петак, новембар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "Папа Франциско"

Папа Франциско

-

Драган Милашиновић

Без превише пажње у српским медијима (испраћена је само као агенцијска вест)протекла је посета Хашима Тачија римокатоличком поглавару папи Фрањи, 28. 09. 2017. године. Посета је, због познате чињенице да Ватикан не признаје Косово као државу, третирана као приватна аудијенција, а Тачи је добио пола сата папиног времена, што је максимум за посете у том рангу. Званично гласило Ватикана, Радио Ватикан, није известио о овом пријему, а на списку дневних обавеза папе Фрање сусрет са Тачијем се не помиње(1). Но, из овога не би требало извлачити ни погрешне, ни исхитрене, закљачке. Пада ми нешто на памет да је и прва посета Павелића Ватикану била приватна и такође трајала пола сата.

Тачи није губио време већ је папу одмах подсетио, пазите сад, да “Kосово наставља да чува стрпљење, веру и вредности које има као друштво – љубав и солидарност у породици, поштовање достојанства сваке особе, толеранцију и сарадњу”(1), а није заборавио ни Мајку Терезу, чији хуманитарни рад и значај у промоцији католичке вере шиптарски сепаратисти не само већ дуго баштине, него га малтене приписију и себи у заслугу:

“Ватикан је водич и мотив да останемо непоколебљиви у заштити и промовисању ових вредности. Зато смо ми и поносни на Мајку Терезу, јер нико није боље од ње штитио и ширио ове вредности свуда по свету”(2) – надовезао се Тачи на горње излагање, па прешао на конкретније теме.

Након што је папи Фрањи захвалио на на подршци коју је „Ватикан пружао Косову у гајењу мира и демократије”(3) он је изразио жељу да се успостављени пријатељски односи Приштине и Свете столице „подигну на исти ниво који уживају остали народи у свету”(4).

Како је објавила РТК 2, а пренео Танјуг, Тачи је папу обавестио о „консолидовању косовске државе, о суживоту међу различитим заједницама и верама”, али и о дијалогу Београда и Приштине ради, како је рекао, „изградње добрих суседских односа, нормализације односа и међусобног признавања”.(5)

Такође, како додаје РТК 2, Тачи је папу обавестио и о оснивању некакве Комисије за истину и помирење, која има за циљ да „закључимо поглавље сукоба и да отворимо поглавље сарадње”(6)

Све ове податке о разговору Тачија и папе изнела је шиптарска страна, а просто боде очи да се нигде не наводи шта је папа одговорио Тачију на све ове само-хвале. Могао би се стећи утисак да је папа само слушао и ћутао, што би свакако било погрешно. Вероватно да је такав приступ одабран као још један показатељ безначајности Тачијеве посете. Но, понављам, не би требало размишљати онако како нас “усмеравају” из Рима или Приштине. То што посете Тачија нема у протоколима Ватикана, а папини ставови се нигде не помињу, није доказ да посета Тачија Светој столици није била важна. Била је важна.

Пре свега, њоме се наставља континуитет Тачијевих посета Фрањи једном годишње(претходна је била прошле године у октобру, а примљен је и 2015.)што свакако представља одржавање дипломатских односа Косова и Ватикана (без обзира што нису званични).

Друго, овогодишња посета била је прва станица Тачија на путу за Америку и званични сусрет са потпредседником Пенсом.

Треће, Тачи се састао и са државним секретаром Ватикана, кардиналом Пјетром Паролином, са којим је разговарао знатно дуже него са папом и коме је говорио о унутрашњем и спољашњем јачању косовске државе и оценио да је независност Kосова донела мир и стабилност у регион.

“Награда за достигнућа Kосова било би признање од целе међународне заједнице. Признање Kосова значи признање тежње за слободном, једнакошћу, признање људских права и слобода”(7) – рекао је Тачи Паролину, човеку који кроји спољну политику Ватикана.

Све ово наша дипломатија, али и званичници СПЦ морају узети у обзир у својим контактима са Ватиканом и не гајити превише илузија о односу Курије према Косову. Он није принципијелан, већ прагматичан, и тренутно је у сенци покушаја Ватикана да ојача екуменистичке снаге унутар српске и руске православне цркве. А ако у томе успе …

_________________________________

(1)​ www.politika.rs/scc/clanak/389734/Taci-papi-rekao-da-je-Kosovo-primer-verskog-suzivota

(2)​ www.blic.rs/vesti/politika/taci-u-vatikanu-trazi-podrsku-za-nezavisnost-kosova/0ldzrrm

(3)​ Исто

(4)​ www.politika.rs/scc/clanak/389734/Taci-papi-rekao-da-je-Kosovo-primer-verskog-suzivota

(5)​ Исто

(6)​ Исто

(7)​ www.blic.rs/vesti/politika/taci-u-vatikanu-trazi-podrsku-za-nezavisnost-kosova/0ldzrrm

 

-

Владимир Фролов

Срби одавно имају изреку – „После боја копље у трње“ –, којом сликовито тумаче немар око битне ствари.

После скандалозне формулације о „прогону и патњама RKC под фашистичким режимом у NDH“, а не о злоделу покрштавања верника СПЦ и злочину геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, што је усвојила мешовита комисија стручњака, објављује се како је сва неопходна документација о улози „блаженог Алојзија“ заправo у Загребу, у католичком самостану на Каптолу.

Али, нико да постави оно битно питање, како то да добри отац Франциско, заступник Св.Петра на римском трону није наредио, а зна се католичка догма – Sentenca pape, Sentenca Dei – , да се та документација учини доступном јавном увиду чланова мешовите комисије, ако је доиста био намеран да се истина обелодани! Ако је пак неко планирао, да свети отац као председник државе Ватикан а не као поглавар RKC, која је у Србији мањинска црква, на евентуалном путу за Србију успут не клекне у Јасеновцу, тражећи опрост за злочин RKC, успео је да овим потезом само простре гомилу оног трња названог Spina Kristi, на место где ће свети отац ипак морати да клекне!

Готово незапажено, у Србији је промакла вест, да је папа Франциско одредио msg. Henrika Hoseru као личног изасланика, који ће испитати верски туризам у место Међугорје, на граници Хрватске и MХ федерације, где се предузетнички (читај пљачкашки) дух сукоби са верским.

Надлежни RKC духовни отац територије, kardinal Vinko Puljić, брже боље дао је интервју за Пољску католичку агенцију KAI (што није случајност!) изражавајући спремност да свесрдно помогне заједно са осталим бискупима и херцеговачким фрањевцима, како би се отклониле извесне сумње, које бацају сенку на „исповедаоницу Европе“, како је узорити претенциозно назвао Међугорје.

Затвореност и шкртост у јавним изјавама, карактеристика су Ватикана од његовог самог настанка, као трона св.Петра на земљи, те ову вест ипак ваља разјаснити, тим пре што феномен Међугорје као верска „прича“, није случајно настао.

Далеке `41.године, када се створи NDH, западна Херцеговина прочу се по зверствима над Србима, која су чинили Хрвати, комшије, кумови а неретко и тазбина! Нарочито су се у томе истицали RKC свештеници, што је тадашњи бискуп мостарски јавно осудио, али је хрватски војни викар Степинац, упорно пречуо!

Прочу се јама Шурманци, где су хрватски фашисти убијали српске жене и децу, неретко их живе бацајући у бездан, али и пригодна песма веселих католика — „Павелићу, што ћемо од Срба, веж у ланце, гони у Шурманце“ — која је данас скоро обавезна, на пригодним дернецима.

После победе над фашизмом, проповедали су кроатокомунисти „братство-јединство“, како би спречили истину о почињеном геноциду.

После осуде Степинца за сарадњу са хрватским фашистима, раскид дипломатских односа са Ватиканом оптерећивао је бравара Broza, а додатно је ситуацију погоршала двадесета годишњица почетка геноцида над Србима, када мајке, ћерке и супруге, невиних српских жртава из Грубишног Поља (Западна Славонија) самоиницијативно организоваше посету велебитској висоравни Јадовно, водећи собом и православног свештеника да очита Опело!

Власт је енергично забранила православно Опело, али није смела да спречи овај поход на место злочина које није никако било обележено, а још су били живи бројни кољачи, службено амнестирани од кроатокомуниста.

Затим је уследио самоорганизовани поход неколико хиљада жена из Поткозарја, „хрватском радном сабиралишту Јасеновац“ у августу `61., такође ничим обележеном, али са разрушеним објектима, да се затре и сећање.

Бравар и кроатокомунисти, стављени су тако пред свршен чин, није ни могло ни смело да се српски народ силом спречава да обележи стратишта, а никако нису смели да срде Ватикан, јер су „демократи“ то захтевали, као противуслугу за свесрдну „помоћ“ коју су пружали, као кредите које је ваљало вратити и камате платити.

Од тада почиње прича, о злочинима над Србима, Јеврејима и Циганима (Роми), како би се некако умањила српска судбина у NDH!

Где се тачно родила идеја са показивањем „госпе“, како у Далмацији зову мајку Божију, није утврђено, а није се тадашња власт ни претрзала да то утврди, тек у народу крену „прича“ шездесетих година прошлог века, како су деца, чобанчићи, током летњег распуста, видела „указање госпе“, а дечја уста не лажу, каже народна изрека!

Потихо је „прича“ кренула у круговима херцеговачких верника, али како је већи број гастарбајтера био у земљама западне Европе, они причу пренеше и у ту средину, те усташки емигрантски листови почеше да пишу о тој појави, разуме се са својом истином, да су то најаве васкрса независне хрватске државе!

Тек тада је власт у БиХ и Хрватској морала да реагује, и истражи „причу“, јер није тачно разграничено чија је територијална надлежност.

Истрага је утврдила да се „феномен“ догодио у средини која је током трајања NDH била изразито проусташка, где су над Србима почињени стравични злочини, а деца „видиоци“ су потицала из усташких породица.

Приче деце су биле различите, али је основна фабула била подударна, а сам мисник (локални назив за католичког свештеника) потицао је из усташке породице, те се власт нађе на грдној муци, нит могу дозволити, нит смеју силом сузбити!

Тако се поче маратонско надмудривање, социолози су покушавали да серијом предавања у „Народним универзитетима“ сузбију причу, али само су распирили машту верника, те ускоро поче да се „самоорганизује“ верски туризам.

Са јадранске обале, на католичку Велу Госпу (15.август) бројни страни туристи, католици, ишли су у процесију до места „указања госпе“, притом се исповедајући и дајући девизне прилоге, те и комунистичка власт одлучи да дозволи разне шатре и продају јела и пића, а „заборави“ на покољ у Шурманцима, и српске жртве!

Ускоро се покрену и католичка иницијатива за изградњу импресивне цркве у Међугорју, и поче међусукоб око надлежности, између фрањевачког провинцијала и бискупа.

Током грађанског рата, коришћено је Међугорје, како би се приказивало католицима света, да ти прљави православни Срби желе да униште „светилиште на повијестној католичкој земљи“, а после Дејтона, организовали су из HVO, HV и MUP, да службене делегације одлазе у Лурд, те узвратне посете делегације католика из NАТО!

Скоро незапажено је прошла појава, да је fra Zovko, мисник који је почео причу, скинуо свештеничку мантију и постао срећни власник највећег хотела у Међугорју, где организује туре посетилаца из ЕU, а бројни чланови породица католичких свештеника чине гро пратеће подршке том верском туризму, преотимајући знатан део прихода од мајке цркве!

Латентни сукоб унутар црквених структура које организују тај вид верског туризма, уз видљиву пратећу пропагандну делатност, само се надоградио на вишевековни сукоб између херцеговачких фрањеваца, који су имали своју аутономију коју су им даровали још српски краљеви из династије Немањића у XIII веку, и круте ватиканске структуре која је то грубо ограничавала, после аустро-угарске окупације БиХ!

Почетак верског дијалога о улози хрватског метрополите, али и ватиканског војног викара NDH, Алојзија Степинца, одједном је вратио скоро заборављену „причу“ (нажалост истиниту!) о јами Шурманци и „видилишту“ недалеко одатле, где се указује „госпа“!

Само још недостаје да неко помисли, да се госпа указује да потсети на страшни злочин над православним Србима, убијаним и силом прекрштаваним, а упутство о томе донео лично папски изасланик opat Mарконе, директно из Ватикана!

Једноставније је зато, да добри отац Francisko, одједном покрене иницијативу да се утврди ко то поткрада свету мајку цркву а не плаћа порез, или барем да плати очекивану индулгенцију!

А и ти Срби, запели баш за тај геноцид, па никако да прихвате пружену руку помирења и већ једном престану да окрећу главу на Исток, кад је и ЕU за екуменизам и заборав, како би најзад и њима стигла „светла будућност“!

Само, све више Срба каже да се пре разговора мора утврдити пуна истина, те се и тајне Шурманаца имају обелоданити, а RKC мора осудити своје свештенике и вернике, који су злочин над хришћанима починили!

Можда ће тада и „госпа“ најзад нестати са тих простора, уосталом, часна сестра (тако је утврђено у истрази, али то су били комунистички кадрови!) која је некада била млада и хитра као коза, могла се попети на сваку стену заогрнута белим чаршавом, али је сада прилично трома и ломна, па не дај боже да се „госпа“ смандрља низ херцеговачке стјенчуге, то ни свети отац папа не би могао објаснити, а камо ли kardinal Vinko Puljić, за пољску KAI! Кardinal Vinko Puljić, потпуно је у праву, Међугорје треба да буде „исповедаоница Европе“, место где ће потомци злочинаца да окају грехе својих предака, почињене мад српским народом!

-

Владимир Фролов

Католички римски првосвештеник Francisko, именовао је пољског надбискупа Henrika Hosera, за посебног изасланика за Међугорје, који ће надзирати плодни верски туризам бројних ходочасника!

Реч је о огромној заради, а успут се плански потискује у заборав да је у близини крашка јама, где су у лето 1941. домаће усташе клале Србе!

Баш некако о годишњици покоља, већ 1981.године указала се „госпа“, баш деци из усташких породица, која су недалеко одатле напасала стоку!

Данас, од тог „указања“ Ватикан бележи приход који је одмах иза светилишта у Лурду, али не полаже венац о годишњици покоља Срба, иако су га починили њенови верници!

-

У Риму и око Ватикана се појавили билборди са „манифестом“ против папе Франциска.

Полиција Рима започела је поводом размештања по главном граду Италије билборда са текстом манифеста против папе Франциска.

Текст манифеста је критички интониран према поглавару римокатолика, а на сваком билборду је Францискова слика.

Такви билборди су се појавили и око Колосеума и Ватикана.

Ево текста на неким од њих:

„Франциско, ти си себи потчинио конгрегације, обезглавио си Малтешки ред и монашки ред Фрањеваца. Ти игноришеш кардинале… Где је милосрђе којим с хвалиш?“.

Испод текста, који је написан на римском дијалекту, нема никаквих потписа.

Појавиле су се претпоставке да иза свега стоји незадовољно „конзервативно крило Католичке цркве“.

Сви „манифести“ су хитно били поскидани са билборда.

Франциско је у конфликту са делом Малтешког реда чијег великог магистра сменио. Упркос томе што је требало да на тој функцији – као и његови претходници – буде доживотно.

fakti.org/globotpor/vatikan/u-rimu-i-oko-vatikana-se-pojavili-bilbordi-sa-manifestom-protiv-pape-franciska

 

-

Владимир Фролов

Добри отац Франциско, овоземаљски намесник на трону Св. Петра, прикључио се секти „хилариста“, иако је тврди језиута!

За шпански конзервативни лист „Pais“, у пригодном интервјуу изнесе брижни отац Франциско свој суд, о чисто световно приземним догађајима, као што је избор председника државе, макар то била и Америка!

Притом, отац Франциско нагласи своје „страхове“, сумњом да се не појави неки нови „спасилац“ као што беше аустријски молер, тридесетих година прошлог века!

Ако је и од католичког папе, много је!

Срећом, код католика постоји indulgentio („опрост греха“!), а постоји и Ватиканска банка!

-

Поглавар Римокатоличке цркве допутовао је данас у једнодневну посету Азербејџану како би пружио подршку мултикултуралном друштву, посебно после критика због референдума који повећава надлежности и моћ председника.

papa_620x0_620x0

Азербејџан, друга по величини држава шиитских муслимана после Ирана, има мали број католичких верника. Мање од 300 Азера су католици, а остатак католичке заједнице чини више хиљада странаца.

Папа Фрања састаће се са председником Азербејџана Илхамом Алијевим и представницима свих верских група.

Није познато да ли ће папа Фрања извршити притисак на Алијева због све учесталијих навода о кршењу људских права.

Он ће служити мису у католичкој катедрали у Бакуу, која је сазидана након посете папе Јована Павла Други тој земљи.

Централна изборна комисија у Азербејџану саопштила је прошле недеље да је више од 80 одсто бирача подржало уставне амандмане којима се председнички мандат продужава од пет на седам година, даје председнику право да распусти парламент, отвори нова потпредседничка места и укине старосну границу.

Алијеви противници, али и организације за заштиту људских права, критиковале су уставне промене, наводећи да би могле да „зацементирају“ династичку владавину у Азербејџану.

Власти у Бакуу одбациле су критике, наводећи да промене имају за циљ убрзање економских реформи.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:627976-%D0%9F%D0%B0%D0%BF%D0%B0-%D0%A4%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%90%D0%B7%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B5%D1%98%D1%9F%D0%B0%D0%BD%D1%83

-

Папа Фрања прогласио jе данас светицом Mаjку Tерезу, добитницу Нобелове награде за мир и jедну од наjутицаjниjих жена у историjи цркве, 19 година после њене смрти, jављаjу агенциjе.

Папа jу jе светицом прогласио током мисе посвећене канонизациjи на Tргу светог Петра.

Више од 100.000 верника окупило се на Тргу Светог Петра у Ватикану, а аплауз је почео и пре но што је папа Фрања завршио обред канонизације на почетку мисе.

Посебна миса одржана је пре церемоније у базилици Светог Петра у Риму. ТВ-пренос канонизације пратио се на огромним екранима и у Калкути, месту где је Мајка Тереза сахрањена

Папа одлуку саопштио на латинском

„У част светог Tроjства… проглашавамо и дефинишемо свету Tерезу од Kалкуте као светицу и уврстићемо jе у свеце, налажући да jе цела Црква као такву поштуjе“, рекао jе на латинском врховни поглавар Римокатоличке цркве, преноси AФП.

Почасна места за бескућнике

Папа је рекао да је Мајка Тереза идеале милосрђа Римокатоличке цркве спроводила у дело у пољској болници за најсиромашније међу сиромасима, за оне који пате од материјалног и духовног сиромаштва. Папа Фрања је поделио оброке за 1.500 бескућника који су се окупили у Ватикану поводом њене канонизације. За њих су обезбеђена почасна места за време церемоније. Бескућнике, од којих многи живе у смештајима које им је обезбедила Мајка Тереза, предводиле су њене следбенице, часне сестре.

Канонизацији присуствовала и шпанска краљица

Церемонији, поред 1.500 бескућника, присуствују и највиши представници 13 држава, међу којима и шпанска краљица Софија.

Ватикан признао два чуда Мајке Терезе

Папа jу jе прогласио светицом пошто jе Ватикан признао два чуда – оба повезана са излечењем болесних – jедно у Индиjи, друго у Бразилу.

Kраjем 2002. године, Ватикан jе признао да jе jедна жена из Индиjе, коjа jе имала тумор стомака, излечена пошто се молила маjци Tерези.

Tада jе папа Jован Павле желео да заобиђе процес беатификациjе и одмах jе прогласи светицом, али су га од тога одвратили кардинали.

Пут ка дефинитвноj канонизациjи маjке Tерезе отворио jе прошле године у децембру папа Фрања признавши друго чудо – оздрављење Бразилца коjи се 2008. године опоравио од тешке инфекциjе мозга.

Славље и на гробу мајке Терезе

Верници су јутрос са букетима цвећа похрлили на гроб Мајке Терезе у Калкути, на истоку Индије, славећи њену данашњу канонизацију у Ватикану.

Људи су почели да се окупљају у раним јутарњим сатима у седишту њене заједнице у Калкути, где Мајка Тереза почива у гробу који монахиње свакодневно украшавају по једном речју написаном латицама цвећа.

Рођена у албанској породици у Скопљу

Рођена је 26. августа 1910. године као Ањезе Гонџа Бојаџи албанској породици у Скопљу. Постала је опатица са 16 година, прикључивши се реду у Ирској, а две године касније је добила име мајка Тереза. У Индију се преселила 1929. године, а блаженом је проглашена 2003. у Риму. Године 1946. основала је ред „Мисионарке милосрђа“, који сада у више од 130 земаља броји 5.000 сестара које, посвећене сиромашнима, и саме живе у великој немаштини. Пет година касније добила је и држављанство Индије.

Добитница Нобелове награде за мир

Нобелову награду за мир је добила 1979. године за хуманитарни рад. Када је примала награду, мајка Тереза је рекла: „Нисам достојна“. Нобелов одбор је у образложењу награде навео да су „они најусамљенији, најјаднији и умирући у њеним рукама добили саучешће и милосрђе утемељено на поштовању према човеку“.

Некоме мајка, некоме маћеха

Широм света постала је позната као симбол доброчинства и саосећајности јер је пружала утеху болеснима и људима на самрти.

Међутим, у њеном животу је било доста контроверзи, а њени критичари кажу да је својим ставовима и понашањем заправо доприносила повећању броја болесних и сиромашних људи. Велика бура подигла се око тошења новца који је је прикупљао ред „Мисионарке милосрђа“ у хуманитне сврхе.

Ред је добио милионе долара у донацијама из целог света, Марија терезија и њене следбенице говориле су да ће користити новац за изградњу болница, школа и реновирање установа за бригу о болеснима и сиромашнима. Међутим, како је тај новац потрошен није баш јасно јер је мало података о томе доступно јавности.

(Танјуг, Блиц)

извор: www.nspm.rs/hronika/papa-proglasio-majku-terezu-sveticom-na-trgu-svetog-petra-okupilo-se-100.000-ljudi.html

-

Шестог марта 2016. године у Санкт Петербургу је одржан Округли сто: „Руска Православна Црква и Хаванска декларација – победа или пораз?“ На скупу је учествовало више од 400 људи, који су допутовали из Молдавије, Украјине, Москве, Јекатеринбурга, са Камчатке и других крајева Русије.

Сви излагачи и окупљени на Округлом столу били су једнодушни у ставу: за Руску Православну Цркву је неприхватљива јерес папизма и екуменизма. Од архијереја је неопходно тражити стајање у истини, признавање погрешки и поништавање заједничке декларације патријарха Кирила и римског папе, проглашавање екуменизма за свејерес и одрицање од лажних одлука Архијерејског сабора, одржаног од 2.-3. фебруара 2016. године, који је признао екуменизам за норму хришћанског живота.

Отварајући округли сто, свештеник Алексеј Мороз је подвукао да су се ту окупили православни људи да у миру и с љубављу, скупа, саборно, у духу љубави, у духу мира и правде усвоје одлуку по веома сложеном питању.

На скупу је прва говорила Олга Четверикова, која је прочитала реферат на тему „Мисија Ватикана у савременом свету (механизам и технологије стварања једне светске религије“). Она је скренула пажњу на питање о коме се у Русији нерадо говори: зашто је језуити Фрањи био потребан Хавански сусрет и какву опасност он представља за безбедност Русије. Четверикова је подсетила да је папа Фрањо поглавар теократске државе Ватикан, која има најбоље специјалне службе, које тесно сарађују са западним обавештајним заједницама, и да орденске структуре Ватикана (језуити, Опус Деи) делују још ефикасније.

Олга Четверикова

Мисија Ватикана је стварање једне светске синкретистичке религије, као духовне основе система глобалне владавине који се гради, и апсорпција Руске Православне Цркве са њене стране. За тај циљ се користи језуитска технологија „меке силе“. Језуити су специјалисти за инфилтрацију у сваку религијску и културну средину, у различите државне структуре. Они неприметно мењају систем вредности и веровања народа према којима врше своју идејну експанзију. У том смислу, сусрет у Хавани може се посматрати као добро изведена операција језуитског реда, чији је циљ не само легитимизација јеретика-римокатолика у очима православних и активизација римокатоличких организација, већ и, што је најважније, уношење смутње у РПЦ и подела руског народа по украјинском моделу.

Као резултат тога, они који се боре за чистоту православне Вере, и не прихватају уједињење с папистима, – бивају окривљени за раскол, иако раскол заправо провоцирају они који у нашу Цркву уводе јерес екуменизма и папизма. То су чисто језуитске технологије које се сада не примењују споља, већ изнутра, а које су усмерене на дестабилизацију ситуације унутар црквеног народа у условима усложњавања социјалне ситуације и активизације иностраних агентура уочи избора у Русији. Провоцирана смутња може се превладати само саборно, што питање сазива Помесног сабора чини крајње актуелним.

Свештеник Алексеј Мороз

Следећи говорник био је свештеник Алексеј Мороз, који је нагласио да су окупљени мотивисани само једном жељом – да се очува јединство Руске Цркве и верност светоотачком предању. Данас све оне који нису сагласни с јересју папизма и екуменизма, покушавају да жигошу као расколнике. Но, ми смо чланови оне Цркве која се држи непроменљивих ортодоксних догмата. Ми не прихватамо њихова нова јеретичка учења и не желимо да се наша Црква претвори црквено-бирократску организацију сличну римокатоличкој – без духа, без вере и без силе. Расколник – то је онај ко у учење наше Цркве уноси новотарије и ко веру латина – које су сви наши Свети Оци називали јеретицима – признаје за исправну. Дужни смо да сачувамо нашу Цркву и ми остајемо у њој, чувајући мир и спокојство, ма какве нам етикете прилепљивали.

Друго питање, коме је отац Алексеј посветио пажњу, састојало се у следећем: како се догодило то да патријарх Кирил од Архијерејског сабора сакрије да се припрема сусрет са папом римским, који се одржао без саборске одлуке, тајно и на његову личну иницијативу. Како се догодио такав недопустиви корак и постало могуће потврђивање свејереси екуменизма на Архијерејском сабору? Како се могла догодити Хаванска унија? То је последица дугог и педантног рада који је текао унутар РПЦ. Раније је у нашој Цркви постојала реална љубав између архипастира, пастира и пастве, а сада цвета симфонија, бирократизација, уништавање саборности, где парохија нема никаква морална и јуридичка права. Унутар наше Цркве фактички делује примат папе римског, што се и пројавило на Архијерејском сабору. У РПЦ свештеници су апсолутно обесправљени. У последње време било је саздано читаво здање црквено-бирократског апарата по угледу на папски ред, у коме се зацарио чиновнички и фарисејски дух. И данас се млади семинаристи васпитавају по римокатоличким шаблонима, у духу екуменистичког модернизма.

У закључку свог иступања отац Алексеј је још једанпут нагласио да су процеси који се одвијају у Руској Цркви катастрофални и да ћемо, ако оћутимо и пројавимо конформизам, издати нашу Цркву – Цркву наших Светих Отаца и Новомученика – а нека се то не догоди!

Владимир Семенко

У реферату познатог публицисте и главног уредника сајта „Амин“, Владимира Семенка, главна пажња је посвећена теми која претходно није била разматрана, а тиче се поштовања устава РПЦ. Челник сваке организације делује у складу са уставом те организације. У уставу РПЦ је речено да Архијерејски сабор дефинише природу односа са инославним конфесијама. Дакле, у овом случају је испољен волунтаризам и челник организације је прекршио устав организације. То би требало да размотри Архијерејски сабор, но с обзиром да се он не сазива, неопходно га је на то подстаћи, остајући строго у оквирима канонских правила, не стварајући никакав раскол, и захтевати да се реализују они принципи који су утврђени уставом.

Што се тиче самог сусрета, Семенко је приметио да никакви политички циљеви нису постигнути, пошто декларација не може зауставити ИСИЛ нити спасити хришћане на Блиском Истоку. А у Украјини постоје милиони православних које унијати тлаче. Но, после сусрета, захтеви унијатима, који настављају да узурпирају наше храмове, су повучени. Јасно је да су циљеви сусрета – само изговори. Идентично као што је то и заштита традиционалних вредности, пошто управо сам римски папа охрабрује полне изопаченике. Семенко је такође подсетио на везе Ватикана са западним тајним структурама, и током рата и у нашем времену. О томе сведоче догађаји у Украјини, где се унијати потчињавају папи, а нама предлажу да се скупа са папом боримо против оних које он подржава.

Семенко се даље задржао на личности Никодима Ротова, чији је рад положен у темеље савремене екуменистичке политике и био повезан с покушајима секуларних власти да уђу у Европу. Међутим, Никодим је ово почео да чини раније него секуларне власти. Управо је он изложио став да је Христос фактом свога оваплоћења прихватио у своје тело сав људски род, што је представљало револуцију у учењу и није било просто јерес, већ је превазилазило границе хришћанског богословља. Ова позиција руши границе Цркве, потврђује стремљење ка свејединству и лежи у основи савремене екуменистичке политике.

Семенко је у закључку изнео мало познату чињеницу, да су, уочи сусрета у Хавани, најауторитетнији старци Свето-Тројицке Сергијеве Лавре били изоловани од мирјана.

На првом месту данас је најважније супротставити се провокаторима, који ће настојати да ревнитеље уведу у раскол. Друго, неопходно је увећавати наш информациони и јавни отпор, следећи благослове које нам дају наши духовници и атонски старци.  Ако се, следујући оцу Алексеју, покрету прикључе и други клирици, то ће одиграти одлучујућу улогу. Ми смо верујући људи, и верујемо да постоји Промисао Божији и да Господ промишља о Својој Цркви.

Реч је затим узео доктор историјских наука, професор Санктпетербуршког државног универзитета И. Фројанов. Он је говорио о удару екуменизма на РПЦ, задржавајући се на његовој суштини, нагласивши да екуменизам није чисто религијски, већ и политички покрет. Екуменизам је могуће дефинисати као идејни тренд, религијски по форми и политички по садржају. Његова политичка природа дефинисана је његовом повезаношћу с теоријом и праксом изградње новог светског поретка. Реч је о стварању јединствене светске цивилизације, лишене националних држава и националних граница. То јест, ради се о стварању таквог друштва, које ће, по речима Достојевског, са једне стране имати „једно стадо“, а са друге стране – изабрану врхушку. Ова идеја је прилично стара и произашла је из масонских кругова. Масон Адам Вајсхаупт је писао да је са појавом народа и нација свет престао да буде велика породица, па је потребно уништити национализам и националне државе, створити светску владу, што ће за резултат имати формирање једне људске расе, којом ће управљати изабрани људи./…/ Последица увођења екуменизма у живот Руске Православне Цркве биће кварење православне Вере, а као резултат тога – слабљење и Цркве и Вере. Ово ће бити праћено раздором у нашој Цркви, и међу свештенством и међу паством. То ће све ослабити Руску Православну Цркву, руски народ и руску државу. Због тога се екуменизам може сматрати завером против наше Отаџбине, против руског народа и Руске Православне Цркве. И ми морамо схвати да је наша држава сада у опасности./…/

К.Н.Соколов

Геополитичар и члан руководства Московског одељења Народног сабора К. Н. Соколов своје излагање је почео речима: данас је потребно борити се не само за Веру, већ и за Отечество, те ствари су апсолутно повезане. Мора се имати на уму да је папа римски и глава једне државе, и глава колосалног банкарског система. Са тачке гледишта геополитике, борба се води пре свега за Русију. Крајњи циљ те борбе је – ко ће живети у Русији. О томе је још 1904. године писао енглески геополитичар Маккиндер у реферату „Геополитичка оса историје“. Он је указивао да ће онај ко буде владао Русијом, владати и светом./…/

/…/Потом је иступио религијски писац, аутор циклуса „Аскетика за мирјане“ А.С. Маслеников. Он је, између осталог, рекао да је документом усвојеним на Архијерејском сабору озакоњено учешће РПЦ у „Светском савету цркава“, чија идеологија постаје нови догмат, који противуречи догмату о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Наши архијереји су усвојили јерес, и нико се није одважио да се супротстави. Трагедија која се надвила над нама може довести до тога да Бог не буде са народом који је сагрешио, и обратно. Ако Бог буде са народом, народ ће бити непобедив, о чему сведочи старозаветна историја.

Јеросхимонах Рафаил Мишин

Јеромонах Рафаил Мишин своје излагање је посветио разматрању саборности Цркве. Ми исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Саборност је највиша форма духовне власти, и свака узурпација ове власти подлеже саборској осуди. Никаква религијска традиција, која не признаје догмат црквености и јединства Цркве Христове, није Црква у хришћанском смислу. Не могу да постоје две цркве. Догмат је појмовна икона Бога, и свако одступање од догмата о Цркви јесте вероодступништво и издаја Исуса Христа. Патријарх Кирил је рекао да осим петоро људи нико није знао за сусрет. То јест, извршена је узурпација црквене власти од стране групе лица на челу са патријархом, коме нико од лица црквене пуноте није дао таква овлашћења нити инструкције за такав сусрет. Патријарх говори о две цркве, о консензусу на глобалном нивоу, о неком моралном осећају својственом читавом човечанству, док Христос говори другачије. Митрополит Иларион говори о јединству хришћана, позивајући се на речи Исуса Христа. Но, Христос се молио за јединство у истини својих ученика, а не за јединство са осталим светом који у злу лежи. Иларион је увео мораторијум на употребу речи „јерес“ када се говорио о римокатоличанству, како би се пронашли нови начини суживота и сарадње, но 7. правило Другог Васељенског Сабора каже: „Они који се од јеретика присаједињују православљу (прихватају православље) и наследство (удео) оних који се спасавају, примамо их подвргавањем по следећем обреду…  пошто они дају ливелус (писмено исповедање православне вере) и анатемишу (прокуну) сваку јерес која не учи (не мисли) како учи света Божија, католичанска и апостолска Црква./…/

У раду Округлог стола, директним укључењем преко „Скајпа“ са Крита, узео је учешће и јеросхимонах Рафаил Берестов, који је призвао Божији благослов на све окупљене и рекао да се Атос моли за нас и да је он са нама, те да ми остајемо православни и да морамо сачувати чистоту Православља, а раскол праве јеретици. „Морамо живети у Христу, да не бисмо изгубили благодат Духа Светога“.

Старац Рафаил Берестов

Своје мишљење на скупу исказао је и ђакон Владимир Василик. Он је изјавио да се тренутно врши страшан притисак Ватикана на Руску Православну Цркву и њено свештеноначалије, као и на Русију, и да се на патријарха Кирила вршио и врши велики притисак, чији је резултат овај „неочекивани салто и хавански пут“. Међутим, речи ђакона Василика да „ми остајемо његова (патријархова) деца“, „као деца ми имамо право да кажемо да је отац пао у заблуду“ и „како поданик може судити краљу“, изазвале су једнодушно неодобравање присутних, изражено кроз бурну реакцију у сали.

Потом су говорили свештеник Анатолиј Чибрик из Молдавије, свештеник Владимир Нестеренко са Камчатке и други…

Разматрање главне теме округлог стола протекло је у духу узајамног разумевања и сагласности (осим иступања ђакона Владимира Василика). Као резултат сусрета усвојено је обраћање Светом Синоду и надлежном архијереју, које је предложено за образац који ће верна чеда Руске Православне Цркве користити у својим обраћањима епископима и свештеницима (ОВДЕ:).

По материјалу са: odigitria.by
Превод и приређивање: Борба за веру

Наслов: Стање ствари

(Борба за веру, 15. 3. 2016)

———————-

29. 3. 2016. Стање ствари, за ФБР приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2016/03/29/%D0%BE%D0%BB%D0%B3%D0%B0-%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D1%83%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%82-%D1%83-%D1%85%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80/

Без обзира што је престолонаследник који најдуже чека круну у дугој историји британске монархије и што је извесно да никада неће постати краљ (чак и да којим чудом надживи своју мајку Елизабету II, која као да пркоси биолошким законима, нови монарх ће постати његов син Вилијем) посета принца Чарлса некој земљи представља много више од пуког протокола и прворазредни је дипломатски, па ако хоћете и политичко-ритуални догађај. Јер, Виндзорови су све, само не владари без власти, или моћници без моћи. Тајанствена мрежа наследних права, крвних веза и фининансијског утицаја чини их једном од најутицајних породица на планети, физичким власником више од две трећине америчке територије и центром црног племства које креира и усмерава савремене глобалистичке процесе трасирајући мапу униполарног света.

Отуда, пренебрегавати политички значај и садржај посете Принца од Велса и сводити је на пуко церемонијално шеткање може само онај ко не разуме шта се у свету дешава, или се због нечега прави да то не разуме. Баш као и онај ко принца Чарлса назива „пријатељем Срба“.

Но, да кренемо редом.

БРИТАНСКА КРУНА И БРИТАНСКА ПОЛИТИКА У ОДНОСУ НА СРБИЈУ

Уврежено мишљење да је британска краљевска породица само неми посматрач политике своје Владе нема превише утемељења у стварности, посебно када су у питању дипломатске активности (спољна политика). Британски монарх (краљица Елизабета II) и престолонаследник (принц Чарлс) добијају на дневном нивоу све важне државне папире и поверљиве извештаје и потпуно су у току са плановима и активностима британске политике, на коју свакако врше дискретни утицај. При томе, подразумева се, британска политика служи британској Круни, а не обрнуто.

Конкретно, принц Чарлс, иако вероватно никада неће засести на престо, обавља отприлике половину државничких дужности британског монарха (своје мајке), у шта спадају и посете другим државама, на које се, превасходно због времешности, Краљица ретко одлучује. У том контексту давно су прошле године када је принц Чарлс путовао туристички, јурећи за хировима своје екстравагантне супруге, леди Дијане.  Данас су путовања Принца од Велса(1) обично државничка и у функцији стратешких (глобалних) интереса Лондона, за који никада не смемемо заборавити да представља не само центар оронуле британске империје већ и мозак савременог глобализма. У том смислу, државне посете принца Чарлса су  “у крајњој надлежности Форин офиса, односно британске владе и без њиховог одобрења и осмишљености – у преводу на стварни језик – без јасног политичког и државног циља, Принц од Велса више нигде и не путује”(2). У том смислу, његова прва посета Србији, од када је постала самостална држава, није изузетак, тим пре када се узме у обзир да је она само део његове балканске турнеје, на којој ће посетити још Хрватску, Црну Гору и Косово.

Дакле, шта год да јесу конкретни циљеви посете Принца од Велса Србији (о томе више у наставку текста), не можемо их посматрати другачије него у контексту опште политике бритакске Круне на овим просторима која има свој континуитет и конзистентност. При томе битно је да се схвати како нема, није било, нити може бити, стварне дисхармоније у интересима британске Круне и политике њене владе.

Ово наглашавам с тога што је манипулативни Вучићев режим, јаком медијском кампањом, покушао да принца Чарлса представи као пријатеља Србије, српског народа и српске вере, са јасном намером да поправи негативни имиџ Британије у српском јавном мњењу. Наиме, једна од последица дебакла британске анти-српске иницијативе о Сребреници у ОУН, за који је заслужна Русија, била је разоткривање подмукле анти-српске политике коју је ова земља водила не само у ратовима деведесетих, већ и кроз читаву историју Србије као државе. То је свакако имало веома негативан одјек у српској јавности, а неадекватно понашање британског амбасадора у Београду, Дениса Кифа, том приликом створило је имиџу Британије додатне проблеме. Отуда је медијско представљање принца Чарлса као пријатеља Србије манипулативни покушај Алистера Кембела, шефа Вучићевог спин-штаба, да поправи општи имиџ земље из које потиче.

Али, принц Чарлс није пријатељ Србије! Он је наш непријатељ!! Историјски. Политички. Биолошки. Он је представник британске Круне, а од Берлинског конгреса 1878, када је Србија призната за независну државу, до дана данашњег, када се Србија разбија и окупира, анти-српска конотација британске политике не би могла постојати да на томе није инсистирала британска Круна. У погледу крајњих циљева, у односу на Србе и Србију, нема разлике између крвавих руку Тонија Блера и донације Хиландару принца Чарлса (што ћемо даље у тексту посебно појаснити).

ЦИЉЕВИ ПОСЕТЕ ПРИНЦА ЧАРЛСА СРБИЈИ

Наравно, поправљање пољуљаног имиџа Британије у Србији, мада није неважно, свакако није примарни циљ посете престолонаследника са најдужим стажом у историји британске Круне, посебно када се узме у обзир његова балканска рута. Нажалост, историја нас учи да праве циљеве британске политике обично спознамо тек када нас лупе по глави, па слично треба очекивати и овога пута. Но, ипак, зашто не покушати мало завирити иза вела густих лондонских магли…?

Почећемо од тога да је посета принца Чарлса (њен ток и протокол) договарана директно између Форин офиса и Београда, без икаквог протоколарног учешћа наше амбасаде у Лондону, што је свакако веома неуобичајено. Могуће је како је то последица већ много пута показане Вучићеве дипломатске неотесаности и жеље за солирањем, али могуће је и да у томе има дубљег смисла. У сваком случају добро је да се зна како је ова „неуобичајеност“ регистрована.

Следеће што ћемо запазити јесте да Принц од Велса, први пут протоколарно посећује Косово као независну државу (његова прва посета јужној српској покрајини била је 1999. када је посетио британски контигент у саставу КФОР-а и тиме практично дао подршку нелегитимном и злочиначком бомбардовању СР Југославије). А мудро је уочити и чињеницу да протокол посете Војводини указује да је и северну српску покрајину третирао као посебну територију, мада не директно.

Лако је регистровати и да су све земље на балканској турнеји Принца од Велса (Хрватска, Србија, Црна Гора и Косово), заправо федералне јединице бивше СФРЈ, за чији је нестанак у крви најодговорнија управо Британија, односно њена дипломатија (процес је усмеравао директно Лорд Карингтон). Али, где је Македонија? Спрема ли нам подмукла британска круна нови тајни пројекат који ће нам узети све оно што Југославија није?

Могуће. Тешко да ће Британија икада имати бољу прилику за тако нешто него данас. Иако се дубоко клањају Америци, и Вучић и Еди Рама продукти су британске службе МИ-6, имају сличне каријере, усмерава их исти „саветник“ Тони Блер, медијски спинује исти човек Алистер Кембел. Уосталом, не гради Вучић аутопут за Тирану, о нашем трошку, тек онако.

Да, сасвим је могуће, да је то део Чарлсове мисије. Уосталом, принц Чарлс удостојио је првог гласноговорника те идеје са ових простора, Игора Лукшића, црногорског министра спољних послова, да баш он буде домаћин пријема у његову част (а не рецимо председник државе или владе). Али, нека о томе размишљи српска патриотска опозиција, ако је уопште има. А ова анализа кренуће у другом смеру. Опипљивијем а занимљивијем. Кренуће у одговор на једно сасвим логично питање – постоји ли неки заједнички именитељ који повезује све четири посете Принца од Велса на његовој балканској турнеји?!

Постоји. Али, њега нећемо наћи ни у дипломатији, ни у тајним политичким пројектима. Наћи ћемо га тамо где га најмање очекујете. У вери! О, како мало познајемо Виндзорове!

ПРИНЦ ЧАРЛС И СТВАРАЊЕ ЈЕДИНСТВЕНЕ СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ

Започећемо овај део текста са по једним цитатом из сваке федералне јединице бивше СФРЈ коју је на својој балканској турнеји посетио Принц од Велса:

  • ХРВАТСКА – Kако је раније најављено из британске амбасаде у Загребу, принц од Велса, који већ годинама ради на охрабривању међурелигијског дијалога и већег разумевања међу различитим религијама, у Осијеку ће присуствовати састанку представника различитих религијских и етничких локалних заједница. Састанак организује осјечки Центар за мир и ненасиље, уз подршку британске амбасаде.(3)

  • СРБИЈА – Британски престолонаследник принц Чарлс, у пратњи амбасадор Велике Британије у Београду Дениса Кифа, у Конаку кнегиње Љубице учествовао је у међурелигијском дијалогу представника хришћанских, исламске и јеврејске заједнице у Србији. Састанку су присуствовали и патријарх српски Иринеј, муфтија Мухамед Јусуфспахић, рабин Исак Асијел, Ивица Дамјановић као представник београдског надбискупа и велечасни Роберт Фокс у име англиканске цркве.(4)

  • ЦРНА ГОРА – Принц Чарлс ће у Владином дому обићи неке од најпознатијих, хришћанских реликвија, попут иконе богородице Филармосе и разговарати са локалним иконописцима. (5)

  • Принц Чарлс ће отпутовати у Призрен, где ће с Јахјагом присуствовати међуверској конференцији која се организује у сарадњи са Владом Косова.(6)

 

Дакле, међуверске конференције су тачка која спаја сва одредишта на балканској рути Принца од Велса. Одржао их је свуда где је боравио, осим Црне Горе (очигледно избегавајући могуће конфликтне ситуације које прате деловање расколничке тзв. Црногорске Православне Цркве), а моћна пропагандна машинерија која га је пратила упорно је истицала његову наводну посвећеност миру, верској толеранцији и бољем разумевању међу људима различитих конфесија. Према потреби, лансиране су и приче о његовим православним коренима, новчаном прилогу Хиландару, занимање за истоветну суштину различитих религија. Све у форми тачно, све у суштини лажно! (Посебно желим да истакнем да његово интересовање за српске реликвије и манастире долази са нивоа црног иницијанта који их посматра као места моћи чију божанску снагу жели да упије, што се наравно не може десити. У том смислу треба посматрати и његов прилог Хиландару – као покушај трговине са Богом).

Принц Чарлс рођен је као британски престолонаследник. Виндзор. Као такав, он је по рођењу припадник Црног племства, као дечак учесник породичних сатанистичких ритуала, као младић иницијант неколико окултних ложа а као зрео човек један од владара из сенке, без обзира да ли ће икада формално постати носилац британске Круне. Његово интересовање за религију може бити на нивоу врхунског образовања које поседује, искуства окултних иницијација које има и литературе, а произилази из оквира пројекта који му је поверен. Тај пројекат једна је од најважнијих фаза у коначном уобличавању Новог светског поретка – СТВАРАЊЕ ЈЕДНЕ СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ која ће заменити (асимиловати) све остале.

Пројекат је формално обелодањен септембра 2014. године када је приликом сусрета са Папом Фрањом, бивши израелски премијер и председник Шимон Перес, предложио формирање Организације уједињених религија или „ОУН религија“, као нове глобалне структуре која би допринела окончању свих ратова, а којој би на челу био управо Папа, као највећи религијски ауторитет. Наравно, идеја није Пересова већ је он био само “гласник” пројекта за који се, као баш тако уобличен, логистика припрема већ преко две деценије.

Примера ради, многи, не знају да је Тони Блер, након напуштања премијерске функције 2007. године, прешао у католичанство (!) а само две године касније (2009-те) покренуо организацију под називом “Верска фондација Тонија Блера” која је као своју делатност најавила изучавање религија и промовисање верске толеранције.(7) Замислите! Тај баш не губи време, у стратешком престројавању. Или је војник Империје који не оклева у извршавању наређења. Одаберите како вам драго, суштина је иста.

И где је сада он, Тони Блер? Овде, наравно. Већ две године саветује Вучића! А ето нам, сада, и Принца од Велса, да нас учи разумевању и верској толеранцији! Којекуде!

Но, да се са ове кратке дигресије, вратимо на суштину, на реализацију пројекта стварања Организације уједињених религија и улоге коју у томе има британска Круна. У тренутку када је “гласник” (Шимон Перес) наводно објавио “идеју” пројекат је већ био у пуном замаху. Буквално пучем над Бенедиктом XVI, управљање Ватиканом преузели су Језуити, познати као ред тзв. “борбене и практичне цркве” којима се приписује максима “Циљ оправдава средство”, што је и једно од основних начела савременог глобализма. Нови Папа Фрања одмах је прокламовао екуменистичку отвореност, односно спремност на дијалoг са другим религијама, на платформи да им се гарантује непромењивост учења под условом да признају првенство Папе. И то иде убрзано. Сведоци смо низа сусрета које иницира Папа са представницима других хришћанских цркава и осталих конфесија. “Појављује се јасна конструкција. Папа ће бити морални ауторитет за све конфесије. Сходно томе, ниче религијска основа за нови глобални поредак. Свима ће бити речено да је са таквом конструкцијом могуће учинити крај ратовима и хаосу.”(8) А ратове и хаос управо стварају творци овог пројекта! На тај начин и формално се потврђује оно што антиглобалисти говоре већ најмање две деценије – да Нови светски поредак има главу у Лондону, веру у Ватикану а мач у Вашингтону!

У том смислу веома је битно идеју о верској толеранцији промовисати на одговарајући начин и припремити разнолику верску популацију за „пријем“ ове идеје пре него што примат Папе буде испостављен свету као једина опција. Они са којима се принц Чарлс сусретао на својим сесијама међурелигијског дијалога биће носиоци те промоције у времену које долази. Чињеница да се њиховом „мобилизацијом“ бавио он, а не неко други указује на значај који пројекат успостављања јединствене религије има за савремени глобализам, након свих геополитичких пораза које му је Путинова Русија нанела претходних година.

Јер, Принц од Велса, чак и ако није сама лондонска глава Новог светског поретка, свакако јесте њен директни опуномоћеник.

Зато, у пост и молитву Срби. Долазе тешка времена и још тежа искушења. Ђаволи нам земљу походе. Окрените се Лазару, а не Вучићу, Николају а не Иринеју, Русији а не Британији. То је пут нашег спаса и васкрсења. И запамтите – НИШТА није готово, док није готово СВЕ!

_________________________________

 

Упутнице: