среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "ОВК"

ОВК

Кад год западне владе и мејнстрим медији почну да роне крокодилске сузе због неке мањинске заједнице „мирољубивих муслимана“© коју тлачи нека опака немуслиманска влада, уз захтеве да „међународна заједница“ нешто учини у вези с тим, то треба посматрати са великом, дебелом дозом скепсе.

У овом случају је реч о народу Рохинђа, који са својих око милион становника чини значајну мањину у држави Рахине (некада Аракан) у Мјанмару (некадашњој Бурми). Према извештајима главних медија и група за људска права (финансираних од стране других влада), влада Мјанмара тлачи Рохинђе, који су у великом броју избегли у суседни, већинско муслимански Бангладеш.

Саопштава нам се да Рохинђама, „често описиваним као ‘најпотлаченија мањина на свету‘“, коју злостављају будисти из Рахинеа, подстакнути фанатичним монасима које подржава национална влада – прети геноцид и етничко чишћење. Међународна заједница мора нешто да учини! Где је Саманта „риба која се бави геноцидима“ Пауер сада када нам је потребна?

Ако све ово звучи познато – то је зато што и јесте. Јер би све горе наведено могло практично од речи до речи да опише западни званични и медијски наратив у вези српске покрајине Косово и Метохија крајем 1990-их. Само замените „Рохинђа муслимане“ са „албанским муслиманима“, „Рахине“ са „српским“, „Теравада будисте“ са „православним хришћанима“.

Наравно, званични наратив о Косову је био и остао скоро потпуна перверзија истине. Крајем 1990-их, западне обавештајне службе и њихови пријатељи у исламском свсту, првенствено Саудијска Арабија, земље Персијског залива и Турска, као и исламске „добротворне“ организације повезане са Ал Каидом, су достављали оружје на Косово ради подршке оружаним терористичким групама познатим под називом „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК). Предвођени вођама албанске мафије, припадници ОВК су нападали српске званичнике и цивиле, али и убијали недовољно милитантне Албанце, настојећи да изазову репресалије власти које би послужиле као повод за интервенцију међународне заједнице, односно САД и НАТО, ради заустављања непостојећег српског геноцида над Албанцима. Како сам навео у извештају америчког сената из августа 1998. неколико месеци пре наводног масакра који је „оправдао“ напад НАТО-а на Србију, одлука о војној акцији је већ била донета и чекао се само „окидач“:

„У време овог извештаја, планирање за амерички вођену НАТО интервенцију на Косову је углавном завршено, док је привидна спремност Клинтонове администрације да интервенише подложна скоро сваконедељним колебањима. Чини се да је све што недостаје неки догађај – са одговарајућим упечатљивим медијским покрићем – који би интервенцију учинио политички проходном, па чак и неопходном, на исти начин на који је неодлучна председничка администрација коначно решила да интервенише у Босни 1995. пошто је серија ‘српских минобацачких напада’ однела животе на десетине цивила – напада који су, када се пажљивије погледа, заправо могли да буду дело муслиманског режима у Сарајеву, који би био главни добитник интервенције. (За више појединости, првенствено извештаје европских медија, видети извештај Републиканског политичког комитета америчког сената: ‘Испоруке иранског оружја које је одобрио Клинтон допринеле претварању Босне у милитантну исламистичку базу,’ 16.1.1997.) Све очигледније је да председничка администрација чека сличан ‘окидач’ на Косову: ‘Један виши званичник америчког министарства одбране који је 15. јула брифовао новинаре је напоменуо да „тренутно нисмо ни близу доношења одлуке о било каквој оружаној интервенцији на Косову“. Он је навео само једну ствар која би могла да доведе до промене политике: „Мислим да би, ако би се достигао неки ниво зверстава који не би могао да се толерише, вероватно то био окидач’“ (Вашингтон пост, 4.8.1998). Недавне опречне извештаје о наводној масовној гробници која садржи (зависно од извештаја) на стотине убијених албанских цивила или на десетине бораца ОВК убијених у борби такође треба посматрати у овом светлу.“ (извод из: „Босна II: Клинтонова администрација на правцу НАТО интервенције на Косову,“ август 1998.)

Приметити сличности између званичних и медијских извештаја о Рохинђама 2017. и „Косоварима“ 1998-99. не значи и тврдити да је спољна интервенција против Мјанмара на помолу, или да се чак и разматра. Нити је то само по себи негирање могућности да су Рохинђе, или бар неки од њих, жртве прогона. Само се жели напоменути да треба бити обазрив чим уобичајени медијски манипулатори и самоименована међународна заједница крену са својим моралисањима о геноциду. Једноставно је потребно поставити питање – која је друга страна ове приче?

На пример, према анализи сајта Moon of Alabama:

„Медијска пажња је усмерена ка минорним етничким сукобима у Мјанмару, бившој Бурми. Према причи ‘западних’ медија, муслиманске Рохинђе су изложене неправедној демонизацији, прогону и убијању од стране будистичких руља и војске у држави Рахине, близу границе са Бангладешом. ‘Либерални хумани интервенционисти’ попут Хјуман рајтс воча су се удружили са исламистима попут турског председника Ердогана у гласном нарицању над злом судбином Рохинђа.

Овај чудан савез је такође склопљен током ратова у Либији и Сирији (ЏЏЏ: и на Косову). То је сада већ знак упозорења. Да ли иза овога стоји нешто више од локалног конфликта у Мјанмару? Да ли неко потпирује ватру?

Дакако.

Мада је етнички сукоб у држави Рахине врло стар, он се током последњих неколико година претворио у џихадистички герилски рат, финансиран и вођен из Саудијске Арабије. Ово је област од геостратешког интереса:

‘Рахине игра важну улогу у кинеској иницијативи Један појас један пут, пошто представља излаз на Индијски океан, као и локацију за планиране кинеске пројекте у вредности од милијарду долара – планирану економску зону на острву Рамри, као и дубоку морску луку Кјокфју, која је нафтоводима и гасоводима повезана са Кунмингом у кинеској покрајини Јунан.’

Цевоводи који иду од западне обале Мјанмара на исток ка Кини омогућавају увоз угљенохидрата из Персијског залива у Кину, заобилазећи уско грло Малајског пролаза и спорне делове Јужног кинеског мора.

Ометање кинеских пројеката у Мјанмару је у ‘западном интересу’. Распиривање џихада у Рахинеу би ту могло бити од помоћи… У тој области се развио један неспорно исламистички устанак, који делује под именом Војска спаса Рохинђи Аракана (Arakan Rohingya Salvation Army – ARSA), под вођством Атаулаха абу Амар Ђунђунија, џихадисте из Пакистана. (ARSA је раније деловала под именом Хараках ал-Јакин, или Покрет вере.) Атаулах је рођен у великој Рохинђа заједници у Карачију, Пакистану… Ројтерс је крајем 2016. известио да се та џихадистичка група финансира преко Пакистана и Саудијске Арабије:

‘Група Рохинђа муслимана која је у октобру напала мјанмарске граничаре је предвођена људима са везама са Саудијском Арабијом и Пакистаном, изјавила је у четвртак Међународна кризна група (МКГ), цитирајући припаднике групе… „Мада није потврђено, постоје назнаке да је (Атаулах) био у Пакистану и, могуће, још негде, и да је прошао практичну обуку из модерног герилског ратовања,“ изјавила је МКГ, напоменувши да је Ата Улах био један од 20 Рохинђи из Саудијске Арабије који су предводили операције те групе у држави Рахине. Мимо тога, постоји комитет од 20 старијих припадника Рохинђа емиграције који надгледа ову групу, чије је седиште у Меки, изјавила је МКГ.’

Џихадисти из ARSA тврде да нападају само владине снаге. Међутим, будистички цивили из Аракана су такође били жртве заседа и масакра, а нека будистичка села су спаљена.“

Коначно, неопходно је констатовати да је показивање саосећања за муслиманске жртве, стварне или лажне, вишеструко атрактивно за западне владе и медије:

– Пријатељима западних елита у Ријаду, Анкари, Исламабаду итд. причињава задовољство кад виде декадентне пост-хришћане како стају на страну муслимана онако како никад не би стали на страну хришћана. Како је лепо видети колико су неверници слаби, корумпирани и кукавички настројени! (Колико смо чули протеста од наших саудијских, турских, пакистанских и других наводних пријатеља о страдањима хришћана у Сирији и Ираку од стране Ал Каиде и Даеша? Најзад, колико смо тога истог чули од стране западних влада? Да ли су западне владе и медији икад захтевали да тзв. међународна заједница ‘нешто учини’ да би спасла неку немуслиманску популацију – било где у свету?)

– Омогућава западним елитама да са себе сперу сумњу да било какво испољавање бриге у вези исламског тероризма или муслиманских мас миграција у Европу може бити протумачено као „расизам“ и „исламофобија“. Залагање за „прогоњене“ муслимане као што су Рохинђе и косовски Албанци доказује да Запад не робује таквим предрасудама.

– И, можда најважније, залагање за наводно прогоњене муслиманске мањине допушта западним владама и медијима да преусмере кривицу за стотине хиљада – а пре ће бити милионе – муслимана убијених током процеса „промоције демократије“ у већински муслиманским земљама попут Авганистана, Ирака, Сирије, Јемена, Сомалије и других, или још много више оних који би погинули у процесу „доношења слободе“ Ирану. Свакако, бројни немуслимани су такође страдали током ових „племенитих“ хуманитарних акција, али се њихове смрти не могу политички валоризовати – јер нема владе или терористичког покрета који би запретили одмаздом.

Три скорашње информације су нас упозориле да се Балкан, на жалост и несрећу налази под претњом тероризма албанских екстремиста у покровитељству Организације уједињених нација (ОУН), односно у раљама класичног међународног тероризма. Најпре, београдске «Вечерње новости» (5. маја 2017), позивањем на изворе у безбедносним службама Републике Србије писале су да је око 800 наоружаних припадника албанске терористичке «Ослободилачке војске Косова» (ОВК) са простора квазидржаве државе «Косово» ушло у Македонију, као и да је Војнобезбедносна агенција пре неколико дана запленила на југу централне Србије (на подручју општина Прешево и Бујановац) већу количину оружја за које се претпоставља да је илегално требало да се транспортује у Македонију. Потом (8. маја), бивши шеф верификационе мисије Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) на Косову и Метохији, Американац Вилијем Вокер је говорећи на свечаности 17 година од оснивања политичке странке Алијансе за будућност Косова, чији лидер је Рамуш Харадинај, изјавио да има пројекат за уједињење Албанаца – на Косову, Албанији и у дијаспори («Политика», Београд, 9. 5. 2017). Оваквом изјавом је заправо актуелизовао своју од раније показану ангажованост на остваривању погубног пројекта по мир и безбедност Балкана, познатом као «велика Албанија» и несумњиво, охрабрио Рамуша Харадинаја да још безобзирније запрети Србији. Наиме, Харадинај је у интервјуу за “косовску“ ТВ Рокум (12. 5.2017), између осталог, позвао званичнике ЕУ, САД и НАТО да притисну Србију и поручио да ће, уколико Србија не избрише Косово из Устава, проширити границе Косова тако што ће отети трећину Србије, све до Ниша.

Поменуте међусобно повезане информације представљају скроман узорак из огромног комплекса информација које јасно указују да се на привремено насилно отетом делу територије Србије (Косово и Метохија) под протекторатом ОУН испољава класичан међународни тероризам. Покровитељ овог тероризма је међународна заједница оличена у ОУН, а непосредни реализатори насиља албански верски ектремисти (исламисти), који, уколико хитно не буде искорењен, прети изазивању новог (трећег) балканског рата (први се догодио 1912, а други 1913. године). Пре презентовања релевантних чињеница о суштини овог актуелног међународног безбедносног проблема (тероризма), неопходно је указати на то да у теорији није довољно јасно одређено значења појма «међународни тероризам». У академској и енциклопедијској литератури под међународним тероризмом се углавном подразумева акт насиља који се одвија на територији две или више држава, када га реализују држављани две или више држава, када су објекти напада (непосредне жртве) власништво две или више држава, када нападнута вредност ужива међународну заштиту и слично.

Овакво одређење међународног тероризма, пре свега, одражава критеријум простора (место извођења напада) и пасивни субјекат (непосредна мета). Међутим, анализа насиља познатог као тероризам, указује на то да се као његов актер (носилац) појављује субјекат – недржавни или држава. То аргументовано потврђују међународни акти о тероризму и нарочито, кривично законодавство већине држава, у којем се као могући извршилац кривичног дела тероризма означава физичко лице, али при томе узима у обзир и одговорност колективитета којем припада извршилац (физичко лице) кривичног дела. Уважавањем критеријума активног субјекта (носиоца), тероризам се углавном разврстава на недржавни, државни и транснационални, чије правно и теоријско одређење није спорно и међународни тероризам, чије одређење је у приличној мери конфузно. Наиме, заједничке вредности и интереси међународне заједнице утврђени су Повељом ОУН, а тероризам није регистрован нити као међународна вредност нити као метод за остваривање њених циљева.

Насупрот томе, синтагма «међународни тероризам» указује на то да ОУН или нека међународна организација користи тероризам за остваривање неког политичког циља. Наравно, међународна заједница то не чини, осим у случају да неко злоупотреби ауторитет Савета безбедности ОУН или неке међународне организације за терористичко деловање. У том контексту, основано забринути због могућег наглог урушавања крхке стабилности Балкана, помињемо неке карактеристичне случајеве међународног тероризма ОЕБС-а (1998/99) и ОУН (2000, 2001, 2015 и 2017) против Републике Србије на простору и са простора њене Аутономне Покрајине Косово и Метохија.

Злоупотреба ОЕБС-а ради НАТО подршке албанским терористима. У 1998. години јавни и тајни инострани спонзори албанској терористичкој ОВК на Косову и Метохији, суочени са одсудном одбраном Србије и СР Југославије, више пута су покушавали да исценираним «масакрима», «масовним гробницама», хуманитарним катастрофама» и сличним манипулацијама убрзају решавање тзв. «албанског питања». Они су своју агресивну нетрпељивост нарочито испољили у јануару 1999. године. Као непосредан режисер, покретач и извршилац њихових намера јављао се шеф мисије ОЕБС-а на Косову Вилијем Вокер (Мисија ОЕБС-а за верификацију на Косову и Метохији је успостављена на основу Споразума између СР Југославије и ОЕБС-а 1. октобра 1998. године). Он је 16. јануара 1999. открио наводни масакр српских снага безбедности (дан раније) у селу Рачак.

Шта се стварно догодило у селу Рачак? У раним јутарњим сатима, 15. јануара 1999, специјална јединица полиције Србије извела је успешну операцију против терористичке банде ОВК јачине неколико десетина припадника предвођених Садиком Мујотом. Оружани сукоб са терористима трајао је до 14 часова, а посматрале су га све време две екипе верификатора ОЕБС-а, као и више страних новинара и сниматеља које су полицајци штитили од терориста. Одмах после полицијске акције на лицу места је дошао истражни тим Окружног суда у Приштини. Међутим, терористи су са околних висова непрекидно отварали ватру и онемогућавали увиђај. Пре мрака полиција се повукла из села. Наредног дана, 16. јануара, терористи су се вратили у Рачак и увиђај је обављен тек 18. јануара. Том приликом је установљено да су лешеви убијених по околним рововима и бункерима прикупљени у сеоској џамији. Обдукција лешева из Рачка показала је да није било никаквог масакра, а ту чињеницу је потврдила и екипа финских патолога, коју је предводила лекарка Хелена Ранта, на коју је Вокер вршио безобзиран притисак да напише лажан извештај. Упркос томе, Вокер је остао при лажима које је изнео. Он је 25. јануара изјавио у седишту ОЕБС-а у Бечу да је то био масакр, након чега су САД појачале војне претње против СРЈ. У том карактеристичном случају Вокер је на најгрубљи начин прекршио мандат, јер је споразумом била предвиђена сарадња Мисије ОЕБС-а и власти СРЈ, а он се понашао као гувернер, тужилац и пресудитељ у Србији у корист терористичке ОВК. Оваква злоупотреба ОЕБС-а од стране Вилијема Вокера ради подршке албанским терористима представљала је добар повод за агресију НАТО-а на СРЈ 24. марта 1999. године.

Терористичка ОВК постаје терористичка група ОУН. Агресија на СРЈ, коју је НАТО отпочео 24. марта 1999, окончана је 10. јуна те године, када је Савет безбедности ОУН усвојио Резолуцију број 1244, којом је инсталирана цивилна мисија ОУН на Косову (УНМИК), а Војнотехничким споразумом између НАТО и СРЈ, дан раније постигнутом у Куманову, договорено размештање војне мисије (КФОР). Тим споразумима је реализовано повлачење југословенске војске и српске полиције са Космета, од 10. до 20. јуна 1999. и договорено разоружавање припадника терористичке ОВК у наредном периоду.

Међутим, већ 21. јуна те године, командант КФОР-а Мајк Џексон (Британац) је грубо прекршио Резолуцију 1244, тако што је потписао тзв. изјаву о демилитаризацији и трансформацији ОВК, у периоду до 19. септембра, чиме је обезбедио да ОВК буде прихваћена као «легитимна војска» на том подручју. Наравно, албански терористи нису разоружани, нити спречавани у убијању српских цивила на Космету. Напротив, Уредбом шефа УНМИК-а Бернара Кушнера (Француз) 1999/8 од 20. септембра 1999. године терористичка ОВК је преименована у Косовски заштитни корпус (3.052 активних и 2.000 резервних припадника, организованих у шест регионалних јединица), чиме је још једанпут грубо прекршена Резолуција 1244. Тако су припадници терористичке ОВК, практично, постали службеници ОУН, односно терористичка групација ОУН, која ће у наредном периоду предузимати класичне облике међународног тероризма ван Космета.

Терористичка ОВК напада југ централне Србије. Војнотехничким споразумом између НАТО-а и СРЈ, договорено је успостављање копнене (ширине пет километара) и ваздушне (ширине 25 километара) зоне безбедности дуж административне границе Косова и Метохије, у којој нису могле да бораве јединице Војске Југославије, већ само полицијске снаге. Иако је мандат КФОР-а и УНМИК-а обухватао и онемогућавање преливања насиља терористичке ОВК изван Космета, ове мисије нису извршавале овај задатак. На тај начин су доприносиле разбуктавању албанског тероризма на југу централне Србије. На обим и учесталост њиховог насиља указује и то да су од 21. јуна 1999. до 20. новембра 2000. у Копненој зони безбедности (КЗБ) и дејством из ватреног оружја са Космета на циљеве у КЗБ извели 270 аката насиља (Екстремизам: напади, инциденти и оружане провокације у КЗБ, МУП Републике Србије – Информативна служба, Београд, 2000, стр. 59.87.). Стога, не изненађује то пто су 21. новембра 2000. године, са неколико терористичких група, јачине од 20-30 припадника, упали са Космета на подручје Прешева и Бујановца и у том синхронизованом нападу, убили четири и ранили 13 полицајаца. Пошто су им се прикључили локални терористи, запосели су делове територије општина Прешево, Бујановац и Медвеђа са које су систематски вршили нападе. Претња је елиминисана извођењем противтерористичке операције југословенских Здружених снага безбедности у периоду од 14. марта до 31. маја 2001. године. На жалост, овај случај типичног међународног тероризма, иза којег стоји ОУН, наравно злоупотребљена од НАТО-а који је командовао КФОР-ом, није озбиљно схваћен, што је охрабрило албанске терористе за напад на Македонију.

Терористичка ОВК/КЗК напада Македонију. Западни ментори албанских терориста против Србије, који су безобзирним кршењем Резолуције 1244 СБ ОУН обезбедили терористичкој ОВК статус међународног терористичког колективитета, наводно, чудили су се зашто су Албанци дигли побуну у Македонију у пролеће 2001. године («…У Вашингтону и Лондону и у канцеларилама НАТО-а и ОУН у Приштини свеприсутно је једно питање: јесмо ли створили монструма?», коментариао је британски «Гардијан», после избијања оружаног сукоба у Македонији средином марта 2001. године. Наиме, иако у Македонији је постојала албанска терористичка инфраструктура, «преко структура ОВК на Косову које и даље постоје унутар и изван КЗК-а организовали су се борци у Македонији и побринули за оружје. Главну кривицу за то су сносили Немци и САД-Американци, чији се сектори запоседања на Косову једини граниче с Македонијом» (Јирген Елзесер, Ратне лажи, Јасен, Београд, 2004, стр. 192.). Иначе, према процени Frankfurter Allgemeine Zeitung (10. 07. 2001), средином јула 2001. укупна снага ОВК у Македонији кретала се озмеђу 1.200 и 1.400 припадника.

Јиргенову оцену потврђују и многи македонски извори. «Око 16 часова у недељу неколико стотина припадника Косовског заштитног корпуса, дошли су од Кривеника на Косово у Дервенску клисуру и жестоко су напали македонске снаге безбедности у области Радуша», јавила је агенција МИА из Скопља 11. августа 2001. године. Реч је о терористичком нападу два дана пре потписивања Охридског мировног споразума којим су македонци принуђени да капитулирају пред албанским терористима, наравно уз «посредовање» НАТО-а. Многи припадници ОВК, потом КЗК имали су командну улогу у албанској терористичкој Ослободилачкој националној армији (ОНА) током побуне у Македонији (Бабановски Иван, ОНА – терористичка паравојска у Македонији, ВЕДА, Скопље, 2002, стр. 245 – 267). Тако, на пример, шеф генералштаба ОНА Гзим Острени, пре ове дужности, био је инструктор ОВК у једном кампу у Албанији и потом командант једне регионалне команде КЗК. Поводом савезништва терориста ОВК/КЗК/ОНА и америчког контингента КФОР-а, након извлачења опкољених 320 албанских терориста из Арачинова, недалеко од Скопља (око 80 војника КФОР је крајем јуна ушло у Арачиново са 15 аутобуса, 3 камиона и 16 борбених возила и евакуисали су терористе на Космет), потпарол македонске владе Антонио Милошовски, на конференцији за новинаре 23 јула, изјавио је: «НАТО је велики пријатељ наших непријатеља» (Бабановски,И.: исто, стр. 89.). Међутим, најупечатљивију идентификацију међународног тероризма је установио председник тадашње македонске владе (Георгијевски) у писму упућеном генералном секретару ОУН Кофију Анану: «Екселенцијо, ово је до сада беспримеран случај у међународној политици: једну суверену земљу напада агресор који оперише из протектората ОУН» («Spiegel», 36/2001).

Упад албанских терориста с Космета у Македонију. 9. маја 2015. године, док је председник Македоније Ђорђи Иванов боравио у Москви на обележавању шесдесетогодишњице победе над фашизмом, македонска полиција је започела опсежну операцију против четрдесеточлане албанске терористичке групе у Куманову. У жестоком дводневном окршају страдало је осам и рањено 37 македонских полицајаца. Убијено је 14 и ухапшена два терориста обучених у униформе с ознакама ОВК. «Полиција се суочила с најопаснијом терористичком групом која је некада дејствовала у региону», рекао је на конференцији за новинаре портпарол МУП-а Иво Котевски («Политика», Београд, 11. 05. 2015) и још казао: «За велики број њених чланова биле су расписане међународне потернице за извршена кривична дела, а лидери групе били су петорица “косовских“ држављана (Албанци) који су познати по томе што су формирали паравојне структуре у региону».

Убацивање ове албанске терористичке групе у Македонију са простора квазидржаве «Косово», између сталог, представља класичан случај међународног тероризма ради изазивања етничког оружаног сукоба у Македонији и дестабилизације региона. С тим у вези, посебно треба имати на уму то да су међународне мисије на Косову и Метохији (УНМИК, КФОР и ЕУЛЕКС), у најблажој форми речено – нечињењем допринеле извођењу овог терористичког напада, несумњиво ради провере услова за актуелизовање пројекта «Велика Албанија» и сузбијања руског утицаја на Балкану (Руски спољнополитички аналитичар Андреј Корибко, у тексту под називом «Припреме за ратни поход ка Великој Албанији», на порталу Sputniknews.com, констатовао је да је разлог овог напада изазивање хаоса који ће онемогућити да Македонија буде учесник неких веома важних пројеката, као што је, на пример, гасовод «Турски ток»).

Размотрен скроман узорак случајева огољеног међународног теоризма ипак омогућава да се реално и ваљано схвати колико је велика опасност од повлађивања (дела) међународне заједнице тероризму албанских екстремиста по безбедност Балкана. Недавни, наизглед одвојени а у суштини договорни јавни иступи (претње) албанских лидера, посебно тандема Вокер-Харадинај, треба да представљају сигнал за ревносно ангажовање СБ ОУН ради потпуног сузбијања албанског тероризма. У супротном, изгледан је трећи балкански рат, који ће несумњиво имати последице и на међународни мир и безбедност.

СПЕЦИЈАЛНИ суд за злочине ОВК усвојио је Правилник о поступку и доказима (Статут) и проследио га на потврду косовском уставном суду који у року од 30 дана треба да утврди да ли је Правилник у складу са косовским уставом – саопштио је тај суд.

 Фото: Драган Кујунџић

Кад Правилник о поступку и доказима ступи на снагу, Специјали суд, односно његова већа, моћи ће да почну са радом, односно Специјално тужилаштво Дејвида Швендимана ће моћи да му поднесе прве оптужнице против осумњичених за ратне злочине које су починили припадници ОВК.

Посебан правилник о раду ових специјализованих већа суда као и тужилаштва, потребан је јер се на њихов рад не примењује стандарни Закон о кривичном поступку Косова.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5.407.html:657568-%D0%A1%D0%A3%D0%94-%D0%97%D0%90-%D0%97%D0%9B%D0%9E%D0%A7%D0%98%D0%9D%D0%95-%D0%9E%D0%92%D0%9A-%D0%A3%D0%A1%D0%92%D0%9E%D0%88%D0%98%D0%9E-%D0%A1%D0%A2%D0%90%D0%A2%D0%A3%D0%A2-%D0%A7%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%98%D1%83-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B2%D0%B5-%D0%BE%D0%BF%D1%82%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5

Несхватљиво је да власт Србије, преко медија, исказују изненађење због формирања војске лажне државе Косово. Такође на сцени је лажни тријумфализам због тога што се наводно САД, НАТО и ЕУ не слажу са понашањем власти лажне државе Косово. Нажалост све је то медијска игра за јавност јер не постоји суштинско мимоилажење Запада и власти „Косова“.

Разговори са привременим приштинским властима и преговори које је водила бивша и актуелна власт били су суштински у функцији изградње институција и промовисања независности лажне НАТО државе Косово. Тај процес је интензивиран када је преговарачки процес из УН суштински пребачен у надлежност ЕУ. Србија је тиме учинила стратешку грешку по српске националне интересе, све зарад обећања ЕУ око наставка процеса „европских интеграција“. Жртвовао се део националне територије за некакву ЕУ у распаду, која је у суштини недемократска бирократија у функцији остваривања интереса водећих држава Запада.

Када су се изграђивали прелази на „административној линији“, то наводно није била „права граница“, када су почели наплаћивати царину то је наводно била „административна такса“, када су са НАТО и Албанци почели да праве тзв. Безбедносне снаге Косова, онда то није била војска него „полиција.“… И тако годинама лажемо сами себе, као народ и држава и пристајемо да нам ЕУ „нуди шаргарепу“ а узима душу и суштину националног бића. ЕУ од Срба прави народ без поноса и части. Све што Албанци на Косову могу и раде, то Срби у Р. Српској не могу. Све су учинили да би расформирали Војску Републике Српске а истовремено формирали војску лажне државе Косово. То је та „доследност“ или дупли критеријуми Запада. 

По симетрији, један одговор српског народа на формирање „војске Косова“ могао би да буде поновно формирање Војске Републике Српске и проглашење независности Републике Српске, управо по истим критеријумима дела међународне заједнице која је признала лажну државу Косово. 

Срби не треба да се чуде данас на све то што нам се дешава на Косову и Метохији, јер убирају плодове промашених Бриселских преговора, које је прошла и актуелна власт водила мимо УН, често супротно Уставу Р. Србије. Крајње је време да се прекине са погубном политиком неуставног деловања и постепеног признавања сецесије и окупације Косова и Метохије.

Од формирања Ослободилачке војске Косова (ОВК), преко подршке НАТО-а косовској оружаној побуни њеном трансформацијом у Косовски заштитни корпус (КЗК) и Косовску полицијску службу (КПС) 1999. а потом трансформацијом у Косовске безбедносне снаге (КБС) 2008. и сада, у самом финишу – у ишчекивању проглашења „Војске Косова“, јавности су у свакој од ових фаза пажљиво сервиране поруке, од тога да КЗК неће бити војска, а да ће се њени ненаоружани припадници борити против елементарних непогода и спасавати становништво у случају природних несрећа, до тога да ће КБС носити лако наоружање и да је то формација одговорна за ангажовање у кризним ситуацијама, уклањање „експлозивних направа и цивилну заштиту“. А тек онако успут је објашњено да ове снаге морају бити спремне да испуне остале безбедносне задатке који нису у мандату полиције или осталих служби за одржавање реда и мира. Трансформација порука је подразумевала и првобитне демантије Запада да ће „Косово“ имати своју војску, па све до најновије изјаве америчке амбасадорке на „Косову“ да је влада „Косова“ испунила све обавезе везане за трансформисање КБС у оружане снаге или војску „Косова“. Председник Скупштине „Косова“ Кадри Весељи изјавио је да ће војска „Косова“ бити формирана у року од неколико дана, јавила је станица Клан Косова.

clark
Слика све говори о сецесији и окупацији Косова и Метохије

„Желим да разјасним да ће наредних дана у складу са мојим уставним моћима бити предузете акције неопходне за легалну трансформацију дуго очекиване ‘косовске’ војске, која ће постати реалност, захваљујући допунама закона о безбедносним снагама ‘Косова'“, рекао је Тачи на церемонији обележавања „Епопеје ОВК“ у касарни „Адем Јашари“ у Приштини. Тачи је навео да „‘Косово’ мора да унапреди улогу и дужности ‘косовске војске'“, како би заштитила „суверенитет и територијални интегритет, али и сачувала мир и националне интересе“. „Суседне земље, које имају своје војске морају да разумеју да је ова трансформација Косовских безбедносних снага у војску, корак који је потпуно нормалан за суверене и независне државе. Мисија КФОР-а наставиће да функционише као и до сада и ова трансформација неће утицати на његову мисију“, тврди Тачи. Тачи је позвао НАТО чланице да наставе да помажу „Косово“, најавивши да је наредни корак по оснивању војске, увлачење „Косова“ у НАТО. Иса Мустафа, „премијер“ привремених шиптарских институција у Приштини, који је такође присуствовао скупу, прогласио је 5. март даном када „добро побеђује зло, а истина фикцију“. Према његовим речима, „Косово“ гради демократске институције, економске и социјалне разлике политичких лидера, али како је приметио сви су јединствени у начину на који се одвијају европске и евроатлантске интеграције. „Поносни смо на наше безбедносне снаге у којима видимо војску, силу која гарантује мир и стабилност не само у региону већ и шире, будућу чланицу северноатлантске алијансе“, рекао је Мустафа.[1]

Дневник Зери пише да би иницијатива „председника“ Хашима Тачија за промену закона о Безбедносним снагама Косова ускоро могла да буде поднета скупштини и да се очекује да ће наићи на подршку опозиционих странака. Зери тврди да, по предлогу Тачија, име Безбедносних снага неће бити мењано, али ће њихове надлежности бити проширене, тако да фактички постану оружане снаге. Амбасада САД у Приштини сматра да Безбедносне снаге Косова могу да се трансформишу у војску само кроз уставне промене, што захтева сагласност посланика Српске листе, пише приштински дневник Коха диторе. Политика САД је да трансформација Безбедносних снага Косова у Оружане снаге Косова може да се уради само у складу са Уставом и кроз свеобухватни политички процес, саопштила је амбасада у одговору на питање Коха диторе.[2] Све је то формална игра јер САД суштински су биле основни покретач формирања тзв. војске „Косова“.

Инструктори САД на обуци КСБ
Инструктори САД на обуци КСБ

Питање на које треба тражити одговор јесте: Коме је и зашто потребна дестабилизација региона и који је геополитички смисао очигледног процеса стварања велике Албаније? Такође, требало би под хитно тражити реакцију Савета безбедности УН ради поштовања Резолуције 1244 СБ УН и поновног враћања преговора из Брисела у надлежност УН.

Постоје двоструки стандарди када је реч о приступу Запада према Косову и Метохији. С једне стране се води борба против радикалног ислама на Блиском истоку а, с друге стране, се исти тај радикални исламизам подржава на Косову и Метохији и на простору Федерације БиХ. Као да није познато да су многи који су уништавали српске манастире, цркве и споменике на Косову и Метохији исто то радили у Палмири у Сирији. Зар они који су уништавали споменике и вадили органе отетих Срба и трговали са њима могу данас да буду награђени лажном државом Косово? И таква недела су била цена лажне државе Косово настале на злочину према српском народу.

Албанци треба да знају да таква држава и војска неће дуго трајати и питање је околности и тренутка када ће све то бити поништено, а српска застава поново се завијорити на Шари и Проклетијама. Косово и Метохија су према Уставу Србије, део српске државе, што је потврђено Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Због тога нелегално формирање такозване војске „Косова“ може бити само још један корак ка продубљивању нестабилности и реално представља претњу за мир и стабилност у региону Балкана.

Директор Центра за геостратешка истраживања у Београду Драгана Трифковић подвукла је да формирање војске самопроглашеног Косова траје већ неколико година уз подршку САД, Велике Британије и Турске, без обзира на Резолуцију 1244. „Тиме се отворено крши међународно право. Ако српско руководство хоће да предузме озбиљне кораке, неопходно је решавање питања ‘Косова’ вратити из Брисела у УН, где постоји подршка Русије и Кине – рекла је Трифковићева.“[3]

kosovHa

Отцепљење и окупација Косова и Метохије довели су до слабљења православних држава на Балкану, Србије, Црне Горе, Македоније и Републике Српске. За Србе и Србију насилна сецесија Косова и Метохије и стварање лажне државе Косово, као прва фаза у изградњи „Велике Албаније“, јесте равно правој националној катастрофи.

Жалосно је што неке парламентарне странке и велики број невладиних организација ради на лобирању и афирмацији независности лажне државе Косово. За такво деловање имају политичку и финансијску подршку држава и регионалних организација које држе Косово и Метохију окупираним.

Руски амбасадор у Албанији Александар Карпушин рекао је за „Коха диторе“ да Резолуција 1244 СБ УН не дозвољава формирање тзв. војске „Косова“. Српски политичари на власти сматрају да Албанци не могу без гласова Српске листе да донесу такву одлуку. На то немају право по резолуцији 1244 и таква одлука је нелегална.

Приштину не занимају ставови УН, НАТО и ЕУ око формирања оружаних снага „Косова“, јер суштински знају да су водеће државе помагале изградњу војске „Косова“ и да ово јавно супротстављање јесте из тренутних политичких разлога. После усвајања резолуција о трансформацији безбедносних снага Косова у оружане снаге Косова у „косовском парламенту“ без подршке српских посланика, Хашиму Тачију гласови Срба неће бити ни потребни да формира војску.

Према Резолуцији 1244, на Косову и Метохији војно могу да буду присутне само две оружане силе и то: КФОР и снаге војске и полиције Р. Србије. Није добро што је КФОР углавном састављен из контигената држава чланица НАТО. Било би веома важно да се мандат војног присуства изворно врати под мандат УН и да у војне снаге буду „плави шлемови“ под непосредном командом УН.

Требало би макар сада актуелизовати покретање питања повратка утврђеног контигента српских снага на Косово и Метохију, како је то предвиђено и Резолуцијом 1244. Приштина обилато користи то што Србија не инсистира на ономе што нам је дато Резолуцијом 1244 и то виде као знак слабости Србије у преговарачком процесу, јер Београд чини све уступке за рачун тзв. евроинтеграција. Албанци на Космету размишљају исто као што су размишљали и када су прогласили независност, јер је Запад а потом и званични Београд под притиском све временом прихватао. Зато се може поуздано рећи да НАТО није искрен у изјавама око војске Косова и да блефира, јер већ шест година непосредно руководи процесом изградње и организовања војске Косова. У том процесу водеће чланице НАТО донирале су оружје и опрему за будућу војску. Већ дуже време на појединим војним академијама на Западу школују се официри и подофицири, за потребе будуће војске „Косова“. Поједине јединице Безбедносних снага Косова, као класичне војне формације учествовале су на НАТО вежбама. Све наведене чињенице говоре у прилог тврдњи да званични Брисел, Вашингтон, Берлин и Лондон нису изненађени. О свему томе Србија је имала информације али власт није предузимала адекватне кораке и сада се понаша као да је изненађена, изражавајући „захвалност“ према САД, Немачкој, НАТО-у и ЕУ, који су створили Тачијеву војску. То народ зна и очекује да власт Србије, у складу са надлежностима, пред СБ УН покрене, под хитно питање деловања Приштине па и појединих регионалних организација, пре свега НАТО и ЕУ, супротно мандату утврђеном Резолуцијом 1244 СБУН. Непредузимање тих корака јесте прећутна сагласност са државама које су признале независност лажне државе Косово.

 ______________________________________________

[1] Правда, 08.03.2017.

[2] Телевизија Н1, Вести 07.03.2017. у 10.24

[3] Блиц, 21.07.2017.

 

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

-

Београд – Листа са именима за одстрел је једна од највећих тајни Француске Републике. Од када је ступио на власт, Франсоа Оланд даје „дозволу за убијање“ одлучније од својих претходника, резултат је трогодишњег истраживања француског новинара и публицисте Венсана Нузила.

Његова књига „Les tueurs de la République“ („Убице Републике“), која је недавно објављена у Француској, бави се убиствима и специјалним операцијама тајних служби у француским зонама утицаја у Африци, али и на Блиском истоку и у бившој Југославији.

Оланд чува листу за одстрел у свом кабинету у Јелисејској палати. На њој су имена оних чије убиство је тајно одобрено. У зависности од околности, то могу да буду циљана убиства за која су задужени војници, агенти француске тајне службе или земаља савезница. У кодираном језику професионалних обавештајаца, реч је о „операцији Омо“ („homicide“, убиство).

У специјалном интервјуу за Спутњик, аутор открива како је једна таква операција спроведена у Босни и Херцеговини у којој је „елиминисан“ босански Србин оптужен за ратне злочине.

Током рата у бившој Југославији за операције „Омо“ су били задужени Франсоа Митеран и Жак Ширак.

Митеран се устезао да се изјасни против Срба, важио је за србофила, говорио је да не треба „додавати рат на рат“. Са доласком Ширака наступио је заокрет. Тек што је изабран за председника, 1995. године, суочио се са кризном ситуацијом, када су трупе Ратка Младића у близини Сарајева заробиле око триста плавих шлемова, међу којима је било стотинак француских војника. Ширак је био бесан и понижен и спремао се да узврати.

Војска га је саветовала да пошаље командосе да ослободе заробљенике и убију српске војнике. План је био да се пошаље више од 250 војника и четрдесетак хеликоптера. У исто време је Јелисејска палата упутила генерала Бертрана де ла Пресла да преговара са Младићем и Радованом Караџићем. Преговори су успели, војници су ослобођени и операција је отказана. Потом се догодила Сребреница и саветовано му је да пошаље падобранце како би спасао цивиле. Ширак је проценио да је то сувише ризично, да би могао да изгуби педесетак војника у моменту када је тек ушао у Јелисејску палату. У том тренутку је био спреман да нареди убиство лидера босанских Срба. Смирио се када је потписан мир у Дејтону, који су наметнули Американци, а не Европљани.

Операција „Омо“ је спроведена нешто касније.

Од лета ’97. до краја ’98. постојао је јак притисак на Французе да ухвате осумњичене за ратне злочине у њиховој зони. Хашки трибунал их је оптужио да се не труде и да штите осумњичене. На мети се нашао Драган Гаговић, бивши шеф полиције у Фочи, који се крио у француској зони. Француске специјалне јединице су му поставиле заседу. Њени припадници су се маскирали у војнике СФОР-а, једна екипа је била задужена да о његовом доласку обавести другу екипу која је поставила барикаде на путу. У аутомобилу је, међутим, било петоро деце, од једанаест до дванаест година, која су се враћала са турнира у каратеу. Операција је требало да буде прекинута због непредвиђеног присуства деце, али прва екипа није упозорила другу, или друга то није узела у обзир. На аутомобил су испаљена 22 метка и он се срушио у оближњи јарак. Гаговић је убијен, а право је чудо што су деца преживела.

Француска тајна служба подржавала ОВК

Званична верзија је била да Гаговић није хтео да се заустави на барикади и да је на њега пуцано из легитимне одбране. Извори из војног врха су ми потврдили да је наређење било да га уклоне.

Наређење је издао Ширак?

Донето је на врло високом нивоу, али не значи да је Ширак био обавештен. Он је извршио притисак на војску да се нешто предузме и они су прешли у акцију. Скандал је избио због присуства деце у колима, јер су могли да их убију, али француски војници нису показали кајање. Порука је била јасна: „Господо ратни злочинци, готово је са некажњавањем, можемо да вас ухапсимо или да вас убијемо“.

Између француске и америчке обавештајне службе су у то време владале тензије?

Једни друге су оптуживали да су се договорили са Слободаном Милошевићем да не ухвате Караџића и Младића. Американци су говорили да су Французи у директној вези са Караџићем, што се касније показало тачним, јер је један француски војник, који је био посредник, осуђен. Мостови нису срушени, укључујући и период када се трагало за ратним злочинцима.

Французи су са своје стране сумњали да су Американци у Дејтону постигли договор са Милошевићем о потписивању примирја, под условом да се не дирају Караџић и Младић. Уместо да су сарађивали на њиховом хватању, ове две службе су биле у конкуренцији и међусобно су се оптуживале. Неке операције су пропале због тога што једна или друга страна није сарађивала. То је био огроман неуспех.

Да ли за то постоје политички разлози?

Многима није ишло у прилог да се Караџић и Младић ухапсе сувише рано. Постојао је политички притисак Трибунала, па су морали нешто да предузму, али тек касније су уложена значајна средства како би Караџић био ухваћен.

Ширак и Клинтон су разговарали о томе да се они „неутралишу“?

Да, на неформални начин. О томе нема писаног трага, али ми је то поново потврђено након објављивања књиге. Током потписивања мировног споразума у Дејтону, Клинтон и Ширак су говорили о могућности да Караџић и Младић буду неутралисани, што би могло да значи и у политичком смислу. То је, уосталом, била улога Милошевића у Дејтону, да се склоне Караџић и Младић. А потом, уколико сувише буду сметали, да се елиминишу. Та могућност је споменута, француска и америчка обавештајна служба су на томе радиле, иако можда нису заиста намеравали да их убију.

О томе је било речи и у Јелисејској палати?

Питер Тарноф, државни подсекретар Била Клинтона, алудирао је 1996. године на могућу елиминацију Караџића и Младића у разговору са Жаном Давидом Левитом, Шираковим дипломатским саветником. Левит није знао шта да одговори, па је питао Ширака, који је одговорио зашто да не, али да то ураде Американци а не ми.

Француска је организовала тајне операције и у Хрватској?

Моји извори су ми потврдили да су официри Службе за акције (Service d’action) били у редовима хрватске војске, укључујући и у операцији „Олуја“. Представљали су се као плаћеници или инструктори хрватских специјалних јединица. Операцију је одобрила француска обавештајна служба, која је добила зелено светло од државног врха.

Француска није хтела да се ангажује на терену на видљив начин, али обавештајна служба, ДГСЕ, служи за то да покрене невидљиве канале. Један број хрватских специјалних јединица су предводили официри из Службе за акције, који су тамо стигли уз одобрење Анте Готовине. Хрватски генерал који је био легионар у француској војсци позвао је своје контакте како би добио подршку француске тајне службе за ову операцију. Постојала је, дакле, одлука обавештајне службе, која зависи од министарства одбране и Јелисејске палате, да се помогне генералу Готовини да организује специјалне јединице. Директор операција, пуковник Пјер Жак Костедоа, састао се у Загребу са Готовином како би организовали ову тајну операцију која је названа „Симонд“. Циљ операције је био да се заустави напредовање Срба и припреми контранапад за чишћење територије од Срба који су се ту населили.

Десет година касније за Готовином, као једним од оптуженика за ратне злочине, трагао је Хашки трибунал.

Потврђено ми је да је Готовину штитила француска тајна служба, иако је био на листи ратних злочинаца, јер је постојао ризик да открије њихове везе. Пронашао сам траг контакта између Готовине и француске обавештајне службе у тренутку када за њим трага Трибунал, где он каже да неће открити ништа о њиховим везама и да се осећа заштићеним од својих хрватских пријатеља. Није се плашио да ће бити ухапшен. Када се то догодило 2005. године, осуђен је, а потом ослобођен оптужби у жалбеном поступку.

Да ли је било политичких притисака да се ослободи?

Не знам да ли је ослобађање Готовине резултат притисака Француске или неке друге земље, али знамо да су током неколико година званично трагали за њим, а незванично му помагали. Поставља се, међутим, питање пресуда Трибунала у жалбеном поступку и у другим случајевима, јер је често прва пресуда изузетно озбиљна, а друга ослобађајућа.

Човек за везу са Готовином био је генерал Рондо, саветник за обавештајне активности и специјалне операције више министара одбране.

То је почело са Аланом Ришаром, министром одбране Лионела Жоспена, у време левичарске владе, а наставило се са десницом на власти. Генерал Рондо је осмислио операцију помоћи француске обавештајне службе генералу Готовини 1992. године, а потом су од њега тражили да крене у потрагу за њим. Средином пролећа 2003. године састао се у Дубровнику са генералом Росом, како би му пренео да Готовина „остане тамо где је“, односно да се крије како би избегао хапшење.

Француска обавештајна служба била је активна и на Косову, где је подржала ОВК. У књизи помињете агента ДГСЕ који је био задужен за ту везу, Арноа Данжана. Он данас има високу функцију у Европском парламенту, где се бави питањима безбедности и одбране, као и односима са НАТО савезом.

Француска није хтела да отворено сарађује са ОВК, јер је знала да њихови циљеви могу да буду супротни француским, али је обавештајна служба сматрала да имају политичку улогу, па је Данжан добио задатак да са њима ступи у везу у току преговора у Рамбујеу и та веза се потом наставила. Паралелно са званичним преговорима, успостављен је канал за комуникацију са ОВК. То је била Данжанова мисија. Американаци су гурали независност Косова, а Французи су такође играли на ту карту.

Официри Службе за акције били су у редовима хрватске војске

Ширак се у томе углавном слагао са Американцима, иако сам дошао до делова других разговора који показују да су се разилазили по питању разоружавања ОВК. Американци нису желели да разоружају ОВК, док су Французи сматрали да су њени припадници опасни и да је потребно да предају оружје.

Али Француска је играла дуплу игру. Обавештајна служба ДГСЕ је војно помагала ОВК и обучавала их, док се француска војска, која је дошла да смири ситуацију у оквиру КФОР-а, са њима сукобљавала. Исповест пуковника Жака Огара је интересантна. Био је изненађен када је открио да је у сукобима на Косову са припадницима ОВК међу њима било људи из француске службе и да је могао да пуца на њих. Припадници Службе за акције не носе униформе током мисије, већ су вероватно били обучени као плаћеници.

И у Хрватској и на Косову Француска је била против Срба.

Да, желели су да спрече да Срби буду сувише јаки. То је био дискретни рат, како би се војно ослабили Срби.

Најављено је оснивање специјалног трибунала за злочине ОВК. Пред судом се могу наћи и они који су блиски француској и америчкој обавештајној служби…

Нарочито Американцима…

Да ли је могуће очекивати правду?

То је сложено питање, али откривање веза ДГСЕ са бившим лидерима ОВК у то време када су почињени злочини је сигурно непријатно за Француску. Помоћ је постојала и на политичком плану — то је била улога Данжана, и на војном — за њу је била задужена Служба за акције. Прва мисија је разумљивија, јер је улога тајних служби да успоставе канале комуникације са свим странама, иначе немамо утицај. Војна страна је деликатнија, јер је ту реч о директној помоћи у борбама.

Операције „Омо“ се настављају?

Настављају се из освете, из опасности по Француску. Два главна мотива су тероризам и освета, која је често повезана са тероризмом. Интересантно је да смо се раније мање светили.

Да ли је то опасно?

Ризик постоји ако сви ти саветници око Оланда кажу да треба да се иде у рат, ако нема гласа који ће да га упозори да, уколико се превише ангажују, то може да има геополитичке, економске и безбедносне последице.

Ана Оташевић / Спутник

www.vaseljenska.com/vesti/kako-su-francuske-obavestajne-sluzbe-ubijale-srbe/

Сведоци смо утиска да су многи Американци, али и чиниоци у свету заокупљени тешкоћом ваљаног дешифровања намере актуелног америчког председника Доналда Трампа – да искључиво употребом тзв. «меке» моћи учини Америку (поново) великом. Очевидно, противници такве његове намере се не мире могућношћу да САД у наредном периоду обуставе насилан «извоз демократије», односно одустану од примене субверзивних и војних интервенција против суверених држава у свету. С тим у вези, нарочито агресивно је противљење у вези са Трамповом одлуком да елиминише исламистичку претњу безбедности САД. Исламисти на Балкану и њихови савезници из бивше Клинтонове династије су потпуно свесни да би евентуална реализација такве Трампове идеје «избрисала» ирационални пројекат «балкански калифат» и зато показују паничну нервозу. Наведено потврђују тиме што отворено прете силом Републици Српској, појачано тероришу српске цивиле на Косову и Метохији, враћају своје «војнике» (терористе) на Балкан из «Исламске Државе» (ИД) са Блиског истока, препоручују «оптимално» прекомпоновање постојећих државних граница на Балкану, инсинуирају «агресорску» улогу Републици Србији, истичу «незамењиву безбедносну» улогу НАТО-а на Балкану и нарочито потенцирају «опасан» руски утицај на Балкану. Несумњиво је да маштају да ће таквим провокативним делатностима изазвати оружане конфликте на Балкану и изнудити војно уплитање САД и НАТО на своју страну, као алтернативу својим илузијама о замишљеном «балканском калифату».

За дијагностиковање актуелне нервозе ове злокобне англосаксонско-исламистичке коалиције, упутно је имати на уму мудру поруку некадашњег америчког војсковође и државника Абрахама Линколна: «Могу се људи лагати неко време и неки људи све време, али се не могу сви људи залуђивати све време».

Зашто је веома важна ова порука? Зато што је вашингтонска администрација у периоду од 1990. до 2016. године прилично успешно лагала америчке грађане о томе да САД у савезу са исламистима могу успоставити «поредак у свету» по свом укусу. У реализацији таквог утопијског пројекта, Вашингтон је подједнако успешно обмањивао и злоупотребљавао НАТО, ЕУ и поједине муслиманске земље, што се у крајњем сводило на подстицање и ескалацију тероризма исламиста. Зачетак и практична провера њиховог савезништва и залуђивања догодили су се на Балкану у последњој деценији 20. века а потом је добило глобалне димензије. То је чињено најпре кроз разноврсно повлађивање (и војно) исламистима у Босни и Херцеговини (БиХ), а потом исламистима у Србији (на Косову и Метохији) и у Македонији. Кључни резултати њихове усклађене хибридне агресије су успостављене нефункционалне државе БиХ и Македонија и посебно, псеудодржава «Косово», као врхунац њихове слуђености. Реч је о погубним «решењима» по трајни мир и стабилност региона, а «ИД» на Блиском истоку представља њихово највеће достигнуће. Стога, основано је тврдити да чак и уништење «ИД» у догледно време, не гарантује имобилисање глобалне исламистичке претње, уколико не буде искорењена на Балкану.

Имајући у виду констатовано, јасно је да само темељно преиспитивање и ревизија (поништавање) заједничких «производа» англосаксонских либерала и исламиста на Балкану, међу којима је лажна држава «Косово» најрогобатнији, може потврдити искреност прокламове Трампове идеје. Јер, као што је претходна вашингтонска елита имала водећу улогу у повлађивању и антицивилизацијском награђивању исламиста на Балкану, углавном на штету српског народа и територија, актуелни Вашингтон има прилику да преиначи дотична «демократска решења». Свако оклевање у том смислу може у великој мери да нагло сроза наговештени кредибилитет Вашингтона у свету. Ради охрабривања САД у погледу преиспитивања неразумног награђивања исламиста на Балкану за време Клинтонове администрације, предочавамо неке значајне аргументе. Њихова суштина одражава статус исламистичких терориста као «бораца за слободу» против наводне «српске агресије и терора» и у складу с тим имају НАТО подршку.

Случај Босна и Херцеговина. Џон Р. Шиндлер, бивши официр америчке НСА (Агенције за националну безбедност) који је службено (за време рата 1992-1995) био у БиХ, у књизи «Несвети терор – Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада» (Службени гласник, Београд, 2009) разоткрива скривану истину о томе како је подршка коју су САД пружиле исламистима (муџахединима) у БиХ директно допринела регрутовању терориста међу локалним муслиманима (актуелним Бошњацима) и извођењу терористичких напада Ал Каиде на територији САД 11. септембра 2001. године. Он оцењује да је Алија Изетбеговић (тадашњи лидер босанских муслимана) био исламиста и да у то «не може сумњати нико ко је отворених очију читао његове књиге». То поткрепљује наводом да је Изетбеговић свој говор на оснивачкој скупштини Странке демократске акције, одржаној у Сарајеву 26. маја 1990. године, почео речима: «У име Алаха, Милостивог, Свемилосног», на арапском, и изјавио да је «дошло време да се уништи систем створен без Бога – изрази су који су одбијали многе секуларно расположене муслимане». У вези са нечасном улогом западних медија у подршци исламизму, Шиндлер констатује: «Нема очигледнијег примера убитачног утицаја такве вољне заслепљености седме силе од неспремности да се извештава о непријатној страни босанског ислама у рату. Влада, на чијем челу су били Алија Изетбеговић и његови муслимани, није била демократска, мирољубива и секуларна, што су се западни извештачи и ‘експерти’, уз помоћ не баш малог броја функционера у Вашингтону, трудили да прикрију као непожељну чињеницу… Током целог рата, западни медији су непримерено пратили немуслиманску страну… Настанак европског џихада у босанским планинама нису никад доспели у медије… Америчка штампа је постала врло пристрасна и антисрпска». Вођство Ал Каиде се непосредно заинтересовало за рат у Босни, за њих је то био нови Авганистан, односно отварање џихадског фронта који ће довести свете ратнике у Европу, констатује Џон Шиндлер и потанко описује ко је и како, уз знање и одобрење Клинтонове елите учествовао у довођењу око 15.000 муџахедина у БиХ, наводећи и злочине које су починили, а упркос томе, ниједан извршилац злочина није санкционисан.

Шиндлеров сажет закључак о томе гласи: «Ако су темељи Ал Каиде постављени у Авганистану, већи део изградње одиграо се на Балкану». У сличном контексту закључује Brendan O’Neill, «How we trained al-Qaeda», The Spectator (London), 13. септембар 2003.године: «Све док западни либерали ствар за коју су се борили босански муслимани упорно посматрају некритички као једну несумњиво ‘добру ствар’, права прича – ‘ако је западна интервенција у Авганистану створила муџахедине, чини се да их је западна интервенција у Босни учинила глобалним феноменом’ – биће осуђена на то да и даље остане непозната».

Многе чињенице указују да су америчке обавештајне службе реално извештавале председника Клинтона и Стејт департмент о рату у БиХ и улози исламиста у њему. Међутим, њихове информације и процене нису уважаване: «Обавештајну заједницу напросто нису слушали, из идеолошких разлога. Јасне доказе ЦИА и Пентагона, који су показивали да муслимани чине зверства, Бела кућа и Стејт департмент су одбацивали, а исто тако су занемариване и процене, брижљиво поткрепљене доказима» (Cees Wiebes, Intelligence and the War in Bosnia 1992-1995, Munster: LIT Verlag, 2003, p. 65.).

Опозициони републиканци пратили су Клинтонову политику са неповерењем и у јануару 1997. су већином гласова у америчком Конгресу усвојили резолуцију, у којој се између осталог каже да је Клинтон допринео томе да се Босна «претвори у милитантну исламску базу» и «Тврдња да је Клинтонова влада погрешила тиме што је Иранцима и другим радикалним елементима омогућила продор у Европи била би потцењивање од којег застаје дах» (US-Congress, Report, у: Јирген Елзесер, Како је џихад стигао на Балкан, Јасен, Београд, 2006, стр. 86.).

Наведено је потврдио и сам Клинтон, изјавом: «Године 1995. успело нам је да у Босни осујетимо преузимање власти муџахедина по завршетку рата» (Bill Clinton, Mein Leben, Berlin, 2004, str. 1208). У ствари, Клинтон је још једнапут обмануо јавност, будући да је Вашингтон дозволио Изетбеговићу да на самом почетку примене у драстичном смислу прекрши Дејтонски мировни споразум о БиХ. Наиме, није се противио да рекспектабилан број муџахедина настави да станује у Федерацији БиХ, коју су иначе требало да напусте до 16. јануара 1996. године. Очекивано, они су (тзв. «спавачи» Ал Каиде), у дослуху са локалним исламистима наставили да спроводе тероризам – само у 1997. године извели су 172 терористичка напада у БиХ (Н.Н.: Тиче ли се Босне напад на Америку, у: «Слободна Босна», Сарајево, 13. 9. 2001) и у «тајним» камповима се припремали за терористичка дејства ван БиХ. Имајући у виду наведене чињенице о функционисању «паукове мреже» Клинтоноваца и исламиста, да ли се треба чудити што се у завршном извештају Комисије америчког Конгреса која је истраживала терористичке нападе Ал Каиде у САД 11. септембра 2001. године, између осталог констатује да «од седам кључних фигура у дешавањима 11. септембра најмање четворица су се борила током деведесетих година у Босни».

Случај споменика Билу Клинтону у Приштини

Клинтонова династија је чак и ангажовањем НАТО-а «бранила угрожене» муслимане у многим крајевима света. Међутим, највећу захвалност је добила у виду споменика Билу Клинтону у Приштини, који иначе представља карактеристичну потврду о злочиначком савезништву Вашингтона и филијале Ал Каиде – терористичке «Ослободилачке војске Косова» (ОВК) против Србије и тада а и данас контузоване ЕУ. Запрепашћује то што је поменути споменик подигнут у времену када се рапидно повећавао број Албанаца који су прихватали селефијско учење у исламу, упркос томе што се данас најмање хиљаду Албанаца налази у терористичким саставима «ИД», против које се наводно боре САД. Пошто исламисти на Косову процењују да могу изгубити подршку Вашингтона од садашњег америчког председника, реаговали су муњевито – широм Косова су излепили његове фотографије. Вероватно се надају да ће превара успети, чиме би наставили да незадрживо напредују ка успостављању «балканског калифата».

Шта је претходило изградњи споменика Клинтону у Приштини? Пошто су америчке обавештајне службе тајном а политичари јавном подршком обезбедили да «ОВК» у пролеће и лето 1998. године изводи систематске оружане нападе на цивиле и безбедносне снаге Србије (СРЈ) на Косову и Метохији, Вашингтон је сматрао да ће таквом агресијом терориста успети да отме тај део српске територије ради пљачке њених огромних рудних и других богатстава. Међутим, суочио се са немогућношћу постизања тог илузорног циља (српска војска и полиција су у септембру 1998. године потпуно разбиле «ОВК»), издејствовао је инсталирање Верификационе мисије ОЕБС-а на том простору, која је успела да до краја те године стабилизује «ОВК». Оцењујући да ни уз такву «међународну» подршку, «ОВК» није способна да реализује постављене циљеве, у фебруару и марту 1999. године, режирао је «преговоре» између СР Југославије и «ОВК» у Рамбујеу. За време «преговора» забринувши се да ће југословенска страна потписати споразум о мирном решавању конфликта на Косову и Метохији, испостављен је тајни Анекс Б споразума, којим се од југословенске стране тражило да прихвати капитулацију и окупацију читаве СРЈ од стране НАТО-а. Херман Шер, посланик СДП-а у немачком Бундестагу, означио је поменути анекс као «окупаторски статут НАТО-а за целу Југославију», и закључио да «чак ни умерени политичар на месту Милошевића не би никада потписао тај текст» (Andreas Zumach, «80 Prozent unserer Vorstellungen werden durchgepeitscht», u: Thomas Schmid, Kreig im Kosovo, Reinbeck 1999, str. 75.). Упркос свему томе, Југославија је окривљена за неуспех «преговора», а највећу лаж с тим у вези је изрекао тадашњи амерички председник Бил Клинтон: «Само Милошевић и Срби одбили су да прихвате одговорност и крену путем мира. Они су на прво место ставили агресију и рат» («France-Info», 25.3.1999.). Оваквом неистином Клинтон је у ствари, «оправдао» агресију НАТО-а на Југославију као подршку албанским терористима, која је почела 24. марта 1999. и трајала до 10. јуна те године.

Агресијом на Југославију НАТО је потпуно срозао свој ионако лош кредибилитет, јер се ангажовао као ваздушна подршка терористичкој «ОВК». Његови ваздухоплови и крстареће ракете су убијали наше цивиле и војнике на читавој територији Југославије. Заправо, подмуклим дејствима са безбедне висине, НАТО се легитимисао као много опаснији терориста од «ОВК». На жалост, свој терористички идентитет је дрско и систематски потврђивао у периоду после агресије, када му је поверено командовање војном мисијом ОУН на Косову (КФОР), саучествовањем «имобилисаним» припадницима «ОВК» у некажњеном киднаповању, убијању и другим начинима терорисања првенствено српских цивила. Таквим улагивањем «демобилисаној» ОВК подстакао ју је да крајем 2000. године прошири терористичко насиље у прешевској и бујановачкој општини на југу централне Србије, а у пролеће 2001. године у Македонији. Међутим, врхунац подршке Вашингтона исламистима на Косову представља ургентно признање псеудодржаве «Косово», коју су исламисти прогласили у фебруару 2008. године, чиме су драстично прекршили Резолуцију 1244 СБ ОУН и наставили агресију против наше земље. Такво цементирано америчко-исламистичко савезништво је утицало на многе земље да вољно или невољно признају лажну државу «Косово», на тај начин дајући немерљив допринос експанзији глобалне исламистичке претње.

Опречни Трампови сигнали Србији

Председник САД Доналд Трамп је недавно (у другој половини фебруара и првој половини марта) упутио две опречне поруке нашој земљи. Наиме, упутио је честитку «косовском председнику» Хашиму Тачију поводом годишњице (17. фебруар 2008) противправно проглашене псеудо-државе «Косово». Иако садржај честитке («…партнерство између САД и Косова се ослања на заједничким вредностима и интересима, а будућност сувереног, мултиетничког и демократског Косова заснована је на стабилном региону Балкана…») не одражава право стање на терену, овакав интригантан дипломатски поступак може се посматрати нормалним за државу која је признала «Републику Косово». Будући да је поменутој честитки претходила изјава Трамповог министра одбране Џејмса Матиса о томе да су Косову потребне сопствене оружане снаге, чинило се да је на помолу продужавање америчко-исламистичког савезништва на Балкану успостављено у доба Клинтонове администрације. Већ 6. марта, таква, иначе веома ризична могућност по мир и стабилност Балкана је стављена под упитник (за сада). Наиме, најпре НАТО и потом САД, који су до тог тренутка предњачили у подршци стварања «Војске Косова», изразили су забринутост намером лидера псеудо-државе «Косово» о стварању «војске», препоручили су им да с тим у вези уважавају «косовски устав» и не журе. У том контексту, случајно или договорно угледни амерички магазин «Форбс», између осталог, поручио је да је хитно потребно исцртати нове границе на Балкану, да Америка мора да исправи неправду према Србима и тако омогући дугорочно одржив мир у региону и констатовао да «Приштина је данас град којим руководе нарко-мафијаши и ратни злочинци, а читаво Косово полигон на којем Саудијска Арабија регрутује и радикализује муслимане». Имајући на уму наведено, остаје нам да се надамо да ће Трамп са речи (наговестио је уништење глобалне исламистичке претње) прећи на дело (уништење ове претње почне на Балкану, где је под патронатом Клинтонове династије добила глобалне размере).

Шта чинити у оваквим (неповољним) условима по безбедност и просперитет наше земље? Пошто нисмо упутили никакво јавно противљење Вашингтону поводом поменуте честитке «Косову», запитајмо се да ли смо уопште били превентивно иницијативни према актуелној америчкој влади. Наиме, наш министар спољних послова имао је контакт са новим државним секретаром САД Рексом Тилерсоном (1. фебруара) и информисани смо да му је саопштио «да се политика САД према Србији у претходним периодима није заснивала на реалним чињеницама него на предрасудама…». Није нам познато да ли је наш министар захтевао од Тилерсона преиспитивање почињених грешака Вашингтона на штету Србије. Независно од тога, упутно је да врховни менаџмент наше земље у што скорије време реалистично предочи Вашингтону необориве чињенице у вези са низом катастрофалних последица проузрокованих непријатељским деловањем претходне америчке администрације против српског народа. Без намере да овом приликом набрајамо све настале штетне последице, упутно је фокусирати се на отклањање кључне (најтеже) последице по национални идентитет и безбедност Републике Србије – псеудо-државу «Косово». С тим у вези, посебно треба истицати да је реч о «малом калифату» (Косово), односно (1) криминално-терористичкој творевини устоличеној на исконској српској територији систематским дрским кршењем Повеље ОУН, међународног права и Женевских конвенција о заштити жртава рата, а све то уз снажну подршку Вашингтона, (2) без обзира на то што је приличан број држава (и САД) признао овај «мали калифат» на Балкану као државу, да се Србија никада неће сагласити са разбијањем сопственог територијалног интегритета, дакле, никада нећ признати лажну државу «Косово», (3) лажна држава «Косово» подстиче албанске терористе на тероризам у региону ради устоличења «великог калифата», што подразумева дугорочну дестабилизацију Балкана и Европе, (4) чињеница да се са простора псеудо-државе «Косово» у редовима «ИД» налази неколико стотина терориста, потврђује размере њеног исламистичког потенцијала у фокусу глобалног џихада и (5) исправљањем грешака Клинтонове администрације на Балкану, актуелни Вашингтон би се нашао на најбољем путу да учини САД (поново) великим.

Уколико изостане оваква иницијатива са наше стране, ризикујемо да актуелни председник САД гледа на стање на Балкану онако као је то чинио Вашингтон претходних деценија. Покретањем пак, овакве иницијативе, обезбедили бисмо да без већих тешкоћа дешифрујемо актуелну и будућу политику Вашингтона на Балкану – као: пожељну (миротворно-ревизијску) или непожељну (клинтоновско-исламистичку).

Председавајући организације ветерана бивше ОВК Хисни Гуцати очекује да председништво косовске скупштине следеће недеље разматра њихов предлог за измене и допуне закона о Специјалном суду

Председавајући организације ветерана бивше ОВК Хисни Гуцати очекује да председништво косовске скупштине следеће недеље разматра њихов предлог за измене и допуне закона о Специјалном суду како би тај суд проширио анагажовање и према Србима.

Како РТС преноси писање приштинских медија, Специјални суд је основан са намером да процесуира ратне злочине које су током сукоба на Косову починили припадници ОВК, док Гуцати захтева да суд прошири своје ангажовање и према припадницима српске војске и полиције, за које према његовим речима постоји сумња да су починили злочине над Албанцима.

Гуцати је изјавио порталу Индексонлајн да им је обећано да ће Председништво скупштине њихов захтев о променама закона о Специјалном суду разматрати на седници наредне недеље.

Тврди да „има много чињеница за злочине припадника војске и полиције“, наводећи случајеве у Морини и Круши.

Гуцати инсистира да Специјални суд узме у обзир и те случајеве.

Наводи се да се подизање првих оптужница Специјалног суда очекује средином ове године.

Новости

У рану зору 5. марта, 1998-е године, група терориста напада полицијску патролу у селу Лауша. Рањавају два полицајца након чега полиција креће у потеру ка Доњем и Горњем Преказу у реону Дренице. Овим је почео рат на Косову и Метохији.

У оквиру акције нападнута је махала у селу Доње Преказе у којој се налазило седиште терористичке групе Јашари. Током акције полиције, лидер ОВК Адем Јашари, његов брат Хамез Јашари као и већина припадника терористичке групе, Јашари убијени су са члановима породице који су одбили или од ове двојице били спречени да се предају.

Ово није био први сукоб терористичке групе Адема Јашарија и српских снага безбедности.

Први пут је Адем јашари опкољен у селу Преказу 30. децембра 1991. године од стране припадника службе Државне безбедности. Разлог су биле Јашаријеве активне везе са албанским војним сектором и његови чести боравци У Албанији зарад обављања тренинга и обуке за терористичке акције. Тада је успео да се извуче из обруча након чега је су уследиле акције и напади на српску полицију. Та група је била главни носилац тероризма на Косову и Метохији од 1992. до 1997. године и имали су директну помоћ и подршку власти у Албанији.

Ибрахим Ругова, први „демократски“ председник Албанаца на једном од састанак са Адемом Јашаријем у Албанији 1993.

Терористи Јашаријеве групе с почетка су нападали попут качака и балиста. Из заседа и када би били знатно бројнији а касније су су почели да користе савременије терористичке методе. Због тога су у Окружном суду у Приштини на по 20 година затвора осуђени Адем Јашари и његова група, а на 10 година је осуђен и Хашим Тачи.

Првооптужени је био Бесим Рама, који је на саслушању признао да је учествовао „само“ у нападу на патролу милиције у насељу Шипоље на путу Косовска Митровица- Пећ 17. јуна 1997. када је у службеним колима убијен милиционер Предраг Ђорђевић, а тешко рањен његов колега Зоран Вукојичић.

Описујући тај напад он је признао да је на патролу милиције пуцао из аутомата, заједно са Адемом Јашаријем који је пуцао из своје снајперске пушке.

– Адем Јашари ме преварио. Позвао ме да те вечери идемо у кафану и да понесем аутомат. Када смо колима изашли на асфалтни пут, схватио сам да не идем у кафану, и успротивио сам се. Јашари ми је рекао да ћемо други пут отићи у кафану, а сада да се иде у једну акцију. Мислио сам да одустанем, али сам се уплашио, па сам морао да пристанем – испричао је на суду Бесим Рама.

Ова дреничка група терористичке ОВК имала је своје базе у селима Доњи и Горњи Преказ и Прелевац код Србице, на четрдесетак километара од Косовске Митровице према Пећи. Убили су три милиционера, једно цивилно лице и ранили 16 људи. Дреничку групу ОВК чинило је 15 терориста, од којих је пре акције хапшења побегло 12 а само су Бесим Рама и Авни Нура истовремено ухапшени, док је трећеоптужени Идриз Аслани из Вучитрна, „бомбаш „, ухапшен нешто касније.

И Сулејман Селими је, као и шеф албанског преговарачког тима у Рамбујеу Хашим Тачи (31), припадао злогласној терористицкој групи Адема Јашарија. Селими потиче из села Овчарево, а иначе је и Јашаријев зет. Селими и Љуштаку су, као чланови терористичке групе Адема Јашарија,у одсуству осуђени на по 20 година затвора. Истражни поступак против њих је водила Даница Маринковић, судија Окружног суда у Приштини.

Логори Терориста УЋК у коме су држали заробљене српске цивиле. Грађане Србије у њиховој држави.

Маринковићеву је, за сукоб у Ликошанима, Наташа Кандић оптужила да је, пред тридесетак полицајаца, наредила смакнуће речима: Ја ово нећу узети, убијте их. На суђењу Слободану Милошевићу у Хагу, као сведока одбране Даницу Маринковић је тужилац позвао на овај извештај што је она негирала и рекла да никада није била у селу Ликошане.

Прву већу синхронизовану акцију терористи Адема Јашарија организовали су 22. априла 1996. године када су у нападима у Пећи, Штимљу, Дечанима, на путу Рожаје – Приштина код Косовске Митровице убили пет и ранили још пет особа.

У првим месецима 1998. године на Косову и Метохији дошло је до праве експлозије насиља, нарочито у региону Дренице, јужно од Приштине где су локалне албанске наоружане групе током јануара и фебруара успоставиле контролу.

Тзв. „Ослободилачка војска Косова“ издала је и саопштење да је „ослободила Дреницу“ и да на овом „делу ослобођене територије Косова власт држе органи Републике Косово“. Да се „сви српски уљези који се врзмају по Дреници“ сматрају „окупаторима и зато их стиже заслужена казна“! У Дреници је на основу тог саопштења убијено 15 људи.

До првог већег сукоба Јашаријеве терористичке групе са српском полицијом дошло је 22. и 23. јануара 1998. године. Тада је група од неколико људи на путу Србица – Дреница заустављала возила и матретирала путнике.

На лице места је дошла патрола полиције која је након пушкарања почела да гони терористе међу којима је био Адем Јашари. Група је побегла у село Доње Преказе, а полиција је стигла у село и позвала их на предају. На полицију је запуцано их свих кућа а терористичка група је успела да се извуче из села. Након сукоба српска полиција је јавила да је Адем Јашари рањен у сукобима.

Дана 28. фебруара 1998. године група терориста предвођена Адемом Јашаријем напала је полицијску патролу убијајући четири полицајца и ранећи два. Сукоб је започео у 11.30 када је возило полиције упало у заседу током које је употребљен ракетни лансер и митраљез.

Најближа патрола кренула је у операцију спасавања али су упали у заседу у селу Ликошане којом приликом су страдали Мирослав Вујковић (27) и Горан Радојчић (30), а Павле Дамјановић (38) и Славиша Матејић (28) су тешко рањени. Оклопно возило је послато у село као помоћ патроли. Док су прилазили селу у 12.20 из оближњих кућа је запуцано из ракетног лансера и митраљеза. Уакцији је убијено 16 терориста ОВК.

У рану зору 5. марта, група терориста напада патролу МУП-а у селу Лауша и рањавају два полицајца. Нешто касније изводе још један напад на полицијску патролу у селу Доње Преказе након чега полиција креће у потеру ка њиховом упоришту. Терористи ОВК су били приморани да се повуку у Јашаријеву махалу у самом селу.Специјалне полицијске снаге су опколиле село Доње Преказе и направиле шири прстен око других села и позвала Јашарија на предају. Адем Јашари је то одбио и пружио је јак отпор у добро опремљеном и припремљеном забаракадираном бункеру ојачаном џаковима песка коме се никако није могло прићи.

Бункер у коме се Јашари крио

У Јашаријевој кући било је пуно жена и деце.

Полиција им је дала два сата да се предају. У оквиру задатог рока, више десетина цивила се предала и удаљила од упоришта.

Након проласка двосатног рока, Јашаријева група је одговорила употребом тешког наоружања – минобацача, митраљеза, ручних граната, снајперских пушака убијајући два полицајца Радета Радаковића (1961) и Андреаса Кончаревића (1973).

За време акције, Адем Јашари и његова група је показали су фанатички карактер. Издајући бруталне наредбе његовим рођацима да се боре, Јашари је лично убио свог нећака због „кукавичлука”, а затим створио живи штит од жена и деце у нади да ће добити на времену док му не приспе појачање, јер је очекивао је да ће читаво албанско становништво из зоне Дренице спремно да му крене у помоћ.

После пружања снажног отпора у сукобима у којима је погинуло 66 терориста и члана породице који нису хтели да изађу из бункера ликвидирана је група Адема Јашарија.

Операција Преказе је, с обзиром на околности, изведена добро али прекасно. Две године раније, на састанку кабинета, тадашњи председник Милошевић је издао наређење заменику шефа Ресора јавне безбедности и команданту САЈ-а да се направи оперативни план и да се проблем „Јашари“ реши у најкраћем могућем року. Из неког разлога наређење је поништено.

Догађаји у Дреници, а пре свега у Ликошанима, Албанци су користили да представе као последицу српске репресије над недужним становништвом. Фотогафисани су убијени цивили, поређани ковџези и гробови, сцене кукњаве и вапаја. Ти шокантни снимци су одлазили у свет и ситуација се у САД, Немачкој, В. Британији и Француској представљала у потпуно другачијем светлу.

Кућа Јашаријевих у Преказу после акције

После сукоба, британски министар спољних послова Робин Кук тражио је хитан састанак Контакт групе због „прекомерног коришћења силе“ у Ликошану.

Две године након сукоба, на Косову и Метохији је обележена прослава „Битка за Ћирез и Ликошане 28. фебруар 98 – 28 фебруар 2000“, која је представљала терористичку пропаганду. Тада је истакнуто да су: „То биле прве битке, првих јединица ОВК… против српског окупатора.“

По свему судећи он је желео и успео да своју смрт представи као мученичку а да од српске полиције направи убице одводећи свесно више људи у смрт. У томе је, захваљујући западној пропаганди, и успео што је касније имало фаталне последице које до данас трају. Шиптари су од њега направили свог новог хероја али други избор нису ни имали јер часних, поштених и одважних ратника у њиховом народу није ни било. Принуђени су да или прослављају туђе или уздижу своје који су међу бандитима први настрадали.

Њему у част направљен је маузолеј у Преказу где се овај догађај сваке године обележава. Подигнуто му је више споменика, биста, табли а многе школе, међу њима касарна „Косовских јунака“ у Приштини као и оближњи аеродром добијају име по њему. Од споменика занимљив је онај у скопском селу Радуша на коме Јашари држи пиштољ наопако у левој руци а у на десној има шест прстију. Такође, за овог терористу се каже да је био крупније грађе али по споменику се то не може наслутити.

„Културни“ догађаји са јашаријем у првом плану нису заобишли ни Србију. У Београду је, неколико дана пре него што ће Шиптари самопрогласити своју „независност“, про-западњачким парама активан „Цнтар за културну деконтаминацију“ и Борка Павићевић (данас активна и у међурелигијском – екуменистичком покрету) организовали су изложбу на којој је Јашаријева фигура у поп-арт принту била један од експоната.

Таман када је око 19.05 Борка Павићевић, директорка Центра за културну деконтаминацију, хтела, како је било предвиђено, да отвори изложбу, од микрофона ју је одгурнуо сликар Зоран Чалија, избеглица са Косова и Метохије, које је машући каменом, рекао: „Ово сам донео с Косова, с овим тамо дочекују српску децу!“

Поцепали га

Окупљени су бурно реаговали, узвикивали „Косово је Србија“, „Волимо те Србијо“, „Идемо на Косово“. Полиција је сугерисала да изложба буде затворена што је и учињено. Претходна поставка изложбе је била у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду и изазвала је бурне реакције јавности. Поред приказивања вође „Ослободилачке војске Косова“, јавност је изиритирао и провокативан текст у каталогу изложбе. У њему се наводи да данашња власт у Србији врши медијски геноцид над Албанцима и Србима на Косову и да ширу јавност „криво“ обавештава. Борка Павићевић је цепање принта Дрена Маљићија на ком је представљен лик Адема Јашарија назвала вандализмом.

Сваке године на овај дан, Преказе посећују и припадници окупаторских снага КФОР-а чије су владе земаља чланица НАТО пакта акцију елиминасања терориста искористиле као повод за медисјку сатанизацију српске полиције након чега је Американац Вилијам Вокер измислио и лажирао масакр у Рачку који је био директан повод за бомбардовање тадашње СРЈ. Као последица ових догађаја резултат је преко 250 хиљада прогнаних Срба са КиМ, преко 150 порушених и уништених православних светиња и говото сва српска гробља порушена, изорана, разваљена.

Данас, српска власт на челу са тадашњим министром информисања Александром Вучићем, активно ради на томе да се идеје тероризма остваре и Косово и Метохијаотцепе од државе Србије. Закон, Устав, чињенице, историја и све остало препрека су остварењу те намере.

www.kmnovine.com/2015/03/t1_5.html#axzz4aURTP9i1

Монструозни злочини настављени су на Косову, где се и даље уклањају сведоци злочина терориста такозване ОВК!

На Косову настављају да уклањају сведоке злочина ОВК! Како Курир сазнаје, Бљеранда Цури (20), чији је отац Бедри Цури убијен прошле године јер је као заштићени сведок Специјалног суда на Косову требало да сведочи о убиствима која су починили чланови ОВК, настрадала је у четвртак увече у сумњивој саобраћајки у Косову Пољу.

Двадесетогодишња девојка погинула је кад је возач „реноа“ Адмир С. прошао кроз црвено на семафору и ударио је на пешачком прелазу. Према оперативним подацима, сматра се да је Бљеранда намерно ликвидирана јер је могла да се нађе на списку заштићених сведока за злочине ОВК. Специјални суд истраживаће бројне злочине током рата на Косову, а постоје бројне индиције да ће се, поред Харадинаја, на оптужници наћи и Хашим Тачи.

Иста матрица

– Косовска полиција је навела да је реч о несрећном случају, али постоји озбиљна сумња да је девојка знала нешто више и да је намерно убијена. Матрица њене смрти подсећа на ликвидације и нестанак читавог низа сведока у случајевима против Харадинаја и Фатмира Љимаја. Све је још сумњивије јер се спекулише да је девојка чак била на списку заштићених сведока, као и њен отац, који је требало да сведочи о убиствима српских војника – објашњава извор Курира.

Иначе, убиство Бедрија Цурија још није разјашњено. Он је ликвидиран априла прошле године, кад му је убица пуцао у главу недалеко од школе у Глоговцу. Цури је убијен кад је дошао на одмор у родно село, јер је од 2000. године живео у Швајцарској и Немачкој. Током сукоба на Косову био је припадник 114. бригаде ОВК, назване „Фехми Ландровци“, а надређени био му је Ајваз Бериша, познат и под ратним надимком Командант Тигар.

Тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић каже да не може да доведе у директну везу убиство оца и смрт ћерке, али…

Врло симптоматично

– Немам никакве доказе да ли је она требало да се појави као заштићени сведок, тако да је све то на нивоу спекулација. Ипак, морам да признам, на основу свог дугогодишњег искуства, да ми је врло симптоматично да обоје страдају у кратком року. Све је могуће, ћерка је увек блиска са оцем, можда јој је нешто рекао… – каже Вукчевић.

Екипа Курира

Милован Дрецун
СПРЕМНИ НА СВЕ

Шеф скупштинског одбора за Косово Милован Дрецун сматра да је све могуће.

– Све је могуће кад су у питању зликовци и убице попут Харадинаја. Они су спремни на све да себе заштите. Нови суд за злочине ОВК за њих је заиста озбиљна претња – додаје Дрецун.

Истрага чланови тајне службе Шик
КО ЈЕ БИО У ТАЧИЈЕВОМ „ОДРЕДУ СМРТИ“

Приштински лист Бота сот објавио је списак припадника тајне службе зване Шик, коју је након рата на Косову контролисао Тачијев владајући ДПК. Тај списак ће послужити као конкретан доказ Специјалном суду за процесуирање чланова ОВК. Списак са досијеима и детаљним информацијама о припадницима Шика сачинио је Кфор. За ратне злочине почињене међу Албанцима очекује се сведочење бројних сведока. Бивши припадник Шика Назим Блаца признао је да је ДПК, који је од формирања водио садашњи председник Косова Хашим Тачи, организовао тим за ликвидацију политичких противника. На списку је нешто више од 150 људи из свих делова Косова. Међу њима су Кадри Весели звани Љуљи, означен као директор Шика, затим Рахман Рама, бивши командант Косовског заштитног корпуса, Фатмир Љимај, један од регионалних команданата ОВК, Сулејман Селими, шеф главног штаба ОВК, Реџеп Селими, такође један од команданата ОВК…

РАМУШ Харадинај, лидер бивше ОВК, којег Србија сумњичи за ратне злочине против цивилног становништва на КиМ 1998. и 1999. године, изјавио је данас да би Приштина требало да уведе реципрочне мере Београду када су у питању потернице.

– Они имају потернице, па би требало и ми. Вучић испуњава критеријуме да се за њим изда потерница. Дачић такође – рекао је Харадинај, преноси приштински РТВ 21.

Харадинај је ухапшен 4. јануара на граници Швајцарске и Француске по Интерполовој потерници, коју је расписала Србија због ратних злочина, а наша држава је потом упутила Француској захтев за његово изручење.

Он је недељу дана касније пуштен да одлуку суда о захтеву Србије за екстрадицију чека на слободи, али му је одузет пасош и забрањено му је да напушта територију Француске.

Истрага против Харадинаја у Србији је покренута 2004. године, а недавно је проширена новим оптужбама и новим доказима за ратне злочине који су прослеђени суду у Колмару и који нису били предмет суђења пред Хашким трибуналом, где је 2012. године ослобођен свих оптужби.

Апелациони суд у француском граду Колмару најавио је да ће 2. марта саопштити одлуку о захтеву Србије за изручење Харадинаја.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:649579-%D0%A5%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%98-%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%BE%D0%BC