среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "Први светски рат"

Први светски рат

-

Колубарска или Сувоборска битка је, поред пробоја Солунског фронта и Кајмакчалана, једна од најзначајнијих победа војске Краљевине Србије над Аустроугарском у Првом светском рату. Операције су почеле 16. новембра 1914. године, а борбе су вођене на фронту дужем од 200 километара.

Аустроугарски генерал Оскар Поћорек је на Србију кренуо са 400.000 војника и 400 топова. Супроставило му се 270.000 српских војника са 426 топова.

После пораза на Мачковом Камену, српска војска се нашла у изузетно тешком положају и била је приморана на повлачење. Уз све то, у ноћи 14. новембра рањен је и генерал Петар Бојовић, командант Прве армије. На његово место именован је генерал Живојин Мишић.

Лоше време је додатно отежало и напредовање Аустроугара, али и повлачење Срба, а додатни проблем је изазвао и недостатак хране, одеће и артиљеријске муниције.

Због свега тога, генерал Мишић наређује да се Прва армија прегрупише и повуче на положаје западно од Горњег Милановца. Ту долази до још једног проблема. Уместо артиљеријске муниције од 75 милиметара потребне за српске топове, из Грчке стижу гранате дуже за 2.5 милиметра. Постоје теорије да је Грчка намерно послала неодговарајућу муницију — грчки краљ Константин био је доказани германофил. Теорија никада није доказана.

У том тренутку на сцену ступају два веома важна чиниоца које је начелник генералштаба Српске армије војвода Радомир Путник назвао „Петом српском армијом“. Гранате железницом бивају транспортоване до Ниша где су демонтиране, а одатле су хитно слане у Крагујевац у тополивницу — данашњу фабрику „Застава оружје“, где су их скраћивали. Одатле је, опет железницом, артиљеријска муниција враћана на ратиште. Железница је, опет, одиграла веома важну улогу — јер по блатњавим и расквашеним друмовима Краљевине Србије сигурно не би могла да на фронт стигне на време.

Истовремено, на фронт као попуна десеткованој Српској армији стиже из Скопља и чувених 1300 каплара. Цвет српске интелигенције повучен са универзитета добија своје прве чинове после краткотрајне обуке и бива упућено у јединице. Преживеће их само 400.

У међувремену, 1. децембра 1914. године Поћорекова армија улази у евакуисани Београд. У Бечу се мислило да је то коначни крај мале балканске Краљевине и могућност да се окрену другим фронтовима, међутим…

Док је Пета аустроугарска армија правила параду у Београду, а светске телеграфске агенције чекале да објаве вест о коначном паду Србије, креће велика противофанзива.

Након снажне артиљеријске припреме, у зору 3. децембра 1914. године почиње велики противнапад прегруписане српске војске. Било је то велико изненађење за Поћорека, јер се у Бечу сматрало да је противник разбијен и без могућности за попуну резервом и муницијом. За само два дана, 5. децембра пробијен је фронт 16. Корпуса аустроугарске војске и отпочело је гоњење непријатеља. Истог дана Прва армија избија на Маљен, а Ужичка војска излази на обалу Дрине.

Завршна офанзива за ослобођење Београда почиње 11. децембра, ударима Прве, Друге и Треће армије. Због силине удара српске војске, Поћорек наређује да се у подне 14. децембра са првим мраком изврши повлачење свих јединица преко Саве.

Током ноћи, аустроугарске трупе су напустиле Београд, а 15. децембра се у њему поново завијорила српска тробојка.

Губици на обе стране су били огромни. Српска војска је имала 22.000 погинулих, 91.000 рањених и 19.000 заробљених — укупно је из строја избачено 153.373 војника, 2.110 официра и 8.074 подофицира.

Губици Поћорекове армије су били много већи:

погинулих — 27.216 војника и подофицира и 1.080 официра,
рањених — 118.911 војника и подофицира и 3.211 официра,
заробљених — 1.800 војника и подофицира и 66 официра,
несталих — 73.988 војника и подофицира и 656 официра,
болесних — 44.117 војника и подофицира и 2.599 официра.
У збиру, из строја је избачено 266.212 војника и подофицира и 7.592 официра.

Стравично!

Колубарска битка је имала велики утицај на даљи ток Првог светског рата. Силе осовине су онемогућене да затворе трећи фронт и да војску са њега прегрупишу на друга два — ка Француској и ка Русији. Одложен је и улазак Бугарске у рат, али је и Италија, после ове победе, одлучила да у рат уђе на страни Антанте. И, што је можда и најважније, Немачка је била приморана да ослаби своје снаге на Источном и Западном фронту и да на Балкански фронт пошаље трупе под командом Августа фон Макензена као помоћ Аустрији.

Генерал Мишић је Колубарском битком одржао лекцију не само Поћореку и његовој армији. Тактичко повлачење Прва армије, прегруписање и концентрисани противудар се данас изучавају и на француском Сен Сиру, руском Фрунзеу и америчком Вест Поинту!

www.srbin.info

Целу прошлу годину, на сва звона слави се издавачки подухват РТС да се достојно укључи у обележавање века од почетка Великог рата, и места и улоге српског народа у њему.

Помпезно су најављена репринт издања, дела која су дуго била скрајнута у време браварове владавине, када су другосрбијанци садашњи као либерали комунистички тадашњи, утеривали немилосрдно „истину о великосрпској хегемонији“ необавештеном народу, у заједничкој држави Југославији (а Срби је дваред својом борбом упорно стварали!).

Зато су многе значајне књиге из времена Великог рата, напрасно нестале са полица библиотека, да не трују омладину жељну сазнања о том империјалистичком рату, како су га тада називали, али му национално-ослободилачки карактер никако нису могли оспорити.

Међутим, избор дела најављених за објављивање ипак је подложан утицају драгих ЕU пријатеља и тако вешто састављен, да има привидно национално доминантну компоненту, али тако бирану, да се њоме отвара могућност полемике о самој намери и намени аутора, тим пре што век после, „видиоци са брдовитог Балкана“ незадрживо жељно хрле у распадајућу ЕU као тобож свој вечни сан, који су им управо ти задрти српски националисти одувек спречавали! Кампања негирања национално ослободилачке компоненте чланова „Младе Босне“, која је по дрезденском диктату Коминтерне почела још у првој заједничкој држави, коју су упорно рушили заједно са свим фашистичко-терористичким организацијама, тврдњом да је социјална компонента била доминантна, наставља се и данас поводом репринт издавања књига, које делују као бачена коска секама, тетама и бакама сорошевских NVO, као једино овлаштеним истинским тумачима договорне историјске „истине“ за Србе, са чим се и „ЕU ПРИЈАТЕЉИ“ слажу, а каубојски аналитичари (не)прилика на брдовитом Балкану, свесрдно их у том помажу. Наоко добронамерна патриотска ангажованост издаваштва РТС, заправо је подвала лаковер ним који „од стабла шуму не виде“, иако српска народна пословица искуствено учи о томе.

Кроз критику наводног „националистичко-ускогрудог“ виђења прилика од пре једног века, приказаних у репринт издањима, отвара се могућност за безброј варијација на задату тему, што сегедински курсисти вредно и одрађују у зноју лица свога, разуме се за награду која следи (нису нимало гадљиви на паре, а тек на зелене!).

Међу књигама које недостају још нема тако потребног ратног дневника др Живка Продановића којим се потврђује књига др Рајса „Извештај о аустро-угарским злочинима у Србији“, јер су то записи са тадање непријатељске стране фронта! Живко Продановић је лекар из Србобрана, студије у Бечу завршио, у Великом рату био је у пуковском превијалишту 26. регименте („карловачка“) 42. домобранске КуК „вражије дивизије“, у казненој експедицији на Србију, те далеке 1914.године!

Своје ратне доживљаје, и опис догађања која прате његову ратну јединицу од поласка из Карловца и свечаног испраћаја радрагане франковачке руље, преко свечаног испраћаја у Загребу, и френетичне пургерске антисрпске кампање целим путем до ратишта, преко српског одбора за крвави дочек на Дрини, и сусрета са суровом ратном смрћу која чак и лекара може да запрепасти, описао је пластично у свом ратном дневнику.

Објавио га је у Новом Саду, далеке 1928.године, о десетогодишњици стварања заједничке југословенске државе, под насловом „Из ратне торбице“! Реални опис разарања града Обреновца, и данас читаоца не оставља равнодушним – „Као гладна дивљач размилела се цела наша пуковнија уздуш и попреко града Обреновца, готова да пљачка где шта нађе и да кида ако јој се што успротивило буде……. После неколико часова није се Обреновац могао ни познати, све је било разривено и разбацано ….. То није било ништа друго до гадан излив ратне суровости ….. Осим тога и мржња је урадила своје, јер што је српско било, требало је у један мах да нестане. Тако су одгоре учили, тако је радила солдатеска …“ Овакви описи никако се не уклапају у упорни став „фактора стабиности у региону“ да Србија и Срби данас немају непријатеље, само што сви „добронамерници“ из окружења већ имају радне карте са обележеним српским територијама, које праву наслеђа некадашњих окупатора припадају, о чему и расправе објављују. Дрско и плански негира се историја српске државности од оних који своје националне државе нису ни имали, док им је окупатори не дароваше, комадајући притом заједничку југословенску државу.

Зато ратни дневник Живка Продановића није данас поучан за репринт објављивање, јер садржи и нежељене детаље који се не уклапају у пројекат преумљивања Срба! После Великог рата, резервни аустро-угарски санитетски официр Продановић, понео је висока српска одликовања за доказани патриотизам, који је по налогу команданта XIX пешадиског пука српске војске, ппук. Добросава Миленковића, уписан у операцијски дневник.

Сам догађај збио се у другој половини октобра1914.године, у време такозване битке на Дрини, када су аустро-угарски бојовници упорно покушавали нови продор у Србију.

Домобрани 26. карловачке пуковније, покушали су 20. септембра 1914. силовитим јуришом пробој српске одбране, и неколико стотина њихових лешева заплавило је земљу, ширећи несносан смрад скоро месец дана, јер су свакодневне борбе онемогућиле њихову сахрану.

Кише, које су учестале у октобру, односећи делове опреме и одеће у планинске потоке, претиле су да изазову епидемију, те лекар Продановић написа рапорт команданту, предлажући да се од Срба затражи неколико часова примирја, да се обави њихова сахрана и тако спрече заразе.

Генерал Адолф фон Краус, командант корпуса, лично је одобрио ову иницијативу и наредио да лекар Продановић обавезно буде члан делегације за преговоре. Српска предстража зауставила је аустро-угарског официра парламентара на ничијој земљи, резервни поручник Гојко Ђаја, професор београдске гимназије, саслушао је предлог о сусрету делегација за детаље око сахране, и обећао одмах пренети поруку надређенима!

Командант пука потом је известио дивизију, а војвода Степа као командант армије донео је одлуку да се дозволи сахрана у предложеном времену, и да се тада прекину сва борбена дејства.

Међутим, богато ратно искуство из два претходна рата са Турцима и Бугарима, који су под белом заставом парламентара разне подвале и смицалице покушавали, утицало је на одлуку да се српски мајор-обавештајац вешто преруши.

У униформи наредника, мало укаљана лица, сачекаће међу српском претходницом тројицу официра КуК преговарача, и случајно се одмах приближити оном који српски беседи. У погодном часу прихватио је његову понуђену паклу цигарета, и чувши реч -порука- хитро је неприметно склонио у џеп. Чим је примирје утаначено, српски наредник се изгубио, да би у штабу међу цигаретама нашао детаљан план скорашњег аустро-угарског напада на том делу фронта. Обавештајац је добро познавао ознаке непријатеља и видео да је лекар, те у штабу нису одмах поверовали у план, знајући да санитетски официри не уче инжињеријске ознаке на радној карти, али мудри војвода Степа ипак је пресудио да се уважи та порука, те је хитно спремљен достојан одбор за дочек непријатеља.

Авантура је скупо коштала домобране, поново су заплавили српску земљу, те је лекар Живко Продановић у још једном наврату био преговарач око сахране, али истовремено и српски обавештајац.
Историчари „претече ЕU“ и браварови стручњаци, већ век цео, заједнички се труде да српску војску опишу као сељачки скуп са певањем и пуцањем, али та модерно устројена војска имала је савремен систем извештавања, у њеним списима остао је детаљан запис подвига непознатог лекара из 26.домобранске пуковније 42. „вражије дивизије“! После страшног домобранског пораза у Колубарској битки, 10000 Хрвата-домобрана је заробљено, саслушавањем заробљеника Срби су утврдили име и презиме лекара.

Командант српског XIX пешадиског пука, написао је потом предлог за његово одликовање.
После Великог рата, лекар Живко Продановић понео је Карађорђеву звезду са мачевима за личну храброст, а у својој књизи открио је загонетни детаљ, резервни официр Чех, чувши да иде на преговоре дао му је план напада који је лично сачинио, да га достави Србима! Данас, када се сорош-стручњаци упорно труде да Србе деле на хрватске, босанске, црногорске, војвођанске, косовске и србијанце, упорно заборављајући македонске, којих се ни Србија баш нешто често не сећа, по ставовима „second Serbiae“ није упутно издавати књигу у којој се види пример патриотског делања интегралног Србина, и то још европског ђака из царске Вијене, како је Вук Стефановић-Караџић, Беч називао! Ипак, време је за репринт издања оних књига које реално и истинито казују историју страдања српског народа као целине која није дељива, нарочито не фрањевачким RKC бојеним картама, где се српски етнички простор обележавa као „земља за мисионарење“!

Иако и они добро знају, да су им прве богослужбене књиге управо из те земље приспеле на глагољици, а тек много касније из Рима на латинском, уз дукате и пратећи конопац!

Септембар је месец када се, у годинама у којима обележавамо стогодишњицу Првог светског рата“ поново морамо сетити „експедиције посебне намене“, логистичког подухвата који је извршила Царска Русија да би потпомогла одбрану своје мале балканске савезнице. Србији је у почетним данима Великог рата недостајало свега а понајвише наоружања. Због тога је Руски Цар одлучио да се приоритетно, пре него руској армији, Србији упути 120.000 савремених пушака „моси-наган“ и преко 90 милиона метака. Био је то само почетак свесрдне војне помоћи у којој је према наређењу самог Цара, српска војска имала бити третирана као Руска, са свим приоритетима у снабдевању и транспорту[1].

Поред логистичке подршке Русија је на српски фронт упутила своје специјалисте инжињерије и минере а у каснијој фази рата, на Солунском фронту, уз Србе су се бориле и две руске бригаде. У тешким борбама  у јесен 1916.године, оне су поднеле велике жртве (имале су преко 10 хиљада бораца избачених из строја) борећи се на левом крилу српског одсека.[2]

Пре једног века на молбу Србије руски Цар Николај II Романов је узвратио чувеном поруком „Да Русија неће остати равнодушна према судбини Србије“. У неколико реченица његовог телеграма стала је вишевековна историја заједничке борбе, дипломатски протоколи и војне конвенције. Био је то само наставак војничке подршке започете још за цара Александра 1807. године, а која се протезала кроз цео 19. и 20.век[3] без обзира на политичке и идеолошке размирице и сводила се на јасну једначину: Због блискости наших народа још се није десило да напад на Русију или Србију није истовремено и напад на ону другу. У заједничкој одбрани Русија, као већа, јача и снажнија пружиће Србији помоћ у заједничкој борби.

Век касније војна сарадња Србије и Русије је декларативно задовољавајућа. Ипак, видимо да у реализацији договореног све не стоји како треба[4]. ПВО систем БУК је одавно паркиран и већ га нагриза „рђа“ чекајући да стигне у састав српског РВ и ПВО. Од С-300 ту је само макета а авиони МИГ-29 се фарбају и гланцају месецима.

Детаљнија анализа нас доводи до тога да нико са Србијом не жели да сарађује „до краја“ из два могућа разлога: или сама Србија не зна шта ће са собом или то њена власт зна али не сме да призна јер оно што она зна народ не жели да прихвати.

За све који су завршили војне школе нема тајне да је процена ситуације кључна ствар у „одлучивању“. Дакле да бисмо, као народ и држава, знали шта нам је чинити најпре треба да сагледамо ситуацију и видимо какви нам изазови прете и које су алтернативе да их превазиђемо.

За „мале“ народе и државе један начин понашања је када сматрамо да нисмо изложени директном притиску и агресији. Покушавамо да се притајимо, прикријемо и надамо се да ће агресор и „силеџија“ изабрати неку другу жртву. На међународном плану то је време када се на глобалној сцени мењају главни актери. Малим земљама попут Србије је најважније да их моћни и агресивни не препознају као претњу и опасност. Као када се у вашој близини налази опасна група хулигана. Бити мали и неприметан, не чинити никакве нагле а посебно агресивне покрете и надати се да ће опасност проћи. На унутрашњем плану то је време „патриота“ који тврде да треба „летети испод радара“, правити се мртав, сарађивати са агресором, прихватати нову реалност и….. „четаки боље дане“.

Нажалост, време за такав начин понашања, неповратно је иза нас. Силеџија је већ одабрао своју жртву, већ нас је „ишамарао“ а сада се намерачио и да нас уништи. Понашати се као да то не видимо је неодговорно и штетно а са становишта државе и равно злочину. Више нам претварање не помаже, процена ситуације нам налаже да констатујемо да је опасност извесна и да су могућа само два решења, бежи или се бори.

Неки су већ побегли а неки ће то и учинити али велика већина српског народа и свих грађана Србије напросто не желе то да учине, морају и желе да се бране. Да се бране физички али да бране и властити вредносни систем, властити начин живота и властиту слободу (ако САД задржава за себе право да штити свој начин живота на најудаљенијим тачкама планете зашто и ми небисмо на кућном прагу). Већина грађана Србије сматра да наше колективно памћење, наше припадништво православној цивилизацији и наше духовне и културне особености не треба да буду „испеглане“ променом свести. Једноставно Срби желе да буду оно што јесу. Са друге стране на нас се врши притисак да одустанемо од своје индивидуалности, да се приклонимо културним обрасцима западноевропског протестантског друштва, да се покоримо војном ауторитету НАТО, да одустанемо од своје филозофије друштвене солидарности у корист социјал-дарвинистичке борбе у којој „јачи побеђује“. У том притиску Србима се постављају ултиматуми који се конципирани на исти начин као они из 1914, 1941 или 1999. године на које се једноставно не може пристати уколико неки народ и држава желе да остану слободни.

Када та чињеница постане јасна и онима који су по функцији надлежни да процењују ситуацију и доносе одлуке свима ће бити много лакше. И тада неће бити никакве сметње да „транспорт специјалне намене“ поново стигне у Србију и донесе нам све оно што је неопходно за одбрану слободе али и стварање услова за несметан економски развој и опстанак[5]. Агресорима Србија није крајњи циљ, она је само етапа у наступању ка Русији, као јединој земљи која својим војним потенцијалом спречава да се Планета претвори у колонију не једне државе, већ једне малобројне клике у тој држави која сања да пороби и своје суграђане и целу планету.

Русија се у протеклим вековима „опекла“ помажући оне који су јој „забили нож у леђа“. По Србију и њене интересе судбина Бугарске је најочигледнија. Издала је и нас и Русију и 1913, 1915, 1941, 1999 стављајући свој простор и ресурсе у службу германске политике пљујући на жртве које је Русија поднела за ослобођење Бугарске[6]. Русија је не само ослободила Бугарску већ је увек подржавала и фаворизовала у односу на друге балканске народе да би доживела судбину да се руско оружје окрене против Русије, да се словенска браћа поново нађу на првој линији борбе против Русије. Русија ту грешку нити жели нити може себи да приушти[7].

Србија, на западу није могла добити љубав али је својом борбом заслужила поштовање. Својом поданичком политиком љубав неће моћи задобити али ће изгубити поштовање.

У сукобу који се неминовно спрема и који је у економској и културној сфери већ отпочео наше је да изаберемо[8] да ли смо на страни оних који су нас увек нападали у покушају да нас покоре и униште – што нас води у неминовни нестанак као народа, или на страни оних који су нам помагали и били уз нас – што нам даје наде за опстанак и будући развој[9]. На нама је да одлучимо, а након тога, уколико се одлучимо да останемо слободни и за ту слободу се боримо, „транспорт посебне намене“ ће кренути својим током, као што је увек стизао када је отпор заједничком непријатељу био у питању. Уколико се одлучимо на предају и лагани нестанак, нисмо ни заслужили да нам се у руке да оружје кога нисмо достојни.

И да се не изговарамо и заваравамо, одлука је на нама. Можемо зажмурити и правити се да се ништа не дешава, али воз и даље јури према нама са намером да нас разори и развеје у прах.

 

 

 

[1] Укупно је 1914.године упућено 5 а наредне 45 конвоја ратног материјала који су поред пушака обухватали и топове, артиљеријску муницију, мински и понтонски материјал као и испоруке у храни и енергентима.

[2] Алексеј Тимофејев, Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата, Београд, Институт за новију историју Србије, 2014.

[3] Црвена армија је крајем 1944. и у првим месецима 1945. достављала јединицама НОВЈ оружје, муницију и другу војну опрему а између осталог преко 96 хиљада војничких пушака и карабина, преко 68 хиљада митраљеза и аутоматских пушака, око 3800 противтенковских пушака, око 3400 минобацача, 895 топова, 491 авион и 65 тенкова.

[4] Не стоји све како треба ни у сарадњи са земљама чланицама НАТО. И оне нам обећавају помоћ али се она у реализацији покаже „мршава“ и обухвата неборбена возила, компјутере, обуку, саветовање и консултовање …. све сем наоружања и војне опреме. Наоружање и опрема су резервисани за „шиптарску паравојску КЗК“ која би ускоро, под покровитељством НАТО, требала да постане „права“ војска.

[5] Неће то бити паре које би ми трошили како се нама прохте, већ могућности да равноправно сарађујемо, производимо и купујемо без уцена и ограничења.

[6] Текст са споменика који су подигли руски војници на Солунском фронту, осликаног на природној стени и уклесаним текстом: ‘Овде, под светитељском заштитом Николаја Чудотворца, јуначки руски војници и официри VII специјалног пешачког пука молили су се, борили и  јуначки умирали за ослобођење једноверне, братске и родне нам Велике Србије, против вероломних Бугара који су издајнички подигли свој мач против матере своје – Ослободитељке Русије. 1916 и 1917 године.’

[7] Бугарски народ осећа братство и захвалност према Русији. Али бугарска као држава а посебно њена политичка елита, служећи интересима странаца дошла је у ситуацију да је и најсиромашнија земља ЕУ, да је напуштају хиљаде младих  и да улази у демографску спиралу нестанка (као и Србија).

[8] Ако библијски израз „служитри“ схватимо као савезништво  моћнијим од себе: Нико не може служити двојици господара; јер ће или једног мрзети а другог волети, или ће једном бити привржен а другог презирати; не може се служити Богу и мамону. Јев.Мат, 6.24.

[9] Не смемо заборавити поруке Вилија Вимера из маја 2000.године да Србија мора бити искључена из сваког европског развоја – ми смо као народ осуђени на нестанак!

-
Вадим БОНДАР

Пре сто година, 27. фебруара (по старом календару) 1917. године у Петрограду је почео устанак дела гарнизона, који је прерастао у Фебруарску револуцију, а она се завршила одречењем од престола Цара Николаја II.

На жалост, историја је веома идеологизована, политизована и подвргнута јаком коњуктурном притиску науке. Реконструкцију било ког историјског догађаја често третирају као што конструктор третира оне код кога су данас у рукама делови конструкције. Управо зато од једних те истих делова у рукама дизајнера добија се или симпатични бели пароброд, или сурови тенк. Из руку бољшевика догађаји стогодишње старости излазили  су у једном облику, из руку савремених елитистичких „псеудопатриота“ излази нешто сасвим друго. Шта је у стварности заиста било и да ли  се могло све то избећи? Да ли је последњи руски император могао спречити катастрофу?

Да, могао је.

Но, Николај II је починио две судбоносне грешке за земљу и за себе лично. Једну – у спољној, и другу – у унутрашњој политици. У унутрашњој политици се није одлучио да ступи у директан дијалог са својим народом и опирући се на његову подршку, прореди и удаљи од себе брзо разграђујућу издајничку прозападну елиту. У спољној политици такође се није одлучио да крене на ближи савез са Немачком или бар да не дозволи да га увуку у рат са њом.

Треба одати признање Николају да је правилно схватао те две опасности, које су се истовремено у случају њихове неутрализације и паметног коришћења, могле преокренути у огромно добро за земљу. Схватао је и предузимао кораке у потребном правцу. Но, ти покушаји, како кажу правници, показали су се ништавним покушајем са безвредним средствима.

Шта се десило са та два царска промашаја?

Веома важно питање.

Ево шта је од њих испало.

Цар није свом својом влашћу и ауторитетом подржао црносотински патриотски покрет простог руског народа и најбољих представника његове образоване класе. А током 1904-1906. године, имао је последња упозорења о томе, да управо ту, као у Смутно време 1612. године, мора тражити спасење.

Он је тада могао да се уз помоћ штампе обрати народу, да створи (као што је то некада урадила Јекатерина II), специјалну Комисију, која би током отвореног рада разјаснила шта заиста жели народ Империје? Какве и против кога су се код њега накупиле омразе? Шта народ очекује од свог баћушке Цара?

Онда је по резултатима рада те Комисије требало створити Оснивачко веће и спровести закон „О конституисању у Русији народно-представничке земско-општинске монархије“. Не уставне, како је то желела англоманска елита, него „световне“ (од речи „свет“ – заједница, друштво). Монархија у интересу већине, а не хрпа оних који пишу устав за себе. И то је био једини спасоносан излаз.

Историја показује да, ма какву демократију ми градили, од тога испадне монархија. Једино што су разноврсне и са различитим јавним привесцима. Постоји основ да се сматра да је Николају био близак управо такав развој догађаја. Како пише у својој монографији „Велики октобар и епилог царизма“ Д.И.Н., професор Г.З. Јоф, према сведочењу младих људи који су блиско познавали цара, „идеал Николаја II био је Алексеј Михаилович (господар Све Русије, 1629-1676 гг., – прим. аут.), Петра I он «није поштовао». То је, између осталог, изражено и у његовој личној подршци свих делања усмерених на рестаурацију стила и живота допетровске Русије, што се посебно појачало уочи почетка и током трајања Првог светског рата“. Цар је сматрао да су петровске реформе унаказиле „лик истинске Русије“, а политика њиховог продужетка и развоја помогли су „израстању“ својевољне елите којој су туђи интереси свог народа и која се клања странцима. „У вези с тим заслужује пажњу писмо бившег премијера А.Ф. Трепова које је 20. априла 1924. године публиковано у белој емиграцији (часопис „Ново време“ – Београд) – пише Јуфе. – Трепов овако карактерише царев политички курс, који је скицирао њему, Трепову, сам Николај II у јануару 1917. године: „Николај није сматрао могућим спровођење било какавих реформи до краја рата. <…> Међутим, по окончању рата Николај „не одбацује“ реформе које ће „задовољити интересе истинског народа…“. Према сведочењу руководилаца „Друштва за препород уметничке Русије“, коме је припадао и кнез Ширински-Шахматов, гроф Бобрински, кнез Путјагин и други, будућност руске монархије Николају је изгледала као „средоточје руске самобитности и народности“. «Николај II је чврсто веровао у то, да самодржавље мора ставити акценат на «прости народ», на «сељака», а не на «европеизирану јавност, – пише професор Јофе. – В одрицању «европеизма» и привржености према традицијама «патријархалне Русије», ма како чудно то може изгледати на први поглед, цара је у потпуности подржавала Александра Фјодоровна».

То у потпуности оповргава гласине, спекулације и неписмене тврдње о цару и царици.

Но. Опет, како то често бива у историји, проклето „НО“ је ставило крст на све те, генерално исправне идеје. Као присталица поступности, цар се пре рата није одважио на одлучне промене, за време рата поготово тим није хтео додатне потресе, што је у резултату довело до више него тужног исхода. Сликовито речено, одлагање одласка зубару и ослањање на облоге и испирања, довели су до тога да је зуб иструлио.

* * *

Друга судбоносна грешка која је довела до револуције, био је Русији апсолутно непотребан рат. Тај рат није одговарао њеним интересима. Савезници су нашу земљу гледали само као жртвено јагње на олтару њихових стратешких планова и тежњи. Нико од њих никакве заливе, никакве друге стратешки важне добитке за Русију није желео. Нису желели и на све начине су се противили јачању моћи и утицаја империје Николаја II на Балкану, у централној Европи, у Азији. У крајњем случају, то и нису били савезници, него злобни прикривени непријатељи.

За време Руско-јапанског рата Енглеска није Русији пружила најактивнију дипломатску помоћ, него Јапану. Пре тога, Британија је активно кредитирала „Земљу излазећег сунца“, пре свега у области њених милитантних поруџбина. У својим бродоградилиштима за њих је градила првокласне ратне бродове, помогла у припреми екипажа, делила обавештајне податке с Јапаном. Француски савезници Русије за време тог рата скоро да нису пројавили никакву пажњу према њој. Било је то лепо упозорење Николају II.

Растућој привреди Немачке су били нужни руски ресурси, а Русији је била потребна немачка технологија и управљачка пракса. Обе државе би озбиљно убрзале свој развој у случају узајамног отварања тржишта и омогућавања међусобног режима најповлаштенијих нација у трговини и инвестицијама.

Војни савез би знатно ојачао позиције Русије на Балкану, у централној Европи и Азији. Немачки император Виљем II, или, од мила, „кузен-Вили“, одавно су Николају предлагали савезнички уговор. Засипао га је писмима и телеграмима, показивао бригу за послове његове земље и говорио много тога о чему је размишљао и сам Николај. И ето, у јулу 1905. године, руски цар је одлучио да се сретне са Виљемом на оству Бјорк. Резултат полузваничног, полупородичног сусрета био је Бјорски споразум, који је, како пише познати историчар Марк Феро „означавао потпуни заокрет свих савеза“. Пошто се у једној од најважнијих тачака споразума говорило: „У случају ако се једна од две империје подвргне нападу… савезница ће јој притећи у помоћ“. Франко-руски савез је губио свој значај, пошто је Русија преузела на себе такве обавезе у односу према Немачкој.

Такав обрт догађаја чинио је велики рат у Европи практично немогућим. Да и не говоримо о светском. Притом овај споразум није био усмерен ни против кога. У члану 4 предлагало се Француској да се присаједини и постане пуноправни учесник овог споразума.

Међутим, по повратку кући, министар иностраних послова гроф Ламздорф, гроф Сергеј Вите, велики кнез Александар Михаилович и други, организовали су Николају тиху хистерију, давши до знања да би слабљење веза са Француском било безумље, јер је она „каса“. Француска се није прикључила споразуму и са руске стране он није био потврђен одговарајућим протоколом. Узалуд је Виљем апеловао Цару: „Ми смо један другом пружили руку и дали своје потписе пред Богом“. Споразум није имао продужетак, а Виљем II, видећи колико је у Николајевој империји моћан англо-француски лоби, колико су моћне њихове полуге утицаја на Цара, благо речено, изгубио је интерес према Русији као стратешком партнеру. Од тог тренутка почиње лагано, но неумитно хлађење билатералних односа. Доктор историјских наука, професор Анатолиј Уткин, тим поводом пише: „Стиче се утисак да почетак ере несреће Русије лежи у погрешном дипломатском избору, који је предлагао савез са Француском и сукобљавање са Немачком“.

Споразум са Енглеском (која је у Немачкој видела свог главног и најопаснијег политичко-економског и војног – посебно војно-поморског – противника) који је потписан 1907. године, све више је увлачио Русију у потпуно непотребно јој сукобљавање. Дипломатско ограничавање Русије на Западу у виду Немачке, учинило ју је таоцем њених неконтролисаних политичких процеса. Русија је у суштини своју судбину предала другима у руке“ – прави неутешан закључак Уткин. Ма колико покушавао члан Државног савета, сенатор П.Н. Дурново да у свом пророчком запису у фебруару 1914. године докаже Николају да  рат против Немачке и Аустрије чак и у случају победе неће донети Русији ништа осим „непотребних и опасних“ територија, зближавање са Енлеском никакво добро не обећава, а савез са Француском може довести до погубног за земљу покоља – све је било узалуд.

* * *

Има основа да се сматра да су до почетка рата енглески агенти у Немачкој на најподлији и најпровокативнији начин умешали прсте, као и њихови штићеници у Русији. Министар иностраних послова Русије С.Д. Сазонов је писао у својим мемоарима: „Око подне 30. јула у Берлину се појавио посебан број немачког службеног гласника Lokal Anzeiger, у коме се саопштава о мобилизацији немачке армије и флоте. Телеграм (амбасадора) Свербејева са тим извештајем био је послат нешифрованом депешом  у Петроград после неколико минута, а ја сам их добио два сата касније. Ускоро по слању свог телеграма Свербејев је био позван телефоном и чуо је од министра иностраних послова Немачке фон Јакова оповргавање извештаја о немачкој мобилизацији. То саопштење је он (амбасадор) такође пренео телеграфом без икаквог оклевања. Ипак, овај пут је телеграм доспео у моје руке са значајним закашњењем. Историја појаве обавештења о немачкој мобилизацији све до данас није у потпуности разјашњена“.

Сазонов је одмах реферисао Цару о првом телеграму амбасадора – и он је потписао указ о свеопштој мобилизацији. О томе су сазнали у Берлину и увели «кригсгефар» – стање непосредне ратне опасности. Почеле су широке мобилизацијске припреме.

Да је Николај добио на време извештај о томе да Немачка не спроводи и не спрема се да спроводи никакву мобилизацију, он наравно не бих започињао никакву своју свеопшту мобилизацију и критична ланчана реакција би се можда могла избећи. Поново је Николај, схватајући сву погубност предстојећег рата, могао пројавити одлучност и преко директног телефонског разговора назвати самог Виљема и питати га: „Да ли је све тако критично? Да ли дајемо зелено светло рату?“. Да је тако поступио, можда је, кршећи бон тон, рат могао избећи и можда се критична ситуација могла окренути у другом смеру. Но, он то није урадио.

* * *

Започети рат развијао се по сценарију који је описао Дурново. Он је предвидео да главна његова силина пада на терет Русије, јер Енглеска неће узимати широког учешћа у биткама на копну, а Француска ће се придржавати одбрамбене тактике услед ограничености материјалних и људских ресурса. „Улога овна који је пробијао најдебљу немачку одбрану, предата је нама“ – писао је он у свом запису који је Цар игнорисао. У том страшном и Русији непотребном рату погинули су најбољи људи у земљи. Управо су Руси на себе преузели њен главни удар и понели највеће губитке. Јер мобилизација и дејствујућа армија инородаца је била крајње пробирљива. У резултату тога, како пише филозоф Николај Берђајев: „Појавио се нови антрополошки тип, у коме већ није било доброте, нејасноће, некакве недефинисаности која је красила пређашње руске физиономије… Нови антрополошки тип је изашао из рата, који је и подарио бољшевичке кадрове“. Ти исти што нису погинули, разочарали су се у власт, савезнике, и озлоједили се на све и на свакога. Аутори вишетомног „Зборника материјала по историји и књижевности рата, револуције, бољшевизма, белог покрета итд, под редакцијом Ј.М. Лисовог“, који је изашао у Паризу 1926. године под називом „Бели архив“, пишу о томе да је услед губитака због смрти и повреда огромних људских маса, влада била принуђена да позове и такозвану „другу класу“. „Људи, који су у њој уписани, уопште нису рачунали да ће се наћи у рату. Били су то синови јединци, најмлађа браћа, људи са физичким недостацима итд. Доспевши у армију, тај елемент уопште није желео да ратује, доживљавали су сваку антиратну агитацију и завршно разложили и растурили фронт и армију у целини“.

Своју улогу у томе су одиграле и националне војне јединице формиране крајем рата – летонске, пољске, муслиманске, које су активно ишле у сусрет националистичкој и револуционарној агитацији. Јевреји нису имали своје националне формације, но, пола милиона представника тога народа раствореног у армијским колективима такође су унели свој допринос за распад фронта и све што је из тога проистекло. Историчар Сергеј Простаков између осталог пише: „Већ 1915. године Јевреји су заједно са представницима других народа пролазили обуку за официрске дужности. Но, како су истицали савременици, ауторитет Јевреја официра међу обичним војницима и официрима резервистима није био висок. Јевреји су сумњичени за одсуство патриотизма и жеље за помоћ једноверцима са друге стране границе. Њима се забрањивало да заузимају положаје повезане са штабним и позадинским радом за обезбеђење фронта. Нису били редки случајеви периодичних обрачуна над јеврејским официрима, када је на њих падала оптужба за велике губитке или за преваре и крађе“.

Коме су се сви они у резултату приклонили? У својој већини најрадикалнијим партијама које су се позиционирале као заштитници интереса управо највише увређених, разочараних у све и свашта, који су проповедали свемоћ Богочовека који захваљујући уништењу сваке неједнакости и експлоатације, изгради рај на земљи и живи у њему достојанствено и срећно.

Ко је чинио основу тих партија? Тачно, Јевреји, који су увек себе сматрали најпаметнијим и најспособнијим и зато најувређенијим. „Пирамида управљања руководилаца-револуционара који су дошли на власт после 1917. године, и која је одредила политику нове Русије, скоро у потпуности се састојала од Јевреја. Од 539 руководилаца државног апарата и партије у Русији у периоду 1917-1921. године, чинили су 82% Јевреји“ – пише у својој фундаменталној монографији „Социологија политике“ познати социолог, кандидат филозофских наука Франц Едмундович Шереги.

У дубини принципа формирања праксе коју су прихватили да спроведу у живот (па тако и марксизма) лежало је споља пристојно учење древне Јудеје, које је проповедало заједницу имовине, колективног рада и живота, аскетизам, изолација у спољњем свету, теолошко-идеологизовани начин масовне свести.

У резултату тога, јеврејско есејство и руска заједница, којој се није обратио цар и која је била непотребна елити, како би се рекло, нашли су  једна другу у ватри и пожару социјалистичке револуције. Из те експлозивне смеше родила се прва држава радника и сељака у свету.

Белогардејци, без обзира на све своје интелектуално достојанство, енергију, мушкост и хероизам, показали су се неспособним да отргну руски народ за који су они наводно ратовали, од омрзнутих „жида-комесара“, пошто су концептуално били неспремни за такву борбу. Формула „Бог, Цар и Отаџбина“ у претходном облику су банкротирали у очима простог народа. Демократија западног типа је убога, наказна делатност Привремене владе и савезника је такође одвратила од себе основне масе Руса. Ништа боље представници руске владајуће и просвећене класе нису могли предложити народу. Услед тога, догодило се то што је написано у једном од свештених трактата обраћања оцу породице: „Ако не бринеш о жени својој и чедима својим, онда ће се наћи тај који ће се о њима бринути“ и узеће твоју кућу. И постаће у њој господар.

* * *

Када је на власт дошао Стаљин, који није био апологета светске револуције по моделу Троцког и његових присталица, почео је оштро да окреће земљу у страну изградње народне „црвене империје“, која је у нечему веома слична на ту коју је хтео, али није успео, да изгради Николај II. У том смислу он је на најактивнији начин почео да оживљава многе иницијативе Николајеве које је прекинула револуција – од убрзане индустријализације до обнове предавања историје у школи.

Све то се, наравно, није баш допало „старим бољшевицима“. Као печурке после кише почели су се јављати различити опозициони блокови према новом курсу развоја земље. Борба је попримила непомирљив карактер и Стаљин је, за разлику од Николаја, пошао на екстремне мере по питању „чишћења редова“. Опозиционери који су трпели пораз, последњи адут полагали су на војни преврат. Не смемо заборавити да је први који се јавио Николају II са практично захтевом за одречењем од власти, био главнокомандујући Северним фронтом генерал Рузскиј (са телеграмима од начелника Генералштаба генерала Алексејева и свих старијих генерала – команданата фронта), а такође и генерали Савич и Данилов. Управо под притиском тих високих војних руководилаца Николај је пристао на одречење, првобитно у корист сина уз регенство свог брата, великог кнеза Михаила Александровича. Очигледно, нешто слично, но, несумњиво у грубљој варијанти, планирали су представници те нове војне елите.

Ево шта тим поводом пише Валентин Љесков у својој монографији „Стаљин и завера Тухачевског“. „Јакир је имао у Кијевском округу, наравно, значајну подршку. Тај округ је највероватније био водећи по броју јудејско-ционистичких (и троцкистичких) руководећих кадрова. О њиховом утицају речито говори следећи невелики списак имена и презимена (подаци из новембра 1935 – јуна 1936. године): Јона Емануилович Јакир – командант војске Кијевског војног округа; Јаков Осипович Охотников – ађутант команданта (онај који је једном увредио самог Стаљина приликом руковања!); Лазар Наумович Аронштам – начелник политичке управе округа; Наум Јосифович Орлов – заменик начелника политичке управе округа; Мордух Лејбович Хорош – још један заменик у политичкој управи округа; Дмитриј Аркадјевич Шмидт (Давид Аронович Гутман) – командир 8-ме механизоване бригаде, љубимац Јакиров, тај исти који је 1927. године јавно претио Стаљину да ће му «одрезати уши» (!); Иља Дубински – командир 4-те тенковске бригаде; Григориј Наумович Марков – помоћник за политичка питања командира корпуса војно-тренажних институција округа; Јосиф Борисович Певзнер – начелник одељења прехрамбено-сточног снадбевања округа; Георгиј Александрович Ахиезер – начелник санитарно-епидемиолошке лабораторије округа; Максим Григорјевич Маршак – заменик војног тужиоца округа; Григориј Григорјевич Белир – старији помоћник војног тужиоца округа.У завери са Јакиром био је значајан део партијско-совјетске врхушке Украјине (на челу са првим секретаром С. Косиором, председником Совнаркома В. Чубарем и председником ЦИК Украјине М. Петровским».

Стаљин је, поново за разлику од Николаја, успео да изађе на крај са том претњом. Као и у случају са последњим руским самодршцем, рат није дозволио да се на време оствари све што је замишљено. Стаљин се томе вратио педесетих година. Он је водио обновљени његовим старањем СССР ка стварној народној власти: предаја демократским путем све пуноће власти са партије ка широким слојевима становништва – Совјетима. И као што видимо, пре тога је одлучио да спроведе последње чишћење редова, започевши „борбу са космополитизмом“ 1948-1953. године. Није успео да је оконча. Био је отрован.

* * *

Брежњевско руководство у нешто промењеном либералном виду продужило је дело изградње народне империје и достигло је у томе одређене успехе – на мистериозан начин је изумрло почетком 80-их година. Почевши од Михаила Андрејевича Суслова и завршно са Димитријем Фјодоровичем Устиновим – све смрти светских вођа тог периода остављају масу загонетки и конспиролошких трагова. Данас ми више не градимо народну империју и сви су живи.

Но да ли су задовољни?

Несумњиво.

Истина, не сви, него веома пробрани. Само један пример. «Росњефт», «Газпром» и Сбербанк по резултатима из 2016. године укупно су исплатили уској групи чланова своје управе 9,7 милијарди рубаља. И све је то прошло тихо и складно. А око истовремене исплате пензионерима по пет хиљада рубаља је било толико галаме, мучних стењања представника економског блока и толико упадљиве одлучности највишег руководства земље. У резултату свега испало је као у познатој бајци М.Е. Саљтиков-Шчедрина „Како је један сељак нахранио двојцу генерала“: „Међутим ни на сељака нису заборавили; слали су му чашу водке и сребрног петака: веселите се, сељачине!“ Поступајући данас на такав начин, не треба заборављати на то шта се десило са сељаком и генералима 1917. године.

 

 

Превод ФСК са руског: kolokolrussia.ru/duh-istorii/proschet-i-otsrochki-nikolaya-ii-doveli-rossiu-do-krovavh-revoluciy-i-voyn

-

У ауторском тексту „Муке по Срби“ Владан Ранаковић наводи податке који указују да је Немачка дужна Србији да исплати заосталу репарацију не само за Други светски рат већ и за Први.

Ракановић наводи да је на име ратне одштете за Први светски рат Немачка била дужна да плати Србији сваке године у просеку око 2.100.000 рајхсмарака, и то све до 1966. године, док је исплата од 1967-1988 (када се завршавао по уговору рок за исплату ратне штетет из Првог рата) био нешто нижи, и износио је око 1.600.000 рајхсмарака годишње. Никаквог кашњења није могло бити.

Дуг за преостали део ратне репарације за Први светски рат који Немачка није исплатила Србији  би износио око 100 000 000 рајхсмарака без икакве камате. Реално дуговање за заосталу неисплаћену репарацију увећано за висину каматне стопе по правилима валоризације било би око 10 пута више од наведене суме од 100 милиона марака.

Извор: Патриот, Видовдан

Преузето ЈАДОВНО

www.srpskaistorija.com/nemci-srbima-nisu-isplatili-reparaciju-ni-za-prvi-svetski-rat/

Ко влада Источном Европом управља Хартлендом,

Ко влада Хартлендом управља Светским Острвом,

Ко влада Светским Острвом управља Светом.

Источна Европа, то су Балкан, Украјина, Белорусија, Пољска, европски део Русије и Балтичке државе. Хартленд се простире од Волге до реке Јангце, и од Хималаја до Арктичког океана, а Светско Острво је сва непрекидна копнена маса Европе, Азије, Блиског Истока и Африке. У састав Света, осим Светског Острва, улазе Аустралија, Удаљена Острва Северна и Јужна Америка, и Британска Спољна Острва.

Једини начин да Велика Британија и Сједињене Америчке Државе, области на периферији, заснују и одрже глобалну империју, сводио се на то да периодично хушкају народе Источне Европе једне на друге, организују њихова међусобна клања, а затим, пре него што се иједан од ових народа економски или војно опорави, успоставе њихове међусобне односе на новој основи, на начин који највише одговара одржању и унапређењу Британско-америчке хегемоније.

У Сједињеним Државама Америке данас постоје људи који улажу методичан напор да управљају целим Светом. Ти људи са даљине спроводе експерименте на другим људима, као на пацовима, без разумевања какве све последице могу проистећи из таквих поступака. То су психопате, и њихове намере су намере лудака, али у том лудилу постоји систем.

Интернационална елита западних земаља, вођена слепом похлепом и жељом за свеобухватном доминацијом, већ четири стотине година сања сан у коме Држава Русија, ослонац и центар света, бива обуздана, окружена и, на крају, уништена.

И зашто ти људи морају да сањају баш такве снове, то не може ни да се разуме, ни да се објасни.

Лудило…

——

Средином децембра 1914-те године Колубарска битка била је окончана. Мало је таквих примера у историји ратовања, да се војска, којој је предвиђен потпун слом, за кратко време реорганизује, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз.

Одговор Велике Британије и Француске, на папиру ратних савезника Србије и Русије, било је отпочињање Галипољске операције, чији је циљ био слабљење Русије, а не Отоманске Турске. Англо-француске снаге напале су Турску без претходног договора са Русијом и то је био јасан покушај да се Русија избаци са Црног мора, а Великој Британији и Француској омогући контрола јужног Балкана.

Покушај искрцавања на Дарданелима завршио се катастрофалним поразом британских, француских и аустралијских снага. Последњи савезнички војници повукли су се са турске територије 9-ог јануара 1916-те године.

Савезници су, средином јануара 1916-те године, одбили да помогну српској војсци, која је, крајем децембра претходне године, после тешких маршева преко албанских планина, по лошем времену, стигла у Драч и Валону, и тамо чекала транспортне бродове. 18-ог јануара руски цар Николај II Романов упутио је телеграм краљу Велике Британије и председнику Француске, и у том телеграму је стајало да ће Русија са њима раскинути савез ако не помогну српској војсци.

Интервенција руског цара спасла је српску војску.

Због неуспеха англо-француске војске на Западном фронту и тешког положаја српске војске на Македонском фронту, Команда руске војске је испланирала, започела и успешно довршила операцију која се данас зове Брусиловљева офанзива. Операција, коју је лично одобрио цар Николај II, трајала је од јуна до септембра 1916-те године. Губици руске војске износили су око пет стотина хиљада убијених, рањених и несталих војника и официра, аустроугарске војске око милион и две стотине хиљада војника и официра, а немачке војске око тристапедесет хиљада војника и официра.

Брусиловљева офанзива је сломила кичму аустроугарске војске.

По Брусиловљевим замислима, супротно ономе што се тада учило у највишим војним школама, артиљеријска припрема трајала је кратко, а фронт непријатеља нападан је и пробијан на више места, посебно обученим и припремљеним војним снагама.

После Брусиловљеве офанзиве вођење рововског рата постало је немогуће.

У јесен 1916-те године, члановима владе Велике Британије постало је јасно да ће руско присуство у области Константинопоља бити знатно појачано после Великог рата, а да ће Русија, највероватније, стећи контролу и над Арапским полуострвом. Лорд Асквит смењен је са места премијера и на то место постављен је Давид Лојд Џорџ, дотадашњи министар финансија.

Лојд Џорџ је донео одлуку да свргне цара Николаја и спречи снажење Русије. 29-ог децембра, у Петрограду, у завери организованој и вођеној од стране британске тајне службе (МИ6), убијен је руски мистик, исцелитељ и пророк, заштитник царске породице, Григориј Распућин. Убиство Распућина било је директан удар на Царску породицу, а удар на Царску породицу био је удар на Руску Државу.

Влада Уједињеног Краљевства није сматрала да је Немачка њен главни противник, већ Русија.

Два месеца касније уследила је Фебруарска револуција праћена абдикацијом цара Николаја.

Држава се распадала.

Почетком маја 1917-те године у Петроград је стигао Лав Троцки, предводећи “веснике рата”, групу сумњивих авантуриста, америчких анархиста и финансијера са Вол Стрита, чији је циљ био да “доврше револуцију и изведу Русију из рата”.

Историчари никада не би смели да забораве да је Лав Троцки ушао у Русију 1917-те године, са америчким пасошем добијеним због директне интервенције Вудро Вилсона, америчког председника, и да је са собом носио десет хиљада америчких долара, добијених из немачких фондова.

Давид Лојд Џорџ, премијер Велике Британије, предводник интернационалне криминалне групе која укључује обавештајне службе Велике Британије, Сједињених Америчких Држава, Канаде, Немачке и Француске, смислио је, организовао, и спровео у дело план који је довео до разарања Руске Државе, и низа несрећа које су потом задесиле Русију, укључујући и грађански рат који је трајао све до 1923-ће године и довео до страшних патњи десетина милиона њених становника.

Разарања држава, масовна убиства и пљачка и данас су једини “интереси” оног дела света који називамо Запад.

Свесно је тога руководство Русије…

Године 1911-те, Пангермански план је добио свој коначни изглед.

У том плану стајало је да, под врховном влашћу Немачке, треба створити велику средњоевропску федерацију, у коју треба да уђу Немачка, Аустроугарска, Холандија, Белгија, Луксембург, Швајцарска (без француских и италијанских кантона), департмани Француске који леже на североистоку од линије Белфор-ушће Соме, Руска Пољска и руске прибалтичке губерније. Та територија имала би 1 722 911 квадратних километара и 162 милиона становника, 77 милиона Немаца и 85 милиона становника ненемачке крви. На Балканском полуострву требало је, под хегемонијом Бугарске, створити федерацију која би се морала покорити Пангерманској, тиме би великој целини пришло још 22 милиона становника ненемачке крви. Политички и војни утицај Немачке проширио би се и на Турску, Египат, и Персију, тако да те земље касније, у згодан час, дођу такође под власт Немачке, што би значило нових 20 милиона становника ненемачке крви…

northern-africa-middle-east-map

Овакво формирање једне Пангерманске империје у срцу Европе, на начин старог Римског царства, било је, по концепцији твораца Пангерманског плана, само први корак на путу до власти над целим Светом. Следећи корак требало је да буде освајање светског тржишта. То је могло да успе само у случају да Немци овладају неком светском саобраћајном линијом, а то се, опет, могло постићи реализацијом грандиозног пројекта светске железничке мреже која би повезивала Централну Европу и Азију. Тај железнички пут, чије би главне деонице биле Берлин-Кале, Берлин-Рига и Хамбург-Берлин-Цариград-Персијски залив, везивао би једном гигантском линијом Северно и Балтичко море са Средоземним морем, а затим Атлантски океан са Индијским и Тихим океаном, и постао би најважнија транзитна веза између два светска океана. Пролазећи готово сав по територији Пангерманског Царства, он би на “нулу значаја” свео значење Средоземног мора и Суецког канала, и гарантовао силну моћ и економску хегемонију тој великој nемачкој држави не само у Европи него и на целом свету. На тај начин би Немачка постала једини посредник у међуокеанском саобраћају и владарица најважније транзитне линије. Под “капу” Берлина дошла би територија од 4 015 146 квадратних километара, са 204 милиона становника, од којих би само 77 милиона били Немци…

У Сједињеним Државама Америке, почетком двадесетог века, од око 100 милиона становника, сваки седми, отприлике, био је Немац. Немци су били најгушће насељени око управних и трговачких центара на истоку земље и близу Великих језера, а у неким важним градовима чинили су трећину становништва. Били су добро организовани, створили су “државу у држави”, било их је међу члановима вашингтонског Конгреса и веома су утицали на индустрију и политику Сједињених Држава. Све то нам донекле тумачи зашто су Сједињене Државе Америке, тек у априлу 1917-те године, после дугог оклевања, ушле у Рат на страни Антанте.

Што се Русије тиче, у Пангерманском плану били су предвиђени још окрутнији завојевачки методи. Пошто јој се објави рат и њена „војна снага смрви“, ваљало ју је свести на државу другог реда, откинути од ње толико територија да буде коначно одрезана од Европе, „потиснута иза Дњепра“, одузети јој целу обалу Балтика, отети јој земље погодне за развој пољопривреде и створити на њен рачун низ нових држава, нарочито Украјину, које би слушале Берлин.

Будући да је линија Хамбург-Персијски залив замишљена као главна саобраћајна артерија Пангерманског Царства, а она пресеца Балканско полуострво са једног краја на други, јасно је да би балканским државама припала значајна улога. Зато је балканска ратна позорница, иако на први поглед незнатна, била за време Рата од изузетне важности, и судбина Великог рата решила се баш на њој.

У Првом светском рату, фронт на Истоку био је дужи него фронт на Западу.

Ратиште је било ограничено Балтичким морем на западу и Минском на истоку, Санкт Петербургом на северу и Црним морем на југу. Дужина фронта од преко 1600 километара значајно је утицала на начин ратовања јер, док се на Западу водио рововски рат, линија фронта на Истоку се чешће и лакше мењала, тако да ровови нису могли да се развију. Због дужине фронта, густина војника на линији била је релативно мала, па је пробијање фронта било лакше.

Рат на Истоку започео је руском инвазијом источне Пруске и аустроугарске провинције Галиције. Руска војска претрпела је пораз у бици код Таненберга у августу 1914-те године. Друга експедиција на Галицију, под командом Алексеја Брусилова, била је много успешнија, јер су у септембру Руси добили битку у Галицији, и започели су опсаду тврђаве Пшемисл, на путу према Кракову. Тврђаву Пшемисл, коју је Руска војска заузела у марту 1915-те године, Немци су повратили већ у јуну исте године, током велике Горлице-Тарнов офанзиве, која је трајала од маја до септембра 1915-те године. Руси су, уз велике губитке (240 000 руских војника према 90 000 немачко-аустријских), морали да напусте Галицију, изгубили су Пољску и део Литваније.

8-ог септембра 1915-те године, цар Николај II Романов лично је преузео команду над војском. Упркос тешком поразу, повлачење руске војске одвијало се у добром реду, тако да Русија није била избачена из рата. Са друге стране, да би одржавали велику офанзиву, Немци су морали да довлаче војску са Западног фронта, смањујући своје шансе у сукобу са Французима и Британцима. Крајем 1915-те године, немачко-аустроугарско напредовање било је заустављено на линији Рига-Јекобпилс-Двинск-Барановичи-Пинск-Дубно-Тернопил, и ова линија није доживела веће промене до колапса Русије 1917-године.

brusilovskii_-proryv

Стручњаци истичу да је догађај који је обележио војна дејства на источноевропском ратишту током Првог светског рата била офанзива на руском Југозападном фронту 1916-те године, под командом генерала Алексеја Алексејевича Брусилова, током које је остварен оперативни пробој непријатељског фронта, први пут откада се воде рововски, позициони, „кордонски“ ратови, што никада раније није успело ни Немцима, ни Аустроугарима, ни Енглезима, ни Французима, да је ова операција, која је представљала значајан напредак у руској тактици и зачетак нове важне етапе у развоју војне науке, била успешна захваљујући новом начину напада који је Брусилов увео, па је пробој непријатељских линија извршаван на више места дужином целог фронта, а не само на једном месту, као што је до тада било практиковано, да је пробој на главном правцу комбинован са помоћним ударима на другим правцима, да је после тога долазило до „распада“ целе позиционе линије непријатеља, и он више није био у могућности да прегрупише и сконцентрише своје резервне снаге за одбијање главног удара, да је Брусиловљева иновација било увођење малих, елитних, специјализованих, ударних, “шок” снага, које су нападале слабе тачке непријатеља, па је главнина снага могла потом да искористи те пробоје, “бреше”, у одбрани да би разбила непријатељску линију одбране на широком фронту, да је таква “тактика шока” била значајан напредак у односу на дотадашњу “тактику људских таласа” која се користила током Првог светског рата и још, да је инфилтрациона или Хутјерова тактика, коју су касније користили Немци на Западном фронту, била варијанта Брусиловљеве тактичке иновације која је играла важну улогу и касније, током раних немачких “блицкриг” офанзива почетком Другог светског рата.

brusilv33

Експерти наводе, још, да је Брусиловљева офанзива била највећа руска победа и врхунац руских ратних напора у Првом светском рату.  То је била велика офанзива руске Царске армије против Централних сила, изузетан пример доброг вођства и планирања. Започела је 4-ог јуна и трајала до 20-ог септембра 1916-те године, да се одиграла у данашњој Украјини, у Галицији, у близини градова Лавов, Луцк и Ковел. Резултат офанзиве је руско заузимање Галиције и Буковине. Ова офанзива, која је добила име по команданту руског Југозападног фронта Алексеју Брусилову, сломила аустроугарску војску, а западне савезнике спасила од немачког притиска на Западном фронту. Брусилов, пре напада, сакупио је 4 армије са укупно 40 пешадијских и 15 коњичких дивизија, а аустроугарска војска имала 39 пешадијских и 10 коњичких дивизија.

97_html_28285932

Аустроугарска војска је била добро утврђена, у три реда добро пројектованих одбрамбених линија. Брусилов је припремио изненадни напад на фронту дужине 500 километара. Руски генералштаб је захтевао од Брусилова да скрати фронт напада, како би омогућио већу концентрацију руских снага, али да је Брусилов инсистирао на свом плану, па је тако и остало, па онда, да су Руси успели да се привуку на 100 метара од аустроугарских линија, а понегде и на 75 метара, пре напада, који је започео 4-ог јуна, масивном, прецизном и кратком баражном артиљеријском ватром на аустроугарске линије. Кључно је било то да је артиљеријска паљба била кратка и прецизна, што се разликовало од дотадашњих обичаја дугог артиљеријског напада, јер је дуги артиљеријски напад обично омогућавао браниоцима да довуку резервне снаге, и да испразне предње ровове.

Почетни напад Брусиловљевих армија био успешан и да су аустроугарске линије биле пробијене. То је омогућило да 3 од 4 Брусиловљеве армије потом напредују на широком фронту, а потом, да је већ 8-ог јуна 1916-те године руска војска заузела Луцк. Аустријски надвојвода Јозеф Фердинанд је једва успео да побегне из града пре уласка Руса, да та чињеница сведочи о томе колика је била брзина руског напредовања. Руси, до тог тренутка, већ били заробили 200 000 аустријских војника, да су, међутим, Брусиловљеве снаге постале превише растегнуте, па је он дао до знања Алексеју Еверту, команданту руске Западне армијске групе, да даљи успех зависи од тога да ли ће Еверт кренути у офанзиву са осталим снагама. Еверт, који је био против Брусиловљевог плана, јер је сматрао дефанзивну тактику прикладнијом, наставио да одуговлачи, што је немачкој Врховној команди дало довољно времена да пошаље појачања на Источни фронт.

Стручњаци додатно тврде да је, када је Луцк пао, шеф немачког Генералштаба Ерих фон Фалкенхајн убедио аустријског фелдмаршала Конрада фон Хецендорфа да пребаци војску са Италијанског фронта да би се супротставио Русима у Галицији. Генерал Паул фон Хинденбург, послератни други председник немачке Вајмарске републике, успео да брзо допреми трупе, 34 дивизије, због добрих железничких пруга у Немачкој, и пошаље их у помоћ Аустрији, што је спасило Аустроугарску од потпуног пораза и изласка из рата.

Затим руски генерал Еверт слабу и лоше припремљену офанзиву започео је тек 18-тог јуна, а немачки генерал Александер фон Лузинген 24-ог јула извршио контранапад јужно од града Ковела. Брусилов, 28-ог јула, наставио је са офанзивом и, упркос слабој опскрбљености војске, успео 20-ог септембра да стигне до Карпата. Када је руска Висока команда почела да шаље војску са Евертовог фронта у помоћ Брусилову, он се томе опирао, сматрајући да вишак војске може само да “зачепи фронт”. Офанзива потпуно је престала крајем септембра 1916-те године, због исцрпљености војних снага укључених у операцију.

Најзад, офанзива је потпуно успела, јер је “сломљена кичма” аустроугарске војске, која је изгубила око 1 200 000 људи, укључујући 400 000 заробљеника, и која до краја рата више није била у стању да изведе успешан напад, већ се морала ослањати на немачку војску. Руси су заробили и 581 артиљеријско оруђе, 448 минобацача и 1795 митраљеза. Још треба нагласити да су, захваљујући овој офанзиви, Французи успели да задрже Верден а Италија је била спасена од сигурног и потпуног пораза.

И руски губици су били велики, близу пола милиона људи…

Крајем 1916-те године, услови живота у великим градовима у Русији осетно су постали тежи. Постало је веома тешко доћи до хране, а владини службеници бринули су колико ће дуго трајати народно стрпљење. Број штрајкова се знатно повећао и незадовољство царистичким режимом постојано је расло.

Soldiers_demonstration.February_1917

У новембру 1916-те године, државна Дума упозорила је цара Николаја да ће “катастрофа задесити земљу уколико се не уведе нека форма уставне владавине”.

Месец дана касније је у Петрограду дошло до већ поменутог убиства Григорија Распућина, организовано јер је Лојд Џорџ, премијер Велике Британије сковао план да свргне цара Николаја II, и на престо доведе његовог рођака, принца Дмитрија, знатно подложнијег британском утицају. Због великог Распућиновог утицаја на цара Николаја и царицу Александру, британски агенти били су убеђени да цар може бити свргнут само ако се Распућин или “приволи” на сарадњу, или ликвидира. У складу са британским упутствима, принц Феликс Јусупов, пријатељ принца Дмитрија, требало је да намами Распућина у своју кућу и тамо га, уз помоћ британских агената, натера да утиче на царицу Александру да она наведе свог супруга Николаја да престо Русије преда баш принцу Дмитрију, британском изабранику.

Упркос екстремном мучењу којем су га подвргли британски агенти, Распућин није пристао, и због тога је убијен.

Убиство је извршио Освалд Рајнер (Oswald Rayner), агент МИ6, блиски пријатељ принца Јусупова из времена када су обојица студирала на Оксфордском универзитету, а смртоносни хитац је тај професионални убица испалио из револвера Вебли (Webley), калибра 0.455, из непосредне близине, у центар Распућиновог чела.

Британци су се надали да ће Царска породица без Распућина бити мање заштићена и више изложена њиховом утицају. Убиство је било наставак политике чији је циљ био да се умањи руски утицај на Црном мору, Балкану и у Централној Азији, а коју су високи британски званичници водили током целог деветнаестог века.

Распућиново убиство је сведочило о безнадежној подели унутар царске породице и државне управе. То је био јасан и недвосмислен удар на врх Руске Државе и држава то није издржала, почела је да се распада.

Руски царски режим срушен је два месеца касније, током Фебруарске револуције 1917-те године, а годину дана касније цар и цела његова породица били су побијени.

KERENSKII_Aleksandr_Fedorovich1

Руска Привремена влада која је заменила царску управу управљала је Русијом до бољшевичког преврата, 25-ог октобра 1917-те године. Најистакнутија личност у том периоду, Александар Керенски, председник Владе и министар рата, наредио је започињање офанзиве против Немаца у јулу 1917-те године, и та се офанзива катастрофално завршила. “Најдемократскија армија на свету”, како је Керенски називао руску војску, повукла се више од 200 километара у односу на почетну линију фронта. У оквиру војске деловало је много дефетистичких агитатора, који нису били кажњавани.

Почетком маја 1917-те године, у Петроград је стигао Лав Давидович Бронштајн-Троцки. Путовање у Русију започео је шест недеља раније, 26-ог марта, када је пароброд “Кристијанфјорд” напустио Њујорк, а Троцки био на његовој палуби са пасошем Сједињених Америчких Држава у рукама, у друштву са другим “интересантним особама”, америчким анархистима, финансијерима са Вол Стрита, авантуристима из разних земаља, интернационалном бандом весника рата, од којих се мали број укрцао на брод да би се у Русији бавио законом дозвољеним пословима.

Trot1-1024x666

Када је у априлу, током пута, у Халифаксу у Канади, Троцки ухапшен и притворен, заједно са осталим “штетним особама”, јер је канадска војно-обавештајна служба имала сазнања да он “има врло блиске односе са немачким Главним штабом и да делује по немачким инструкцијама”, британска Влада је била налогодавац ослобађања Троцког из канадског заробљеништва, и обезбедила му је британску визу за транзит и руску дозволу за улазак. Сва ова помоћ имала је за циљ да се он врати у Русију и започне револуцију-разарање руске државе.

Са друге стране, у априлу 1917-те године, Владимир Иљич Уљанов-Лењин је, са групом од тридесетак руских револуционара, углавном бољшевика, путовао специјалним, запечаћеним возом из Швајцарске, преко Немачке и Шведске, за Петроград у Русији. Кренули су да се придруже Троцком у “довршавању револуције”, а њихов пут преко Немачке је био одобрен, помогнут и финансиран од стране немачког Главног штаба. Заједно са Лењином путовали су и будући бољшевички прваци Зиновјев и Радек, а воз се, у пратњи два немачка официра и неколико војника, смео у Немачкој зауставити само због снабдевања намирницама. Стигли су у Петроград за два дана, 16-тог априла 1917-те године.

wr-720.sh-18

002

Лењинов прелазак у Русију је био део плана усвојеног од стране немачке Врховне команде, како би се помогла дезинтеграција руске војске и тако елиминисала Русија из Првог светског рата. Лењиново путовање за Русију одобрио је лично немачки канцелар Теобалд фон Бетман-Холвег, исти човек који је 1914-те године објавио свету да је немачка гаранција Белгији била само “парче папира”. Бетман-Холвег је инструкције о овом преласку дао немачком представнику у Берну, почетком априла 1917-те године.

Отац Александра Керенског, председника Привремене владе, Фјодор Керенски, био је учитељ Владимира Уљанова Лењина, а отац Лењина, директор Симбирских школа Иља Николајевич Уљанов, био је Фјодоров надређени. Породице Керенски и Уљанов одржавале су пријатељске односе у Симбирску, јер је у њиховом начину живота, социјалном статусу, интересима и пореклу било много тога заједничког.

Министарство Сједињених Америчких Држава и амбасадор Френсис у Петрограду били су добро информисани о намерама и напредовању бољшевичког покрета. “Штетне особе” су у лето 1917-те године, користећи нове америчке и руске пасоше, улазиле у Русију. О распаду владе Керенског јављено је током септембра, док су трајале бољшевичке припреме за преврат. Бар шест недеља пре бољшевичке фазе револуције, британска влада упозорила је своје грађане у Русији да треба да напусте ову земљу. Проносиле су се гласине да је “већина бољшевика стигла из Америке”, јер су амерички крупни капиталисти и банкари видели Русију као будуће тржиште, и због тога желели да тамо стекну чврст ослонац.

9f0f2fb941c07a540c3f56d478c73c9e

24-ог октобра 1917-те године (по јулијанском календару), односно 6-ог новембра (по грегоријанском календару), Владимир Иљич Уљанов-Лењин је повео своје снаге на побуну у Петрограду, против неефикасне Привремене владе Александра Керенског. Немири у Петрограду су, углавном, протекли без проливене крви, а Црвена гарда, предвођена бољшевицима, заузимала је владине установе без великог отпора, док је јуриш на Зимски дворац извршен у ноћи између 6-ог и 7-ог новембра. Дворац је заузет у два сата после поноћи, и 7-ми новембар је узет као званични датум Октобарске револуције. Предратно пријатељство породица Керенски и Уљанов могло би бити један од разлога зашто су побуњеници наилазили на мало или нимало отпора приликом освајања важних државних институција. Успех Октобарске револуције трансформисао је руску револуцију по карактеру од либерално-капиталистичке у социјалистичку.

Нова руска бољшевичка влада решила је да успостави мир са Немачком, као што је пре револуције обећано руском народу. Преговори о миру почели су 22-ог децембра 1917-те године, у граду Брест-Литовску (данас град Брест у Белорусији). Са немачке стране, један од главних преговарача био је Макс Хофман, командант немачког Источног фронта. Стални сукоби Троцког и Хофмана довели су до повлачења руске делегације са преговора 10-ог фебруара 1918-те године и до једностране објаве прекида непријатељства са руске стране, што је резултирало позицијом “ни мир ни рат”.

img22

Последице су биле горе него што је руска бољшевичка влада очекивала.

Примирје је прекинуто 18-ог фебруара, и Централне силе су, у року од две недеље, заузеле највећи део Украјине, Белорусије, и Балтичких земаља. Кроз Балтичко море немачка флота се приближавала престоници Русије, Петрограду, и 3-ег марта бољшевичка руска влада је пристала на услове мира знатно неповољније од првобитних, понуђених на преговорима. Званични споразум, Брест-Литовски мир, потписан је 6-ог марта 1918-те године. За бољшевичку владу мир је био једини избор, јер је стара руска војска, постепено организована у Црвену армију радника и сељака, још увек била у расулу када су Немци започели своје напредовање фебруара 1918-те године.

Брест-Литовски мир био је за Русију и катастрофа и понижење.

Од Русије је била отргнута територија од 780 000 квадратних километара, са 56 милиона становника (трећина становништва Руске Империје), на којој се налазило 27 процената култивисаног пољопривредног земљишта, 26 процената железничке мреже, 33 процента текстилне индустрије, територија на којој је топљено 73 процента гвожђа и челика, на којој се копало 89 процената каменог угља, производило 90 процената шећера, на којој се налазило 918 текстилних фабрика, 574 пиваре, 133 фабрике дувана, 1685 дестилерија, 244 хемијска предузећа, 615 фабрика целулозе, 1073 фабрике машиноградње, територија на којој је живело 40 процената индустријских радника Руске Империје. Пратећим споразумом, потписаним у Берлину 27-ог августа 1918-те године, предвиђено је и то да Русија исплати Немачкој шест милијарди марака одштете.

Тек са окончањем Другог светског рата, тридесет година касније, поништени су сви територијални губици Русије из Брест-Литовског споразума.

Губитак свих ових територија изазвао је велики број антибољшевичких група, унутар и изван Русије, да ступи у борбу против нове власти, па је грађански рат у Русији, који је започео одмах после Октобарске револуције, трајао све до 1923-ће године. Већина борби завршила се 1920-те године, али је значајан отпор у неким деловима Русије постојао и 1922-ге године.

8d86d14effbbe7450d649210e5b841c7

Грађански рат се углавном водио између Црвених, који су већином били комунисти и револуционари, и Белих, широке коалиције монархиста, конзервативаца, либерала и социјалиста који су се противили бољшевичкој револуцији. Националистички покрет, познат као „Зелени“, и анархисти, познати и као „Црна гарда“, играли су много мању улогу у рату, понекад су нападали и Црвене и Беле, а понекад ратовали између себе. На страни Белих интервенисали су Антанта и неке друге земље, што је даље разбуктавало грађански рат и доводило до нових жртава.

Рат је вођен је на три главна фронта, источном, јужном и северозападном, и може се, грубо, поделити на три периода.

Први период је трајао од Октобарске револуције до примирја. Прво је, крајем новембра 1917-те године, нова бољшевичка влада прогласила да ће традиционалном козачком земљом сада управљати држава, што је изазвало побуну Добровољачке армије у Донској области, коју је предводио генерал Каљедин. Затим је потписивање Брест-Литовског мира резултирало директном интервенцијом савезника у Русији и наоружавањем војних снага које би се супротставиле влади бољшевика. Већина борби у овом периоду биле су спорадичне и укључивале су мале групе бораца, а међу учесницима су били Чеси, познати као Чешка легија или Бели Чеси, и Пољаци из 5-те Пољске пешадијске дивизије.

Лењин је био изненађен избијањем грађанског рата и у почетку је потцењивао величину снага које су устале против нове владе.

Други период грађанског рата је био кључан, и трајао је од јануара до новембра 1919-те године. Уз велику помоћ већег броја земаља, које су послале војску, наоружање и опрему, напредовања Беле армије су у почетку била успешна. На сва три фронта, са југа (под Дењикином), са истока (под Колчаком) и са северозапада (под Јуденичем) Бела армија потиснула је Црвену армију. Међутим, реорганизована Црвена армија отерала је назад Колчакове снаге у јуну, а Дењикинове и Јуденичеве снаге у октобру. Борбена моћ свих Белих армија је сломљена средином новембра, скоро истовремено.

вранг-6

Трећи период рата је била опсада последњих снага Белих на Криму. Петар Врангел је окупио остатке Дењикинове војске и утврдио њене позиције на Криму. Они су држали своје позиције док се Црвена армија није вратила из Пољске, где се борила у Пољско-совјетском рату. Када се Црвена армија, у пуној снази, обрушила на Беле, они су брзо били надјачани, а преостали војници су се евакуисали у Цариград у новембру 1920-те године.

Јапанци, који су хтели да присвоје Амурски регион у источном Сибиру, коначно су повукли своје снаге у октобру 1922-ге године, јер су бољшевичке снаге постепено преузимале контролу над целим Сибиром.

У иностраној војној интервенцији у Русији (1918-1921) учешће је узело четрнаест земаља, а највећи број војника упутиле су:

Велика Британија (1918-1919), близу 40 000 војника, између осталих и јужно-руски тенковски одред и 47-ма ескадрила на југу Русије, интервенција у Грузији; Сједињене Америчке Државе (1918-1919), на северу Русије око 6000 војника, у Сибиру око 9000; Француска (1918-1919), на северу Русије око 2000 војника и инжењера, интервенције у Украјини, на Криму, Одеси, Севастопољу; Аустралија (1918-1919), Архангелск, Мурманск, око 4000 војника; Канада (1918-1919), Архангелск, Мурманск, око 4000 војника укључујући 500 артиљераца; Италија (1918-1919), Мурманск, око 2000 људи; Румунија, окупација Бесарабије; Пољска, близу 30 000 војника, 4-та дивизија генерала Желиговског на Југу Русије и у Одеси, 5-та дивизија пуковника Румшија која је контролисала Транссибирску железницу у рејону Новониколајевска; Чешка, око 30 000 војника, Чешка легија, углавном ратни заробљеници и дезертери из аустроугарске војске, на страни „беле демократске контрареволуције“ контролисала је највећи део Транссибирске железнице, од Бајкалског језера до планине Урал, заузела Јекатеринбург у јулу 1918-те године; Јапан, близу 30 000 војника, Владивосток, Сахалин, Транссибирска железница од Верхнеудинска до Хабаровска.

Легенда руске царске војске, генерал Алексеј Брусилов, човек по коме је Брусиловљева офанзива добила име, зачетник нове фазе војне науке, још на самом почетку револуције чврсто је решио да буде са војницима и са војском, док га не смене. Било му је тешко да прихвати нову власт, јер је био верник и монархиста, али је свима говорио да је дуг сваког грађанина да буде уз свој народ и живи са својим народом, без обзира на цену.

Његов син јединац служио је у Црвеној коњици, био је заробљен и затим стрељан. Генерал Алексеј Брусилов умро је од упале плућа 1926-те године, у 72-ој години живота.

 

Русија је, после грађанског рата, била у рушевинама.

Од Руске Империје, која је 1914-те године имала 175 милиона становника, одвојене су територије Пољске, Финске, Литваније, Летоније и Естоније, западне Украјине, Белорусије, Карске области у Јерменији и Бесарабије.

Познаваоци тврде, описујући последице грађанског рата у Русији, да је број становника у областима преосталим од Руске Империје износио „не више од 135 милиона“, а људски губици у овим областима, као последица ратова, епидемија, емиграције, пада наталитета, од 1914-те године, “не мање од 25 милиона становника”. Током грађанског рата у Русији, од глади, болести, терора и у борбама је погинуло од 11 до 13 милиона људи, а од тог броја око милион бораца Црвене армије. У иностранство је отишло више од 2 милиона људи. Укупна штета националне привреде је износила преко 50 милијарди златних рубаља. Индустријска производња опала до нивоа од 4 до 20 процената у односу на ниво из 1913-те године. Разрушени су многи рудници, изразито су страдала предузећа која су производила угаљ у Доњецком басену и предузећа за прераду нафте у рејону Бакуа, Урала и Сибира, да опрема није обнављана, да је због недостатка горива и сировина заустављен рад многих фабрика, а радници били принуђени да напусте градове и оду на село. Металургија пје роизводила онолико метала колико се производило у време Петра I. Производња памука је пала на 5 процената, а гвожђа на 2 процента предратног нивоа, број коња опао са 35 милиона 1916-те године на 24 милиона 1920-те, а стоке са 58 милиона грла на 37 милиона грла. Производња у области земљорадње смањена за 40 процената. Један амерички долар је вредео две рубље 1914-те године, а 1200 рубљи 1920-те године. Готово сва “империјална интелигенција” била уништена, да се драматично увећао број деце која су живела на улици а без родитељског старања, и још, као да све то није било довољно, да су суше 1920-те године и 1921-ве године, и велика глад 1921-ве године, несрећу још више погоршали.

K2CsSclZZ777_1935196_XL

Руски грађански рат био је највећа национална катастрофа коју је Европа до тада видела.

У Совјетском Савезу, 1922-ге године, више од 7 милиона деце, о којима нико није бринуо, живело је на улицама порушених руских градова.

Мајке и очеви, бабе и деде, стричеви, стрине, ујаци, тетке, сви су били мртви.

Сама деца, у разрушеним градовима, без игде иког.

У доба глади и болести.

Милиони руске деце…

Добро обављен посао господине Лојд Џорџ.

Добро обављен посао господо из МИ6.

Какав успех.

Произвести толико људске патње.

Претворити толико живих људских бића у лешеве.

У Русији…

Увек је Србија имала оне који су непоколебљиво давали пример како се воли Отаџбина. Онако како су то радиле праве српске војводе. Војин Поповић је био сигурно један од њих. Војево је многе битке несебично дајући сваки део себе својој домовини. О јунаштву, вери, храбрости довољно говори понашање његових 2200 војника Добровољачког одреда. Никад нису одступали, беспоговорно су ишли за својим војводом. Крећући за њим и у оне битке за које су сви мислили да их је немогуће добити. Зна се да се српски војник никад тако не понаша зато што му је наређено или га је страх.

Не, такав однос према старешини код српског војника може бити изазвана само поштовањем. Из њедара Србије су некад расли само такви официри, старешине, војводе, генерали… Они који су заслужили и у сваком моменту изнова изазивали поштовање, својим односом према мајци Србији. Онда када би други мислили да је нешто немогуће српски официри су одговоре тражили у вери и срцу. Тамо су увек проналазили онај једини исправан пут који их је љубављу према Отаџбини водио напред. Пут који није дозвољавао сумњу, предају, повлачење, непотребан страх. Поштујући мајку Србију живели су живот достојан светосаваца.

Ослушкујући своју душу корачали су увек напред у славу омогућавајући тако свом народу понос, а Отаџбини слободу. Искрена вера и отворена душа на крају су увек односиле победу. Светосавци су одвајкада умели то да препознају. Вера, чојство, храброст се тако са старешина, официра, војвода генерала преносила на народ. Тада су заједно такви непоколебљиви и неустрашиви постајали страх и трепет непријатељу, сваком надолазећем злу. Бранили су наши ђедови увек веру, слободу, истину и правду. Заслужио је тако овај народ најсветлије странице светске историје. Труде се непријатељи вековима то да избришу, оспоре. Смета то и нашим „пријатељима“ са запада, али све оно што је урађено из душе толико је дубоко урезано да је немогуће да нестане.

Један од оних који је инспиришући своје борце Србији додао још најлепших страница славе био је комитски војвода Вук. Запамтили су га прво Турци 1905. лета Господњег у борбама за Стару Србију. Османлије су осетиле сву снагу вере, чојства и љубави ка Отаџбини у борбама на Козјаку и Челопеку. Кренуо је са Турцима а наставио четничким акцијама, Кумановском битком, битком на Сртевици, у Балканским ратовима. (1) Када је Србија изашавши из Балканских ратова почела да снева о миру и слободи, кренула да опоравља и зацељује неправедно нанесене ожиљке и ране показало се да зло никад не спава. Нова несрећа кренула је да се надвија над Србијом, почео је Први светски рат.

Када почне рат Отаџбини су потребна њена најбоља и најоданија деца. Опет је дошло време да се покаже ко су српски официри, генерали, војводе, одани солдати, ко су они заиста прави Срби. Са својим четничким одредом одмах на линију фронта ступа и Војин Поповић помогавши Дунавској дивизији да у Мачви одржи фронт. Затим као командант Јадранског четничког одреда бива учесник још једне славне битке овог пута на Церу. Под налетом много јачег и бројнијег непријатеља српска војска ипак бива натерана на повлачење преко Албаније. Са њом се повлачи и војвода Вук и његов одред.

То је био изнуђен потез. Нажалост и једино решење којим је у том тренутку могао да се сачува бар део војске. Чим су се створили услови за повратак војвода Вук је био на првој линији ратних сукоба. Овог пута као комадант Добровољачког одреда у пробоју Солунског фронта.

Никад за њега није постојало питање или дилема шта треба чинити, шта је исправно. У његовој души одувек је то било јасно записано. Одговор је био дубоко уклесан у искреном светосавском срцу. Знао је оно што сви прави Срби знају: неопходно је чинити све што си у могућности за част и слободу Отаџбине. Није сумњао у своју веру, крв, народ, мајку Србију. Крв је јасно говорила да му дужност налаже да се пуном снагом супростави сваком непријатељу Отаџбине. Вера да то увек мора чинити часно. Срце је недвосмислено казивало да нема компромиса са онима који покушавају силом да нам наметну свој систем вредности. Са онима који нападају или угрожавају српски народ и његову Отаџбину.

Могли би спомињати многе битке које је неустрашиви војвода војевао предводећи у њима своје четнике, српске витезове. Ипак има једна на којој се морамо задржати, она последња коју је он предводио. Последња не зато што више није хтео или желео, већ зато што је у њој својој мајци Србији као њено најоданије чедо предао све што је имао своју крв, срце, душу, тело. И та последња битка војводе Вука била је у складу са његовом вером, са примером оног правог српског официра. Била је као и свака пре тога часна, одлучна, јуначка, самим тим победничка.

Носилац низа одликовања како ратних тако и мирнодобских, професор доктор Александар Костић је као учесник и сведок у тој бици између осталог о њој записао:

„… За заузеће Грунишког виса био је одређен Добровољачки одред потпуковника Војина Поповића, познатог као – војвода Вук. Познавао сам људе који су дрхтали кад се изговарало његово име: био је човек гвоздене воље, дисциплина у његовом одреду била је гвоздена…

…Осмотрио сам положај и изабрао место за болницу – најближе фронту. Вука сам замишљао као горостаса, намргођеног погледа, а он доброћудан, нижег раста, осмехнут… Хоћу да му рапортирам, а он ће: „Пустите то, молим вас, докторе, него ми кажите колико имате санитетског материјала?“ Много, кажем не дај Боже да га у толикој мери употребим… А он ће: „То ће бити љути бој, такав још, докторе нисте видели. Морамо заузети Грунишки вис, јер је веома важан положај за даље операције. То зна и непријатељ па га неће дати до последњег човека…“

… Убрзо поче напад наших јединица … Најпре јака митрљеска и пушчана паљба, па онда бомбе и потом први јуриш… Убрзо пристигоше и први рањеници… У ствари, докотрљаше се до болнице, јер сам болничке шаторе поставио уз фронт, на коју стотину метара… Рањеници се чудно понашају: не жале због рана, већ зато што су избачени из строја, из битке… Ране су у почетку биле од метака, шрапнела, бомбе

… Битка траје непрекидно 48 часова. За то време шест пута сам чуо глас војводе Вука: „Јунаци, за мном, Груниште мора бити наше…“

… Трећег дана борбе – тишина: ни пушка да опали, ништа се не чује, а рањеници долазе… Носе их, вуку, има их на десетине. Нигде пуцња, а толико рањених! У чему је ствар? Шта се збива? Схватио сам тек кад сам им скинуо одећу – тела избодена бајонетом и ножем. Тог трећег дана боја, Груниште је била кланица. На Груништу, његовом врху, завијорила се српска застава…

…Али гле, каква је сад то поворка, откуда то ридање, тај плач ратника? Шта се догодило са овим неустрашивим људима, који су хиљаду пута гледали смрти у очи и нису устукнули?! Кога то носе, за ким толико ридање сурових ратника? Спустили су носила и ја подигнем плашт: војвода Вук! Као да је заспао…“ (2)

Војин Поповић је тада заспао мирним сном знајући да је он Отаџбини и свом народу дао све. Могао је спокојно пред своје претке. Знао је да ће непријатељ његово име заувек спомињати са страхопоштовањем, а његови Срби са поносом и поштовањем. За живота је Турцима вратио за сваку сузу, јаук, бол који је истрпео његов отац и породица. Није остао дужан за оно због чега су морали да се иселе из тада окупиране његове родне Сјенице. Када је напуштао свој родни град имао је 6 година али већ тада и срце јунака који је одлучио да чим ојача не дозволи никад више непријатељу да ужива у муци српског народа.

ВОЈВОДА ВУК

Зашто гавран загракта и прхну
Поврх виса код села Груништа?
– Биће крви, биће разбојишта,
Јер се спусти по Камену Црну
Страшна рука у Војводе Вука.

Ту настаде врисак од пушака,
Ту полеже четник до четника,
Ту тисућа паде насилника,
Ту погибе јунак до јунака
Силног пука у Војводе Вука.

Три јуриша бише и одбише,
Кад четврти бити започеше,
Кад бомбама душмана разнеше,
Кад соколи каме повадише…
Клону рука у Војводе Вука.

Весели се, Бугаријо љута,
Нема више онога јунака,
Ни његова шлема, ни миздрака…
Спасена си по стотину пута
Силних мука од Војводе Вука.

Милосав Јелић

Са правом је један од Вукових потчињених команданата Милосав Јелић у стиховима забележио да је непријатељ имао разлога да се весели. Смрт војводе Вука њима је на тренутак дала наду. Знали су да се такви јунаци не рађају сваки дан. То су знали, али нису знали да свако срце испуњено вером и љубављу ка Отаџбини је још једно срце јунака. Срце новог српског вука, срце непобедивог витеза Србије. Управо таква су срца светосаваца а њих је Србија тада била пуна. По Јелићевом сведочењу тог догађаја Срби су на моменат застали. Не зато што су се неког уплашили већ зато што су то осећали. Морали су иако је то непријатељ могао да искористи. Њихов војвода, српски витез заслужио је ту почаст:

„…Кад Вук приђе стрељачком строју праћен ордонансима и својим посилним Луком, Врањанцем, он извади револвер и викну:

      – Напред добровољци!

Војници устадоше, а дигоше се и Бугари и бацише се једни на друге. Тукло се револверима, бомбама и ножевима … Један од заосталих бугарских војника подиже се иза једног камена и стојећи опали на Вука.

Наши га убише одмах, али његов метак прође нашем команданту кроз сред срца…

Кад добровољци у центру и на десном крилу чуше за погибију Вукову, оставише пушке и пола су часа тупо гледали пред себе. Да су нас за то време напали Бугари, сјурили би нас у Црну Реку.

Одозго смо лепо видели Вукову пратњу. Осам старих четника носили су наизменично поред обале носила с погинулим јунаком. Ја сам плакао као дете.

Чинило ми се као да се с њим и Србија сахрањује.

Слава му!“ (3)

Данас док он спава надајмо се да се буде нови витезови Србије, нови поносни Срби. Није успео непријатељ још ни да схвати да је један српски херој заспао вечним сном а то је већ код свих његових сабораца ојачало веру и одлучност. Одлучност да непријатељу никад не дозволе да нам мајку Србију сахране. Веру да ће у томе и успети. Зато и поред све жеље коју је непријатељ увек јасно показивао Србија опстаје. Нису успели да сахране нашу мајку Србију зато што она увек изнова изњедри нове јунаке, хероје, светосавске витезове.

Тако смо и поред домаћих квислинга, снаге и упорности непријатеља, зла које не преза ни пред чим, увек опстајали. Остајући поносни на своју историју захваљујући оним правим непоколебљивим чедима Отаџбине, онима попут војводе Вука. Сигурно је да их и данас има наша мајка Србија. То што их не видимо значи само да она не жели да нам их покаже док их заиста и не заслужимо.

Када дође време схватићемо да су били ту са нама или поред нас. Да је Србија и данас пуна храбрих, правдољубивих, часних и непоколебљивих. Оних чији су ум и душа одани својој вери, народу, Отаџбини. Срба који нису поклекли пред западном сатаном. Они чије су душе испуњене љубављу, истином, правдом, а срца вером, чојством и храброшћу. Морамо сачекати тај тренутак будни и помоћи им кад куцне час. Да заједно као увек непоколебљиво сачувамо своју веру, име, част, слободу и Отаџбину.

(1) sr.wikipedia.org/sr/%D0%92%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD_%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9

(2) Књига Солунци говоре – Антоније Ђурић („кад ратник заплаче“ 83стр.)

(3) Из дневника четничког командира , новинара Милосава Јелића (књига „Летопис југа“ 1930)

Председник Русије о Минхенском споразуму, Пакту Молотов – Рибентроп и Великом Отаџбинском рату…

5. новембра 2014. године, у музеју савремене историје Русије одржан је сусрет шефа руске држаев Владимира Путина са младим научницима и предавачима историје, саопштава прес-служба Кремља.

У сусрету су узели учешће представници водећих високошколских установа и Института РАН, Института за општу историју РАН, Археолошког института.

Током сусрета покренута је тема историје Русије у ХХ веку.

“А што се тиче ХХ века – истакао је Владимир Путин – за све нас је важна и даља прошлост и новија историја. Са њом има тешкоћа, са том новијом историјом, зато што тамо има још много тога исполитизованог, чак још увек нисмо све ране зацелили, посебно када је реч о грађанском рату, сукобу црвених и белих. Но, упркос свему ми се у томе морамо разабрати, треба тежити максималној објективности и несумњиво је потребно знати нашу ближу прошлост”.

“Ове године ми смо много говорили о Првом светском рату и ја мислим да су се веома правилно и прилично објективно преносиле информације о Првом светском рату – изјавио је Председник. – практично смо ми вратили имена многих заборављених хероја, дали смо нове, доста објективне оцене догађајима који су се тада дешавали и резултату који је био трагичан за Русију. А зашто је он био такав? Откуд је дошао пораз, јер нас нико на фронту није победио? Нас су растурили изнутра, ето шта се десило. Русија је себе прогласила побеђеном. Коме? Земљи која је сама изгубила рат. То је све својеврсна глупост. По мом мишљењу то је уникалан ситуација у историји. Изгубљене су огромне територије, ништа се није добило, само колосалне жртве и то је све. То ми такође морамо знати, да су зарад неких политичких разлога у суштини почињени тако колосални губици. Ја чак нисам уверен да ли смо успели у потпуности их обновити”.

“Да – наставио је он – ми смо добили рат против Наполеона, у Другом светском рату смо изашли као победници. Такође, вероватно ни то није било случајно, јер они који су учествовали у Првом светском рату, у суштини су руководили и борбеним дејствима, фронтовима и Генералштабом. Ко је тим руководио? Војни стручњаци који су ратовали у Првом светском рату. појавили су се, наравно, и нови командири, потпуно, што би се рекло нова генерација, посебно после репресија из 1937. године. Но, на првом месту то су ипак били војни стручњаци, који су притом изашли из огња Првог светског рата. Одређену улогу одиграла је и жестина, па можда и жестокост власти”.

“Може се наравно сада спорити и могу се давати политичке оцене. Просто је тешко рећи да ли смо ми могли добити тај рат да власт није била тако жестока, него да је била онаква као при Николају II. Последице тога биле би просто катастрофалне. Једноставно, радило се о физичком истребљењу словенских народа, не само руског, него и многих других народа, Јевреја, Цигана, Пољака. То јест, ако би то на неке теразије ставили, питање је на коју би се страну окренуо тас. Потребно је изучавати и давати оцене, но, оне морају бити максимално објективне”.

“Да ли је потребно бавити се тиме? Наравно – потребно је – уверен је шеф државе. – Ја сам поменуо Први светски рат. У нас ће 2017. године бити стогодишњица, неко ће рећи Велике Октобарске револуције, а неко ће говорити о октобарском преврату. Но, у сваком случају, тај догађај од пре скоро сто година, се десио, и то захтева објективну, дубоку, професионалну, свестрану оцену. И следеће године је такође јубилеј завршетка Другог светског рата. Наравно, било је много догађаја тешких и крвавих, на жалост, али ми морамо, наравно, знати кроз шта смо прошли и ми смо обавезни то знати”.

Приликом сусрета такође је била дотакнута и тема догађаја који су претходили Другом светском рату.

Владимир Путин је подвукао да је неопходно студиозно изучавати тај период, као и све друге. “Зашто? Тај период такође није неинтересантан – сматра он. – зато што је уочи 1938. године био тај такозвани Минхенски споразум. А шта је он представљао? Прећуткују га, између осталих и ваше колеге из западних земаља. Ето, стигао је Чемберлен, махнуо папиром и рекао: “Ја сам вам донео мир”, пошто се вратио у Лондон после преговора. На шта је Черчил, мислим у неком уском кругу људи, изјавио: “Добро, то је све, сад је рат неизбежан”. Зато што је споразум са агресором у лику хитлеровске Немачке, очигледно водио ка будућем крупном војном сукобу, и неки људи су то схватали. То што се догађало уочи Другог светског рата би такође морало бити свестрано дубоко истражено. Или на пример, све до сада се споре поводом пакта Молотов-Рибентроп и оптужују Совјетски Савез због тога што је он поделио Пољску. А шта је урадила сама Пољска када су Немци ушли у Чехословачку? Узела је део Чехословачке. Тако да је она сама то урадила. А потом је добила узвратну лоптицу и десило се то исто”.

“Ја сада овде не желим никога да оптужујем, но, озбиљна истраживања морају показати да су тада били такви методи спољне политике. Совјетски Савез је потписао споразум о ненападању са немачком. Кажу: “Ух, то је јако лоше”. А шта је ту лоше ако СССР није желео да ратује, шта ту има лоше? – поставља питање Врховни командант. – То је прво, а друго, чак и знајући да је рат неизбежан, сматрајући да је он могућ, Совјетском Савезу је, као крв из носа, било потребно време да модернизује своју армију. Било је неопходно поставити нови систем наоружања. Сваки месец је био значајан, јер се количина лансирних система који су звали “Каћуша” или тенкова Т-34, бројала у јединицама у совјетској армији, а требало их је хиљаде. Сваки дан је био значајан. Зато олако расуђивање, брбљање на тај рачун на политичком нивоу, можда има смисла да би се обрадило друштвено мњење, но, томе се морају супротставити озбиљна, дубока и објективна истраживања”.

“Што се тиче улоге СССР-а и наших савезника у Другом светском рату, све је то такође изузетно важна ствар. Не може се негирати изузетан допринос савезника у победи над нацистичком Немачком – уверен је председник. Но, треба упоредити жртве које су принете на тај олтар заједничке победе, напоре, значај. А ради тога је неопходно једноставно неке ствари поставити на место, колико је било немачких дивизија на Источном фронту и колико на Западном. Све ће одмах постати јасно. Потребно је једноставно још једном то рећи, поновити, прорачунати. Но, ради тога је, наравно, потребно радити у архивима. Колико је било жртава, колико је погинуло људи у Великој Британији у Другом светском рату? Колико, 350 хиљада? А у САД негде око пола милиона, ту негде између 350 хиљада и пола милиона, и то је све. Да, то је веома много, то је ужасно, но то није 25 милиона, схватате, жртава које је понео Совјетски Савез. Треба просто о томе говорити, нама су потребна, наравно, добра, дубока истраживања”.

“Веома је интересантно показати реалне догађаје Првог светског рата. То је изузетно важно да би се схватила узајамна веза међу народима, земљама, владама. Јер су заиста савезници играли, они су међусобно конкурисали, али су и у пас увек играли, помагали једни другима. На пример, сви су рачунали тада, говорили, и сада нико не пориче, да је Русија својим наступом спасила Париз. Треба одати признање савезницима да су 1915. године, када је руска армија трпела поразе, савезници скупили и почели офанзивна дејства по цену огромних губитака, не добивши резултата, но, истина је да су то они урадили. И ето, о свему томе, наравно, треба говорити, потребно је истраживати” – закључио је Владимир Путин.

Превод ФСК са руског:

  ruskline.ru/news_rl/2014/11/06/vladimir_putin_trudno_skazat_vyigrali_by_my_vojnu_esli_by_u_rulya_byl_ne_stalin_a_nikolaj_ii/

слика https://ru.pinterest.com/pin/70439181644955955/

Највећа константа у историји Срба је манипулација бројевима.

А најновија „игра“ бројева десила се овог лета објављивањем „резултата пописа“ у Босни и Херцеговини. Читалац је вероватно упознат са „резултатима“ овог мало је рећи псеудо пописа. А који је мене подсетио на највећу превару Срба бројевима икада. То су српске жртве у Другом светском рату. Укупан број настрадалих Срба никада наравно није објављен, а како ствари стоје, од стране државе и њених институција, још дуго и неће.

Заправо, државне институције и такозвана академска заједница  кроз читаво то време, све до данас, су радиле. Радиле су истрајно на затирању правог броја српских жртава односно организованом геноциду. Кад смо код геноцида, данас се та реч у медијима понавља као вергл али само у контексту Сребренице, што је школски пример манипулације појмовима а тиме и свешћу.

Главни аргумент оних који се залажу за смањење броја жртава, а тај „аргумент“ сам чуо небројено пута, је – да је немогуће да су српске жртве толике. Поготово да је немогуће оно што говори Србољуб Живановић, да је у Јасеновачком комплексу масовних гробница било преко осамсто хиљада костура. На питање зашто је немогуће, добијао сам и тупаве одговоре попут – зато што је много (!?). Или квази аргументоване  –  да се не зна колико је било Срба 1941. године, јер забога, пописа који је требало да се обави исте године, није ни било. Немачка је напала Краљевину.

Управо тај неодржани попис створио је маневарски простор комунистичкој власти да огроман број српских жртава не прикаже и објави. А ради се сигурно о преко милион сакривених српских жртава. Ова морбидна манипулација је застрашујуће једноставна. Било је то право шибицарење људским животима. Попис становништва из 1921. године приказује дванаест милиона. Попис из 1931. око четрнаест милиона. А по попису из 1948. Југославија је имала мање од шеснаест милиона (15 772 000). Како су званични подаци међународне комисије после Другог светског рата били милион и седамсто хиљада укупно страдалих, створен је идеалан „џеп“ да се сакрије најмање милион српских жртава. Никада није објављен ни приближан број становника колико их је Краљевина могла имати 1941. године.

Краљвину Југославију рат је могао затећи са преко осамнаест милиона житеља. Како то?

Правом броју становника из 1941. можемо да се приближимо кроз просветне пресеке о броју ђака у Краљевини. У њима се јасно види да тек од тридесетих година лагани пораст броја ђака замењује прави скок. Узрок овог наизглед изненадног „бејби бума“ треба тражити у Великом рату. Изгибија је била огромна. И као у неком ружном сну, шампиони те изгибије били су Срби! Краљевина Србија излази из Великог рата без једне трећине укупног становништва и без 70% мушкараца. Али Срби нису гинули бранећи само Србију већ су и као К унд К војници, сејали своје кости између Соче, Галиције и Дрине. Преведено на прост језик, требало је да прође бар десет година после рата да стигну генерације мушкараца у биолошку зону могуће репродукције.

Све ово говорим да подсетим јавност и струку да је могуће, понављам – могуће, доћи до приближно тачног броја становника у Краљевини Југославији 1941. а тиме и до укупног броја жртава Другог светског рата, сходно томе и до укупних српских жртава. Не сме се ни заборавити ни заобићи у овом жалосном прорачуну масакр српске омладине на Сремском фронту и симултане масовне ликвидације „домаћих издајника“ и противника нове комунистичке власти у ослобођеној Србији 1944. године. Хоћемо ли претећи?

слика http://srbin.info/2015/04/18/dan-secanja-za-zrtve-srpskog-ausvica-u-jasenovcu-nestalo-500-000-srba/

-
ЈУГОЗАПАДНИ ФРОНТ РУСКЕ ВОЈСКЕ 1916. РАЗБИО ЧЕТИРИ АУСТРОУГАРСКЕ
И ЈЕДНУ НЕМАЧКУ АРМИЈУ

„Брусловљева операција“

  • Југозападним фронтом командовао је генерал Алексеј Брусилов који је у мају 1916. добио наредбу да покрене офанзиву иако су непријатељски положаји били били вишеструко утврђени. Томе се успротивио император Николај Други, сматрајући да је ризик превелики, али је Брусилов одлучио да не послуша „царску“
  • Руси из 8-ме, 11-те, 7-ме и 9-те армије веома брзо су до ногу потукли аустроугарску војску под командом надвојводе Фридриха. Петог дана офанзиве већ су имали заробљених 1.240 непријатељских официра, преко 71.000 подофицира и војника и заплењена 94 артиљеријска оруђа, 179 митраљеза, 53 топова и минобацача
  • Заробљени аустроугарски и немачки официри и војници били су уверени да Руси неће моћи да победе. Тако је заробљени официр-Мађар рекао Брусиловљевим војницима: „Наши положаји су неосвојиви, немогуће их је пробити. А ако би вам то успело, не би нам преостало ништа друго него да поставимо гвоздену таблу огромних димензија на линији наших садашњих положаја и напишемо: „Ове положаје су заузели Руси. Остављамо завет свима – да никад и нико не ратује с Русима“
  • Офанзива је завршена у септембру. Према званичним подацима, Русија је тада изгубила 477.967 војника и официра, док су противници изгубили милион и по људи

Пише: Јекатерина ШУТОВА

        ПРОЛЕЋЕ 1916. године. Први светски рат у пуном јеку.

        Штаб врховног команданта Русије, који се у том тренутку налазио у Могиљову, издаје директиву свом Југозападном фронту да изведе офанзивну операцију.

        На челу руских снага на Југозападном фронту налазио се генерал Алексеј Брусилов, па је касније та ратна операција названа „Брусиловљева офанзива“.

        Брусилов је добио телеграм у мају од Михаила Алексејева – начелника Штаба Врховног главнокомандујућег. У писму је Алексејев тражио од генерала Брусилова да што пре започне операцију – с циљем да одвуче део противничких снага с италијанског фронта.

        Брусилов је одговорио да ће хитно приступити операцији против Немаца и Аустроугара – али само ако га подржи Западни фронт.

        Међутим, генерал Алексеј Еверт, командант Западног фронта, саопштио је да му је за припреме потребна макар још једна недеља.

        На крају је одлучено да Брусилов нападне 4. јуна (22. маја по јулијанском календару), а Еверт -12 дана касније.

        Ноћ пред почетак операције, император Николај II је проценио да је испланирана војна акција „сувише ризична“ и да план офанзиве треба изменити. Брусилову је одлуку императора саопштио директном линијом Алексејев, али је командант Југозападног фронта категорички одбио да послуша императора.

        Алексејев је стао на његову страну и решио је да не пренесе његове речи Николају II до зоре.

        Наредног дана у зору је офанзива већ почела.

        У борбу су војници Алексеја Брусилова ушли „одушевљени и спремани за победу“: они су били добро припремљени за војну операцију и знали су да ће ухватити противника неспремног.

        У девет ујутро, после шест сати артиљеријске припреме, Руси су прешли у офанзиву против четири аустроугарске и једне немачке армије.

        „Непријатељски положаји су били изузетно добро утврђени – написао је касније Брусилов. – По целом фронту су се састојали од најмање три утврђене линије које су биле удаљене једна од друге приближно 3-5 врста. Свака линија се састојала од неколико редова ровова, не мање од три, удаљених један од другог 150-300 корака… Сви ровови су били виши од човекове висине и свуда су у изобиљу били изграђени тешки блиндажи, склоништа, лисичје рупе, гнезда за митраљезе, пушкарнице, грудобрани и цео систем многобројних пролаза за везу са позадином. Ровови су били изграђени тако да прилази положајима могу да се гађају унакрсном пушчаном и митраљеском ватром. Склоништа су била изграђена изузетно темељено – дубоко укопана у земљу – и штитила су људе не само од лаких, већ и тешких артиљеријских пројектила…

        Свака утврђена линија је била темељено опасана бодљикавом жицом: испред фронта се протезала жичана мрежа која се састојала од 19-21 редова коља.

Алексеј Брусилов

        На појединим местима таквих линија је било неколико међусобно удаљених само 20-50 корака; неколико редова је било опасано толико дебелом челичном бодљикавом жицом, да није могла да се сече маказама; на неким деоницама је кроз жицу фортификацијских препрека пропуштана снажна наизменична струја високог напона, на неким местима су висиле бомбе, а на многим местима су испред прве линије биле постављене нагазне мине“.

        Упркос свему, Руси из 8-ме, 11-те, 7-ме и 9-те армије веома брзо су до ногу потукли аустроугарску војску под командом надвојводе Фридриха. Заробљено је много непријатељских војника који су, међутим, још увек били уверени да Руси неће моћи да победе. Тако је заробљени официр-Мађар рекао Брусиловљевим војницима:

        „Наши положаји су неосвојиви, и немогуће их је пробити. А ако би вам то успело, не би нам преостало ништа друго него да поставимо гвоздену таблу огромних димензија на линији наших садашњих положаја и напишемо: „Ове положаје су заузели Руси. Остављамо у завет свима – да никад и нико не ратује с Русима“.

        Другог дана офанзиве, по речима Брусилова, „Руси су заробили 900 официра, преко 40 хиљада подофицира и војника, 77 артиљеријских оруђа, 134 митраљеза и 49 топова“. Петог дана „већ је било заробљено 1.240 официра, преко 71 хиљаде подофицира и војника и 94 артиљеријска оруђа, 179 митраљеза, 53 топова и минобацача и огромна количина различитог другог ратног плена“.

        Према сећањима руских војника, „противници су били на ивици нервног слома“.

        Немци и Аустроугари се нису нервирали без разлога: за неколико дана Брусиловљева армија освојила је Луцк (један од старих градова у западној Украјини), а затим Черновце.

        „То је победа какву у светском рату још нисмо остварили“ – ускликнуо је тада војни историчар Антон Керсновски.

        Вести о блиставом пробоју Брусилова (који је користио мале елитне групе да направи бреше у непријатељској одбрани, а онда тре бреше правио пробоје основним снагама) у трен ока су се прошириле по целој земљи – сви су славили победничког генерала.

        Само је Николај II суздржано говорио о успесима Брусилова. А касније ће император одустати од намере да га награди орденом Светог Георгија 2. степена.

        Можда се и зато Брусилов 1917. године, током Фебруарске револуције, јавно заложио за свргавање Николаја II и долазак на власт Привремене владе.

        Брусиловљева офанзива завршена је тек 20. септембра 1916. године.

        Током те операције Руси су заузели Волињску област, Галицију и Буковину.

        „Та операција је по својим резултатима попримила стратешки значај – писао је совјетски генерал Борис Уткин. – Офанзива је уздрмала Аустроугарску, лишило је њене војне снаге могућности да воде активна дејства до краја рата; Румунија је због ње изашла из савеза с Немачком, ушла је у рат на страни Антанте. Брусиловљева офанзива је натерала аустријску војску да заустави офанзиву на италијанском фронту и тиме, суштински, спасла италијанску армију од пораза.

        Значајно је олакшан положај енглеских и француских снага, јер су Немци смањили притисак код Вердена и на Соми.

        Операција је била велико достигнуће руске војне вештине: открила је нов начин пробоја позиционог фронта, најуспешнији у оно време. Она је означила преокрет у рату у корист Антанте.

        Створене су претпоставке за окончање рата и победу, прекинут је застој, дат је импулс успеху других операција, кампања“.

        Према званичним подацима, Русија је тада изгубила 477.967 војника и официра, док су противници изгубили милион и по људи.

извор: fakti.org/oruzje/ruski-kalibar/bruslovljeva-operacija-protiv-austrougara-i-nemaca-jedna-od-najblistavijih-u-20-veku