понедељак, мај 21, 2018

Тагови Вести таговане са "Радован Караџић"

Радован Караџић

Једна од најважнијих околности коју треба имати у виду приликом оцене апелационог стадијума у предмету „Тужилац против Радована Караџића“, јесте предаја апелације не само од стране оптуженог[1], него и од стране тужилаштва. У целини, то је уобичајена пракса у МТБЈ: Тужилаштво улаже жалбу практично на сваку судску пресуду. Иако су у многим земљама жалбе на судске пресуде странама или строго ограничене, или су потпуно забрањене. Но, хашко правосуђе је постројено на приоритету тужилаштва, тако да је овде све другачије.

И тако, тужилаштво МРМКТ (управо „резидуални механизам ће разматрати апелацију) је предало апелацију на пресуду Претресног већа. На каквим основама су засноване апелације?

Као прво, тужилаштво је тражило да се ревидирају одлуке о одбацивању кривице Караџића за поједине злочине. Њих није било много и нису имали никаквог значаја за процес. Циљ огромног броја предочених злочина за које је наводно одговоран Р. Караџић, било је стварање услова у којима је просто било немогућ припремити се за судски процес. Претресно веће је утврдило да се из понашања Р. Караџића може „извести“ (to infer) не само предумишај за чињење геноцида, него и други – не мање вероватни – мотиви. Овде нећемо расправљати о легалности пресуда на основу „извођења“ предумишљаја, то је већ бескорисно, у МТБЈ једноставно не знају другачије. Но, обратимо пажњу на то да су се стандарди доказивања предумишљаја оптуженог од стране тужилаштва испоставили толико ниским, да је чак  и пристрасно Судско веће било принуђено да их одбаци.

Као друго, тужилаштво је тражило од Апелационог већа ревидирање одуке Претресног већа у односу на услове задржавања муслимана и Хрвата у затвореничким пунктовима. Суд није утврдио доказе тога да су услови задржавања у њима представљали својеврсно „стварање услова немогућих за живот“. И заиста, ма како били тешки услови, предумишљај за стварање таквих услова тужилаштво није успело доказати. Р. Караџић је предочио сведоке који су показали да услови живота Срба нису били ништа мање тешки. И разлог за то није био предумишљај Р. Караџића, него рат који су започели управо муслимани и Хрвати. Но, тужилаштво слика бурну делатност и то како је оно увек у праву. Међутим, постоји још један разлог о коме ћемо говорити ниже.

Као треће, тужилаштво је тражило да се Р. Караџић осуди за геноцид који је наводно почињен на целокупној територији Босне и Херцеговине. Напомињемо да је Р. Караџић био оправдан по јединственој тачки – геноцид на целокупној територији Босне и Херцеговине и то је изазвало највећи гнев хашких тужилаца. Они и даље инсистирају да је геноцид постојао и да је управо Р. Караџић због тога одговоран.

На крају, четврта заснованост апелације тужилаштва (по мишљењу тужилаца) је неадекватан рок изречене казне. Тужилаштво тражи доживотну робију за Р. Караџића.[2]

Радован Караџић је искористио своје право одговора на апелацију тужилаштва. Он је у потпуности одбацио аргументацију тужилаштва по свим основама апелације. Тако је он показао да Претресно веће није чинило грешке приликом оправдавања у чињењу геноцида на целој територији БиХ. Он је такође оповргао захтев о пресуди на доживотну робију, указавши да Статут МТБЈ не предвиђа обавезно изрицање управо такве врсте казне.[3] Међутим, позиција Р. Караџића да оспорава одређивање доживотне робије, иако је схавтљива, но не мора обавезно бити у његову корист. При дефинисању околности доживотне робије, може се показати да је мање тешка казна од 40 година лишавања слободе. Парадоксалност ове тврдње повезана је са „парадоксалношћу“  законодавства неких држава, у којима лица која одслужују затворски рок, добијају право на превремену условну слободу после отприлике петнаест година одлежане казне. Но, осуђене на 40 година лишавања слободе, не шаљу у земљу у којој правни систем не предвиђа такву врсту казне. У вези с тим, одлука секретара трибунала о томе у којој земљи ће робијати казну осуђеник, може зависити конкретан затворски рок, чак и ако се он зове „доживотним“….

Оцењујући у целини апелацију Р. Караџића и тужилаштва, треба обратити пажњу на низ околности.

  1. Веома је сумњиво да низ захтева како осуђеног, тако и тужилаштва, решава управо Апелационо веће. Тако, на пример, то се односи на захтев тужилаштва да прогласи Р. Караџића кривим за чињење геноцида на целој територији Б и Х. Подсећамо да су до сада сва Претресна већа и сва Жалбена већа одбијала аналогне захтеве тужилаштва на другим процесима. Одбацио је такав захтев Босне и Херцеговине и Међународни суд ОУН. С тим у вези, мало је вероватна перспектива тога да Апелационо веће у предмету Р. Караџића утврди другачије. Међутим, узимајући у обзир посебне околности самог трибунала (о чему смо писали у другом делу текста), ипак постоји вероватноћа да се удовољи таквом захтеву тужилаштва. Истина, не у облику изрицања нове пресуде, него у форми покретања новог процеса.
  2. То исто се односи око одређивања новог размера казне. Са једне стране, Апелационо веће је доста често одређивало нове дужине казне. Истовремено, у саставу трибунала постоји група судија која подржава позиције о томе, да се нова казна може изрећи само од стране Претресног већа. Узгред, управо такве позиције (додуше, не увек доследно) се придржавао председник Апелационог већа у предмету Р. Караџића, судија Т. Мерон.[4]
  3. Нека кршења Претресног већа на процесу Р. Караџићу су била толико очигледна, да не можемо да се отмемо утиску да су она чињена са предумишљајем, како би његова апелација била обавезно прихваћена.
  4. Радован Караџић не тражи оправдање (како су то тражили сви остали оптужени), него тражи да се његов процес прогласи неправедним. Но, логична последица таквог захтева (у случају његовог удовољења) је заказивање новог процеса.

Те и многе друге околности доводе до претпоставке о томе да ће апелација бити прихваћена. Не обавезно у пуној мери, него делимично. И што је најважније – удовољавајући апелацији обеју страна, Апелационо веће неће по њима изрећи своју сопствену одлуку. Оно ће одредити нови судски процес. Таква одлука ће омогућити достизање два главна циља:

Као прво, оставити утисак „независног и непристрасног суда“ и

Као друго, продужити живот Хашком трибуналу (у облику МРМКТ).[5]

Хашком трибуналу није потребна праведност, но, њему је важно да продужи своје сопствено постојање. Могућност да и даље добијају своје супервисоке плате – веома је озбиљан аргумент. Таква одлука ће дозволи трибуналу да продужи свој живот отприлике на седам година. За комерцијални пројекат „међународног кривичног трибунала“ то је најлогичније решење.

[1] The Prosecutor  v. Radovan Karadzic. Revised Public Redacted Version of Radovan Karadzic’s Appeal Brief // jrad.unmict.org/webdrawer/webdrawer.dll/webdrawer/search/rec&sm_recnbr&sm_ncontents=mict-13-55&sm_created&sm_fulltext&sort1=rs_datecreated&count&rows=100

[2] The Prosecutor v. Radovan Karadzic. Notice of Filing Public Redacted Version of Prosecution Appeal Brief // jrad.unmict.org/webdrawer/webdrawer.dll/webdrawer/search/rec&sm_recnbr&sm_ncontents=mict-13-55&sm_created&sm_fulltext&sort1=rs_datecreated&count&rows=100

[3] The Prosecutor v. Radovan Karadzic. Public Redacted Version of Radovan Karadzic’s Response Brief // jrad.unmict.org/webdrawer/webdrawer.dll/webdrawer/search/rec&sm_recnbr&sm_ncontents=mict-13-55&sm_created&sm_fulltext&sort1=rs_datecreated&count&rows=100

[4] См. особое мнение Т.Мерона по апелляции генерала С.Галича.

[5] Ujedinjene nacije Mehanizam za međunarodne krivične sudove // www.unmict.org/bcs

Без обзира на то што је суђење Радовану Караџићу завршена још у марту 2016. године, процес је по свој прилици још увек далеко од свог завршетка. Према одредбама Статута МТБЈ, оптужени имају право на подношење апелације, то јест, да уложе жалбу на пресуду коју је изрекло Претресно веће. Жалбу разматра Апелационо веће. После изрицања пресуде Претресног већа[1], и оптужени и тужилаштво су уложили жалбе. Обе стране су незадовољне пресудом. У овом тренутку припрема се жалбена расправа. Међутим, она се неће одржавати у МТБЈ. Тај трибунал је завршио све судске процесе и треба да буде затворен после изрицања пресуде у предмету генерала Ратка Младића. Све апелације ће сада бити разматране у МРМКТ – Међународном резидуалном механизму за кривичне трибунале.[2] Међутим, разлика између та два трибунала је веома условна. Оба суда налазе се у истој згради, многе судије МТБЈ – исте су судије и у МРМКТ…

Само што је апелација Р. Караџића опубликована за јавност. Ради се о веома кратком (за пресуду од 2 000 страница) документу – свега 233 странице. Међутим, текст апелације је добро „попуњен“. Свака страница садржи веома важне правне одредбе и смисао. Зато није баш једноставно читати ту апелацију. Међутим, као и у сваком другом правном документу, он треба повећану пажњу.

Основе за апелацију Р. Караџића представљају два основна „блока“:

1) Судски процес је био неправедан;

2) Суд је почино грешке приликом примене права и приликом утврђивања чињеница.

У овом тексту ми ћемо подробно проанализирати први блок апелација Р. Караџића.

«Судски процес је био неправедан»…

Можда то може изјавити сваки оптужени, који није сагласан са изреченом пресудом. Међутим, треба знати да у међународном праву под појмом „праведности процеса“ схватају потпун дефинисане, објективне чињенице и околности. Они су уграђени у неколико међународних споразума о људским правима, између осталог у Члану 14. Међународног пакта о грађанским и политичким правима и у Члан 6. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода. Ти чланови утврђују конкретне обавезе суда, које он мора да обезбеди у односу на било ког оптуженог. На пример, сваки оптужени треба да има довољно времена за припрему своје одбране; суд мора да обезбеди оптуженом позивање сведока са истим таквим условима на којима је био обезбеђен позив сведока одбране итд.

Изјавивши да судски процес није био праведан, бивши председник Републике Српске наводи конкретне примере кршења права од стране суда, који је прекршио конкретне норме међународног права. Треба рећи да су аргументи Радована Караџића више него убедљиви.

Ево главних аргумената који доказују да је процес био неправедан.

  1. Претресно веће (ПВ) је нарушило право отуженог на личну заштиту, насилно му одредивши адвоката ради давања његових сопствених исказа.

Радован Караџић је био принуђен да одустане од давања сопствених исказа, тако да му је Претресно веће одредило адвоката за спровођење испитивања. Искази оптуженог представљају једно од централних извора доказивања, међутим, судије су с предумишљајем искључиле тако важно сведочење из материјала предмета.

  1. ПВ је прогласило оптуженог кривим по неколико тачака оптужнице, које су биле дефектне.[3]

 

Радован Караџић се не једном обраћао суду како би натерао тужилаштво да укаже на конкретне епизоде злочина почињених у оквиру насилног премештања. Међутим, ни тужилаштво, ни суд, нису то учинили. Ствара се утисак да тужилаштво није могло да направи разлику између „депортација“ и „насилног премештања“, а суд се уплашио јавног указивања на тако смешну грешку. Међутим урадивши то, суд је сам начинио ту исту грешку – осудио је Р. Караџића за „насилно премештање“ без указивања на конкретне епизоде (сместивши их у „депортације“).

  1. ПВ није испунио своју обавезу да обезбеди контролисани процес, одбивши да скрати број тачака оптужнице.

У резултату је број оптужби био толико огроман, да процес није било могуће контролисати. Оптужени се суочио са неопходношћу да припрема одбрану за неколико хиљада епизода, а тужилаштво је добило могућност да доказује сваку оптужбу предочивши свега једног сведока. Оваква тактика није била случајност. То је било урађено специјално ради тога да се искључе потврђујућа сведочења и, у целини, да се учини немогућим извођење сведока за оповргавање сваке оптужбе.

4.ПВ је нарушило презумпцију невиности, прихвативши у својству «судски установљених“ више од 3 хиљаде „чињеница“ из других процеса.

Све до сада су се многи оптужени покорно саглашавали са многим произвољностима МТБЈ, укључујући у тај процес некакве „судски утврђене“ чињенице, које су узимали из других судских процеса. Иако најчешће није било никаквог реалног „утврђивања“ – неки оптужени из овог или оног разлога просто нису оспоравали те „чињенице“. На тај начин је била нарушена претпоставка невиности, када није тужилаштво дужно да доказује ове или оне чињенице, а оптужени је обавезан да их оповргава! Штавише, за оптуженог је био установљен повишени стандард за његове доказе!

  1. ПВ је одбило да Р. Караџићу омогући испитивање сведока оптужбе.

У сваком нормалном суду оптужени има право на унакрсно испитивање сведока који сведоче против њега. Међутим, хашко правосуђе не признаје такво право. Како би се обезбедило да их не провале њихови посебно лажљиви сведоци на унакрсном испитивању, у МТБЈ се сведочења таквих сведока прихватају у писаном виду и без могућности спровођења унакрсног испитивања.

  1. ПВ није допустило читавом низу сведока одбране да дају своје исказе.

Судије су одбиле да приме – чак да приме! – сведочење читавог низа важних сведока, посебно сведочења Пере Рендића, Бранка Басаре, Боривоја Јаковљевића, Рајка Копривице. Није било никаквих законских основа за искључење тих сведочења.

  1. ПВ је обезбеђивало заштитне мере за сведоке оптужбе без довољно основа, но, одбијало је да такве мере омогући сведоцима одбранее.

У великом делу овај одељак апелације је тајни, јер се ради о тзв. „заштићеним сведоцима“, чија су имена (а некада и сведочења) строго поверљива. Међутим, отворени део апелације даје основа да се утврди да Радован Караџић оспорава постојање било каквих основаности тога да многи тајни сведоци добију такве „заштитне“ мере. Ако је то тако, онда суд нарушава право оптуженог на јавно разматрање предмета. овде треба имати у виду да јавност има важан значај не само за друштвено мњење, него и за оптуженог. Није случајно да је јавност гарантована не само као принцип кривичног процеса, него и као право оптуженог! Ради се о томе да јавно сведочење даје могућност јавности да идентификује лаж ако се таква предочава суду и да реагује на то. Масовни карактер тајних сведока у МТБЈ објашњава се управо тим страхом тужилаштва пред обнародовањем те лажи коју износе његови сведоци. Суд је стао на страну тужилаштва, штитећи његова права, а не права оптуженог.

  1. ПВ је одбило да омогући Р. Караџићу принудно привођење сведока који су могли дати важна сведочења по предмету, но одбили су да добровољно дођу у суд.

Сличан отказ значи смишљено искључивање важних сведока из процеса. Суд на тај начин олакшава себи задатак доношења оптужујуће пресуде без разматрања сведочења која оправдавају оптуженог.

  1. ПВ је одбила Радовану Караџићу захтев да принудно омогући долазак генерала Ратка Младића ради сведочења.

Овај захтев апелације, на наш поглед, представља најмање заснован захтев. Радован Караџић је формално у праву: сведок који може дати сведочење на његовом процесу мора то учинити, но, ако он откаже да то учини добровољно – он може бити на то принуђен. Међутим, Р. Караџић одбија да узме у обзир једну важну околност. Лице које сведочи може да се подвргне унакрсном испитивању. На тај начин, захтев Караџића да генерал Младић „само одговори на његова питања“, у ствари представља захтев да се генерал нађе на унакрсном испитивању од стране тужилаштва. А то можда уопште није то што је Р. Младић дужан да ради у време свог сопственог процеса.

  1. ПВ је било попустљиво на груба кршења права Р. Караџића од стране тужилаштва по питању откривања сведочанстава.

То је, изгледа, најочигледније, најјасније и најдемонстративније кршење права оптуженог. Радова Караџић је поднео више од 140 поднесака о кршењу обавеза од стране тужилаштва по питању правовременог предочавања оптуженоме сведочења која стоје на располагању тужилаштву. Та чињеница сама по себи представља доказ неправедно спроведеног судског процеса. Радован Караџић није имао у свом поседу све материјале предмета за ефикасну одбрану. Међутим, чак и уколико тужилаштво и крши права оптуженог, за исправљање ситуације постоји суд – са његовом обавезом да установи нарушена права и омогући њихово даље обезбеђење. Ништа слично се није десио. Суд је наступио у својству органа који обезбеђује неприкосновеност тужилаштва у његовим незаконитим махинацијама. У већини случајева суд је признао да је тужилаштво нарушило права оптуженог, но ни једном није обезбедило успостављање тих права. Штавише, суд је смислио идиотску конструкцију, према којој сам оптужени мора да доказује да је нарушавање његовог права довело до негативних последица. Сама по себи, оваква конструкција представља грубо кршење права оптуженог на претпоставку невиности – то јест стављање бремена доказивања на страну оптуженог. Поред тога, суд је практично лишио оптуженог времена за припрему своје одбране, тако да је оптужени Р. Караџић уместо да се припрема за своју одбрану у суштини принуђен да доказује „негативни ефекат“ бесконачних кршења својих права. Последње кршење права на добијање материјала које садрже оправдавајуће околности, тужилаштво је прдало Р. Караџићу у судској сали на неколико минута… уочи изрицања пресуде.

На тај начин, чак и само набрајање основних кршења принципа праведности судског процеса, убедљиво показују да Радован Караџић није имао могућности праведног разматрања свог предмета. Међутим, анализа праведности процеса – то је само први (иако веома значајан) део апелације. Други блок заснованости апелације Р. Караџића биће размотрен у другом делу текста.

[1] Судије О. Гвон, Морисон, Бајрд и Латанци.

[2] У састав апеляционог већа по делу Р. Караџића улазе судије Мерон (председник), Секуле, Јенсен, де Прада и Гати.

[3] Ради се о тачкама 4, 7 и 11 Оптужног акта.

-

Тужилац Посебног одељења за ратне злочине БиХ подигао је оптужницу против некадашњег саветника Радована Караџића, Јована Тинтора, који се терети да је на подручју Сарајева и Вогошће починио тешка дела кршења међународног хуманитарног права и кривично дело против човечности.

Како су пренели босански медији, Тинтор се терети за прогоне, незаконито заточење, мучење, премлаћивање, терање на принудне радове и убиства великог броја жртава бошњачке и хрватске националности, почињена на више локација као и у логорима на подручју Вогошће и других места.

Као последица злочина наведених у оптужници, готово целокупно становништво бошњачке и хрватске националности, до краја 1992, било је прогнано са подручја Вогошће и околине.

Тужилаштво БиХ наводи да ће за доказивање навода из оптужнице у поступку против Тинтора сведочити више од 100 сведока оптужбе и стручних вештака.

Оптужени је у притвору од 8. фебруара ове године.

Оптужница је са доказним материјалом, прослеђена на потврђивање Суду БиХ.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2511886/optuznica-protiv-nekadasnjeg-savetnika-radovana-karadzic.html

Шта ви мислите, да ли постоје неке тајне силе које врше лични суд над својим непријатељима заобилазећи званично правосуђе? Не, не мислим на криминалце који имају свој кодекс злочина и казне. Са њима је све јасно. Нарушили су криминалци “појмове” и добили по заслузи. Имам у виду политичаре који заузимају високе државне положаје и приликом сваке згодне ситуације подвлаче своју приврженост Фемиди. Они понекад показују некакву абнормалну љубав према тој древној грчкој богињи. Као, ми без ње не чинимо ни један корак. Као класичан пример постојања таквих задивљујућих људи, ја неуморно приводим случај са ударом “боинга” у зграду Пентагона (11. септембра 2001. године). Тог страшног дана многи догађаји су имали тајанствен карактер. Може се о таквим стварима причати бесконачно, но, случај са “боингом” је најкарактеристичнији. Гигантска машина је ударила у зграду војног министарства, оставила у њему рупу пречника 1,5 метар и нестала. Код организатора тог шоу програма очигледно није све штимовало како треба. Највероватније је крстарећа ракета ударила у Пентагон, није експолдирала и оставила је иза себе само невелики отвор. Но, то су све појединости. Главно се огледа у томе да су на многобројне молбе, захтеве и парламентарна питања грађана и оргнизација да истраже и пројасне ову ситуацију, власти САД одговориле сакраменталним “Пљујемо на све вас”. Блажени и наивни људи не знају шта би о том рекли. А за оне који теже да бар нешто схвате у овом свету, то говори да се ради о закулисним силама које управљају судбинама људи зарад својих интереса.

Ја сам се сетио тога кад сам сам сазнао да Радовану Караџићу у Хашком трибуналу прети опасност. О томе је говорио његов брат Лука. У ћелији Радована Караџића пронађене су материје које изазивају обољење организма. Некаква стаклена прашина, слична оној која се налази у стакленој вуни. Као бивши учесник студенстских грађевинских радова који је радио са стакленом вуном, могу да се закунем да рад са њом без респиратора током месец дана шаље човека на онај свет. Микроскопске грануле стакла доспевају у плућа.

Колико дуго времена Караџић удише те микрогрануле? Откуд су се оне појавиле у ваздуху ћелије? Старешинство затвора, наравно, може по угледу на своје америчке газде, дати на та питања типичан одговор: “Пљујемо на све вас”. Биће ми јако жао ако се сви ми успокојимо после добијања оваквог одговора.  Значи, убице настављају да раде свој црни посао и смртоносни конвејнер за Србе се тамо неће зауставити.

Владимир Набоков је својевремено написао изузетан роман “Позив на убиство”. Наслов овог романа могао би у потпуности да се присвоји за делатност Међународног трибунала за бившу Југославију. Тај суд не позива Србе ради правосуђа. Фемида у Хашком трибуналу није ни преноћила. Он позива на убиства. На потпуно дивљачке начине. Додуше, ти начини су карактеристични за тајна друштва.

Прошле недеље је у Међународном резидуалном механизму кривичних трибунала (МРМКТ) – правном наследнику МТБЈ – званично почео стадијум апелационог разматрања предмета “Тужилац против Радована Караџића”. У складу са прописаним роковима, обе стране у процесу – тужилаштво и одбрана – поднеле су своје жалбе. Подсећамо да је, без обзира на 40 година лишавања слободе колико је добио Караџић (практично – доживотни затвор), тужилаштво поднело жалбу о ревидирању пресуде Претресног већа у односу неких тачака по којима је оптужени оправдан. То говори о томе да у задатак Хашког трибунала улази не само кажњавање криваца за кршење међународног хуманитарног права, како тврде у МТБЈ, него и стварање историје ратова на Балкану у којој треба да се налази и место да је “суд установио геноцид на целој територији Босне”. Погледајмо на каквим основама се заснивају поднете жалбе.

Жалба Радована Караџића

Жалба Радована Караџића заснована је на педесет основа. Велики део жалбених основа повезан је са кршењем принципа правичног вођења судског поступка. Подносилац жалбе истиче да је тужилаштво саставило тако непрофесионалну оптужницу, да је судским процесом немогуће управљати (unmanageable) и притом су била нарушена практично сва права оптуженог. Посебно обиман је испао одељак о кршењу права на непристрасно суђење. Међу најочигледнијим примерима налази се случај када Претресно веће беспоговорно удовољава захтевима тужилаштва, истовремено отклањајући све аналогне захтеве Караџића. Велики блок чине примери погрешног разматрања доказа.

Основна група апелација тиче се питања обезбеђења праведног суђења. Радован Караџић је оспорио процедуру својих сопствених сведочења која му је прописало судско веће. Конкретно, у кршењу права Радовану Караџићу да се лично брани, судије су натерале Караџића да не сведочи сам, него да само одговара на питања која му је постављао његов правни саветник.

Дефективно тужилаштво је нарушило практично цео спектар права Радована Караџића. Но, једно право не само да је грубо нарушено, него чак и демонстративно: то је право на преглед докумената. Тужилаштво не само да није пре почетка одбрамбеног дела процеса предочило Р. Караџићу сва документа која су имали на располагању, како је то предвиђено процедуром, него чак после окончања одбрамбеног дела процеса. А неке документе тужилаштво је предало Караџићу тек на неколико минута пре него што му је изречена пресуда – директно у судској већници. Притом Претресно веће не само да није стало на страну Караџића како би натерало тужилаштво да испуни своје обавезе, него је још и пребацило на њега бреме доказивања! Тако су судије изјавиле да је Караџић дужан да докаже да му је тужилаштво нанело штету!

Дефективни суд, уместо да проучи доказе за време судског процеса Р. Караџићу, прихватио је значајан део доказа из других процеса, чије значење и доказна вредност нису биле проверене на адекватан начин. Поред тога, писмена сведочења су била прихваћена без права на спровођење унакрсног испитивања.

Значајан део сведочења сведока тужилаштва био је тајан. Ти сведоци су могли лагати како им је угодно – управо зато су и били скривени сведоци. Када је Радован Караџић тражио да се омогући заштита неким његовим сведоцима – суд је то одбијао. Услед тога, многи сведоци одбране нису могли да сведоче. Управо то су судије и желеле, одбијајући да дају тим сведоцима статус заштићених сведока.

Претресно веће је одбило да позове у суд потенцијално важне сведоке, између осталих Драгоша Миланковића, Милоша Томовића, Николу Томашевића, Срђу Форцу. Међутим, без обзира на то, судије су ипак донеле закључак по тим питањима о којима су сведоци могли дати своја сведочења. Судије су одбиле да саслушају сведочења низа сведока, између осталих и таквих попут сведочења генерала Радивоја Милетића. Апелација такође садржи и тврдњу о томе да је одбијање суда да натера генерала Ратка Младића да сведочи, такође представљало кршење права Караџића. Са том тврдњом се не можемо сагласити. Генерал Младић има право да се брани ћутањем у складу са нормама међународног права и правилима Статута самог МТБЈ, зато би управо присиљавање Младића да сведочи представљало кршење његових права и то грубо кршење. То је једина тачка у жалби Караџића са којом се не може сложити.

Знатан део прекршаја Претресног већа повезан је са незаконитим добијањем доказа. Према члану 95. Правилниика о процедури доказивања у МТБЈ, докази који су постигнути незаконитим путем не могу бити у основи установљивања кривице или одређивања казне. Најочигледнији пример те норме представља одбијање да се изузме из доказног материјала незаконито прислушкивање телефонског разговора председника РС Радована Караџића.

Важан део жалбе односи се на примере произвољне интерпретације сведочења које је Претресног већа имало на располагању. Тако је на пример Претресно веће просто “избрисало” са списка оне доказе које је интерпретирало као tu quoqueто јест, сведочења из категорије «они такође».

МТБЈ је познат по својим досеткама како би осудила било које потребно лице. У вези с тим, Р. Караџић је поставио питање легитимности примене теорије “удруженог злочиначког подухвата” (УЗП). Претресно веће, настављајући жалосну традицију претходних претресних већа, поново је покушало да не примени важеће право, него да само ствара право. Најочигледнији пример такве судске произвољности представља досетка о УЗП Треће категорије, која се не гради на установљивању питања о извршењу злочина, него на теорији могућности извршења таквог злочина!

Жалба тужилаштва

Тужилаштво МРМКТ је засновало своју апелацију на четири основе. Као прво, тужиоци су изјавили да је Претресно веће направило грешку у примени права, пошто НИЈЕ установило да је Р. Караџић имао предумишљај да почини низ злочина (убиства, нељудског понашања и сл.) у оквирима теорије УЗП Прве категорије.

Као друго, тужилаштво утврђује да је Претресно веће погрешило одбивши да призна да су босанским муслиманима и Хрватима били створени такви услови живота, који су били срачунати на њихово физичко уништење. Та тврдња је била веома важна за тужилаштво, јер би тај услов, да је био признат од стране суда, постао основа за признање геноцида не само у Сребреници, него и на другим територијама у Босни и Херцеговини.

Као треће, тужилаштво је изразило неслагање са одлуком суда о томе да Р. Караџић и други чланови СДС нису имали предумишљај за чињење геноцида у односу на тачку 1 оптужнице – то јест, у односу на целу територију Босне и Херцеговине.

И на крају, као четврто, тужилаштво је изјавило да је, одредивши 40 година затвора, суд тиме направио грешку. Они су затражили одређивање доживотног затвора.

Жалбе Радована Караџића и тужилаштва МТБЈ разматраће Апелационо веће МРМКТ  у саставу: Теодор Мерон (председник), Виљем Хусеин Секуле, Хозе Рикардо де Прада Солаеса и Граисела Сјузана Гати Сантана…

-

Његов бранилац Питер Робинсон у образложењу оценио да „суђење није било поштено јер су га водиле судије које не знају ништа о региону, његовој култури, језицима, историји“

Први председник српске поднео жалбу на хашку пресуду којом је осуђен на 40 година затвора

Бивши председник Републике Српске Радован Караџић званично је данас уложио жалбу на пресуду Хашког трибунала који га је неправоснажно осудио на 40 година затвора због геноцида и злочина против човечности над несрбима током рата у Босни и Херцеговини (БиХ).

У документу у који је имала увид агенција Франс прес, Караџић је навео 50 основа за жалбу. Он тврди да је био подвргнут „политичком процесу чији је циљ био да потврди демонизацију српског народа у Босни и њега лично“, навео је његов адвокат Питер Робинсон у саопштењу.

Трибунал је Караџића (70) 24. марта осудио на 40 година затвора, прогласивши га кривим за геноцид у Сребреници, прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ, терорисање становништва Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем и узимање припадника Унпрофора за таоце, 1992-95. Караџић је пресудом ослобођен кривице по тачки оптужнице за геноцид над Муслиманима и Хрватима у још седам босанских општина.

Караџић је одмах по изрицању пресуде најавио да ће уложити жалбу, а потом два пута тражио продужетак рока због обимности и сложености пресуде која има 2.605 страница. Према речима његовог браниоца Робинсона, „суђење није било поштено јер су га водиле судије које не знају ништа о региону, његовој култури, језицима, историји“.

Караџић, који је дуго био један од најтраженијих хашких бегунаца, ухапшен је 2008, суђење му је почело 2009. а завршено је 2014. после 497 дана саслушања и 586 сведока.

извор: fakti.org/serbian-point/karadzic/karadzic-bio-sam-podvrgnut-politickom-procesu-ciji-je-cilj-bio-da-potvrdi-demonizaciju

Mr Dragan M. Filipović

 

ANATOMIJA 

GLOBALISTIČKOG

SMRADA

 

Angažovanje nevladinih organizacija

na razbijanju političkog, vojnog i

bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije

  

drugo izdanje

 

*******

ПРВИ ДЕО

ГЕНЕЗА СМРАДА

*******

4

ОКРЊЕНА ЈУГОСЛАВИЈА АЛИ ИПАК ЈУГОСЛАВИЈА

Југославија је наставила да функционише како би то Срби рекли „за инат“. Сачињавале су је четири српске републике: Република Србија – као матична држава српског народа, Република Црна Гора – као једина из састава бивше Југославије која није же лела отцепљење, Република Српска – као део Босне чије се становништво плебисцитом изјаснило за останак у Југославији и Република Српска Крајина – са становништвом које ни по цену грађанског рата није хтело да се одвоји од матичне државе. Сви српски лидери прихватили су Милошевића за вођу. Црногорски председник Момир Булатовић, комуниста, остао му је одан до данашњих дана, крајишки председник Милан Мартић, националиста, поделио је Милошевићеву политичку судбину до краја, лидер босанских Срба Радован Караџић, националиста, као веома јака личност и антикомуниста био је Милошевићев главни опонент, али ће га, зарад српског јединства, подржавати, па и на штету сопствених политичких убеђења.

Милошевић је формирао снажан државни апарат, окруживши се респективним кадровима из свих друштвених области. Унутрашњу стабилност земље базирао је на моћној, способној и нацији оданој Служби државне безбедности, на челу са Јовицом Станишићем, као и на исто тако моћној полицији чији је састав знатно увећан. Војску Југославије, како се од тада називала Југословенска Народна Армија, држао је под надзором, али се не би могло рећи да је над њом имао пуну контролу, јер после хаоса који је у војсци настао распадом бивше Југославије ни војска саму себе више није држала под контролом. Најважније од свега је то да је Милошевић уживао пуну подршку народа, што ће и њему, а и држави у целини, омогућити да истрају у пружању отпора несмањеним притисцима Западне алијансе. Као народ, били смо сиромашни и поносни, спремни да заратимо ако треба и са целим светом да бисмо сачували слободу и независност. Оно мало глобалистичких издајника међу нама, окупљених у такозваној грађанској опозицији и невладиним организацијама могли су само да лају, тек толико да оправдају паре које су добијали од Американаца.

Креаторима Новог светског поретка, предвођеним Американцима који од 1992. године отворено наступају као „сила која ће преуредити Балкан“, ни ова друга Југославија није била по вољи. На ширем војном плану Југославија је посматрана као главна препрека геостратешког заокруживања Русије, имајући у виду да је Запад одувек Србе сматрао „продуженом руком руске политике на Балкану“. На другом месту била је процена Запада о југословенским војним потенцијалима, који су, без обзира на распад претходне државе, и даље били респективни. Посебно их је иритирала наменска индустрија производње оружја, која је по капацитетима још увек међу првима у Европи, увелико била присутна на тржишту земаља Трећег света. Наиме, многе Несврстане земље куповале су југословенско наоружање, јер у тим пословима нису биле уцењиване и политички условљаване, па је југословенско оружје имало значајну улогу у ослобађању тих земаља од колонијалног ропства. На крају, отпор који су Срби генерално показивали према западној политици представљао је лош пример другим земљама, те је стога заузет став да свим расположивим средствима, српски народ, државно, територијално и бројчано, треба свести на ниво маргиналног политичког чиниоца у Југоисточној Европи. Тако је започета нова глобалистичка медијска кампања која је имала за циљ да представи Србе као „опасност по светски мир“.

ИНИЦИЈАТИВЕ НА ПЛАНУ АМЕРИКАНИЗАЦИЈЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПОЛИТИКЕ

Истовремено са америчким директним залагањем за уништавање југословенске државе, интензивно се одвијала српска политичка иницијатива да се са Американцима евентуално постигне некакав политички компромис, уз уступке, који су се често граничили са капитулацијом. Иначе, покушаји американизације југословенске политике представљају стару појаву и практично никада нису ни престајали. Међутим, од 1992. године па скоро до краја 1997. године добијају нешто другачије токове. С једне стране ту су била перманентна настојања Американаца да на југословенску политичку сцену избаце свог кандидата, као што им је то неколико година раније, са Стамболићем, скоро и успело. С друге стране, поменути период карактеришу и Милошевићеви покушаји да се прилагоди захтевима америчке администрације у мери која би била прихватљива за обе стране.

Американци су се примарно ослањали на глобалисте и демократску опозицију у Србији, које су, уосталом, из тог разлога и створили и финансирали, али од њих је била мала вајда. Милошевићева подршка у народу дошла је до нивоа да на унутрашњем плану није имао достојног противкандидата. Невладине организације упињале су се до изнемоглости не би ли изнедриле довољно моћног и способног издајника који би се супротставио Милошевићу. И нађоше га некако, пред парламентарне изборе почетком деведесетих. Био је то зрели београдски интелектуалац Иван Ђурић. Високе интелигенције, светског образовања, елоквентан, маркантан човек, који је пленио својом појавом, што рекоше његови политички противници – „да га пожелиш међу својима“. Пре него што су га невладине организације кандидовале као свог заједничког фаворита, на парламентарним изборима 1990-те и 1992. године, Ђурић је провео два месеца у америчком обавештајном центру Монтереј у Калифорнији, на „специјализованом курсу за председнике држава“. Изборне кампање за њега биле су гламурозне, скупе и беспрекорне. Вероватно би се високо котирао у било којој западној земљи, али не код Срба. Катастрофални изборни резултати депримирали су и Ђурића и предлагаче из невладиних организација, због чега су их Американци тешили констатацијом да ствари треба посматрати дугорочно и да ће се за следеће изборе сви заједно припремити много боље. У међувремену, Иван Ђурић је напрасно умро, негде у иностранству. Његови пријатељи искрено су жалили због губитка драгог им човека. Жалили су га и Американци, али крајње цинично, описујући га као „промашену инвестицију“. Тако је остао окарактерисан у документацији Америчке амбасаде у Београду.

Неупоредиво су интересантнији били Милошевићеви, што јавни што тајни, покушаји зближавања са Американцима. После вишегодишњих упорних одбијања понуда српске дијаспоре у Америци да се и она укључи у југословенске политичке токове, комуниста је пристао на помоћ дојучерашње „непријатељске емиграције“. У народу то је коментарисано као мудар потез у складу са изреком: „Ако не можеш да их победиш придружи им се“. Формиран је српски лоби у Америци, који је предводила америчка сенаторка српског порекла Хелен Делић-Бентли. Нема сумње да су ти људи искрено покушали да заштите српске интересе, међутим, што су се више трудили Срби су се све лошије котирали. Њихов скрушени одговор сводио се на то да муслимани у Америци имају много бољи лоби, јер из арапских земаља добијају огромне донације, тако да им није проблем да новцем утичу на сенаторе и конгресмене приликом изгласавања одлука.

Врхунац је свакако био када је на место премијера Југославије доведен Американац. Тај стари српски емигрант по имену Милан Панић одавно је заборавио матерњи језик, па се делегатима југословенског парламента, усред Београда, обраћао на енглеском. При томе, понашао се као последња будалетина, те је цела Служба државне безбедности морала да буде ангажована не би ли му некако „припомогла“ да победи на парламентарним изборима 1992. године. На крају је дао оставку на ту функцију, револтиран што Срби нису хтели да га следе када им је понудио пријатељски захтев Американаца да колективно прихвате добровољно ропство.

Тајни контакти са америчком администрацијом већ задиру у сферу високе политике. Било их је на неколико нивоа, дипломатских, партијских, обавештајних, уз релативно слабу или никакву координацију са српске стране. По правилу, сводили су се на то – ко кога превари.

ПРИСЕЋАЊЕ ДЕВЕТО

Један од тајних контаката са америчком администрацијом био је човек из најужег круга америчког председника, кога сам у својој документацији водио под кодним називом „Главоња“. Његов идентитет нећу откривати из два разлога. Први је што претпостављам да неко од Срба којима се суди пред такозваним „Трибуналом у Хагу“ те податке може добро искористити у својој одбрани. Други разлог је оперативно-субверзивни: нека се мало америчка Служба помучи око тога да открије ко је био српска „кртица“ у Овалном кабинету[1]. 

„Главоња“ је био човек од „утицаја“ који се залагао да се у источноевропским политичким прерасподелама Србији обезбеди улога „балканског полицајца“. Преко њега се дуго парирало муслиманском лобију, све док у америчкој администрацији није потпуно преовладала происламска струја. Тада се и он дистанцирао од нас и надаље понашао у складу са антисрпским политичким трендом. Односи са њим били су дефинисани – радио је из личних материјалних побуда, па није искључено да му је неко касније понудио који долар више. Такви су Американци. 

Никада нисам имао прилику да непосредно упознам „Главоњу“, нити сам присуствовао неком од састанака са њим. Моје задужење било је секундарно. Наиме, „Главоња“ је као противуслугу тражио да му се обезбеде концесије на један значајан и вредан привредни објекат у Србији, а мој посао био је да изучим како да му се то омогући. У сваком случају, док смо га имали, био је користан.

Уступци Американцима чињени су у најважнијим сегментима државне управе. Југословенско руководство стварно се залагало да и поред евидентних непријатељстава изнађе додирне тачке у којима би се поклопили интереси са америчком страном. Служба државне безбедности прихватила је блиску сарадњу са америчком обавештајном службом ЦИА и поред тога што је њихово непријатељско деловање према нашој земљи установљено небројено пута. Чак је и југословенски војни врх разматрао могућност приступања НАТО пакту. Наш једини услов био је задржавање државног суверенитета, што Американци нису прихватили. Ако је за вајду, кроз ту сарадњу смо их добро упознали. Има пуно истине у констатацији коју је својевремено изрекао амерички политичар Хенри Кисинџер: „Бити непријатељ Америке је опасно, бити пријатељ Америке је погубно.“

ИЗАЗИВАЊЕ РАТА У БОСНИ

Период од 1992. до 1995. године одвијао се у јеку интензивних америчких настојања да разбију и ту другу Југославију, а најосетљивије подручје где се она могла дестабилизовати била је Босна. Мада су постојали сви услови да народ у том делу земље настави да живи мирно Америка то није допуштала. Наиме, почетком 1992. године, португалски министар иностраних послова Кутиљеро иницирао је мировну мисију познату као Лисабонски план – мирног разрешења босанског питања, али је амерички амбасадор у Београду, Ворен Зимерман, предузео све мере да се такав исход спречи[2]. Независно од Лисабонског плана и Зимерманове дипломатске саботаже, Муслиманско-хрватска Федерација и Република Српска биле су углавном обострано задовољне поделом територија. Између Срба и муслимана интензивно се преговарало о међусобним уступцима око спорних општина и статуса Сарајева. Озбиљан проблем представљало им је присуство остатака Југословенске Народне Армије у гарнизонима на муслиманском делу Босне, али и ту је постојала добра воља да се сачека постепено дислоцирање поменутих снага. Стрпљење је било неопходно, јер је претходно требало решити судбине неколико хиљада југословенских официра муслимана који су или били комунисти или живели у мешовитим браковима и још увек се залагали за унитарну југословенску опцију, тако да, објективно, нису били добродошли ни међу Србима ни међу муслиманима, а Београд још увек није имао услова да их прими. Други разлог била је потреба југословенског војног присуства у спорним општинама и у Сарајеву док се не постигне коначни договор.

Српски и муслимански лидери, колико су могли, држали су под контролом своје екстремисте, а инциденти који су се у неколико наврата десили ефикасно су превазиђени. Међутим, у мају месецу долази до два координирана брутална оружана напада муслиманских екстремиста на припаднике Југословенске Народне Армије у Сарајеву и Тузли, што је покренуло лавину. Муслимански лидери тврдили су да иза тога стоје неке невладине организације са којима они немају везе, али им се није веровало. Одмах затим долази до масакра над муслиманским цивилима у Сарајеву за који су оптужени следбеници Радована Караџића и сукоб је постао неизбежан. Десет година касније откривено је да је тај масакр над муслиманским цивилима био исконструисани пропагандни трик иза којег су стајали Американци, али у време када се то дешавало нико није ни покушао да установи позадину поменутог инцидента[3]. Муслимани су стихијски жестоко припуцали по југословенској Армији, Армија је неконтролисано и још жешће узвратила. У спорним мешовитим општинама масовно је пуцао свако на сваког.

ПРИСЕЋАЊЕ ДЕСЕТО 

У јуну 1992. године Босном је беснео грађански рат. Начелник Службе Јовица Станишић наредио ми је да се хитно пробијем до штаба Радована Караџића, јер је Караџић имао веома важну усмену поруку за југословенско руководство. 

До штаба на Палама путовао сам два дана. Од места до места преузимали су ме Караџићеви људи и водили даље. Када сам стигао у току је била скупштина Републике Српске, али нисам дуго чекао, јер је Караџић, чим је обавештен о мом доласку, издао налог да ме уведу у салу за састанке. Било је присутно комплетно њихово руководство. Караџића сам затекао како се са неким жучно расправља преко телефона. Чим је завршио, показао ми је телефонску слушалицу и објаснио да држи сталну „врућу линију“ са муслиманским лидерима. Дословно ми је рекао: „Још увек постоје шансе да се рат избегне. Иди и поручи својима да ће нас комунистички генерали овде у Босни, својим катастрофалним одлукама увалити у веће зло од онога у које су нас увалили 1941. године[4]. Ако Милошевић хоће мир у Босни нека комунистичке генерале хитно врати за Београд.“ 

Не знам како је југословенско руководство реаговало на Караџићеву поруку. Али знам нешто друго. Главнокомандујући југословенске Армије у то време био је комунистички генерал Вељко Кадијевић кога Милошевић није држао под контролом, напротив, пресудни утицај на Кадијевића имала је америчка дипломатија. Наиме, према подацима Службе војне безбедности, установљени су бројни обавештајно индикативни контакти генерала Кадијевића са страним, пре свега америчким дипломатским представницима, чија позадина никада није разјашњена. Због тога остаје отворено питање да ли је иза негативних потеза по српску страну, које је 1992. године повлачио Кадијевић, стајала његова војничка неспособност или свесна издаја.

Криза је изазвана. Глобалистичка пропагандна машинерија искористила је до максимума да би комплетну кривицу пребацила на Србе и југословенске државне институције. Почињу да се пласирају приче о тобожњим српским зверствима над недужним муслиманским становништвом. Иницирају их муслиманске невладине организације, без провере потвђују их српске невладине организације, светски медији их преносе као тачне и „потврђене из више извора“. У томе нарочито предњачи београдска невладина организација – Фонд за хуманитарно право. „То све изазива бес међународне заједнице, такав и толики бес да су хитно предузете мере против Београда, увођењем сурових санкција.“[5] На инсистирање Америке, Савет безбедности Уједињених нација оптужио је за рат само Југославију и завео општу обавезујућу блокаду на дипломатске, трговинске, научне, културне и све друге области, као најтежи вид санкција које је то тело икада донело. Југославија ће бити суспендована из ОЕБС-а[6] и избачена из Уједињених нација. При томе, на дан увођења ембарга Југославија више није имала ниједног припадника своје армије на територији Муслиманско¬хрватске Федерације, што Уједињене нације није спречавало да упорно тврде како Југославија тај простор држи под окупацијом. Наредне три године, војске сукобљених страна свакодневно су се убијале међу собом, али у светским медијима окривљавани су само Срби.

ГЛОБАЛИСТИЧКА АНТИСРПСКА КАМПАЊА КАО УВОД У АМЕРИЧКО УВЛАЧЕЊЕ У БОСНУ

До 1993. године НАТО снаге су се већ увелико стационирале на територијама отцепљених југословенских република, Хрватске, Словеније и Македоније, и то легално, на позив њихових влада. Изазивањем ратне кризе у Босни створени су предуслови за легализацију њиховог уласка и у централни део југословенског простора. На том плану спроведена је опсежна, уводна информативна кампања са тезама о „експанзионистичкој политици Слободана Милошевића који покушава да формира Велику Србију“ и „злим Србима који убијају на стотине хиљада недужних муслимана“. Те тезе пласиране су и непрестано понављане као ударне вести у свим светским медијима уз апеле међународној заједници да се „српски злочиначки поход мора зауставити“. А ко ће Србе боље зауставити него НАТО?

Тезу о Милошевићу као заговорнику идеје о Великој Србији било је тешко пласирати и још теже доказати. Наиме, на тој идеји је изграђена политичка платформа традиционалних српских националиста, Милошевићевих најогорченијих противника. Вишедеценијска политичка сукобљавања и панични страх који су комунисти испољавали према националистима, чинили су неспојивим Милошевића и Велику Србију. Глобалистички спонзори захтевали су да та кампања отпочне баш у Србији, тако да су београдске невладине организације биле прве које су се ангажовале на доказивању недоказивог. Суштински, према Милошевићу су наступиле исто онако како се он односио према српским националистима, јер је и Милошевић имао обичај да за националисте проглашава све оне који су на разложан начин доказивали да Срби морају имати права колико и други народи. Саопштења која су тим поводом стизала из невладиних организација била су, за српско јавно мњење, најблаже речено неозбиљна, међутим, Срби нису били битни, циљ је био да у причу поверује свет. И свет је поверовао.

ПРИСЕЋАЊЕ ЈЕДАНАЕСТО 

Другом половином 1993. године, колико се сећам тада сам био на дужности заменика начелника Обавештајне управе ДБ Репулике Србије, позвао ме је Јовица Станишић и наложио ми да се припремим за пут у Републику Српску, са задатком да покријем један затворени политички скуп. Прокоментарисао је и то да се, према његовом мишљењу, тамо неће десити ништа значајно, али да је добро да неко од нас бар протоколарно буде присутан. 

Прикључен сам делегацији Републике Србије коју је предводио књижевник Брана Црнчевић, који се у међувремену политички ангажовао у самом врху српске власти. На излазу из Београда колона возила се зауставила а Брана ме је позвао да пређем у његов аутомобил како би ми објаснио о чему се ради. По његовим речима, неколико водећих политичара покренуло је питање да се Југославија, као држава коју сада чине само четири српске територије, прогласи за Заједницу Српских Република. Милошевић се томе, наравно, супротставио, али је обећао да ће испоштовати вољу народа. Циљ скупа на који смо се упутили био је да се иницира референдум,а предуслов је био да иницијативу потврде представници све четири српске републике. Договорено је да се скуп одржи у тајности, мада је већ било заказано неколико масовних зборова на којима ће се народу саопштити радосна вест. Испред Србије, иницијативу треба да подржи Црнчевић, испред Републике Српске Караџић, испред Крајине Мартић, док је црногорски представник остао у Београду. Он се, како рече Црнчевић, много плашио Милошевића, па је поручио да ће, ако се иницијатива изгласа без њега, доћи да је потврди, а ако се договор не постигне понашаће се као да за скуп није ни знао. Рекао сам Црнчевићу за Станишићев коментар да „не очекује ништа значајно“, на шта је Црнчевић одговорио да се и он прибојава тога да је Милошевић излобирао Мартића да саботира иницијативу. 

На Палама се народ спремао за митинг, мада нико није ни слутио којим је поводом заказано окупљање. Караџићева сала за конференције била је свечано украшена. Стигли су сви осим Мартића. Чекали смо га више од једног сата. Караџић је прокоментарисао да му се чини да нешто није у реду. Црнчевић се нагнуо према мени и полушапатом ми се обратио: „Ипак га је Милошевић излобирао“. Караџић, који је то чуо, схватио је да знам о чему се ради, па нас је само погледао и забринуто уздахнуо. Стигао је и Мартић, нерасположен, обореног погледа. Није се поздрављао ни са ким. Врло љутито, Караџић је наредио да сви осим најужег руководства изађу из просторије. Погледао сам Црнчевића. Дао ми је знак руком да останем. 

У просторији нас је било седморо. Један од Караџићевих заменика изнервирано је показао прстом према мени и рекао да не дозвољава да се даља расправа води пред „Милошевићевим шпијуном“. Пресекао га је Црнчевић, изјавивши да он лично гарантује за мене. Караџић је упитао Мартића шта се десило. Обореног погледа, Мартић је одговорио да је Милошевић од њега тражио да спречи иницијативу за формирање Заједнице Српских Република, јер би то изазвало нова негодовања међународних институција и угрозило опстанак Републике Српске Крајине. На крају је додао:„Разуми ме Радоване, ја сам Милошевићев вечити дужник и једноставно нисам могао да га одбијем.“ На то је Караџић констатовао да Милошевића не занима будућност Крајине већ само власт, па се сада уплашио политичке конкуренције националиста. Додао је телефонску слушалицу Мартићу и наложио му: „Зови Милошевића и реци му да ћу се сада јавно пред народом заклети да се никада нећу кандидовати против њега нити му угрозити лидерску позицију на било који начин, само нека нас не саботира. Имамо историјску шансу, искористимо је. Нека остане назив Југославија, немам ништа против, али нека се зна за будућа поколења да су само Срби одржали ту Југославију.“ Пошто Мартић није реаговао, Караџић је позвао секретарицу и наредио јој да га повеже са Милошевићевим кабинетом. Убрзо је добио одговор да је Милошевић негде ван Београда, што је прокоментарисао: „Зна и он да ће бити проблема око овога, па се на време склонио.“ Напету ситуацију прекинуо је Црнчевић предлогом да окончају састанак, да се на уобичајени начин обрате окупљеном народу и да свако иде на своју страну. Упитно му се обратио Караџић: „Шта да им кажем, да су Милошевић и Мартић издали њихова очекивања?“ Мартић само што није заплакао. Црнчевић је упозорио: „Сада не смете никако нападати Милошевића, јер би од тога сви имали штете.“ Радован је процедио: „Ма, нећу га нападати нека се носи у… (и сочно опсовао)“. 

Митинг је трајао кратко. Караџић је обраћање народу препустио својим потпредседницима. Мартић је подсетио Црнчевића да по програму треба да наставимо пут за Книн, где је, такође, био заказан народни збор, што је Црнчевић одбио. Кренули смо назад за Београд. На повратку, свратили смо до једне од успутних кафана да вечерамо. Између два залогаја, Брана ме је погледао у очи и рекао да „ако сам неким случајем тајно снимао протекли састанак уништим трагове српске бруке“. Траку сам избрисао пред њим. 

Данас би та трака сигурно помогла Милошевићевој одбрани пред такозваним „Трибуналом за ратне злочине“. Хашки лакрдијаши суде му између осталог и под оптужбом да је хтео да направи Велику Србију. Да су му неким случајем Срби судили што то није учинио кад је заиста могао, давно би му пресудили. У сваком случају, биће ми драго ако ово моје јавно објављено присећање припомогне његовој одбрани. На истој смо страни[7].

Што се тиче пласирања тезе о „геноцидним Србима“ она никада није ни доказивана. Без трунке обзира, у свет оде информација да је убијено 700 000 босанских муслимана, што је малтене половина њиховог становништва, сви се на то згражавају, а да се при томе нико не запита да ли је то истина. Убијања је неоспорно било на обе стране, као што се дешава у сваком рату, али ни приближно по обиму и интензитету како су то представљали западни медији. Владе појединих земаља доводиле су у питање валидност таквих информација, али нису предузимале ништа на спречавању антисрпске кампање. На пример, немачко Министарство иностраних послова званично је признало да су сви извештаји те врсте долазили из непоузданих муслиманских извора или од врло пристрасних, католичких невладиних организација, без минималних потврда о веродостојности, што им опет није сметало да у својим, исто тако званичним саопштењима, изразе велику забринутост због „геноцида“ над муслиманима у Босни. Амерички политички аналитичар Мајкл Паренти у својој студији на ту тему примећује: „Године 1993. западни лидери и либерални новински коментатори у Америци и Великој Британији су апеловали на војну интервенцију како би се спасили босански муслимани од наводно злих Срба. У исто време, више од хиљаду људи је умрло у Анголи у рату који је спонзорисала америчка ЦИА, а што је било далеко више него у Босни. У Авганистану, и то само у Кабулу, око хиљаду људи убијено је за само недељу дана, маја 1993. године. Јула, исте године, амерички савезници Израелци засули су гранатама Јужни Либан, претварајући око три стотине хиљада муслимана у избеглице. Зашто су сада западни креатори политике и новински коментатори били толико забринути за муслимане у Босни, а толико незаинтересовани за либанске или авганистанске муслимане?“[8] Одговор је јасан, требало им је формално оправдање за НАТО интервенцију.

На плану заштите интегритета босанских муслимана највећу бригу испољиле су америчке обавештајне службе ДИА и ЦИА. У складу са Правилима оружаних снага САД, документу од 14. јула 1993. године, започета је примена такозване „стратегије пузећих ратова“, у конкретном случају „Стратегије посредног наступања у Босни“, за чију су реализацију у потпуности били задужени амерички обавештајци. Тимови састављени од професионалаца и пензионисаних официра под уговором са Пентагоном, ангажовани су да реорганизују и обуче муслиманске војне јединице. Из повремених јавних саопштења америчких владиних извора види се да нису ни покушавали да сакрију то да ЦИА стимулише босански фронт. Довољно је изанализирати текстове западне штампе који су објављивани под следећим насловима: Агенти ЦИА обучавају босанску војску – (манчестерски Гардијан од 17. 09. 1994. године), Амерички тајни босански план – (лондонски Обзервер од 20. 10. 1994. године), Како ЦИА помаже Босни да одговори – (Јуропиан од 25. 09. 1994. године), до, на пример, Лос Анђелес Тајмса од 11. 09. 1997. године, који, позивајући се на владине изворе, констатује да је „стационирање ЦИА у Босни било једно од највећих у региону“.

А како су то амерички обавештајци радили? Онако као све „хуманитарне мисије“ те врсте – преко невладиних организација, под покровитељством Уједињених нација. Мада ће то бити тема другог дела ове студије, споменућу само неке: Саудијска хуманитарна организација Игаса, преко које је илегално убацивано оружје у Босну још пре него што је рат почео, Босанска идеална футура коју је основао Американац Енам Арнаут (Enam Arnaut) или Глобал Рилиф Фондејшн (Global Relief Fondation), обе директно ослоњене на терористичку мрежу Ал Каиде. Ова успешна сарадња америчких и исламских хуманитарних радника одвија се несмањеним интензитетом до данашњих дана, али о томе нешто више у другом делу.

ОКУПАЦИЈА ЗАПАДНИХ СРПСКИХ РЕПУБЛИКА

Уз све напоре Западног света да Србе „дисциплинује“ и приволи на „добровољно ропство“, ефекти су били минимални, ако не и потпуно супротни. Сви напори српског руководства да само себе американизује и, колико је могуће, достојанствено се поклони пред јачим, игнорисани су из једноставног разлога што Американци и не знају шта је то достојанство. Током 1995. године, започета пропагандно-субверзивна антисрпска кампања претворила се у војну, не би ли се „окрњена“ Југославија још више смањила.

Прва на удару била је Република Српска Крајина. Венс-Овеновим планом из 1992. године, државни статус тог дела српске земље остао је отворен, јер је за његову пуну реализацију у корист Југославије била неопходна подршка Русије, а та подршка је изостала. Сигурност да Крајина неће бити нападнута од хрватских оружаних снага гарантовали су Југославија, као потписник плана, и Уједињене нације, чије су трупе обезбеђивале тампон-зону између Крајине и Хрватске. Таква ситуација је одговарала и Хрватској која, осим неколико мањих оружаних провокација, није предузимала ништа пуне четири године, док се нису непосредно умешали Американци. Према западним изворима[9] комплетну припрему, наоружавање, опремање, планирање и командовање хрватским оружаним снагама преузела је америчка обавештајна служба ЦИА, а ратна кампања која је уследила окарактерисана је као „једна од најамбициознијих операција коју је ЦИА предузела од времена Вијетнамског рата“. Да би се умешаност америчке државне администрације прикрила, формирано је на десетине приватних међународних асоцијација, регистрованих у Хрватској као саветодавне невладине организације.

На инсистирање америчког председника Била Клинтона, уз образложење да су „Срби извели оружану побуну против хрватске државе и да она има пуно право да се заштити од побуњеника“, Уједињене нације, 31. марта 1995. године, изгласавају Резолуцију бр. 981 у којој се Република Српска Крајина проглашава за „окупирани део државе Хрватске“. Није чак ни споменуто да у време формирања Крајине хрватска држава још није постојала, а то што су се Срби на референдуму изјаснили за останак у Југославији игнорисано је прећутним ставом да се „право на самоопредељење на Србе не односи“.

Августа исте године, хрватске оружане снаге у садејству са НАТО авијацијом спровеле су инвазију на Крајину. Одобрење за акцију дао им је амерички државни секретар Ворен Кристофер, а план акције потврдио је амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт. Претходно је на Југославију, као првог гаранта безбедности Крајине по Венс¬Овеновом плану, извршен страховит политички и војни притисак. НАТО трупе стациониране у Мађарској и Македонији стављене су у стање пуне борбене готовости како би интервенисале уколико се Војска Југославије буде умешала. Југословенски председник Слободан Милошевић подлегао је том притиску и то је био први пут да су Американци успели да га политички „сломе“. Други међународни гарант безбедности Крајине, снаге Уједињених нација – УНПРОФОР, једноставно су добиле наређење да се повуку и не учествују у сукобима, тј. да се не мешају.

Америчко-хрватска војна акција била је кратка и жестока. Један од водећих светских политичких аналитичара описује је овако: „Америчка НАТО авијација уништила је српске радаре и противавионске системе одбране, остављајући отворено небо хрватском ваздухопловству, обученом и опремљеном од стране Запада, да бомбардују српску одбрану и да у ниском лету митраљирају колоне избеглица. Ухваћени у клопку, бежећи у Босну, српски цивили су измасакрирани од хрватске и муслиманске артиљерије“[10]. Нећу се бавити цифрама колико Крајишника је избегло и колико их је погинуло да се не би протумачило као пристрасност. Углавном, на територији Српске Крајине није остао ниједан Србин.

Падом Крајине није завршена НАТО офанзива. Отварајући нову медијску сензацију о постојању такозваних „логора смрти“ и „масовних гробница“ са муслиманским жртвама које су наводно побили Срби у Босни, новембра те исте 1995. године, Западне силе саме себе проглашавају посредником за обуставу ватре између Републике Српске и Муслиманско-хрватске Федерације. Српском народу наметнути су услови такозваног Дејтонског споразума, којима је Република Српска без отпора окупирана од стране НАТО снага, заклоњених иза фиктивне заставе Уједињених нација. Све српске политичке институције су суспендоване, уведен је принудни НАТО протекторат, а граница према матичној држави Југославији војно блокирана и затворена. Трагично је то што је и у ову неправду према српском народу активно био укључен српски председник Слободан Милошевић, кога су Американци, преломивши га претходно по питању Крајине, третирали као „тренутно корисног“ политичког партнера, па су га у том својству позвали да у име српске стране буде потписник Дејтонског споразума.

Оно што је са аспекта ове студије посебно интересантно су активности и задаци које су, после окупације западних српских република, на себе преузеле невладине организације. Наиме, оне су предузеле врло широку координирану пропагандну акцију представљања чињеничног стања на начин који се поклапа са глобалистичким интересима, што се сводило на следеће: представљање сецесије Хрватске, односно укупног распада југословенске државе, као легалног спонтаног политичког чина, уз изостављање или чак негирање околности и чињеница да је то било спроведено насилним путем и пропраћено грађанским ратом; негирање четворогодишњег постојања Републике Српске Крајине и брисање свих података у којима се тај део српске територије назива или третира као Република; нападно афирмативно представљање Слободана Милошевића као „кооперативног прозападног миротворца“ уз отворену алузију да се из борца за српска права преоријентисао у „српског издајника“. Најзад, и оно што је за западни свет било најважније – изналажење исконструисаних, лажних „доказа“ о постојању „логора смрти и масовних гробница“ у Босни, што је био основни повод за НАТО интервенцију над Србима. Наиме, после успостављања окупационог НАТО режима, бројни експертски тимови Уједињених нација обилазили су „сумњиве“ локације, али докази о споменутим „српским злочинима над цивилима“ нигде нису пронађени[11].

ПРИСЕЋАЊЕ ДВАНАЕСТО 

Средином 1996. године, америчка администрација је затражила од председника Слободана Милошевића да пружи помоћ њиховој стручној државној делегацији која ће доћи да истражи неке околности везане за наводне српске злочине над муслиманима у Босни. Милошевић је прихватио и даљу координацију са Американцима препустио Служби државне безбедности. Испред Службе, за рад са овом делегацијом био сам задужен ја. 

У оквиру припрема неопходних услова отпутовао сам у Босну. У то време НАТО још увек није успоставио свој режим, мада су њихове снаге биле распоређене на целом терену. Прво сам се обратио Радовану Караџићу. Караџић се, у међувремену, по захтеву међународне заједнице формално повукао са функције председника, али је и даље водио главну реч у Републици. Састали смо се у кући његове мајке, где је тада најчешће боравио. Рекао сам му о чему се ради, па је и он констатовао да је баш добро да се Американци на лицу места увере у лажи које су сами себи пласирали. Позвао је Биљану Плавшић, званичног председника Републике, и наложио јој да ми стави на располагање неког из руководства њихове Службе државне безбедности ко ће ми пружити потребну асистенцију. 

Америчку делегацију предводио је Џон Шетак, помоћник државног секретара за хуманитарно право, иначе оснивач и почасни председник бар двадесетак „невладиних организација“ широм света. Већ при првом сусрету могао сам да се уверим у њихову „стручност“. Једна жена из Шетаковог тима распрострла је испред мене мапу централне Русије и замолила ме да јој уцртам административну границу између Србије и Босне. Рекао сам јој да је „мало“ погрешила, за неких три до четири хиљаде километара, а када сам је, у шали, упитао да ли је ишла у основну школу и да ли се код њих уопште изучавају основи географије толико се наљутила да до краја њихове посете нисмо проговорили ни реч. 

У Босни нас је сачекао њихов човек. Теренски оперативац обавештајне службе ЦИА, кога сам иначе, у том својству, лично упознао приликом једног ранијег заједничког посла. Делегацији се представио као директор фиктивне америчке „невладине организације“ која је у Републици Српској функционисала у оквиру хуманитарне мисије УНХЦР-а. Са њим су била два западна новинара, Британац и Француз. Шетак је изразио жељу да са њима поразговара без мог присуства, па су се удаљили, што сам ја искористио да оперативца локалног одељења Државне безбедности, који је такође у међувремену пристигао, упитам да ли су му познати ови новинари и да ли може да претпостави о чему се ради. Кроз смех ми је одговорио да је пре извесног времена један српски сељак продао новинарима лажну информацију о „масовним гробницама“ за 10 000 долара. Ови су „насели“ и о тим глупостима извештавају већ данима. Шетакова екипа заиста се кретала искључиво по локацијама које су им саопштили новинари. Три дана су обилазили ливаде и напуштене пољопривредне магацине на којима стварно није било ничега, фотографисали, мерили, узимали узорке тла. 

Задњег дана, на повратку за Београд, Шетак нас је све позвао на заједнички опроштајни ручак. Препоручили смо му једну кафану у Зворнику, што је прихватио. Негде на почетку ручка у кафани је настало комешање. На Шетаково питање шта се дешава, добио је одговор да ће се баш за једним од суседних столова, кроз десетак минута, састати Радован Караџић и лидер српских националиста Војислав Шешељ. Појава Караџића потпуно је заокупила пажњу Американаца, што смо искористили да из ташне Шетакове секретарице неприметно извучемо нотес са његовим службеним белешкама, на брзину фотографишемо садржај у суседној просторији и исто тако неприметно га вратимо тамо где је био. У Београду смо се разишли као „пријатељи и савезници“. 

Када сам наредног дана прочитао тајно документоване Шетакове белешке, нисам могао да верујем. Његов „компетентни налаз“ гласио је да су на свим обрађеним локацијама пронађени трагови који неоспорно потврђују постојање „концентрационих логора“ и „масовних гробница“. Шетак се више није појављивао на нашем терену, али се његов „стручни налаз“ појављује као један од важних „доказа“ на суђењима Србима пред такозваним „Трибуналом за ратне злочине у Хагу“.

____________________________________________________________

[1] Овални кабинет – популарни назив за кабинет америчког председника.

[2] Муслимански лидер Алија Изетбеговић прво је потписао овај документ, а онда је, на инсистирање америчке дипломатије, повукао свој потпис.

[3] Ради се о инциденту у улици Васе Мискина у Сарајеву.

[4] 1941. године у Босни је такође избио грађански рат између комуниста, српских националиста и муслимана, са огромним жртвама на све три стране.

[5] Из једног обраћања С. Милошевића такозваном Међународном суду у Хагу.

[6] Организација за европску безбедност и сарадњу – бивши КЕБС.

[7] Нажалост, у току припрема за публиковање ове студије, стигла ми је вест да је Слободан Милошевић, под сумњивим околностима, преминуо у притворској јединици такозваног „Трибунала у Хагу“ (11. 03. 2006. године). Све указује на то да је убијен систематском и осмишљеном применом погрешне здравствене терапије којој је био подвргнут од стране особља затворске болнице. Ову тезу међу првима је потврдио дугогодишњи Милошевићев лекар др Вукашин Андрић констатацијом: „Хашки трибунал манипулисао је Милошевићевим здрављем. Лидери Новог светског поретка желели су да бивши српски председник нестане, јер су се уплели у судски процес из којег нису могли да изађу.“

[8] Мајкл Паренти, Убити нацију – Напад на Југославију.

[9] Између осталих лондонски Индепендент.

[10] Gregory Elich: The Invasion of Serbian Kraina, New York 1998.

[11] Потпуно иста ситуација десиће се осам година касније када су измишљени подаци о наводним „постројењима за производњу оружја за масовно уништење“ искоришћени као повод за НАТО интервенцију на Ирак. Ни ту, после успостављања окупационог НАТО режима, докази за наведене оптужбе никада нису пронађени.

(Dragan M. Filipović ANATOMIJA GLOBALISTIČKOG SMRADA. Beograd: METAPHYSICA, 2011. С. 93-113)

Наставља се…

-

Суд у Хагу одбио је захтев бившег председника Републике Српске Радована Караџића, првостепено осуђеног за ратни злочин у БиХ на 40 година затвора, да буде пуштен на привремену слободу како би присуствовао четрдесетодневном помену његовом млађем брату, наводи телевизија Н1.

Mr Dragan M. Filipović

 

ANATOMIJA 

GLOBALISTIČKOG

SMRADA

 

Angažovanje nevladinih organizacija

na razbijanju političkog, vojnog i

bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije

  

drugo izdanje

*******

ПРВИ ДЕО

ГЕНЕЗА СМРАДА

*******

РАТ У СЛОВЕНИЈИ

Сецесионистичка Влада која је у Словенији већ три године чврсто држала све републичке институције стрпљиво је пратила развој мартовских догађаја у Београду 1991. године и чекала сигнал са За¬пада. Њихови напори били су усмерени према јединој сметњи на путу ка независности – Југословенској Народној Армији. Невладине организације свакодневно су организовале мирне протесте испред војних касарни који су се увек завршавали без инцидената, што је, опет, под изговором „поступања у складу са општенародном вољом“, словеначким властима служило као повод за непрестано улагање протеста и југословенским савезним органима и међународној заједници. Све њихове иницијативе координирано су подржавале невладине организације у Београду – Хелсиншки комитет за људска права, Фонд за хуманитарно право, Жене у црном и Центар за антиратну акцију, приређујући паралелне демонстрације солидарности са словеначком омладином.

Словенци су, како то само они знају, деловали врло смишљено и поступно. Пошто је федерална Армија била састављена од припадника свих нација, укључујући наравно и Словенце, нису је могли прогласити туђом, па су најпре у парламенту изгласали одлуку да њихови регрути могу служити војни рок само у својој републици, што је на федералном нивоу прихваћено. Непосредно пре него што су прокламовали одлуку о отцепљењу од Југославије једноставно су путили проглас словеначким регрутима да дезертирају и Југословенску Армију прогласили страном и окупаторском.

Искористивши као повод несугласице око савезног буџета, 26. јуна 1991. године, Словенци (заједно са Хрватима) напуштају све југословенске политичке институције и истог дана у свом парламенту апсолутном већином гласова (180 за, 2 против, 12 уздржаних) изгласавају одлуку о независности. Два дана касније Влада Словеније издаје наређење својој Територијалној одбрани да блокира касарне југословенске војске и преузме контролу границе.

Председништво Југославије нашло се у чуду. Већали су, већали и ништа нису одлучили. Генералштаб Југословенске Народне Армије, у коме су још увек седели и Словенци и Хрвати, констатовао је „да је ситуација озбиљна и да свакако нешто треба предузети“, али нико није хтео да се изјасни шта треба предузети. Најконкретнији предлог  дао је словеначки генерал, велики и искрени Југословен, Стане Бровет, који је инсистирао на томе да се сецесија Словеније спречи свим расположивим средствима, али га остали генерали нису подржали. Одлучили су да поступе флексибилно, уз слање додатних војних јединица које ће у форми „демонстрације силе“, по њиховом мишљењу, позитивно утицати на смиривање ситуације. Међутим, 30 000 припадника словеначке Територијалне одбране пружило им је одлучан отпор на терену и после двадесет дана мањих окршаја, федерална Армија принуђена је на повлачење.

Овде је неопходно рећи нешто више о Територијалној одбрани Словеније, јер ће вероватно неко да се запита: Како је уопште могло да се деси да територијалци надвладају регуларну армију? Лако. Наиме, осим чињенице да је команда Југословенске Народне Армије донела одлуку да се према Словенији не наступи „огњем и мачем“, односно свим средствима која су стајала на располагању, треба имати у виду веома висок степен оспособљености и квалитета словеначких територијалаца. Према југословенском Уставу и Закону о оружаним снагама, Територијална одбрана потпадала је под надлежност република, као секундарни фактор у стратегији одбране земље. Десетинама година уназад, најбоље организовану и опремљену Територијалну одбрану имала је Словенија. При томе, код њих је овај сегмент обухватао и васпитање младих и развијање спорта преко бројних удружења и клубова, финансираних из фондова Територијалне одбране. Посебно су били форсирани алпинизам (у чему је Словенија као једино алпско подручје у СФРЈ имала апсолутни примат), планинарење, падобранство, роњење и други специфични, за војне потребе значајни спортови, из којих су регрутовани кадрови за специјалне снаге свих родова војске. Таквих је клубова у Словенији било више него у свим осталим деловима Југославије заједно, па су састави најелитнијих југословенских војних јединица, као што су падобранско­десантна, подводно­диверзантска, извиђачко­диверзантска и сл. у свакој генерацији биле попуњаване бар четвртином до трећине регрута из Словеније. По одслужењу војног рока они су се враћали у своју републику и прикључивали Територијалној одбрани, где су се, као веома дисциплиновани, вредни и способни људи, стављали под команду надлежног резервног састава. Таква формација, без обзира на то што се радило о територијалцима, није била за потцењивање. Временом, карактеристичан начин наступа невладиних организација у Словенији, добрим делом је био усмерен на спортске клубове, у којима су се резервисти­специјалци најрадије окупљали, неприметно их претварајући у потенцијалне паравојне формације.

ПРИСЕЋАЊЕ ШЕСТО

Накнадним сагледавањем неких старих случајева којима се Служба државне безбедности својевремено бавила, може се закључити да су НАТО аналитичари рачунали на могућност укључивања Територијалне одбране Словеније у изазивање југословенске кризе бар пет година раније. Кроз заграничну[1] оперативну обраду „Дим“[2] такве појаве су регистроване још 1985. године, али им није придаван значај.

Неких седамдесетих година, док је био на завршној години студија на Београдском универзитету, објекат под кодним називом „Дим“ експонирао се као хомосексуалац, што је наишло на жустро противљење његових колега, због чега је избачен из студентског дома. Заштиту је потражио код једног западног дипломате, са којим је од раније био у интимним контактима, па му је овај омогућио да студије настави у иностранству. У ванредном року дипломирао је, затим магистрирао и докторирао, после чега се, преко истих веза, запослио у једној бази НАТО пакта у тадашњој Западној Немачкој. Након десетак година проведених у иностранству, 1984. године, привукао је пажњу Службе када се ангажовао на обнављању контакта са својим блиским рођаком, запосленим у штабу Територијалне одбране Србије. Почело је тако што је преко посредника, у неколико наврата слао скупе поклоне рођаковој супрузи и деци, а затим им предложио да о његовом трошку сви заједно оду на летовање у неко од луксузних европских туристичких центара, што су ови са одушевљењем прихватили, с обзиром на то да им је такав провод финансијски био недоступан.

Срели су се у Грчкој. „Дим“ им је испричао да се бави научним радом, не спомињући запослење у америчкој војној бази, а када му се рођак похвалио где ради, констатовао је да би могао да га укључи у један добро плаћен интернационални научни пројекат. Рођак се заинтересовао за понуду, па му је „Дим“објаснио да за једну немачку приватну институцију (позната „невладина организација“) ради истраживања из области државних улагања у спорт. На рођаково питање како он ту може да се ангажује, одговорио му је да, према његовим сазнањима, наша Територијална одбрана одваја знатна средства за развој физичке културе, што би се кроз пројекат могло искористити и за ширу афирмацију југословенске државе у западном свету. Рођак је начелно пристао.

Наредне инструкције „Дим“ је послао преко посредника. Сугерисао је рођаку да би сви подаци на тему о којој су разговарали били преопширни и да је зато неопходно да се ограниче на огледни узорак. Предложио је Словенију као најафирмативнији пример, што је рођак прихватио. Од тада му је редовно припремао изводе из билтена које су размењивали штабови ТО са информацијама о друштвеним активностима тих институција, али и статистичке податке о заступљености Словенаца у појединим родовима Југословенске Народне Армије, заступљеност у категорији резервних официра, оценама о њиховом каснијем ангажовању у републичким штабовима итд. С обзиром на то да „Дим“ није прецизирао спортске активности на које треба обратити пажњу, обрађивао је практично све, апострофирајући клубове Стрељачког савеза Словеније, јер су му ти подаци били најпотпунији. Интересантно је да већина ових података није имала категоризацију поверљивости, осим дела који се односио на резервне официре, али и те податке „Димов“ рођак је прикупио из јавно објављених армијских гласила.

Приликом заграничне акције тајног упада у „Димов“ стан у Немачкој, пронађен је фајл са адресама и визит­картама скоро свих алпинистичких, ловачких, падобранских, ронилачких, стрељачких и радио­аматерских клубова у Словенији. Фотографије словеначких падобранских репрезентативаца приликом посете америчкој војној падобранској репрезентацији у једној од база. Из другог страног пасоша који је „Дим“ паралелно користио могло се на основу жигова видети да је неколико пута боравио у Словенији. Потом, кореспонденција са једним словеначким ловачким друштвом, где је „Дим“ представљен као вођа групе „америчких спортских ловаца“ која је по основу ловног туризма десет дана провела у Словенији, као и други стриктно обавештајни материјали који нису везани за ову тему.

Случај није пресецан јер се кроз њега долазило до квалитетних сазнања о активностима НАТО пакта, за које је наша Војна обавештајна служба била посебно заинтересована. Одлив података који је ишао преко „Димовог“ рођака окарактерисан је као небитан.

Краткотрајан оружани сукоб између ТО Словеније и Југословенске Народне Армије словеначко руководство је максимално искористило и за пропагандне циљеве. Наиме, неколико недеља пре сукоба, словеначка републичка Влада затражила је од невладиних организација да формирају модерни медија­центар из којег су слати „живописни извештаји о непостојећим биткама, преувеличаним бројевима жртава и наводним зверствима југословенске, тј. српске армије, описујући краткотрајан и ограничени конфликт најкрвавијим речима, с циљем да прозападним демократама прикажу себе као оне који се боре против комунистичких агресора.“[3] Исте те вести преносила су и потврђивала као тачне гласила београдских невладиних организација, што је у страним медијима коришћено да се уз вест дода тврдња „потврђено из српских извора“. Словенци су тако придобили општу међународну подршку, а њихов пропагандни модел касније су користили Хрвати и муслимани.

Првих дана по избијању сукоба у Београд је допутовала делегација КЕБС­а[4] да „изрази своју забринутост и апелује на уздржаност“. Међутим, вођа делегације, француски министар спољних послова Жак Пос, није крио задовољство развојем ситуације, отворено изјавивши: „Ово је тренутак Европе“. Словеначку независну државу први су признали Немци (којима се највише журило) и Ватикан, а немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер позвао је све чланице Европске Уније да то исто што пре учине. Интересантан је био поступак Велике Британије која је имала чврст став да никако неће признати сецесију Словеније, а онда нагло променила одлуку и признала је међу првима. Касније је јавно образложено да је тако поступљено у складу са уступцима које јој је Немачка понудила по питању пољопривредног буџета Европске Уније. Званично, Словенија је од стране међународне заједнице призната на конференцији у Мастрихту, децембра 1991. / јануара 1992. године, о чему ће више речи бити у наставку текста.

РАТ У ХРВАТСКОЈ

У почетној фази сецесије хрватски националисти су се примарно ослонили на своју етнички прочишћену полицију и њен релативно бројни резервни састав. Међутим, било је јасно да у сучељавању са Југословенском Народном Армијом полиција неће моћи да се избори сама. Федералне снаге биле су изузетно јаке и практично већ укључене у сукобе од тренутка када је успостављена тампон­зона према побуњеним Крајишницима. Због тога је током прве половине 1991. године националистичка влада у Загребу интензивно кренула са реорганизацијом и тајним наоружавањем своје Територијалне одбране која је променила назив у Збор народне гарде. Рачунали су на то да ће у датом тренутку сви хрватски кадрови у федералној армији прећи на њихову страну, а затим у садејству са Збором народне гарде остварити премоћ на терену. У међувремену, после неуспешне интервенције у Книнској Крајини, хрватске снаге безбедности спроводе опсежне акције притисака и на свим осталим подручјима у којима је живело становништво српске националности, што доводи до нових међунационалних сукоба. Почиње и самоорганизовање Срба и у североисточном делу Хрватске, на граници са Републиком Србијом, где побуњени Срби оснивају другу Аутономну Област – Славонија, Барања, Западни Срем.

Када су Словенци 26. јуна 1991. године самовољно напустили југословенске федералне институције, одмах су им се прикључили и Хрвати, повукавши своје људе са свих функција. Дотадашњи председник председништва СФР Југославије Стипе Месић, Хрват, вратио се у Загреб и у националном парламенту победоносно изјавио: „Ја сам свој задатак обавио. Југославије више нема.“ Хрватски парламент апсолутном већином гласова изгласава одлуку о самосталности и позива народ, Територијалну одбрану, полицију и своје кадрове у федералној војсци да се супротставе „окупационим“ снагама Југословенске Народне Армије.

Готово истовремено нападнуте су све југословенске војне касарне. Збор народне гарде блокирао их је споља а, од раније организовани, хрватски официри и војници нападали су их изнутра. У касарнама у којима су хрватски војни кадрови имали бројчану надмоћ, комплетне јединице, под оружјем и опремом, прелазиле су на страну националиста. У федералној армији настала је конфузија највећим делом због тога што неспособни војни врх у Београду није знао да се снађе. Практично, врховне команде није ни било. До новембра месеца скоро све преостале федералне снаге извукле су се према подручјима настањеним Србима и ту се укопале.

Западни свет пружио је пуну подршку хрватској сецесији. Немачка и Ватикан признале су их првог дана, апелујући на остале европске земље да и оне то учине. Док је хрватски председник Фрањо Туђман бодрио народ агресивним изјавама типа: „Рата не би било да га Хрватска није хтела“, а њихове ТВ станице преносиле директне снимке напада на југословенске војне касарне, западна пропаганда трудила се да све представи као демократске напоре хрватског народа да се супротстави „нечувеној комунистичко­српској претњи по Европу“.

До краја године, ратна дејства су се примирила. Status  quo ситуација свима је ишла у прилог. Хрватској је пре свега било стало до међународног признавања независности, остаци ЈНА распоређени у српским областима нашли су место где ће моћи да опстану, Срби у Крајинама могли су да предахну. Таква ситуација остаће на снази још дуго и после међународног признавања Хрватске на конференцији у Мастрихту децембра 1991. / јануара 1992. године.

ПРИСЕЋАЊЕ СЕДМО

Мада је прошло неколико месеци од референдума крајишких Срба и проглашења САО Крајине, ситуација у том крају земље била је нејасна и почетком 1991. године. Председнику Србије Слободану Милошевићу стизале су контрадикторне, непрецизне информације, политички обојене констатацијама које су ишле у прилог доносиоцима тих података. Извештаји федералне армије која је држала тампон­зону између сукобљених страна, третирали су и Хрвате и Србе као непријатељске националистичке паравојне формације, оптужујући крајишке Србе да су антикомунисти на вези са екстремним националистима у Београду, што су Милошевићу потврђивали и његови партијски саветници. С друге стране, извештаји Службе државне безбедности негирали су тачност тих података, јер према сазнањима Службе није било регистрованих контаката Крајишника ни са радикалима ни са следбеницима Вука Драшковића, мада су се ови трудили да зарад својих циљева те контакте успоставе. Крајишко руководство их је одбијало из страха да не буде политички злоупотребљено. Милошевићу, кога су и Запад и домаће „невладине организације“ оптуживали да стоји иза крајишке побуне, а истовремено националисти нападали што ускраћује подршку том делу свог народа, прецизна информација свакако је била преко потребна. Ту информацију тражио је од Службе.

Тим поводом ме је средином марта позвао Јовица Станишић, тада већ на функцији заменика начелника Службе, и рекао ми да сам одабран за састав обавештајне мисије која ће тајно бити упућена у Крајину, са задатком успостављања истуреног обавештајног Центра. Мисија је била састављена од три члана – Франко Симатовић, који је у међувремену већ отпутовао за Книн, ја и Милан Радоњић, који нам се прикључио убрзо. Скренуо ми је пажњу да не зна шта нас тамо чека и да ћемо бити препуштени сами себи. Од нас очекује да урадимо колико можемо на плану обавештајног покривања укупне ситуације на ширим просторима западног краја државе, а шта ћемо и како радити потпуно препушта нашој професионалној процени, у зависности од развоја догађаја и конкретних проблема са којима ћемо се суочити на терену. Руковођење мисијом поверено је Франку.

 

Кренуо сам наредног дана. Са собом сам носио уобичајену опрему за задатке те врсте: неколико комплета исправа, доста новца, кратко пригушено наоружање, адаптирана прислушна средства за теренски рад и краткоталасну радио­станицу за двосмерну везу са Централом. Дата су ми прецизна упутства за успостављање контакта са локалним људима који треба да ме проведу кроз хрватску полицијску блокаду.

Врло брзо сам стигао у Книн. Франко је изнајмио једну неупадљиву засебну кућу, где ће бити смештен Центар. Почели смо са радом. Он је држао оперативне контакте са позицијама у обавештајно значајним крајишким срединама, а ја сам се бавио обуком тројице Мартићевих људи који су представљали језгро будуће крајишке контраобавештајне и обавештајне Службе. Током дана усмеравао сам их у раду на конкретним пословима, а увече им држао предавања. Најтеже ми је било да им одржим пажњу, јер су били хронично преморени.

Кроз пар недеља стигао је и Радоњић. Франко нас је окупио и рекао да прелазимо на следећу фазу. Он ће остати да руководи книнским Центром, Радоњић остаје са њим, са задатком да обавештајно покрије југозападно подручје по правцу хрватска јадранска обала – Словенија – Италија, а ја прелазим у северозападно подручје да формирам истурени обавештајни Центар у Кореници, одакле ћу покривати територију Лике, Баније и Кордуна, са обавештајним продорима ка унутрашњости Хрватске, по правцу – Загреб. Раздвојили смо се.

У кореничком хотелу „Пљешевица“ чекале су ме резервисане две спојене собе. Дошао сам са легендом[5] просветног радника из „Завода за издавање уџбеника“.

Није прошло. Мала средина, сви све знају. Локална позиција са терена упозорила ме је да се већ прича како је стигао неки „сумњив тип“ из Београда. Мештани мисле да сам комунистички провокатор, а војна Служба безбедности већ ме је окарактерисала као четника[6]. Дао сам му новац да ми негде у близини изнајми стан и можда за касније нађе неку кућу на линији раздвајања са Хрватима. Саветовао ми је да се не крећем превише. Међу становништвом нисам добродошао, војска само тражи разлог да ме ухапси, при чему овај крај није био контролисан, па су се свакодневно убацивале хрватске паравојне групе, које би сигурно показале занимање за мене чим сазнају за сумњивог „господина са краватом“. Неколико дана нисам ни излазио из хотела. Учио сам напамет карту подручја, називе места и путне правце. За време ручка и вечере упуштао сам се у разговор са „дежурним“ беспосличарима. Убрзо ми је било јасно да Личани, који су традиционално били наклоњени српском национализму, показују велику нетрпељивост према југословенској војсци због њихових настојања да по сваку цену наметну комунистичку политичку опцију. Истовремено, војска, у чијим је редовима још увек било доста официра хрватске националности, отворено је претила изјавама да је само питање дана када ће се оружано разрачунати са Мартићевом „паравојном формацијом“ – Милицијом Крајине, коју су увелико доживљавали као конкуренцију на терену. Телефонирао сам Франку из оближње говорнице и изнео му прве утиске, уз констатацију да сам засад, што се тиче озбиљнијег рада, блокиран. Рекао ми је да ће ме наредних дана посетити Душан Орловић, начелник безбедности САО Крајине, који треба да ми помогне, и сугерисао да се до даљег потпуно оријентишем на изучавање проблематичних унутрашњих односа. За све то време „невладине организације“ у Београду и западна пропаганда упорно су пласирали тезу о заједничком деловању српских паравојних снага и ЈНА. Не знам само како и где су то уочили.

Орловић је дошао са целом екипом. Састали смо се у једној кафани на прилазу Кореници. Представио ми је тројицу младих жешћих Личана који ће ми убудуће бити обезбеђење, водичи и возачи. Стигао је и техничар, задужен да ми постави антену за радио­уређај. Једном од „мојих“ Личана дао сам кључ од хотелске собе и рекао му да од момента када се станица стави у погон нико осим нас не сме да уђе у просторију. Схватио је буквално. Замало да страда премачица.

Са њима је већ било знатно лакше. Кренуо сам у обилазак подручја. Свугде где сам се задесио затицао сам идентичну напету ситуацију између војске и вођа локалних српских наоружаних група, о чему сам редовно извештавао Београд. Према повратним коментарима који су ми стизали понекад ми се чинило као да су желели да о томе више не извештавам.

При повратку са једног од обилазака пресрела ме је јединица војне полиције. Пришли су нашем џипу са упереним оружјем, опколивши нас са свих страна. Командир је тражио да му покажем исправе. Извадио сам војну легитимацију и представио се као мајор безбедности Југословенске Народне Армије. Салутирао је. Баш је изгледао срећно. Зато је „мој“ Личанин био тужан. Вероватно је размишљао да ли да ме прикоље одмах или после. За сваки случај, рекох му да је легитимација лажна. Неповерљиво је одмахнуо главом. Тек толико о поверењу које су ти људи осећали према Београду и свему што је било везано за Београд.

Касно увече, за вечером, пришла су ми два официра, један капетан I класе и један потпуковник. Представили су ми се као припадници Војне обавештајне службе. Рекли су да имају информацију да сам обавештајац српске Службе и да њихов претпостављени жели да се састанемо и попричамо, како бисмо избегли евентуалне сударе и неспоразуме на терену. Прихватио сам. Пошто нисам знао да ли ме „навлаче“ да ме убију или стварно желе контакт са мном, о овоме сам известио Централу. Речено ми је да сам донесем одлуку о томе како ћу се поставити.

Сутрадан, одвели су ме у један од својих конспиративних станова. Њихов начелник, врло пријатан и смирен човек, по чину пуковник, већ нас је чекао. Рекао је да су контраобавештајци из војне базе аеродрома Бихаћ, која је иначе била на пар километара од нас, дигли панику због мог присуства, па је он преузео обавезу на себе да ту ситуацију разреши. Констатовао је да смо, по природи посла, вероватно ангажовани на различитим задацима, али да постоји много заједничких тачака по којима можемо сарађивати. Извадио је из ташне најновији обавештајни извештај о ситуацији на терену. Хрвати су увелико гомилали снаге око војних гарнизона у оближњим градовима. Рекао сам му да мене више брине напетост између војске и српских цивилних оружаних формација. Потпуно се сложио с тим и најискреније ме замолио да утичем колико могу да се такви евентуални сукоби избегну. И он је, колико сам схватио, био убеђен у то да Београд има утицај на крајишко руководство. Нисам му рекао да Београд не може ни да смисли крајишко руководство.

Питао ме је да ли ми нешто конкретно треба. Рекао сам му да ми треба информација о локацији главног телефонског међуразделника, за којег знам да се налази на територији кореничке општине, али не знам тачно где. Одговорио ми је да се чвориште земаљских водова налази на два места, од којих је главно у приземљу кореничке станице милиције, али да није од неког значаја. Наиме, још пре избијања непријатељстава у Хрватској, Европска Унија, уз ангажовање приватних „невладиних фондова“, финансирала је монтирање најсавреме није линковске централе која има функцију не само хрватског, већ и европског телефонског чворишта, а лоцирана је у техничком центру цивилног ТВ репетитора на врху планине Пљешевице. На питање ко то контролише, одговорио је да на централи наизменично раде хрватске и муслиманске посаде, које се смењују на сваке две недеље, а пратњу до објекта обезбеђује им ЈНА, не зна се прецизно по чијем наређењу. Нажалост, и поред очигледног безбедносног значаја тог бјекта војска није смела да га запоседа, јер је под заштитом међународних конвенција. Замолио сам га да ми прибави податке о запосленима, терминима смена техничких посада, распореду просторија и начину унутрашњег обезбеђења репетитора, а да ћу ја, са своје стране, „изучити међународне конвенције“. Потпуно смо се разумели. Од тада па надаље, редовно смо се виђали и сарађивали.

 

Већ је био јун месец. Хрвати су прогласили отцепљење. Крајишници су прогласили Републику. Жестоке битке водиле су се у готово свим околним хрватским градовима. Међутим, у Републици Српској Крајини било је мирно, ако изузмемо спорадична пушкарања на линији раздвајања. Наиме, Срби нису били заинтересовани да окупирају нове територије, већ само да задрже оно што је њихово. Али, од дана проглашења крајишке републике ескалирао је тињајући унутрашњи проблем. Крајишници су тражили промену војних ознака на униформама, тачније замену петокраке, традиционалног обележја комуниста, кокардом[7], традиционалним симболом националиста, за шта војска није хтела ни да чује, по цену сукоба са Србима. У книнском подручју преовладавао је флексибилнији став – да то тек треба да буде предмет договора, али је народ у Лици инсистирао да се промена ознака изврши одмах. Одржан је затворени састанак СО Кореница, коме нисам присуствовао, али сам га пратио техником, с обзиром на то да сам у њиховој сали за конференције још од раније имао инсталирано прислушно средство. Донели су једногласну одлуку да буду први који ће ставити стари српски знак и да су људи вољни и спремни да се сукобе са војском ако буде покушала да их спречи у томе. Састао сам се са војним обавештајцима. Упозорили су ме да су све јединице спремне да интервенишу ако дође до промене ознака. Хитно сам известио Централу. Речено ми је да је наређење југословенског државног врха да се Крајишницима не дозволи промена ознака. Чуо сам се и са Франком, рекао је да извршим притисак на све људе које знам да од таквих идеја одустану, јер ће у супротном бити „гадних“ проблема. Нагласио је да лично Милошевић на томе инсистира. Нисам му рекао да овде мало кога занима на чему Милошевић инсистира.

Наредног дана ујутру пробудио ме је „мој“ дежурни Личанин, рекавши да ће „напољу бити зла“. На главном кореничком тргу окупљали су се припадници личког састава Милиције Крајине да одрже свечану смотру, мада је атмосфера више личила на протестни скуп наоружаних људи. Нико није имао ознаке на униформи, а узгред, приметио сам да то важи и за „моје“ Личане. На крововима су стражарили снајперисти, што је недвосмислено указивало на то да ће сигурно ући у сукоб са војском уколико се ови појаве. Локални команданти почели су са постројавањем када ми је на врата собе закуцао најжешћи од „мојих“ Личана. Дошао је да ме „замоли за савет“– шта да ради, ставивши испред мене кокарду и петокраку да ја одлучим коју ознаку да стави. Позвао сам телефоном Франка да ми дефинитивно потврди шта је приоритет, укључивање у политичка препуцавања или обавештајни Центар? Одговорио је да је Центар апсолутни приоритет. Захвалио сам му се. Рекао сам „свом“ Личанину да стави кокарду. Када се момак појавио пред стројем проломио се аплауз. Људи су то схватили малтене као прећутну Милошевићеву сагласност. Коментар у вези са Милошевићем дословно је гласио: „Јес’ да није од наших, али је ипак Србин.“ По обављеној смотри, њихов командни састав ме је позвао на пиће. Рекоше ми да надаље сви стоје на располагању ако ми било шта затреба. Тражио сам да ми дају реч да неће нападати југословенску Армију. Обећали су. Што је још битније и испунили су обећање. Сад је само било питање како саставити извештај о томе да је све у реду управо зато што инсистирање Београда није испоштовано. Војска је мало гунђала и на томе се све завршило. Имали су преча посла. Увече сам се чуо са Франком. Констатовао је да ће морати да извести Централу о томе да сам изгубио контролу над ситуацијом. Прокоментарисао сам да ми се чини да сам тек сад успоставио контролу над ситуацијом. Сагласили смо се да ће време показати ко је био у праву и опкладили се у печено јагње. Изгубио је. После само два месеца све оружане формације у Крајини носиле су те ознаке. Милошевић се и даље противио, „невладине организације“ у Србији и даље су тврдиле да српски председник има одлучујући утицај на Крајишнике, хрватска телевизија и даље је то преносила као ударну вест.

 

Потпуно сам се посветио планирању како да упаднем у пљешевички репетитор. Централу нисам смео ни да питам за сагласност, претпостављао сам да ми не би дозволили. Онда се сетим Станишићевог брифинга да смо на терену препуштени сами себи. Све податке који су ми били потребни имао сам. Саставио сам тим: три „моја“ Личана, два крајишка полицајца и један инжењер из Книна који је некада и сам радио на том репетитору. Према распореду, смену је преузимала посада из ТВ Сарајево. Војна пратња преузимала их је на полицијском пункту код Личког Петровог Села. На дан смене кренули смо у акцију. На километар испред полицијског пункта, на ничијој земљи, дочекали смо возило са сменом, избацили људе и оставили једног полицајца са њима да не би телефоном алармирали обезбеђење репетитора. Војска нас је преузела на пункту и не погледавши нас. До врха Пљешевице нисмо се заустављали. Непосредно испред репетитора војно возило је стало и пропустило нас да сами уђемо у круг ограђен жицом. Инжењер из Книна показао је где се налази уобичајено место за паркинг. Звонио је. Службеник обезбеђења, Хрват, отворио је врата. У моменту је схватио о чему се ради и слегнуо раменима. Разоружали смо га. Тврдио је да, осим њега, унутра нема наоружаних људи. Репетитор је био наш.

Затекли смо пет или шест службеника. Техничко особље и дежурни руководилац. Нису правили проблеме. Кренули смо редом. Инжењер из Книна прво је искључио хрватски ТВ програм и прикључио београдски, који се дотле, наравно, у том делу земље није видео. За само тренутак или два зазвонио је телефон. Инжењер из Книна подигао је слушалицу. На вези је био дежурни из ТВ Загреб и тражио информацију о томе шта се дешава. Овај му је одговорио да је „стотинак“ Мартићевих полицајаца заузело репетитор и да се од данас мења програмска шема. Веза се прекинула.

Тражио сам да погледам где је телекомуникациони део. Одвели су ме. Оно што ме је занимало била је бочна просторија са тешким металним вратима. Рекоше да је у ту просторију строго забрањен улаз. Само двојица од присутних имали су прилике да привире унутра, јер када су долазили људи овлашћени за тај део сви су морали да изађу напоље. Нису знали ни где се налази кључ. Кнински инжењер је очигледно знао, рекао је руководиоцу репетитора да отвори службену касу. Кључ је био унутра, у запечаћеној коверти. Просторија је заиста изгледала импозантно. Приметио сам један орман на коме је на енглеском језику писало да га може отварати само овлашћено лице НАТО снага. Питао сам шта је то, али нико није знао да ми објасни. Погледао сам упитно инжењера из Книна. Одвојили смо се у страну. Испричао ми је да је због тог уређаја пар пута долазио са нашим војним електроничарима, али да ни они нису могли да установе за шта служи, јер се ради о технологији која превазилази знања наших стручњака. Упозорио ме је да, како је једном приликом чуо, то што је унутра вреди пар милиона долара и да ће Американци преко дипломатских канала сигурно инсистирати на томе да им се дотични уређај врати, уз коментар да је боље да се тиме не замајавамо. Насилно сам отворио орман. Наложио сам да се уређај искључи. Покушавали су десетак минута, без успеха. Само се Личанин из мог обезбеђења снашао. Тај га је, вала, искључио за сва времена – уз пар кратких рафала.

Увече сам известио Централу. Споменуо сам да је међународни телефонски линк постао доступан и затражио да ми пошаљу обавештајно­прислушни тим. Ускоро ми је стигла веома искусна радио­извиђачка екипа „Поткровље“. Наредне четири године прислушни центар на Пљешевици биће неисцрпан извор обавештајних података. А у Београду, Загребу, Сарајеву и Љубљани „невладине организације“ организовале су серију протестних митинга због „насилног искључивања програма демократских телевизија и гушења слободних медија“. То сам прочитао у новинама. Пише да је било и на ТВ­у, али нисам могао, тј. нисам био у прилици да гледам.

Крајем лета 1991. год. Република Српска Крајина прерасла је у озбиљну државну творевину са свим атрибутима које према међународном праву карактеришу једну независну земљу: територија,становништво, супрематија државне власти. Између осталих институција, формирано је Министарство унутрашњих послова на челу са Миланом Мартићем, Служба државне безбедности на челу са Душаном Орловићем и Министарство оружаних снага које је преузело надлежност над територијалним ресурсима федералне војске. Старешинама и припадницима Југословенске Народне Армије, који су дотле били стационирани на подручју Крајине, дата је могућност да се ставе под команду новог Министарства, што су многи и учинили.У рејону који сам обавештајно покривао формиран је Зонски штаб за Лику, Банију и Кордун. Надлежне полицијске станице, сада у саставу новог Министарства, посветиле су се својим редовним активностима. У Кореници је основано Одељење државне безбедности којим су руководила тројица „мојих“ Личана. Из Централе ми је стигло наређење да полако почнем да им препуштам послове које сам започео.

На политичком плану све се више осећала државна подршка Србије овој новоформираној Републици. Српски председник Милошевић први пут почиње да се изјашњава позитивно у односу на крајишка збивања и лично иницира уклапање тог дела земље у привредне и економске токове преосталог дела Југославије. Та Милошевићева настојања одражавају се на велики пораст његове популарности како у самој Србији тако и у Крајини, што је, с друге стране, присилило „демократску опозицију“ на прилагођавање. Крајина је надаље делила многе београдске политичке проблеме.

Септембра месеца, Франко ме је позвао на хитан састанак у Книн. Показао ми је депешу у којој нас Централа упозорава да је у Крајину упућена група од око 300 припадника паравојне формације Вука Драшковића. Према сазнањима Службе, Драшковић је дошао на идеју да искористи могућност за формирање и слање добровољачких одреда на крајинско ратиште и на тај начин легализује своју партијску војску, коју би касније користио као ударну снагу за насилно преузимање власти у Србији. Опремање и обука те јединице спонзорисани су из фондова „невладиних организација“ преко рачуна приватних лица из иностранства. Вуковим планом, у овом конкретном случају, било је зацртано неколико циљева: да у релативно мирној ситуацији, каква је иначе била, провоцирају хрватске снаге у граничним подручјима, што би се у западним медијима представило као да Срби крећу у освајање нових територија; да перманентно изазивају сукобе са локалним становништвом у циљу компромитације свих добровољаца који се у Србији у регуларним регрутним центрима масовно пријављују за одлазак у ратна подручја; да провоцирају политичке сукобе са старешинским кадром из састава Југословенске Народне Армије, уз потенцирање идеје о неопходности оружаног разрачунавања између националиста и комуниста. Франко је рекао да је већ упозорио министра Мартића на те околности, али је овај одбио да њихов долазак спречи, уз образложење да не може да дели добровољце на ове и оне. Према Франковој процени,присуство такве формације у Книну, као главном административном седишту, било би врло опасно, па је одлучио да их преусмери ка мени, у Лику.

Састао сам се са командантом Зонског штаба, пуковником Савом Јурасовићем. И он је, из војних извора, имао исту информацију. По његовом мишљењу, долазак Драшковићеве паравојне формације није представљао велики проблем, јер ће ти људи морати да се уклопе у регуларне снаге Крајине ако уопште мисле да опстану на терену. Договорили смо се да их за почетак пустимо и пропратимо како ће се понашати.

Стигли су распоређени у неколико аутобуса. Прво што су урадили било је организовање политичког митинга у Кореници. Народ ко народ, окупио се, аплаудирао говорницима и разишао се кућама. Пришао им је један од полицајаца и рекао да морају да се пријаве Зонском штабу. Одбили су, уз коментар да „неће да сарађују са комунистима“. Ускоро се појавила група сељака, рођака једног од приспелих Драшковићевих активиста и повела их према свом селу. Ту су се улогорили, у дворишту локалне цркве.

Кроз пар дана, њихов командант је наредио покрет – на Госпић. Седео сам у Зонском штабу када нам је стигла информација о њиховим намерама. Пуковник Јурасовић показао ми је актуелну ситуацију на карти, уз коментар да су око Госпића стациониране толико јаке хрватске снаге да је питање да ли би и он, са свим својим војним потенцијалима могао да освоји тај град, који иначе није био ни обухваћен територијом Крајине. Позвао је команду своје јединице на том правцу и наложио надлежном старешини да покуша да их спречи, на шта му је овај одговорио да је већ покушао, али да су добровољци припретили да ће запуцати на његове људе ако им се приближе. Констатовали су да са њима више не треба комуницирати, уз обострану примедбу „кад хоће сами нек иду сами“.

Током ноћи, део Драшковићеве формације зашао је иза хрватских линија. Ту су их хрватске снаге опколиле и масакрирале. Између осталих, погинуо је и њихов командант. Само неколико људи из те групе успело је да се извуче. Сви су се успаничено вратили у село где су претходно били стационирани. Истог дана, хрватски и страни медији објавили су вест да „српско­комунистичке снаге започињу нови освајачки поход према Хрватској“. Истовремено, Вук Драшковић је у Београду одржао конференцију за штампу на којој је изјавио да у Крајини „комунистичка Армија убија српске добровољце“.

Зонски штаб је донео одлуку да то више не може да се толерише. Припадницима Драшковићеве паравојне формације наређено је да дођу у Кореницу где им је дат избор – или ће се уклопити у неку од регуларних крајишких јединица или ће бити разоружани и враћени за Београд. Две трећине изјаснило се да хоће да се врати кући. Њима је обезбеђен транспорт и под полицијском пратњом послати су пут Београда. Нешто више од 80 добровољаца, који су одлучили да остану, стављени су под команду једне од личких територијалних јединица и са њима више није било проблема.

Последња два месеца боравка у Крајини претежно сам био ангажован око држања оперативног курса новим припадницима крајинске Службе. Обавештајни центар Кореница увелико је функционисао у њиховој надлежности. Око Нове године, Франко Симатовић, Милан Радоњић и ја, поново смо се окупили у Книну. Министар Мартић и начелник Службе Душан Орловић приредили су нам опроштајни ручак. Наша обавештајна мисија била је окончана.

Током деветомесечног боравка на обавештајним задацима у Крајини, два пута сам долазио у Београд на усмене консултације. Оба пута Станишић ме је водио да лично реферишем председнику Милошевићу о ситуацији у том делу земље. Једина тема о којој смо разговарали односила се на унутрашња политичка превирања која су се одражавала на српско­српске односе. Једино наређење које је председник издао односило се на спречавање српско­српских сукоба, по сваку цену. Ратна дејства према Хрватској нису спомињана нити га је то занимало. Данас, такозвани „Трибунал за ратне злочине у Хагу“, на основу исконструисаних информација „невладиних организација“, суди Милошевићу под оптужбом да је организовао побуну крајишких Срба и тиме изазвао грађански рат. Он то није могао, чак и да је хтео.

Десет година касније, када је у јавност процурила информација о обавештајној мисији коју је Служба државне безбедности имала у крајинском подручју, „невладине организације“ – „Хелсиншки комитет за људска права“, „Фонд за хуманитарно право“ и још неке, у својим међународним гласилима оптужиле су Станишића, Симатовића, Радоњића и мене да смо били главни виновници етничких сукоба у Хрватској, а почетком 2003. године, такозвани „Трибунал у Хагу“, чак је против Станишића и Симатовића покренуо кривични процес. При томе, значајно је напоменути да ову исконструисану кампању нису иницирале хрватске власти већ искључиво марионетски проамерички режим у Србији.

СПРЕЧАВАЊЕ РАТА У БОСНИ

Ако је игде народ био против рата био је у Босни. Најочигледнији доказ за то је чињеница да су све касније сукобљене стране рат дочекале неспремне. Јавно експонираних екстремиста било је релативно мало, са занемарљивим бројем следбеника. По том питању пажња је најчешће била усмеравана према западној Херцеговини, настањеној претежно народом хрватске националности, који су под утицајем националистичке еуфорије пренете из Републике Хрватске први започели паравојно организовање, што је оштро осуђивано и од стране Срба муслиманске вере и од стране Срба православаца. Политичке несугласице о којима се полемисало у главном граду – Сарајеву, односиле су се пре свега на проблем како сачувати мир.

Преовладавале су три опције: комунистичка про­југословенска, о унитарној Босни у саставу Југославије, потенцирана од стране руководећег кадра Југословенске Народне Армије; грађанска – прозападна, о унитарној Босни као самосталној држави изван Југославије, коју су заступали интелектуалци и невладине организације; и умерена националистичка о неопходности мирне поделе Босне на три ентитета – српски, муслимански и хрватски, од којих ће сваки после моћи да одабере да ли ће се или неће спајати са неком од суседних република. Трећа опција имала је највећи број присталица, а да је спроведена у дело рат би највероватније био избегнут.

ПРИСЕЋАЊЕ ОСМО

Негде на самом почетку наше обавештајне мисије у Крајини, априла 1991. године, стигао нам је налог из Централе у Београду да се мимо редовног плана ангажујемо на покривању једног тајног политичког скупа у Босни. Наиме, том скупу је, као гост, требало да присуствује и Милан Мартић, па смо Франко Симатовић и ја били у прилици да се прикључимо његовој делегацији. Скуп се одржавао у стану Радована Караџића у Сарајеву. Као додатно обезбеђење Караџић нам је у сусрет послао два службена возила босанске полиције у којима су се налазили припадници његове странке, тако да смо на одредиште стигли веома брзо.

У стану се већ окупило петнаестак људи, већином из врха Српске Демократске Странке. Мартић нас је представио ко смо и шта смо. Сви су нам пожелели добродошлицу, уз опаску да то што ћемо ту вечерас чути и видети, председник Милошевић и југословенски комунисти никако не одобравају. Караџић нам је објаснио да је обавио консултације са муслиманским политичким врхом, и да је обострано закључено да православци и муслимани више не могу живети заједно, али да ће, у сваком случају, морати да живе једни поред других. Зато, како би се разишли без непотребних сукоба, сада праве договор о подели босанске територије. Караџићеви уцртавају на мапи Босне свој предлог, Изетбеговићеви муслимани, у другом стану, неколико улица ниже, уцртавају своје виђење поделе. Кад заврше, сешће опет заједно да се усагласе.

Уцртавање мапе трајало је сатима, уз доста предлога и полемике. У међувремену, дошао је један човек из муслиманског руководства. Сви су устали и поздравили га са поштовањем. Он и Радован су се накратко издвојили и разговарали у четири ока. Када га је отпратио, Радован је прокоментарисао да и муслимани имају исти проблем око четири спорне општине, а при томе имају проблем и са хрватском страном, где су преговори запели око Мостара.

Мапа је завршена касно увече. Караџић, у пратњи тројице најближих сарадника, отишао је на састанак са муслиманским лидерима. Вратили су се после поноћи. Задовољни. Караџић нам је саопштио да је договор постигнут, јер су и једни и други изашли са предлогом граница као да су их заједно уцртавали на карти. Договорили су се и о условима заједничког коришћења јадранске луке Плоче. Спорне су остале четири општине, о чему ће се усагласити накнадно по принципу замене територија, као и проблем поделе Сарајева, што ће највероватније морати да се реши по кипарском моделу Никозије. Свима је су послужено пиће. Караџић је наздравио за срећу нове српске државе. Наздравио је и за срећу муслиманима.

Док нас је пратио, рекао нам је да сви Срби у Босни, а и он лично, веома цене Милошевића, али да Милошевић живи у „илузији о Титовој Југославији“ која је већ сада ствар прошлости. Стога, као лидер босанских Срба не може да допусти да их Милошевићева погрешна политика доведе пред свршен чин. Споменуо је да је од Алије Изетбеговића чуо да су се Хрвати и Словенци договорили да напусте Скупштину Југославије кад дође до изгласавања буџета, после чега ће вероватно прогласити независност. Позвали су и Алију да им се прикључи, али је он одбио зато што зна да га ватиканска опција никада неће подржати као што подржава њих. О томе је послата порука Милошевићу, па ако му је заиста стало до добробити народа, нека пусти да се људи у Босни мирно разиђу. А после ћемо им дати референдум. Срби ће се сигурно сви изјаснити да желе да остану у Југославији, као што ће се муслимани изјаснити да хоће џамахирију. То је у овој земљи изгледа јасно свима осим Милошевићу.

Извештај који смо послали централи био је кратак: Релевантни подаци са терена указују на то да ће ратни сукоби у Босни бити избегнути. Сви потенцијални актери непријатељстава изузетно су заинтересовани за изналажење мирног решења.

Заиста, мирна ситуација је надаље функционисала захваљујући на првом месту „врућој линији“ коју су перманентно одржавали Радован Караџић и муслимански лидери. Провокација и мањих инцидената било је на обе стране, али се свако у својој средини трудио да спречи да не дође до ескалације. Од проглашења сецесије Словеније и Хрватске у јуну 1991. године, тензије у Босни постепено расту, нарочито у херцеговачком хрватском делу, али не толико да би се окарактерисале као забрињавајуће. Долази до спонтаног прегруписавања у полицијским структурама, које, мада још под истим ознакама и заједничким Министарством, углавном распоређују кадрове тако да свако брине о свом ентитету.

Југословенска Народна Армија и даље је стационирана на територији целе Босне. Међутим, ту настају проблеми јер су комунисти из армијског врха игнорисали савете српске и муслиманске стране да и они благовремено започну поделу ресурса према ентитетима. Напротив, од стране војног и политичког врха из Београда, као разбијачи Југославије оптужују се Караџићеви националисти и Изетбеговићеви фундаменталисти, што ови одбијају, тврдећи да је после отцепљења западних Република, југословенска идеја, онако како су је заговарали комунисти, постала неодржива. Ситуација се нарочито усложава када је, у октобру 1991. године, у босанском парламенту стављен на дневни ред предлог о сецесији. За независну Босну гласали су муслимански и хрватски посланици, док су представници Срба напустили скупштину, уз образложење да је предлог преурањен. Убрзо затим, муслиманска влада проглашава мобилизацију, на шта је као српски одговор уследио референдум на коме су се Срби определили да остају у саставу Југославије. У међувремену, дислоцирањем федералне Армије велики део снага извучених из Словеније и Хрватске стациониран је у Босни. Међу Србима православцима, пројугословенски оријентисаним, примљени су добро, али међу муслиманима више не. Ипак, свим странама одговарао је мир, па ће Босна тако у миру дочекати и распад југословенске државе.

МЕЂУНАРОДНА ВЕРИФИКАЦИЈА СЕЦЕСИЈЕ

Југословенска држава формирана је 1918. године на иницијативу Краљевине Србије, као заједница народа: Срба, Хрвата и Словенаца. При томе, у оснивачком акту јасно је назначено да то није заједница држава, јер Хрвати и Словенци, за разлику од Срба, никада у историји нису имали своје државе. Новокомпоновани, проблематично изведени ентитети као што су босански муслимани и македонци, још су под већим знаком питања. Међутим, глобализам следи искључиво логику својих интереса, те је њиховим невладиним организацијама стављено у задатак и то да прекроје, па чак и елиминишу све оне историјске чињенице које не иду у прилог Новом светском поретку. У конкретном југословенском случају извршена је отворена злоупотреба међународних институција и правних аката да би се наметањем непринципијелних тумачења бившим југословенским републикама омогућило оно што, на пример, никада није било допуштено Шкотима у Великој Британији, Корзиканцима у Француској, Баскима у Шпанији, односно многим другим народима западних земаља који вековима теже ка сепарацији. И дан­данас невладине организације бивших југословенских република спроводе информативну кампању не би ли, по цену презентирања најбезочнијих лажи, све то некако образложиле, у чему предњаче гласноговорници глобализма у Србији.

Процес међународне легализације разбијања југословенске државе отпочео је европским самитом у Хагу 18. октобра 1991. године, када је југословенској делегацији предложен Карингтонов план, недуго затим верификован Брионском декларацијом, по којој ће се Европска Унија ангажовати као посредник у циљу заштите територијалног интегритета Југославије. Али уместо тога, на дан 16. децембра 1991. године, дванаесторица министара иностраних послова земаља чланица Европске Уније, којима је председавао немачки министар Ханс Дитрих Геншер, иначе главни и отворени заговорник насилног отцепљења Словеније и Хрватске, састали су се у Мастрихту и донели два документа: Критеријум за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу и, директно у вези са тим, Декларацију о Југославији. У декларацији дословно се констатује: „Овим актом све југословенске републике позивају се да се до 23. децембра изјасне да ли желе да буду признате за независне државе.“

Легитимно југословенско руководство у вези са поменутим околностима није ни консултовано. Тиме је прекршена основна европска уредба донета после II светског рата – Споразум из Хелсинкија, којим се послератне границе у Европи утврђују као недодирљиве, тј. непроменљиве, а условно је одређено да се оне евентуално могу мењати искључиво уз одобрење и прихватање држава које су тим променама оштећене. Многи светски експерти за међународно право такав став Европске Уније окарактерисали су као „незаконито мешање у унутрашње ствари Југославије због кога је Влада у Београду имала право да се жали“[8]. Али коме да се жали? Све релевантне међународне институције увелико су биле под патронатом управо оних који су поменути незаконити акт спровели у дело. Прећутно је у целом свету прихваћена теза енглеског политичара Лорда Карингтона да се Социјалистичка Федеративна Република Југославија „сама од себе распала“, са чим се на крају сагласила и Југославија када је принуђена да потпише Споразум о сецесији.

Словенија, коју су још од раније признале Немачка, Велика Британија и Ватикан, поднела је захтев за сецесију пре него што је Декларација о Југославији била донесена. Остало јој је само да сачека формално признавање независности. Хрватска, која је такође већ била призната од стране Немачке и Ватикана, препустила је Немцима да уместо ње поднесу захтев о сецесији. За њих је ситуација била мало компликованија због статуса крајишких Срба, па су морали да сачекају доношење такозваног Венс­-Овеновог плана по коме се Хрватској признаје независност, али уз, до даљег, недефинисан статус Републике Српске Крајине, на чије су границе са Хрватском постављене снаге Уједињених нација. Босна је поднела захтев на основу којег је територија Републике подељена на два дела: Муслиманско­хрватску Федерацију, која се изјаснила за сецесију и Републику Српску која је одлучила да остане у Југославији. Изненађење је представљала одлука Македоније да и она иступи из Југославије. Наиме, Македонцима је Америка у међувремену понудила издашну економску помоћ под условом да пристану на војну НАТО окупацију, услед чега су се ови на пречац определили за амерички протекторат. Тако се и Америка непоседно укључила у разбијање Југославије.

Све у свему, почетком 1992. године све отцепљене републике признате су као независне државе и равноправне чланице Уједињених нација. У Југославији су остали само Срби са бројним проблемима око себе и између себе.

 _____________________________________________________________________

[1] До формирања посебног обавештајног сегмента Службе државне безбедности, 1992. године, обавештајни послови којима се Служба бавила називали су се „загранични рад“.

[2] Због објективне могућности да нека од обавештајних позиција Службе која је била ангажована на овом случају још увек ради код Американаца или је у статусу америчких пензионера, држаћу се затворених података да те људе не бих угрозио.

[3] Мајкл Паренти, Убити нацију – Напад на Југославију.

[4] Конференција о европској безбедности и сарадњи.

[5] Легенда – у обавештајној терминологији осмишљени, објективно одрживи, лажни идентитет иза кога се заклања оперативац или агент на терену.

[6] Назив за припадника српских паравојних формација.

[7] Двоглави орао, традиционални знак Србије из њене раније историје.

[8] На пример, такве коментаре су давали амерички експерти Роберт Талк и Дејвид Хандерсон.

(Dragan M. Filipović ANATOMIJA GLOBALISTIČKOG SMRADA. Beograd: METAPHYSICA, 2011. С. 64-92.)

Наставља се…

Претходни текстови посвећени анализи пресуде бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу коју је изрекао МТБЈ 24. марта текуће године, говорили су о оптужби против Р. Караџића за геноцид у Босни и Херцеговини у целини и Сребреници посебно[1], затим посебно о утврђивању кривице[2], фалсификовању сведочења[3], доказима који су предочени приликом опсаде Сарајева и гађања Маркала[4]. У овом тексту разматраћемо питање како је Претресно веће донело пресуду о одређивању казне Р. Караџићу.

Параграф 6070 пресуде од 24. марта гласи: “На основу изложеног, узимајући у обзир тежину и размере злочина, а такође централно место које је заузимао оптужени у вршењу тих злочина, Претресно веће сматра неопходним одредити казну у виду лишавања слободе од 40 година”.[5] Какве основе је имао суд да одреди овако жестоку казну?[6]

Као прво, треба напоменути да је МТБЈ један од најжешћих и антиправних судских органа на свету. Главни проблем одређивања казне у МТБЈ огледа се у одсуству било каквих оквира у одређивању рокова лишавања слободе и чак правила таквог одређивања, и као последицу добијамо произвољност деловања судија. Једино ограничење представља забрана смртне казне. Но, све остало се налази у потпуној слободи деловања судија. То је у директној супротности са принципима кривичног права, посебно са принципом законитости и принципом правне дефинисаности.

На тај начин, ми смо већ више од две деценије сведоци произвољности различитих судија МТБЈ приликом одређивања казне. Један судија може говорити у односу према једном те истом оптуженом да је невин, а други – да је неопходна казна доживотног затвора. То се десило у предмету генерала Здравка Толимира. Чак и ако су судије сагласне око кривице оптуженог, њихово мишљење о роковима лишавања слободе могу бити исто толико различита, на пример, оптужени Благоје Симић је могао добити седам година (позиција судије Линдхолма), али је добио 15 година, јер су судије Мумба и Вилијамс били у већини. Генерал Галић је могао добити 10 година затвора (позиција судије Нието-Навиа), али је добио 20 година.

Не мања разлика “мишљења” постоји и међу одлукама претресних већа са једне и жалбених већа са друге стране. Тако је, на пример, у предмету Станислава Галића, жалбено веће одбацило казну од 20 година затвора и одредило му доживотну робију. Генерал Т. Блашкић је од претресног већа био осуђен на 45 година затвора, но, практично је био ослобођен у сали суда жалбеног већа која је тај рок смањила на… 10 година. Не мање зачујућа игра бројки дешавала се и у другим процесима. Притом, сва та већа су деловала “од ока”, јер конкретних правила изрицања казне није било и нема.

Претресно веће у предмету Р. Караџића изјавило је да толико сурова казна представља резултат “тежине почињених злочина”. Међутим, Хашки трибунал је и створен само и искључиво за разматрање оптужби за извршење “најтежих злочина”. Због тога аргумент судија не изгледа баш убедљиво.

Судије Квон, Бајрд и Морисон покушале су да објасне своју пресуду постојањем отежевајућих околности. Но, ни једна од њих не одговара на питање: зашто баш 40 година? Зашто не 50? Зашто не 35 или 20? Зар двадесет година затвора није било довољна казна за оптуженог који има 70 година?

А узраст оптуженог представља основу за одређивање блаже казне. Жалбено веће је не једном потврдило да се старији узраст признаје као околност која има значаја приликом одређивања казне. Но, претресно веће у предмету Р. Каарџића ту чињеницу није разматрало. Оно је само поменуло – без било какве даље анализе.

Претресно веће у предмету Р. Караџића такође је у потпуности игнорисало одредба коју је одредио Статут МТБЈ, да се “користи пракса одређивања казне у бившој Југославији”. Судије су се правиле као да су испуниле ту одредбу. Као, размотрили смо ту праксу, но она за њих “није обавезујућа”.[7] А на ту праксу земаља бивше Југославије требало је обратити пажњу. Максимални рок лишавања слободе у КП Југославије износио је 20 година. Исто толико он износи данас у Србији. Управо зато су за ратни злочин против СРЈ Бил Клинтон и његови сарадници из земаља НАТО пакта, који су учествовали у бомбардовању СРЈ у марту-јуну 1999. године, добили свега 20 година лишавања слободе. Тако је пресудио Београдски окружни суд. Он је радио по закону у коме су одређени рокови кажњавања побројани по строгим правилима. Према свеукупности злочина који су учињени против народа Југославије, Клинтон је добио више од 40 година, но у вези са ограничењем општег рока, њему је било одређено 20 година. Тако је то у нормалним правним системима. У МТБЈ – уопште није тако. У овом тренутку као одговор на питање зашто 40 година – може се навести само један узрок: њима се тако хтело. Тако су хтеле судије које су одредиле пет година лишавања слободе најамнику Дражену Ердемовићу који је признао убиство више од хиљаду људи. Тако се хтело судијама које су ослободиле одговорности Харадинаја не само за злочине за које га је “оптужило” тужилаштво, него и за убиства сведока већ за време самог судског процеса. Тако су хтеле судије које су ослободиле генерала Готовину…

Међутим, проблем није у појединим судијама. Проблем је у систему некажњавања и произвољности које леже у основи самог постојања Хашког трибунала. Као што је очигледно, произвољност у одређивању казне уопште није збуњујућа, она јасно дели неразумну попустљивост према злочинцима и неразумну жестину према онима који су означени као одговорни за злочине оних који су ослобођени. На тај начин – одсуство рокова и правила одређивања казне – смишљено је заложен елемент у систему МТБЈ.

На тај начин, закључак у односу казне која је одређена Р. Караџићу може бити само један: поред тога што је она неправедна, она је изречена у односу на лице чија кривица без икакве сумње није била доказана, та казна није имала правних основа и носи произвољни карактер.

[1] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-prvi-deo/

[2] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-deo-2/

[3] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-treci-deo/

[4] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/presuda-radovanu-karadzicu-detaljna-analiza-deo-4/

[5] Prosecutor v. Radovan Karadžić. Trial Chamber’s Public Redacted Version of Judgement Issued on 24 March 2016.

[6] При этом мы рассматриваем данный вопрос обособленно, то есть вне контекста об обоснованности вынесения вердикта о виновности. Объективное рассмотрение представленных доказательство во время судебного процесса (включая, вопросы, поднятые нами в ранее  опубликованных статьях) говорит о том, что вина Р.Караджича вне разумных сомнений доказана не была.

[7] См. параграфы 6038-6042 приговора Р.Караджича (страницы 2526-2528).