији курс у наступима заузео је градоначелник Книна Марко Јелић, који је рекао да не види разлог зашто се не би поклонио српским жртвама и да се нада да ће се Срби вратити јер је, како каже, Книн њихова домовина и дедовина.

          * Фото: Марио Стрмотић

Истовремено, хрватска организација „Документа – Центар за суочавање с прошлошћу“ поднела је данас кривичну пријаву Државном тужилаштву за злочине почињене код Книна током акције „Олуја“.

Влада у Загребу одржала је данас седницу у Книну, на којој је усвојила предлог новог закона о бранитељима. За данас су планирани аеромитинг и концерти „Прљвог казалишта“ у Книну и Марка Перковића Томпсона у Слуњу.

СТЕФАНОВИЋ: УБИЈАЛИ ИЗ ПРЕДОСТРОЖНОСТИ?

ИЗЈАВУ Пленковића да се „Олуја“ догодила како би се спречиле неке нове Сребренице, члан Председништва СНС Небојша Стефановић оценио је као – скандалозну:

– Питам Пленковића да ли то значи да су деца и старци, који су побијени током „Олује“, убијени због нечијих претпоставки и из предострожности? За не поверовати је да било ко, а посебно премијер једне државе која је чланица ЕУ, изговори било шта слично у 21. веку – рекао је Стефановић, и позвао представнике власти у Хрватској да се јасно одреде према злочинима који су почињени, а не да славе оно што је српска несрећа.


ВЕЉКО ОДАЛОВИЋ: ПРАВДА МОРА ДА ПОБЕДИ

ХРВАТСКО друштво мора да се суочи са злочином почињеним у војно-полицијској акцији „Олуја“, јер тек када се то догоди биће наде да многа питања буду решена на цивилизацијски начин.

То што нема правде, говори какав је однос не само хрватског друштва према злочинима, него и међународне заједнице, која је ослободила генерала Готовину. Некажњавање свирепих злочина не сме да се догоди због односа двеју земаља, али и хрватског друштва.

 

ДАЧИЋ: ПОВАМПИРУЈУ АНТИСРПСКУ ХИСТЕРИЈУ

О КАКВОЈ великосрпској политици говори хрватски премијер Пленковић, кад је Хрватска протерала више од 250.000 и убила више хиљада својих грађана? Српски народ је био конститутиван, а данас их има мање од пет одсто – изјавио је шеф српске дипломатије Ивица Дачић.

Према његовим речима, посебно је лицемерно тврдити да су тиме спречили нову Сребреницу:

– То значи да су унапред убијали своје грађане, Србе из Хрватске. Безобзирно је да такве поруке долазе од хрватског режима који се није дистанцирао од геноцидне усташке, фашистичке власти из Другог светског рата.


ВЛАДИМИР ЦУЦИЋ: ВЕЛИКА ЈЕ НЕПРАВДА

ВЕЛИКА је неправда коју је Хрватска урадила према својим држављанима, којима је једини грех био што се не зову Иван, него Јован. Од 330.000 избеглих из Хрватске током рата 1991-1995. године, око 125.000 људи се вратило у ту земљу, али је за многе од њих повратак био неодржив и фиктиван.

Повратиници у Хрватској највише проблема имају због неисплаћених пензија, али и због нерешеног статуса имовине, докумената. Проблеми су и боравиште и пребавилаште.

 

ДСС: ЗБРИСАН ЦЕО ЈЕДАН НАРОД

СРБИ и Србија не смеју заборавити на жртве „Олује“. Увод у страшни злочин је, неколико дана раније, на Брионима, направио Фрањо Туђман, рекавши да у војној операцији, уз наклоност САД, Срби у Хрватској морају да нестану. Тада је збрисан један народ, уништени су његови трагови и сравњена су са земљом сведочанства, попут оних у Глини и Јасеновцу, о геноциду који су Срби у Хрватској преживели.

ДЈБ: БЕЗ ИЗГОВОРА ЗА ЗЛОЧИНЦЕ

СВЕ државе региона треба да одустану од релативизације сопствених злочина и проналажења изговора за њих, јер негирање злочина је његово понављање, а прослава злочина поништавање свега цивилизацијског у једном друштву. Држава која је своје грађане друге националности протерала са своје територије, убијала цивиле, старце, жене и децу, не може тај злочиначки акт правдати никаквим ратним циљевима, јер се такви злочини у цивилизованом свету не могу ничим оправдати.

www.novosti.rs

У „војно-стручној јавности“ у хрватским и већини светских медија о операцији „Олуја“ се говори као о легалној и легитимној „војно-редарственој операцији“ у којој су Хрватска војска (ХВ) и полиција од 4. до 9. августа 1995. године „ослободиле окупирана подручја Републике Хрватске (РХ) под надзором побуњених Срба, на којима је била успостављена парадржава Република Српска Крајина“. Тако званично говоре и сматрају и државне институције, и већина грађана у Хрватској. „Олуја“ је за све њих била велика, неки кажу највећа, а неки чак истичу величанствена и кључна операција ХВ и полиције којом су „окупирана подручја, осим источне Славоније, враћена у хрватски уставно-правни поредак“. Већа и од операције Бљесак, која је, као што знамо, резултирала прогоном и покољем српског народа у Западној Славонији, у мају исте године.

Очито да је „Олуја“ „величанствена операција“, јер је послужила као средство да се коначно реши српско питање у РХ. Чак неки кажу (наводно министар одбране САД, Џејмс Матис) да се ова операција изучава и на војним академијама у САД. Може се изучавати само као пример како оружаном силом протерати један народ, своје грађане, којима су предходно одузета сва права. Пуно је примера савремених ратова у које су умешане и САД у којима прво страдају цивили ,народ бива прогнан, како би се лакше остварили ратни циљеви.

„Величанственост успеха ХВ“ у „Олуји“, огледа се у томе што се претходно избацивање Срба из Устава РХ окончало њиховим физичким елиминисањем и избацивањем са територија РХ, а онда су „окупиране територије“ враћене у „хрватски уставно-правни поредак“. Дакле, операцијом „Олуја“ РХ и ХВ враћају „окупиране територије“ под своју контролу, али само територије. Њима и није био циљ да се српско становништво врати у хрватски уставно-правни поредак, јер је оно из тога поретка много раније било избачено. Није био циљ да се српско становништво, српски народ, који је био проглашен за „окупатора“ и „агресора“ на властитим историјским територијама, као такав сматра активним субјектом који би на било који начин партиципирао у хрватском уставно-правном поретку.

У РХ постоје једнодушне, можемо рећи унисоне оцене карактера операције „Олуја“. Према тим оценама, она је била: „посве легитимна војна операција“ коју је припремила и извела РХ и њена војска и полиција; са становишта међународног хуманитарног права посматра се као „чиста операција“ у којој су „поштоване све норме међународног ратног права и Женевске конвенције“; циљ дејства ХВ „нису били српски цивили, српска насеља, привредни објекти и приватна имовина“; сва материјална разарања и људске жртве у тој операцији сматрају се „колатералном штетом“ и последица су „војне потребе“.

Међутим, мноштво је чињеница, доказа различите врсте, од писаних материјала, аудио снимака (брионски транскрипти), видео записа, ратних војних докумената који јасно показују праву намеру и циљеве РХ спрам српског народа на „окупираним територијама“. Чак ни првостепено – расправно веће Хашког трибунала (ХТ), које је судило хрватским генералима Готовини и Маркачу није могло да затвори очи пред увтрђеним доказима који су неумољиви када је реч о операцији „Олуја“, па је у пресуди закључило: „Олуја“ је била удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској“. ХТ нам, пак, не треба бити посебна референца када је реч о овим стварима, јер је жалбено веће, услед политичких притисака, преиначило првостепену пресуду и ослободило оптужене. Међутим један судија, од двојице који су прегласани у жалбеном већу, је казао: „Оваква жалбена пресуда представља изругивање правди и жртвама“. Чињенице су толико очигледне да нам нису потребна никаква посредна закључивања о догађајима у операцији „Олуја“.

Међутим, ми данас живимо у времену када нам историја не говори и не објашњава како је нешто у прошлости било, него нам помаже да лакше живимо у свету какв јесте.

Операција „Олуја“ има и своју предисторију, она је повезана и са речима које је председник РХ Фрањо Туђман много раније изговорио у Загребу, када је на једном митингу изјавио да „рата не би било да га није хтела Хрватска“. Дакле рат је хтела новопроглашена хрватска држава, која је касније у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ остварила „повијесне тежње хрватског народа“ – „стварање етнички чисте хрватске државе“. Управо поменуте речи и наведене тежње своју коначну реализацију доживљавају у операцији „Олуја“.

Након што је Хрватска повела рат против Срба, који је „желела“, Срби у РХ су нашли заштиту и помоћ ЈНА, која их је, извршавајући своју уставну улогу, бранила од напада паравојних хрватских формација, али свакако не до краја и не у потпуности. Били су одбрањени да одмах почетком деведесетих година прошлог века не буду прогнани и уморени према старим формулама решавања српског питања у Хрватској. Срби у Хрватској, као некада конститутиван народ у Социјалистичкој РХ, после избацивања из устава новопроглашене РХ и изложености оружаним нападима, успели су да се политички и војно организују, да прогласе аутономију, а затим и властиту републику – Републику Српску Крајину (РСК). Новоуспостављене институције српског народа у РСК биле су гарант његовог опстанка. Срби у РСК успешно су одолевали свим насртајима и врло агресивним политичким и војним ударима, како из света, тако и од стране РХ. Доласком мировних снага УН – „Плавих шлемова“ у РХ и РСК, српском народу је гарантована каква-таква безбедност.

Успоставом прекида непријатељстава и живот у зонама под заштитом УН утицали су на: стање политичких прилика у РСК; стање односа унутар политичког руководства; стање у војсци, посебно на њену борбену готовост (како се то данас каже, на њене оперативне способности). Временом РСК постаје све мање стабилна на унутрашњем плану и све више изложена спољним и међународним притисцима, борбена моћ војске слаби, институције државе постају мање функционалне итд.

Супротно од тога, руководство РХ чини све да се држава институционално ојача, снажи своју међународну позицију, фингира учешће у мировним преговорима и чека повољну прилику да зада коначан ударац РСК, а који започиње операцијом „Бљесак“ (напад на Западну Славонију, погром и прогон српског народа из Западне Славоније) а завршава се операцијом „Олуја“.

Након тих операција и нестанка РСК у њеном изворном облику, Срби из РСК и њихово политичко и војно руководство углавном се баве анализама пропасти РСК. Те расправе су углавном лишене аргумената, рационалних расуђивања и закључивања, оптерећене су субјективношћу, лажним аргументима, међусобним клеветама и нападима и осудама државног и политичког руководства Србије, које је сматрано као главни кривац за пропаст РСК.

Међутим, у каквој клопци су били Срби у РСК и сама РСК, па и Србија и српски народ у целини у том периоду? Србија, која је била под санкцијама и у међународној блокади, ипак је користила сва расположива средства и дозвољене облике економске, хуманитарне, политичке па и војне помоћи РСК, како би се српски народ заштитио и спасио од прогона од стране РХ. Србија која је тада располагала са скромним капацитетима и способностима тешко је успевала да у целости заштити српски народ у РСК. Руководство Србије је форсирало преговоре за коначно мировно решење српског питања у РХ, настојећи одобровољити кључне међународне чиниоце да убеде РХ да пристане на коначно политичко решење.

Мноштво решења и планова који су нуђени, који углавном нису били прихваћени, довели су до „Плана З-4“, који је припремила група Загреб 4, позната као мини-контакт група (САД, Русија и ЕУ, преко Француске и Немачке). Туђман је прихватио план као основу за преговоре, јер му је било потребно време, али га није прихватао никако као коначно решење, јер је тај план у многим елементима нудио Србима у РХ високу аутономију са елементима државности. Руководство РСК у старту није прихватало план, неко каже ради властитих процена, а неко каже по наговору „Београда“.

Укупне геополитичке прилике у свету нису нудиле и омогућавале оптимистичка решења српског питања у РХ, као и у БиХ. Српски максималистички захтеви нису могли бити реализовани. Целину српског питања могао је једино да узме у обзир „Београд“, јер је морао учествовати у решавању судбине Срба у РХ, а такође и у БиХ, иако је РС, за разлику од РСК била знатно снажнија и стабилнија у сваком погледу, али то није значило да су потребе за коначним мировним решењем у БиХ биле мање него исте потребе у РХ и РСК. „Београд“ је такође морао да се бори и да решава судбину и будућност српског народа у Србији, свих грађана Србије и саме државе Србије. Све су ово била тешко одвојива питања. С друге стране, политички лидери у РСК и РС су углавном истицали проблеме и потребе народа и грађана у РСК и РС, мање обраћајући пажњу на српско питање у целини.

Шта је за РХ и Туђмана значило постојање и опстанак РСК? РСК за руководство РХ је била парадржава, одметничка власт, окупаторски и узурпаторски облик организовања грађана. У територијалном и географском смислу РСК је цепала стратешке зоне у РХ, потпуно слабила геополитички положај РХ, онемогућавала територијално јединство и повезаност стратешки важних територија, одвајала је приморску Хрватску од континенталне Хрватске, цепала Далмацију и залеђе и онемогућавала комуникацијску и путну повезаност Загреба и Сплита, као и комотну повезаност Загреба, Карловца и Ријеке. Међутим када је реч о самим Србима у РХ, РСК је њима омогућавала и гарантовала живот на свом простору, и онемогућавала прогон српског становништва и „ослобађање Хрватске од Срба“.

Сама помисао Хрвата и њиховог руководства да би РСК могла остати и опстати у својој уставној и законодавној форми изазивала је језу и неспокојство. Уколико би РСК остала као држава, па макар и у окрњеном капацитету, Хрватска би за Хрвате била такође „немогућа држава“, јер без територијалне везе и целокупности Хрватског територија који је по Уставу РХ представљао територију РХ, не би имала неопходне природне, привредне и економске ресурсе да функционише као успешна привреда и ефикасна држава. РХ без постојеће путне везе (аутоцесте) Загреб – Сплит за Хрвате не би била „повијесна“ држава Хрвата.

Аутономија коју би Срби у РХ добили према „Плану З-4“, на први поглед нудила је Србима државу у држави. РСК би имала право на председника, парламент, владу и судове, заставу, грб, соспствени новац, полицију, царину, ХВ би могла да уђе у Крајину само уз одобрење и на позив председника Крајине итд. Међутим, тај план је садржавао и одређене слабе тачке за Србе, јер се односио на 11 општина, на два аутономна котара, које је још раније 1992. године уставним законом установила РХ, којима би се само фингирала равноправност Срба. Питање Источне Славоније, Барање и Западног Срема било би решено кроз прелазни период од две година, а потом би оне биле враћене под хрватску власт, што је и учињено „Ердутским споразумом“. И оваква врста аутономије Срба у РХ и овакав „План З -4“ за Туђмана су били јерес.

Руководство РСК је имало подозрење према „Плану З-4“ из разумљивих разлога, али посматрано са дуге временске дистанце, свако решење по Србе у РХ од постојећег, било би боље (јер их данас у РХ има у занемарљивом броју). Неки људи у руководству РСК су били на становиштву да је РСК, као држава српског народа, који је некада био уставотворан и државотворан народ у Хрватској, једино прихватљиво решење, ни мање ни више од тога. Привлачност „Плана -4“ је маскирала практичне опасности његовог спровођења. Да ли би било могуће након толико оружаних сукоба, страдања и почињених злочина остварити миран прелазни период формирања аутономије Срба у РХ према „Плану З-4“ и њихов опстанак, без властите војне силе и снажних гаранција великих сила?

У другој половини 1995. године, све међународне и геополитичке околности су ишле на руку Хрватској и њеном руководству, а на штету Србије и српског народа у целини. РХ је дочекала повољан тренутак за решавања својих „унутрашњих питања“ и „уставно-правног статуса дела окупираних територија“. РХ је устројила и увежбала респектабилну оружану силу, подпомогнуту стручно и логистички од најачих земаља запада, посебно НАТО и САД. Руководство РХ је добило „зелено светло“ да своја „унутрашња питања“ може решавати свим средствима, али у ограниченом времену, које би се могло и „продужити“, уколико баш буде било потребно. Моћне западне земље су РХ као међународно признатој држави дале одрешене руке и подржале „право“ хрватске државе да успостави суверенитет на целој својој територији.

Ради реализације својих планова РХ и њено руководство фингирају догађаје, или како то Фрањо Туђман каже, „траже излику“ за војно ангажовање ХВ на простору Бихаћа у Западној Босни и опкољавање Книна, како би се спречила наводна српска офанзива ВРС заједно са Војском РСК на Бихаћ и делове РХ, и да би се „спречило понављање злочина попут оних у Сребреници“. Истовремено Туђман је послао делегацију на преговоре у Женеву о „Плану З-4“, без икакаве намере да се преговара о било чему, него како је сам на Брионима рекао: „да прикријемо ово, а не да тамо разговарам“ (мисли се на „Олују“, прим. аутора).

Почетком августа 1995. године РХ је окончала све припреме за почетак операције „Олуја“. Наговештај свега онога што се дешавало Србима током „Олује“ биле су речи Фрање Туђмана, изговорене на састанку државног и војног врха РХ на Брионима, који је одржан 31. јула 1995. године са почетком у 10.50. Наиме Туђман је тада, између осталог, рекао: „Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“ Ове Туђманове речи подкрепљују хрватски официри тврдњама „да Книн већ држе под спремним топовским и ракетним ударима, који могу брзо бити реализовани“, и да „видимо Книн са својих положаја, као што се види Загреб са Сљемена“. Планови дејства ХВ обухватају и територију БиХ, укључивање тзв. Армије БиХ и ХВО, ради коначног пораза српске војске и српског народа у РХ и у БиХ.

Мање-више је познато како је операција „Олуја“ текла и које су њене последице (око 2000 мртвих цивила, стотине погинулих војника, на хиљаде уништених стамбених и привредних објеката на страни Срба, протерано и етнички очишћено преко 200 000 Срба – становника РСК итд.) Међутим мање се зна како је тако брзо поражена Војска РСК и зашто није било адекватне војне помоћи од стране РС и Србије. О овим питањима и данас се Срби међусобно жестоко споре.

Војска РСК је била малобројна, али солидно технички опремљена али борбено неприпремљена и неувежбана јер је дуготрајно примирје умртвило и фронтове и јединице; војска слабог борбеног морала; развучена на широком фронту и кордонски распоређена, без снага у дубини територије; стање у друштву које се испољавало кроз велико социјално незадовољство, неефикасност државних институција, политичка спорења и размимоилажења унутар крајишког руководства, те размимоилажење са руководством Србије; профитерство и дезертерство су снажно слабили морал војске и њену борбену готовост.

Напад ХВ уз снажну и фуриозну артиљеријску, ракетну и авио-подршку уз пропагандно деловање (бацање летака у којима се говори о расулу у српском народу и успесима ХВ, „тобожње позивање на гарантовање грађанских права“, како је то рекао сам Туђман, а „дејствовати по насељеним местима по цивилном становништву и принудити га на прогон“), све је то још више деморалисало ионако слабу Војску РСК. Војска РСК као народна, радничка и сељачка војска дубоко је била територијално и локално укорењена, брзо се распадала после првих покрета колона цивила, после губитка контакта са својим породицама, па су се војне јединице сливале у избегличке колоне. Многи војници који су изгубили своје домаћинство, своје имање, који су изгубили контакт са својом породицом постали су неупотребљиви за борбу. Мала и слабо обучена Војска РСК без иједног савезника и било какве војне помоћи, није имала никакве шансе у судару са пет и више пута бројнијим непријатељем, подржаним од мноштва и војних и политичких савезника.

Руководство Србије је рачунало да Војска РСК може бар десетак дана да пружи отпор ХВ. Међутим то се није десило. Војска Србије односно СРЈ, није била у могућности да у врло кратком року изврши све неопходне припреме и радње и да своје јединице стави у борбени погон. Након пада РСК и прогона становништва накнадно ангажовање Војске СРЈ не би дало резултата.

ВРС је била такође изнурена дуготрајним борбама, материјално исцрпљена, бројчано ослабљена са низом слабости које су биле присутне и у Војсци РСК, и као таква није могла благовремено прискочити у помоћ РСК. Истини за вољу уз више жеље, елана и мотива неке мање јединице ВРС су могле дејствовати и бар донекле ублажити патње народа и Војске РСК, међутим ни то се није десило. Након пада РСК и ВРС се нашла у тешкој ситуацији, претила је велика опасност западним деловима РС. Истина је да се ВРС снажно супроставила уадарима ХВ, АБиХ и ХВО и спречила дубље продоре.

По речима Слободана Милошевића тадашњег председника Србије, које ми је лично саопштио (мисли се аутору овога текста, прим. аутора) током нашег боравка у Притворској јединици ХТ, значајну улогу у заустављању офанзиве ХВ на РС имао је он (Милошевић), лично наговоривши Ричарда Холбрука, изасланика америчког председника Била Клинтона, да позове Туђмана и да му пренесе да је наводно лично Клинтон наредио заустављање офанзиве, што је Холбрук и учинио. Међутим, није посве јасно да ли је офанзива ХВ заустављањна на овај начин или је сломљена одсудном одбраном ВРС. Мислим да је ово друго значајније, јер је и ХВ посустала, терен је „гутао“ јединице, слабила је нападна моћ, а одбрана ВРС је била све жилавија.

Српски народ и његова војска у РХ и РС доживели су ситуацију да буду нападани и тучени не као целина, него по деловима (што је важан принцип још од Наполеонових ратова, прим. аутора.); није пружен јединствен отпор, отпор свих здружених снага. Велико је питање да ли је то и било могуће. Након рата у РХ и БиХ српска војска, односно Војска СРЈ, боље речено Војска Србије бива нападнута и тучена од стране НАТО пакта, док остатак српских снага посматра шта се дешава.

Огромне патње српског народа РСК временом бивају заборављене. Та трагедија постаје лична трагедија појединаца и њихових породица. Међутим, те страдалне догађаје треба посматрати и третирати као национално страдалништво, као историјско народно искуство из кога треба извући велике поуке. У политичкој и геополитичкој арени у којој се сукобљавају различити интереси и у којој је присутно мноштво супростављених интереса више нација и држава, војних и политичких блокова и савеза, у којој се налази и српски народ, морамо бити потпуно свесни мреже у коју смо уплетени и да не постоје праволинијска решења властитих проблема.

Ако са ове временске дистанце посматрамо нуђена решења српског питања у РХ и БиХ, па и на КиМ, онда нам се учини да су многа решења која су одбијена са наше стране била боља, него ова која имамо данас. То се само чини тако. Ево, на пример, „План З-4“, који је наводно био дарежљив према Србима, а који су на крају Срби и прихватили, мада је за то је већ било касно и за другу страну небитно, од стране Хрватске никада не би био прихваћен нити спроведен. Видимо да и данас након више од 20 година од рата Срби у РХ не могу да остваре своја основна грађанска и национална права, када их у РХ има на нивоу „статистичке грешке“. Како су то онда могли остварити 1995. године, макар и по понуђеном „Плану З -4“?

Срби из Хрватске су били највећи наши национални страдалници током ратова деведесетих година. Решавање српског питања у РХ на начин на који је решено, етничким чишћењем, као да су многи дочекали са олакшањем, јер су се неки процеси привели крају. Мало је било ситуација и прилика за Србе да се понашају и по тако лошем принципу „узми или остави“, више је било ситуација у којима су Срби принуђавани да све оставе, и да ништа не узму.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

-

Владимир Фролов

NVO Inicijativa mladih za ljudska prava – Hrvatska, уочи годишњице прославе антифашистичког устанка у Србу 1941.године, покренула је акцију прикупљања потписа за извињење жртвама и породицама жртава хрватске VRA „OLUJA“ из августа 1995.године.

Пo изјави Николе Пухарића, координатора програма помирења, коју је дао за FRE (Radio Slobodna Evropa), циљ кампање је убедити хрватску владу да се извини жртвама кршења људских права и жртвама ратних злочина, почињених током „OLUJE“.

Видљиво је да Inicijativa mladih za ljudska prava – Hrvatska, свесно прескаче суштину проблема, јер не позива хрватску владу да омогући повратак прогнаних, и надокнади почињену материјалну штету прогнаним Србима, што би показало искреност намере!

Прошле године, успела је Inicijativa у својој кампањи да прикупи свих 320 потписа подршке, што је разумљиво у средини која отворено велича усташке тековине, а део је наводне антифашистичке ЕU! За очекивати је да Inicijativa сада упути позив државним органима Србије, да појачају суђења за ратне злочине у циљу „помирења у региону“, као део опште европске кампање за промену свести непослушних Срба!

-

Добила сам информацију да ФБИ посећује и испитује руске држављане у САД, написала је на свом „Фејсбук“ профилу портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова.

Захарова је навела да су руски држављани које је обишао ФБИ – у шоку, јер су их испитивали о Руској Федерацији.

Пост Марије Захарове на Фејсбуку

Пост Марије Захарове на Фејсбуку

Портпаролка руског Министарства спољних послова истакла је да се „спрема огромна политичка олуја“.

„Од познаника који живи у САД сазнала сам да их је посетио ФБИ, као и њихове рођаке. ФБИ их је испитивао о Русији. Људи су у шоку. То неће остати на томе. Мислим да се спрема огромна политичка олуја“, написала је Захарова на Фејсбуку.

 

www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2810730/zaharova-sprema-se-oluja-fbi-ispituje-ruse-u-sad.html

-

У листу „Политика“ од 13. јула 2017. године објављен је чланак „Матис хвали хрватску „Олују“, и каже да је изменила ток историје. Џејмс Матис министар одбране САД и шеф Пентагона, изнио је ову тврдњу по речима свог колеге министра одбране Републике Хрватске Дамира Крстичевића приликом његове посете Вашингтону. Крстичевић тврди да је шеф Пентагона похвалио операцију „Олуја“ рекавши да је она „изменила ток историје и данас се о њој учи у америчким војним школама као о примеру добро припремљене и извршене војне операције“.

За све упућене у грађански рат који је од 1991. до 1995. године вођен у Хрватској, од самог почетка је јасно коју ратујућу страну је заступала и протежирала Америка. Од напада НАТО авијације на аеродром Удбина у Лици и положаје ПВО система РСК, иако им је требало бити познато да је то била заштићена зона Уједињених народа. У овоме посебну улогу имала је америчка војна компанија Milirary Resorces  Incorporated (МПРИ).

Активности ове компаније посебно су дошле до изражаја након потписивања уговора у септембру 1994. измађу хрватског министра одбране Гојка Шушка и пензионисаног генерала и заменика председника МПРИ Карла Вуона у хрватској амбасади у Вашингтону. Ова организација није ништа друго него продужена рука Пентагона у оним подручјима где није допуштена интервенција државе јер би то било супротно Резолуцији СБ бр 713 којом би се санкционисала свака врста војне помоћи зараћеним странама. Пентагон се крио иза ове Резолуције и преко МПРИ интензивираo своје присуство у Хрватској и БиХ.  МПРИ долази у Хрватску у новембру 1994. на челу са пензионисаним генералом Карлом Вуоном  који је одговоран за развој нове америчке доктрине „Ваздух – земља битка 2000“, која је већ била употребљена у операцији „Пуситњска олуја“ у Ираку. Генерал Вуон интензивира обуку хрватске војске (генерала Готовине и Чермака)  и одржава завршни семинар непосредно пред операцију „Олуја“ на Брионима јула 1995. године.

Значи, сама похвала америчког министра одбране Матиса акције „Олуја“ представља признање да су ту операцију планирали и организовали амерички генерали који су радили по упутствима Пентагона. Ова изјава јасно потврђује раније изнете ставове Крајишника да су изa ове војне акције од самог почетка стајале САД. Хрватски министар одбране Крстичевић не би требао да се кити туђим перјем о бриљантно изведеној војној операцији, јер она није производ хрватске војне и научне мисли. Са похвалом о изведеној операцији „Олуја“ Американцији само признају своје активно учешће које је на крају довело до највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата. У тој акцији више од 250.000 Срба Крајишника је протерано, око 2.000 је убијено а међу њима око 1.200 цивила, стотине села су спаљена и опљачкана.

Сада је изван сваке сумње да су САД помагале хрватску страну током трајања рата и тако омогућиле Фрањи Туђману да покрене акцију „Олуја“, иако су крајишки Срби пристали на мирну реинтерграцију. Мирна би реинтеграција оставила Србе у Хрватској, а то се није смело допустити. Понашање ткз. међународне заједнице, првенствено САД  према протеривању Срба из Хрватске и фактичкој забрани њиховог масовнијег повратка недвосмислено говори о томе да је она de fakto прихватила етничко чићшење и колективну одговорност.

Одговорност МПРИ за последице ове операције биле су предмет  тужбе Крајишника 2010. године пред Федералним судом у Чикагу, када су тужили ову организацију за саучесништво и геноцид и тражили износ од 10 милијарди долара за душевне боли и изгубљени завичај. Ова тужба завршила се нагодбом у октобру 2016. чиме су непосредно признали кривицу за оно што се десило.

Када се све ово има у виду тешко је уочи обељежавања 22 годишњице акције „Олуја“ не поставити питање у којој је то држави у свету дозвољено да се некажњено проведе етничко чишћење и то на подручју које је било под заштитом УН и да се то касније изучава као војна вештина. Ова изјава свакако треба да забрине све оне народе који теже да живе у слободи јер шаље  јасну поруку  да се злочин исплати.

Више о томе можете погледати

Аутор је генерални секретар Удружења Срба у Хрватској

 

www.nspm.rs/komentar-dana/povodom-pohvala-dzejmsa-matisa-na-racun-oluje-da-li-je-etnicko-ciscenje-obrazac-za-novi-svetski-poredak-u-21.-veku.html

-
Биланс жртава олујног времена који је у понедељак погодило главни град Русије порастао је на 14 погинулих и 168 повређених, а причињена је и знатна материјална штета.

„У Москви је настрадало 11 особа, док је још троје у Московском региону“, рекла је портпаролка Руске истражне комисије Светлана Петренко за Тас с.

Како је казао представник градске власти задужен за здравство Алексеј Крипун, хоспитализовано је скоро 150 повређених.

„Укупно је 168 људи затражило лекарску помоћ, од којих је 146 примљено у 15 болница у Москви“, навео је он, преноси Тас с.

Током ноћи је отпуштено 38 људи, док је 108 остало у болници, углавном у средње озбиљном или задовољавајућем стању. Осам особа је у озбиљном стању.

Већина повређених има посекотине, фрактуре, повреде главе и кичме.

Више од 30.000 људи у три руска региона остало је без струје због олује.

Градоначелник Москве Сергеј Собјанин рекао је да је ураган изазвао поремећај у саобраћају на 20 улица, а одложено је и више од 50 летова.

Ишчупано је 3.500 стабала дрвећа, а оштећени су кровови на више од 149 зграда, као и преко 1.500 аутомобила.

www.novosti.rs/вести/планета.479.html:667865-Број-жртава-невремена-у-Москви-порастао-на-14

-

– Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко – једна је од најцитиранијих реченица у српском језику кад год неко жели понешто да каже о херојству. Изрекао ју је мајор ЈНА Милан Тепић из поткозарског села Комленца.

Дана 29. септембра 1991, у 34. години живота, у Бјеловару у Хрватској, погинуо је спасавши своје војнике, али и ко зна колико потенцијалних жртава оружја које је уништио жртвујући свој живот. У јулу, те године, мајор Тепић био је у централном складишту борбених средстава у селу Беденику код Бјеловара. По договору ЈНА, Унпрофора и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра.

Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ две хиљаде војника, касарна у којој није било воде ни струје данима, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.

Не желећи да препусти оружје из касарне „Војновић“, хрватским снагама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта. Према неким изворима, на то их је упозорио речима: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“

Кад су се војници обрели на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила одредишту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава и дигао га у ваздух. Осим њега, погинуло је званично 11, а незванично 200 нападача на касарну, који су се потом водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић и његово херојство у каснијим народним препевима никако није могло да избегне такво поређење.
Његово наређење, међутим, није послушао војник на одслужењу редовног војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.

О тим данима на Беденику, посебно Томшић је касније сведочио како се хрватске власти нису слагале са акцијом њихове војске, како су војници ЈНА чекали авијацију која није стигла, како су убијани и цивили. Али, самоиницијативни лидери те акције тадашње ХВ нису кажњени ничим до оним чиме их је мајор Тепић казнио – да не дођу до оружја које су изузетно желели.

Рођен у селу Комленац, надомак Козарске Дубице, 1957. године, Тепић се, иронично, школовао у Загребу на Војној академији. Радио је у Пожеги и Вараждину, а потом у Бјеловару. Имао је супругу Драгицу, ћерку Тању и сина Александра који је годинама након смрти свог оца и сам постао војно лице.

Миланов отац Стево је, према сведочењу мајке Милене, умро неколико година касније од туге за сином. Милена је и сама била приморана да напусти село када је хрватска војска прешла Уну. Са собом је понела само слику свог сина, јер без ње, како је говорила, није могла да замисли дан. Мајорова породица није добила остатке његовог тела, али је на гробљу у Комленцу, ипак, подигла споменик.

Мајор Милан Тепић проглашен је народним херојем, а његово име носе улице у Београду, Новом Саду, Бањалуци. Нико није успевао да оспори његов частан поступак, жртвовање и ретко херојство. Осамнаест година касније његово име још није ушло у уџбенике, а ни филмови о његовој посвећености задатку још нису снимљени, како би то сасвим сигурно био случај да живимо у некој другој држави, па чак и оној која се стварала у борби против мајора и његових војника.

Ипак, њему у част, Војска Републике Српске издала је орден за заслуге у рату у бившој Босни и Херцеговини. Једна касарна у Србији, у Јакову, носи његово име, такође. Али, на интернету се може пронаћи да његово херојство посебно препознају Срби ван Србије, који својим клубовима дају име по њему.

Извесно је, дакле, да ма каква се политика према последњим ратовима водила и ма шта о тим страдањима писало, на крају, у уџбеницима историје, јунаштву мајора Милана Тепића обични људи неће престајати да се диве.

Восток/Драгана Перић

srbin.info/2017/03/07/dao-sam-rec-da-cu-braniti-ovu-zemlju-ovo-je-istina-o-narodnom-heroju-milanu-tepicu/