субота, мај 26, 2018

Тагови Вести таговане са "Подриње"

Подриње

УВОД

Толико тога је речено и написано о Сребреници, о ратним догађајима из сребреничког краја, у којима су страдали и Срби и Бошњаци, да човек помисли да се више нема шта рећи. Међутим то није тако. Увек се има шта казати, написати, објаснити, прокоментарисати и бацити ново светло на те догађаје, како бисмо се у одређеној мери приближили објективној, реалној слици догађаја, посебно ако је реч о чињеницама, које су биле прећутане, прикривене или погрешно интерпретиране. Претенциозно би било рећи – открити пуну истину, разобличити све неистине, манипулације и преваре. То није нимало лако. Много је неистина, погрешних закључивања, конструисаних чињеница наталожено у испричаним причама и написаним књигама о сребреничким догађајима. Због свега тога треба се и даље бавити овим питањем, трагати за многим одговорима и развејавати многе магле које обавијају сребереничке догађаје из јула ратне 1995. године.

Догађаји из саме Сребренице и њене уже и шире околине из јула ратне 1995. године имају своју предисторију, они су само врх леденог брега мноштва збивања која су се одиграла и у не тако далекој историји, затим током Другог светског рата, а нарочито у ратном периоду 1992-1994. година.

У светској јавности, у пресудама Хашког трибунала (ХТ) и у бошњачком јавном мњењу „Сребреница“ фигурира само као „злочин геноцида“ који су починиле „српске војне снаге над бошњачким становништвом сребреничког краја“. У тим перцепцијама нема ни помисли о српским ратним страдањима у истом крају, ни помисли о српским жртвама и огромним страдањима српских цивила. Бошњачки политичари и бошњачка јавност, подржани од својих „ратних и политичких спонзора“, настоје по сваку цену „зацементирати истину о Сребреници“ коју је утврдио Хашки трибунал. У том контексту су и актуелни покушаји измене кривичног закона БиХ, у коме би негирање геноцида у Сребреници било санкционисано као кривично дело. Ово је још један начин да се још више удаљимо од истине о „сребреничким догађајима“, а и да се народи међусобно још више конфронтирају.

У српском јавном мњењу, у перцепцији већине српског народа, „Сребреница“ је једна велика несрећа и злочин који су задесили српски народ тога краја током рата од 1992. до 1995. године, а страдање Бошњака у јулу 1995. године, „испровоцирана реакција“, „међународна урота и намештаљка“ за Србе у целини.

„Сребреница“ заслужује истину. Све сребереничке жртве, и српске и бошњачке, заслужују истину и одговоре на мноштво питања. Борба за истину и доказивање истине је донкихотовски напор, борба са ветрењачама. То је увек било тако и тако ће и бити. Позната је изрека да у рату „прво погине истина“. Међутим, након толико година од рата, истину треба оживети, догађаје реанимирати, удахнути им дах истине и смело се суочити са свим последицама утврђене истине.

Као аутор овога текста, непосредни сам учесник многих ратних догађа у БиХ, па и на подручју Сребренице. Као хашки оптуженик и осуђеник, располажем са обимном историјском грађом, непосредним сазнањима, као човек који је имао увид у мноштво судских доказа, и неко ко је непосредно 3,5 године у континуитету пратио судски процес, располажем са довољно чињеница које максимално ограничавају субјективност у закључивању и изношењу ставова о „Сребреници“. Успут да кажем да нисам осуђен за почињење геноцида, нити конспирацију ради почињења геноцида.

Био сам у прилици да проучим обиље историјске грађе која се односи на рат у БиХ, на све зараћене стране, њихове ратне циљеве, коју је прикупило тужилаштво ХТ, а која је била у архивама, и није била доступна стручној јавности. И као непосредни учесник борбених дејстава на терену, имао сам властити увид у борбене догађаје. У судници сам 3,5 године гледао доказе и слушао тумачења тих доказа од стране тужилаштва и одбране. Прочитао сам на стотине изјава разних сведока, анализирао хиљаде страница разних докумената и писаних доказних материјала, експертских извештаја разних врста, који су се односили не само на предмет „Сребреница“, него и на многе друге. Гледао у очи стотине сведока који су прошли кроз судницу.

Добро је полемисасти са свим написаним о Сребреници. Аргументовано оспоравати различите тврдње и ставове, то је продуктивно и пожељно, али очито није довољно. Много је оспоравања онога што је речено о Сребреници, али из пера српских аутора скоро да нема или врло мало има целовитих извештаја и књига о томе шта се у истину десило. Скоро да нема „српске верзије догађаја“, углавном има оспоравања већ реченог и написаног. Када кажем „српске верзије догађаја“ онда искључиво мислим на утврђивање чињенично истинитог тока догађаја. Ово је један скроман покушај да се у једном троделном ауторском тексту, иако по обиму ограниченом, ипак на целовит начин проговори о „сребреничким догађајима“, који би сваком добронамерном човеку требао бити прихватљив.

Одмах на почетку желим да изнесем један став у виду закључка, који је логичан и исправан, и који може бити мотив и водиља и за оне који га прихватају и за оне који га оспоравају. Ради се о следећем: Сви утврђени докази показују да злочин који се збио на подручју Сребренице у јулу 1995. над припадницима 28. Дивизије тзв. АБиХ, није био резултат плана, организованог деловања српских институција војске и државе. Није утврђено постојање намере да се припадници 28. Дивизије тзв. АБиХ погубе само због тога што су били Бошњаци – муслимани.

Анализа која следи не упире прстом у било кога у смислу кривичне одговорности, она остаје на терену чињеница као таквих. У њој се говори и о оправданим и легитимним деловањима ВРС, али и о поступцима супротним обичајима ратовања и женевским конвенцијама. Утврђене чињенице су толико снажне саме по себи да правницима не остаје много простора за различита закључивања и различите правне квалификације самог злочина. Емотивне, брзе, површне и политички мотивисане правне оцене „сребреничких догађаја“ неоправдано воде закључку да је реч о „геноциду“.

ШТА СЕ ЗБИВАЛО У ПОДРИЊУ И СРЕБРЕНИЧКОМ КРАЈУ У ОРУЖАНИМ СУКОБИМА ОД 1992-1995.

Подриње у вртлогу континуираних оружаних сукобљавања и идеолошке основе паравојног организовања и борбеног деловања муслиманских снага у Подрињу

Без намере да се било која чињеница прећути, преквалификује или измисли нова у вези са „сребреничким догађајима“, желимо у склопу целовите анализе укључити потпун – шири контекст догађаја који су предходили или били увод ратним догађајима у БиХ у периоду 1992-1995, као и српско страдање у Подрињу током рата пре 1995. године. Када је реч о догађајима у Подрињу и у сребреничком крају у рату 1992-1995. они се морају посматрати у врло сложеном историјском, политичком, геополитичком, религиозном, идеолошком и војном контексту. Српски етнички простор и српске земље су се налазиле и налазе се и данас у континуираним балканским политичко-историјским и политичко-географским процесима. Ови процеси и данас значајно одређују судбину српског народа у целини.

Османлијски продор на Балкан и у Европу, а касније и разна територијална разграничења моћних империја, које су настојале да у значајним геостратегијским пограничним зонама анулирају српски православни идентитет становништва и простора, резултирали су разбијањем територијалне кохезије српске државе, физичким уништењем становништва, миграцијама и верским и националним конвертитством.

Дакле, „српска држава” која би у својим границама обухватила већину српских земаља чини суштину још увек нерешеног „српског питања” на Балкану.

Последњи ратни сукоби на крају 20. века показују да је суштина решавања „српског питања” територијална, односно географска, што се често пренебрегавало или прагматично дефинисало као „политичко питање”, „демократско питање” или „културно-цивилизацијско питање”.

9

Карта – 1. Плава боја на карти означава подручје Подриња

На простору српских земаља територијално се додирују и прожимају три културно-цивилизацијска „круга” – византијско-православни, западно-католички и исламски. Источна Босна, а посебно Подриње су простори на којима су се у највећој мери осетиле последице географске, политичке, геополитичке и етничке фрагментације српског националног корпуса у целини, као последица контактности тих цивилизацијских кругова.

Када је реч о ратним страдањима и оружаним сукобљавањима у долинама српских река, интензитет тих сукоба и народног страдања били су најизраженији у долини реке Дрине.

Неки покушавају да докажу да је Дрина била граница између светова, граница између цивилизација, граница између религија. Међутим, Дрина је, а што је најгоре по српски народ, била граница између Срба самих – делила је српски етнички корпус. Она то чини и данас, али не у тако оштро израженој форми.

Прокламовани национални и политички циљеви Странке демократске акције (СДА) у БиХ, као и све израженије јачање њеног војног крила, посебно после формирања Патриотске лиге, довели су до пропасти преговора о очувању мира у БиХ, и до отворених напада од стране паравојних формација, формираних од стране СДА, Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и делова МУП БиХ на снаге ЈНА, коју су подржавале српске територијалне и добровољачке јединице. Борбена дејства у Подрињу почела су почетком априла 1992.г. нападима муслиманских оружаних формација на јединице ЈНА и на српска насеља. Напади су избили у долини Дрине у свим значајнијим насељима и градовима (Фоча, Горажде, Вишеград, Братунац, Сребреница, Зворник).

Долина Дрине је била, а и данас је од огромне историјске, политичке и стратешке важности за Србе. Зато је муслиманско руковоство у БиХ, већ на почетку 1992. г. настојало, у складу са властитим историјским тежњама, и интересима њихових савезника (неких великих западних сила), по сваку цену, преузети пуну војну контролу над долином реке Дрине и на тај начин изоловати Србе у Сарајевско-романијској регији и онемогућити сваку везу Српског народа у БиХ са Србијом. Да је муслиманско војно и политичко руководство успело успоставити контролу над долином Дрине, онда би у каснијим етапама политички и војно загосподарило целом БиХ, и тако остварило властиту унитарну државу и историјске тежње – БиХ без Срба, или са обесправљеним Србима. Срби у Подрињу били су потпуно свесни значаја одржавања веза са Србијом и настојали су по сваку цену бранити сва српска насеља и градове у долини Дрине. Одбраном својих националних интереса у Подрињу, Срби су знали да на тај начин бране опстанак српског народа на целокупном простору БиХ.

Врхунац претњи српском народу исказан је у ставовима из „Исламске декларације“ А. Изетбеговића, који су најбоље осликани у делу Аднана Јахића, чије виђење државе Босне и Херцеговине наводи Сефер Халиловић у својој књизи „Лукава стратегија“: „Простор на којем послије рата остане наша Армија Босне и Херцеговине бити ће муслиманска држава; муслиманска држава бити ће национална држава Бошњака, односно муслимана, док ће остале етничке групације имати грађанска права која им иначе, као националним мањинама, по важећим међународним конвенцијама припадају; муслиманска држава имат ће муслиманску идеологију, засновану на Исламу, исламским вјерско-правним и етичко-социјалним начелима, а и садржајима западноевропске провенијенције који нису у супротности са горе наведеним; муслиманска идеологија бити ће уграђена у комплетан грађанско-правни сустав будуће муслиманске државе, од државних и националних симбола, преко владајуће националне политике, до школства, социјалних и привредних институција и, дакако, муслиманске породице, ћелије цијеле државе итд“.

Проф. Др. Мирољуб Јевтић у свом чланку „Џихад као средство циљева ислама“, наводећи цитате из исламских информативних новина „Препород“ од 1. октобра 1991. године (стр. 10), каже: „Дакле, још 1991. године, пре избијања рата у бившој југословенској републици БиХ, исламска верска заједница је припремала муслиманску популацију проповедајући јој да је џихад прописан и да се састоји у томе да се ислам прошири на све немуслимане, било да прихвате веру, било да постану зими, тј. грађани са ограниченим политичким правима. Према томе је деловала и Исламска заједница, али и СДА, као политичка странка. Они су били свесни да у постојећим међународним односима не могу проповедати џихад и добити одговарајућу подршку међународне заједнице, па су изабрали други, за свет прихватљивији пут. Одлучили су се за стварање независне БиХ, с муслиманском доминацијом… Стога је поглавар муслиманске заједнице на светском савету за џамије у Меки, у фебруару 1992., тражио да исламске земље врше притисак за признавање независности БиХ, да се Албанцима на Космету обезбеди право на отцепљење, да Рашка област добије аутономију и да Македонце приморају да поделе свој суверенитет са муслиманима“. Данас видимо колико су ово били далекосежни захтеви и поруке.

Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала војно крило Странке демократске акције – Патриотску лигу. Патриотска лига је била муслиманска паравојна организација. До фебруара 1992. године била је организована у формације од оделења до бригада. Имала је око 150.000 припадника, од којих 70.000 наоружаних. Ту тврдњу потврђује и командант Патриотске лиге Сефер Халиловић. О формирању Патриотске лиге реферисао је Алији Изетбеговићу фебруара 1992. године. У “Директиви о одбрани Босне и Херцеговине” као непријатељ су назначени „СДС са Југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице.

Страдање Срба у Сребреничком крају крајем 1992. и почетком 1993.

Следећи генерална упуства СДА, а посебно њеног војног крила муслиманске снаге у Подрињу врло ревносно приступају извршавању борбених задатака чији је основни циљ прогон српског становништва, учвршћивање власти унутар властитог етничког корпуса и максимални допринос унитаризацији БиХ. Велики број српских насеља у Бирчу и Подрињу, посебно у општинама Власеница, Братунац, Зворник, Сребреница и Скелани падају под удар паравојних снага Патриотске лиге. Велики број села бива збрисан са лица земље, велики број цивила страда, још већи број се нашао у избеглиштву. Ево шта се о томе каже у Рaтној зaпoвeсти Муслиманске кoмaндe Звoрникa, Влaсeницe, Брaтунцa и Срeбрeницe издaтe 30.09.1992.г. у Кoњeвић пoљу: „Нaрeђуjем бoрбeнa дejствa у кoнтинуитeту сa циљeм пoтпунoг уништeњa српских нaсeљa нa прoстoру Дрињaчe, Лиjeшњa, Крaвицe, Рaшeвa и других српских нaсeљa у oпштинaмa Звoрник, Брaтунaц и Срeбрeницa“….. „Oдлучиo сaм сa бригaдoм jaчинe 1500 бoрaцa нaпaсти пoзнaтo чeтничкo упoриштe КРAВИЦУ сa њeним зaсeoцимa и уништити гa дo тeмeљa’. Видели смо да се ово неколико месеци касније уистину и десило.

Као последица оваквих и сличних борбених деловања муслиманских снага, посебно у средњем Подрињу, укупан положај српског становништва био је неиздржив и претила је опасност потпуног уништења.

Нaкoн зaузимaњa српских сeлa Пoдрaвaњe, Бjeлoвaц, Фaкoвићи и других, eгзoдусa српскoг нaрoдa у jaнуaру 1993. гoдинe, пaдa Скeлaнa и Крaвицe, прeстao je свaки oблик живoтa српскoг нaрoдa у ужeм дeлу Срeдњeг Пoдрињa – нa прoстoру oд Жeпскe стeнe нa jугу и jугoистoку дo Дрињaчe нa сeвeрoзaпaду и сeвeру, oсим грaдa Брaтунцa. У Срeдњeм Пoдрињу, муслимaни су нaстojaли oргaнизoвaти живoт искључивo у склaду сa oдрeдбaмa „Ислaмскe дeклaрaциje” Aлиje Изeтбeгoвићa.

Mуслимaнскe оружaнe снaгe су у свojим бoрбeним oпeрaциjaмa у Сребреничком крају уништилe мнoгa српскa нaсeљa. При тoмe je убиjeн вeлики брoj цивилa. У oвaквим и сличним нaпaдимa убиjeнo je преко 1.000 Србa, a пoврeђeнo или рaњeнo 2.800 дo 3.200. Убиjaњa су вршeнa нa крajњe зликoвaчки нaчин: спaљивaњeм, сeчeњeм стoмaкa, oдсeцaњeм глaвe, удaрцимa тупим прeдмeтимa, клaњeм… Следе наводи неких од злодела која говоре о злочинима над Србима и њиховом прогону:

– 8. маја 1992. године убијен је у Сребреници српски посланик у републичкој скупштини Босне и Херцеговине, Горан Зекић, што је довело до масовног исељавања Срба из Сребренице;

– у српском селу Гостиљ (општина Сребреница), које је спаљено и до темеља разорено, муслимани из Поточара убили су Лазара Симића и запалили Радојку Милошевић;

– у селу Опарци (Сребреница), 1. јуна 1992. године, убијено је шест Срба и попаљене све српске куће;

– у претежно српском селу Метаљка (Милићи), 10. јуна 1992. године, убијено је пет лица, спаљено 25 кућа, школа и управна зграда предузећа „Бирач” из Власенице;

– село Ратковићи (општина Сребреница), нападнуто је 21. јуна 1992. године и убијено осам лица;

– у селу Лозници (општина Братунац), нестала је четвртина становника у нападима 28. јуна и 14. децембра 1992. године;

9

Карта – 2. Приказ страдања појединих српских насеља у Средњем Подрињу
(Скелани, Сребреница, Братунац)

– село Брежани (општина Сребреница), је 30. јуна 1992. године нападнуто и запаљено, убијено је 19 мештана – једном одсечена глава, други разапет на крст и спаљен…;

– у селу Крњићи (општина Сребреница), 5. јула 1992. године убијено је и заклано 16 мештана;

– село Загони (општина Братунац), 5. и 12. јула 1992. године је нападнуто и уништено, а 20 мештана спаљено;

– у селу Залазје (у близини Сребренице), у нападу 12. јула 1992. године, убијено је 39 лица;

– у селу Магашићи (општина Братунац), само у нападима 20. и 25. јула 1992. године, убијено је 11 лица;

– у селу Јежестица (општина Братунац), у нападу 8. августа 1992. године убијено је девет становника, а 7. јануара 1993. године (на православни Божић) убијено је осам лица;

– у селу Подравање (општина Милићи), у нападу 24. септембра 1992. године, убијено су 23 лица на најсвирепији начин, а село је спаљено и опљачкано:

– на површинском копу у Милићима, на најсвирепији начин, убијено је седам чувара овог објекта;

– у Факовићима (општина Братунац), 5. октобра 1992. године, убијено је 19 становника;

– у селу Бољевићи (општина Братунац), 5. октобра 1992. године, убијено је осам Срба;

– у селу Бјелавац (општина Братунац), 14. децембра 1992. године, убијено је 27 становника;

– у селу Сикирићи (општина Братунац), 24. децембра 1992. године, убијено је 24 становника;

– у селу Кравица (општина Братунац), 7. јануара 1993. године (на православни Божић), убијено 16 становника, село спаљено и опустошено;

– у селу Шиљковићи, које се надовезује на село Кравицу (Братунац), истог дана убијено је 13 становника;

– у селу Вензићи (општина Милићи), у нападу 8. јануара 1993. године, убијена су два становника;

– у селу Ћосићи (Скелани), 16. јануара 1993. године, убијено је 16 лица;

– у Кушићима (општина Скелани), 16. јануара 1993. године, убијено је 16 лица;

– у селима Скелана, у јануарским нападима, убијено је 15 Срба.

Ово су само неки примери страдања Срба у сребреничком крају. Укупан број страдалих Срба у Подрињу и Бирчу од 1992- 1995. године износи 3287 жртава.

Пoсeбaн пример свирeпoсти je мoнструoзнo убиствo Mилкa Maркoвићa из Шушњaрa. У документу органа безбедности 28. Дивизије тзв. АБиХ се каже: „Ухвaћeн je, мaлтрeтирaн и бoдeн нoжeм. Дoвeдeн у мjeстo Гниoнa у jeдaн пoтoк. Tу je дjeлимичнo прeклaн и жив зaпaљeн”.

Прогоном Срба из рejoна Гoрaждa (август 1992.) муслиманске снаге успостављају контролу и леве и десне обале реке Дрине од Горажда до Вишеграда, и спајају се са снагама у Жепи. На овај начин директно бивају угрoжeнa сва српскa нaсeљa у oпштини Вишeгрaд, и народ се нашао пред опасношћу опстанка. Пoдручje oпштинe Брaтунaц je билo пoтпунo угрoжeнo и стaнoвништвo сaтeрaнo нa сaму рeку Дрину, кao и стaнoвништвo Скeлaнa. Пaдoм Кaмeницe (новембар 1992.) и избиjaњeм муслимaнских снaгa нaдoмaк Кулa грaдa (Зворник) и свe жeшћим нaпaдимa 2. Корпуса тзв. АБиХ сa прaвцa Кaлeсиje и Tузлe, знaтнo je oгрaничeн мaнeвaр снaгaмa на подручју Звoрника, и била је угрожена одбрана зворничког подручја. Дaклe, нa укупнoм прoстoру oд Гoрaждa, прeкo Вишeгрaдa и Брaтунцa дo Звoрникa, сa рoмaниjским зaлeђeм, нa кoмe je живeлo oкo 100 000 стaнoвникa, oпeрaтивни и тaктички пoлoжaj ВРС биo je врлo нeпoвoљaн и биo je угрoжeн oпстaнaк стaнoвништвa у сeлимa и грaдoвимa. Дa нe би дoшлo дo пoтпунoг кoлaпсa oдбрaнe и погрома и прогона српског становништва из дoлине Дринe, ГШ ВРС je прeдузимao мeрe зa jaчaњe пoлoжaja oдбрaнe и ствaрaњa услoвa зa прeузимaњe бoрбeнe инициjaтивe.

Наставак следи…..

-
Централни програм обиљежавања страдања Срба у Подрињу почиње вечерас у Братунцу. Обиљежавању ће присуствовати предсједник Републике Милорад Додик, делегација Народне скупштине Српске, те изасланик предсједника Србије Александар Вулин.

 

Спомен обиљежје у сребреничком селу Залазје - Фото: СРНА

    Спомен обиљежје у сребреничком селу ЗалазјеФото: СРНА

У 19 часова биће служен парастос, затим слиједи полагање вијенаца на Спомен-крсту на гробљу у Братунцу.

Биће прислужене свијеће за покој душа 3.267 погинулих из регије Бирач, од којих је 2.428 настрадало у средњем Подрињу, а остали на другим ратиштима и дијеловима БиХ. Делегације ће положити цвијеће код Централног спомен-крста гдје ће бити одата почаст свим српским жртвама из ове регије.

Након парастоса, обратиће се званичници Српске, а након тога на љетној позорници биће приказан документарни филм „Злочин без казне-страдање Срба у средњем Подрињу“.

Радио телевизија Републике Српске преносиће од 20.10 часова академију и обраћање званичника, а након тога и премијерно емитовати филм „Злочин без казне-страдање Срба у Средњем Подрињу“, аутора Слађане Зарић, рађен у продукцији РТС-а.

Обиљежавање страдања посвећено је свим српским жртвама из овог краја, а организује се поводом 25 година страдања Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69 и заробљена 22 војника и цивила од којих нико није преживио, иако је седморо живих заробљено.

Од 22 нестала српска цивила и војника 10 још није пронађено, а остали су случајно откривени и ексхумирани 2011. године на Залазју, приликом тражења настрадалих Бошњака и након годину су идентификовани и достојно сахрањени на Петровдан 2012. године.

Трагичног Петровдана 1992. године муслиманске јединице из Сребренице напале су српска села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачакајући и палећи српску имовину настављајући реализацију свој план етничког чишћења започетог у априлу те године.

Манифестација се завршава на Петровдан, 12. јула, када ће након Свете литургије у сребреничкој цркви Покрова Пресвете Богородице бити организоване посјете српским гробљима и стратиштима у Братунцу, Биљачи, Сасам и на Залазју, гдје ће бити служен парастос и прислужене свијеће за покој душа 69 српских цивила и војника убијених и погинулих у селима око Сребренице и Братунца.

У оквиру манифестације „Петровдански дани“ данас је приказан документарни филм „Дјеца“ у продукцији РТРС-а.

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=260402

Да би се разумео контекст догађаја у Сребреници из јула 1995. године неопходно је имати у виду историјске чињенице да су Муслимани претходно били непосредни учесници злочина у Подрињу над Србима у двадесетом веку, и то кроз три српска егзодуса (1914., 1941-1945. и 1991-1995). Највеће страдање Срба у Подрињу десило се за време фашистичке творевине НДХ, када је у усташким офанзивама у којима су учествовале тежишно муслиманске јединице страдало преко шест хиљада цивила, само у рејону кањона Дрине.

То страдање било је извор страха и несигурности српског народа на почетку грађанског рата у БиХ од 1992-1995. године. Историја је нажалост обиљем чињеница одсликала међунационалне и верске односе и сукобе Срба и Муслимана за време Отоманске империје и након ње. У Првом и Другом светском рату ти односи су још више поремећени масовним злочинима над Србима за време наци-фашистичке творевине НДХ. Покољ и страдање у Старом Броду и Милошевићима, у околини Вишеграда, трајало је од 22. марта до маја 1942. године, када је убијено око 6.150 цивила. Тек након шест и по деценија, због комунистичке забране, стекли су се услови да се изради спомен обележје.

То спомен обележје, споменик упозорења будућим генерацијама, урађено је у беспућу, пошто се у Стари Брод и Милошевиће стиже само козјим стазама или чамцима кањоном реке Дрине, у којима је 2008. године довезен комплетан грађевински материјал за споменик и темеље капеле. Некадашње власти у БиХ, које су биле доминантно муслиманске, нису желеле ни пут да изграде, да би се и на тај начин прикрила истина о незапамћеном злочину над Србима 1942. године. Данас је мали број сведока овог масовног покоља, али остала су записана сведочења као и приче. У српском народу у источном делу БиХ остала је легенда о 326 девојака које су, хватајући се за руке, са велике стене скакале у набујалу Дрину како не би пале у руке усташама и биле силоване и зверски убијене. Или прича о оцу и његових шест кћери, све једна другој до ува, које су се у повлачењу испред усташких крволока ухватиле за руке, закорачиле у хладну Дрину и после неколико тренутака заједно сви нестали у дубоким таласима.

Тек у последњих неколико година јавно се говори о овом, једном од најкрвавијих злочина над српским народом на просторима источног дела Републике Српске. Највећи и најмасовнији покољ над Србима усташе су у Старом Броду починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, али је овај погром трајао све до почетка маја месеца!

Усташе су у источном делу Босне и Херцеговине покренуле офанзиву широких размера, у намери да остваре свој вековни сан – границу на Дрини. Прецизни подаци говоре да је у марту 1942. из Сарајева, под командом Јуре Францетића, кренуло око десет хиљада до зуба наоружаних усташа који су, заједно са веома бројном „домаћом“ муслиманском милицијом, пред собом гонили непрегледне збегове Срба од Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, са Романије и Сокоца, из Рогатице и са Борака. Уплашени народ кретао се у збеговима ка Вишеграду, терајући чак и стоку и носећи најосновније ствари и драгоцености, у нади да ће прећи Дрину и дочепати се Србије. Међутим, изнемогле, преплашене и изгладнеле српске породице на ћуприји у Вишеграду је дочекивала и заустављала италијанска војска. Преко реке су пуштани само они који су могли да плате своју слободу златом, стоком или неком другом вредношћу. Остали су морали да наставе даље, низводно, бежећи испред усташких патрола, јединица злогласне Црне легије и Муслиманске милиције, козјим стазама и преко планинских превоја према селима Милошевићи и Стари Брод, надајући се у сламку спаса да ће успети да се укрцају на скелу или у чамце. Скоро месец и по непрегледне колоне Срба у збеговима су одлазиле у овај кањон Дрине, из кога се већина никад није вратила. Ко није умео да плива или се утопио, или је био убијен на најсвирепији начин.

Живи очевици тог погрома испричали су сведочења, која су остала записана. Након што би у вечерњим часовима понтони и чамци обустављали превоз људи преко Дрине, преостале избеглице изненада су опкољавале усташе. Уследила би окрутна иживљавања, клања, мучења, силовања и бацања у Дрину. Они малобројни који су преживели овај ратни пакао, по завршетку Другог светског рата очекивали су да ће их надлежне власти позвати да сведоче, да се њима добро познати злочинци приведу правди и осуде. Уместо тога завладала је неочекивана ћутња, односно прикривање злочина, што је равно злочину. Преживели су то памтили и препричавали, многи и записивали.

Један од смелијих, књижевник Момир Крсмановић, је чак седамдесетих година прошлога века написао и роман „Тече крвава Дрина“, након чега је шиканиран, забрањиван, оспораван и нападан. То га није поколебало, већ му је дало додатне снаге да настави са истраживањем и писањем. Пред крај новембра 2008. године, у присуству великог броја историчара, свештених лица, представника медија и грађана, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена је и књига „Заборављени злочин – Стари Брод“. Књига „Заборављени злочин – Стари Брод“ је, у ствари, зборник радова са скупа одржаног 19. јула те године у Рогатици, поводом шездесет шесте годишњице геноцида над српском нејачи на обали реке Дрине. Само у селу Милошевићи у априлу 1942. године побијено је око три и по хиљаде Срба, око двије и по хиљаде на Старом Броду, те око двије хиљаде на Скеланима. Дакле укупни губици у Старом Броду, селу Милошевићи и Скеланима су око 8.000 људи. Тачан број није утврђен зато што то није хтела тадашња комунистичка власт. Дакле, види се да је спирала злочина покренута знатно раније, посебно у Другом светском рату. Када се узму у обзир ове чињенице и злочини муслиманских снага у Подрињу од 1992. до 1995. године, онда се може сагледати историјски контекст мржње и осветољубља. Оно што се десило у јулу 1995. године је злочин који је настао као последица смишљеног деловања појединих обавештајних служби НАТО, које су одлично познавале историјски контекст спирале злочина у Подрињу и то искористиле и умешно водиле зараћене стране, ВРС и А БиХ.

Мржња из тих времена постала је латентна константа међунационалних односа и неповерења Срба и Муслимана у Подрињу. Зато је неоправдано приписивати нешто генералу Младићу што је историјски неодрживо и није израз његове моћи нити намере. Међунационални односи у БиХ били су поремећени и пре доласка генерала Младића у БиХ.

Многа села у Подрињу су затрта и уништена. За овај део анализе веома је индикативан податак о селу Зедањско у општини Сребреница. То село је у време Другог светског рата имало подједнак број Муслимана и Срба. У рату су Муслимани у усташким јединицама из тог села и најближе околине побили сво српско становништво. Од тада је то село било насељено искључиво Муслиманима али је земљиште и даље вођено као катастарско власништво побијених Срба. Таквих села је у БиХ било веома много и то је суштина геноцида НДХ над Србима западно од Дрине.

Безымянный

Спомен обељежје поубијаним Србима у Старом Броду на Дрини

У књизи „Трагови мртве браће“ Момир Крсмановић написао је управо онако како је и било, на основу историјских чињеница и сведочења очевидаца. Чињенице, које су неумољиве, говоре да је преко 85% војно способних Муслимана у Подрињу тада било у усташама, када је преко 90% српских села и кућа спаљено и сравњено са земљом у источној Босни и Подрињу, а над српским становништвом направљен велики, незапамћен покољ.

Данас је већ свима јасно у свету да се бивша СФРЈ није сама распала. Распарчавање те државе учињено је смишљено и плански од стране оних који су ујединили Немачку, завршили „Хладни рат“, порушили Берлински зид, обезбедили распуштање Варшавског уговора и распад СССР-а. Те водеће земље Запада нису се формално на самом почетку „хвалиле“ том великом победом, али су суштински учинили све да се под окосницом нове идеологије глобализације света и „демократизације“ бивших социјалистичких држава успоставља нови систем вредности по западном моделу и неолибералном концепту. Заборавило се на изјаве тадашњих водећих политичара Запада, да после распада ВУ треба распустити и НАТО пакт. Напротив, десило се супротно, НАТО је искоришћен као песница да се дисциплинују непослушне државе и народи у походу на исток. Југославија се распала под снажним утицајем Запада уз непрекидно управљање кризом и непосредно учешће у ратовима унутар бивших социјалистичких република, користећи историјске противречности и националне и политичке екстремисте. Муслиманско политичко руководство у Босни и Херцеговини је, уз помоћ Немачке, УК, Турске и САД настојало да успостави унитарну државу, узурпирајући вољу и право српског народа да одлучује о својој судбини и државноправном статусу.

Спољни ментори су изазвали рат преко деловања екстремиста на политичкој сцени Босне и Херцеговине. Искоришћене су унутрашње историјске националне и верске противречности и екстремизам да се конститутивни народи доведу у предворје рата из кога више није било повратка. Од самог почетка грађанског рата у БиХ пристрасно се деловало према зараћеним странама, а кроз медијски рат српска страна је константно окривљивана за све страхоте и злочине. Многи од тих злочина су медијски експлоатисани, „монтирани“ и нанели су огромну штету српским националним интересима. У креирању такве медијске слике учествовале су поједине обавештајне службе Запада и медији водећих држава НАТО и тадашње Европске заједнице.

Током грађанског рата у БиХ становништво се скоро по правилу селило са својом војском, вероватно из два разлога: (1) из страха од доласка непријатељске војске и њеног односа према цивилном становништву, јер су историјска искуства болна и незаборавна, и (2) да би дошли на територију коју контролишу војне снаге и политичка власт сопствене националне заједнице. По том принципу из својих крајева је исељено преко 600.000 Срба из долине Неретве, Мостара, Коњица, Горажда, западне Херцеговине и централне Босне. Такође, по тој основи је готово етнички очишћен и испражњен део Сарајева под муслиманском контролом, укупно око 170.000 Срба, након Дејтона. Слично се десило и са Муслиманима и Хрватима из делова БиХ под српском војном и политичком контролом. Сребреница уопште није никакав изузетак, у погледу померања и пресељења цивилног становништва. Једноставно, то су чињенице грађанског рата у БиХ. Већина становника Сребренице населила се у српску општину Вогошћа, град Сарајево, након имплементације Дејтонског споразума и граница између ентитета. Пресељење муслиманског становништва из Сребренице помињало је и планирало муслиманско политичко руководство још у току рата и о томе су постојале информације међу становништвом.

На основу Резолуције Савета безбедности постигнут је Споразум између страна у сукобу, о претварању Сребренице у „заштићену зону“. Тај Споразум су 8. маја 1993. године потписали генерал Ратко Младић и генерал Сефер Халиловић, уз посредовање и сагласност генерала Мориона. Споразум није испоштован од муслиманске војске А БиХ ни у једној тачки. Муслимани нису војску разоружали у демилитаризованој зони нити су оружје ставили под контролу УНПРОФОР-а. У том смислу демилитаризација се изгледа односила искључиво на Војску Републике Српске (ВРС) на том подручју. Заштићена зона је служила као база муслиманским снагама, да из ње убацују диверзантско-терористичке групе, да нападају српске војне и цивилне објекте, врше злочине и безбедно се враћају под окриље УНПРОФОР-а.

Операција ВРС „Криваја 95“ се може оквалификовати као операција малог обухвата, изведена на ограниченом простору, са снагама тактичког нивоа, еквивалента четири ојачана батаљона. Била је то операција са крајње ограниченим циљем. Укупно бројно стање 28. дивизије А БиХ до почетка операције према тим документима износило је око 10.200 људи. Вероватно је око 70 одсто било под оружјем, а остали део до пуног бројног стања били су на списку војних обвезника и припадника бригада и самосталних батаљона те дивизије. С обзиром на укупно стање у енклави, сасвим је реално закључити да их је могло бити наоружано око 7 до 7.500 људи. Цело време рата снаге у Сребреници биле су снабдеване ваздушним путем од стране А БиХ и појединих држава Запада.

Главни штаб ВРС и команда Дринског Корпуса нису могли очекивати да из једне ограничене војне операције наступе тако тешке последице, као што су одлазак становништва у базу УН у Поточаре и одбијање 28. дивизије А БиХ да положи оружје и да се одлучи на пробој ка Тузли. Ни последице које су наступиле из тих новонасталих околности – исељавање цивила и страдање у пробоју, масовно заробљавање, као и погубљење заробљених, нису биле предвидљиве у време када је планирана и извођена операција. Зато је тврдња да је „Криваја 95“ била унапред планирана, као масовни и систематски напад на Заштићену зону са циљем да се трајно исели цивилно становништво и заробе и погубе војно способни мушкарци нетачна. То се може видети и по односу снага које су учествовале у операцији, а и по многим другим изјавама становништва из Сребренице, као и по изјавама полицијских и војних руководилаца 28. дивизије А БиХ и локалних власти.

Снаге 28. дивизије практично нису ни браниле Сребреницу. Од њих то вероватно није ни очекивала њихова претпостављена Команда 2. Корпуса, а ни ГШ А БиХ, јер су инструкције појединих обавештајних служби водећих држава Запада биле такве. Доказ за то је Одлука да се само на три месеца пре операције из Сребренице извуче командант дивизије Насер Орић са још двадесетак својих официра и упути на обуку у Тузлу. Такође, претпостављене команде нису предузеле адекватне мере да, у војном смислу, олакшају стање дивизије и да подрже њену одбрану, а после пада Сребренице да подрже пробој колоне. Такође, поред респективних војних снага и великог бројног стања 28. дивизије А БиХ треба имати у виду да су те снаге биле у знатној мери препуштене саме себи, без адекватне моралне и политичке подршке од централних муслиманских власти из Сарајева. Међу борцима и народом су кружиле гласине да ће Сребреница и Жепа бити предате ВРС, те да и не постоји потреба за неким упорним и дуготрајним отпором и борбом. Тим гласинама је доприносио криминал, хаос, безвлашће и сукоби између политичких, војних и полицијских руководилаца у Сребреници.

4

Пробој снага 28.дивизије 2.Корпуса А БиХ

Веома битно је уочити да су након 11.7.1995. године у поподневним часовима, када су јединице Дринског Корпуса (ДК) ушле у Сребреницу, настале невоље и несрећа због одбијања снаге 28. дивизије А БиХ да положе оружје и прихвате статус ратних заробљеника. Команда 28. дивизије и команданти бригада те дивизије одлучили су се на пробој из окружења, вероватно уз знање и одобрење команде 2.К и ГШ А БиХ. Основано је претпоставити да је такав однос сугерисан и од стране муслиманског политичког руководства у Сарајеву. Први и најчешће најаутентичнији извештаји муслиманских и страних извора говоре да се у Поточарима окупило око 20.000 цивила, а да се у колони за пробој ка Тузли налазило око 12.000 до 15.000 бораца и војних обвезника. Муслиманска тајна служба из Тузле известила је 17.07.1995. године да се претходног дана, 16.07.1995. године до „слободне територије“ пробило 10.000 бораца 28. дивизије, и да се сумња да их је још неколико хиљада у просторима између Сребренице и Тузле. Тешко је утврдити тачан однос наоружаних и ненаоружаних људи у колони која је кренула у пробој у току ноћи 12.7.1995. године. Та колона је кренула у пробој из окружења у неколико делова. Правац пробоја је био Јаглићи – Буљин – Побуће – Церска – Снагово – Црни Врх – Крижевићи – Баљковица – Незук. Дрински корпус ВРС је делом снага постављао заседе на правцу пробоја. Те заседе су биле често слабе, тако да су имале велике губитке у људству и техници.

Већина истраживача полемише само око доказивања или оповргавања укупног броја припадника 28. дивизије А БиХ који су изгубили животе у току и након операције за Сребреницу. Ради истине и правде веома је битно да се зна колики је број страдао у борби са јединицама ДК, а колико је заробљено и накнадно стрељано. Према различитим подацима о броју заробљених и стрељаних може се говорити о томе да подаци са којима излази муслиманска страна у јавност нису тачни, те да су политички и медијски инструисани у функцији сатанизације српског народа и стварања лажне представе „да се ради о геноциду“. Данас је свим објективним истраживачима у свету јасно да у Сребреници није било геноцида јер нису убијани цивили, деца, жене, старци и нејач, него углавном војници који су били припадници 28. дивизије А БиХ јер су одбили да предају оружје и кренули у пробој.

Наставља се…

-
Братунац — На обележавању Дана страдања Срба у Братунцу нема представника међународне заједнице, а за два дана сви ће да похрле у Сребреницу, рекао је председник Републике Српске Милорад Додик и додао да је у Сребреници било злочина према муслиманима, али да није било геноцида.

Додик је након парастоса жртвама рата у Подрињу рекао да су Срби у Босни током рата бранили државу и да нису желели ништа осим мира.

Он је додао да је РС показала своју способност да самостално живи, што није случај, како каже, са БиХ, Федерацијом и великим бројем кантона.

„БиХ је доказ промашености, диверзију њеног постојања врши међународна заједница, а једна од тих диверзија је и то што данас нема никог од њих, а за два дана сви ће похрлити у Сребреницу“, рекао је Додик.

Он је додао да се међународна заједница додатно устремила да окаратерише страдање у Сребреници као геоноцид, али да Србија то никада неће прихватити.

Како каже, Алија Изетбеговић је у Босни довео оба народа у страшни рат и он је продуковао велико страдање муслимана у Сребреници.

Према Додиковим речима, тачно се зна докле су сузе мајки, а када почињу лажне сузе политичарки које желе да направе притисак.

„Како је могуће да за једну добру намеру премијера Србије Александра Вучића кажу да није добро дошао. Кажу Вучић нам је узео Сребреницу, шта је требало, да погине, па да кажу хвала што је дошао. Сребреница је РС“, рекао је Додик.

Он је додао да нико не покушава да поништи бол и тугу сребреничких мајки, али да жели да може да се чује и бол српских мајки.

Додик је подсетио да су Срби укупно претрпели највећа страдања у прошлом рату, те да циљ РС није БиХ.

„РС је држава, а БиХ промашени покушај државе“, закључио је Додик.

У Братунцу одржан парастос за 3.267 убијених Срба Средњег Подриња – за ове злочине још нико није осуђиван!

Парастосом на братуначком Градском гробљу, који предводи епископ зворничко-тузлански Хризостом и прислуживањем свијећа за покој душа настрадалих, почело је одавање почасти и централно обиљежавање страдања око 3.500 Срба из Средњег Подриња и Бирча које су убили припадници тзв. Армије БиХ током протеклог рата. За ове злочине још нико није осуђен, упркос бројним доказима и подацима о њиховим починиоцима.

Парастосу су присуствовали предсједник Републике Српске Милорад Додик, министар рада и борачко-инвалидске заштите Српске Миленко Савановић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Александар Вулин, амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић.

Присуствују и посланици Народне скупштине Републике Српске, српски представници у заједничким органима БиХ, представници ОХР-а и других међународних организација, борачке и организације породица заробљених, погинули бораца и несталих цивила, Савеза логораша, Црвеног крста Српске и бројне општинске и страначке делегације.

Код Централног спомен-крста у Братунцу положено је цвијеће у оквиру централног обиљежавања страдања око 3.500 Срба из Средњег Подриња и Бирча које су убили припадници тзв. Армије БиХ током протеклог рата.

Цвијеће су положили предсједник Српске Милорад Додик, изасланик члана Предсједништва БиХ из Српске Младена Иванића, министар рада и борачко-инвалидске заштите Српске Миленко Савановић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Александар Вулин, амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић, те изасланик руске амбасаде у БиХ и представници ОХР-а.

Код Централног спомен-крста цвијеће су положили и народни посланици, српски представници у заједничким органима БиХ, као и борачке и организације породица заробљених, погинули бораца и несталих цивила, Савеза логораша, Црвеног крста Српске, те бројне општинске и страначке делегације.

Претходно је служен парастос на братуначком Градском гробљу, који је предводио епископ зворничко-тузлански Хризостом и прислужене су свијеће за покој душа настрадалих.

Централни комеморативни скуп одржава се поводом 24 године од великог страдања Срба у околини Сребренице и Братунца на Петровдан 1992. године и у знак сјећања и одавање почасти свим Србима средњег Подриња убијеним и погинулим у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Према подацима Републичког центра за истраживање ратних злочина, без једног или оба родитеља у Подрињу током протеклог рата остало је око 800 српске дјеце, а око 5.400 породица остало је без покретне и непокретне имовине.

Од априла 1992. до јануара 1993. године у нападима муслиманских снага из Сребренице уништено је и разорено на десетине српских села, масакрирано и на најбруталнији начин убијено стотине српских цивила у Сребреници и селима око Братунца, Милића, Сребренице и Скелана.

Након полагање вијенаца код Централног спомен-крста, слиједи обраћање званичника и духовни програм на градском тргу у Братунцу.

(РТРС)

извор: www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-svi-ce-da-pohrle-u-srebrenicu-a-u-bratunac-nece-doci-niko-iz-medjunarodne-zajednice-rs-je-drzava-a-bih-je-promaseni-pokusaj-drzave.html

-

Милена МАРКОВИЋ

Е, ДУШО моја… овде је дан – помрчина. А, ноћ, најдужа на кугли земаљској.

Братунац, спомен-соба српских жртава, речи јече између имена и фотографија. Долазе мајке, стижу синови, пристижу унуци убијених Срба из Подриња.

– Нема дана да неко не дође – каже нам Небојша Лукић, председник борачке организације. – Нема дана да неко од породица убијених, не затражи какву помоћ. У новцу. У огреву… Па, ако хоћете, и у храни. Мени је тешко кад дођу, а још теже кад свима не могу да помогнем. А, најтеже је кад на лицима прочитам да су заборављени. Разочарани. Просто, да немају никакву наду. Држи их, ваљда, још у животу сећање на најближе, убијене.

Одзвањају кораци. Буде уснуле. Ови дани су тешки, претешки за српски народ у Братунцу и Сребреници. Шта ће донети време које следи? Британска резолуција о Сребреници покренула је најцрње, неизмирене рачуне. Они заглушују вапај унесрећених породица, недужно страдалих. Откопава преживљено. Оживљава умрло. Буди најцрње мисли. Оне из другог рата. И, ове из последњег. Рђаво искуство замагљује видике. Затамњује свест. Коме је и зашто била потребна та резолуција?

ПОМЕН И ОПОМЕНА
Почетком јула у Братунцу и Сребреници биће обележено страдање Срба у Подрињу. Четвртог дана у овом месецу, служиће се помен на Братуначком гробљу, као и у другим местима српске трагедије. У Сребреници обележавање почиње од 8. јула. Донедавно, 12. јули, био је дан помена и опомене, када су на Петровдан 1992. године страдала села братуначке и сребреничке општине. Однедавно, ово заједничко сећање на жртве је – разбијено. Коме је стало до тога да се, као до сада, српски народ Подриња не сабере на једном месту? И то је опомена.

– Да неко поново, поново… и опет, лови своју златну рибицу у туђој, недужној крви – каже Лукић. – У страдању и једне и друге стране. И српске и бошњачке. Да нас још више удаљи. А таман смо почели да живимо, како-тако, једни поред других. Куда ћемо? И до сада смо били – овдашњи.

Лукић, у спомен-соби у којој господаре мук и тишина, чини се да нема шта више да каже. Ипак…

– Нико не спори да је било злочина у Сребреници, али било га је на обе стране. И у Сребреници су страдали Срби, читава српска села око Сребренице су страдала. И око Братунца – говори нам. – То је истина. Али, наша српска истина никако да дочека правду. Ено гробова. Ево фотографија, биографија… ко жели, нека дође и види. Није ова спомен-соба, и није српско гробље на крају света. Српске мајке још трагају за својом децом, али их не налазе. Не знају где су гробови. А није у духу наших обичаја да откопавамо старе гробове и преносимо кости…

Одзвањају кораци, речи ударају у зидове, па се враћају.

Лукић прича:

– Недавно ми је стигла јапанска телевизија. Новинари, сатима, нису изашли одавде. У неверици питају: „И српска деца су били жртве?“ Кажем им: „Ето, видите и сами… И деца, и жене, и старци… Јесу ли они били војници?“ Казао сам им и то: „Све ово што видите убијено је у својим кућама, на својим њивама. Нису ишли у туђе да убијају, пљачкају и пале“.

Заустављени животи. У спомен соби – сећање.

Застајемо испред фотографија браће Симић, из Сикирића, општина Братунац. Четири брата: Јовица, Живадин, Војислав и Радослав. Убијени 14. децембра 1992. године. Изнад фотографија Живадиновог сина Драгана. Убијен у зиму 1993.

Спомен-соба, као лавиринт. Не знаш одакле полазиш и куда завршаваш. Не знаш с које си стране ушао и на коју страну да изађеш.

ХАРАНГА И ХАЈКАМи смо ових дана суочени са поновном, ужасном харангом и хајком – говоре Срби у Братунцу и Сребреници. – Сви смо имали рат, а рат је наметнут споља… Ипак, сви су други жртве, само Срби нису. Ономе ко тако, наопако, тумачи нашу прошлост, није ни стало да се овде помиримо.

Ево фотографија породице Матић из Бјеловца. Отац Радивоје, између ћерки Снежане и Славке. Само портрети, а чини се да су пружене руке у прекинутом загрљају. Све троје убијени су на кућном прагу. Неко је оставио свеже цвеће, испод. За Матиће и све који су око њих.

– Овде су Петровићи – слушамо Небојшу Лукића, док показује петоро побијених из једне куће.

Изнад, старина Мирко. Имао је осамдесет осам година, пензионер рудника „Сасе“. Убијен у Бјеловцу, на огњишту. Испод ове фотографије – Миркови унуци. Петнаестогодишњи Слободан и деветнаестогодишњи дедин имењак. До њих, трећи Мирков унук, Младен Петровић. И, четврти – син од ћерке – Небојша Вучетић, убијен у заседи на путу према Братунцу, док се враћао с посла.

Мало даље фотографија дечака. Он је Чедо Миладиновић, четрнаестогодишњак. До њега брат Мирко, пет година старији. Фотографије у црном оквиру, као и све остале.

– Док су им убијали децу, Орићеви војници су им родитеље тешко претукли – одзвањају речи. – Умрли су, после две године. Колико су их обориле физичке повреде, толико и бол за децом. Све нешто мислим: ко би могао да живи са сликама ужаса? Гледаш да ти убијају децу, а да живиш…

На узвишици су српски гробови. Беле се споменици. Овде је више од 3.000 гробова. Нема дана да се одавде не проломи јаук. Нема дана да се, између белих споменика, не зацрни од марама.

Бележимо посвете: Сине, рано непреболна… Стало време, стао живот кад ми те убише… Утамничили су нам истину, дете моје… Насеру, златни љиљан и слобода, теби црна земља…

– Ми не тражимо равнотежу злочину – говори Лукић. – Ми тражимо, само, право на правду, једнаку за све… Деценије су прошле, а правде за српске жртве нема. Нема ни наде. Народ неправда поново убија. Убија их такав живот, сурова стварност и крваве успомене. А сада смо са још дубљим јазом. Коме је била потребна та британска резолуција. Онај ко ју је писао, није био овде где сада стојимо.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:554780-%D0%91%D1%80%D0%B0%D1%82%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%9D%D0%B0%D1%88%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%BE%D1%88-%D1%87%D0%B5%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B4%D1%83