субота, август 18, 2018

Тагови Вести таговане са "привреда"

привреда

-

Кина има један принцип: када ми сарађујемо, нема ниједног политичког предуслова. То је наш генерални став и политика, каже кинески амбасадор у Београду Ли Манчанг. Овако одговара на питање о притисцима на Србију да се определи само за „једну столицу“.

У интервјуу за Спутњик најављује долазак „Алибабе“ у Србију, као и отварање још једне директне авио-линије из Србије за Кину. Са амбасадором разговарамо у једном од салона Амбасаде НР Кине у Београду у тренутку када су све очи света упрте у Азију: председник Кине Си Ђинпинг примио је америчког председника Доналда Трампа, а пред самит Азијско-пацифичке економске сарадње.

Да ли очекујете да ће ти разговори и сусрети допринети већој безбедности у Азији и смиривању тензија?

— Свакако. Сваки сусрет лидера Америке, Кине, Русије или неке друге земље, позитиван је, и сигуран сам да ће имати позитиван резултат и дати допринос сарадњи, очувању мира, унапређењу економске сарадње и сарадње у другим областима. Очекујем велики успех од ове посете.

У октобру је одржан 19. конгрес Комунистичке партије Кине, који су многи назвали историјским. Који су правци развоја Кине зацртани на том конгресу и колико је кинески сан различит од америчког?

— Хвала што сте пратили тај велики догађај. Ја сам члан комуниста, имам већ 35 година стажа у нашој партији, и зато је овај конгрес, не само за мене него и за нашу земљу, велика ствар. Говор који је одржао наш председник и генерални секретар наше партије је много важан и свеобухватан. Ја тај говор сад изучавам. Колико ја схватам, има доста програма и садржаја, нпр. када је реч о међународним односима. Наш председник и генерални секретар апелује да се изгради нови модел међународних односа. То подразумева да све државе на свету, без обзира да ли су велике или мале, богате или неразвијене, буду равноправне. Треба да се међусобно поштују. То је много важно. Друга тачка је да се у међународним односима треба придржавати праведности и оправданости, а циљ тога је да увек имамо заједничку победу, а не као у спортовима, да ви побеђујете, а ја сам поражен. Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа.

Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа
© Sputnik/ Александар Милачић
Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа

Што се тиче кинеског сна и поређења са америчким, колико је он различит?

— Ја градим кинески сан, нисам проучавао амерички сан. Кинески сан је да сваки Кинез, свако ко живи у нашој земљи да има сва права. Нажалост, чињеница је да тренутно у нашој земљи имамо скоро двадесет милиона људи који живе испод границе сиромаштва. Нормално, решили смо велики део становника, раније смо имали скоро 300 милиона испод те границе, сада остаје 20 милиона. То је за нас велики задатак. За неколико година ми ћемо тај проблем решити. То је кинески сан — да сви лепо живимо, да достојанствено живимо, да цела Кина буде богата, напредна, слободна.

Србији многи завиде на односима које има са Кином. Имамо Споразум о свеобухватном стратешком партнерству. Ових дана председник Си је писао председнику Вучићу захваљујући му на честиткама поводом Конгреса и поводом његовог реизбора за генералног секретара, и у том писму се истиче да српско-кинески односи показују позитиван тренд развоја. Једна од ствари која ће допринети развоју наших односа јесте и пројекат Појас и пут. Где је место Србије у том пројекту?

— Што се тиче овог питања, дозволите ми пре свега да пуно захвалим српском народу, Влади Србије, руководству Србије на челу са председником Вучићем. Ви сте поменули писмо кинеског председника председнику Вучићу. Ја бих рекао да њих двојица, председник Си и председник Вучић, заиста имају блиске, пријатељске односе, често размењују писма, заиста често. Један другог добро разумеју и поштују, и то је велика срећа и за Кину и за Србију. Пријатељски, ја бих рекао другарски однос између два лидера је много важан у неком смислу, а по мом личном мишљењу, то је кључни фактор. Ми високо ценимо и захваљујемо што је српски народ, његово руководство на време прихватило иницијативу „Појас и пут“ и активно учествује. На пример, у мају ове године, председник, тада још премијер Вучић отишао је у Кину да учествује на форуму „Појас и пут“, и у том смислу Србија активно учествује у тој иницијативи. Ми много радимо са Србијом, има ту доста пројеката. То је захваљујући жељи и Кине и Србије, дакле, то је принцип тржишта. Друго, хоћу да нагласим да је Србија Кини веома, веома пријатељска земља. Она је прва земља у региону са којом је Кина потписала свеобухватно стратешко партнерство.

Кинеска спољна политика јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање
© Sputnik/ Александар Милачић
Кинеска спољна политика јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање

Да ли је Србија на неки начин и одскочна даска за кинески бизнис у Европи?

— Ја то тако не гледам. Србија није даска за Кину да одавде скочимо у Европу. Мој став је једноставан: Србија је нама пријатељска земља. Кинески сан је, простије речено, развој. Свака земља, свака нација има свој сан. Србија има свој сан, ми исто, а то су развој, мир, стабилност и просперитет. Мислим да то важи и за Србију и за Македонију и за Босну, за сваку земљу. Кина има свој сан, Србија има свој сан. Сан нас повезује. Србији требају развој и инвестиције и Кини је потребно исто. Два руководства добро се споразумевају и имају поверења и поштовања. Онда је лако да нађу заједнички пројекат, ауто-пут, мост Земун—Борча, брзу пругу…

Знате да се Србија залаже за добру сарадњу и са Западом, и са Кином, и са Русијом. Међутим, недавно смо чули неке поруке да ми не можемо да седимо на више столица, него само на једној. Изложени смо притисцима. Како Ви то видите, зашто од нас траже да се определимо само за једну столицу?

— Кинеска спољна политика, како је речно на 19. конгресу ЦК КП Кине, јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање. Све државе, без обзира на величину и моћ, равноправне су. Ми се никада нећемо мешати у унутрашње ствари других земаља, Кина никад неће експанзију и хегемонију. Поштујемо избор народа једне земље. То је мој одговор на ово. Да ли је то довољно или не? Ја сматрам овако: свака влада сваке земље пре свега води рачуна о свом народу, о својим интересима. Ми то потпуно разумемо, поштујемо и подржавамо.

Можете ли да замислите ситуацију у којој би, рецимо, Кина рекла: Ако хоћеш да сарађујеш са нама, онда нећеш моћи да сарађујеш са неким другим?

— Између Кине и Србије постоје заиста пријатељски односи. Постоји много конкретних облика сарадње између Кине и Србије. И не само са Србијом, него у целом свету. Кина има један принцип: када ми сарађујемо, нема ниједног политичког предуслова. То је наш генерални став и политика.

У Букурешту је у среду одржан састанак министара енергетике 16 земаља Источне и Централне Европе и Кине, и на том састанку је, између осталог, оцењено да је Србија лидер што се тиче броја пројеката. Посебно се то односи на инфраструктуру и енергетику. Укупна вредност највећих заједничких пројеката Србије и Кине достигла је цифру од 6 милијарди долара, од чега су пројекти на којима се тренутно ради вредни 2,5 милијарди. Реч је о 15 пројеката. Које бисте издвојили као посебно важне?

— Имате тачније информације од мене. За неке пројекте знам, за неке не знам тачно. У последње 3-4 године заиста има пуно пројеката на којима радимо заједно са пријатељима из Србије. Неки су у току. Оно што је готово су мост Земун—Борча, на ауто-путу на Коридору 11 тренутно раде две кинеске компаније. Једна компанија „Shandong Highspeed“, друга је ЦРБЦ, која је завршила мост Земун—Борча. Од енергетских пројеката ту је термоелектрана у Костолцу, али ја бих као можда најуспешнији издвојио пројекат Железаре у Смедереву. Откад је кинеска компанија узела ту компанију прошло је 14 или 15 месеци. Та компанија је била на великом губитку, сада је стала на своје ноге и иде на боље. Кинеска компанија је прошле године инвестирала преко сто милиона долара, ове ће исто инвестирати преко сто милиона америчких долара.

Рекли сте да је више кинеских компанија заинтересовано за улагања у Србију. Које су то компаније које су најближе тој одлуци и у којим гранама привреде су још могуће кинеске инвестиције?

— Ту има неколико пројеката и неколико кинеских компанија. Још су у току преговори, па по џентлменском договору још не можемо да дамо информације јавности и ја морам да одржим реч. Свакако да очекујемо да ће доћи нови талас кинеских инвестиција.

 

Колико је тих компанија?

— Три-четири компаније, и то су озбиљни преговори. Брзо ћете сазнати. Суме још не знам.

Имамо и канцеларију за сарадњу са Русијом и Кином. Како функционише билатерална сарадња по тој линији?

— Томислав Николић, док је био председник, дао је огроман допринос развоју и унапређењу билатералних односа између Кине и Србије. Он је прошле године позвао нашег председника Си Ђинпинга у званичну државну посету Србији и та посета је директни резултат развоју укупних пријатељских односа двеју земаља. Николић је стари кинески пријатељ, ми га волимо и имамо лични контакт са њим. Сутра идем поново код њега, разговарамо са њим, размењујемо информације, он нам даје савете и, ја бих рекао, налог. Он нам пуно помаже.

Шта је то што кинеске бизнисмене највише привлачи у Србији? Који су плусеви за пословање овде, а има ли минуса?

— Ја бих рекао, пре свега пријатељство, гостољубивост српског народа или овако да кажем — сви Кинези који дођу у Србију, без обзира на то да ли службено или приватно или као туристи или као званична делегација, сви кад дођу у Србију, осећају се као код куће. Не зато што домаћин каже — желимо да се осећате као код куће. Заиста имамо тај осећај. То је много важно. Пре свега, то значи да Кинези воле Србију и да Србија воли Кинезе. То је предуслов. Друго, лако можемо да се споразумемо са Србима. И један и други народ су отворени један према другоме. Ако имам неку примедбу, одмах кажем да имам другачије мишљење и друга страна одмах добронамерно схвата, то је много важно.

А инвестициона клима? Мислим на прописе, да ли кинеске компаније имају проблема око прибављања одређених дозвола, да ли је папирологија препрека?

— Није препрека. Ова влада је ефикасна, политичари су сјајни, народ, грађани су веома пријатељски настројени. Зато још једном понављам, ми се овде осећамо као код куће. Србија нам је пријатељска земља. Нормално, и ми изражавамо добродошлицу за сваку инвестицију у Кини.

Има ли их?

— Има неколико. Кад људи имају љубави према неком, то нема објашњење.

Недавно смо чули и за информатички пут свиле, у оквиру Појаса и пута. Одржан је низ састанака делегација Србије и Кине у вези са изградњом паметних градова и онлајн туризма. Можете ли нам рећи више о томе?

— Позната је кинеска компанија „Алибаба“. Ми смо већ успели да неколико пута контактирамо са „Алибабом“. И моја и српска заједничка жеља је да доведемо „Алибабу“ у Србију.

Докле се ту стигло?

— То је у току. Пре четири месеца био је овде гувернер провинције Џеђанг. „Алибаба“ је компанија у тој провинцији. Разговарао сам са гувернером, и он ми је обећао да ће са своје стране учинити све да „Алибаба“ дође у Србију. Хоћемо да направимо овде трговачки центар на сајту, а „Алибаба“ ће бити челник, односно то ће бити њихов посао. Један проблем још није решен, а то је како ћемо да вршимо плаћање. Али почели смо да разматрамо како да решимо и то питање. Друго, почели смо да разговарамо о другој директној авионској линији. Чим смо почели да разговарамо о томе, значи да тржиште постоји.

— Не, Шенџен. То је близу Хонгконга, на југу Кине. У току је и рад на „паметним градовима“. То ради наша компанија „Хуавеј“.

Поменули сте да је отворена линија БеоградПекинг. Укинуте су и визе. Колика су реална очекивања да захваљујући томе Србија значајно повећа прилив кинеских туриста?

— По нашој статистици, а она није прецизна али може да послужи као информација, досад је трипут више туриста него прошле године. Овде две кинеске компаније примају и организују групе кинеских туриста. Оне сад више нису у стању да приме сваку кинеску делегацију. Значи, велика је потражња, али оне нису у стању да јој изађу у сусрет. То је знак да долази пуно Кинеза. И ја често наилазим у граду на кинеске туристе. Мислим да је то тек почетак. Крајем овог месеца организоваћемо групу Си-Си-Ти-Вија. Они ће доћи овде да направе серију о лепотама Србије. Када то буде емитовано у Кини, то ће бити велика реклама и тек тада очекујемо масовни талас кинеских туриста.

Ли  Манчанг: Србија је кичма у овом региону
© Sputnik/ Александар Милачић
Ли Манчанг: Србија је кичма у овом региону

Колико су Кинези добри туристи, да ли много троше?

— Много. У просеку 4.000 евра за једно путовање.

Очекује се да ће идуће године бити завршен Кинески културни центар. Како ће он допринети културној сарадњи наших двеју земаља?

— Према плану, крајем идуће године тај пројекат треба да буде завршен. Србија је кичма у овом региону. Србија је мирољубива земља. Има богату и дугу историју, и ја очекујем да ће, када Кинески културни центар почне да ради, ту бити простор да се Србима представи кинеска култура и да кроз тај простор и ми вашу културу пошаљемо у Кину и представимо кинеском народу. Други задатак јесте да одавде покривамо регион, пошто у другим земљама још немамо културни центар.

Рекли сте да је Србија кичма региона. Како видите регионалну ситуацију, да ли је нешто угрожава?

— Не видим неку велику опасност. Свака земља води своју политику, и поготову Србија хоће добросуседске односе са свим земљама и постиже резултате. И свет, међународна заједница, треба да види да Србија даје све од себе да сачува стабилност у региону.

Кина даје веома снажну подршку Србији кад је реч о Косову. То се, рецимо, видело на последњем састанку Интерпола, када Косово није примљено у ту организацију. Међутим, јасно је да притисак Запада неће попустити и да ће на сваки начин покушавати да Косово угура у друге међународне институције. Колико је опасно то угрожавање међународног права, тим пре што најновији догађаји у Европи управо то потврђују?

— Кинеска спољна политика је пре свега међусобно поштовање. Као друго, поштујемо суверенитет и територијални интегритет сваке земље. Што се тиче Косова, наш став је јасан: Резолуција 1244 Савета безбедности је оквир у ком треба да се реши питање Косова. Мада у свету има неких земаља које су признале Косово, ми га не признајемо. Ми сматрамо да тај проблем треба решити, али у оквиру резолуције СБ и међународног права. У том смислу подржавамо Србију, а захваљујемо Србији што и она увек подржава кинеске суштинске интересе. Нормално, и ми као пријатељска земља подржавамо српске суштинске интересе. Ту нема никакве сумње.

-

– Министар привреде Горан Кнежевић упутио је јуче директору кипарске фирме Лиснарт холдинг лимитед, која је купила почетком априла фабрику шинских возила Гоша из Смедеревске Паланке, позив за хитан састанак на коме ће се разговарати о актуелној ситуацији у овој фабрици.

„Сигуран сам да ће Ваша посета бити корисна и да ћемо разговором доћи до више могућности за решавање ситуације у Гоши“, рекао је министар у писму директору фирме Лиснарт Холдингс Лимитед, Елефтериу Кириакоу, који је јуче прослеђен медијима. Све то уз напомену да је „Министарство привреде у протеклом периоду у више наврата и на више начина, покушавало да ступи у контакт са власницима компаније која је власник Гоше“.

Мада су у Министартсву изразили наду да би овај позив могао да допринесе бржем решавању ситуације у Гоши, у стварности то изгледа као „скидање са дневног реда“. Министарство привреде, које се последњих дана једино и интересовало донекле за случај радника Гоше који штрајкују већ пети месец због неисплаћених зарада, овог пута се није потрудило ни да се распита да ли је дирекор фирме које је купила Гошу од бившег власника ЖОС Трнаве – мушко или женско. Иако се очигледно ради о женској особи, Министарство позив упућује „Елефтерију“, али ако се и то њихово елементарно незнање стави по страни (мада може да буде само први знак колико је држава заиста забринута за Гошу) – остају многа питања у вези са Гошом на која нико из државе за ових пет месеци није одговорио, ни медијима, али, пре свега, ни радницима који чекају плате и прилику да наставе да раде.

Зашто је држава чекала четири месеца да затражи састанак са новим власником? Зашто је допустила старом власнику да побегне из земље са дугом од четири милиона евра према држави и 1,8 милиона евра према радницима? Зашто је и како смела Пореска управа (или по чијој наредби) да дозволи страном инвеститору да не плати доприносе за раднике од децембра 2013. до данас? Како то да се позив шаље неком тамо директору, очигледно офшор фирме која има једног запосленог и никакве везе са шинским возилима, а не диже се прича на виши ниво?

Уосталом, има ли држава намеру да кривично гони бившег власника због дугова које су оставили? На ово последње питање, између осталих, Данасу су у кабинету премијерке Ане Брнабић рекли да је то питање за Министарство привреде. Ћутање и пребацивање одговорности може бити знак само да држава неће кривично гонити бивше власнике Гоше, јер би пре тога требало саму себе да оптужи – кривица за пропаст фабрике у Смедеревској Паланци уколико се то деси (а делује да хоће) искључиво је на српским властима.

У Министарству рада јуче нам нису одговорили ништа, али су пре неколико месеци када је штрајк почео, рекли како је инспекција утврдила неправилности у фабрици, те да не знају шта се десило даље и да ли су судови урадили свој посао. Донедавно министар рада Александар Вулин је, чим се појавила вест о продаји, рекао како „мора да види тај уговор“ којим је Лиснарт купио Гошу од ЖОС Трнаве? Да ли га је видео он или можда нови министар Зоран Ђорђевић ни то нисмо успели да сазнамо. Председник државе Александар Вучић је још као премијер посетио Гошу почетком априла и саопштио да ће им држава дати 60.000 динара једнократне помоћи и оверене књижице до септембра. Убеђен да је то доста од њега, више се није освртао на Гошу. Сада вероватно више није у његовој надлежности. Пребацивање одговорности се наставља, а у неколико наврата су се сви позивали на то да се ради о „приватној фирми“, те да није држава та која треба да се меша, заборављајући ваљда да је управо држава Србија та која је морала да казни послодавца који годинама не уплаћује доприносе за 350 радника фабрике.

Држава је Гошу продала словачком инвеститору ЖОС Трнави јануара 2007. на аукцији за 1,7 милиона евра. Гоша је годинама пре него ће почети овај штрајк била редовни корисник државних фондова. У тексту који је наш лист објавио још 2010. види се да је преко Фонда за развој, Гоша током прве године приватизације добила нешто више од 91 милиона динара са роком отплате од пет година за измирење обавеза према ПИО и здравственом фонду, а 2008. дугорочну позајмицу од 80 милиона динара за обртна средства.

Та пракса наставаљена је 2009, када је овој фабрици, преко Банке Интеза и Фолксбанке, одобрено око четири милиона евра субвенционисаних кредита. Те године је Гоша, користећи позицију ремонтне фирме која обавља послове за железницу, обезбедила буџетска средства за зараде запослених, а преко Фонда за развој обезбеђене су и две повољне краткорочне позајмице од око 1,2 милиона евра.

То чување мира и инвеститора који је очигледно био недовољно заинтересован да направи било шта од фабрике која је некада била на и те како добром гласу, коначно је „пукло“ први пут 2012. Радници су штрајковали 100 дана, а онда је министар економије Млађан Динкић „средио“ посао са Железницама. Гоша је за тај посао узела паре од Фонда за развој, фактуре нису одобрене, фабрика није успела да скине обавезе према Фонду и резултат тога је да је Гоаша више од три године у блокади већој од 670 милиона динара.

Радницима од децембра 2013. нису уплаћивани доприноси, ни оверене здравствене књижице, а у тренутку када је крајем марта штрајк почео, дуговало им се и до 20 зарада.

Непријатна прошлост
ЖОС Трнава је побегла из Србије продавши Лиснарту Гошу за 4,2 милиона евра, али како тај уговор нико није видео, као ни нове власнике, поставља се питање да ли је ЖОС Трнава самој себи продала Гошу коју нема намеру да спашава? То је уосталом Владимир Пор, власник ЖОС-а, и рекао када је продао Гошу. „Српски пројект је био неуспешан и продали смо га првом могућем заинтересованом. Судбина Гоше више није у рукама ЖОС Трнава. Жао нам је, али српско тржиште је за нас непријатна прошлост“, рекао је Пор за словачки лист Дeњик.

Пише: Љиљана Буквић, Данас.рс

 

www.srbijadanas.net/kako-je-drzava-unistila-gosu/

-

Бањалука – Бруто домаћи производ (БДП) РС порастао је у 2016. години 2,9 одсто што је најбољи резултат у посљедњих осам година.

Најбржи раст привреде РС од глобалне кризе

Подаци Завода за статистику објављени у петак показују да је привреда РС имала највећи раст од 2008. године када је избила глобална економска криза.

Привреда је у прошлој години најбољи резултат постигла у посљедња три мјесеца остваривши раст од 3,6 одсто. И три мјесеца раније раст БДП-а је премашио три процента и достигао 3,4 одсто. Друго полугодиште је неутралисало спорији раст привредне активности из првих шест мјесеци 2016. године. БДП је у првом кварталу порастао 2,5 одсто, а најслабије је било друго тромјесечје са растом од два одсто.

Највећи допринос прошлогодишњем расту БДП-а дали су привредници из сектора вађења руде и камена, прерађивачке индустрије и производње и снабдијевања струјом, гасом и паром и климатизације са узлетом од 8,2 одсто. Пољопривреда, шумарство и водопривреда су забиљежили раст БДП-а од 7,5 процената. У финансијским дјелатностима и осигурању раст БДП-а је износио 2,7 одсто, док је раст од 0,8 одсто забиљежен у трговини на велико и мало, саобраћају и складиштењу, те угоститељству и хотелијерству.

С друге стране, највећи пад БДП-а од 1,9 одсто евидентиран је у грађевинарству, док је у области информација и комуникација и пословања некретнинама негативна стопа износила један, односно 0,3 одсто.

Потпредсједник Привредне коморе РС Михајло Видић рекао је да је прошлогодишњи резултат добар с обзиром на услове за пословање и да би било добро да тај темпо привредног раста буде задржан и у овој години.

– Највећи допринос расту БДП-а дала је дрвопрерађивачка индустрија која из мјесеца у мјесец повећава производњу и извоз. На већи раст економије утицало је и повећање производње у зворничкој „Алумини“, Рафинерији нафте Брод и пуштање у рад Термоелектране „Станари“. Расту БДП-а су допринијели, прије свега, велики системи који имају добре резултате – казао је Видић.

Он очекује да би тренд раста БДП-а требало да буде настављен имајући у виду договорене послове на тржишту Европске уније и одличан учинак дрвопрерађивачке индустрије.

Економиста Зоран Павловић истиче да би остварени раст БДП-а био толико значајан да би РС била међу најбољима у Европи у случају да се привреда налази у доброј финансијској ситуацији.

– Свако повећање је драгоцјено, али пошто је стартна позиција врло лоша и РС има низак БДП, није нарочито корисно – казао је Павловић и додао да би за осјетнији напредак стопа раста морала бити знатно изнад три одсто.

Стопе раста БДП-а у посљедњих пет година

* +2,9% – 2016.

* +2,6% – 2015.

* +0,2% – 2014.

* +1,9% – 2013.

– 1,1% –  2012.

Раст БДП-а по кварталима у 2016. години

2,5% – први

2,0% – други

3,4% – трећи

3,6% – четврти

www.glassrpske.com/drustvo/biznis/Najbrzi-rast-privrede-RS-od-globalne-krize/233383.html

-

Бранко Павловић

На Блумбергу је кроз бројке објашњен тзв. изборни парадокс у Француској, који се огледа у томе да су грађани веома незадовољни политиком која се води, нарочито у Бриселу, али су задовољни личним положајем (ово је линк за цео текст)

www.bloomberg.com/graphics/2017-french-election-paradox/

У овом тексту желим да вам скренем пажњу само на прву графику у којој се говори да је Француска ипак у пеиоду од 2009. до данас успела да оствари раст од 105,3 бруто друштвеног производа, рачунајући 2008. као годину пре кризе са 100.

Рецесија од око 2% је била од 2009. до половине 2012. године, када је достигнут ниво пре кризе и забележен раст до садашњих 5,3%.

Оно што дата анализа не говори, то је на којим кључним основама је под А) ублажен пад и под Б) обезбеђен раст? Овако приказано, а то је кључна намера свих сличних аутора на водећим западним економским сајтовима, је да је и ово просто једна циклична, уобичајена криза, која је редовним путем превазиђена. То апсолутно није тачно и сада ћемо то доказати на примеру Француске.

Француска је у кризу ушла са 68% јавног дуга (представља однос дуга према бруто друштвеном производу). Када је криза експлодирала, стрмоглави пад је ублажен енормним повећањем јавног дуга, који је у 2009. години износио 78,9%, 2010. је био већ 81,6, а крајем 2012. се попео на 89,5%. 

Према томе, целих десет процената БДП је упумпано у систем да би се пад зауставио на само минус 2%, а онда још десет процената да би се од тог минуса стигло до скромних плус 1-1,5%. Француска се задужила за 20% да би за 4 године била на плус 1,5%. 

Нема говора о „редовном“ кретању привреде, од „минус фазе“ ка расту који „законито следи“.

Од половине 2012. године до половине 2014. године Француска стагнира и уопште нема раст БДП. Кумулативно на нивоу мањем од 1%. У том периоду се задуживање успорава, али и даље расте по значајним стопама, па је тако дуг 2013. био 92,3,а 2014. 95,3%. Другим речима, привреда „сама од себе“ није у стању уопште да расте, чак и када су јавни трошкови већи од расположивих за око 4% (пошто узимам у обзир само до половине 2014. године).

Од половине 2014. године, евро је оборен драматично (о томе сам детаљно већ писао) и то је разлог пораста БДП до данашњих дана за даљих 3,5%, уз уједно пораст дуга који је сада око 100%.

Према томе, раст БДП уопште није резултат снаге саме привреде. Обрнуто, привредна структура Француске је забрињавајућа, а о достигнутом нивоу јавног дуга да и не говорим. 

И на крају, у истом периоду Немачка је остварила раст БДП од 8,5%, што је за чак 60% више од Француске, а истовремено дуг Немачке је са 81% колико је износио 2009. године спао на 71% у 2015, да би се данас приближио цифри од око 62%. 

Ово је пример који доказује различитост привредних структура Француске и Немачке (исто се види и на примеру укупне незапослености, па посебно код незапослености младих, спољнотрговинског пословања, буџетског дефицита итд) и зато питања односа према еврозони и ЕУ уопште нису популистичка, него извиру из реалних превеликих разлика да би њима могло да се управља на јединствен начин. И зато су то теме на овим и наредним изборима.

Како год да се они заврше ове године, овакву ЕУ какву познајемо данас није могуће одржати, пре свега због структурних разлика Француске и Немачке, а тек потом (иако ја то не потцењујем уопште) због питања мултиконфесионалности, мултикултуралности, избеглица и слично. Та битно другачија ЕУ у скорој будућност лако може да буде и никаква ЕУ.

-

Посланици Народног Савета (парламента) Доњецке Народне Републике на ванредном заседању су изгласали закон о фактичкој национализацији украјинских индустријских предузећа на територији ДНР.

Углавном се ради о металуршким комбинатима у власништву олигарха Рината Ахметова, а у самом закону се формално не говори о њиховој национализацији већ о увођење у „спољње управљања“. Међутим, те фабрике су од данас под контролом Доњецка, а не Ахметова и Кијева.

У образложењу се наводи да је преузимање контроле над донбаском „империјом“ Ахметова потез изнуђен економском блокадом коју је Украјина увела против ДНР и Луганске Републике.

Објављено је да исти потез повлачи и ЛНР и да ће фактичка национализација ступити на снагу већ 1 марта.

Објављено је такође: да су за фабрике Ахмета већ нађени нови извори сировина, а и тржишта за продају „готове робе“.

Овај корак је једнако важан као нови корак ДНР и ЛНР према пуном суверенитету.

Додуше, у заједничкој изјави председника ДНР и ЛНР – Александра Захарченка и Игора Плотњицког – наглашава се да ће стављање свих украјинских фирми под контролу Доњецка и Луганска уследити ако Кијев не укине економску блокаду коју је против њих увео.

Још су упозорили: „Ако блокада до среде у поноћ не буде скинута – престаћемо и да испоручујемо угаљ Украјини! Све своје производне процесе ћемо преоријентисати на Русију и друге земље“.

fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/donbaske-republike-donele-zakone-o-faktickoj-nacionalizaciji-svih-ukrajinskih-firmi

-

Амерички председник Доналд Трамп рекао је на састанку с пословним лидерима да ће бити „користи“ за компаније које своје производе праве у САД и најавио „значајне намете на граници“ за компаније које производњу селе из земље

-

Није раднике чак ни питао колико зарађују, колико слободних дана у недељи имају, колико сати раде, имају ли паузу, с каквим хемикалијама се срећу, колико знају о штетним утицајима тих хемијских једињења и томе слично. Премијера је занимало – „где су те пелене”. И пошто му их нико није показао, дакле ствар је јасна, радницима је у „Јури” супер, екстра, врх…

Тако је послао сигнал потенцијалним „страним инвеститорима” који тек намеравају да уђу у дил са Владом о тајкунизацији и робовласништву (зависно од улоге), да је држава, једном за свагда, на страни послодаваца, јер су радници нерадници, лењи, глупи и заправо непродуктивни, неће да мењају те особине нити да уче и поправљају се

Пошто је тако је лично утврдио истину и у корену сасекао могућности самоорганизовања и побуне због одбране слободе и права, председник се славодобитно вратио у Немањину – да од пет ујутро прима грађане… А шта бисмо тек доживели да имамо неког ауторитарног вођу, тиранина или председника Владе који не брине толико о грађанима, националним и државним интересима Србије?!

Пише: Славко ЖИВАНОВ

Историчар са престижним дипломама светских универзитета и истраживач холокауста и злочина које су учинили нацисти и фашисти у Другом светском рату – Џералд Штајнахер (Gerald Steinacher) – објавио је књигу под називом „Свастика и Црвени крст” („Hakenkreuz und Rotes Kreuz”) као плод проучавања хиљадâ докумената што их је имао пред очима у архивама Међународног комитета Црвеног крста.

Штајнахер је, између осталог, указао и доказао везе између ове организације и нациста као и на њихову сарадњу за време и непосредно после Другог светског рата. Иначе, Црвени крст и његове мисије били су надлежни за контролу примене Женевске конвенције и на територији Трећег рајха, логора, затвора, односа према заробљеницима, степена хуманости [sic] тамничара, и услова за живот и здравственог стања затвореника/логораша, итд.

Те мисије, широм Европе контролисале су логоре у којима су нацисти радили оно што је било познато свима који су хтели да знају, а над чим су се неки (а обично веома утицајни) „правили Енглези”, глумили необавештеност.

Након договора о техничким детаљима контроле, обично су нацисти одводили мисију у већ прилагођен и нашминкан логор у којем је претходно све припремљено за „контролу”. Бирани су логораши, дељена им је чиста одећа и обућа, давана пристојна храна, уређени спортски терени, омогућаване различите активности, од театра до сликања и музицирања итд… А затим, кад контрола прође, наравно, уклањана је кринка, а поново подложени крематоријуми и активиране гасне коморе.

Црвени крст је „мирне душе” могао да запише и извештава о ономе шта је видео, а нацисти су наставили по своме, тако да су и једни и други глуматали због интереса, пропаганде и због јавног мњења. Невоља је, међутим, у томе што су цену за такву монструозност плаћали логораши – милиони људи који су завршавали на стратиштима, у гасним коморама, душегупкама, под терором и мучењем, у настрашнијим мукама и масовно, а да им је претходно нанесено и психичко малтретирање фингираним контролама…

На једну такву контролу Међународног Црвеног крста нацистичком логору личила је посета председника Владе Србије Александра Вучића фабрици „Јура” од пре неколико дана.

Пошто је месецима у медијима једва чилела прича о несносним условима и тортури коју радници подносе у тој фабрици, главом и брадом, лично и персонално, Господар Србије, решио је да све то провери. Отишао је и, наравно, видео и закључио да је цела прича о несносним условима за рад – измишљена, јер, како се и сам зачудио, нико од радника није га сачекао у пеленама. (Алузија на тврдњу једне раднице да послодавци не дозвољавају запосленима да одлазе у тоалет више пута у смени, него им предлажу да носе пелене како не би дангубили и забушавали).

Морамо се и сами, заиста, зачудити да је премијер очекивао да ће управо тако, личним увидом, да провери и утврди да ли су написи у новинама о овом проблему тачни. И заиста, изгледа екстремно наивно да је очекивао да ће му се радници масовно жалити на услове рада, особито јер је месецима раније, у свим могућим приликама и неприликама, хвалио и бранио њихове послодавце.

Није их чак ни питао колико зарађују, колико слободних дана у недељи имају, колико сати раде, имају ли паузу, с каквим хемикалијама се срећу, колико знају о штетним утицајима тих хемијских једињења и томе слично. Премијера је занимало – „где су те пелене”. И пошто му их нико није показао, дакле ствар је јасна, радницима је у „Јури” супер, екстра, врх…

Сачекао је председник Владе Србије тренутак да недвосмислено покаже на чијој је страни, а таквим односом послао је мноштво порука грађанима Србије.

Прва је она о позицији државе којој грађани уплаћују порез, а која га широке руке дарује, кроз субвенције, „страним инвеститорима”. Друга је она о томе да ли државу, пошто уплати субвенције, занима колико послодавац плаћа раднике, и како се, приде, према њима односи. Имају ли ти радници икаква људска права, или због трагедије у коју их је гурнула ова власт морају да трпе робовласнички однос због 200 евра плате која представља разлику између њиховог преживљавања и умирања, односно између мизерних и катастрофалних услова за живот њихове деце.

Трећа порука, сигнал је потенцијалним „страним инвеститорима” који тек намеравају да уђу у дил са Владом о тајкунизацији и робовласништву (зависно од улоге), да је држава, једном за свагда, на страни послодаваца, јер су радници нерадници, лењи, глупи и заправо непродуктивни, неће да мењају те особине нити да уче и поправљају се.

Уосталом, тих 200 евра дође више као чашћавање него зарада, па би послодавцима осим субвенција требало и дубоко захвалити што су нам омогућили да као њихови запослени будемо привилеговани. Зар онолика разлика у износу субвенције коју држава даје послодавцу по радном месту и плате коју послодавац исплаћује не доказује да држава субвенционира „стране инвеститоре” да део добијене суме инвестирају у будући приход, а део одмах стрпају у џеп као екстрапрофит?

Или можда неким каналима врате ономе ко одлучује о томе ко ће бити субвенционисан!

И тако, пошто је лично утврдио истину и у корену сасекао могућности самоорганизовања и побуне због одбране слободе и права, председник се славодобитно вратио у Немањину – да од пет ујутро прима грађане… А шта бисмо тек доживели да имамо неког ауторитарног вођу, тиранина или председника Владе који не брине толико о грађанима, националним и државним интересима Србије?!

        Аферим.

fakti.org/serbian-point/kritika-vlasti/vucic-u-juri-pokazao-da-ce-drzava-dok-je-on-na-vlasti-uvek-biti-na-strani-poslodavaca

-
ATИНA – Броj новооснованих предузећа у Грчкоj износио jе у првоj половини текуће године 20.345, док су у истом периоду затворене 16.994 компаниjе, саопштило jе данас Mинистарство економиjе.

У саопштењу, заснованом на евиденциjи Oпштег привредног регистра, у целоj прошлоj  години у Грчкоj jе основано укупно 43.846 фирми а затворено 24.846, преноси грчка агенциjа AНA.

Mинистарство наглашава да подаци из евиденциjе Oпштег регистра демантуjу критике  политичких и економских кругова коjи, како се наводи, систематски покушаваjу да искриве праву слику грчке економиjе, а посебно грчких предузећа.

Према извештаjу, у целоj 2015. години броj нових предузећа-правних лица износио jе 13.200, док jе за шест месеци ове године он достигао 6.519. Поред тога, оснивање индивидуалних предузећа (предузетници коjи немаjу посебан правни субjективитет), прошле године jе износило 30.646, а у првоj половини текуће године 13.826.

Kако се додаjе, лани jе укупно затворено 7.856 предузећа правних лица, а за шест месеци ове године 4.353, док jе броj затворених предузетничких фирми прошле године достигао 16.900, а у првом полугодишту ове године 12.641.

Mинистарство jе навело да jе слика државе након постизања споразума са кредиторима значаjно побољшана, пошто брзо повлачење и искоришћавање заjедничких фондова, стабилизовање банкарског система, камате на кредите, побољшање прихода и нижа државна потрошња, уз низ владиних инициjатива за борбу против утаjе пореза, илегалне трговине и криjумчарења, ствараjу сигурно инвестицино окружење и изгледе за раст, пренела jе AНA.

извор: www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=259802

-
Министар привреде Србије Жељко Сертић изјавио је данас да је то министарство формирало посебан тим који ће се бавити истрагом о продаји челика на тржиште ЕУ.

БЕОГРАД – Министар привреде Србије Жељко Сертић изјавио је данас да је то министарство формирало посебан тим који ће се бавити истрагом о продаји челика на тржиште ЕУ и да Железара Смедерево неће бити Тројански коњ за челик у Европи.

„Формирали смо експертски тим како бисмо на најадекватнији начин представили шта је Железара радила“, рекао је Сертић за РТС.

Према писању медија за 15 месеци би требало да буду познати резултати истраге Европске комисије, која испитује да ли је Србија међу земљама које су прекршиле правила продајући челик на тржиту ЕУ испод цене.

„Железара Смедерево неће бити Тројански коњ за челик у Европи. Не само да имамо уверавања да ће челик бити намењен домаћем и европском тржишту, него ћемо и најновијим технологијама омогућити да Железара буде конкурентна на европском тржишту, као и остале челичане у Европи“, рекао је Сертић.

Сертић је оценио иза приче о продаји по дампинг ценама стоји страх од кинеског челика и од рада Железаре Смедерево у будућем периоду.

Он је рекао неће бити питања да ли ће Србија моћи да извози челик и додао да је Железара за Србију изузетно значајна.

„Желимо да уђемо у Европску унију као развијена земља, или бар у довољној мери развијена. Европској унији није интерес да Србија економски падне па да имају проблеме као са неким земљама“, казао је Сертић.

извор: www.novosti.rs/вести/насловна/економија.397.html:615210-Сертић-Железара-Смедерево-неће-бити-Тројански-коњ-за-челик-у-Европи

-

БАЊАЛУКА – Председник РС Милорад Додик изјавио је да су представници Српске на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу разговарали са најутицајнијим људима из привредног, пословног и политичког живота Русије и постигли дугорочне споразуме о сара.

БАЊАЛУКА – Председник РС Милорад Додик изјавио је да су представници Српске на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу разговарали са најутицајнијим људима из привредног, пословног и политичког живота Русије и постигли дугорочне споразуме о сарадњи.

Од посебног значаја свакако је споразум „Мапа пута“ која подразумева приоритете праваца сарадње Српске и Санкт Петербурга, којег је потписао са губернатором града домаћина форума Георгијем Полтавченком.

– План је да у што скорије време дође руска међународна инспекцијска служба која би сертификовала наше институте и разменила могућности обостраних признања сертификата и у том погледу омогућила далеко лакши доток робе у Санкт Петербург и Русију – рекао је Додик.

Он је најавио да ће крајем ове године у Санкт Петербургу бити одржан велики привредни форум, где ће Српска организовати – кућу привреде РС.

– Велико је интересовање за Српску, пре свега Полтавченка, губернатора Санкт Петербурга. Да ли ће то имати ефекта на целу привреду РС, зависи од наших привредника који пре свега морају да покажу заинтересованост – рекао је Додик.

ДИРЕКТНА АВИО-ЛИНИЈА

КАКО би одласци наших привредника и свих оних који су заинтересовани за сарадњу, нагласио је Додик, ових дана биће отворена директна авио-линија Београд – Санкт Петербург.

извор: www.novosti.rs/вести/насловна/република_српска.652.html:610820-ДОДИК-У-САНКТ-ПЕТЕРБУРГУ-Спремни-за-улагања