ДОЛАЗАК Бакира Изетбеговића и Председништва БиХ у посету Београду је вероватно још један циклус мирења, а онда ће Бакир по повратку, ако ништа ради домаће публике, морати да преврне канту са медом и млеком. Међутим, вреди опет покушати јер пред светом су то поени за Вучића и Србију, а минуси за Бошњаке и Бакира, каже у интервјуу за „Новости“ професор политичких наука Ненад Кецмановић.

* Колико је опасна Изетбеговићева изјава о признању Косова?

– Сама по себи она је „пуцањ из празне пушке“. БиХ напросто не може то да учини без сагласности РС и њеног представника у Председништву БиХ. Истовремено, то је „пуцање у властиту ногу“ јер сецесија Косова од Србије даје легитимитет Српској да, са још много више права, оде из БиХ. Он све то добро зна, па је мотив за изјаву био да се додвори прекоатлантским менторима који стоје и иза унитарне Босне и независног Косова.

Контрадикција да Косово може да оде из Србије, а Српска не може из БиХ, после Каталоније се заоштрава. Међународна заједница косовским преседаном скаче себи у уста јер је прошло време када је једина суперсила могла да игнорише међународно право, здрав разум и достојанство мањих и слабијих. Сада се питају и Русија и Кина, а не само САД и ЕУ, а Бакир још живи у нади да ће Клинтонови и њихови наследници, попут Инцка и Хојта Јиа, направити БиХ по бошњачкој мери.

* Могу ли Инцко и Ји да „помогну“ Бошњацима?

– Ни са њима не стоји Изетбеговић најбоље јер пуца тиква између „Станбола“ и Вашингтона, па му се замера превелика присност са Ердоганом, чак и присуство на венчању „султанове“ ћерке. Најзад, Бакиру никако не одговарају добри односи са Београдом јер онда нема више наратива о агресији и геноциду Србије.

* Да ли то значи да пада бошњачка политичка стратегија?

– Бошњачка политичка стратегија је 25 година заснована на невиној жртви и масовном страдању, на захтеву да им се сви стално извињавају и излазе у сусрет, а дежурни кривац је Србија. Није Српска, јер би то потврдило чињеницу да је рат био грађански, него Србија која „ради мира у Босни треба да буде што слабија“ (Алија) и Београд „из кога су Босни увек долазиле све невоље“ (Бакир). Засипањем Сарајева иницијативама добре воље, Вучић доводи Бакира у незгодну ситуацију јер није згодно ни да стално одбија. Пред Бриселом се компромитује као политичар који неће стабилност и безбедност у региону. Зато час дочекује Вучића и гостује у Београду, час изазива инциденте и саботира.

РАЗВАЛИЛИ ДЕЈТОНСКИ СПОРАЗУМ * ШТА би остало од Босне ако оде Република Српска? – Елем, остало би само пет кантона са бошњачком већином на 25 одсто територије БиХ, који би могли да задрже име БиХ, или Босна, или да слободно изаберу да је зову како хоће, као што су то урадили у случају језика. Ко је за то крив? Додик? Ако је он на власти већ неколико мандата заредом, ето на другој и трећој страни су се мењали, а јесу ли водили другачију политику? Алија? Харис Силајџић, Суљо Тихић? Лагумџија? Бакир? Нису! А што је најважније, бирао их је њихов народ и добијали су утолико већу подршку што су водили националнију политику. Упоредо са њима кроз Босну је продефиловало седам високих представника и, са „бонским овлашћењима“, отимало ентитетске надлежности, наметало законе, смењивало изабране политичаре у Српској. Развалили су Дејтонски споразум да би централизовали и унитаризовали БиХ. И опет нису ништа урадили.

* Колико је лидер СДА озбиљан када каже да ће као сваки патриота бранити БиХ и прети ратом Српској?

– Постоји стална контрадикција у размишљању Изетбеговића. Он Српској прети ратом као да се ради о некој иностраној држави, а истовремено хоће да буде интегрални део БиХ, много више него што јесте. Затим, каже да ће као патриота бранити БиХ од српских сецесиониста, као да и Срби неће бранити БиХ, прецизније њену половину, РС у којој чине 95-процентну већину. Федерацију и да хоће да бране нема ко јер тамо Срба практично и нема. На табли пред обновљеном Вјећницом у Сарајеву, у коју води сваког иностраног званичника, исписује да су је спалили српски злочинци, а онда им прича како жели да живи у истом стану са тим зликовцима. Наравно да ни једно ни друго не може да буде озбиљно, односно да је заједно заиста неозбиљно.

* Да ли је БиХ са Изетбеговићем у Председништву непријатељ Србији?

– Бојим се да је проблем дубљи од Бакира. Постоји својеврсна фиксација Бошњака на Београд као центар Српства одакле се диригује Србима у Српској. Чак и озбиљни бошњачки интелектуалци верују да су сви њихови лидери убијени у Београду. „Министар Мехмед Спахо је отрован у београдском хотелу“. „Премијеру Биједићу су срушили авион Јованка и српски генерали“. „Афера ‘Агрокомерц’ је покренута из Београда да би се политички и животно доакало Хамдији Поздерцу, потпредседнику СФРЈ“. Нико не помиње да муслимани никада од верске групе не би постали нација да није било Срба и Београда, не би добили Зимску олимпијаду, да су београдски интелектуалци устали против политичког процеса Алији, док су се муслимански сакривали, да је Бакир са сестрама долазио у Београд код Ћосића итд. Мислим да су још неки словеначки и хрватски комунистички кадрови темељито радили на томе да се српско-бошњачки односи покваре, а странци су од деведесеих били само шлаг на торту.

* Како коментаришете политичке одлуке институција Српске поводом ратнохушкачких порука из Сарајева?

– Треба се присетити првих постдејтонских година. Бошњачки политички естаблишмент и сарајевски медији су кренули у непријатељску офанзиву на Српску и Србе. Предњачио је политичар Харис Силајџић, а секундирали су новинари Сенад Авдић и Сенад Пећанин у „Данима“ и „Слободној Босни“. „Срби су злочиначки народи, Српска је геноцидна творевина“ и сл. Бањалука дуго није реаговала јер се уздала у Дејтонски споразум. Али онда су се том наративу придружили и ОХР, ЕУ, Хашки трибунал. Народ у Српској био је преварен, забринут и депримиран рушењем „Дејтона“ који су потписале све три стране на терену и гарантовале и САД и ЕУ, али и Русија и Србија.

* Када се тај лош однос променио у корист Републике Српске?

– Милорад Додик је био први политичар који је почео жестоко да узвраћа и комшијама и странцима, те тако народу вратио достојанство и самопоуздање. Мање је познато да је Додик тај бројни „међународни персонал“ научио реду да премијеру РС морају да се најаве, да не могу да буду примљени када год им падне на ум, да не мора да спроведе њихове налоге, да не могу да се понашају као колонијални официри. У исто време у Сарајеву је градоначелник излазио са седнице да би се јавио шоферу америчке амбасаде, јер су Бошњаци, не само њихова политичка елита, умислили да у Вашингтону сви само брину о томе како да направе унитарну и централизовану „јединствену БиХ“.

* Спомињете Вашингтон, а где је у свему ЕУ?

– ЕУ није по вољи Бошњака јер немачке службе и медији све чешће дискретно упозоравају на вехабијска легла у Маочи, Бочињи и исламском центру „Краљ Фахд“, на инвазију Саудијаца на Сарајевски кантон, на босански мостобран исламског тероризма ка западној Европи…

* На ово упозорава Српска и председник Додик годинама уназад.

– Додик назива ствари правим именом и Бошњацима дневно демонстрира да БиХ није само њихова, као што им сада и Човић показује да ни Федерација није само њихова. Не само Додик, него комплетна руководећа коалициона гарнитура у Бањалуци, у ствари, инсистира на повратку изворном „Дејтону“, на ентитетским надлежностима које припадају Српској. Додик није у ситуацији да брине о региону јер је још увек присиљен да брани Републику и све Србе од зловољних комшија и странаца. То значи и матицу Србију. Бакирова изјава није била директно адресирана на Српску него на Србију, али је он реаговао не мање оштро него Вучић.

* Да ли ће доћи до разлаза Републике Српске и БиХ?

– Мени изгледа логичније обрнуто питање: „Да ли је реално да остану заједно?“. Нисмо ли сведоци свакодневних спорова готово по сваком унутрашњем и спољном политичком питању? И тако хронично, још мало па четвртину века. Уосталом, и домаћи и страни експерти, чак и бошњачки лобисти попут Данијела Сервера и Волфганга Петрича, слажу се да је Босна неуспела, нестабилна, пропала држава, да је фрустрирајући промашај међународне заједнице. И, посебно, да би се РС, „ХБ“ и „5К“ (пет кантона са бошњачком већином) разишли чим би из Сарајева отишао ОХР.

* „БиХ је пропали пројекат“ реченица је која се може чути само из Бањалуке?

– Сви то мисле, а једино то не сме да каже Додик јер то значи атак на БиХ. Када би, рецимо, он сутра изјавио како у БиХ све сјајно функционише, да ли би се ишта променило? Сви би рекли: „Аааа, ево он се сада још и спрда …!“ Али не ради се о разлазу РС и БиХ, него о разлазу РС и ФБиХ.

* Како то мислите?

– БиХ јесте једнако Федерација плус Српска и ништа више од тога. Ако оде Република Српска онда остаје Бошњачко-хрватска федерација или само пола БиХ. То не би била сецесија него распад БиХ, тим пре што би Хрвати једва дочекали да одвоје Херцег-Босну. Алудирам на сецесију Словеније и Хрватске коју је међународна заједница прекрстила у „стање распада СФРЈ“, па ни одлазак Српске, аналогно, не би била сецесија него „стање распада земље“.