уторак, август 14, 2018

Тагови Вести таговане са "православље"

православље

Савремени, модерни човек вероватно није ни свестан колико је постао конвертит, верник једне секте која и није тако нова. Модерни систем, глобализам, за многе је постао као неко будистичко, пантеистичко свемогуће и свудаприсутно божанство у кога се слепо верује, у кога се узда, од кога се све очекује, који ће водити бригу о свему и обезбедити све, и који наравно, тражи и захтева своје следбенике и – њихове жртве.

Модерна држава, савремени политичари, институције, постали су његови пророци и месије. Његова религија је једна врста обожавања самога себе као дела тог система, његовог „новог завета“, нове „реалности“ новога доба и новог светског поретка, његовог наводног садашњег времена и моћи.
Богослужење, ритуал у том систему јесте самоугађање, сопствена удобност и уживање у раскошном храму економског, материјалног „животног стандарда“. Све што ти прија за тебе је добро – гласи једна од основних заповести нове (в)ере. Рај и „царство небеско“, сврха свега, циљ живота и разлог за постојање је просто – сопствено уживање и задовољство самим собом.

Његово „свето писмо“ и његова „теологија“ – начин веровања, постепено се откривају одозго, допуњују, развијају и стварају на разним међународним форумима, самитима, у глобалним политичким, научним и друштвеним круговима које систем финансира и одржава. Систем њима и они њему за узврат, дају легитимитет, једни друге промовишу, своја „откровења“ сами извршавају и намећу свим средствима, свим силама и свом пропагандом, као што су то одувек чинили сви фанатични верници било које секте.
Његова „хармонија“ и „симфонија“ јесте политичка коректност, која је његово правоверје и његова ортодоксија. Међу његовим политички коректним верницима има доста оних који су узнапредовали и од фанатика прешли у зомбије. А зомби су уствари, потпуно предани и посвећени том новом светском божанству, њему најдражи. Јер оно од човека не тражи да мисли, већ само да се покорава, да верује и да извршава, да би без икакве одговорности уживао у царству тог свемогућег и свудаприсутног божанства.
При свему томе, као што и стара пословица каже, много је лакше преварити човека него му објаснити да је преварен. И ово модерно, лажно и непостојеће, немоћно, ружно и одвратно, људождерско божанство, управо и рачуна на то. То је једна од његових основних „догми“.

Зашто немоћно? Зато што сва његова моћ лежи у превари глобалистичке вере и идеологије. У томе да се овај глобалистички верски систем разуме као глобална свемоћ. У томе да сам човек испуњава оно што је том материјалистичком божанству потребно и угодно. Јер оно само, без човека, није у стању да уради ништа. Не би чак ни постојало. Овај свет је створио Бог. А лажно глобалистичко божанство и веру у њега је створио човек заљубљен практично у самога себе. И тако се круг затвара: човек поверује у лаж да сам може да постане бог, или нешто као бог. Управо онако како је змија у Рају лагала наше прародитеље.
Зашто ружно и одвратно? Зато што лишава човека сваког смисла. Сам човек и његово уживање нису и не могу сами себи да буду сврха – смисао. Плодови тога су депресија, смрт духа, душе и целог човека, његовог ума, осећања, воље. Бесмисао је негација свега позитивног, доброг, лепог, здравог и корисног. По глобалистичкој верској „догматици“ оно што је некада било добро сада је зло, и обрнуто. А када се нешто изврне наопачке оно није ни добро, ни лепо, ни корисно, ни привлачно.

 

…a у почетку беше смисао

Усвојио сам ову реченицу од вољеног и блаженопочившег епископа Данила (Крстића). Он је библијски израз „Реч“ (Реч Божија) поистовећивао са смислом. Јер суштина речи је смисао. Реч је реч – само ако има смисла. Бесмислени звуци или шкрабања се не називају речима.

Смисао је супротност бесмислу, веровању у пуко уживање, забаву, задовољство које бежи од сваког смисла, које је само по себи бесмисао. Зато данас многе људе смисао оптерећује, и они га не желе, буне се, аргументују: „То мене не интересује, шта ја имам од тога?“ – рекли би.

Грех је стваран исто као што је стварна и врлина. Реалан је материјални свет исто онако као што је реалан и духовни. Али није материја, него је дух енергија и покретач свега. Кажу: „Лепо је то, али ако немам новца да напуним резервоар не могу да стигнем на посао, немам да једем, не могу да функционишем; без новца не могу да живим.“

Не могу да живим ни без ваздуха, али не живим ради њега. Сврха, смисао је реална енергија и покретач свега. Одласку на посао претходи неки смисао, исто као што и пуњењу резервоара на колима претходи сврха и смисао. Самом животу, нашем постојању и свим делима претходе смисао и сврха. Уствари и самом, толико обожаваном новцу, који је у стварности само парче шареног папира или пластике, вредност даје једино – смисао! Без тог смисла новац би био само шарени папирић, исто онако као и старе новчанице или неке друге хартије од (без)вредности, које су временом изгубиле своју „подлогу“, т.ј. своју сврху и смисао.

Грех је погрешан смисао, промена, извртање смисла. А истина – стварност налаже један смисао. Човек не мора да га прихвати, бар не тренутно. Јер, човек заиста може да избегава стварност, али никада неће моћи да избегне последице избегавања стварности. Зато „овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који се ослања на људску (тјелесну) снагу, а од Господа одступа срце његово!“ (Јерем. 17, 5.) Уздање у човека укључује и уздање у самога себе уместо у Господа, у свој телесни ум, уместо у Реч Божију.

Зато је Христос рекао: „Ја сам пут, истина и живот!“ (Јн. 14, 6.) Истина – не у простом смислу неке лепе и паметне, корисне информације, неког знања или теорије, већ у смислу стварности у којој постојимо, у којој „живимо, крећемо се и јесмо.“ (Дјел. 17, 28.) На најпрактичнији и најреалнији начин, свакога тренутка и свуда ми постојимо само зато што нас, како Оци кажу, једино рука Божија држи у постојању изнад амбиса ништавила. Господ се зато назива Сведржитељ, јер без Бога, Његове речи као силе, енергије постојања, благодати – љубави и смисла као разлога постојања, све би се вратило у – ништа. Он нас буквално свакога тренутка одржава и држи у животу – постојању.

Зато смрт не треба суштински мешати са непостојањем. Јер, чињеница је, да и када нешто умре оно и даље постоји. Само у другом облику и у другој средини, али у истој стварности. Разлика је само у смислу или бесмислу, у Богу или без Бога, у греху или у љубави, праведности и у свим врлинама које чине тај Божији стварни смисао.

Лаж нове вере је у одбацивању тог смисла, истине и стварности, у одбацивању врлина као нечег што је „застарело“, за рачун најкратковидијег могућег „шта ја имам од тога“!

Човек ваљда, не мора да буде пророк да би разумео куда и где то води.

 

Прот. став. Србољуб Милетић

-

АЛЕКСЕЈ ТОПОРОВ

У Уганди – сиромашној, растрзаној ратовима и епидемијом AIDS – православна заједница се учвршћује и расте

Они су веома различити од нас, и то не само због тамне боје коже, и коврџа тврдих попут жице. Другачији су, на пример, и због тога што за време поста једу храну – без соли. Месо и млечни производи не налазе се на трпези Уганђана, јер у њиховој земљи такви производи представљају неприхватљив луксуз. И још: они не затварају царске двери током литургије, имају потребу да виде вршење тајни, у супротном њихова вера пада у озбиљно искушење, а за време причести клече и нагло забацују главу.

Али све су то ипак спољње разлике – не више од тога. У суштини они су као и ми. Браћа и сестре у Христу. И њихова је историја попут наше, пуна трагедија, висина и искушења, и, наравно, непрестаног Боготражења. Православље је код њих можда чак и веће него код нас – нервно растрзаних свакодневним ритмовима сите цивилизације, где нам, упркос топлоти, удобностима и пуном стомаку, увек нешто недостаје да будемо „потпуно срећни”.

ЦРНИ АПОСТОЛИ 20. ВЕКА
И баш је та духовна жеђ почетком прошлог века привела православљу будуће просветитеље Уганде – земље црних краљевстава и племенских савеза на обали језера Викторија, подређених британској круни. Находивши се у болном процепу избора између католицизма и протестантизма, они су се трудили да појме зашто су се ова два правца, иако оба исповедају Христа, током дугих векова крваво и немилосрдно борили један против другог?

У потрази за одговором на питање, један од трагалаца је готово случајно – чудом – дошао до термина „ортодокси”. Откривши потом да је значење термина „истинита црква”, „мајка црква”, схватио је да не зна много. Ипак, већ озбиљно заинтересован, тражио је од пријатеља са америчког континента да му пошаље одговарајућу литературу. Добио је, и почео је да изучава.

Овај човек био је Рубен Спартас Мукаса (на слицци испод), будући епископ Христифор. Открила му се сва величина и незамућеност истините апостолске Вере, моћ њених догмата и тајни, која се није променила још од времена првих васељенских сабора, открила му се оданост светоотачком искуству. А такође и истинско братство у Христу, без трага филозофског лицемерја и језуитског оправдања расизма са позиције „бремена белог човека”. Спартас је био поражен сазнњем; он затим дели откривено са својим пријатељима и потом су сви они заједно одлучили да крену путем исповедништва [1].

Пут је био дуг. Тражили су православног епископа, пронашли су га у Јужној Африци. Он их је крстио, али се касније испоставило да је он био унијата, те да су његова дела безблагодатна. Тек 30-тих година прошлог века поклоници из Уганде успели су да пронађу православног свештеника Константинопољске патријаршије, захваљујући коме су крштењем постали истински православци. Исти тај свештеник им је саветовао да постану део Александријске патријаршије, којој канонски припада територија Централне Африке.

Спартас и његови ученици слали су писма у Александрију, али одговора није било. Ипак, све то време они нису седели скрштених руку, већ су проповедали и крстили, а број православних у Уганди је растао. До 1936. године у земљи је деловало 30 заједница са више од пет хиљада људи, као и 23 црквене школе. Отац Спартас и његови саборци ходили су по родној земљи пешице, ширећи Благу вест од села до села, баш као и онда Апостоли.

И тек 1946. године православне заједнице Уганде и Кеније примљене су у пуно канонско општење са Александријским патријархатом, 1958. основана је Иринопољска архиепископија са центром у Дар-ел-Салему (Танзанија), и годину дана касније у Уганду је послат епископ, митрополит Кампаљски и целе Источне Африке Николај Валеропулос.

rubenspartasdmukasaТоком свих тих година отац Спартас вредно је радио. Он је знао да без васпитања и образовања пастве пун живот није могућ. Зато су у парохијама почели да уче између осталог и енглески језик, чије су изучавање колонијалне власти законом ограничиле локалном становништву. За кршење ове забране подвижник из Уганде је послат у затвор на дугих пет година. На слободу излази у сада већ слободну земљу, потом је отишао у иностранство са задатком да привуче у своју домовину мисионаре из православних земаља и финансијску помоћ. И, заиста, доста тога је успео.

Године 1972. отац Спартас постао је викарни епископ Нилопољски Источно-афричке епархије. Умро је 1982. године.

У РУСИЈУ ПО ПРАВОСЛАВНУ МУДРОСТ
Роберт Накианзи рођен је у обичној католичкој породици. Његова мајка умрла је када му је било девет година. Она је, као што се често дешава у афричким породицама, била верник, а отац номинално верник, а тачније сасвим неверник. Ипак, још у раном узрасту дечак је успео да се сретне са православним суседима. Он је видео њихов живот, побожност, лепоту њихове Вере, ишао је са њима у храм, читао је књиге које су му они давали. И тако је доспео под окриље Свете Саборне и Апостолске цркве.

Дечак је ишао у једину богословију у земљи, која се налази у угандском главном граду Кампали. Тамо је постао духовно дете митрополита Јона Луанге. У семинарској библиотеци пронашао је књиге о великој православној земљи Русији, коју је решио да пошто-пото посети. Он је осећао да ће управо тамо, у тим далеким северним земљама, стећи духовно искуство које ће моћи да примени у домовини. Али како то урадити?

Али, што је људима немогуће, Богу је могуће. Сасвим „случајно” Роберт се у родној Уганди упознаје са руским лекаром, који је између осталог био верујући уцрковљен човек. Он му је помогао у готово свему: од регистрације докумената до куповине авионске карте за Москву. У Русији је Накианзи уписао Московску духовну академију Светотројичне Сергијеве лавре.

„Роберт је веома отворен и емотиван момак“, подсетио се у разговору за ТВ Царград његов класић Артјом Рјазанцев. „Њему, наравно, није било лако код нас, са нашом строгом скоро војном рутином, али посебно му је било тешко са исхраном: локалним руским питомцима рођаци би донели понешто да обогате прилично строг академски мени, а он је, сиромах, покуповао све банане у ширем окружењу. Сећам се како сам се мучио док сам га шишао, а ја сам притом професионални фризер; власи чврсте попут жице, увијене у коврџе, које, ако се не ошишају, сметају, не може човек од њих да спава…”

ugandapravoslavlje03Студије у Русији Роберт није завршио, породичне околности су га натерале да се врати кући. А тамо су га сачекале нове обавезе – добио је благослов да организује православно сиротиште. Он и даље машта да се врати у Русију да заврши школовање, али за то је потребно да се продужи виза, што није лак посао и реше сви проблеми око сиротишта, а они се гомилају геометриском прогресијом.

СИРОЧИЋИ, ПУТ ИСПОВЕДНИШТВА
У почетку, у маленом сиротишту Роберта Накианзиа било је десет васпитаника; данас их је 50. И број је у сталном порасту.

„Сирочићи су један од главних проблема моје земље“, рекао је Накианзи за ТВ Царград. „Непрестани рат и епидемија AIDS учинили су своје. У Уганди, ако дете има бар једног родитеља, оно се може назвати срећним. Често се дешава и ситуација, да породице са много чланова, које не могу да нахране сву децу, „вишак” дају у сиротиште. Малишан, који има један оброк дневно за Уганду је то сасвим уобичајена ствар”.

Још један детаљ угандске реалности састоји се у томе да се због деце која су остала без родитеља и развија православље у овој далекој земљи. Управо они који потичу из сиротишта чине кичму православне заједнице. Ових дана истинску Веру Христову у овој земљи исповеда око два милиона људи, и многи од данашњих православних парохијана сами су прошли кроз сиротиште.

У Уганди постоје четири епархије, 80 парохија, 37 свештеника и осам ђакона. У изградњи је и први у земљи женски манастир, а игуманија, која ће бити прва монахиња у Уганди, има тек двадесетак година. Већина парохија, наравно, нема своје свештенике, и њима управљају обични, неуморни подвижници – катехизатори [2], људи у којима гори огањ православне Вере.

„Митрополиту је веома тешко да управља тако великом територијом, недостају му образовани асистенти који би могли да се укључе у рад са паством“, рекао је Роберт. „Ја живим у Западној Уганди, то је велика територија, на коју долазе само један православни храм и два свештеника. Ангажовани смо катехизацијом у сиротишту, али једноставно немамо довољно наставника, па смо принуђени да позивамо католике и протестанте. Ја разумем да је то погрешно, али другог избора немамо. И тако наше сиротиште помажу људи свих вероисповести, чак и муслимани. Али средстава и поред тога нема довољно. Понекад ми руке саме падају и не знам где да нађем новац за децу, ипак знам да је то искушење кроз које треба проћи, а новац ће се свеједно наћи. Схватам да ће Господ чути моје молитве само ако научим Вери друге људе. Наша деца јесу сиромашна, али Царство Небеско припада сиромашнима духом, у исто време, они морају да буду здрави, да се излече, јер је православље – болница за душу”.

Огромна већина становништва Уганде живи у колибама од блата, зарађујући тек мрвице од продаје поврћа из својих башти, које су основ и њихове исхране. Али, чак и мале суме новца, које долазе споља, за ове људе право су богатство. Помоћ бивших колега студената из Русије у износу од 550 долара помогла је сиротишту, које води Накианзи, да организује комплетне ускршње празнике својим питомцима. И, ево, недавно су сакупили и послали још око 300 долара. Прикупљање средстава за сирочиће из Уганде организовао је и Друштвени центар Светитеља Тихона при Донском манастиру [3].

uganbapravoslavlje04Различити смо по боји коже, језику, историји, чак и духовном искуству. Али смо сви створени по Образу Његовом. У нашим венама тече крв једнаке боје. У стању смо да се радујемо и плачемо. Наше су душе – бесмртне. Наши преци, по слабости својој, заменише Рајски врт за долину плача. И једно смо у Христу, нашем заједничком Спаситељу. Значи, корачамо истим путем, помажући једни друге онда кад је тешко.
___________________
Упутнице и напомене:

[1] Појам „исповедништво” потиче још из првих векова хришћанства. Подразумевао је бескомпромисно остајање у Вери и Истини упркос искушењима од стране Јевреја, пагана и јеретика или прогонима.
www.eshatologia.org/477-eshatologicheskoe-ispovednichestvo.html

[2] Катехизатор – сем тога што би требало да води мирјанска богослужења и организује изучавање вере – има право да, ако свештеник није доступан, врши крштење и по мирјанском чину опоје умрле. Али требало би да се труди да обезбеди долазак свештеника у заједницу при свакој погодној прилици. Богослужење може да се врши или у посебно освећеним местима (храмовима, капелама, поред крстова за поклоњење које су подигли мисионари), тако и код куће код чланова заједнице. При богослужењу је допуштено, по благослову свештеника, да се катехизатор обуче у стихар, а такође, у сагласју са догматом Седмог Васељенског Сабора, ручном кадионицом врши кађење. При вршењу богослужења обавезно мора да се помиње Патријарх московски и све Русије и управљајући архијереј. Јутарње богослужење завршава се узимањем свете воде и просфоре (ако је има) – Свештеномученик Данил Сисојев

Програм народне катехизације – … (II део) – Свештеномученик Данил Сисојев


Из Житија Светог Саве – Јер не даде се благодат Светога Духа једино апостолима, него и свакоме који живи по благодати. Јер апостол Павле каже: „Сваком појединцу од нас даде се благодат по мери Дара: Христова“. И многи од светих после апостола благодаћу Духа Светога проповедаше Јеванђеље као и апостоли, и иcтo тако чудеса, силе и знамења учинише, и беху укрепљени да многим мукама пострадају за Христа.
А научише и крстише људе у име Оца и Сина и Светога Духа, сваки у својој земљи, где је Богом био одређен, као што и на нас сада на крају векова дође ред да по вољи Божјој дођем к вама, мојим људима, да вам објавим истиниту веру, без које нико неће угледати Господа, коју, ако примивши сачувате, спашћете се, јер због вашег спасења прибројаћемо се и ми реду старих светих.
Због тога нећу да ћутим за вас, и, ако ко од вас незнањем заблуди од истините вере, не приличи ми да гледајући своје будем као најамник, а не прави пастир. Хоћу, дакле, да исповедањем вере сви покажемо како верујемо. Знам да се сматрате вернима и да сте пре нас од светога и преподобнога оца нашег Симеона правоверјем засађени, али је Бог благоволео да и ми залијемо оно што је отац наш засадио, да кажем: „Павле засади, а Аполос зали, али Бог пoдиже“. Зато ни отац мој, који вас је засадио вером ни ја који заливам учењем нисмо ништа, већ Бог који вас подиже. Отац мој који је засадио и ја који заливам једно смо, служитељи Бога коме поверовасте, а Бог нека вас прими својим милосрђем, како Павлово и Аполосово, тако и наше вером засађење и учењем заливање, нека вас утврди и подигне у страху своме, да му служите преподобношћу и правдом. Амин.
jelenagolubovic.weebly.com/uploads/2/5/3/7/25373008/zitija.docx

[3] donskoi.org/2017/10/9462

Превео ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ

Тсарград.тв

www.standard.rs/istorija/39130-у-земљи-сирочади-и-православља

-

Изговорено 2. 5. 1970, град Корби, Енглеска[1]

Три светиње има српски народ и то: свету веру, мученичку нацију и крвљу заливену слободу. Све три светиње драге су Србину, као што му је драг његов живот, његова породица и његово огњиште („иметак“).

Шта је наша света вера?

Љубав, вера и нада.

О вери:

„Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко
Видиш да ћеш данас погинути,
Погинути од свог родитеља,
А за правду Бога истинога“ (Урош и Мрњавчевићи)

„Марко сине, једини у мајке,
Не била ти која рана клета,
Немој сине, говорити криво:
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога;
Немој, сине, изгубити душе;
Боље ти је изгубити главу
Него своју огрјешити душу“. (Урош и Мрњавчевићи)

„Ко цркви даје – Богу позајима“. Имати Бога за дужника!

Шта је нација?

Рам у којем је уоквирен један народ. Какав је квалитет слике, такав је и рам. Што вреднији и карактернији један народ, утолико је значајнија једна нација. Нација је сила, морална и духовна која избија из сваке јединке.

Мученичка је наша нација. Сваки њен камен, како песник каже, узбраздан je „мрачним борама“ као тело паћеника. Крвљу заливена и костима мученика српских омеђена. То вам је нација српска. Сваког столећа принуђена да ратује по десетак година на своме тлу и за заштиту својих родитеља.

О нацији:

„Л’јепа наша домовино
Ој, јуначка земљо мила,
Старе славе дедовино, да би вазда часна била.“ (Л’јепа наша домовино, од Бобана Миљановића[2])

„Србијанче огњу живи,
Ко се теби још не диви! …
Ој, Босанче, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен,
Где станује живи пламен! …
Црногорче, царе мали,
Ко те овдје још не фали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш,
Ој, соколе, Далматинче
Дивна моја дивни синче!“ (коло из „Ђачког растанка“ Бранка Радичевића)

„Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај, на гробљу, на голему!
– Та увек смо ми на њему!“ („Светли гробови“, Ј. Ј. Змај)

Будите свесни, браћо и сестре, и знајте да веће светиње нема него оне које смо навели. Не заборавите да ће вам света вера олакшати добијање Царства Божјег, а да ће слобода омогућити слободан развој човека као личности у оквирима његове нације. Стога чувајте веру, чувајте нацију да бисте сачували и себе!

Ако водите политику  водите паметну политику. Немојте због политике изгубити главу и срце! Немојте због политике изгубити национално обележје! Није човек ради политике на земљи, него је политика ради човека. Ја нисам против политике као политике, већ само против злоупотребе политике.

Није Свети Сава делио Србе на ове и оне покрете, већ је свима Србима говорио: „Дођите сада, послушајте мене, страху Господњем научићу вас“. Нити је честити кнез Лазар, делио Србе на политичаре и неполитичаре, већ је све скупио „што се мушко звало“ и отишао у смрт да бисмо ми живели, да бисмо потпуно сачували веру и нацију. И песник каже: „Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно.“

Када је Његош могао да пева:

„Не пита се: ко се како крсти,
Већ чија му крвца греје прси,
Чије л’ га је задојило млеко.“

О слободи

„Слобода је слатка само онда
Кад је тече цео народ,
Туђин му је никад дати неће“. („Јека од гусала“, Драгошевић)

„Гините, браћо! Јунаци! Људи!
За пропаст вашу свет ће да зна…
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина…“ („Падајте, браћо!“, Ђура Јакшић)

„А ко беху они диви,
Који су те напред звали,
Који су те ојачали
Који су ти крила дали? –
То бејаху идеали!“ („Светли гробови“, Ј. Ј. Змај)


[1] Прим. СС: Иако се стиче утисак да је ова беседа недовршена (или само скица за усмено излагање), доносимо је из Оставштине поч. протојеререја др Жарка Гавриловића као један од његових најранијих иступа и као илустрацију почетка дугогодишње борбе „на бранику вере, нације и слободе. Беседа је изговорена током последипломског боравка прот. Гавриловића у Енглеској (1967-1970), очито пред српском публиком.

[2] Прим. СС: И трећа строфа Химне Краљевине Југославије. (Растко)

ИЗВОР: Стање ствари

11.4.2017.

facebookreporter.org/2017/04/11/protojerej-zarko-gavrilovic-beseda-o-tri-srpske-svetinje/

Екуменска љубав

Код православних се схватање Цркве и припадности Цркви разликује од католика, разних протестаната и осталих инославних. Данас, у свести православних та разлика све више бледи, јер наши богослови, епископи и свештенство ретко говоре о њој. Уместо тога, медији све више извештавају о разним конференцијама, предавањима, међурелигијским сусретима и скуповима, на којима се говори како „треба да тражимо тачке које нас спајају, а не тачке које нас раздвајају“, како „имамо заједничке проблеме, заједничке изазове, како има много више ствари које нас повезују него раздвајају“, и томе слично. Ови сусрети, састанци и церемоније које их прате, шаљу народу поруку како ће „међусобно упознавање, сарадња, мултикултурни и мултиконфесионални заједнички живот зацелити ране које нас раздвајају, које смо кроз историју наносили једни другима“.

Дакле, њихов став је јасан: нећемо кроз смиреност и покајање доћи до јединства у Истини и правди; него ћемо кроз упознавање, дружење и сарадњу доћи до некаквог „јединства“. У ту сврху, присталице „јединства“ упућују савете православнима „да се не затварају у себе“, и да је „боље да буду део решења него део проблема“ (по правилу се не прецизира: чијег решења и којег проблема?).

Под утицајем таквих и сличних идеја су и они православни којима је стало до тога да иду у корак са светом. Имитирајући католике и протестанте и сарађујући са њима у модернизму и екуменизму, неки наивно мисле да су идеје које нам се намећу са запада уствари само „пријатељски пружена рука“, и да ће нам прихватање тих идеја временом донети и западни економски стандард, политички и друштвени систем. Природно је да због тога желе да се измешају и споје са инославнима, прижељкујући видљиво, административно и јурисдикцијско јединство са другим и другачијим верама које они „великодушно“ називају „осталим хришћанима“. А ту своју амбициозну жељу и великодушност, на уштрб своје сопствене Вере и Цркве, представљају као – хришћанску, екуменску љубав.

Ваљда је у таквом екуменском духу и сарадничком расположењу и Критски сабор донео своја саопштења о „црквама“, о наводним „осталим хришћанима“, мучећи се да објасни како наводно Православна црква прихвата „историјско име других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са њом.“ Ово противречно саопштење је донето упркос многим неслагањима, упозорењима и одлукама које су донете пре Критског сабора, као што је на пример, и једногласна одлука јерархије Грчке цркве да хетеродоксне заједнице у саборским текстовима не могу да се називају „црквама“. Одлуку јерархије Грчке цркве Критски сабор је на најједноставнији начин изигнорисао, као и све друго што није било у складу са раније зацртаним одлукама.

Са друге стране, католици и тзв. „остали хришћани“, немају проблема са називом „цркве“. У духу глобалног заједништва папа је поздравио Критски сабор, пославши патријарху Вартоломеју делегацију са специјалном поруком која је прочитана на крају Литургије у Фанару. Према сопственим речима, папа је „потврдио генералну жељу за обновом јединства хришћана“, нагласивши улогу екуменског дијалога, који „помаже православнима и католицима да процене таленте једни других и да сарађују у проповеди Јеванђеља, да промовишу мир, људско достојанство, породичне вредности и бригу за заједнички дом.“ (Овде није прецизирано на које „Јеванђеље“ се мисли: на „Јеванђеље“ по папи или на познато нам Јеванђеље по Христу?)

Питање праве Цркве

Која је разлика у схватању Цркве и припадности Цркви између нас и римокатолика? Код осталих назови–хришћана нема јасног и доследног учења о томе, па ћемо се задржати на овој разлици, надајући се да ће на основу ње и остале разлике бити јасније.

Припадност цркви се код римокатолика схвата пре свега као појам надлежности – јурисдикције: духовне, црквено правне и административне, кроз признавање папе „Петровог наследника“ и „Христовог намесника“ као поглавара, врховног судије и првосвештеника. За јединство са том „црквом“ довољно је да нека заједница признаје папу као врховни ауторитет, па да буде органски део римокатолицизма над којим Епископ Рима има потпуну власт и јурисдикцију.

За разлику од њих, Православна Црква исповеда јединство вере, а не јединство административне јурисдикције. Јер, по Јеванђељу Христовом Црква је правилно и спасоносно исповедање вере у Бога. Питање праве вере је истовремено и питање праве Цркве; уствари, то и јесте питање праве вере, а није питање „праве јурисдикције“. Тако је још свети Максим Исповедник, када су га питали којој јурисдикцији припада, посведочио оно што Црква исповеда од почетка, објаснивши да је: „Бог и Господ свих рекао да је Католичанска Црква правилно и спасоносно исповедање вере у Њега!“

Епископ Атанасије (Јевтић) је то сажео на следећи начин: „Римокатоличка мерила и критеријуми за Цркву и црквеност нису исто што и православна. Јер код њих је ‘врховно мерило’ Римски папа и потчињење њему, заједништво с њиме; а код нас је то Дух Свети у Цркви Христовој. Зато је питање праве вере истовремено и питање праве Цркве. Али ВЕРЕ као Богооткривене Истине, Пута и Живота. (Јн. 14, 6.)

Када су заточеном Св. Максиму дошли изасланици цара и патријарха да га убеђују да и он пристане на компромис око јереси монотелитства они су тада питали Максима: ‘Којој ти Цркви припадаш: Цариградској, Римској, Антиохијској, Александријској, Јерусалимској? Јер су све те Цркве, са епархијама које су под њима, сјединиле се; па ако дакле, и ти припадаш Католичанској Цркви, сједини се и ти!’ На то је Свети Исповедник карактеристично одговорио (и то поновио у писму своме ученику Анастасију): ‘Бог и Господ свих је рекао (‘απεφήνατο =исказао, одредио) да је Католичанска Црква правилно (τήν ‘ορθήν = православно) и спасоносно исповедање вере у Њега’, и за то је назвао блаженим Петра (апостола), који Га је добро исповедио… и рекао је да ће на томе (што је исповедио) изградити такву (правоверујућу) Цркву.“ (Мт.16, 16-18.)

Католицима, који су одавно и много пута чули овакав одговор наводно, до данас ипак није јасно како православни могу да имају „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ и да су њени чланови, а да не признају једног папу, и да се не потчињавају „Петровом наследнику“. Какво је то јединство без једног вође и поглавара!? Католици постављају оваква и слична питања, за која је тешко веровати да не знају одговор и да су толико необавештени. Пре је могуће да они уопште не желе да знају нити чују да да православни имају не само Једног, него и Јединог Вођу и Поглавара Господа нашег Исуса Христа, Великог Архијереја, који се тако и слика на трону у сваком православном храму. Јер Он је Сам рекао: „Ево, ја сам са Вама у све дане до свршетка света!“ (Мт. 28, 20.)

Овакав одговор представља двоструки проблем за католике, јер: Глава Цркве јесте Христос а не папа, и јединство Цркве и њених чланова – хришћана може бити само у Христу а не у неком епископу, вођи, поглавару, било римском или цариградском, или у било ком другом човеку или установи по човечанском уређењу.

Законодавна и извршна власт

Од самог почетка апостолима и хришћанима је било јасно да је Црква Тело Христово а да су људи његови чланови: „Ви сте тело Христово и уди (чланови) међу собом.“ (1. Кор. 12, 27.) Тело Христово укључује и апостоле, касније епископе, свештенике, и до данас све верне и све црквене чинове, од патријарха до црквењака, јер су сви црквени чинови потчињени Христу, као чланови и уди Тела Христовог. Као што и Свето Писмо каже да Господ Бог „по дејству силне моћи Његове, коју учини у Христу васкрсавши Га из мртвих, и посади себи с десне стране на небесима, изнад свакога началства, власти, силе, господства, и изнад свакога имена што се може назвати, не само у овоме веку, него и у будућем; и све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 20-23.) „Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; у кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.“ (Еф. 2, 19-22.)

Не само апостоли и пророци, него сваки човек, који најпре, кроз веру и крштење иде за Христом, који држи веру Христову, има ум Христов, постаје Христов истомишљеник, и тек након тога постаје дете Божије по благодати која се Христом даје. Тако и отац Јустин (Поповић) благовести: „Поставши човек, и основавши Цркву на Себи и Собом и у Себи, Господ Христос је као Богочовек неизмерно узвеличао човека. Он је не само спасао човека од греха, смрти и ђавола, него га и узнео изнад свих небеса и изнад свих бића и твари. Светајна човека је у светајни Богочовека, који је Црква, и усто тело Цркве и глава Цркве… човек – сутелесник Богочовечанског тела Христовог = Цркве, најсветије и најмилије тајне Божје, тајне над тајнама: свесвете светајне. Црква – то је Богочовек Христос продужен кроз све векове и кроз сву вечност; но исто тако, Црква је и човек – продужен Богочовеком Христом кроз све векове и кроз сву вечност.“ Због тога о. Јустин упозорава: „Имајмо страхопоштовање према нашој Глави, помислимо какве смо Главе тело!“

Глава је та која управља телом, а не тело главом. Тако је и Господ сву законодавну, управну власт, у свим стварима Вере задржао искључиво за себе. Људима, који су сутелесници Тела Христовог = Цркве, у стварима вере је Господ дао само извршну власт, а не и законодавну.

С друге стране, папа је своју административну законодавну власт по човечанском уређењу, помешао, претворио и проширио и на ствари вере. Због тога су православни одбацили папу, јер нису, и не желе да буду тело папино, него Тело Христово. Не покоравају се човеку – папи, него Ономе који „све покори под ноге његове (Христове), и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ (Еф. 1, 23.)

Ово сведочи и Епископ Иринеј Бачки, у својој дисертацији о св. Марку Ефеском, наводећи: „Будући да је Глава Тела Цркве Христос, Оваплоћени Логос Божји и Ипостасна Истина Божја, то темељ и основ јединства и јединствености Цркве јесте православље, правоверје, Истина. Христос, Црква, Православље — то су синоними. Стога св. Марко у своме одговору Мануилу Калеки, који је нападао Православну Цркву стога што је она тобоже, сама себи противречила у разним раздобљима, пише овако: ‘Шта дакле? Хоћемо ли овенчати вуном оне божанствене саборе, па их отерати у пустињу, зато што је пре њих у истој Цркви о истој ствари било изнето супротно мишљење? Или ћемо пак о Цркви мислити да је свагда једна иста, и то не по местима, него по карактеру православнога мишљења, по којем се цркве широм читаве васељене и називају једном католичанском и апостолском Црквом, а кваритеље који с времена на време продру у њу сматрати – не за пуноћу Цркве, нити за пастире и учитеље, већ – за љуте вукове, који не штеде стада, по предсказању апостолском?’ Према томе, сви који се одвајају од јединства саборне црквене вере одвајају се самим тим и од Цркве — и то су јеретици. Они отпадају од Цркве, изван ње су, а Црква остаје Једина Света. Остаје, додуше, рањена и оштећена губитком и отпадом својих бивших чеда, али не мање потпуна, не мање саборна и католичанска него пре. За св. Марка и за Цркву уопште: ‘Јеретик је, и законима против јеретика, подлеже свако ко ма и најмање застрањује од праве вере.’ По св. Марку, јеретици разних врста су ‘фалсификатори Божанских догмата’ – а свима без разлике, заједничка особина је да на своју руку и погрешно тумаче речи светих богослова и Отаца.“

Зашто смо разједињени?

Нису само лажна учења о Богу и вери, као на пр. филиокве и чистилиште, узроци због којих се отпада од Цркве, него је то и сам католички папа као такав, то јест, схватање и упражњавање једне такве улоге епископа града Рима, као врховног вође, судије и господара верске заједнице, као и схватање јединства у њему као таквом. Они који то признају и исповедају нису никакви пастири и учитељи, него су, по св. Марку, јеретици разних врста и фалсификатори Божанских догмата.

Апостол Јован сведочи да ми, као хришћани „јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу, Он је истинити Бог и живот вечни.“ (1. Јн. 5, 20.) Бити у Христу значи бити у Цркви. У јединству са Христом – у јединству са Црквом. Свако друго јединство ван Христа је истовремено и ван Цркве Христове. Они који не следе Христа него овај свет, његов систем, нешто или неког другог, не могу бити ни Црква ни у Цркви. Они којима глава није Христос него папа или неко други, не могу бити Тело Христово. И ово сведочи Епископ Иринеј у поменутој дисертацији о св. Марку:

„Не само данас, у време тзв. ‘екуменизма’, него и у време св. Марка било је људи који су сматрали да Западни хришћани само ‘различито формулишу’ истине Богом предане вере, али да они не греше у вери и да, према томе, нису јеретици. Ево шта на то вели св. Марко: ‘Никада, неки кажу, нисмо гледали на Латине као на јеретике, већ само као на расколнике! – Они који тако говоре, узели су то од самих Латина; јер они нас зову расколницима, немајући ништа да нам приговоре око наше вере, него нам замерају што смо им отказали послушност, коју смо, по њихову мнењу, дужни били држати.’ Мало затим продужује: ‘Ми смо се први одвојили од њих, боље рећи, одвојили смо их и одсекли од заједничког Тела Цркве. Зашто, реци ми? Да ли зато што имају праву веру, или зато што су правилно дометнули додатак (у Символ вере)? Ко би могао тако казати, сем ако није доживео јак потрес мозга? Не, него зато што мисле неумесне и нимало благочестиве ствари, и што су неоправдано дометнули тај додатак. Окренули смо се дакле, од њих као од јеретика и због тога смо се одвојили од њих.’ Касније, св. Марко пише: ‘Ако Латини ни у чему не застрањују од праве вере, онда смо их, изгледа, узалуд одлучили од себе; а ако ли пак застрањују, и то око богословља о Светом Духу (а похулити на Духа Светога је најтежа од свих опасности), онда јесу јеретици и као јеретике смо их одсекли.“

Католике, разне врсте протестаната и остале инославне вере, које нису у заједници са њом, Црква не може звати „црквама“. Али, шта данас видимо код неких? Управо супротно. Када су поједине помесне православне цркве постале „органски део Светског савета цркава“, у њиховим публикацијама су се најпре стидљиво, у односу на католике и остале инославне, почели да појављују називи „цркве“ са малим „ц“, уз објашњење да се једна, света, саборна и апостолска Црква пише са великим „Ц“, за разлику од осталих, које не сматрамо црквама и зато их пишемо малим словом „ц“. Током последње деценије, или нешто више, почело је и у нашој црквеној штампи да се о католицима и протестантима пише са великим „Ц“. Потом је уследио и Критски сабор, који је издао саопштење – одлуку о „црквама“ у множини наравно, са малим „ц“. Велико „Ц“ ће се ваљда, писати када се о некој од тих фамозних критских „цркава“ буде говорило у једнини. Јер, забога, то је њено „историјско име“, исто као што су то имена „других инославних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са Црквом“!?! Претпостављам да би нормалан човек на оваква критска објашњења могао само да каже: Ц, ц, ц…!?

Хоћемо ли дакле, говорити истину, или ћемо се улагивати? Хоћемо ли да будемо искрени или ћемо жонглирати и манипулисати речима? Чија ћемо духовна деца бити и ко ће нам бити духовни отац: Николо Макијавели или свети Сава Немањић?

„Свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Правило 45. Светих Апостола наређује: ‘Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак, као клирицима допусти да што раде, нека се свргне.’ Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег?“

Али, авај! Све је више оних који, плашећи се последица од лукавих непријатеља, са њима праве компромисе у жељи да сачувају свој мир, посао, чин, положај, предности и користи… Нико нема право да модификује веру и растура Цркву под изговором да му је живот угрожен! Али, они се боје да држе истину и буду искрени, мислећи да се истина не исплати, а да је искреност нека врста слабости. А ап. Павле каже да нама „Бог није дао духа плашљивости, него силе и љубави и цјеломудрености!“ ( 2. Тим. 1, 7.) На то нас и свети о. Јустин Ћелијски упозорава: „Богу се треба већма покоравати него људима (Дјел. 5, 29.) – То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси, ни са људима нити са демонима!“

Сабор збуњених

Тако дакле, неки искрено мисле да је Критски сабор био један „вучији сабор“. По свему судећи изгледа да јесте било и вукова у његовој организацији, посебно иза сцене. Што се тиче самог састанка, изгледа да је то ипак, био само један – сабор збуњених. Или можда неко мисли да су неки чинови гаранција против збуњености?

А збуњени су сви они који овај свет и земаљске силе узимају озбиљније од Богом откривене православне светоотачке Вере и Цркве, од речи Светог Писма и Светих Отаца. Јер „свој став према јеретицима, а јеретици су сви који су неправославни, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог… Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму да и не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догамата папа измислио и непогрешиво ‘одогматио’!“

Одакле ова збуњеност? Од неразликовања духова, непознавања Христа и неразумевања Јеванђеља, Цркве и хришћанства. Људи мисле да ће добра дела и намере, па макар и у супротности са Јеванђељем, Бог благословити. А знамо, и већ нам је речено, да неће. Јер постоји разлика између дела вере и људских дела. Господ тражи од нас дела вере, а не дела наше пале природе, нашу дипломатску мудрост. Темељ и угаони камен на коме стоји Црква нису некакве људске добре намере, него је Богочовек Христос, богооткривена Реч Божија, коју познајемо духом и вером по Јеванђељу, речима и делима Отаца. По речима Светога Писма, „помисли смртних су бојажљиве и намере њихове погрешиве.“ (Прем. Сол. 9, 14.) Црква се не може градити на некаквим међурелигијским и међуцрквеним споразумима, на одлукама разних конференција и закључцима теолошких симпозијума, јер извор истине је Христос, а ми треба да научимо да останемо у границама које је Господ поставио за нас. Без тих граница ми нисмо хришћани. Јер, „пријатељима Божијим“ су названи они који су сачували законе тог пријатељства и њима поучили и друге. „Ако заповијести Моје одржите, остаћете у љубави Мојој, као што сам Ја одржао заповијести Оца Мојега и остајем у љубави Његовој.“ (Јн. 15,10.)

Свети Игњатије Брјанчанинов се пита: „Кажете: ‘Јеретици су такође хришћани.’ Откуд вам то? Васељенска Црква је свагда јерес сматрала смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, удаљен од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству. Оци обично називају идолопоклонство неверјем, а јерес – зловерјем!“

Јерес, дакле, убија душу за вечност! „Навешћу овде пример. Замислимо да се некој жени муж разболео од туберкулозе, али да он то не сматра опасном болешћу, и да своје симптоме убраја у индивидуалне особености човека. Он се креће по стану, игра се са децом, кашљуца ту и тамо и притом одбија да се лечи. Жена узима децу и одлази од њега говорећи да они могу да буду заједно тек након што се излечи.
Наше схватање поступка ове жене зависи од тога да ли ми признајемо да је туберкулоза смртоносна болест. Ако да, онда понашање жене за нас постаје схватљиво као показивање њене љубави и према деци и према самом мужу кога она кроз то жели да подстакне на освешћивање услед озбиљности ситуације и на почетак лечења. Ако сматрамо да никакве туберкулозе нема, или да она нимало не штети здрављу, онда нам се понашање жене чини неадекватним, чак се граничи са умном поремећеношћу. Исто тако је и са историјом Цркве.“

„Ако се Црква јавља као ‘ЈЕДНА’ у Символу вере и самосазнању Православне Цркве, (т. 1. саопштења са Кипра), онда како можемо истовремено да говоримо и о неким другим хришћанским црквама?“ Православна црква не може да прихвати никаква „историјска имена“ нити икакве „друге инославне хришћанске цркве и вероисповести које нису у заједници са њом“ – као цркве, између осталог, из тих истих историјских разлога. Јер никада у својој историји Црква није прихватала никакву идеју о постојању више цркава. Скуп патријараха на Кипру је издао једно збуњујуће и противречно саопштење са којим се нису сложили чак ни епископи у њиховој пратњи, ни све помесне Православне цркве, а још мање сво свештенство, монаштво, и православни народ.

Прот. став. Србољуб Милетић
У недељу Акатиста 2017.

слика https://www.holycouncil.org/photos?p_p_id=flickr_WAR_flickrportlet&p_p_lifecycle=0&p_p_state=normal&p_p_mode=view&p_p_col_id=column-1&p_p_col_pos=1&p_p_col_count=2&_flickr_WAR_flickrportlet_action=openSet&_flickr_WAR_flickrportlet_id=72157669588253492

-

ИГОР ТУЂМАН ЈЕ СИН МИРОСЛАВА ТУЂМАНА КОЈЕМ ЈЕ ФРАЊО ТУЂМАН – СТРИЦ

Игор Туђман

  • Живи и ради у Кану, а тврди да је у православље прешао у једној цркви у Хрватској
  • О заокрету који је направио каже: „Сада користим и крштено име, пошто ми гордо звучи. Уопште ми не смета што ми неки пријатељи приговарају да је српско јер ми Београд није стран нити мени сметају Срби. Нисам уопште хрватски националиста… Не делим људе по националности, већ по томе какав је ко човек… Па и мој дед Фрањо и његова породица су живели у Београду, а и његова два унука имају српска имена“

ИГОР Туђман (37), унук покојног хрватског председника Фрања Туђмана постао је православац.

Крстио се у православној цркви, у којој је и добио и ново крштено име, преноси Ало!. Унук првог хрватског председника каже да је одавно хтео да пређе у православну веру и открива да је на крштењу узео ново крсно име – Александар, пише лист.

Овај црквени обред, како каже, обавио је у строгој тајности, у једној православној цркви у Хрватској.

„Сада користим и крштено име, пошто ми гордо звучи. Уопште ми не смета што ми неки пријатељи приговарају да је српско јер ми Београд није стран нити мени сметају Срби. Нисам уопште хрватски националиста“, истиче Игор Туђман.

Туђманов унук наглашава да се на тај корак одлучио јер људе „не дели по националности, већ по томе какав је ко човек“, а онда се и осврнуо на прошлост свог деда.

„Па и мој дед Фрањо и његова породица су живели у Београду, а и његова два унука имају српска имена“, подсећа Туђманов унук.

Игор Туђман наводи да ново име сада користи у послу којим се бави и да се не обазире шта ће о томе да мисли његова породица.

„Сада живим и радим у Кану, а у новом послу више не користим презиме Туђман како неко не би помислио да ме породица гура у каријери“, додаје Туђманов потомак.

Он каже да му је у Кану у последње две и по године упала секира у мед и да тамо ради на новим пројектима.

„У Кану снимам емисије о ноћном животу, аутомобилима, музици и спорту. Такође, снимам документарну серију о свом животу и разне рекламе. У фебруару ми излази и музички албум“, хвали се Туђман.

Игор је син загребачког лекара Мирослава Туђмана, коме је Фрањо Туђман био стриц. У ранијим изјавама је истицао да од рата наовамо није баш у најсјајнијим односима са остатком породице Туђман.

У жижу јавности је доспео након што је 7. фебруара 2013. са тадашњом супругом Наташом опљачкао Београђанина В. В. , због чега је у затвору провео две године, а у априлу 2015. је напустио Србију.

Док је био у притвору у Београду, Игору је цимер био Марко Мишковић, син бизнисмена Мирослава Мишковића, који му је на растанку поклонио скоро сву своју гардеробу.

Ало!

fakti.org/globotpor/hrvati/jedan-iz-klana-tudjman-presao-u-pravoslavlje-i-uzeo-ime-aleksandar

Холивудски филм – то је карика у систему развраћања руског народа…

Како је саопштено, режисер филма „28 панфиловаца“ Андреј Шаљопа се у тексту „Сумрак епохе римејкова“ који је објављен у часопису «Известија», изјаснио о препороду отаџбинске кинематографије.

„Иза нас је остала „Година руског филма“ – истакао је режисер. – Та година нам је донела нове филмове, но, истинске резултате ћемо видети тек у годинама које су пред нама. А можда ће се тај ефекат развући и на следећу деценију. Јер сада наступа време уразумљивања“.

„Ми почињемо схватати да нас холивудски филмови уопште не радују тако као што радују Американце – признао је он. – Да покушаји да се имитира холивудска естетика уопште не гарантују нашим филмовима успех у Отаџбини, а у иностранству већ поодавно. Да гледаоци који долазе у биоскоп да поједу чипс, не могу скупити веће буџете, јер је тих гледалаца мало, а оних којих је много, једноставно су престали ићи у биоскоп. Изгледа да постепено постаје очигледно да национални филм не може бити производ дивљег тржишта и потребно му је не само државно финансирање, него и идеологија“.

Изјаву режисера Андреја Шаљопе прокоментарисао је у интервјуу „Руској Народној Линији“ познати писац, аутор неколико дечијих књига, лауреат Патријаршијске премије за књижевност за 2014. годину, члан Удружења књижевника Русије, сценарист протојереј Николај Агафонов:

Андреј Шаљопа је изговорио гласно моје мисли. Ја непрекидно тврдим да је у идеологији потребан не само филм, него и било која уметност која утиче на свест људи. Ја сам у потпуности сагласан да Холивуд не може да замени наш руски филм. Холивудски филм – то је забава од које се гледалац затупљује. Ни у ком случају не говорим о томе да се у Холивуду снимају искључиво лоши филмови. Не, Американци током године сниме један, до два, солидна филма. Но, гро продукције је – чисто ђубре! Амерички филм не одговара нашем менталитету. Наш менталитет може полагано да се измени под немилосрдним бомбардовањем наше омладине која се од малих ногу кљука холивудском продукцијом. Омладина почиње да размишља у америчком духу. Ми смо се дочепали изобиља у јелу и осталоме, које развраћа. Нас засипају неквалитетном робом, народ губи здравље и своје духовно обличје. Холивудски филм представља карику у систему развраћања руског народа. У Америци одлично схватају да што више прогурају своју „културу“, то ће више ослабити свет. Њима није јасан руски карактер. Из уста Американца непрестано излећу жаљења да је руски народ непредвидив. САД жуде да укроте Русију – да будзашто купе наш руски понос и дику.

Ми треба да постепено почнемо са изграђивањем наше сопствене идеологије. Ми и ви одлично знамо да се истинска руска култура изграђује на Православљу. Ја не говорим о томе да је потребно снимати филмове о Цркви и црквеном животу, него о томе да је неопходно проповедати хришћанске вредности. Није човек сам по себи вредност, а наша једина заједница је – Отаџбина. Код нас нема индивидуализма као на Западу.

У првобитном совјетском времену дивље су их прогањали, но, кад је дошло време да се подиже земља, обратили су се хришћанским вредностима – умри сам, али друга спашавај. Васпитавана је пожртвованост. Комунисти су искористили православну идеју – човек неће жалити свој труд и чак и живот за добробит друштва. Није ствар у Цркви, него у духу. Идеологија мора да се запали на љубави ка Отаџбини, мора да се приповеда у књижевности и филму да је друштвено изнад приватног. Нема уметности без идеологије, но она сама, на жалост, може бити вулгарна, приземна, потрошачка и она која проповеда лозинку – после нас потоп.

Која је то главна идеја садржана у идеологији? Шта ми желимо да створимо? Идеологија ће изнићи из тежње какво друштво ми желимо да створимо. Социјално заштићено друштво које не понижава личност и друштвено начело ставља изнад индивидуалног. Војсковођа Александар Суворов је изразио суштину руске идеологије – сам погини, а пријатеља спаси. Наши ће се, попут панфиловаца, тући до краја. У Америци вас нико не би оптужио за предају позиција и издају ако је остало свега 20% личног састава. А код нас један војник у Брестској тврђави се није предавао, него се борио до краја. Такође, 28 панфиловаца се нису предали, него су зауставили армаду. У томе је цео руски дух! Зато руски народ остаје за Запад неодгонетнута загонетка.

Руски дух треба не само сачувати, него и васпитавати код нових покољења грађана. За васпитање је неопходна православна идеја – хришћанска љубав је увек пожртвована. Волиш ли породицу и Отаџбину? Живи и ради за њихово добро. Љубав значи дати живот свој за свог ближњег. Ту идеју покушавају да искорене из душе руског народа. Но, ми морамо да култивишемо руску идеологију преко уметности – кроз књижевност, филм и медије.

За годину дана променио се однос власти према руском филму – том важном аспекту уметности. Друштво је прихватило моралну поруку Владимира Владимировича Путина. Данас се „буде“ људи из света уметности, зато треба очекивати буђење и препород руског отаџбинског филма. У једном од филмова о Авганистану, „9 чета“, каплар вришти: чувајте своје задњице. Но, он тако нешто није могао рећи! То је апсолутна копија из холивудског филма. Те речи су – увреда и пљување за моју душу! Какав кретен?! Наредник је могао позвати: Чувајте душе своје! Будите до краја спремни да браните своју Отаџбину! Речи „чувајте своје задњице“ су ме убиле. То је очит пример вулгарне имитације Холивуда. У сва времена у Русији су позивали да се не штеди сопствени живот, а на Западу вриште о спасењу својих задњица!

Андреј Шаљопа се дотакао важног проблема. Расуђивања на ову тему треба да греју срца режисера. Позив режисера „28 панфиловаца“ не сме да остане у запећку.

Превод ФСК са руског:

ruskline.ru/news_rl/2017/01/10/ssha_zhazhdut_kupit_za_chechevichnuyu_pohlebku_nashe_russkoe_pervorodstvo/

ПРЕДСМРТНИ СНИМЦИ ПИСЦА „ЗАРАТУСТРЕ“

На Интернету су се недавно појавили документарни снимци Фридриха Ничеа, мислиоца који је прогласио „смрт Бога“; снимци су начињени пред Ничеову смрт у душевној болници (www.telegraf.rs/vesti/2484104-snimak-poslednjeg-dana-zivota-slavnog-filozofa-ovako-je-umro-nice-video).

Страшно је гледати те снимке: рушевина од човека је пред нама, и језа хвата од погледа који допире из те рушевине, погледа уроњеног у хаос и небитије.

А како је све то било?

РАСКОЉНИКОВ

Фјодор Михајлович Достојевски, за кога је Ниче тврдио да је једини психолог од кога је нешто научио, написао је роман „Злочин и казна“ у коме је главни јунак студент Раскољников, подељен између своје хришћанске душе и свог богомрзачког разума; Раскољников ће, да би доказао да није обичан човек, него онај ко се „усудио“, по узору на Наполеона и сличне њему, убити једну бабу лихварку и њену напаћену полусестру, која се случајно затекла на месту злочина…На крају, јунак Достојевског је схватио, како је рекао Соњи Мармеладовој, која га приводи вери у Христа, да он није убио бабу (бабу је убио ђаво), него да је убио самога себе.

Једна од најпотреснијих сцена у роману „Злочин и казна“ је сан Раскољникова, својеврсно сећање на детињство – отац га држи за руку, и пред крчмом виде гомилу пијанаца, предвођених озвереним кочијашем који шиба своје крхко коњче до смрти, приморавајући га да вуче запрегу пуну безумника. Дечак притрчава коњчету које издише у мукама, грли га и плаче: “Кричећи пробијао се кроз светину ка кулашастом кљусету, грлио је његову мртву, раскрвављену главу, и љубио га, љубио, у очи, у њушку…“

У ПИЈАНОЈ НОЋИ

У својој биографији Фридриха Ничеа, Штефан Цвајг пише да је млади студент Ниче, у току једне пијане другарске ноћи, излио чашу вина у таму и позвао демоне да га обузму. Мало по мало, он је отпадао од свог, макар и млаког, протестантског хришћанства, да би пред крај живота објавио јаросни рат Диониса, бог вина и оргија, против Богочовека Христа. „Дионис против Распетога“ – то је био Ничеов поклич, поготово пред крај живота. Читаво његово биће било је усмерено ка том рату. Цвајг га описује као бесног ратника, спремног на сваковрсне обрачуне: “Пркосно уздигнута глава јунака, високо избочено чело сво избраздано мрачним мислима, тешки увојци косе изнад напетог пркосног затиљка. Испод обрва светлуца соколски поглед, а сваки мишић умнога лица, сав је напет од воље, здравља и снаге. Верцингеториксови бркови мужевно му се спуштају изнад опорих усана и избочене браде, показујући варварског ратника, па човек нехотице уз ту лављу главу чврстих мишића може замислити германски викиншки лик с победничким мачем, рогом и копљем”.

Куда је водио поглед тог ратника нихилизма, тог објављивача сенке што се надвила над Европом и светом?

 ИЉИН О НИЧЕУ

Руски мислилац Иван Иљин указује на чињеницу да је Ниче пришао бездану демонизма, и загледао се у њега: “Тој разјапљеној бездани пришао је Фридрих Ниче са својим великим списатељским даром и са болесном, изопаченом душом. Њега је очарао демонско-ђаволски бездан и он је почео да га велича. Његова  потоња дела: „Воља за моћ“, „Антихрист“, „Ево човека“, садрже отворену и директну проповед зла и популаришу сатанске формуле.

Целокупност религиозних појмова – Бога, душу, доброчинство, загробни свет, истину, вечни живот и одговарајуће забране и осуде – Ниче означава као „хрпу лажи, сазданих из рђавих инстиката природа болесних и у најдубљем смислу штетних“. „Хришћанско поимање Бога“ за њега је „једно од најтрулијих схватања сазданих на земљи“. Целокупно хришћанство је за њега само „груба басна о чудотворцу и спаситељу“, а хришћани су „странка неупотребљивих ништака и идиота“.

Оно за шта се он залаже је – „цинизам“, „бестидност“. То је „нешто највише што је, можда постигнуто на земљи“. Он директно позива зверски дух у човеку, јер „врховну животињу треба по сваку цену разуларити“. Он захтева „дивљег човека“, „злог човека“, „са веселим трбухом“! Њега плени све „сурово, неприкривено зверски“, злочиначко. „У сваком од нас постоје варварин и дивља звер““.

За њега је читаво Хришћанство било „бајка о чудотворцима и спаситељима“. Свештеник је „паразит најопаснијих својстава, прави отровни паук живота“. Зато је узвикивао: „Напред, ви, богохулници, аморални типови, лица с правом слободног кретања и обитавања по свуда, циркузанти, Јевреји, коцкари – све дискредитоване класе људи“.

Ниче је тврдио да је цинизам највише стање до кога се на земљи може доћи“. Тражио је „суровост“ и „директно зверство“; тврдио да нема ничега великог без великог злочина. Говорио је о наслади коју човек добија уништавајући.

Такође, Ниче је, говорећи за себе да није човек, него динамит, знао да ће се његово име једног дана везивати за чудовишни потрес каквог никад није било у историји, а од борбе с „миленијумском лажју“ (Хришћанством) настаће „такви потреси, такви грчеви земљотреса, такво померање брда и долина, какве и не слутимо“.

СЕРАФИМ РОУЗ О ОБЈАВИ „СМРТИ  БОГА“

Отац Серафим Роуз, у својој студији о нихилизму, о Ничеовој формулацији „смрти Бога“ каже: “Ни код кога нихилистичко „откровење“ није било тако јасно изражено, као код Ничеа. Ми смо се већ упознали са философском формом тог „откровења“ у реченици „нема истине“. Њен алтернативни, теолошки јасније одређен израз је стална Ничеова тема надахнутог „пророка“ Заратустре; а у ранијим његовим делима то је „екстатични“ вапај лудака: „Бог је мртав“. У тим речима има извесне истине: не, наравно, суштинске, него истине која се тиче стања савременог човека; те речи сликовито описују чињеницу коју ни један хришћанин, засигурно, неће порицати.  Бог је умро у срцима модерних људи: ето, шта „смрт Бога“ значи; то је тачно за атеисте и сатанисте, који се овоме радују, а тачно је то и за милионе простих људи, код којих је осећање духовне стварности просто ишчезло. Човек је изгубио веру у Бога и Божанску Истину која га је некада поткрепљивала; отпадништво од Бога у корист овоземаљског, карактеристично за наш век још од његовог самог почетка, код Ничеа почиње само себе да спознаје и да налази речи за самоизражавање. „Бог је умро“: другим речима, „ми смо изгубили нашу веру у Бога“; „нема истине“: другим речима, „постали смо неуверени у све божанско и апсолутно“.

Много дубље, него што то изражава субјективни чин нихилистичког „откровења“, леже воља и план, који иду далеко иза пуког прихватања тог „чина“. Заратустра је „пророк“; његове речи очигледно су замишљене као контрареволуција, уперена против Хришћанског Откровења. За оне који прихватају ново „откровење“, то јест, за оне који га осећају као сопствену вероисповест или живе као да је тако – отвара се потпуно нови духовни универзум, у којем Бог више не постоји, у којем, што је још важније, људи не желе да Бог постоји. Ничеов „лудак“ зна да су људи „убили“ Бога, да су убили своју сопствену веру““.

КАКО ЈЕ ОБЈАВЉЕНА „СМРТ БОГА“?

О смрти Бога Ниче говори у својој „Веселој науци“: „Да ли сте чули за лудака који – у ране јутарње часове – пали светиљку и одлази на трг, непрекидно вичући: „Тражим Бога, тражим Бога!“. Будући да на тргу увек има много оних који у Бога не верују, масом убрзо почиње да се шири смех. „Зашто Га тражиш? Да ли зато што се изгубио?“, пита га један. “ Да ли је Он залутао као дете?“, пита га други.“ Или се можда крије? Можда се плаши од нас? Можда је отишао напут? Или је можда емигрирао?, добацују му са подсмехом. Лудак тада утрчава међу њих и почиње да их стреља погледом.

„Где је Бог?“, крикну лудак. „Ја ћу вам рећи. Ми смо га убили – ви и ја. Сви ми смо ми богоубице. Али, како учинисмо то? Како бесмо у стању да испијемо море? Ко нам даде сунђер да обришемо читав хоризонт? Шта учинисмо када ову земљу ослободисмо њеног сунца? Где се то сунце сада налази? Куда ми сада идемо? Удаљавамо ли се то ми од свих сунаца? Зар се ми у  ствари непрестано не суновраћујемо? Тамо-амо, унапред-уназад, у свим правцима? Има ли ичега горе и ичега доле? Зар не пропадамо као кроз бескрајно ништа? Зар не осећамо дисање празних простора? Није ли све хладније и хладније? Није ли око нас ноћ и не пада ли непрестано све већа и већа ноћ? Зашто онда да изјутра не палимо светиљке? Зар не чујемо буку коју дижу гробари, сахрањујући Бога? Зар не осећамо већ задах Божијега распадања? И богови се распадају, зар не? Бог је мртав. И ми смо ти који смо га убили. И како ћемо се ми, убице над убицама, утешити? Оно најсветије и најмоћније што је свет икада имао, искрварило је сада под нашим ножевима. Ко ће спрати ту крв са нас? Има ли воде која нас може опрати? Које службе искупљења и које свете обреде да измислимо? Није ли величина нашега дела превелика за нас? Зар не морамо и ми сами постати богови да бисмо постали достојни величине тог дела? Јер, никада на земљи не беше већега дела, и ко год се после нас роди, захваљујући том делу, биће учесник више историје него што је сва историја пре тога дела“. Ту лудак заћута и погледа у оне који су га слушали. И они стајаху без гласа, гледајући га запањено. Он, коначно, баци светиљку на земљу, разби је и оде…“

 ТРАГЕДИЈА ЈЕДНОГ ЖИВОТА

У чему је основна Ничеова трагедија?

У томе што је његова душа, по свом природном устројству милосрдна и састрадална, била у сукобу са његовим луциферијанским разумом који је устао против Бога. Још као дете, имао је развијену савест и често је анализирао своје поступке. Спремао се да постане пастор, као и његов отац, који је умро кад је детету било само четири године. Ниче је, у Француско – пруском рату, као младић био добровољни болничар; био је пажљив према ближњима, и сви су га знали као доброг човека.

Што се више ближио крај његове философске каријере, он је све више лутао умом и предавао се силама које није могао да надзире. Своје „антијеванђеље“ „Тако је говорио Заратустра“ писао је у стању  опседнутости, као по нечијем диктату. Повремено му се чинило да га прати некакав дух. Често је побољевао и страдао од нервних растројстава.

О ЕКСТАЗИ ПРЕД ГАШЕЊЕ

Ниче је умро умом пре но што је умро телом.

У априлу 1888. стигао је по савету својих пријатеља, у Италију, у Торино. Био је пресрећан јер се у граду осећао „дашак доброг 18. века“. Све му се свиђало – од улица и паркова де реке Пада, крај које је шетао. Писао је интензивно своје антихришћанске списе, „филозофирајући чекићем“ (његов израз). Свирао је и клавир (био је музички обдарен, раније је и компоновао).

А 12. маја је у своју бележницу записао нешто необично, што није имало везе с његовим патхосом лажног пророка:“Мотив слике. Кочијаш. Зимски пејзаж. Кочијаш с изразом одурног цинизма иживљава се на властитом коњу. Јадно створење, одране коже, окреће главу према њему – са захвалношћу, са великом захвалношћу“.

Када су почеле летње врућине, Ниче одлази у Силс-Марију, жалећи се опет у писмима на своју телесну и нервну слабост и исцрпљеност. У Торино стиже у септембру, где завршава своје дело под насловом „Антихрист“, у коме објављује „Декрет против хришћанства“ и пише: “Борба на живот и смрт против сакатости, хришћанство је сакатост“. Речи какве су „Бог“, “Спаситељ“, „Искупитељ“ и „свети“ су, по њему, само жигови срамоте. Најстрашнија идеја је, по Ничеу, да је све што пати и виси на крсту – божанско. Густав Херлинг – Груђински пише о тој фази његовог живота: “Лутао је сада Торином у еуфорији, као да је пијан, из чиста мира застајкивао је и гласно изговарао: Антихрист, представљао се још несвесној гомили новим именом, маскирајући се повремено кркљавим смехом. Повремено је тај смех звучао страно, као да долази из туђег грла“.

О ЛУДИЛУ ФИЛОСОФА

У децембру пише свом пријатељу Брандесу да „Антихриста“ треба штампати у милион примерака, и додаје: “С обзиром да ће то бити РУШИЛАЧКИ УДАРАЦ против ХРИШЋАНСТВА, јасно је да су једина међународна сила заинтересована за рушење хришћанства Јевреји…Према томе, морамо обезбедити утицај на сва средства одлучивања, која та раса има у Европи и у Америци; не помињући да такав покрет захтева велики капитал…“

Станодавци су га видели како наг игра у својој соби.

Пред лудило, слао је писма својим пријатељима, у којима се потписивао као „Распети“. Петеру Гасту је писао:“Моме маестру Пјетру, Појте ми сада песму нову. Све је преображено и радост је на небесима, Распети“.

Лудило се пројавило 3.јануара 1889, када је његов станодавац Давид Фино видео следећу сцену (по Херлингу – Груђинском) – двојица полицајаца воде Ничеа, окруженог гомилом радозналаца: “Нашли су га на Виа По како грли коњу врат, од кога су га једва одвојили.“ Загрлио је, као Раскољников, као у својој визији, коња кога је газда тукао.

Остатак живота (умро је 25. августа 1900.) провео је у лудилу. Густав Херлинг – Груђински пише о Ничеовом боравку у душевној болници у Јени: “Његова клиничка карта свакодневно попуњавана целе године, потресна је у својој монотонији: појео је властити измет, попио је властити урин, намазао се властитим изметом, разбио је стакло на прозору“.

До смрти, која је, по Херлингу – Груђинском, дошла по њега у стању комплетног „физичког и интелектуалног распада“. Тако се завршио рат Диониса против Распетог.

Тако, данас, завршава цивилизација коју је Ниче наговештавао.

Бивши хришћани Запада (авај, често и Истока), у духовном смислу се даве, мислећи да је то „слобода“, у гомилама демонског измета (медији, субкултура, потрошачки дух, хедонистички атеизам), и налазе се у „физичком и интелектуалном разврату“.     

А Христос, Коме нису потребне брзе, него трајне победе, како рече Владика Николај, лагано корача и позива људе да Му се придруже покајањем и љубављу. Да и ми чујемо тај позив, да и ми кренемо за Њим, и да знамо да је са нама Победник, Распети и Васкрсли!  

-

Ко зна шта је то најтеже у животу монаха? Иако нисам монах, знам шта је у питању и рећи ћу вам. То није физички труд и нису дуге црквене службе, није чак ни чедност, већ послушање. Одрицање од своје воље. Ради онако како ти кажу, а не онако како ти мислиш, не како би ти хтео. Заборави своје «ја мислим». То је оно најтеже. Сложеније од свега. Јер сви смо ми својевољни и самовољни. Читамо молитву Господњу «да буде воља Твоја», а сами себи шапућемо слатке речи: «Моја! Да буде воља моја! Нека све на сведу буде по моме, сада и увек, и у векове векова». Зар нисам у праву?

«Одсеци вољу своју и утихнуће Ад» – говорио је Блажени Августин. Какве речи! Пакао је испуњен својевољнима, који споре са Богом о устројству света. Они би хтели да постану барем саветници Творца, ако већ сами не могу да постану творци. А њихово мишљење су пренебрегнули, нису их ни питали како светом треба да се влада. Каква увреда. Зарад тога вреди дићи буну, која води у вечни пламен. Баш тако мисле зле силе. «Ја све знам, а они мене кроз врата. Сад ћу ја цео свет да спалим, јер им је пало на памет да сам ја, тако јединствен и непоновљив, само просечан човек у строју». Својевољност је бич небеса, јер се тамо једном давно показао бунтовни анђео. Својевољност је и бич земље, «јер сиђе к вама ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има» (Откр. 12:12). Људи су, кроз свој првобитни грех и палу природу, постали својевољници и самоугодници. Жртве злих сила. Они посвуда одбијају да служе и угађају Богу Светоме. А ми се чудимо што су политичари често лопови и преваранти? Ено, онај се толико накрао, други чини незамислива недела… А ви, шта хоћете? Да вас служе? Вама да служе? Прекрстите се.

По логици представничке демократије, народни посланици треба да буду лишени своје воље у корист бирача, на исти начин, на који су монаси искушеници подређени игуману. «Ја ћу само испуњавати вољу бирача, који су ме овластили да их представљам. Своје воље немам! Одрекао сам је се у потпуности, до краја мог мандата у корист мојих бирача.» Тако треба да звучи сваки либерал и демократа, који је у пракси само брбљивац, члан неке партије, лопов кога занима једино његова лична корист. Зар не мислите да демократија захтева немогуће од једног човека, који не верује ни у шта, не зна уопште шта је то благодат и којем је највиши циљ у животу лични комфор, непрестано задовољство и да његове газде буду задовољне? Како он може да изврши највећи духовни подвиг и да се лиши своје воље? Демократија наређује: служи народу, заборави на себе, принеси себе као жртву и живи за оне, који су те изабрали!

Дозволите ми да кажем да је то чиста глупост! То је пренос духовних захтева у свет који се састоји од чистих безбожника. Политичари не умеју да живе за идеје, једино за свој џеп. Сходно томе, захтевати од пролазних политичара пожртвовано служење, је врло глупа замисао. Неће они спутавати своју вољу. Једноставно неће. Не би ни умели, чак и ако би хтели. Ко може да их научи да данима не проговоре, да се посвете молитви и посту? Све то значи да је представничка демократија духовни блуд и апсурдна грешка.

Монах врло добро зна, колико је снаге потребно да се сузбије своје «ја», како би се развила послушност према богопостављеном игуману. Али ту се ради о монаху. Он је прошао кроз сузе, благодат обраћења вери, чудо пострига и кроз много других искушења и благослова. А политичар није прошао кроз све то и не жели са тим да има никакве везе. Он мисли да је игуман, који може другима да наређује шта да раде. Он ни не мисли да ограничава своју вољу ради бирача. Није он зато дошао на власт. Да слуша свог газду још и може, али бирача – никад. Он се преко грбаче народа успео на политички Олимп, одакле може да пљуне на све што гамиже под њим. То је све што он жели. А ми од њега очекујемо, у складу са прописаним механизмом, да се одрекне своје воље у корист народа! То је начелна грешка. Демократија је света крава, која не трпи критику. Свака жалба упућена том систему, тумачи се као жестоко хуљење. То је резултат тоталитарног испирања мозга. Међутим, унутар тог златног идола, крије се обична паучина. Све је то шупља лаж.

У основи демократије налазе се висока духовна начела (као што је жртвовање сопствене воље), које није лако испунити ни уз помоћ благодати. Та духовна начела многи готово и да не примећују. Па, пошто су тако неприметна и неразумљива, нико не покушава ни да их испуни. Све се претворило у пусте фразе, позирање и манипулацију јавним мњењем. У том смислу, демократија је «велика лаж нашег доба», о којој је писао Константин Победоносцев, на чије истоимено дело упућејемо пажњу наших читалаца.

Победоносцев прецизно, као скалпелом, сецира парламентаризам, како би оголио његову лажну суштину. Парламентаризам функционише само у теорији, где се лако осмишља и представља. Таман као и револуција и све што са њом иде. Теоретичар замишља одређени механизам где сви субјекти играју улогу зупчаника. То нису живи људи, већ функције. Бирач, народни посланик, сви они означавају само одређене функције, иза којих се крију живе душе. То је механицистички приступ, пренет у сферу анализе друштва. Друштво је механизам, а свако унутар њега представља завртањ или нешто слично. Када је Стаљин причао о функционерима као о «шрафовима», он је изражавао већ утемељене, европске политичке принципе.

Али суштина је у томе да људи нису зупчаници. Они имају своју вољу. Они не испуњавају само задате функције, већ и делују у складу са својим задовољством. Људи улазе у политику, не да би служили, не да би испунили неку апстрактну функцију, већ да би се домогли моћи. То је мана сваког политичког система. Зар то није свима јасно? Ако би сваки део машине имао своју вољу, механизам никада не би функционисао. Тако и демократска машина, која се састоји од својевољних и несложних делова, стоји и рђа, а митинзи и дебате се бесмислено нижу.

Ипак, неки ће покушати да нас увере да демократија функционише. На пример, Американци и Европљани. Њени плодови су очигледни. Да, демократија је функционисала. Функционисала, у прошлом времену, као привремени и одговарајући политички систем, а не као вечни механизам. Она се троши и умире пред нашим очима. Њен посмртни ропац одјекује светом. Она је функционисала, док је живео тип људи, који ју је и успоставио. С нестанком човека, који верује у демократију, нестаје и она сама. Она ће умрети. Увенуће неминовно.

Демократија може да функционише, у пуном обиму, само у морално-религиозном друштву. «Наше руке су жуљевите од тешког рада. Ми нисмо беспосличари. Наше жене рађају по седморо, десеторо деце, а за абортус нећемо ни да чујемо. Хомосексуалцима је боље да избегавају нашу варош. А ако не идеш недељом у цркву, нећу ни да се рукујем са тобом. Ма не само ја, већ и цела улица, цело место. Ми знамо да се веселимо, а знамо и шта је рад. Поштујемо Бога како умемо, како су нас научили, а ако устреба знамо и да ратујемо.» Такви људи су створили демократију и све њене процедуре: изборе, дебате, протесте, опозиве. Једино уз њих те процедуре имају смисла и могу да функционишу. Другачије никако. Другачије, све трули и све се распада. Процедуре су још ту, али нестају људи, који су их измислили и на којима се оне држе. Значи, ускоро ће нестати и саме процедуре.

Руси глуме демократију. Ми, до краја, не верујемо у демократију. Да, желимо слободу, не желимо да нас полицајци без разлога претресају на улици. Желимо много тога. Желимо да одлажемо део плате за школовање своје деце и за путовања. И много шта. Али у демократију не верујемо. Нама су је наметнули, а ми се правимо да смо у њу поверовали. Али то није истина. Сваки Рус зна да власт не може да се унајми као неки менаџер (то је утопија), то су људи који служе држави. Ако си на власти, има да служиш. Као што служи свештеник, лекар и учитељ. Као војник и полицајац. Ти не припадаш сам себи. И у сваком тренутку могу да ти одеру кожу, ако погрешиш, и ти то знаш. Служи. Не зарађуј и не граби, већ служи. Старима, напуштеним малишанима, самохраним мајкама, деци… Служи читавом друштву. Рус разуме једино такво служење и даје свој благослов. Зато смо сви ми у души монархисти. Сви остали системи нам изледају лажно, и ако не можемо увек то да аргументујемо. Зато вам скрећем пажњу на Победоносцева и на његово дело «Велика лаж нашег доба». Тамо је објективно и разумно описан механизам извикане демократије, са свим њеним скривеним пороцима, који нам нису сасвим познати. Константин Победоносцев залсужује да поново буде откривен.

А нама остаје да живимо, колико нам Бог да. Узгред, треба да идемо и на изборе, мада не верујемо у корист од њих. Треба да живимо и трагамо за духовним смислом у вавилонском хаосу, које нас окружује. Јер, у свему постоји духовни смисао. Треба живети и писати о томе. И расправљати о прочитаном.

Протојереј Андреј Ткачов
С руског Александар Ђокић

16 / 12 / 2016

www.pravoslavie.ru/srpska/99505.htm

-

ПОТПРЕДСЕДНИК САД МАЈК ПЕНС БИО КАТОЛИК ПА ПОСТАО ЕВАНГЕЛИСТА, АЛИ СЕ У ЊЕГА УЗДА И ВАТИКАН

Рejнс Прибaс (слева) с архиепископом Димитриjем

Прибас је немачко-грчког порекла и активни је парохијанин храма Свете Софије (Константинопољска патријаршија) у Вашингтону. Захваљујући његовим напорима, као и напорима других православних републиканаца, у платформу њихове партије додат  је параграф о неопходној заштити слободе вероисповести у местима високог ризика за православне хришћане

Главни Трампов саветник Стивен БЕНОН родио се у породици ирских католика. Он је вћ изјавио: „Свету је потребан трећи пут, односно, просвећени капитализам јудео-хришћанског Запада“. Он сматра да прво треба победити страшнијег непријатеља, будући да се по оцени Бенана налазимо „у почетној фази глобалног рата против исламског фашизма“

Генерал-пуковник у резерви, Мајкл Флин, који је постао саветник Трампа по питањима националне безбедности, син је Хелен Флин, која је током читавог живота била активни верник Римско-католичког подворја Свете Марије у Њупорту (држава Род-Ајленд), као и један од оснивача и директор организације „Католици Род-Ајленда за живот“

Пише: Станислав СТРЕМИДЛОВСКИ

ХРИШЋАНИ у читавом свету са великим интересовањем гледају на оно што се дешава у САД.

Новоизабрани председник Доналд Трамп формира свој тим. Многе функције још нису заузете, за неке чак није јасно које кандидатуре се разматрају.

Међутим, оно што је већ сада познато даје основа америчким хришћанима и онима који живе изван граница Сједињених Држава да се надају да – у нову администрацију долазе њихови истомишљеници.

То се најпре може претпоставити у односу на потпредседника Мајкла Пенса. Он се нашао у центру пажње католичке штампе САД још док је трајала изборна кампања. Без обзира што је гувернер државе Индијана који се родио у католичкој породици „изневерио“ са протестантима-евангелистима, амерички католици високо цене његово присуство у Трамповом тиму, а изгледа да Пенс има и свој пут у дубину Ватикана.

Рејнс Прибас (44), кога је Трамп поставио за шефа администрације Беле куће, православни је Американац немачко-грчког порекла и активни парохијанин храма Свете Софије (Константинопољска патријаршија) у Вашингтону.

Захваљујући његовим напорима, као и напорима других православних републиканаца, у платформу њихове партије додат  је параграф о неопходној заштити слободе вероисповести у местима високог ризика за православне хришћане.

Он је за овогодишњи Васкрс написао: „Христос воскресе! Православним хришћанима целог света желим срећан и благословен Васкрс. Као што је то наша Црква чинила генерацијама, ми данас славимо Васкрсење Христово и Божију љубав коју нам је даровао Спаситељ. Како су први хришћани прослављали Бога поред његовог празног гроба – тако и ми данас славимо нашег Благог и Милосрдног Бога за Његову победу над смрћу. Жртвена љубав Христова пример је свима нама и ми заједно са Псалмопевцом проглашавамо: „Ти си ми показао пут живота“.

Стивен Бенон, генерални директор портала Breitbart News,  пореклом из породице исландских католика, добио је понуду да буде главни стратег и старији саветник председника САД. Бенон је човек снажног верског идентитета и погледа.

Генерал-пуковник у пензији, Мајкл Флин, који је постао саветник Трампа по питањима националне безбедности, син је Хелен Флин, која је током читавог живота била активни верник Римско-католичког подворја Свете Марије у Њупорту (држава Род-Ајленд), као и један од оснивача и директор организације „Католици Род-Ајленда за живот“.

САД су земља која у својој политици повезује националне интересе и вредносни приступ. Може се претпоставити да ће Трамп ставити акценат на први део те формулације, али то не искључује пажњу и према њеном другом делу.

О вредносном приступу новог тима понешто се може разумети из говора Стивена Бенона на конференцији у Ватикану у лето 2014. Он је тада истакао да је капитализам кренуо „у погрешну страну“, Запад је залутао после распада Совјетског Савеза и почиње XXI век са „кризом наше Цркве, наше вере, нашег капитализма“, након што је изгубио своју „јудео-хришћанску основу“.

Бенан је назвао забрињавајућим два правца развоја – „капитализам који финансира држава“ (као у Кини и Русији) и онај налик на „АјнРенд објективистичке школе либералног капитализма“. Свету је потребан трећи пут, односно, „просвећени капитализам јудео-хришћанског Запада“. Ипак, прво треба победити страшнијег непријатеља, будући да се по оцени Бенана налазимо „у почетној фази глобалног рата против исламског фашизма“. Ту су потребни савезници – а Русија, без обзирана њене недостатке, може да буде савезник.

Тај „глобални рат“ води се по читавом свету, али главно бојно поље остаје на Блиском Истоку. У вези са ситуацијом у том регионуДоналд Трамп је у мају 2015. улазећи у председничку кампању у интервјуу Christian Broadcasting Network (CBN) изјавио:

„Са хришћанима ужасно поступају зато што ми немамо никога ко би представљао хришћане. Верујте ми, ако ја стигнем и победим, да ћу бити највећи представник хришћана којег су они имали током дугог временског периода“. Због тога су избор републиканског кандидата највише од свих поздравили блискоисточни хришћани, првенствено сиријски и ирачки.

У разговору са Breitbart News командант асирсијске хришћанске народне одбране  Dwekh Nawsha („Самопожртвовање“), Емануел Јухан, изјавио је да би „желео да увери изабраног председника Трампа да ће – јака и витална асиријска хришћанска заједница на Блиском Истоку бити одан пријатељ и поуздан савезник Сједињених Држава“.

Сиријски католички патријарх Игнатије Јусуф III изразио је оптимизам у односу на новог лидера САД и сматра да ће он „обезбедити сигурну будућност за хришћанство у његовој историјској колевци, на Блиском Истоку“.

Нада се појавила, али шта ће бити даље – за сада није јасно. Бела кућа може да нађе разумевање код лидера блискоисточних Цркава у питањима спречавања имиграције у САД. Без обзира што су до сада углавном муслимани тражили уточиште, „преливање“ хришћана у Сједињене Државе озбиљан је проблем за Халдејску католичку цркву: велика америчка халдејска заједница испољава самовољу и непослушност у комуникацији са патријархом ЛуисомРафаелом Саком.

И даље остаје питање: колико ће обновљена америчка администрација обраћати пажњу на мишљење блискоисточних хришћана и Ватикана или ће одлучити да промовише сопствени пројекат организовања локалних заједница у геополитичком мозаику региона. Шта ће бити са „курдским пројектом“? И ирачки и сиријски епископат, православци и католици, скептично се односе према идеји Великог Курдистана (чини се и Ватикан исто тако).    Сиријски хришћани на северу земље истичу значајне тешкоће у дијалогу са курдским заједницама које желе да доминирају. У Ираку верски лидери своју судбину повезују са Багдадом и не прихватају предлоге Ербила да издвоје место за хришћанску аутономију у провинцији Ниневија у замену за подршку суверенитета Ирачког Курдистана.

Тешко је прогнозирати шта ће Бела кућа предложити исламском свету Блиског Истока у оквиру системског рада Ватикана на обнављању веза са низом муслиманских заједница.

Стивен Бенон

          Координациони комитет у који улазе представници Папског савета за међуверски дијалог и Центра за дијалог египатског Универзитета Ал-Азхар (најугледнија научно-богословска институција сунитског ислама) намерава да у фебруару следеће године одржи први заједнички семинар о животним проблемима верских заједница у светлу цивилног друштва.

Биће размотрена питања сиромаштва, миграције, неписмености, наравно, и одупирања покушајима терористичких групација да манипулишу „верским језиком“.

Са једне стране, у Египту су поздравили избор Трампа за председника надајући се да ће он помоћи Каиру да изађе на крај са Браћом-муслиманима, које је симпатисала претходна америчка администрација. Са друге стране, како истиче арапско издање Noon Post – сада се фактички формира осовина Египат-Русија-Иран, а „шејхи Ал-Азхара учествују на конференцији у Чеченији, која се одржава под покровитељством Ирана и других шиитских заједница“.

Неопрезна реч из Вашингтона може да нанесе штету политици Ватикана у зближавању сунитских и шиитских лидера у питањима одвајања мирољубивог ислама од „терористичког“.

Остаје нада да ће нови тим Доналда Трампа тесно сарађивати са поглаварима Цркава на Блиском Истоку и са стручњацима за верска питања и да ће у свом раду узимати у обзир дубока знања хришћана у историји и њихове мотиве.

Превела

Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/alter-america/aparatom-trampove-bele-kuce-rukovodice-pravoslavni-hriscanin-rejns-pribas

-
ПОВОДОМ 70. РОЂЕНДАНА ПОГЛАВАРА РПЦ У МОСКВИ БОРАВИ ДЕВЕТ ПОГЛАВАРА ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА

 

  • У телевизијском филму „Патријарх“, руски лидер оценио да је Кирил „веома умни, образовани и дубоки човек“, са којим је интересантно разговарати о свему – веронауке и теологије до историје и државних послова. Па открио: „Можемо се око нечега и спорити, али су наши погледи веома блиски. Од њега се много шта може узети. Његови савети ми много значе“
  • Поводом рођендана патријарха Кирила, у Москви је отворена изложба фотограција „Син Цркве“, уз непосредно учешће министра културе РФ Владимира мединског и режисера Никите Михалкова

СЕДАМДЕСЕТИ рођендан патријарху Кирилу честитао је и Владимир Путин.

У честитци, коју је послао поглавару Руске православне цркве, наглашава се: „Ви сте многе године посветили подвижничком служењу Руској православној цркви и доследној и тврдој заштити њених вредности и идеала. Заслужили сте најискреније поштовање својом сталном бригом о очувању јединственог историјског, културног и духовног наслеђа Русије, као и својом подршком институцији породице и васпитавању нових генерација“.

Путин је посебно казао на „огромни допринос“ патријарха Кирила међурелигиозног и међунационалног дијалога и јачању у Русији мира и друштвене слоге.

Иначе, руски лидер је у филму „Патријарх“, који је приказао  телеканал „Россия 1“, оценио:

„Православље и Русија су нераздвојиви. Током целе историје православље је играло веома значајну улогу у животу наше државе и нашег народа. Хришћанске, православне вредности леже у темељима нашег моралног систма“.

„У том смислу је православље најважнији саставни део душе Русије“ – подвукао је Путин.

У филму је открио и ово: „Не могу да кажем да увек и стопроцентно подржавам патријархова мишљења. Можемо се око нечега и спорити, али су наши погледи веома блиски. Од њега се много шта може узети. Његови савети ми много значе.“

Посебно је нагласио да је поглавар РПЦ „веома умни, образовани и дубоки човек“, са којим је интересантно разговарати о свему – веронауке и теологије до историје и државних послова.

Поводом Кириловог рођендана, у Москви је отворена изложба фотограција „Син Цркве“, уз непосредно учешће министра културе РФ Владимира мединског и режисера Никите Михалкова.

Кирилов рођендан је, као што се види, за Русију више рођендана. Зато је у Москву допутовало девет поглавара помесних православних цркава: патријарх Александријски и целе Африке Теодор, патријарх Јерусалимски Теофил, Каталикос-Патриарх целе Грузије Илија, патријарх Српски Иринеј, архиепископ Нове Јустинијане и целог Кипра Хризостом, архиепископ Тирански и целе Албаније Сава, митрополит Чешких Земаља и Словачке Ростислав и митрополит целе Америке и Канаде Тихон.

fakti.org/orthodox-point/svyataya-rus/putin-kirilu-mnogo-mi-znace-vasi-saveti-pravoslavlje-najvazniji-sastavni-deo-duse-rusije