недеља, април 22, 2018

Тагови Вести таговане са "рат"

рат

-
Изјава Владимира Путина да велика и стратешка предузећа треба да буду спремна да у случају потребе брзо и оперативно пређу на војну производњу изазвала је хистерију у многим светским медијима, пошто је то схваћено као да се Русија спрема за рат.

 

Владимир Путин у Лењинградској области

 

 

Одређени кругови ту Путинову препоруку, која се може сматрати стриктно техничком, виде као да је врховни командант наредио почетак рата. Део западних политиколога и публициста речи руског председника тумачe као позив на милитаризацију и трку у наоружању, а део њих да Кремљ, уочи мартовских председничких избора, на тај начин одвлачи пажњу Руса од стварних економских проблема.

Руски експерти, међутим, у таквим спекулацијама виде злонамерност према руским властима и објашњавају да се овде ради о „мобилизационом плану државе“, који има „свака нормална држава“, а који подразумева мобилисање свих ресурса у случају непријатељског напада на земљу или великих природних катастрофа.

„Путин се не спрема за рат. Председник само штити своју земљу и националне интересе наше државе. Дакле, нагласио бих, повећање улоге војне индустрије никако не значи спремање за рат. То значи бити спреман и за разне ванредне ситуације, критичне догађаје. Такви догађаји не подразумевају само рат, већ и технолошке и еколошке катастрофе, природне непогоде, експлозије у атомским централама и, не дај Боже, пуцање брана, земљотресе и тако даље. Држава увек мора да буде спремна за такве догађаје. Зато свака нормална земља има мобилизациони план, којим се ти ризици предвиђају. Не само ризици, већ и реакција на те ризике, као и спречавање тих ризика. Управо је о томе говорио Путин. А то што су извукли из контекста једну реченицу и на основу ње распламсали хистерију, то само говори о томе да људи просто не разумеју о чему је овде реч, а са друге стране, просто изражавају неку своју, благо речено, злонамерност усмерену на руске власти“, каже за Спутњик војни коментатор Виктор Литовкин.

Од руске привреде се не тражи само да се врати на совјетски модел, када је практично свако предузеће имало двоструку намену и у „посебним периодима“ могло да се пребаци на производњу оружја и муниције, већ и да обезбеди резервне капацитете, које по потреби омогућавају превоз војске и повећање производње. Експерти, међутим, истичу да се то односи „на сваку ванредну ситуацију“ у земљи.

„Разне катастрофе могу изненада да нас снађу и због тога морају да постоје резерве материјалних, људских, умних, економских и финансијских ресурса. Дакле, много тога је потребно. И те ресурсе не треба да има само држава, већ треба да их имају и сва предузећа, болнице, трговачки комплекси и друге службе, како би правовремено реаговали. Јер у критичним тренуцима се види спремност или неспремност државе да заштити своје становништво, а одговорност за то сносе пре свега високи званичници и шефови релевантних државних институција“, додао је Литовкин.

Стручњаци такође подсећају да су после распада Совјетског Савеза многа предузећа остала ван граница земље, многа су приватизована или затворена, али да држава, откако је Путин на власти, активно и успешно спроводи реформу Оружаних снага Русије, а дошло је и до драстичних промена у структурама војне индустрије.

Чињеница је да је земља у постсовјетском периоду напустила систем „мобилизационе спремности“, када су под контролом државе били сви резервни капацитети, које је, у случају рата, требало брзо активирати, како би се одбио непријатељски напад. С обзиром на то да се ближи завршетак тог програма, Путин сада, према мишљењу аналитичара, жели да провери његове резултате, да евентуално пронађе „слабе тачке“ и елиминише их.

Путин је такође говорио о томе да су током 2015. и 2016. године издате инструкције о модернизацији производних капацитета, као и о формирању резерви материјалних и техничких ресурса како би се осигурало пребацивање војних снага, и да је сада неопходно што пре саставити извештај о томе шта је досад урађено, као и да ли су утврђени било какви проблеми приликом извршавања тих задатака.

Руски војни експерти у Путиновој изјави такође виде и „политички фактор“, с обзиром на то да је ситуација у вези са Русијом напета и да има много различитих оптужби на рачун Москве, а да се војне претње интензивирају. Например, НАТО трупе се приближавају руским границама, Алијанса активно спроводи војне вежбе, авиони НАТО-а прелећу погранична подручја, америчке беспилотне летелице је надгледају. Све то изазива опасност и Путин шаље сигнал свету да је Русија спремна да се суочимо са тим изазовима, јер има све ресурсе.

Експерти су уверени да таква политичка демонстрација може да охлади усијане главе у светским престоницама и да их натера да размотре могуће последице своје политике. То се не односи само на САД, већ и на њихове европске партнере.

Подсетимо, Путин је на састанку о питањима војно-индустријског комплекса рекао да велике и стратешке компаније одбрамбене индустрије морају да буду спремне да у случају потребе истог тренутка повећају обим продукције и услуга. Како је рекао, за такве мере морају да буду спремне све велике компаније, невезано од тога да ли је реч о приватним или државним фирмама.

Он је оценио да је спремност економије да брзо повећа обим одбрамбене производње један од најважнијих услова осигуравања безбедности земље.

rs.sputniknews.com/analize/201711241113561599-putin-rat-izjava/

-

Они су били и већинска војска у Лаудоновој регименти која је освојила Београд од Турака у последњем рату између два царства

Време Хабзбуршке и Аустроугарске монархије свакако спада и у српску историју, али онај део који је био скрајнут у нашој новијој историографији. Околности се ипак мењају и све се више схвата да је реч и о положају знатног дела Срба, а томе важан допринос даје и Историјски архив Зрењанин. Поред изузетно успеле изложбе „Торонталска жупанија и њено наслеђе” прошле године, ова установа је недавно промовисала и књигу „Лаудонова регимента”. Аутор изложбе и писац дела је млади историчар Филип Крчмар.

Ернест Гидеон фон Лаудон рођен је 1717. у данашњој Летонији, а као сиромашни племић и странац ступио је у војну службу Аустрије и за рачун Беча војевао у Рату за аустријско наслеђе и Седмогодишњем рату. Ту је изградио завидну репутацију и стекао надимак „војнички отац”. Његова пола века дуга ратничка каријера достигла је врхунац када је 8. октобра 1789, већ као седи старац, освојио Београд од Турака у последњем рату између Хабзбуршке империје и Османског царства. Овај рат, код Срба упамћен као Кочина крајина, био је најава Првог српског устанка: у њему су се, под вођством Коче Анђелковића, борили српски добровољци, такозвани фрајкори, међу којима је био и Карађорђе.

– Лаудонов јуначки подвиг, за који су савременици говорили да је уздрмао темеље Цариграда, силно је одјекнуо у хришћанској Европи и пробудио наде у обнову изгубљене српске државности. Отуда су га у својим делима опевали и славили најумнији Срби оног времена – Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и још неки. Лаудон је пред смрт био награђен титулом генералисимуса, врховног команданта целокупне хабзбуршке оружане силе – наглашава Крчмар.

У својој књизи он подсећа да је Лаудон, осим по заузећу Београда, остао упамћен и по 29. царском и краљевском пешадијском пуку аустријске војске, који је носио његово име и учествовао у свим важнијим оружаним сукобима у Европи од почетка 18. века до распада Аустроугарске монархије: борио се у ратовима за шпанско, пољско, аустријско и баварско наслеђе, Седмогодишњем рату, три аустро-турска рата… Тукао је Наполеона у биткама код Асперна и Лајпцига, учествовао у гушењу Револуције 1848/49. године. Од средине 19. века његова база и извор регрута били су у Банату – најпре у Великој Кикинди, а затим у Великом Бечкереку. Окосницу Пука чинили су банатски Срби, међу којима је најзвучније име Милоша Црњанског, једног од највећих српских књижевника. Црњански је Први светски рат провео као војник Лаудонове регименте и оставио занимљива сећања на Велики Бечкерек на самом почетку рата.

На основу тешко доступне литературе и богате грађе сачуване у Историјском архиву Зрењанина, Крчмар је у својој књизи детаљно писао о војевању Банаћана у ратовима за независност и уједињење Италије, као и о њиховом учешћу у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине. Многи од њих за храброст исказану у тим приликама били су награђени високим војним одликовањима. Најславнија победа Пука била је 1866. године у бици код Кустоце, у оквиру Трећег рата за независност и уједињење Италије. У то време Пуком је командовао Србин пореклом из Панчева: Давид Ђурић од Витез-Соколграда.

Истраживање даљих веза Лаудона са данашњим Зрењанином изнело је на светлост дана нове, до сада непознате чињенице из прошлости овог града. У Лаудоновој регименти војни рок су служиле генерације Великобечкеречана, међу којима и најугледнији овдашњи адвокати, новинари, лекари, па чак и неколико потоњих градоначелника.

– Данашња Улица Ђурђа Смедеревца у прошлости је носила Лаудоново име – каже Крчмар, наводећи да је у граду постојала и кафана под именом „Код фелдмаршала Лаудона”. До сада је било уврежено мишљење да је први познати почасни грађанин Великог Бечкерека био мађарски писац Мор Јокаи, али је то нетачно, јер је 30 година пре њега ова почаст указана мајору 29. пука, италијанском племићу који се звао Антонио Ањели-Монти. Присуство војске у граду утицало је и на урбану географију. Војници Лаудонове регименте у почетку су били смештени у данас непостојећу касарну „Колет”. Касарна се налазила на углу Македонске и Улице Николе Тесле, али је била премала, због чега је овдашња болница „Царевић Рудолф” била адаптирана, проширена и претворена у касарну. Она је и данас активна, али под именом „Светозар Марковић Тоза”.

– По сврси је очигледно надживела војску, за чије је потребе подигнута, али свеједно, остаје сведочанство о везама освајача Београда с градом на Бегеју – истиче Крчмар, кога су на промоцији књиге назвали најперспективнијим и најмарљивијим младим историчарем с ових простора.

Ђ. Ђукић

Извор: Политика

 

-
ИЗДАЊЕ ЛИСТА НА НЕМАЧКОМ НАВОДИ ДА МОСКВА ИЗНАД БЛИСКОГ ИСТОКА ДРЖИ ДЕСЕТ САТЕЛИТА

 

  • Лист наводи ове речи генерала Виктора БОНДАРЕВА, донедавног команданта Ваздушно-космичких снага РФ: „Сирија је већ показала да се више неће ратовати само и просто у ваздуху, него – и у космосу. Будући ратови биће ратови високих технологија“

        НАРЕДНИ ратови неће се водити само у ваздуху и на земљи, него и у космосу, а Москва се за њих већ припрема – објавио је Business Insider у свом немачком издању.

        У тексту се даље наглашава да су досадашња ратна дејства у Сирији показала све већи значај високих технологија у биткама и наводи да је Русија користила десетак сателита за „скенирање“ бојног поља и да је руске ракете на циљ наводио „сателитски систем“.

        О својој главној процени да ће Русија убрзо бити у стању да ратује и у космосу, Business Insider пише, наводећи речи генерала Виктора Бондарева донедавног команданта Ваздушно-космичких снага РФ:

        „Сирија је већ показала да се више неће ратовати само и просто у ваздуху, него – и у космосу. Будући ратови биће ратови високих технологија. Већ сада је јасно да се са пушкама и аутоматима не може ратовати против савремених средстава“.

Business Insider наводи да је Москва – већ два месеца након уласка у сиријски рат – изнад Блиског Истока већ имала 10 сателита.

        Наглашава да је Русија у Сирији добила прилику да истестира не само своју авијацију, него и тенкове и ракете лансиране са подморница у Медитерану. А и да избруси своју ратну тактику.

        Све је то успешно одрадила, а још је – процењује Business Insider на немачком – и знатно проширила и ојачала свој утицај на Блиском Истоку.

fakti.org/oruzje/business-insider-rusija-u-siriji-pokazala-da-ce-se-uskoro-ratovati-i-u-kosmosu

Велики проблем српског народа представља чињеница да смо „буквално“ схватили приче о једнакости, правди и слободи. У свом „наивном“ поимању Света дошли смо до погрешне представе да нам је допуштено исто оно што и другим народима, да у свету треба да влада једнакост и иста правила за све. Можда баш због тога, гледајући из балканске визуре, постоји озбиљан проблем да разумемо начин функционисања САД а посебно њихове спољне политике и односа према другим државама.

Мој познаник који је пре десетак година, као припадник команде жандармерије скоро месец дана боравио у САД и посетио више њихових безбедносних агенција (ЦИА; ФБИ; ДИА;…) и добар је познавалац америчких безбедносних служби, са запрепашћењем ми је говорио како у оквиру америчких безбедносних структура једне помажу и подржавају неку, условно речено, терористичку организацију док се истовремено друге против њих боре. И једни и други то раде искрено и „од срца“.

За наш обичан, људски мозак то је несхватљиво. Али да бисмо то ипак разумели неопходно је познавати начин размишљања структура које воде САД[1]. Владајуће структуре у САД (формалне и неформалне) себе доживљавају као предводнике најзначајније и најмоћније земљу на планети са посебном мисијом да цео свет уподобе свом „начину живота“ али да истовремено не допусте да им се иједна држава приближи по моћи, богатству или културном обрасцу[2].

Као такви сматрају да је свака тачка на планети од њиховог виталног интереса и да на свакој морају одржати сопствену супериорност и присуство. Да би то остварили, званичне САД држе под контролом (политичком, дипломатском, економском, војном, пропагандном….) већину влада држава на планети са жељом да под контролу ставе и све до сада „непокорене“. Циљеви су потпуно јасни и недвосмислено опредељени да САД обезбеде пуну хегемонију над целом планетом.

При томе све јавно прокламоване „вредности“ попут демократије, људских права, медијских и дугих слобода, само су изговор и параван за реализацију властитих циљева. Као што је Џон Кенан (вођа стратешког тима у Стејт департменту још 1948.године написао: „Требало би престати да се расправља о нејасним……  и нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократије. Ускоро ћемо морати наступити непосредно са позиција силе. Стога, што нам такве идеалистичке пароле мање сметају, тим боље.“ Све анализе помоћи које су САД давале другим земљама указују да је ова помоћ углавном стизала државама и владама које су биле (а неке су и данас) репресивне према властитом становништву и често подржавају тортуру, незаконска хапшења, прогон на расној и верској основи (често и хришћана). Основни критеријум за помоћ и подршку је био интерес САД и активност влада на заштити америчких (обично мултинационалних компанија под америчком контролом) интереса.

У својој жељи да што „безболније“ реализују своје циљеве а при томе истовремено буду и вољене, квазиелите на челу САД прибегавају пропагандним триковима представљајући себе као великог борца за идеале. У ствари, суштину је изрекао државни секретар Џо Форест Далас, сугеришући председнику Ајзенхауеру да уколико жели да се у Латинској Америци не буне против САД, да их „мора мало потапшати да помисле да су нам драги[3].

Суштина приступа безбедносним изазовима гледано из угла елита САД се померило са чисто војног на друштвено-политичко поље деловања у коме је тежиште американизовати потенцијалну жртву агресије и то пре свег кроз политичке, социолошке, субкултурне и психолошке активности[4]. Због тога савремена стратегијска опредељења САД не базирају више на чисто војним решењима и представи о рату као оружаном сукобу са неком државом или војнополитичким савезом. Стратегија ниског интензитета, осмишљена осамдесетих година прошлог века[5] а која је развијена и унапређена последњих деценија, омогућава САД да истовремено води војне, специјалне и тајне операције на широком простору и против великог броја земаља истовремено не ангажујући у пуној мери свој војни потенцијал који се прилично компромитовао у сукобима са технички инфериорнијим противницима. Наравно да се у случају потребе, када невојна средства не дају жељени резултат (као што је било у случају СР Југославије) на крају мора прибећи и војној сили али углавном као пример непослушнима[6].

САД под контролом својих квазиелита, практично, води неконвенционални рат против остатка света, прикупљајући информације о стварним и потенцијалним противницима али и савезницима, креирајући кризе и управљајући њима, стварајући нестабилности а онда их делимично отклањати. Ни на једној тачци планете политика САД не тежи трајним и одрживим решењима. Увек се остављају клице могућих сукоба како би се задржала активна улога. Истовремено САД настоје да предвиде и развој догађаја у будућности и у том циљу намерно дестабилизују поједине државе подржавајући у оквиру њих покрете који политичким или насилним путем желе да преузму власт у држави. Оне чак и у државама блиским савезницама[7] подржавају дестабилишуће покрете како би уцењивале те владе али се и припремале за сценарије када због унутрашњих проблема мора доћи до промене локалне владе у некој од држава. Тако САД преко својих безбедносних агенција, финансијских институција, дипломатије или војске дестабилишу свет подржавајући тероризам а истовремено воде борбу против тог тероризма покушавајући да себе доведу у ситуацију да која год опција победи то буду њихови људи које ће држати у шаци или смењивати према властитој процени и нахођењу.

Постојање двоструких стандарда више се и не оспорава. Примера ради, грађани САД су веома осетљиви на ускраћивање њихових права а прислушкивање или отварање поште без одговарајућег судског налога за њих представља велики „грех“. Истовремено САД прислушкују друге државе без ограничења и не обазирући се на било какве норме. Бајком о „изузетности“ покушава се поткрепити илузија о непогрешивости а из ње извести некажњивост не само квазиелита у САД већ и оних који спроводе акције у њихово име широм Планете.

Избор Доналда Трампа за председника САД пробудио је наду да се нешто у политици САД може променити те да ће оне поново заузети водеће место у међународној заједници, али овај пут не по насиљу и самовољи већ по високим демократским стандардима и солидарности. Нажалост, догађаји у Сирији и Катару нам показују да се, вероватно, ништа није изменило и да је савезништво са САД подједнако опасно као и супротстављање.

На овој тачци се завршава политичка аналитика а почиње медицина. Шизофренија у развијеном стадијуму од које болује мала група људи у САД а пати цео Свет.

___________________________________________________________________________________________________

[1] Сви моји пријатељи који живе у САД или су тамо боравили о „обичним“ америчким грађанима говоре као о добродушним, добронамерним и вредним људима, који су дубоко уверени да њихова земља представља најбоље место на планети и која ради у најбољем интересу свих.

[2] Размишљања о америчкој „изузетности“ детаљније се могу сагледати у чланку Стивена Мајера , www.nspm.rs/hronika/stiven-majer-zasto-amerikanci-veruju-da-su-izuzetni.html?alphabet=l

Најјаснији одговор на поруке о америчкој изузетности дао је председник Путин у интервјуу за јапанске медије: „Несумњиво, САД и америчком народу – ово је велика земља и велики народ, без сумње, Нико не оспорава, али да говори о изврсности, чини ми се да је то превише и да ствара одређене проблеме у међусобним односима, не само са Русијом , чини ми се.“

[3] Жалосно је слушати како се балканске колонијалне власти одушевљавају малим похвалама за „напредак у реформама“ које им као мрвице ласкања бацају њихови налогодавци из САД.

[4] У складу са Сун Цу, Умеће ратовања: „Није највеће умеће увек побеђивати у биткама, најбоље је победити непријатеља без борбе“. Наравно уколико варијанта без борбе не да очекивани резултат, гола сила ће добити шансу.

[5] Борбено правило КоВ САД ФМ 100-20 из 1981.

[6] На крају се показало да је неколико стотина милиона долара инвестираних у опозицију и подривање система, у комбинацији са економским санкцијама и дипломатском изолацијом, дало бољи резултат неко милијарде долара утрошених на војну кампању која је трајно укаљала, и онако сумњив, углед НАТО.

[7] На тзв “Вашингтонским конференцијама“ у јеку Другог светског рата одлучено је да се војне операције воде тако да на крају рата Немачка (што је природно) и СССР (што је неприродно имајући у виду да су били савезници) изађу са што више губитака и што више ослабљени како не би могли представљати сметњу хегемонији САД.

-

У случају војног сукоба с Русијом у Европи, оружаним снагама НАТО-а озбиљно би сметала бирократија на границама, испричали су амерички војни начелници листу „Дифенс ван“.

 Фото Танјуг / АП

 У јулу је амерички пуковник Патрик Елис руководио пребацивањем оклопне технике из Немачке, преко Мађарске, Румуније и Бугарске на вежбе у Грузији. Он је скренуо пажњу на то да је попуњавање докумената на границама одузело превише времена.

„Улазак у Румунију је био прилично прост, али је излажење одатле, колико год то чудно било, било много сложеније. Ствар није у непрофесионалности граничара, просто постоје протоколи који се морају поштовати. Седели смо на нашим ’страјкерима‘ сат и по под сунцем које је пекло и чекали док нам ручно не попуне неопходне папире“, пожалио се Елис.

Према његовим речима, проблем је у томе што су за премештање војске одговорна министарства одбране, а границе су у надлежности министарстава унутрашњих послова.

Америчка војска сматра да чак ни у случају оружаног сукоба бирократске реалије Европе неће нестати.

„Рат не би довео до тога да сва ова правила једноставно узму и укину. То се неће догодити“, нагласио је генерал-мајор Стивен Шапиро, одговоран за логистику и опремање армије САД у Европи.

Он је додао да је само за припрему за премештање војника по читавом континенту потребно неколико недеља. Према Шапировим речима, када границу прелази сто јединица војне технике, није довољно само саопштити граничарима њихов број, свако возило се посебно региструје у складу са серијским бројем.

„И тако на свакој граници, сваки пут си дужан да уносиш у списак истих 100 возила“, навео је он.

Раније је командант Армије САД у Европи генерал-лјатнант (ранг генерал-пуковника) Бен Хоџис позвао Европу да се договори о стварању „војног Шенгена“ ради ефикаснијег обуздавања Русије. Према његовим речима, за транспорт наоружања и војног терета преко границе морају да се уведу посебна правила која би омогућила брже пребацивање снага НАТО-а.

www.novosti.rs

-
Црна Гора ће платити укупну суму од око 1,35 милиона евра на име одштете жртвама ратних злочина који су почињени током деведесетих година прошлог века на њеној територији, показује нови извештај Владе те земље о напретку преговора евроинтеграција Црне Горе, у који је БИРН имао увид.

 

Резултат слика за dubrovacko ratiste

 

Ова сума ће бити увећана за 128.530 евра ако осам захтева за одштету који су тренутно пред судовима буду закључени ове године, наводи се у извештају који се бави преговорима око поглавља 23 европског законодавства које Црна Гора треба да усвоји – у одељку о правосуђу и основним правима.

У извештају се наводи да је одштета већ одобрена у 145 случајева који су поднети судовима у Црној Гори у протеклих неколико година.

Захтеве за одштету су поднеле жртве или њихове породице муслимана и Хрвата у вези ратних злочина тортуре и убиства цивила почетком 90-их година.

У свим овим случајевима, осим у четири, оптужени су ослобођени кривице и суд их је ослободио, а четворица резервиста ЈНА која су проглашени кривим осуђени су на укупно 12 година затвора због злостављања хрватских затвореника у Морињу, код Котора.

Одштету је у случају „Морињ“, тражило 250 бивших затвореника из Хрватске и њима ће бити плаћено готово милион евра.

Адвокат Велија Мурић, који заступа већину породица жртава у случају депортација муслимана, као и у случајевима у Буковици и Калуђерском Лазу каже за БИРН да компензација не може променити утисак да црногорске власти нису учиниле довољно да се позабаве решењем питања ратних злочина.

Црна Гора је у више наврата критикована на Западу да не чини довољно да реши питање ратних злочина, иако је тужилаштво навело да је 2016. покренуло више истрага, пише БИРН.

У најновијем годишњем извештају ЕУ објављеном у новембру наведено је да Црна Гора и даље споро напредује у процесуирању ратних злочина, као и да тужилаштво треба да заузме активнији приступ.

Извор: Танјуг

Бонус видео

Ратне приче 1991: Дубровачко ратиште

-

Распродаја пијаће воде равна је националној катастрофи, изјавио је министар за заштиту животне средине Горан Триван, истичући да Србија треба да нађе начин да врати власништво над продатим изворима пијаће воде.Извор

„Пијаћа вода је најважнији ресурс на планети, и свако ко је поседује и сачува спасиће становништво од исцрпљивања, па и ризика нестајања. Друга предност јесте што ћете моћи и другима да помогнете ако имате неки вишак. Дакле, распродаја пијаће воде равна је националној катастрофи, и мислим да би требало да нађемо начин да то враћамо колико год је могуће“, рекао је Триван за данашњу „Политику“.

Србија, упозорио је, не располаже неограниченим количинама пијаће воде и не лежи на превеликом броју изворишта и резерви.

Коментаришући загађеност пијаћих вода и продају извора странцима у протеклих десет и више година, Триван окривљује оне који су продавали изворе пијаће воде наводећи да се размере тих приватизација још не виде довољно, али да ће се праве последице видети када настане доба несташице воде.

„Сада смо управо на прагу тог периода. Климатске промене су на делу и зато нас погађају поплаве и суше, што све заједно негативно делује на пијаћу воду. Они који су продавали изворе, продали су национални ресурс који представља питање нашег опстанка. Многи ратови који се у овом тренутку воде у свету, воде се управо због пијаће воде“, указао је Триван.

Триван је додао да су екологија и еколошка безбедност добили најважније место у вођењу политике многих држава.

„Могло би се рећи да је то нова филозофија, где се сматра да армије више нису главно средство принуде, већ су еколошки стандарди постали главна ’батина‘ у светским односима. Наметање стандарда, као што је ограничавање емисије гасова, или било чега другог, представља контролу над једном нацијом. Екологија је већ постала средство за ову контролу“, рекао је Триван.

Он је, истовремено, изразио уверење да је за Србију, у преговорима са ЕУ, најважније Поглавље 27, о животној средини и климатским променама.

„Ако немате довољно добар ваздух или пијаћу воду, онда нема ни опстанка. Дакле, то је најважније и најкомпликованије питање у формално правном смислу. Толико да и сами Европљани кажу да то поглавље обухвата чак трећину укупне легислативе. Због такве обимности је и најскупље“, рекао је Триван.

На питање колико је Србији потребно новца за уређење те области, Триван је рекао да очекивани оквир инвестирања у подизање квалитета животне средине и њеног очувања износи око 15 милијарди евра.

„Рок зависи од тога колико ћемо брзо моћи да обезбеђујемо средства и мењамо стандарде. Лично верујем да то не може да буде период краћи од 25 до 30 година“, рекао је Триван.

rs.sputniknews.com/ekonomija/201708271112438806-Srbija-nestasica-voda-privatizacija-rasprodaja/

-
ВУЧИЋЕВА И ДОДИКОВА ДЕКЛАРАЦИЈА МОРА ЈАСНО ОЗНАЧИТИ ЗАПАДНЕ СРПСКЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ
  • Ако се унутрашњи дијалог води због притиска Америке и Њемачке (коју подржавају Велика Британија и Француска) а не због заузимања јасног става о будућности и перспективама српског националног интереса и државотворног простора са обе стране Дрине, онда је Декларација само алиби и изговор за удовољавање захтијевима Запада
  • У неколико протеклих ратова, од балканских, свјетских па и овог посљедњег који је био резултат распада СФРЈ, у Хрватској, Словенији, БиХ као и на Косову, најбројнији народи у тим државним или парадржавним субјектима, одгајали су увијек нове генерације у мржњи према Србима. Неколико генерација Хрвата, Бошњака, Словенаца и Шиптара, у свим тим ратовима увијек су подржавали окупаторе (Турке, Аустро-Угаре, Њемце или NATO) и увијек су ратовали против Срба
  • Србија није капитулирала на Косову 1999. иако је брутално разорена од стране највећег војног савеза а поготово, није капитулирала пред локалним савезима исламско-кршћанске коалиције на Балкану. Зашто би традиционалном непријатељу Србија давала територијалне уступке и куповала само привремени, релативни мир?!
  • СНС нема право да стоји по страни као у случају избора премијера и да се понашати као послушно стадо. Управо СНС мора јасно казати: да ли се овдје говори о статусу Косова без испуњених стандарда – да ли се рехабилитује NATO и потврђује оправданост разарања Србије због тог статуса и да ли се, без икаквог оправдања, потписује историјска капитулација са јадним образложењем „да нам дјеца више не ратују“
  • Рат у континуитету и историјска мржња се не заустављају територијалним уступцима нити капитулацијом и признавањем кривице за процесе које су други покретали и диктирали
Пише: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, експерт за борбу против тероризма

        У НАЧЕЛУ, Декларација коју заједно потписују Србија и Република Српска, морала би, у најмању руку, дати одговоре на питања од интереса за Србију и Републику Српску.

        На она питања на која би било лакше или би требало, одговарати заједничким дјеловањем.

        У стварности, Декларација је „само изјава“ и без сумње ће Предсједник Додик и Предсједник Вучић, морати прво да расправе значај овакве форме и шта њоме желе да постигну, те какве обавезе, ова изјава подразумјева за актере њеног потписивања; какве за институције Републике Србије и Републике Српске а какве за Српски народ у цјелини.

        У суштини, декларација је форма али и резултат унутрашњег дијалога.

        Како водити унутрашњи дијалог и шта се њиме жели постићи те како резултате тих активности додатно ојачати заједничком изјавом: „Декларацијом Републике Србије и Републике Српске“, право је питање за обе Републике и за цијели народ.

        Ако се унутрашњи дијалог води због притиска Америке и Њемачке (коју подржавају Велика Британија и Француска) а не због заузимања јасног става о будућности и перспективама српског националног интереса и државотворног простора са обе стране Дрине, онда је Декларација само алиби и изговор за удовољавање захтијевима Запада и у стварности не представља ништа корисно за национални интерес Српског народа.

        У том случају, Србија треба једном, прихватити реалност: у неколико протеклих ратова, од Балканских, Свјетских па и овог посљедњег који је био резултат распада СФРЈ; у Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини као и на Косову, најбројнији народи у тим државним или парадржавним субјектима, одгајали су увијек нове генерације у мржњи према Србима. Неколико генерација Хрвата, Бошњака, Словенаца и Шиптара, у свим овим ратовима увијек су подржавали окупаторе (Турке, Аустро-Угаре, Њемце или NATO) и увијек су ратовали против Срба.

        Давати територијалне уступке непријатељу зато што то желе њихови покровитељи није мудро, чак је самоубилачки чин, јер локалног непријатеља припрема и ојачава за будуће ратове.

        Србија није капитулирала на Косову 1999. године иако је брутално разорена од стране највећег војног савеза а поготово, није капитулирала пред локалним савезима исламско-кршћанске коалиције на Балкану. Зашто би традиционалном непријатељу Србија давала територијалне уступке и куповала само привремени, релативни мир?!

        „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства…“, говорио је Тони Блер, британски премијер, током NATO агресије на Србију 1999.

        Ако је Србија и данас у истом положају и ако се третира на овај Блеровски начин, онда је дужност такву чињеницу саопштити своме народу и заједничка изјава има посебно значење. Међутим, ако декларација, за обе стране има дубљи политички и егзистенцијални смисао а не тиче се само културе, језика и писма, онда она мора дефинисати начин вођења унутрашњег дијалога и циљеве које тежи постићи а не само представљати резултат тог магловитог процеса без утврђених правила.

        Наравно да Република Србија и Република Српска, нису у истој позицији.

        Србија има одговорности али и капацитете значајне за одбрану права и интереса Српског народа и своју институционалну организацију мора укључити прије доношења било каквих одлука, важних за опстанак и просперитет цјелог народа.

 

Прво мора разјаснити који то план и који програм постоји за доношење тешких и озбиљних одлука: како се може водити дијалог ако највећа политичка странка, Српска напредна странка, није ни расправљала о тим важним темама нити је формулисала или креирала платформу за њих.

        СНС нема право стојати по страни као у случају избора Премијера и понашати се као послушно стадо и чекати да се упозна са „властитим политичким ставовима“ из штампе и електронских медија.

        Управо СНС мора јасно казати, да ли се овдје говори о статусу Косова без испуњених стандарда – да ли се рехабилитује NATO и потврђује оправданост разарања Србије због тог статуса и да ли се, без икаквог оправдања, потписује историјска капитулација са јадним образложењем „да нам дјеца више не ратују“. Наравно, неће ратовати за Косово ако га Србија поклони Шиптарима али ће ратовати за Прешево и Бујановац, па ће ратовати за Ниш и Нови Сад – а сигурно и за Бањалуку и цијелу Републику Српску.

        Рат у континуитету и историјска мржња се не заустављају територијалним уступцима нити капитулацијом и признавањем кривице за процесе које су други покретали и диктирали.

        На крају, може ли се о националном интересу „признавања-непризнавања“ Косова одлучивати а да у то питање не буду укључени Срби са Косова, којих се то највише тиче. Може ли се прешутјети судбина Срба у Хрватској у тренутку било каквог „Унутрашњег дијалога“? У ствари, ко су актери унутрашњег дијалога: Сви Срби у региону или се за тај дијалог изборила само Република Српска, захтијевајући, да се крупна питања опстанка Српског народа рјешавају договором са Србима а не са Тачијем, Бакиром или Колиндом?!

        Дакле, шта од тога може а шта мора обухватити заједничка изјава два Предсједника, двије још увијек живе и активне Српске државе, биће видљиво из коначне дефиниције унутрашњег дијалога: начина на који је он структуриран и циљева које је себи поставио.

        Јасно је да Предсједник Додик шаље јасну поруку западним силама и мрзовољним комшијама: сламати кичму Српском народу, корак по корак, дио по дио, попут Олује у Хрватској, NATO бомбардовања, ескалације насиља и мартовског погрома на Косову 2004. године: ВИШЕ НЕЋЕ ПРОЋИ. Одузимање надлежности Републици Српској, насилно гурање у NATO, санкционисање историјског и националног идентитета Републике Српске или досљедна примјена Дејтонског споразума је нешто о чему Србија може да одлучује као потписник и као гарант тог споразума али мора бити пуно активнија у томе.

        Одговор на све изазове који стоје пред Српским народом мора бити заједнички а да би био такав, и да би дао резултат, он мора бити договорен. Уосталом овдје је у питању опстанак цјелог народа а њега могу гарантовати само државе.

        Очекивати демократске стандарде и принципе од агресивних комшија, након пар стотина година искуства и непријатељстава је неозбиљност коју ни Срби; ни Србија и Република Српска себи више не смију дозволити. Само декларација, која разумије положај у коме се Српски народ налази – која јасно дефинише непријатеље народног интереса на Западу и не плаши се да то саопшти те одбацивање срамног концепта еквидистанце према пријатељском „Истоку“ и непријатељском „Западу“ представља императив опстанка.

        Декларација која не понуди одговоре на та питања биће само изјава у низу -једна од многих и без сврхе.

www.fakti.org/srpski-duh/pokloni-li-srbija-kim-nece-za-njega-ratovati-ali-hoce-za-banjaluku-i-rs-za-nis-i-novi-sad

-
Само током прошле седмице руски ловци су осам пута пресрели стране авионе, који су изводили извиђачке операције у близини руских граница

 

 Foto: Tanjug

           Фото: Тањуг

 

Само током прошле седмице руски ловци су осам пута пресрели стране авионе, који су изводили извиђачке операције у близини руских граница. Да ли је реч о провокацији или се НАТО спрема за рат, како тврде неки аналитичари, питање је које је покренуто у руској јавности после ових догађаја.

 „Да разјаснимо — Русија не пресреће НАТО авионе, као што то чине амерички ловци у случају када се наши стратешки бомбардери приближавају њиховим, већ руски авиони прате циљеве, што је у складу са међународним нормама. Њихов задатак је да извиђају терен, јер се у Русији под руководством министра одбране Сергеја Шојгуа спроводи темељна реформа Оружаних снага. О томе се не говори у медијима, али руска војска стално добија нове врсте наоружања и војне технике, војска вежба нове врсте кооперације између различитих родова војске и све то изазива велико интересовање нашег потенцијалног непријатеља. Због тога они шаљу све више извиђачких авиона“, каже за Спутњик Александар Жилин, шеф Центра за проучавање проблема националне безбедности.

Број летова руских ловаца, наставља аналитичар, зависи управо од тога колико пута месечно на границе Русије долећу амерички извиђачки авиони или стратешки бомбардери са нуклеарним бомбама.

Аналитичар наводи да је главни циљ таквих извиђачких операција „уношење измена у војну доктрину земље“.

„Прикупљене податке они анализирају, а потом извлаче закључке о својој војној доктрини и уносе неопходне измене. То јест, условно говорећи, ако је земља коју сматрају потенцијалним непријатељем ојачала противракетну и противваздушну одбрану, или су се у тој земљи појавили некакви ударни системи и авиони, на основу тога се уносе измене у војну доктрину. Због тога се овде не може говорити о пукој радозналости. Ради се о проучавању. Погледајмо шта се дешава у последње време. Прво, амерички инструктори су завршили обуку украјинских артиљераца за ратовање у Донбасу. Друго, Американци обучавају диверзанте на украјинском јаворском полигону, надомак Љвова и мислим да ће и њих слати на ратиште у Донбас. Треће, пре неколико дана у Америци, где је саграђено „руско село“, одржане су вежбе америчких специјалаца и те јединице ће бити такође послате у Украјину, где ће обучавати украјинске борце, диверзанте. Разлог за повећање активности извиђачких авиона јесте то што се припрема нова војна операција у Донбасу и САД жели да види са чиме располаже Русија и како би могла да реагује уколико дође до реализације тог сценарија. Заједно са украјинским правцем они покушавају да сагледају и како да повећају присутност у земљама Источне Европе. Они сагледавају ситуацију из свих углова, и због тога су се активизирали. То је све веома, веома озбиљно“, истакао је Жилин.

 

Руски министар одбране још крајем прошле године је упозорио да је НАТО уместо тероризма прогласио Русију за главног непријатеља и да је интензивирао извиђачке активности на границама Русије. Шојгу је тада навео да је број летова НАТО авијације на границама Русије порастао за скоро три пута, а на југозападу земље осам пута.

Руски министар је такође рекао да се поморско извиђање у руским територијалним водама повећало за један и по пут, а да је НАТО удвостручио и интензитет војних вежби, од којих је већина антируски усмерена.

Руски аналитичари такође констатују да такве активности расту и очекују да ће се број „сусрета“ у ваздуху само повећавати. Запад, према њиховом мишљењу, покушава, пре свега, да нађе слабости у руском систему одбране, а такође и да провери реакцију руских власти и војске. Очигледно је да ваздушним извиђањима НАТО-а покушава и да на западним границама Русије пронађе нешто важно.

 

 

 

Практично, сви извиђачки летови НАТО-а врше се у зони одговорности Шесте армије војно-ваздушних снага и противваздушне одбране. То оперативно обједињење се сматра једним од најбоље опремљених у саставу Ваздушно-космичких снага. Шеста армија прекрива небо 29 региона у западном делу земље и штити 3.750 километара руске државне границе. Хипотетички посматрано, у случају оружаног конфликта са земљама НАТО-а управо та формација има задатак да сузбије први удар непријатељске авијације и крстарећих ракета.

Аналитичари истичу да Алијанса покушава да открије потенцијал руске војске на конкретном подручју. Најчешће на граници лете амерички извиђачки авиони РЦ-135. Њихов задатак јесте извиђање радио-електронске ситуације у северозападним регионима РФ, опредељивање режима функционисања снага и средстава противваздушне одбране, одређивање координата система С-400 и параметара њихових радара, пресретање информација по линијама штаба руског Западног војног округа и штаба Балтичке флоте итд.

 

 

Осим руских ПВО система, НАТО веома интересује и спремност руских пилота, који стално пресрећу њихове извиђачке авионе. Они проверавају колико времена им је потребно да се нађу на небу, којом брзином се приближавају, које фрекфенције користе за разговоре, да ли су смели или бојажљиви. Верује се да је такав тест био и приближавање НАТО ловца Ф-16 авиону у коме је био руски министар одбране Сергеј Шојгу.

Подсетимо, крајем јуна НАТО ловац је над неутралним водама Балтика покушао да се приближи авиону руског министра одбране током лета ка руској ексклави Калињинград, али се између њих поставио руски ловац СУ-27, који се заротирао и показао натовском пилоту ракете ваздух-ваздух, после чега се НАТО авион повукао. То је протумачено и као још једна провокација НАТО-а.

Војни експерти оцењују да извиђачке активности НАТО-а доносе руским Ваздушно-космичким снагама много користи, између осталог, руске снаге држе у стању будности и борбене готовости. Међутим, летови који подразумевају идентификовање страних авиона имају и своју цену. Један сат лета руског ловца Су-27 кошта 10 хиљада долара, док сат лета америчког Ф-22 амерички буџет кошта 40 хиљада долара.

Аналитичари истичу да постоји још много разлога због којих НАТО интензивира извиђачке летове на границама Русије — земља је у пуном замаху када је реч о формирању нових јединица, у борбени строј се уводе нови бродови, нови ракетни системи, уведене су и значајне промене и у Северној флоти, па Алијанса, самим тим, жели да у сваком тренутку прати структурне промене које се дешавају у Русији.

 

 

Аналитичари кажу да извиђање авионима остаје актуелно, упркос могућностима праћења из космоса, јер се на тај начин, како објашњавају, могу добити јаснији снимци него што су сателитски.

Пред тога, учестали су и извиђачки летови у рејону Црног мора, а то се повезује са развојем полуострва Крим и отварањем нових руских војних објеката на његовој територији.

Својевремено се појавила информација да ће на Криму бити инсталирани радари, а у небо су одмах подигнути извиђачки авиони Боинг P-8 Посејдон. Ти авиони обављају радио-техничко извиђање, и имају бочну антену за посматрање. То јест, летећи дуж руских граница, они „завирују“ дубоко у територију Русије, на 200-300 километара. За време таквих летова, снима се сигнатура војних објеката, а ако се појави нови циљ уноси се у базу.

Такви подаци се скупљају за интересе стратешке команде САД и НАТО-а, да би они кориговали своје информационе базе, а такође и да би унели измене у операције које планирају.

Надгледање се увек интензивира и за време било каквих догађаја у Русији, као на пример за време војних вежби.

Војни експерти истичу да руска армија никада не спава, све будно прати и да је у сваком тренутку спремна да адекватно реагује.

Иначе, руско Министарство одбране редовно издаје саопштења о приближавању страних авиона руским границама. Нису ретки и обрнути случајеви, када државе НАТО-а подижу своје ловце ради пресретања руских авиона.

Према последњем саопштењу Министарства одбране РФ, током прошле седмице, руски ловци су осам пута пресрели стране авионе, укупно је било 16 непознатих летелица, али ниједна није пресекла границу са Русијом, па није дошло до нарушавања руског ваздушног простора.

www.novosti.rs

-

  СВЕТСКИ познати геополитичар – Јаков Кедми који је руководио обавештајном службом своје земље Натив – оценио је да закон са новим америчким санкцијама против Москве нема никакве везе са Русијом већ само са унутарполитичком борбом у САД.

        Притом је указао: хоће ли тај закон донети реалне санкције – зависиће од исхода политичке битке у Вашингтону, односно – да ли ће Доналд Трамп бити председник САД или ће противници успети да га сруше и поставе новог шефа државе.

Неће им бити до Украјине

        Кедми је уверен да ни градња гасовода Северни ток-2 не зависи од Русије већ од чврстине њених западноевропских партнера јер су Американци у своје време чинили све што су могли да спрече градњу гасовода „Дружба“, али га је Европа одбранила јер јој је био потребан.

        Израелски експерт процењује да ће Европа (ЕУ) успети да нађе свој пут без диктата САД јер је Француска већ закључила уговор о градњи фабрике „Рено“ у Ирану упркос оштром противљењу Вашингтона.

        Кедми сматра да ће своју политику са Америком координирати једино Велика Британија чија је антируска старија и патолошкија од америчке.

        Све друге земље ће гледати да поправљају односе са Москвом. То ће им олакшати чињеница да ће „јединствена ЕУ“ према САД бивати све проблематичнија.

        Кедми наглашава да је војни удар САД на Северну Кореју мало вероватан јер би могао би довести до уништења половине Јужне Кореје, као и америчког војног контингента у тој земљи.

        Сједињене Државе – по његовој процени – немају снаге да окупирају Северну Кореју, а то не би дозволиле ни Русија и Кина. Као што неће дозволити ни уједињење Кореје под америчким утицајем. Зато ће се све завршити каквим-таквим преговорима.

Асма и Башар Асад

        Кедми је уверен да се грађански рат у Сирији примиче крају и да ће Дамаск и Башар Асад успоставити контролу безмало над целом територијом земље. Сви преостали проблеми – како наглашава – биће решени преговорима.

        „Мислим да ће до краја године бити решен проблем свих територија Сирије, а да ће одређена напетост остати само тамо где су сконцентрисане главне снаге Исламске државе. Због пораза протурских снага, турске трупе ће се са временом повући из Сирије. Није искључено да ће против Исламске државе морати да буде примењена озбиљна сила и то ће се вероватно догодити пред крај 2017-те. Вашингтон се више не меша у унутрашња питања Дамаска. Сједињене Државе одлазе из Сирије. Грубо говорећи, Путин је надиграо Сједињене Државе“.

        Кедми је још додао: „Русија је у Сирији остварила потпуни и дефинитивни војни успех. Истина, то јој је узело више времена него што је Москва рачунала. Сирија стаје на ноге и обнавља се и стабилизује. Спољно мешање у ствари Сирије иде свом крају. Последње ће отићи турске трупе“.

        Израелски геополитичар посебно наглашава да се постепено смањују и жеља и способност и ЕУ и САД да учествују у украјинском конфликту. Зато ће постепена деградација украјинске економије довести до пада кијевског режима:

        „Једино је нејасно да ли ће се то догодити преко избора или ће радикални елементи и нацисти доћи на власт преко метежа у држави. То ће, како год било, дати прилику оружаним снагама Донбаса да развој Украјине окрену у другом смеру. Не мислим да ће бити потребно учешће оружаних снага Русије у том конфликту. А северноамеричких и западноевропских војника тамо сигурно неће бити“.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/kedmi-sirija-dobija-rat-do-kraja-2017-donbas-ce-preokrenuti-kurs-ukrajine