понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "православље"

православље

-

Изговорено 2. 5. 1970, град Корби, Енглеска[1]

Три светиње има српски народ и то: свету веру, мученичку нацију и крвљу заливену слободу. Све три светиње драге су Србину, као што му је драг његов живот, његова породица и његово огњиште („иметак“).

Шта је наша света вера?

Љубав, вера и нада.

О вери:

„Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко
Видиш да ћеш данас погинути,
Погинути од свог родитеља,
А за правду Бога истинога“ (Урош и Мрњавчевићи)

„Марко сине, једини у мајке,
Не била ти која рана клета,
Немој сине, говорити криво:
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога;
Немој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу
Него своју огрјешити душу“. (Урош и Мрњавчевићи)

„Ко цркви даје – Богу позајима“. Имати Бога за дужника!

Шта је нација?

Рам у којем је уоквирен један народ. Какав је квалитет слике, такав је и рам. Што вреднији и карактернији један народ, утолико је значајнија једна нација. Нација је сила, морална и духовна која избија из сваке јединке.

Мученичка је наша нација. Сваки њен камен, како песник каже, узбраздан je „мрачним борама“ као тело паћеника. Крвљу заливена и костима мученика српских омеђена. То вам је нација српска. Сваког столећа принуђена да ратује по десетак година на своме тлу и за заштиту својих родитеља.

О нацији:

„Л’јепа наша домовино
Ој, јуначка земљо мила,
Старе славе дедовино, да би вазда часна била.“ (Л’јепа наша домовино, од Бобана Миљановића[2])

„Србијанче огњу живи,
Ко се теби још не диви! …
Ој, Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Где станује живи пламен! …
Црногорче, царе мали,
Ко те овдје још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Ој, соколе, Далматинче
Дивна моја дивни синче!“ (коло из „Ђачког растанка“ Бранка Радичевића)

„Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај, на гробљу, на голему!
– Та увек смо ми на њему!“ („Светли гробови“, Ј. Ј. Змај)

Будите свесни, браћо и сестре, и знајте да веће светиње нема него оне које смо навели. Не заборавите да ће вам света вера олакшати добијање Царства Божјег, а да ће слобода омогућити слободан развој човека као личности у оквирима његове нације. Стога чувајте веру, чувајте нацију да бисте сачували и себе!

Ако водите политику  водите паметну политику. Немојте због политике изгубити главу и срце! Немојте због политике изгубити национално обележје! Није човек ради политике на земљи, него је политика ради човека. Ја нисам против политике као политике, већ само против злоупотребе политике.

Није Свети Сава делио Србе на ове и оне покрете, већ је свима Србима говорио: „Дођите сада, послушајте мене, страху Господњем научићу вас“. Нити је честити кнез Лазар, делио Србе на политичаре и неполитичаре, већ је све скупио „што се мушко звало“ и отишао у смрт да бисмо ми живели, да бисмо потпуно сачували веру и нацију. И песник каже: „Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно.“

Када је Његош могао да пева:

„Не пита се: ко се како крсти,
Већ чија му крвца греје прси,
Чије л’ га је задојило млеко.“

О слободи

„Слобода је слатка само онда
Кад је тече цео народ,
Туђин му је никад дати неће“. („Јека од гусала“, Драгошевић)

„Гините, браћо! Јунаци! Људи!
За пропаст вашу свет ће да зна…
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина…“ („Падајте, браћо!“, Ђура Јакшић)

„А ко беху они диви,
Који су те напред звали,
Који су те ојачали
Који су ти крила дали? –
То бејаху идеали!“ („Светли гробови“, Ј. Ј. Змај)


[1] Прим. СС: Иако се стиче утисак да је ова беседа недовршена (или само скица за усмено излагање), доносимо је из Оставштине поч. протојеререја др Жарка Гавриловића као један од његових најранијих иступа и као илустрацију почетка дугогодишње борбе „на бранику вере, нације и слободе. Беседа је изговорена током последипломског боравка прот. Гавриловића у Енглеској (1967-1970), очито пред српском публиком.

[2] Прим. СС: И трећа строфа Химне Краљевине Југославије. (Растко)

ИЗВОР: Стање ствари

11.4.2017.

facebookreporter.org/2017/04/11/protojerej-zarko-gavrilovic-beseda-o-tri-srpske-svetinje/

Екуменска љубав

Код православних се схватање Цркве и припадности Цркви разликује од католика, разних протестаната и осталих инославних. Данас, у свести православних та разлика све више бледи, јер наши богослови, епископи и свештенство ретко говоре о њој. Уместо тога, медији све више извештавају о разним конференцијама, предавањима, међурелигијским сусретима и скуповима, на којима се говори како „треба да тражимо тачке које нас спајају, а не тачке које нас раздвајају“, како „имамо заједничке проблеме, заједничке изазове, како има много више ствари које нас повезују него раздвајају“, и томе слично. Ови сусрети, састанци и церемоније које их прате, шаљу народу поруку како ће „међусобно упознавање, сарадња, мултикултурни и мултиконфесионални заједнички живот зацелити ране које нас раздвајају, које смо кроз историју наносили једни другима“.

Дакле, њихов став је јасан: нећемо кроз смиреност и покајање доћи до јединства у Истини и правди; него ћемо кроз упознавање, дружење и сарадњу доћи до некаквог „јединства“. У ту сврху, присталице „јединства“ упућују савете православнима „да се не затварају у себе“, и да је „боље да буду део решења него део проблема“ (по правилу се не прецизира: чијег решења и којег проблема?).

Под утицајем таквих и сличних идеја су и они православни којима је стало до тога да иду у корак са светом. Имитирајући католике и протестанте и сарађујући са њима у модернизму и екуменизму, неки наивно мисле да су идеје које нам се намећу са запада уствари само „пријатељски пружена рука“, и да ће нам прихватање тих идеја временом донети и западни економски стандард, политички и друштвени систем. Природно је да због тога желе да се измешају и споје са инославнима, прижељкујући видљиво, административно и јурисдикцијско јединство са другим и другачијим верама које они „великодушно“ називају „осталим хришћанима“. А ту своју амбициозну жељу и великодушност, на уштрб своје сопствене Вере и Цркве, представљају као – хришћанску, екуменску љубав.

Ваљда је у таквом екуменском духу и сарадничком расположењу и Критски сабор донео своја саопштења о „црквама“, о наводним „осталим хришћанима“, мучећи се да објасни како наводно Православна црква прихвата „историјско име других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са њом.“ Ово противречно саопштење је донето упркос многим неслагањима, упозорењима и одлукама које су донете пре Критског сабора, као што је на пример, и једногласна одлука јерархије Грчке цркве да хетеродоксне заједнице у саборским текстовима не могу да се називају „црквама“. Одлуку јерархије Грчке цркве Критски сабор је на најједноставнији начин изигнорисао, као и све друго што није било у складу са раније зацртаним одлукама.

Са друге стране, католици и тзв. „остали хришћани“, немају проблема са називом „цркве“. У духу глобалног заједништва папа је поздравио Критски сабор, пославши патријарху Вартоломеју делегацију са специјалном поруком која је прочитана на крају Литургије у Фанару. Према сопственим речима, папа је „потврдио генералну жељу за обновом јединства хришћана“, нагласивши улогу екуменског дијалога, који „помаже православнима и католицима да процене таленте једни других и да сарађују у проповеди Јеванђеља, да промовишу мир, људско достојанство, породичне вредности и бригу за заједнички дом.“ (Овде није прецизирано на које „Јеванђеље“ се мисли: на „Јеванђеље“ по папи или на познато нам Јеванђеље по Христу?)

Питање праве Цркве

Која је разлика у схватању Цркве и припадности Цркви између нас и римокатолика? Код осталих назови–хришћана нема јасног и доследног учења о томе, па ћемо се задржати на овој разлици, надајући се да ће на основу ње и остале разлике бити јасније.

Припадност цркви се код римокатолика схвата пре свега као појам надлежности – јурисдикције: духовне, црквено правне и административне, кроз признавање папе „Петровог наследника“ и „Христовог намесника“ као поглавара, врховног судије и првосвештеника. За јединство са том „црквом“ довољно је да нека заједница признаје папу као врховни ауторитет, па да буде органски део римокатолицизма над којим Епископ Рима има потпуну власт и јурисдикцију.

За разлику од њих, Православна Црква исповеда јединство вере, а не јединство административне јурисдикције. Јер, по Јеванђељу Христовом Црква је правилно и спасоносно исповедање вере у Бога. Питање праве вере је истовремено и питање праве Цркве; уствари, то и јесте питање праве вере, а није питање „праве јурисдикције“. Тако је још свети Максим Исповедник, када су га питали којој јурисдикцији припада, посведочио оно што Црква исповеда од почетка, објаснивши да је: „Бог и Господ свих рекао да је Католичанска Црква правилно и спасоносно исповедање вере у Њега!“

Епископ Атанасије (Јевтић) је то сажео на следећи начин: „Римокатоличка мерила и критеријуми за Цркву и црквеност нису исто што и православна. Јер код њих је ‘врховно мерило’ Римски папа и потчињење њему, заједништво с њиме; а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој. Зато је питање праве вере истовремено и питање праве Цркве. Али ВЕРЕ као Богооткривене Истине, Пута и Живота. (Јн. 14, 6.)

Када су заточеном Св. Максиму дошли изасланици цара и патријарха да га убеђују да и он пристане на компромис око јереси монотелитства они су тада питали Максима: ‘Којој ти Цркви припадаш: Цариградској, Римској, Антиохијској, Александријској, Јерусалимској? Јер су све те Цркве, са епархијама које су под њима, сјединиле се; па ако дакле, и ти припадаш Католичанској Цркви, сједини се и ти!’ На то је Свети Исповедник карактеристично одговорио (и то поновио у писму своме ученику Анастасију): ‘Бог и Господ свих је рекао (‘απεφήνατο =исказао, одредио) да је Католичанска Црква правилно (τήν ‘ορθήν = православно) и спасоносно исповедање вере у Њега’, и за то је назвао блаженим Петра (апостола), који Га је добро исповедио… и рекао је да ће на томе (што је исповедио) изградити такву (правоверујућу) Цркву.“ (Мт.16, 16-18.)

Католицима, који су одавно и много пута чули овакав одговор наводно, до данас ипак није јасно како православни могу да имају „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ и да су њени чланови, а да не признају једног папу, и да се не потчињавају „Петровом наследнику“. Какво је то јединство без једног вође и поглавара!? Католици постављају оваква и слична питања, за која је тешко веровати да не знају одговор и да су толико необавештени. Пре је могуће да они уопште не желе да знају нити чују да да православни имају не само Једног, него и Јединог Вођу и Поглавара Господа нашег Исуса Христа, Великог Архијереја, који се тако и слика на трону у сваком православном храму. Јер Он је Сам рекао: „Ево, ја сам са Вама у све дане до свршетка света!“ (Мт. 28, 20.)

Овакав одговор представља двоструки проблем за католике, јер: Глава Цркве јесте Христос а не папа, и јединство Цркве и њених чланова – хришћана може бити само у Христу а не у неком епископу, вођи, поглавару, било римском или цариградском, или у било ком другом човеку или установи по човечанском уређењу.

Законодавна и извршна власт

Од самог почетка апостолима и хришћанима је било јасно да је Црква Тело Христово а да су људи његови чланови: „Ви сте тело Христово и уди (чланови) међу собом.“ (1. Кор. 12, 27.) Тело Христово укључује и апостоле, касније епископе, свештенике, и до данас све верне и све црквене чинове, од патријарха до црквењака, јер су сви црквени чинови потчињени Христу, као чланови и уди Тела Христовог. Као што и Свето Писмо каже да Господ Бог „по дејству силне моћи Његове, коју учини у Христу васкрсавши Га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства, власти, силе, господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме веку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 20-23.) „Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; у кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.“ (Еф. 2, 19-22.)

Не само апостоли и пророци, него сваки човек, који најпре, кроз веру и крштење иде за Христом, који држи веру Христову, има ум Христов, постаје Христов истомишљеник, и тек након тога постаје дете Божије по благодати која се Христом даје. Тако и отац Јустин (Поповић) благовести: „Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих небеса и изнад свих бића и твари. Светајна човека је у светајни Богочовека, који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве… човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божје, тајне над тајнама: свесвете светајне. Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек – продужен Богочовеком Христом кроз све векове и кроз сву вечност.“ Због тога о. Јустин упозорава: „Имајмо страхопоштовање према нашој Глави, помислимо какве смо Главе тело!“

Глава је та која управља телом, а не тело главом. Тако је и Господ сву законодавну, управну власт, у свим стварима Вере задржао искључиво за себе. Људима, који су сутелесници Тела Христовог = Цркве, у стварима вере је Господ дао само извршну власт, а не и законодавну.

С друге стране, папа је своју административну законодавну власт по човечанском уређењу, помешао, претворио и проширио и на ствари вере. Због тога су православни одбацили папу, јер нису, и не желе да буду тело папино, него Тело Христово. Не покоравају се човеку – папи, него Ономе који „све покори под ноге његове (Христове), и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 23.)

Ово сведочи и Епископ Иринеј Бачки, у својој дисертацији о св. Марку Ефеском, наводећи: „Будући да је Глава Тела Цркве Христос, Оваплоћени Логос Божји и Ипостасна Истина Божја, то темељ и основ јединства и јединствености Цркве јесте православље, правоверје, Истина. Христос, Црква, Православље — то су синоними. Стога св. Марко у своме одговору Мануилу Калеки, који је нападао Православну Цркву стога што је она тобоже, сама себи противречила у разним раздобљима, пише овако: ‘Шта дакле? Хоћемо ли овенчати вуном оне божанствене саборе, па их отерати у пустињу, зато што је пре њих у истој Цркви о истој ствари било изнето супротно мишљење? Или ћемо пак о Цркви мислити да је свагда једна иста, и то не по местима, него по карактеру православнога мишљења, по којем се цркве широм читаве васељене и називају једном католичанском и апостолском Црквом, а кваритеље који с времена на време продру у њу сматрати – не за пуноћу Цркве, нити за пастире и учитеље, већ – за љуте вукове, који не штеде стада, по предсказању апостолском?’ Према томе, сви који се одвајају од јединства саборне црквене вере одвајају се самим тим и од Цркве — и то су јеретици. Они отпадају од Цркве, изван ње су, а Црква остаје Једина Света. Остаје, додуше, рањена и оштећена губитком и отпадом својих бивших чеда, али не мање потпуна, не мање саборна и католичанска него пре. За св. Марка и за Цркву уопште: ‘Јеретик је, и законима против јеретика, подлеже свако ко ма и најмање застрањује од праве вере.’ По св. Марку, јеретици разних врста су ‘фалсификатори Божанских догмата’ – а свима без разлике, заједничка особина је да на своју руку и погрешно тумаче речи светих богослова и Отаца.“

Зашто смо разједињени?

Нису само лажна учења о Богу и вери, као на пр. филиокве и чистилиште, узроци због којих се отпада од Цркве, него је то и сам католички папа као такав, то јест, схватање и упражњавање једне такве улоге епископа града Рима, као врховног вође, судије и господара верске заједнице, као и схватање јединства у њему као таквом. Они који то признају и исповедају нису никакви пастири и учитељи, него су, по св. Марку, јеретици разних врста и фалсификатори Божанских догмата.

Апостол Јован сведочи да ми, као хришћани „јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу, Он је истинити Бог и живот вечни.“ (1. Јн. 5, 20.) Бити у Христу значи бити у Цркви. У јединству са Христом – у јединству са Црквом. Свако друго јединство ван Христа је истовремено и ван Цркве Христове. Они који не следе Христа него овај свет, његов систем, нешто или неког другог, не могу бити ни Црква ни у Цркви. Они којима глава није Христос него папа или неко други, не могу бити Тело Христово. И ово сведочи Епископ Иринеј у поменутој дисертацији о св. Марку:

„Не само данас, у време тзв. ‘екуменизма’, него и у време св. Марка било је људи који су сматрали да Западни хришћани само ‘различито формулишу’ истине Богом предане вере, али да они не греше у вери и да, према томе, нису јеретици. Ево шта на то вели св. Марко: ‘Никада, неки кажу, нисмо гледали на Латине као на јеретике, већ само као на расколнике! – Они који тако говоре, узели су то од самих Латина; јер они нас зову расколницима, немајући ништа да нам приговоре око наше вере, него нам замерају што смо им отказали послушност, коју смо, по њихову мнењу, дужни били држати.’ Мало затим продужује: ‘Ми смо се први одвојили од њих, боље рећи, одвојили смо их и одсекли од заједничког Тела Цркве. Зашто, реци ми? Да ли зато што имају праву веру, или зато што су правилно дометнули додатак (у Символ вере)? Ко би могао тако казати, сем ако није доживео јак потрес мозга? Не, него зато што мисле неумесне и нимало благочестиве ствари, и што су неоправдано дометнули тај додатак. Окренули смо се дакле, од њих као од јеретика и због тога смо се одвојили од њих.’ Касније, св. Марко пише: ‘Ако Латини ни у чему не застрањују од праве вере, онда смо их, изгледа, узалуд одлучили од себе; а ако ли пак застрањују, и то око богословља о Светом Духу (а похулити на Духа Светога је најтежа од свих опасности), онда јесу јеретици и као јеретике смо их одсекли.“

Католике, разне врсте протестаната и остале инославне вере, које нису у заједници са њом, Црква не може звати „црквама“. Али, шта данас видимо код неких? Управо супротно. Када су поједине помесне православне цркве постале „органски део Светског савета цркава“, у њиховим публикацијама су се најпре стидљиво, у односу на католике и остале инославне, почели да појављују називи „цркве“ са малим „ц“, уз објашњење да се једна, света, саборна и апостолска Црква пише са великим „Ц“, за разлику од осталих, које не сматрамо црквама и зато их пишемо малим словом „ц“. Током последње деценије, или нешто више, почело је и у нашој црквеној штампи да се о католицима и протестантима пише са великим „Ц“. Потом је уследио и Критски сабор, који је издао саопштење – одлуку о „црквама“ у множини наравно, са малим „ц“. Велико „Ц“ ће се ваљда, писати када се о некој од тих фамозних критских „цркава“ буде говорило у једнини. Јер, забога, то је њено „историјско име“, исто као што су то имена „других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са Црквом“!?! Претпостављам да би нормалан човек на оваква критска објашњења могао само да каже: Ц, ц, ц…!?

Хоћемо ли дакле, говорити истину, или ћемо се улагивати? Хоћемо ли да будемо искрени или ћемо жонглирати и манипулисати речима? Чија ћемо духовна деца бити и ко ће нам бити духовни отац: Николо Макијавели или свети Сава Немањић?

„Свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Правило 45. Светих Апостола наређује: ‘Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак, као клирицима допусти да што раде, нека се свргне.’ Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег?“

Али, авај! Све је више оних који, плашећи се последица од лукавих непријатеља, са њима праве компромисе у жељи да сачувају свој мир, посао, чин, положај, предности и користи… Нико нема право да модификује веру и растура Цркву под изговором да му је живот угрожен! Али, они се боје да држе истину и буду искрени, мислећи да се истина не исплати, а да је искреност нека врста слабости. А ап. Павле каже да нама „Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености!“ ( 2. Тим. 1, 7.) На то нас и свети о. Јустин Ћелијски упозорава: „Богу се треба већма покоравати него људима (Дјел. 5, 29.) – То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси, ни са људима нити са демонима!“

Сабор збуњених

Тако дакле, неки искрено мисле да је Критски сабор био један „вучији сабор“. По свему судећи изгледа да јесте било и вукова у његовој организацији, посебно иза сцене. Што се тиче самог састанка, изгледа да је то ипак, био само један – сабор збуњених. Или можда неко мисли да су неки чинови гаранција против збуњености?

А збуњени су сви они који овај свет и земаљске силе узимају озбиљније од Богом откривене православне светоотачке Вере и Цркве, од речи Светог Писма и Светих Отаца. Јер „свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог… Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму да и не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догамата папа измислио и непогрешиво ‘одогматио’!“

Одакле ова збуњеност? Од неразликовања духова, непознавања Христа и неразумевања Јеванђеља, Цркве и хришћанства. Људи мисле да ће добра дела и намере, па макар и у супротности са Јеванђељем, Бог благословити. А знамо, и већ нам је речено, да неће. Јер постоји разлика између дела вере и људских дела. Господ тражи од нас дела вере, а не дела наше пале природе, нашу дипломатску мудрост. Темељ и угаони камен на коме стоји Црква нису некакве људске добре намере, него је Богочовек Христос, богооткривена Реч Божија, коју познајемо духом и вером по Јеванђељу, речима и делима Отаца. По речима Светога Писма, „помисли смртних су бојажљиве и намере њихове погрешиве.“ (Прем. Сол. 9, 14.) Црква се не може градити на некаквим међурелигијским и међуцрквеним споразумима, на одлукама разних конференција и закључцима теолошких симпозијума, јер извор истине је Христос, а ми треба да научимо да останемо у границама које је Господ поставио за нас. Без тих граница ми нисмо хришћани. Јер, „пријатељима Божијим“ су названи они који су сачували законе тог пријатељства и њима поучили и друге. „Ако заповијести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој, као што сам Ја одржао заповијести Оца Мојега и остајем у љубави Његовој.“ (Јн. 15,10.)

Свети Игњатије Брјанчанинов се пита: „Кажете: ‘Јеретици су такође хришћани.’ Откуд вам то? Васељенска Црква је свагда јерес сматрала смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес – зловерјем!“

Јерес, дакле, убија душу за вечност! „Навешћу овде пример. Замислимо да се некој жени муж разболео од туберкулозе, али да он то не сматра опасном болешћу, и да своје симптоме убраја у индивидуалне особености човека. Он се креће по стану, игра се са децом, кашљуца ту и тамо и притом одбија да се лечи. Жена узима децу и одлази од њега говорећи да они могу да буду заједно тек након што се излечи.
Наше схватање поступка ове жене зависи од тога да ли ми признајемо да је туберкулоза смртоносна болест. Ако да, онда понашање жене за нас постаје схватљиво као показивање њене љубави и према деци и према самом мужу кога она кроз то жели да подстакне на освешћивање услед озбиљности ситуације и на почетак лечења. Ако сматрамо да никакве туберкулозе нема, или да она нимало не штети здрављу, онда нам се понашање жене чини неадекватним, чак се граничи са умном поремећеношћу. Исто тако је и са историјом Цркве.“

„Ако се Црква јавља као ‘ЈЕДНА’ у Символу вере и самосазнању Православне Цркве, (т. 1. саопштења са Кипра), онда како можемо истовремено да говоримо и о неким другим хришћанским црквама?“ Православна црква не може да прихвати никаква „историјска имена“ нити икакве „друге инославне хришћанске цркве и вероисповести које нису у заједници са њом“ – као цркве, између осталог, из тих истих историјских разлога. Јер никада у својој историји Црква није прихватала никакву идеју о постојању више цркава. Скуп патријараха на Кипру је издао једно збуњујуће и противречно саопштење са којим се нису сложили чак ни епископи у њиховој пратњи, ни све помесне Православне цркве, а још мање сво свештенство, монаштво, и православни народ.

Прот. став. Србољуб Милетић
У недељу Акатиста 2017.

слика https://www.holycouncil.org/photos?p_p_id=flickr_WAR_flickrportlet&p_p_lifecycle=0&p_p_state=normal&p_p_mode=view&p_p_col_id=column-1&p_p_col_pos=1&p_p_col_count=2&_flickr_WAR_flickrportlet_action=openSet&_flickr_WAR_flickrportlet_id=72157669588253492

-

ИГОР ТУЂМАН ЈЕ СИН МИРОСЛАВА ТУЂМАНА КОЈЕМ ЈЕ ФРАЊО ТУЂМАН – СТРИЦ

Игор Туђман

  • Живи и ради у Кану, а тврди да је у православље прешао у једној цркви у Хрватској
  • О заокрету који је направио каже: „Сада користим и крштено име, пошто ми гордо звучи. Уопште ми не смета што ми неки пријатељи приговарају да је српско јер ми Београд није стран нити мени сметају Срби. Нисам уопште хрватски националиста… Не делим људе по националности, већ по томе какав је ко човек… Па и мој дед Фрањо и његова породица су живели у Београду, а и његова два унука имају српска имена“

ИГОР Туђман (37), унук покојног хрватског председника Фрања Туђмана постао је православац.

Крстио се у православној цркви, у којој је и добио и ново крштено име, преноси Ало!. Унук првог хрватског председника каже да је одавно хтео да пређе у православну веру и открива да је на крштењу узео ново крсно име – Александар, пише лист.

Овај црквени обред, како каже, обавио је у строгој тајности, у једној православној цркви у Хрватској.

„Сада користим и крштено име, пошто ми гордо звучи. Уопште ми не смета што ми неки пријатељи приговарају да је српско јер ми Београд није стран нити мени сметају Срби. Нисам уопште хрватски националиста“, истиче Игор Туђман.

Туђманов унук наглашава да се на тај корак одлучио јер људе „не дели по националности, већ по томе какав је ко човек“, а онда се и осврнуо на прошлост свог деда.

„Па и мој дед Фрањо и његова породица су живели у Београду, а и његова два унука имају српска имена“, подсећа Туђманов унук.

Игор Туђман наводи да ново име сада користи у послу којим се бави и да се не обазире шта ће о томе да мисли његова породица.

„Сада живим и радим у Кану, а у новом послу више не користим презиме Туђман како неко не би помислио да ме породица гура у каријери“, додаје Туђманов потомак.

Он каже да му је у Кану у последње две и по године упала секира у мед и да тамо ради на новим пројектима.

„У Кану снимам емисије о ноћном животу, аутомобилима, музици и спорту. Такође, снимам документарну серију о свом животу и разне рекламе. У фебруару ми излази и музички албум“, хвали се Туђман.

Игор је син загребачког лекара Мирослава Туђмана, коме је Фрањо Туђман био стриц. У ранијим изјавама је истицао да од рата наовамо није баш у најсјајнијим односима са остатком породице Туђман.

У жижу јавности је доспео након што је 7. фебруара 2013. са тадашњом супругом Наташом опљачкао Београђанина В. В. , због чега је у затвору провео две године, а у априлу 2015. је напустио Србију.

Док је био у притвору у Београду, Игору је цимер био Марко Мишковић, син бизнисмена Мирослава Мишковића, који му је на растанку поклонио скоро сву своју гардеробу.

Ало!

fakti.org/globotpor/hrvati/jedan-iz-klana-tudjman-presao-u-pravoslavlje-i-uzeo-ime-aleksandar

-

Холивудски филм – то је карика у систему развраћања руског народа…

Како је саопштено, режисер филма „28 панфиловаца“ Андреј Шаљопа се у тексту „Сумрак епохе римејкова“ који је објављен у часопису «Известија», изјаснио о препороду отаџбинске кинематографије.

„Иза нас је остала „Година руског филма“ – истакао је режисер. – Та година нам је донела нове филмове, но, истинске резултате ћемо видети тек у годинама које су пред нама. А можда ће се тај ефекат развући и на следећу деценију. Јер сада наступа време уразумљивања“.

„Ми почињемо схватати да нас холивудски филмови уопште не радују тако као што радују Американце – признао је он. – Да покушаји да се имитира холивудска естетика уопште не гарантују нашим филмовима успех у Отаџбини, а у иностранству већ поодавно. Да гледаоци који долазе у биоскоп да поједу чипс, не могу скупити веће буџете, јер је тих гледалаца мало, а оних којих је много, једноставно су престали ићи у биоскоп. Изгледа да постепено постаје очигледно да национални филм не може бити производ дивљег тржишта и потребно му је не само државно финансирање, него и идеологија“.

Изјаву режисера Андреја Шаљопе прокоментарисао је у интервјуу „Руској Народној Линији“ познати писац, аутор неколико дечијих књига, лауреат Патријаршијске премије за књижевност за 2014. годину, члан Удружења књижевника Русије, сценарист протојереј Николај Агафонов:

Андреј Шаљопа је изговорио гласно моје мисли. Ја непрекидно тврдим да је у идеологији потребан не само филм, него и било која уметност која утиче на свест људи. Ја сам у потпуности сагласан да Холивуд не може да замени наш руски филм. Холивудски филм – то је забава од које се гледалац затупљује. Ни у ком случају не говорим о томе да се у Холивуду снимају искључиво лоши филмови. Не, Американци током године сниме један, до два, солидна филма. Но, гро продукције је – чисто ђубре! Амерички филм не одговара нашем менталитету. Наш менталитет може полагано да се измени под немилосрдним бомбардовањем наше омладине која се од малих ногу кљука холивудском продукцијом. Омладина почиње да размишља у америчком духу. Ми смо се дочепали изобиља у јелу и осталоме, које развраћа. Нас засипају неквалитетном робом, народ губи здравље и своје духовно обличје. Холивудски филм представља карику у систему развраћања руског народа. У Америци одлично схватају да што више прогурају своју „културу“, то ће више ослабити свет. Њима није јасан руски карактер. Из уста Американца непрестано излећу жаљења да је руски народ непредвидив. САД жуде да укроте Русију – да будзашто купе наш руски понос и дику.

Ми треба да постепено почнемо са изграђивањем наше сопствене идеологије. Ми и ви одлично знамо да се истинска руска култура изграђује на Православљу. Ја не говорим о томе да је потребно снимати филмове о Цркви и црквеном животу, него о томе да је неопходно проповедати хришћанске вредности. Није човек сам по себи вредност, а наша једина заједница је – Отаџбина. Код нас нема индивидуализма као на Западу.

У првобитном совјетском времену дивље су их прогањали, но, кад је дошло време да се подиже земља, обратили су се хришћанским вредностима – умри сам, али друга спашавај. Васпитавана је пожртвованост. Комунисти су искористили православну идеју – човек неће жалити свој труд и чак и живот за добробит друштва. Није ствар у Цркви, него у духу. Идеологија мора да се запали на љубави ка Отаџбини, мора да се приповеда у књижевности и филму да је друштвено изнад приватног. Нема уметности без идеологије, но она сама, на жалост, може бити вулгарна, приземна, потрошачка и она која проповеда лозинку – после нас потоп.

Која је то главна идеја садржана у идеологији? Шта ми желимо да створимо? Идеологија ће изнићи из тежње какво друштво ми желимо да створимо. Социјално заштићено друштво које не понижава личност и друштвено начело ставља изнад индивидуалног. Војсковођа Александар Суворов је изразио суштину руске идеологије – сам погини, а пријатеља спаси. Наши ће се, попут панфиловаца, тући до краја. У Америци вас нико не би оптужио за предају позиција и издају ако је остало свега 20% личног састава. А код нас један војник у Брестској тврђави се није предавао, него се борио до краја. Такође, 28 панфиловаца се нису предали, него су зауставили армаду. У томе је цео руски дух! Зато руски народ остаје за Запад неодгонетнута загонетка.

Руски дух треба не само сачувати, него и васпитавати код нових покољења грађана. За васпитање је неопходна православна идеја – хришћанска љубав је увек пожртвована. Волиш ли породицу и Отаџбину? Живи и ради за њихово добро. Љубав значи дати живот свој за свог ближњег. Ту идеју покушавају да искорене из душе руског народа. Но, ми морамо да култивишемо руску идеологију преко уметности – кроз књижевност, филм и медије.

За годину дана променио се однос власти према руском филму – том важном аспекту уметности. Друштво је прихватило моралну поруку Владимира Владимировича Путина. Данас се „буде“ људи из света уметности, зато треба очекивати буђење и препород руског отаџбинског филма. У једном од филмова о Авганистану, „9 чета“, каплар вришти: чувајте своје задњице. Но, он тако нешто није могао рећи! То је апсолутна копија из холивудског филма. Те речи су – увреда и пљување за моју душу! Какав кретен?! Наредник је могао позвати: Чувајте душе своје! Будите до краја спремни да браните своју Отаџбину! Речи „чувајте своје задњице“ су ме убиле. То је очит пример вулгарне имитације Холивуда. У сва времена у Русији су позивали да се не штеди сопствени живот, а на Западу вриште о спасењу својих задњица!

Андреј Шаљопа се дотакао важног проблема. Расуђивања на ову тему треба да греју срца режисера. Позив режисера „28 панфиловаца“ не сме да остане у запећку.

Превод ФСК са руског:

ruskline.ru/news_rl/2017/01/10/ssha_zhazhdut_kupit_za_chechevichnuyu_pohlebku_nashe_russkoe_pervorodstvo/

ПРЕДСМРТНИ СНИМЦИ ПИСЦА „ЗАРАТУСТРЕ“

На Интернету су се недавно појавили документарни снимци Фридриха Ничеа, мислиоца који је прогласио „смрт Бога“; снимци су начињени пред Ничеову смрт у душевној болници (www.telegraf.rs/vesti/2484104-snimak-poslednjeg-dana-zivota-slavnog-filozofa-ovako-je-umro-nice-video).

Страшно је гледати те снимке: рушевина од човека је пред нама, и језа хвата од погледа који допире из те рушевине, погледа уроњеног у хаос и небитије.

А како је све то било?

РАСКОЉНИКОВ

Фјодор Михајлович Достојевски, за кога је Ниче тврдио да је једини психолог од кога је нешто научио, написао је роман „Злочин и казна“ у коме је главни јунак студент Раскољников, подељен између своје хришћанске душе и свог богомрзачког разума; Раскољников ће, да би доказао да није обичан човек, него онај ко се „усудио“, по узору на Наполеона и сличне њему, убити једну бабу лихварку и њену напаћену полусестру, која се случајно затекла на месту злочина…На крају, јунак Достојевског је схватио, како је рекао Соњи Мармеладовој, која га приводи вери у Христа, да он није убио бабу (бабу је убио ђаво), него да је убио самога себе.

Једна од најпотреснијих сцена у роману „Злочин и казна“ је сан Раскољникова, својеврсно сећање на детињство – отац га држи за руку, и пред крчмом виде гомилу пијанаца, предвођених озвереним кочијашем који шиба своје крхко коњче до смрти, приморавајући га да вуче запрегу пуну безумника. Дечак притрчава коњчету које издише у мукама, грли га и плаче: “Кричећи пробијао се кроз светину ка кулашастом кљусету, грлио је његову мртву, раскрвављену главу, и љубио га, љубио, у очи, у њушку…“

У ПИЈАНОЈ НОЋИ

У својој биографији Фридриха Ничеа, Штефан Цвајг пише да је млади студент Ниче, у току једне пијане другарске ноћи, излио чашу вина у таму и позвао демоне да га обузму. Мало по мало, он је отпадао од свог, макар и млаког, протестантског хришћанства, да би пред крај живота објавио јаросни рат Диониса, бог вина и оргија, против Богочовека Христа. „Дионис против Распетога“ – то је био Ничеов поклич, поготово пред крај живота. Читаво његово биће било је усмерено ка том рату. Цвајг га описује као бесног ратника, спремног на сваковрсне обрачуне: “Пркосно уздигнута глава јунака, високо избочено чело сво избраздано мрачним мислима, тешки увојци косе изнад напетог пркосног затиљка. Испод обрва светлуца соколски поглед, а сваки мишић умнога лица, сав је напет од воље, здравља и снаге. Верцингеториксови бркови мужевно му се спуштају изнад опорих усана и избочене браде, показујући варварског ратника, па човек нехотице уз ту лављу главу чврстих мишића може замислити германски викиншки лик с победничким мачем, рогом и копљем”.

Куда је водио поглед тог ратника нихилизма, тог објављивача сенке што се надвила над Европом и светом?

 ИЉИН О НИЧЕУ

Руски мислилац Иван Иљин указује на чињеницу да је Ниче пришао бездану демонизма, и загледао се у њега: “Тој разјапљеној бездани пришао је Фридрих Ниче са својим великим списатељским даром и са болесном, изопаченом душом. Њега је очарао демонско-ђаволски бездан и он је почео да га велича. Његова  потоња дела: „Воља за моћ“, „Антихрист“, „Ево човека“, садрже отворену и директну проповед зла и популаришу сатанске формуле.

Целокупност религиозних појмова – Бога, душу, доброчинство, загробни свет, истину, вечни живот и одговарајуће забране и осуде – Ниче означава као „хрпу лажи, сазданих из рђавих инстиката природа болесних и у најдубљем смислу штетних“. „Хришћанско поимање Бога“ за њега је „једно од најтрулијих схватања сазданих на земљи“. Целокупно хришћанство је за њега само „груба басна о чудотворцу и спаситељу“, а хришћани су „странка неупотребљивих ништака и идиота“.

Оно за шта се он залаже је – „цинизам“, „бестидност“. То је „нешто највише што је, можда постигнуто на земљи“. Он директно позива зверски дух у човеку, јер „врховну животињу треба по сваку цену разуларити“. Он захтева „дивљег човека“, „злог човека“, „са веселим трбухом“! Њега плени све „сурово, неприкривено зверски“, злочиначко. „У сваком од нас постоје варварин и дивља звер““.

За њега је читаво Хришћанство било „бајка о чудотворцима и спаситељима“. Свештеник је „паразит најопаснијих својстава, прави отровни паук живота“. Зато је узвикивао: „Напред, ви, богохулници, аморални типови, лица с правом слободног кретања и обитавања по свуда, циркузанти, Јевреји, коцкари – све дискредитоване класе људи“.

Ниче је тврдио да је цинизам највише стање до кога се на земљи може доћи“. Тражио је „суровост“ и „директно зверство“; тврдио да нема ничега великог без великог злочина. Говорио је о наслади коју човек добија уништавајући.

Такође, Ниче је, говорећи за себе да није човек, него динамит, знао да ће се његово име једног дана везивати за чудовишни потрес каквог никад није било у историји, а од борбе с „миленијумском лажју“ (Хришћанством) настаће „такви потреси, такви грчеви земљотреса, такво померање брда и долина, какве и не слутимо“.

СЕРАФИМ РОУЗ О ОБЈАВИ „СМРТИ  БОГА“

Отац Серафим Роуз, у својој студији о нихилизму, о Ничеовој формулацији „смрти Бога“ каже: “Ни код кога нихилистичко „откровење“ није било тако јасно изражено, као код Ничеа. Ми смо се већ упознали са философском формом тог „откровења“ у реченици „нема истине“. Њен алтернативни, теолошки јасније одређен израз је стална Ничеова тема надахнутог „пророка“ Заратустре; а у ранијим његовим делима то је „екстатични“ вапај лудака: „Бог је мртав“. У тим речима има извесне истине: не, наравно, суштинске, него истине која се тиче стања савременог човека; те речи сликовито описују чињеницу коју ни један хришћанин, засигурно, неће порицати.  Бог је умро у срцима модерних људи: ето, шта „смрт Бога“ значи; то је тачно за атеисте и сатанисте, који се овоме радују, а тачно је то и за милионе простих људи, код којих је осећање духовне стварности просто ишчезло. Човек је изгубио веру у Бога и Божанску Истину која га је некада поткрепљивала; отпадништво од Бога у корист овоземаљског, карактеристично за наш век још од његовог самог почетка, код Ничеа почиње само себе да спознаје и да налази речи за самоизражавање. „Бог је умро“: другим речима, „ми смо изгубили нашу веру у Бога“; „нема истине“: другим речима, „постали смо неуверени у све божанско и апсолутно“.

Много дубље, него што то изражава субјективни чин нихилистичког „откровења“, леже воља и план, који иду далеко иза пуког прихватања тог „чина“. Заратустра је „пророк“; његове речи очигледно су замишљене као контрареволуција, уперена против Хришћанског Откровења. За оне који прихватају ново „откровење“, то јест, за оне који га осећају као сопствену вероисповест или живе као да је тако – отвара се потпуно нови духовни универзум, у којем Бог више не постоји, у којем, што је још важније, људи не желе да Бог постоји. Ничеов „лудак“ зна да су људи „убили“ Бога, да су убили своју сопствену веру““.

КАКО ЈЕ ОБЈАВЉЕНА „СМРТ БОГА“?

О смрти Бога Ниче говори у својој „Веселој науци“: „Да ли сте чули за лудака који – у ране јутарње часове – пали светиљку и одлази на трг, непрекидно вичући: „Тражим Бога, тражим Бога!“. Будући да на тргу увек има много оних који у Бога не верују, масом убрзо почиње да се шири смех. „Зашто Га тражиш? Да ли зато што се изгубио?“, пита га један. “ Да ли је Он залутао као дете?“, пита га други.“ Или се можда крије? Можда се плаши од нас? Можда је отишао напут? Или је можда емигрирао?, добацују му са подсмехом. Лудак тада утрчава међу њих и почиње да их стреља погледом.

„Где је Бог?“, крикну лудак. „Ја ћу вам рећи. Ми смо га убили – ви и ја. Сви ми смо ми богоубице. Али, како учинисмо то? Како бесмо у стању да испијемо море? Ко нам даде сунђер да обришемо читав хоризонт? Шта учинисмо када ову земљу ослободисмо њеног сунца? Где се то сунце сада налази? Куда ми сада идемо? Удаљавамо ли се то ми од свих сунаца? Зар се ми у  ствари непрестано не суновраћујемо? Тамо-амо, унапред-уназад, у свим правцима? Има ли ичега горе и ичега доле? Зар не пропадамо као кроз бескрајно ништа? Зар не осећамо дисање празних простора? Није ли све хладније и хладније? Није ли око нас ноћ и не пада ли непрестано све већа и већа ноћ? Зашто онда да изјутра не палимо светиљке? Зар не чујемо буку коју дижу гробари, сахрањујући Бога? Зар не осећамо већ задах Божијега распадања? И богови се распадају, зар не? Бог је мртав. И ми смо ти који смо га убили. И како ћемо се ми, убице над убицама, утешити? Оно најсветије и најмоћније што је свет икада имао, искрварило је сада под нашим ножевима. Ко ће спрати ту крв са нас? Има ли воде која нас може опрати? Које службе искупљења и које свете обреде да измислимо? Није ли величина нашега дела превелика за нас? Зар не морамо и ми сами постати богови да бисмо постали достојни величине тог дела? Јер, никада на земљи не беше већега дела, и ко год се после нас роди, захваљујући том делу, биће учесник више историје него што је сва историја пре тога дела“. Ту лудак заћута и погледа у оне који су га слушали. И они стајаху без гласа, гледајући га запањено. Он, коначно, баци светиљку на земљу, разби је и оде…“

 ТРАГЕДИЈА ЈЕДНОГ ЖИВОТА

У чему је основна Ничеова трагедија?

У томе што је његова душа, по свом природном устројству милосрдна и састрадална, била у сукобу са његовим луциферијанским разумом који је устао против Бога. Још као дете, имао је развијену савест и често је анализирао своје поступке. Спремао се да постане пастор, као и његов отац, који је умро кад је детету било само четири године. Ниче је, у Француско – пруском рату, као младић био добровољни болничар; био је пажљив према ближњима, и сви су га знали као доброг човека.

Што се више ближио крај његове философске каријере, он је све више лутао умом и предавао се силама које није могао да надзире. Своје „антијеванђеље“ „Тако је говорио Заратустра“ писао је у стању  опседнутости, као по нечијем диктату. Повремено му се чинило да га прати некакав дух. Често је побољевао и страдао од нервних растројстава.

О ЕКСТАЗИ ПРЕД ГАШЕЊЕ

Ниче је умро умом пре но што је умро телом.

У априлу 1888. стигао је по савету својих пријатеља, у Италију, у Торино. Био је пресрећан јер се у граду осећао „дашак доброг 18. века“. Све му се свиђало – од улица и паркова де реке Пада, крај које је шетао. Писао је интензивно своје антихришћанске списе, „филозофирајући чекићем“ (његов израз). Свирао је и клавир (био је музички обдарен, раније је и компоновао).

А 12. маја је у своју бележницу записао нешто необично, што није имало везе с његовим патхосом лажног пророка:“Мотив слике. Кочијаш. Зимски пејзаж. Кочијаш с изразом одурног цинизма иживљава се на властитом коњу. Јадно створење, одране коже, окреће главу према њему – са захвалношћу, са великом захвалношћу“.

Када су почеле летње врућине, Ниче одлази у Силс-Марију, жалећи се опет у писмима на своју телесну и нервну слабост и исцрпљеност. У Торино стиже у септембру, где завршава своје дело под насловом „Антихрист“, у коме објављује „Декрет против хришћанства“ и пише: “Борба на живот и смрт против сакатости, хришћанство је сакатост“. Речи какве су „Бог“, “Спаситељ“, „Искупитељ“ и „свети“ су, по њему, само жигови срамоте. Најстрашнија идеја је, по Ничеу, да је све што пати и виси на крсту – божанско. Густав Херлинг – Груђински пише о тој фази његовог живота: “Лутао је сада Торином у еуфорији, као да је пијан, из чиста мира застајкивао је и гласно изговарао: Антихрист, представљао се још несвесној гомили новим именом, маскирајући се повремено кркљавим смехом. Повремено је тај смех звучао страно, као да долази из туђег грла“.

О ЛУДИЛУ ФИЛОСОФА

У децембру пише свом пријатељу Брандесу да „Антихриста“ треба штампати у милион примерака, и додаје: “С обзиром да ће то бити РУШИЛАЧКИ УДАРАЦ против ХРИШЋАНСТВА, јасно је да су једина међународна сила заинтересована за рушење хришћанства Јевреји…Према томе, морамо обезбедити утицај на сва средства одлучивања, која та раса има у Европи и у Америци; не помињући да такав покрет захтева велики капитал…“

Станодавци су га видели како наг игра у својој соби.

Пред лудило, слао је писма својим пријатељима, у којима се потписивао као „Распети“. Петеру Гасту је писао:“Моме маестру Пјетру, Појте ми сада песму нову. Све је преображено и радост је на небесима, Распети“.

Лудило се пројавило 3.јануара 1889, када је његов станодавац Давид Фино видео следећу сцену (по Херлингу – Груђинском) – двојица полицајаца воде Ничеа, окруженог гомилом радозналаца: “Нашли су га на Виа По како грли коњу врат, од кога су га једва одвојили.“ Загрлио је, као Раскољников, као у својој визији, коња кога је газда тукао.

Остатак живота (умро је 25. августа 1900.) провео је у лудилу. Густав Херлинг – Груђински пише о Ничеовом боравку у душевној болници у Јени: “Његова клиничка карта свакодневно попуњавана целе године, потресна је у својој монотонији: појео је властити измет, попио је властити урин, намазао се властитим изметом, разбио је стакло на прозору“.

До смрти, која је, по Херлингу – Груђинском, дошла по њега у стању комплетног „физичког и интелектуалног распада“. Тако се завршио рат Диониса против Распетог.

Тако, данас, завршава цивилизација коју је Ниче наговештавао.

Бивши хришћани Запада (авај, често и Истока), у духовном смислу се даве, мислећи да је то „слобода“, у гомилама демонског измета (медији, субкултура, потрошачки дух, хедонистички атеизам), и налазе се у „физичком и интелектуалном разврату“.     

А Христос, Коме нису потребне брзе, него трајне победе, како рече Владика Николај, лагано корача и позива људе да Му се придруже покајањем и љубављу. Да и ми чујемо тај позив, да и ми кренемо за Њим, и да знамо да је са нама Победник, Распети и Васкрсли!  

-

Ко зна шта је то најтеже у животу монаха? Иако нисам монах, знам шта је у питању и рећи ћу вам. То није физички труд и нису дуге црквене службе, није чак ни чедност, већ послушање. Одрицање од своје воље. Ради онако како ти кажу, а не онако како ти мислиш, не како би ти хтео. Заборави своје «ја мислим». То је оно најтеже. Сложеније од свега. Јер сви смо ми својевољни и самовољни. Читамо молитву Господњу «да буде воља Твоја», а сами себи шапућемо слатке речи: «Моја! Да буде воља моја! Нека све на сведу буде по моме, сада и увек, и у векове векова». Зар нисам у праву?

«Одсеци вољу своју и утихнуће Ад» – говорио је Блажени Августин. Какве речи! Пакао је испуњен својевољнима, који споре са Богом о устројству света. Они би хтели да постану барем саветници Творца, ако већ сами не могу да постану творци. А њихово мишљење су пренебрегнули, нису их ни питали како светом треба да се влада. Каква увреда. Зарад тога вреди дићи буну, која води у вечни пламен. Баш тако мисле зле силе. «Ја све знам, а они мене кроз врата. Сад ћу ја цео свет да спалим, јер им је пало на памет да сам ја, тако јединствен и непоновљив, само просечан човек у строју». Својевољност је бич небеса, јер се тамо једном давно показао бунтовни анђео. Својевољност је и бич земље, «јер сиђе к вама ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има» (Откр. 12:12). Људи су, кроз свој првобитни грех и палу природу, постали својевољници и самоугодници. Жртве злих сила. Они посвуда одбијају да служе и угађају Богу Светоме. А ми се чудимо што су политичари често лопови и преваранти? Ено, онај се толико накрао, други чини незамислива недела… А ви, шта хоћете? Да вас служе? Вама да служе? Прекрстите се.

По логици представничке демократије, народни посланици треба да буду лишени своје воље у корист бирача, на исти начин, на који су монаси искушеници подређени игуману. «Ја ћу само испуњавати вољу бирача, који су ме овластили да их представљам. Своје воље немам! Одрекао сам је се у потпуности, до краја мог мандата у корист мојих бирача.» Тако треба да звучи сваки либерал и демократа, који је у пракси само брбљивац, члан неке партије, лопов кога занима једино његова лична корист. Зар не мислите да демократија захтева немогуће од једног човека, који не верује ни у шта, не зна уопште шта је то благодат и којем је највиши циљ у животу лични комфор, непрестано задовољство и да његове газде буду задовољне? Како он може да изврши највећи духовни подвиг и да се лиши своје воље? Демократија наређује: служи народу, заборави на себе, принеси себе као жртву и живи за оне, који су те изабрали!

Дозволите ми да кажем да је то чиста глупост! То је пренос духовних захтева у свет који се састоји од чистих безбожника. Политичари не умеју да живе за идеје, једино за свој џеп. Сходно томе, захтевати од пролазних политичара пожртвовано служење, је врло глупа замисао. Неће они спутавати своју вољу. Једноставно неће. Не би ни умели, чак и ако би хтели. Ко може да их научи да данима не проговоре, да се посвете молитви и посту? Све то значи да је представничка демократија духовни блуд и апсурдна грешка.

Монах врло добро зна, колико је снаге потребно да се сузбије своје «ја», како би се развила послушност према богопостављеном игуману. Али ту се ради о монаху. Он је прошао кроз сузе, благодат обраћења вери, чудо пострига и кроз много других искушења и благослова. А политичар није прошао кроз све то и не жели са тим да има никакве везе. Он мисли да је игуман, који може другима да наређује шта да раде. Он ни не мисли да ограничава своју вољу ради бирача. Није он зато дошао на власт. Да слуша свог газду још и може, али бирача – никад. Он се преко грбаче народа успео на политички Олимп, одакле може да пљуне на све што гамиже под њим. То је све што он жели. А ми од њега очекујемо, у складу са прописаним механизмом, да се одрекне своје воље у корист народа! То је начелна грешка. Демократија је света крава, која не трпи критику. Свака жалба упућена том систему, тумачи се као жестоко хуљење. То је резултат тоталитарног испирања мозга. Међутим, унутар тог златног идола, крије се обична паучина. Све је то шупља лаж.

У основи демократије налазе се висока духовна начела (као што је жртвовање сопствене воље), које није лако испунити ни уз помоћ благодати. Та духовна начела многи готово и да не примећују. Па, пошто су тако неприметна и неразумљива, нико не покушава ни да их испуни. Све се претворило у пусте фразе, позирање и манипулацију јавним мњењем. У том смислу, демократија је «велика лаж нашег доба», о којој је писао Константин Победоносцев, на чије истоимено дело упућејемо пажњу наших читалаца.

Победоносцев прецизно, као скалпелом, сецира парламентаризам, како би оголио његову лажну суштину. Парламентаризам функционише само у теорији, где се лако осмишља и представља. Таман као и револуција и све што са њом иде. Теоретичар замишља одређени механизам где сви субјекти играју улогу зупчаника. То нису живи људи, већ функције. Бирач, народни посланик, сви они означавају само одређене функције, иза којих се крију живе душе. То је механицистички приступ, пренет у сферу анализе друштва. Друштво је механизам, а свако унутар њега представља завртањ или нешто слично. Када је Стаљин причао о функционерима као о «шрафовима», он је изражавао већ утемељене, европске политичке принципе.

Али суштина је у томе да људи нису зупчаници. Они имају своју вољу. Они не испуњавају само задате функције, већ и делују у складу са својим задовољством. Људи улазе у политику, не да би служили, не да би испунили неку апстрактну функцију, већ да би се домогли моћи. То је мана сваког политичког система. Зар то није свима јасно? Ако би сваки део машине имао своју вољу, механизам никада не би функционисао. Тако и демократска машина, која се састоји од својевољних и несложних делова, стоји и рђа, а митинзи и дебате се бесмислено нижу.

Ипак, неки ће покушати да нас увере да демократија функционише. На пример, Американци и Европљани. Њени плодови су очигледни. Да, демократија је функционисала. Функционисала, у прошлом времену, као привремени и одговарајући политички систем, а не као вечни механизам. Она се троши и умире пред нашим очима. Њен посмртни ропац одјекује светом. Она је функционисала, док је живео тип људи, који ју је и успоставио. С нестанком човека, који верује у демократију, нестаје и она сама. Она ће умрети. Увенуће неминовно.

Демократија може да функционише, у пуном обиму, само у морално-религиозном друштву. «Наше руке су жуљевите од тешког рада. Ми нисмо беспосличари. Наше жене рађају по седморо, десеторо деце, а за абортус нећемо ни да чујемо. Хомосексуалцима је боље да избегавају нашу варош. А ако не идеш недељом у цркву, нећу ни да се рукујем са тобом. Ма не само ја, већ и цела улица, цело место. Ми знамо да се веселимо, а знамо и шта је рад. Поштујемо Бога како умемо, како су нас научили, а ако устреба знамо и да ратујемо.» Такви људи су створили демократију и све њене процедуре: изборе, дебате, протесте, опозиве. Једино уз њих те процедуре имају смисла и могу да функционишу. Другачије никако. Другачије, све трули и све се распада. Процедуре су још ту, али нестају људи, који су их измислили и на којима се оне држе. Значи, ускоро ће нестати и саме процедуре.

Руси глуме демократију. Ми, до краја, не верујемо у демократију. Да, желимо слободу, не желимо да нас полицајци без разлога претресају на улици. Желимо много тога. Желимо да одлажемо део плате за школовање своје деце и за путовања. И много шта. Али у демократију не верујемо. Нама су је наметнули, а ми се правимо да смо у њу поверовали. Али то није истина. Сваки Рус зна да власт не може да се унајми као неки менаџер (то је утопија), то су људи који служе држави. Ако си на власти, има да служиш. Као што служи свештеник, лекар и учитељ. Као војник и полицајац. Ти не припадаш сам себи. И у сваком тренутку могу да ти одеру кожу, ако погрешиш, и ти то знаш. Служи. Не зарађуј и не граби, већ служи. Старима, напуштеним малишанима, самохраним мајкама, деци… Служи читавом друштву. Рус разуме једино такво служење и даје свој благослов. Зато смо сви ми у души монархисти. Сви остали системи нам изледају лажно, и ако не можемо увек то да аргументујемо. Зато вам скрећем пажњу на Победоносцева и на његово дело «Велика лаж нашег доба». Тамо је објективно и разумно описан механизам извикане демократије, са свим њеним скривеним пороцима, који нам нису сасвим познати. Константин Победоносцев залсужује да поново буде откривен.

А нама остаје да живимо, колико нам Бог да. Узгред, треба да идемо и на изборе, мада не верујемо у корист од њих. Треба да живимо и трагамо за духовним смислом у вавилонском хаосу, које нас окружује. Јер, у свему постоји духовни смисао. Треба живети и писати о томе. И расправљати о прочитаном.

Протојереј Андреј Ткачов
С руског Александар Ђокић

16 / 12 / 2016

www.pravoslavie.ru/srpska/99505.htm

-

ПОТПРЕДСЕДНИК САД МАЈК ПЕНС БИО КАТОЛИК ПА ПОСТАО ЕВАНГЕЛИСТА, АЛИ СЕ У ЊЕГА УЗДА И ВАТИКАН

Рejнс Прибaс (слева) с архиепископом Димитриjем

Прибас је немачко-грчког порекла и активни је парохијанин храма Свете Софије (Константинопољска патријаршија) у Вашингтону. Захваљујући његовим напорима, као и напорима других православних републиканаца, у платформу њихове партије додат  је параграф о неопходној заштити слободе вероисповести у местима високог ризика за православне хришћане

Главни Трампов саветник Стивен БЕНОН родио се у породици ирских католика. Он је вћ изјавио: „Свету је потребан трећи пут, односно, просвећени капитализам јудео-хришћанског Запада“. Он сматра да прво треба победити страшнијег непријатеља, будући да се по оцени Бенана налазимо „у почетној фази глобалног рата против исламског фашизма“

Генерал-пуковник у резерви, Мајкл Флин, који је постао саветник Трампа по питањима националне безбедности, син је Хелен Флин, која је током читавог живота била активни верник Римско-католичког подворја Свете Марије у Њупорту (држава Род-Ајленд), као и један од оснивача и директор организације „Католици Род-Ајленда за живот“

Пише: Станислав СТРЕМИДЛОВСКИ

ХРИШЋАНИ у читавом свету са великим интересовањем гледају на оно што се дешава у САД.

Новоизабрани председник Доналд Трамп формира свој тим. Многе функције још нису заузете, за неке чак није јасно које кандидатуре се разматрају.

Међутим, оно што је већ сада познато даје основа америчким хришћанима и онима који живе изван граница Сједињених Држава да се надају да – у нову администрацију долазе њихови истомишљеници.

То се најпре може претпоставити у односу на потпредседника Мајкла Пенса. Он се нашао у центру пажње католичке штампе САД још док је трајала изборна кампања. Без обзира што је гувернер државе Индијана који се родио у католичкој породици „изневерио“ са протестантима-евангелистима, амерички католици високо цене његово присуство у Трамповом тиму, а изгледа да Пенс има и свој пут у дубину Ватикана.

Рејнс Прибас (44), кога је Трамп поставио за шефа администрације Беле куће, православни је Американац немачко-грчког порекла и активни парохијанин храма Свете Софије (Константинопољска патријаршија) у Вашингтону.

Захваљујући његовим напорима, као и напорима других православних републиканаца, у платформу њихове партије додат  је параграф о неопходној заштити слободе вероисповести у местима високог ризика за православне хришћане.

Он је за овогодишњи Васкрс написао: „Христос воскресе! Православним хришћанима целог света желим срећан и благословен Васкрс. Као што је то наша Црква чинила генерацијама, ми данас славимо Васкрсење Христово и Божију љубав коју нам је даровао Спаситељ. Како су први хришћани прослављали Бога поред његовог празног гроба – тако и ми данас славимо нашег Благог и Милосрдног Бога за Његову победу над смрћу. Жртвена љубав Христова пример је свима нама и ми заједно са Псалмопевцом проглашавамо: „Ти си ми показао пут живота“.

Стивен Бенон, генерални директор портала Breitbart News,  пореклом из породице исландских католика, добио је понуду да буде главни стратег и старији саветник председника САД. Бенон је човек снажног верског идентитета и погледа.

Генерал-пуковник у пензији, Мајкл Флин, који је постао саветник Трампа по питањима националне безбедности, син је Хелен Флин, која је током читавог живота била активни верник Римско-католичког подворја Свете Марије у Њупорту (држава Род-Ајленд), као и један од оснивача и директор организације „Католици Род-Ајленда за живот“.

САД су земља која у својој политици повезује националне интересе и вредносни приступ. Може се претпоставити да ће Трамп ставити акценат на први део те формулације, али то не искључује пажњу и према њеном другом делу.

О вредносном приступу новог тима понешто се може разумети из говора Стивена Бенона на конференцији у Ватикану у лето 2014. Он је тада истакао да је капитализам кренуо „у погрешну страну“, Запад је залутао после распада Совјетског Савеза и почиње XXI век са „кризом наше Цркве, наше вере, нашег капитализма“, након што је изгубио своју „јудео-хришћанску основу“.

Бенан је назвао забрињавајућим два правца развоја – „капитализам који финансира држава“ (као у Кини и Русији) и онај налик на „АјнРенд објективистичке школе либералног капитализма“. Свету је потребан трећи пут, односно, „просвећени капитализам јудео-хришћанског Запада“. Ипак, прво треба победити страшнијег непријатеља, будући да се по оцени Бенана налазимо „у почетној фази глобалног рата против исламског фашизма“. Ту су потребни савезници – а Русија, без обзирана њене недостатке, може да буде савезник.

Тај „глобални рат“ води се по читавом свету, али главно бојно поље остаје на Блиском Истоку. У вези са ситуацијом у том регионуДоналд Трамп је у мају 2015. улазећи у председничку кампању у интервјуу Christian Broadcasting Network (CBN) изјавио:

„Са хришћанима ужасно поступају зато што ми немамо никога ко би представљао хришћане. Верујте ми, ако ја стигнем и победим, да ћу бити највећи представник хришћана којег су они имали током дугог временског периода“. Због тога су избор републиканског кандидата највише од свих поздравили блискоисточни хришћани, првенствено сиријски и ирачки.

У разговору са Breitbart News командант асирсијске хришћанске народне одбране  Dwekh Nawsha („Самопожртвовање“), Емануел Јухан, изјавио је да би „желео да увери изабраног председника Трампа да ће – јака и витална асиријска хришћанска заједница на Блиском Истоку бити одан пријатељ и поуздан савезник Сједињених Држава“.

Сиријски католички патријарх Игнатије Јусуф III изразио је оптимизам у односу на новог лидера САД и сматра да ће он „обезбедити сигурну будућност за хришћанство у његовој историјској колевци, на Блиском Истоку“.

Нада се појавила, али шта ће бити даље – за сада није јасно. Бела кућа може да нађе разумевање код лидера блискоисточних Цркава у питањима спречавања имиграције у САД. Без обзира што су до сада углавном муслимани тражили уточиште, „преливање“ хришћана у Сједињене Државе озбиљан је проблем за Халдејску католичку цркву: велика америчка халдејска заједница испољава самовољу и непослушност у комуникацији са патријархом ЛуисомРафаелом Саком.

И даље остаје питање: колико ће обновљена америчка администрација обраћати пажњу на мишљење блискоисточних хришћана и Ватикана или ће одлучити да промовише сопствени пројекат организовања локалних заједница у геополитичком мозаику региона. Шта ће бити са „курдским пројектом“? И ирачки и сиријски епископат, православци и католици, скептично се односе према идеји Великог Курдистана (чини се и Ватикан исто тако).    Сиријски хришћани на северу земље истичу значајне тешкоће у дијалогу са курдским заједницама које желе да доминирају. У Ираку верски лидери своју судбину повезују са Багдадом и не прихватају предлоге Ербила да издвоје место за хришћанску аутономију у провинцији Ниневија у замену за подршку суверенитета Ирачког Курдистана.

Тешко је прогнозирати шта ће Бела кућа предложити исламском свету Блиског Истока у оквиру системског рада Ватикана на обнављању веза са низом муслиманских заједница.

Стивен Бенон

          Координациони комитет у који улазе представници Папског савета за међуверски дијалог и Центра за дијалог египатског Универзитета Ал-Азхар (најугледнија научно-богословска институција сунитског ислама) намерава да у фебруару следеће године одржи први заједнички семинар о животним проблемима верских заједница у светлу цивилног друштва.

Биће размотрена питања сиромаштва, миграције, неписмености, наравно, и одупирања покушајима терористичких групација да манипулишу „верским језиком“.

Са једне стране, у Египту су поздравили избор Трампа за председника надајући се да ће он помоћи Каиру да изађе на крај са Браћом-муслиманима, које је симпатисала претходна америчка администрација. Са друге стране, како истиче арапско издање Noon Post – сада се фактички формира осовина Египат-Русија-Иран, а „шејхи Ал-Азхара учествују на конференцији у Чеченији, која се одржава под покровитељством Ирана и других шиитских заједница“.

Неопрезна реч из Вашингтона може да нанесе штету политици Ватикана у зближавању сунитских и шиитских лидера у питањима одвајања мирољубивог ислама од „терористичког“.

Остаје нада да ће нови тим Доналда Трампа тесно сарађивати са поглаварима Цркава на Блиском Истоку и са стручњацима за верска питања и да ће у свом раду узимати у обзир дубока знања хришћана у историји и њихове мотиве.

Превела

Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/alter-america/aparatom-trampove-bele-kuce-rukovodice-pravoslavni-hriscanin-rejns-pribas

-
ПОВОДОМ 70. РОЂЕНДАНА ПОГЛАВАРА РПЦ У МОСКВИ БОРАВИ ДЕВЕТ ПОГЛАВАРА ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА

 

  • У телевизијском филму „Патријарх“, руски лидер оценио да је Кирил „веома умни, образовани и дубоки човек“, са којим је интересантно разговарати о свему – веронауке и теологије до историје и државних послова. Па открио: „Можемо се око нечега и спорити, али су наши погледи веома блиски. Од њега се много шта може узети. Његови савети ми много значе“
  • Поводом рођендана патријарха Кирила, у Москви је отворена изложба фотограција „Син Цркве“, уз непосредно учешће министра културе РФ Владимира мединског и режисера Никите Михалкова

СЕДАМДЕСЕТИ рођендан патријарху Кирилу честитао је и Владимир Путин.

У честитци, коју је послао поглавару Руске православне цркве, наглашава се: „Ви сте многе године посветили подвижничком служењу Руској православној цркви и доследној и тврдој заштити њених вредности и идеала. Заслужили сте најискреније поштовање својом сталном бригом о очувању јединственог историјског, културног и духовног наслеђа Русије, као и својом подршком институцији породице и васпитавању нових генерација“.

Путин је посебно казао на „огромни допринос“ патријарха Кирила међурелигиозног и међунационалног дијалога и јачању у Русији мира и друштвене слоге.

Иначе, руски лидер је у филму „Патријарх“, који је приказао  телеканал „Россия 1“, оценио:

„Православље и Русија су нераздвојиви. Током целе историје православље је играло веома значајну улогу у животу наше државе и нашег народа. Хришћанске, православне вредности леже у темељима нашег моралног систма“.

„У том смислу је православље најважнији саставни део душе Русије“ – подвукао је Путин.

У филму је открио и ово: „Не могу да кажем да увек и стопроцентно подржавам патријархова мишљења. Можемо се око нечега и спорити, али су наши погледи веома блиски. Од њега се много шта може узети. Његови савети ми много значе.“

Посебно је нагласио да је поглавар РПЦ „веома умни, образовани и дубоки човек“, са којим је интересантно разговарати о свему – веронауке и теологије до историје и државних послова.

Поводом Кириловог рођендана, у Москви је отворена изложба фотограција „Син Цркве“, уз непосредно учешће министра културе РФ Владимира мединског и режисера Никите Михалкова.

Кирилов рођендан је, као што се види, за Русију више рођендана. Зато је у Москву допутовало девет поглавара помесних православних цркава: патријарх Александријски и целе Африке Теодор, патријарх Јерусалимски Теофил, Каталикос-Патриарх целе Грузије Илија, патријарх Српски Иринеј, архиепископ Нове Јустинијане и целог Кипра Хризостом, архиепископ Тирански и целе Албаније Сава, митрополит Чешких Земаља и Словачке Ростислав и митрополит целе Америке и Канаде Тихон.

fakti.org/orthodox-point/svyataya-rus/putin-kirilu-mnogo-mi-znace-vasi-saveti-pravoslavlje-najvazniji-sastavni-deo-duse-rusije

Безбожници пак како су смишљали биће кажњени презревши праведника и од Господа одступивши. Јер биједан је онај који презире Премудрост и карање; таквих је испразна нада и трудови бесплодни и бескорисна су дјела њихова: Жене њихове су неразумне и зла дјеца њихова, проклето потомство њихово”. (Премудрости Соломонове, 3, 10-12)

Прозападна српска власт минимизирајући и заобилазећи озбиљну јавну расправу, покушава да кроз доношење “Новог грађанског законика” озакони многе норме које су у дубокој супротности не само са хришћанским моралом, него и са здравим разумом. Посебно забрињавајућа је тенденција одузимања деце од стране државе (на Западу се то већ ради због безазленог васпитног ударања детета по задњици). Ту је и тенденција легализације хомосексуалне заједнице и омогућавања таквим “паровима” да усвајају децу, затим тенденција увођења обавезне промоције хомосексуалности у образовни систем од предшколског до високог образовања, као и тенденција озакоњења сурогатног материнства и еутаназије. Ово је увод у потпуно духовно ропство нашег народа, ропство у које је савремени Запад углибљен до гуше.

Велики руски геније Ф.М. Достојевски је у чувеној “Легенди о великом инквизитору” изузетно пластично приказао ропски дух дехристијанизоване Европе. Обраћајући се Христу, велики инквизитор истиче да су се они 15 векова мучили са том слободом и сад је са тим готово. “Знај да су ти људи сада више него икад уверени да су потпуно слободни, а међутим, сами су нам принели своју слободу и покорно је положили пред наше ноге…”. Ако знамо да је велики инквизитор у лику римокатоличког прелата у ствари оличење самог ђавола, онда хируршки прецизна дијагноза ропског духа и покорења антихристу западне цивилизације коју описује Достојевски, не може да остави равнодушним мислећег православног хришћанина.

Као човек који већ годинама свакодневно прати оно што преносе озбиљни руски медији, пре пар година сам приметио једну појаву која тера човека на размишљање. Када је после доласка Путина на власт Русија почела да се диже на ноге, почео је и прекид са слепим прихватањем западних норми понашања у многим областима живота у Русији. Један од најкарактеристичнијих “удараца” западном “систему вредности”, било је и доношење закона о забрани хомосексуалне пропаганде у Русији. Али реакција која је уследила је толико необјашњива да о њој треба подробно размислити. Наиме, нису се тада против тог закона подигли само западни најамници либералног пука у руском друштву, него је уследила једна невероватно синхронизована кампања у којој нису учествовали само медији, него познате медијске личности Запада из свих сфера људске делатности, велике мултинационалне компаније и практично комплетан политички врх западне цивилизације (читај САД и ЕУ). Никакав хомосексуални лоби, ма колико богатих људи се налазило у тој бранши, за тако нешто једноставно није могао бити способан.

Међутим, ако из религиозне тачке гледања оцењујемо хомосексуалну револуцију, свакако морамо доћи до закључка да је она усмерена пре свега на рушење хришћанског морала и хришћанског идентитета као таквог. Јер прихватањем хомосексуализма као норме које је озакоњено на Западу, хришћанин се неминово одриче и Старог и Новог Завета и престаје бити хришћанин. Још је велики руски словенофил Аксаков правилно приметио да “Запад чак нема ни орган којим би могао схватити Русију”. Савременој западној култури потпуно је непозната категорија дијалога, дух те културе данас признаје само монолог. Ми Срби смо као ни један народ на планети током последњих сто година интензивно осећали нераскидиву везу између монологизма западне културе и политике западних држава оличене у чак пет страшних разарања српских градова у само једном веку. Међутим, ово данашње духовно бомбардовање је страшније од бомби које су толико пута током ХХ века падале по нашој земљи. Кажу да је злогласни Весли Кларк запрешћено гледајући грандиозну колону са потпуно очуваном војном техником коју је српска војска повлачила са Космета после бомбардовања, изјавио – “Ми Србе више не смемо бомбардовати, ми морамо почети васпитавати њихову децу”.

Како је до овако жалосног духовног стадијума дошао некада хришћански Запад? Одговор је само један – услед континуираних удара на хришћански идентитет западног човека и на растурање хришћанске породице и уништење хришћанског морала. Први страшан ударац на хришћански идентитет западног човека био је “развод брака Рима са Небесима” како је сликовито наш свети владика Николај описао отпадије Рима од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве 1054. године. Реформација је био следећи велики корак у дехристијанизацији Европе, а вође апсолутно богоборачке Француске буржоаске револуције већ нису скривале своју мржњу према Христу и хришћанству. Нису то скривале ни вође Октобарске револуције, феминистичке револуције, сексуалне револуције, не скривају то ни вође хомосексуалне револуције. Присетимо се како је пре пар година извесни Аздејковић,  један од вођа ЛГБТ популације у Србији, изјавио да би све верске грађевине требало срушити.

Истинском хришћанину је јасно да није Господ случајно спалио Содом и Гомору, него је то урадио да би људима до краја света и века показао колико је такво стање духа мрзост пред Богом (у Светом Писму се од свих грехова једино содомија назива “мрзошћу”). Ево неколико хиљада година од тада у Мртвом мору нема живота, а на његовим обалама ни травка не може да порасте. А свети Јован Златоусти, чија Литургија се у стотинама манастира широм Православља служи скоро па сваког дана у години, рекао је да је содмија страшнији грех од убиства. У књизи пророка Данила за антихриста се каже следеће. “И о свим боговима отаца својих неће марити, ни о похоти према женама, ни о било ком божанству неће мислити, јер ће се над свима величати”. (Данило, 11; 37). Значи, Свето Писмо потврђује “противприродну природу” антихриста и по питању сексуалности.

Дакле, одговор на питање из наслова текста даје сама историја – иза геј лобија стоје силе које се вековима боре против Христа и Његових моралних начела. Крајњи циљ ђавола јесте да се разврат умножи како би се разорило срце и умови читавих народа. Неокајани грех изазива још тежи грех, иза пијанства и блуда следе наркоманија и содомија. Управо такво развратно стање духа заваладало је срцима и умовима становника Содома и Гоморе и због таквог стања духа које Свето Писмо описује као мрзост, те градове је Господ спржио огњем. Такво содомско стање духа у ствари је било преовлађујуће у свим цивилизацијама које су нестале. Неописиви разврат и свеопшти пад морала владао је Римском империјом пре него што су је уништили варварски пукови, такво стање духа било је и у Старој Грчкој и у цивилизацији Маја и Инка, практично све цивилизације које су нестале са историјске сцене, нестале су у тренутку када је њима потпуно овладао развратни содомски дух. Данас је целокупна западна цивилизација прожета развратним содомским духом и попут неке хоботнице тежи да својим одвратним пипцима зарази све здраве ћелије на планети земљи.

14184444_985071578268806_5714559342825504664_n

Православни хришћанин се мора борити за очување хришћанског морала јер је то данас постало питање опстанка не само цивилизације, него опстанка живота на земљи, јер содомски Запад целом свету не намеће само култ разврата, лажи и издаје, него намеће и култ смрти као норму. Због тога је и “Породични сабор”, скуп од осам православно-патриотских организација које организују “Недељу породичних вредности” у ствари борба против изградње антисвета, антисистема који Запад покушава на силу да изгради. Дакле, не ради се овде о некаквој хомофобији хришћана, православни хришћанин по дефиницији не може да мрзи никога, он може да мрзи само грех, него се ради о борби против насилног потирања и уништавања хришћанског идентитета, борби против покушаја да се разврат и грех под видом разновидности наметну као норма. Православни хришћанин се моли Господу за преобраћење грешника и њихово спасење. Ово што нам се данас намеће као норма, чак није ни само борба против хришћанског идентитета, то није само одрицање од традиције, то је у ствари потпуно изврнута логика, то је сатански устанак против људске природе, то је борба против продужетка живота на земљи. То је нова Вавилонска кула и борба против њене изградње данас представља борбу за сам живот. Уосталом, чак је и Европски суд за људска права после 12 година морао да донесе пресуду у којој се изричито  каже да “истополни бракови не спадају у корпус људских права”. Данас није лако верујућем православном човеку јер је потпуно несхваћен од озверењених маса које на раменима носе телевизоре уместо глава. Међутим, верујући православни човек нема права да буде саучесник содомског јавног мњења, макар и по цену исповедништва. Идеал Православља као стваралачког надахнућа слободне личности суштински је супротан идеалу антихристовог антисистема. Због тога све здраве снаге нашег друштва које нису инфициране болесним вирусом содомије, треба у петак 16. септембра да дођу на Крсни ход који по благослову Патријарха Иринеја организује “Породични сабор”. Да узнесу своје молитве Господу у Литији која ће у 16. часова кренути од храма Светог Саве до Саборне цркве (уз читање молебана код споменика Цару Николају, спаситељу Србије у Првом светском рату) и тиме покажу да Србија није Содом. Јер како кажу Свети Оци “Бог нас без нас неће спасисти”.

слика http://rs.n1info.com/a93910/Vesti/Parada-ponosa-i-Trans-parada-u-Beogradu.html

Када је лаковерни и похлепни Борис Јељцин током деведесетих „реформисање“ руске економије поверио људима са Сорошевог платног списка, Џефрију Саксу као формалном саветнику и Јегору Гајдару као творцу концепта тзв. „шок терапије“, започео је стрмоглави економски пад, праћен пљачкашком приватизацијом и пустошењем свих економских ресурса земље. За само пар година успостављени неолиберални модел увео је Русију у масовно сиромаштво, хипер инфлацију и потпуно политичко вазалство од стране Запада. Гледајући са ове дистанце, и са овим нивоом знања о евро-атлантским плановима и циљевима, могли бисмо рећи да је само божије провиђење и намењена му мисија у коначној судбини света, спасила руски народ трагичне судбине која му је била предвиђена, а свету руску земљу оставила слободном.

Појава Владимира Путина, чија је мисија Вође очигледно шира од тога да руски народ само спаси пропасти и подигне га из неолиберарне каљуге у коју је гурнут од стране својих душмана, променила је, од те 1999. године до данас, не само лице Русије већ и лице света. Тихо али одлучно, према утврђеном плану приоритета који подразумева врхунско сагледавање друштвених процеса и кретања, као и поуздане саветнике, Владимир Владимирович је прво релативизовао последице пљачкашке приватизације и кренуо у јачање војске, а затим коришћењем сировинске снаге и компаративних економских предности (цена нафте, монопол на гасу итд) из дана у дан поправљао економске позиције Русије на свим нивоима, што се огледало како у реалним економским показатељима (раст индустријске и пољопривредне производње, БДП-а итд), тако и општем повећању животног стандарда, враћању позитивног прираста становништва и др.

Сви ови позитивни трендови нису могли изменити чињеницу да важећи економски модел у Русији, успостављен према погубном Саксовом и Гајдаровом концепту, свих ових година у основи није промењен, већ само донекле модификован и пре свега обуздаван Путиновом политичком снагом, што се нарочито огледа у улози коју на привреду и инвестиције има постојећи банкарски систем, односно модалитет функционисања централне и пословних банака. Слабости тог система постале су посебно уочљиве током отпочињања отвореног економског рата Запада према Русији, који је уз увођење економских санкција подразумевао вештачко обарање цена нафте на светском тржишту како би се смањили руски приходи, али и шпекулативне ударе на стабилност руске валуте кроз берзанска кретања. Иако је Русија из овог економског сучељавања несумњиво изашла као победник, јер Запад није успео да оствари ниједан свој политички циљ а претрпео је вишеструко већу економску штету,  постало је јасно да ће се, уколико се настави постојећа буџетна и монетарна политика, са двоцифреном референтном каматном стопом, економски раст у наредних пар година вртети око нуле, што свакако не задовољава потребе Русије.

ПУТИН РЕАГУЈЕ …

Након паузе од две године, председник Путин је 25. маја 2016. активирао рад Економског председничког савета Русије, који је састављен од најутицајнијих руских економиста и броји 35 чланова, а већину њих условно можемо сврстати у три доминантна „правца“.

Први правац је група економиста, окупљена око Центра за стратешка истраживања, коју предводи бивши неолиберални министар финансија Алексеј Кудрин, а припадају му садашњи министар финансија Антон Силуанов и министар економије Алексеј Уљукајев(1). Они су на линији познатих про-западних ставова попут драстичног смањења улоге државе у економији, свеобухватној приватизацији великих система (железница, енергетских компанија попут Гаспрома итд.), отварања за стране инвестиционе фондове и др.

Други правац персонификован је у руској гувернерки Елвири Набиулиној,  која као шеф централне банке заступа тврду и конзервативну економску политику стављајући у први план стабилност националне валуте, без обзира на последице које то може остварити по развојне потенцијале земље, што је типична одлика економиста који су на инструктажи ММФ-а и Светске банке.

Трећи правац сачињавају економисти тзв. Столипиновог клуба које су на састанку код Путина заступали Сергеј Глазјев и Борис Титов, познати по јасним залагањима за напуштање постојећег неолибералног концепта и окретању јачању економског суверенитета, које подразумева смањење независности Централне банке и стављање њеног деловања у контекст националне економске политике.

Обраћајући се члановима Економског председничког савета, а очигледно имајући на уму концептуалне разлике међу њима и стратешке развојне циљеве Путин је рекао:

„Предлажем да данас почнемо са планирањем извора раста за руску економију у наредној деценији… Тренутна динамика показује нам да ресурси и резерве које су служили као покретачка снага наше економије почетком 2000-тих више немају ефекат као некада. Говорио сам у прошлости и желим да нагласим и данас: економски раст неће се поново покренути сам од себе. Ако не пронађемо изворе раста, расте нашег БДП ће се кретати око нуле, а онда ће и наше могућности у социјалном сектору, као и по питањима националне одбране и безбедности и другим областима, бити значајно ниже у односу на оно што нам је потребно да напредујемо и развијамо земљу.“ (2)

Пројектни задатак био је прилично јасан – осмислити концепт и створити услове који ће руској економији обезбедити значајну трајекторију раста у будућности – и свакако није случајно дат након што су у априлу 2016. објављена два позитивна економска тренда. Први је успоравање темпа одлива капитала и у вези са тим смањена зависност курса рубље од динамике цена нафте, а други тај што су руске банке и компаније током 2014. и 2015. године успеле да „реструктурирају” своје спољне дугове и да их смање за преко 150 милијарди долара. (3)

Дакле, Путин који и не жели да размишља о могућој рецесији, затражио је офанзивну пројекцију. Кудринов табор осмишљао ју је кроз реорганизовану 25-члану групу за економску стратегију, а Глазјев и Титов кроз свој Столипинов клуб. Очигледно да су ови други имали јаснију визију и конкретније цифре, па је 25. јула у Русији објављена кратка вест да је „председник Владимир Путин наложио да се заврши извештај Столипиновог клуба и да се на његовој бази припреми нови програм економског развоја“.(4) 

Ово може значити само једно. Путин је проценио како је дошало време да Русија заувек каже збогом неолибералном економском концепту, а нема сумње да је та одлука синхронизована са активностима Русије у Евроазијској унији, ШОС-у, АСЕАН-у и другим регионалним организацијама. Али, који ће концепт заменити постојећи?

РАЂАЊЕ НОВОГ ЕКОНОМСКОГ КОНЦЕПТА

Иако детаљи предлога новог економског концепта који припрема Столипинов клуб јавности још увек нису познати, на основу иступања његовог идеолога Сергеја Глазјева, током септембра 2015. на заседању Руског Савета безбедности, као и презентоване петогодишње „мапе пута“ ка руском економском суверенитету, можемо закључити да ће нови економски концепт бити заснован на следећим  поставкама:

  • стављање Централне банке под контролу државе и коришћење примарне емисије за подстицање привредног развоја
  • позиционирање државе са периферије у центар глобалног економског система
  • формирање новог банкарског система са већом улогом развојних банака и фондова
  • раст индустријске производње од 30 до 35 % током првих пет година
  • стварање социјално оријентисане „економије знања“ кроз уступање потребних економских ресурса образовању, здравственом систему и социјалној сфери
  • куповина злата од стране Централне банке у сврху јачања подлоге рубље, као алтернативе de facto банкротираном доларском систему

 

Наравно, поред ових постоји и низ других значајних постовки, али ове ће свакко бити костур будућег економског концепта Русије. Свакако да је од највеће важности опредељење за враћање примерне емисије под контролу државе, коју је Јељцин, на захтев Вашингтона и ММФ-а, укинуо одговарајућим уставним амандманом, којим је Државну банку Русије превео у Централну банку.

Конкретно, Глазјев у поменутој петогодишњој пројекцији предвиђа да би се циљани индустријски раст од 30 до 35 %, у првих пет година, могао остварити кроз нискокаматне позајмице (1-4 % камате) носиоцима привредног развоја у износу од 20 билиона рубаља, што би било омогућено контролисаним квантитативним попуштањем примарне емисије у предвиђеном петогодишњем периоду. Очекивана стопа индустријског раста (6–7 % годишње) свакако би поништила било какве инфлаторне ефекте.

Нема сумње да су ширење страха од инфлације услед примарне емисије и везивање националних валута за валуте других држава (обично долара или евра) као основ некакве економске стабилности две највеће подвале неолиберализма, односно савременог глобализма,  које су кроз корумпирану политичку и финансијску елиту омогућуле успостављање пљачкашког система тзв. „униполарног“ света који пустоши државе и нације, друштва и појединце. И зато је враћање емисије новца под контролу националних држава први, прави и неопходни корак у враћању стварног економског суверенитета. Није узалуд Мајер Амшел Ротшилд казао: „Дајте ми право да штампам новац и не занима ме ко доноси Законе!“.

У том смислу, концепт Сергеја Глазјева је кретање у правом смеру, али које сигурно неће остати без жестоког одговора владара из сенке! Отуда је степен заокружености тог концепта и отпорност према очекиваним ударима споља и изнутра битан предуслов његове применљивости и трајања. Он, поред осталог, мора бити равнотежа потребе за лидерством велике силе које се враћа и посебности руске православне цивилизације, односно може и мора у себе уткати, или бар бити у сагласју, са основним начелима Православља.

Да ли то значи рађање концепта православне економије? Зашто да не! Њена начела дата су у Новом завету, на њима је почивала моћна византијска цивилизација, о њима су нам некада говорили наши Свети Оци, а данас то чине професор Катасонов, па и сам Глазјев (иако, истина, не користи тај термин). Да, концепт православне економије, као темељ Трећег Рима позивајућа је могућност…

Уосталом, овај пљачкашки, масонско-језуитски, економски модел свакако је банкротирао…

Одреднице: