недеља, април 22, 2018

Тагови Вести таговане са "револуција"

револуција

-

Бољшевици су се борили против царске власти скоро 20 година и најзад победили. Новац им је често био крајње потребан и они су често прибегавали насиљу и нестандардним начинима прикупљања средстава за своју ствар.

Замислите да сте револуционар и бољшевик крајем 19. и почетком 20. века у Царској Русији. Ваш циљ је да срушите тај „затвор многих народа“, да срушите капитализам и да земљу дате у руке сељацима, а фабрике радницима. Међутим, ваша партија је забрањена, а ваши лидери су у иностранству. Царска полиција тражи и вас и ваше другове, и ви можете бити ухапшени у сваком тренутку. Поврх свега тога, треба вам новац. Треба вам много новца.

Новац вам треба за све: за штампање новина, за фалсификовање докумената, за прављење бомби и куповину оружја за борбу против полиције, и за евентуални оружани бунт. Вероватно није најбоља варијанта да уђете у банку и затражите кредит за „рушење тираније“, поготово ако ваш манифест позива на национализацију банака и стварање друштва без новца (што су радили бољшевици). Шта онда можете предузети?

1. Опљачкати банку

Револуционарима у Царској Русији није се допадала реч „пљачка“. Дражи им је био термин „експропријација“ (или скраћено „екс“), али то не мења суштину њиховог деловања. Наоружани до зуба, они су нападали банке и пљачкали новац убијајући свакога ко им се успротиви. У чланку написаном 1906. године вођа бољшевика Владимир Лењин је оправдавао такво насиље поредећи ситуацију са грађанским ратом, где је све дозвољено.

Највише новца на „екс“ бољшевици су украли у јуну 1907. године у Тифлису (данас Тбилиси, Грузија). У акцији је учествовало неколико јуришника. Они су извршили бомбашки напад и отворили ватру на банкарско возило у коме је било 250.000 рубаља (преко 5 милиона у данашњем новцу). Убили су пет припадника обезбеђења и побегли са новцем.

2. Пронаћи богате пријатеље

Велики део „зарађеног“ новца бољшевици су добијали у виду приватних донација, каже историчар Јевгениј Спицин. Са једне стране, многи радници који су били симпатизери покрета издвајали су од својих оскудних прихода новац за револуционаре, што им је обезбедило мали, али стабилан извор прихода. Са друге стране, револуција је имала и веома богате спонзоре.

Леонид Красин, бољшевички лидер који је био одговоран за финансије, писао је у својим сећањима за период 1900-1917: „Било је модерно донирати револуционарне партије“.

Поједини познати људи, као што је писац Максим Горки, издвајали су новац искрено подржавајући револуционаре, а други, као имућни фабрикант Сава Морозов, чинили су то јер нису били сигурни ко ће победити: царизам или револуција. Због тога су помагали и једној и другој страни.

Красин је био вешт и лукав. Умео је да убеди богате симпатизере да се „испрсе“ ради револуције. Једном се он у Бакуу (град у садашњем Азербејџану) појавио у свлачионици легендарне позоришне глумице Вере Комисаржевске, познате по опозиционим ставовима, и затражио од ње да организује добротворни концерт што је могуће пре, с тим да сав зарађени новац иде бољшевицима.

Комисаржевска је била шокирана таквом дрскошћу, али је пристала, и на крају је прикупила неколико хиљада рубаља за Красина. Бољшевици су тим новцем отворили илегалну штампарију у Бакуу.

3. Склопити брак из рачуна

Красин је био иницијатор још једне крупне бољшевичке преваре. Када је богати фабрикант и симпатизер бољшевика Николај Шмит ухапшен и умро у затвору, Красин је удао две његове сестре за револуционаре и тако опскрбио партију додатним новцем.

Шмит је свој иметак за живота преписао сестрама Јелизавети и Јекатерини, које су после његове смрти намеравале да тај новац дају бољшевицима. Међутим, њихов ујак је контролисао новац и није имао поверења у девојке (а није ни знао да су наклоњене револуцији).

Бољшевици су у редовима партије морали да нађу мужеве за сестре како би ујак дао мираз. Новац је предат партији после „свадбе“ са бољшевичким младожењама 1908. године.

4. Узимати новац чак и од својих непријатеља

Још 1917. године, када је Лењину и његовом најближем окружењу дозвољено да на путу из Швајцарске у Русију пређе преко немачке територије, бољшевици и њихов вођа су оптужени да су немачки шпијуни чији је циљ уништење Русије у Првом светском рату. Чак и међу револуционарима је било противника бољшевика који су их оптуживали за примање новца од Немачке.

Међутим, већина савремених историчара сматра да је ситуација по том питању била далеко сложенија. Немачка је заиста пустила Лењина у Русију надајући се да ће екстремисти окончати рат, што су они и учинили. Највероватније је издвојила и новац за бољшевике. На пример, британски историчар Џонатан Смеле пише да је крајем 1917. године немачки генералштаб инвестирао преко 30 милиона марака у руске опозиционе партије (не само у бољшевике).

Међутим, још увек нема доказа директне везе између бољшевика и Немаца. Олег Будњицки, професор Факултета историје на Универзитету „Висока школа економије“ у Москви, истиче да су „бољшевици били врло паметни људи који добро чувају тајне“.

По мишљењу Андреја Сорокина, директора Руског државног архива социјално-политичке историје (РГАСПИ), чињеница да су Немци финансирали бољшевике још увек не значи да су ови били немачки агенти. Највероватније су узели новац без икаквих услова, трудећи се да искористе Немачку за своје циљеве као што се Немачка трудила да искористи њих.

 

Извор: rs.rbth.com

-

Европски парламент усвојио је резолуцију којом се тражи предузимање акције против Мађарске због дубоке забринутости поводом погоршања стања људских права, демократије и владавине права у тој земљи.

За резолуцију, којом се Будимпешта позива да повуче нове рестриктивне законе о тражиоцима азила и невладиним организацијама, гласала су 393 посланика, против је био 221, а 64 посланика су била уздржана.

Сијарто: Нови напад Соросових мрежа

Mађарски министар спољних послова Петер Сијарто одбацио је резолуцију Европског парламента којом се та земља осуђује, оценивши је као „нови напад мрежа Џорџа Сороса на Мађарску“, преноси Танјуг.
„Европске институције су очигледно неспособне да прихвате чињеницу да… влада Мађарске наставља да практикује миграциону политику која је искључиво усмерена на осигурање безбедности Мађарске“, навео је Сијарто у саопштењу.

Мађарска се позива резолуцијом да постигне договор с властима САД како би будимпештански Централноевропски универзитет америчког милијардера Џорџа Сороса могао слободно да настави са радом, преноси Бета.

Став мађарских званичника је да тај универзитет, због тога што издаје и мађарске и америчке дипломе, има повлашћен положај у односу на друге високошколске установе.

Резолуцијом се захтева установљење процедуре за испитивање да ли нови мађарски закони „озбиљно нарушавају вредности ЕУ“ и она би могла да доведе до суспензије мађарског права гласа у институцијама ЕУ.

 

www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/2737964/rezolucija-evropskog-parlamenta-protiv-madjarske.html

-
ВАШИНГТОН И ЛОНДОН ИМАЈУ УХОДАН СИСТЕМ СПЕЦИЈАЛНИХ СУДОВА И ТУЖИЛАШТАВА, ПА ИПАК…
  • Случај Специјалног македонског јавног тужилаштва (СЈО), на чијем челу се налази Катица Јанева, представља сасвим нов пример инструментализације домаћих правосудних институција за процес рушења домаће власти јер није настало после успешне обојене револуције него у њеној почетној фази
  • Биографија Јаневе сведочи да је она врло дуго и пажљиво припремана за посао који одрађује у интересу страних фактора. Током 2013. и 2014, била је на стипендији за „усавршавње“ у САД и добила је некакав пројекат од америчке амбасаде. Дакле, класична припрема агента утицаја који се онда наметне домаћој власти. Занимљиво је такође да су новинари ископали и њену чланску карту у СДСМ
  • Оно што су Заев и сарадници радили на улици и преко тзв. „бомби“ (материјала који је по сопственом признању добио од служби страних држава) Јанева је пратила из окриља наводно независне тужилачке институције. Сви актери су, међутим, знали да се ради о особи која је на сталној директној вези са америчком амбасадом у Скопљу и осталим страним факторима
  • ВМРО-ДПМНЕ и грађани Македоније већ су страховито много допринели теорији и пракси контраобавештајне борбе и заштите од обојених револуција. Рецимо, прављење контрамитинга, далеко бројнијег од митинга опозиције је веома важан стратешки потез који је прошле године делегитимизовао покушаје опозиције да глуми демократски покрет народа

Пише: Миша ЂУРКОВИЋ

  ИАКО је истраживање феномена такозваних обојених револуција изузетно напредовало у последњих седамнаест година, стално се појављују нови случајеви који дају материјал за неке нове истраживачке продоре. Македонски случај је донео читав низ нових сегмената и занимљиво – три године након почетка – странци још нису реализовали започето.

        Груевски, ВМРО-ДПМНЕ и грађани Македоније такође су страховито много допринели теорији и пракси контраобавештајне борбе и заштите од таквих револуција. Рецимо, прављење контрамитинга, далеко бројнијег од митинга опозиције је веома важан стратешки потез који је прошле године делегитимизовао покушаје опозиције да глуми демократски покрет народа.

        Дешавања у Македонији врло помно данас прате службе и безбедносни системи не само држава које тамо имају директне интересе, већ и многих држава које су потенцијалне жртве будућих подривања од стране такозване америчке Дубоке државе и безбедносних структура.

        Један од занимљивих нових елемената представља наметање такозваног Специјалног јавног тужилаштва.

        Није тајна да Американци и Британци имају изванредно развијен систем коришћења разних специјалних судова и тужилаштава кад год то могу. Хашки трибунал за бившу Југославију је најпознатији доказ.

        Осим тога, врло радо окупираним и полуокупираним земљама намећу различите „независне“ судске и тужилачке инстанце које имају функцију наметања њихове нарације о претходним режимима и претње разним субјектима.

        У Србији има низ таквих инстанци попут тужилаштва за ратне злочине или специјалног суда за борбу против организованог криминала. Но, ови судови су прављени након успешне реализације обојене револуције, убиства Ђинђића и других непочинстава у којима се виде прсти страних фактора.

        Случај Специјалног македонског јавног тужилаштва (СЈО) на чијем челу се налази Катица Јанева представља, међутим, сасвим нов пример инструментализације домаћих правосудних институција за процес рушења домаће власти.

        Присетимо се, ово тужилаштво је настало као део тзв. договора из Пржина у коме су се сви политички актери под притиском Американца и других западних фактора сложили да се формира такво, наводно независно тужилаштво са фактички неограниченим буџетом. Груевски је пристао на то знајући да је Јанева директан кадар америчке администрације, јер је рачунао да ће је стварним механизмима моћи ограничити и успети да контролише потенцијалну штету.

        Јанева је међутим од самог почетка рада своју институцију ставила у функцију реализације циљева нешто раније започете обојене револуције. Оно што су Заев и сарадници радили на улици и преко тзв. „бомби“ (материјала који је по сопственом признању добио од служби страних држава) Јанева је пратила из окриља наводно независне тужилачке институције.

        Сви актери су, међутим, знали да се ради о особи која је на сталној директној вези са америчком амбасадом у Скопљу и осталим страним факторима. У току преговора странци су рад тужилаштва користили као један од елемената са којим су вршили притисак на Груевског и ВМРО-ДПМНЕ.

Ко погледа биографију Катице Јаневе видеће да је она врло дуго и пажљиво припремана за посао који одрађује у интересу страних фактора.

        Током 2013. и 2014, била је на стипендији за „усавршавање“ у САД и добила је некакав пројекат од америчке амбасаде. Дакле, класична припрема агента утицаја који се онда наметне домаћој власти.

        Занимљиво је такође да су новинари ископали и њену чланску карту у СДСМ.

        Како се криза усложњавала и избори приближавали -тако је расла и улога Јаневе и њеног тужилаштва.

        Она је ослободила Верушевског оптужби док је све време у јавности махала могућношћу да подиже оптужнице против лидера ВМРО. После избора – када је почео процес договоарања нове владе – она се директно ставила у службу америчко-албанског плана за обарање Груевског.

        Почеле су да се ређају оптужнице против виђених патриота власника или уредника домаћих медија као што су Сеад Кочан из Нове, Драган Павловић Латас из Ситела и Ивоне Талевске из Вечери. Тужилаштво је, дакле, за време док је трајао прави медијски рат између припадника два блока директно стало на страну, претећи и застрашујући новинаре који су против Заева.

        Пре који дан је Јанева отишла још и даље. У интервјуу за немачки државни радио Дојче веле, наступила је са директним политичким ставовима против Николе Груевског, тврдећи да је он одговоран за лажирање избора и за „пад моралних вредности у Македонији“.

        Ово скандалозно понашање тужиоца подржано је од стране западних фактора који су поново показали да их не занима владавина права или било шта што би се могло подвести под „европске вредности“, већ искључиво бескрупулозна реализација својих геополитичких циљева и угрожавање слободе и суверенитета малих и независних народа.

         И овај потез је био срачунат.

         Јаневој и њеној институцији у којој доминира Албанка Фатиме Фетаи, у јуну истиче мандат. Из ВМРО-ДПМНЕ су разумљиво рекли да им не пада на памет да им тај мандат продуже. Отуд нервоза код Јаневе и њених налогодаваца да што пре наметну Зајева и некакву нову владу која би продужила мандат Јаневој.

         Она тврди да имају још много посла, при чему је пре тога најурила две тужитељке под изговором да нису имале довољно посла. Оно што треба знати јесте да Јанева има плату од 3000 евра, а да и њена секретарица има веће приходе него државни тужилац који ради стварне предмете.

         Разумљиво је да је Јанева заинтересована да по сваку цену остане на положају који јој доноси такве приходе. Умеђувремену је у СОЈ позапошљавала и своје рођаке и рођаке људи из СДСМ…

        Наравно, сам Заев, који се узда у то да га Американци на све начине доведу на власт, не води рачуна да већ сада исти ти Амери пакују досијее и за њега и да ће за коју годину, колико год био послушан, и сам завршити тако што ће нека нова Јанева покретати поступке и вадити фасцикле и за њега…

        Кад за то дође време.

www.fakti.org/globotpor/zaev-je-prva-udarna-igla-americke-obojene-revolucije-protiv-makedonije-a-janeva-druga

-
Предсједник Демократске партије Срба у Македонији Иван Стојиљковић постизборну ситуацију у Македонији описује као “обојену револуцију“.
Иван Стоиљковић - Фото: РТРС

Иван СтоиљковићФото: РТРС

У разговору за емисију Инсајдер без ограничења, Стојиљковић каже да се прибјегло “правном насиљу у избору предсједника Парламента“ и да ће нова влада СДСМ-а и албанских партија бити формирана без обзира на то да ли ће предсједник Иванов формално дати мандат Зорану Заеву.

Као кључне кривце за околности у којима се нашла Македонија Стојиљковић именује Европску унију и САД.

“Кључно је питање зашто сада та међународна заједница, која је креатор свих тих демократских правила, руши сва та демократска правила и примењује, да употребим благу реч, недемократски метод за смјену власти“, оцењује Стојиљковић.

На питање о одговорности за насиље у Парламенту 27. априла, Стојиљковић каже да треба сагледати ширу слику и да су инциденти у Собрању највише штете нанели највећој македонској партији ВМРО-ДПМНЕ.

“Зашто би ВМРО, који је био у том тренутку у политичкој и дипломатској предности, сам себи пуцао у колена?“, пита предсједник партије која заступа Србе у Македонији.

Иван Стојиљковић каже да ни његова странка, ни он лично, не могу да подрже “Тиранску платформу“, која је, према његовим ријечима, дио коалиционог договора СДСМ-а и партија Албанаца.

“Ради се о бруталном, најбруталнијем, захјтеву албанских политичких партија, које су осјетиле да им је сада моменат да реализују, између осталог, и налоге међународне заједнице у вези с влашћу Николе Груевског с једне стране и, с друге, да побољшају свој политички положај у Републици Македонији, односно да себе доведу у ранг македонског народа, односно да од Македоније направе бинационалну државу“, каже Иван Стојиљковић.

Извор: инсајдер.нет

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=252855

-

ПОГЛАВАР РПЦ ТО НИЈЕ ПРЕЦИЗИРАО, АЛИ ЈЕ ВЕРОВАТНО ИМАО У ВИДУ И ФЕБРУАРСКУ И ОКТОБАРСКУ

После богослужења у московском Храму Христа Спаситеља рекао присутним верницима: „Градимо добро и праведно друштво. Обраћајмо пажњу на муку другог човека. Из страшних догађаја од пре сто година морамо извући важан закључак: ми данашњи својим врлинама морамо искупити грехе и наших предака. И своје и грехе наших предака!“

ПОГЛАВАР Руске православне цркве – патријарх Кирил – рекао је верницима после богослужења у Храму Христа Спаситеља да је революција 1917. године била „велики злочин“ јер су революционари тада проливали невину крв.

„Та революција је заиста била велики злочин. Они који су обмањивали народ, који су га доводили у заблуду и провоцирали га  на конфликте – имали су сасвим друге циљеве које нису отворено износили. Имали су сасвим други „дневни ред“, а обични људи нису ни подозревали да ствари тако стоје“ – указао је патријарх московски и целе Руси.

Додао је да су революционари и „мучили људе“ и указао да су безмало сви који су организовали револуцију и сами пали као жртве репресија.

Кирил је апеловао: да се у Русији никада ништа слично не допусти:

„Градимо добро и праведно друштво. Обраћајмо пажњу на муку другог човека. Из страшних догађаја од пре сто година морамо извући важан закључак: ми данашњи својим врлинама морамо искупити грехе и наших предака. И своје и грехе наших предака!“

Шеф руске државе, Владимир Путин, у јануару 2016-те рекао је да су Лењинове идеје довеле „разарања историјске Русије“.

Пре три месеца је нагласио да је 1917-да за Русију обавеза да се окрене узроцима и природи тадашњих својих двеју револуција. И упозорио: лекције историје су нам потребне „да се помиримо и учврстимо друштвену и политичку слогу“.

 http://fakti.rs/orthodox-point/svyataya-rus/patrijarh-kiril-revolucija-iz-1917-bila-je-veliki-zlocin

-
  • Антитрамповске страсти распирују углавном амерички медијски гиганти који су тесно повезани са виртуелном привредом и IT-заједницом. Због промене технолошког уређења у корист реалног сектора коју је замислио Трамп, смеши им се барем значајно деградирање друштвено-економског статуса 
  • Тешко је идентификовати све, чак и велике учеснике сукоба који се распламсава у Америци између „реалиста“ и „виртуалиста“, али посебну пажњу помињу заслужују браћа Кох (Koch) – Чарлс и Дејвид – који су сувласници највеће приватне компаније на свету Koch Industries која броји 100 хиљада запослених. Пакет акција браће у тој компанији процењује се на 94,2 милијарде долара
  • У одређеном смислу, конфронтираност између браће Кох и Била Гејтса представља одраз главне економске супротности данашње Америке – између реалног и виртуелног сектора
  • У Трамповом тиму има много људи које су директно поставила браћа Кох. Најистакнутији од њих је потпредседник САД Мајк Пенс, кога је током предизборне кампање директно подржавао Тим Филипс, један од најближих саветника браће Кох, председник организације коју су они основали и финансирају – Американци за просперитет (Americans for ProsperityAFP)
  • Нескривени опуномоћеник браће Кох је нови директор CIA Мајк Помпео. У свом родном граду Вичита, држава Канзас, где се и налази седиште Koch Industries, Помпео је једно време био председник надзорног одбора Канзаског института за политику – аналитичког центра браће Кох

Пише: Дмитриј МИЊИН

НИВО озлојеђености према Трампу у америчком друштву је толики да се понекад чини да он нема никакву подршку и да је Америка на корак од „обојене револуције“. Међутим, то није тако, јер се Трамп у супротном никада не би дочепао врха власти.

Линија разграничења се већ назире: антитрамповске страсти распирују углавном амерички медијски гиганти који су тесно повезани са виртуелном привредом и IT-заједницом. Због промене технолошког уређења у корист реалног сектора коју је замислио Трамп, смеши им се барем значајно деградирање друштвено-економског статуса.

Велику љутњу код газда водећих америчких медија изазива и то што је Трамп успео без њихове подршке, сконцентрисавши се на комуницирање са бирачима преко друштвених мрежа. Поред осталог, он је тиме доказао да оријентација на реални сектор и приврженост најновијим технологијама нису у супротности.

Тешко је идентификовати све, чак и велике учеснике сукоба који се распламсава у Америци између „реалиста“ и „виртуалиста“, али неке личности из Трамповог табора заслужују посебну пажњу. Ако ништа друго, због тога што се ретко помињу. На пример, браћа Кох (Koch).

Чарлс и Дејвид Кох су сувласници највеће приватне компаније на свету Koch Industries која броји 100 хиљада запослених. Пакет акција двају браће у тој компанији процењује се на 94,2 милијарде долара.

Они су већ дуже време главни донатори конзервативног крила Републиканске партије. У делатност браће Кох спадају прерада нафте, производња и одржавање опреме за прераду нафте, коришћење цевоводних мрежа, прерада дрвета, производња електронских компоненти за те и друге привредне гране.

Делујући као нераздвојан тандем, браћа по богатству превазилазе власника IT компаније Microsoft Била Гејтса, чији пакет акција вреди 87,4 милијарде долара.

У одређеном смислу, конфронтираност између браће Кох и Била Гејтса представља одраз главне економске супротности данашње Америке – између реалног и виртуелног сектора.

Интензитет конфронтације изазвао је усијање политичких страсти које су испливале на површину. Довољно је рећи да су, према наводима The New York Times, финансијско-индустријске групе повезане са браћом Кох планирале да потроше на изборе 2016. године 900 милиона долара! Толико си били високи улози у недавној и, можда, за Америку преломној председничкој кампањи.

Вероватно би било погрешно назвати Трампа човеком браће Кох. Иако је по свом богатству, које се процењује на 4,5 милијарди долара, знатно иза њих, ипак им је Трамп пре партнер и савезник. Јер, нови амерички лидер је персонификација грађевинарства САД које је такође део реалног бизниса.

У Трамповом тиму има много људи које су директно поставила браћа Кох. Најистакнутији од њих је потпредседник САД Мајк Пенс, кога је током предизборне кампање директно подржавао Тим Филипс, један од најближих саветника браће Кох, председник организације коју су они основали и финансирају – Американци за просперитет (Americans for ProsperityAFP).

Пенс је био почасни гост на конференцији за прикупљање политичких донација коју су браћа организовала у Колораду у августу 2016. године.

Један од сарадника Koch Industries Марк Шорт постао је Пенсов саветник за односе с јавношћу.

Још као гувернер Индијане, Пенс се више пута састајао са Чарлсом и Дејвидом Кохом, између осталог, на састанцима управног одбора AFP, и захваљивао им се за пружену подршку.

Нескривени опуномоћеник браће Кох је нови директор CIA Мајк Помпео. У свом родном граду Вичита, држава Канзас, где се и налази седиште Koch Industries, Помпео је једно време био председник надзорног одбора Канзаског института за политику – аналитичког центра браће Кох.

Од њиховог новца је углавном финансирана кампања за улазак Помпеа у Представнички дом Конгреса САД 2010. године; шеф Помпеовог штаба у тој кампањи био је бивши правник Koch Industries, а на тим изборима је будућег директора CIA подржавала управо организација Американци за просперитет, која је тесно повезана са Покретом чајанка (Tea Party movement) .

Сама по себи та организација, која се првобитно мало чудно звала Грађани за здраву привреду (Citizens for a Sound Economy), један је од водећих конзервативних покрета у Америци и броји више од 2,3 милиона присталица. Поред браће Кох, финансирају је гиганти као што су ExxonMobil, Phillip Morris, General Electric и др. AFP се залаже за слободу предузетништва, смањење пореза и владиних трошкова.

Пошто је бизнис браће Кох један од главних загађивача животне средине у САД, не чуди што се AFP активно супротставља свим могућим теоријама „зелених“.

Први председник AFP био је конгресмен Рон Пол, који је, између осталог, познат по залагању за развој сарадње с Русијом. У својим последњим интервјуима Рон Пол поздравља одлучност Трампа да иде истим путем, али сумња да ће му „влада у сенци“ дозволити да то чини.

Много шта зависи од тога како ће функционисати нови Трампов тима.

Треба рећи да фамилија Кох има сопствену историју односа с Русијом. Оснивач компаније, отац браће, Фред Кох је у годинама прве петолетке изградио у СССР 15 крекинг постројења за прераду совјетске нафте, док су у то време многе његове колеге одбијале да раде на том тржишту.

Фред Кох није прекидао сарадњу са Совјетским Савезом, иако је био доследни антикомуниста и члан „Друштва Џона Бирча“.

Здрав разум му је говорио да се политички системи мењају, али да народи и економске основе њиховог живота остају исти.

Интересантно је и то да су браћа Кох, као највећи прерађивачи нафте у Америци, заједно са произвођачима нафте, увек сматрали да је за њих боља скупа нафта и активно су се залагали за повећање њене цене. За Русију ни то није лоша вест.

Појављивање неочекиваних личности на високим политичким функцијама у Трамповом тиму, конкретно – бившег председника управног одбора и главног менаџера Exxon Mobil Рекса Тилерсона, би вероватно требало посматрати не као окретање у одређеном правцу, већ кроз призму односа у новој администрацији.

У државној хијерархији САД функција државног секретара се сматра четвртом по важности. Постављајући на њу Тилерсона, Трамп ствара одређену противтежу приметном присуству људи браће Кох у свом окружењу, али такву која код њих не може да изазове љутњу, јер и они зависе од експлоатације нафте.

Тилерсон по дефиницији – због свог калибра у пословној заједници САД – не може да буде браћин човек, он је, исто као и сам Трамп, њихов партнер и савезник.

Приликом ангажовања у администрацији других истакнутих личности из пословног света, нови председник САД се руководио, пре свега, принципом њихове оријентације на реални сектор привреде.

Од финансијера, на пример, то су углавном представници Goldman Sachs, који је од свих финансијских конгломерата највише оријентисан на инвестиционе активности. У америчким медијима се често може наићи на тврдње да Трамповом тиму недостаје кохезије и професионализма, која тешко да одговара стварности.

Трамп је прилично паметно укључио у свој тим потребне „кочнице и равнотеже“ како би обезбедио његово складно функционисање. А што је најважније, саставио је тим од истомишљеника по кључном питању: и привреда и политика морају да се заснивају на здравом разуму.

Само у том случају ће постојати шансе да се Америка направи „поново великом“.

fakti.org/globotpor/alter-america/jaz-medju-amerikancima-je-toliki-da-vec-izgleda-da-su-na-samo-korak-od-obojene

-

Друга Америчка револуција је успела и амерички народ је потукао естаблишмент, али  као и у Првој америчкој револуцији, најтежи изазови тек предстоје. Трамп треба да се уједини народ који никада до сада није био оволико подељен и обнови друштвено-економски материјал који је претходно класа „политички коректних“ глобалиста уништила, а онда, такође, мора да испуни своја обећања која су, пре свега била инспирација средњој Америци да се окупи иза њега. Не само то, али он и његов покрет морају отерати клинтоновске контрареволуционаре, које Хилари, њена неоконзервативна подршка из „дна-држава“, стална војно-обавештајно-војна бирократија и Сорошев кадар за обојене револуције излежу сваког тренутка.

Слабић Обама сарађује са њима, олакшава им да праве сметње и одбија да распореди Националну гарду да се бави немирима широм земље, што ће све заједно учинити тежом ситуацију за новоизабраног председника Трампа, када званично почне да ради почетком следеће године.

Њихов план је да створе толики хаос и да Трамп буде приморан да стави свој потпис на слоган “Њу иза браве!”, у интересу ‘националног јединства’. Тако желе да изнад његове главе држе Дамоклов мач обојених револуција и хибридних ратова и желе да га приморају да сачува елементе Старог система. Након тога би неизбежно имали план да искористе инерцију свих догађаја на чијем таласу би добили подршку да збаце Трампа и нови систем који гради како би “Америку поново учинио великом”.

Хилари, Сорош и неоконзервативци вероватно неће успети у збацивању Трампа и фантазирању о промени режима, али би могли бити у прилици да манипулишу целокупним наративом његовог председниковања, пре него што он буде у прилици и да га запише. Регрутовањем урбаних екстремиста из организације Black Lives Matter које су изродили пре неколико година и њихово прикључивање нередима против Трампа, организатори хибридног рата покушавају вештачки да убризгају расни садржај у политички устанак. Они желе да профитирају на томе и оптуже Трампа за ”бело супрематистичко/расистичко строго кажњавање”, истог оног тренутка када би распредио локалне полицијске снаге, SWAT тимове и Националну гарду, како би морао да делује, ако ови нереди не престану до тренутка његове инаугурације.

Имајући у виду Трампово предизборно обећање да ће очистити опасне улице у Америци, можда би могао да “убије две муве једним потезом” и тиме започне националну кампању против криминала, да похапси дилере наркотицима и друге опасне криминалце и, истовремено, уведе ванредно стање у градовима који су упоришта џумбуса и луде куће.  Све ће зависити од тога колико ће ситуација бити лоша у тренутку када он званично буде у председничком кабинету. Али, ако Трамп буде наредио велику полицијску операцију, онда би могао да рачуна и на то да том операцијом постигне највећи максимум и обрачуна се за другим врстама криминала – мада ће то исходовати и тиме да мејнстрим медији почну да га називају “фашистичим диктатором”.

Поента није само у томе да делегитимизују Трампа, већ да пруже, наизглед, прихватљива оправдања за све оно што је про-сорошевска побеснела руља почела да назива “оружаним/војним анти-фашистичким отпором” влади. Њихов идеолошки упакован еуфемизам је и даље само друга реч за градски тероризам. То је оно што Клинтон и неоконзервативци желе да изазову против Трампа и читавог његовог председниковања, а посебно у тренутку када он одбија да поклекне под законодавном притиском Демократа. Трамп ће, више него вероватно, завршити проглашавањем групе „Black Lives Matter“ терористичком групом, ако настави даље садашњим путем расистичких (анти-белих) немира и насиља против полиције великих размера   и да ће радо група било који други заверу организација под овим називом у интересу закона, реда и јавне безбедности и ако наставе да се срећни састају и демонстрирају заједно са било којом завереничком организацијом са тим именом, у интересу реда, закона и јавне безбедности.

Већина левичара у Сједињеним државама, које је Естаблишмент или кооптирао или заварао, увек су фантазирали о извођењу сопствене “комунистичке револуције”, о организовању “ћелија отпора”. Тај отпор би био против онога чиме су им медији испрали мозак, па верују да се боре против новог “фашистичког диктатора” – а, то би било остварење сна за милионе умишљених левичара.
Међутим, колико год да верују да делују на сопствену иницијативу, истина је да они, неком омашком, играју улогу која је пре много година прописана да се прати.

Највише макијавелистички елементи у ФБИ су увек гајили резервни COINTELPRO кадар међу домаћим терористима, како би их употребили у екстремној ситуацији, када би за председника била изабрана особа који тражи суштинску  промену паралелне државе (стална војна, обавештајна и дипломатска бирократија). Доналд Трамп је та особа. И, док ће модерни ФБИ, изгледа, све у свему, бити на његовој страни, немогуће је да Биро нагло преокрене вишедеценијски макијавелистички ‘напредак’. Идеолошки вирус хардкор милитантног левичарења (‘Секуларни вахабизам’) је спреман да ускоро умакне контроли као и Вахабистички/Салафистички. Оба су првобитно створиле Сједињене државе, али су на крају потпали под контролу и утицај паралелне државе. Данас, међутим, претвараљњ ова два вируса у смртоносно оружје су усавршили не-државни актери, као што је Сорош, који се не плаши да то оружје употреби против сâмих Сједињених држава, по налогу неоконзервативаца који га подржавају, а Трамп најавио да ће их почистити са власти.

Сједињене државе су створиле Талибане, Ал Каиду и Даеш, али су се касније окренули против њих, када су задовољили привремену геостратешку корист Сједињених држава. Али, у овом случају, хардкор милитантним левичарима је, у извођењу градског тероризма, недржавни играч наређивао да делују против државе, иако он припада једној од хохштаплерских фракција исте те државе.

Судећи према преседану који је направила америчка милитантна акција против вахабистичких/ салафистичких група, које је прво помогла да се направе, држава би могла да прибегне сили у решавању не-државне претње која се вратила као бумеранг због гајења хардкор милитантних левичара. Дакле прогноза каже да ће Трамп врло тешко изаћи на крај са демонстрантима, ако они и даље буду стварали проблеме у време његове инаугурације.

Ако он храбро буде ишао напред и остваривао свој план да се поново успоставе закон и ред на америчким улицама и, ако то што чини, чини далекосежно, како је раније у овој прогнози написано, готово је сигурно да ће га мејнстрим медији окарактерисати као фашистичког диктатора”; то су ти исти либерално-прогресивни мејнстрим медији који помажу и подстичу сорошевско-клинтоновске контра-револуционарне нереде у име „прочишћених“ елемената неоконзервативне ‘паралелне државе’ и окрећу предизборно хушкање на страх у нешто што би се могло назвати “самоиспуњујућим пророчанством” за њихову војску активиста испраног мозга. „. Клинтоновска контра-револуција ће употребити све тактике хибридног рата, укључујући књигу Сола Алинског „Правила за радикале“, књигу осуђеног домаћег терористе (и Обаминог савезника) Била Ајерса „Учења“ и књигу Џина Шарпа “Рукописи” – а све њих већ користе и практикују секуларне вехабије и Black Lives Matter, њихова браћа по оружју, које је до лудила довело “покривање” избора на мејнстрим медија.

Само чврста и непоколебљива рука може да се обрачуна са гневом вештице и разбије клинтоновску контра-револуцију, пре него што буде бацила читаву земљу у свеопшти хаос и одведе је до ивице незамисливог грађанског сукоба. Трамп је, међутим, баш прави човек за овај посао и уставно ће учинити све што је потребно да би се обновио мир, стабилност и просперитет у Сједињеним државама, али да би и он испунио своје предизборно обећање и “учини Америку поново великом”.

facebookreporter.org/2016/11/15/%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%B1%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B8%D1%87%D1%98%D0%B8-%D0%B3%D0%BD%D0%B5%D0%B2-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B2/

-

    НАЈПОЗНАТИЈИ украјински посланик и европосланик – Надежда Савченко, која је у Русији осуђена за помагање у убиству двојице московских новинара, па била размењена за двојицу Русија које је осудио Кијев – не престаје да изненађује и да дели сународнике. А истовремено: да плаши државни врх на челу са Петром Порошенком.

          Како и не би кад је управо изјавила: „У случају да у Украјини дође до нове револуције – бићу међу њеним организаторима“.

          Још више је узбуркала страсти позивом украјинском државном врху да од Донбаса тражи опроштај!

          Многи су је за ово жестоко осудили, упркос томе што је притом рекла да „обе стране треба да једна од друге траже опроштај“.

          Саветник Министарства унутрашњих послова Украјине Антон Герашћенко, који је истовремено и посланик у Врховној Ради, поручио је Савченко да он неће тражити опроштај од окупатора.

          Саму Савченко назвао је „тројанским коњем“.

          Други познати украјински посланик – Вадим Рабинович – био је ништа мање категоричан: „Савченко – то је државни преврат који нам је подметнуо Путин“.

          Позив Савченко Донбасу да опрости Украјини, такође није прихваћен:

          „За шта ми у њих да молимо опроштај? Зар смо дошли код њих да убијамо цивиле. Не, они су дошли код нас да убијају и разарају!“

ПАРВУСОВ МЕМОРАНДУМ И „ПЕРМАНЕНТНА РЕВОЛУЦИЈА“

Иако су цар Вилхелм и цар Николај били рођаци, код Немаца је постепено расла похлепа – више нису желели само да приморају руског монарха да се повуче из рата, него и да га оборе с престола и потчине Русију. Зато су Парвуса немачки дипломатски стратези подржавали – његов план је значио комадање Русије. О томе је, међу првима, писао немачки историчар Збинек Земан, који је крајем педесетих година прошлог века, и открио „Парвусов меморандум“ у архиви Министарства спољних послова кајзерове државе. Земан изричито тврди да Парвус није био пуки авантуриста, каквим су неки настојали да га прикажу, него веома значајна фигура међу русофобним револуционарима, и да је, скупа са Троцким, формулисао теорију тзв. „перманентне револуције“.

Ево шта у фамозном меморандуму, између осталог, пише: «До пролећа у Русији треба припремити масовни политички штрајк под паролом: „Слобода и мир“. Центар покрета биће Петроград, а у њему – Обуховска, Путиловска и Балтијска фабрика. Политичким изгнаницима треба обезбедити прелаз из Сибира у европски део Русије. То је чисто новчано питање. На тај начин у центре на које смо указали можемо послати неколико хиљада активних агитатора…Истовремено је потребно давати објашњења у штампи, издавати брошуре, подржавајући правце деловања руских социјалистичких партија. Узгред, кампања у штампи може да знатно утиче на позицију неутралних држава…Нарочиту пажњу треба обратити на САД. Мноштво Јевреја и Словена (мисли се, пре свега, на Украјинце, нап. В.Д.) који су емигрирали из Русије су елемент веома пријемчив за агитацију. /…/Неопходно је да турска страна учини све да објасни муслиманима Кавказа да свети рат тражи тесну узајамну сарадњу између муслимана и њихових хришћанских суседа у борби против царизма“.                               

САЗРЕВАЊЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Сви методи који се и данас користе у рушењу суверених држава били су коришћени у рушењу Руске царевине. Парвус је, уз помоћ својих немачких „спонзора“, основао извозно предузеће „Handelsog Exportkompaniet A/S“. Парвусовим капиталом у том предузећу располагао је један од немачких агената, трговац у Берлину; а директор је био Фистенберг, Лењинов човек од поверења. Немачки амбасадор у Данској, Брокдорф-Ранцау, писао је: „Победа и као награда прво место у свету су наши, ако се успе да се Русија на време револуционише и да се тиме растури Коалиција (Антанта)“. Парвус је успоставио везе у САД, Холандији, Великој Британији и самој Русији. Делом легално, делом помоћу лажних декларација и кријумчарења, увозио је и извозио из Русије све: од обојених метала, преко лекова за сифилис, до коњака, кавијара и китовог уља.

Једина отворена веза са Русијом, која се распињала у рату на широком и развученом фронту, била је варошица Хапаранда, на руско – шведској граници, близу поларног круга. Ту су се скупљали сви шпијуни и кријумчари, јер је мост на реци Торнеелв, отворен само преко дана и добро чуван, био веза Русије са Европом. Бољшевици су туда уносили свој пропагандни материјал, кријући га код једног локалног обућара.

Елизабет Хереш истиче да је Парвус револуцију најављивао за почетак 1916, тврдећи да за 24 сата може да подигне на устанак сто хиљада радника у Петрограду. Тражио је, да би постигао циљ, да му немачка власт стави на располагање двадесет милиона рубаља (преко 130 милиона евра ) да би остварио свој циљ.

Парвус није успео да циљ  оствари те, планиране 1916. године. Али, Русија је на фронтовима крварила све више, и привреда је била у све тежем стању. Фабрике су остајале без сировина, село је остајало без стоке, градови су остајали без брашна. Незадовољство у народу је расло. Крај рата се није назирао.У руским политичким и војним врховима био је све већи број људи спремних да оборе цара као препреку „прогресу“ и поведу Русију путем западних утопија. Оно о чему је Парвус маштао почело је фебруара 1917.

МИТ О ПЛОМБИРАНОМ ВАГОНУ

Фебруарска револуција укинула је монархију, али су њени вођи били неспособни да се носе са двоструким изазовом – ратом против Централних сила и побунама у земљи. Керенски, такође западни плаћеник, политички кратковид и у пракси неспособан, водио је највећу земљу на свету ка пропасти.

Лењину су околности ишле на руку. Почетком 1917. није веровао у револуцију; чим је видео неспособног Керенског и вербалним ватрометима склону, а безвредну, Привремену владу, схватио је да му се отварају путеви ка тријумфу и да се, како је говорио, власт ваља на улицама. Размишљао је како да пређе границу. На крају је схватио – само уз помоћ немачке власти може да стигне у Русију, прелазећи, с њеним одобрењем, преко територије кајзеровог царства, и то возом.

Чувени воз је кренуо из Цириха, са тридесетак револуционара који је требало да покупе власт што се ваља на улицама. Полазак рушитеља није био непримећен: стотинак руских родољуба окупило се на перону циришке станице, протестујући против немачких шпијуна и провокатора маскираних у брижнике социјалне бриге. Немачки путници воза били су одвојени од руских револуционара. Новинари „Шпигла“ овако описују чувено путовање Лењина и његових:“Преко Берлина пут је даље водио до Засница на острву Риген, одакле се пловило фериботима до Трелеборга, шведског лучког града. Пут то балтичког острва трајао је два дана. Касније се тврдило да је вероватно најпознатији воз светске историје био пломбиран, на рачун чега се шалио и Винстон Черчил, говорећи да је Лењин био превожен „као бацил куге“. То, међутим, није тачно. Тачно је да су троја врата вагона била пломбирана, али четврта врата заштићена плочом коришћена су како би се достављало млеко за децу или куповале новине. Црта повучена кредом на поду одвајала је „екстратериторијалне“ одељке са Русима од оних с Немцима. Јакоб Фирстенберг – Хелфандов пословни партнер и Лењинов човек од поверења – примио је групу у Трелеборгу. После пар дана у Стокхолму, настављено је путовање железницом преко пограничног места Хапаранда ка Русији; упркос свим страховима, ово је привремена влада допустила. Увече 16. априла око 23 сата Лењин је стигао у Петроград. Петроградски радничко-војнички совјет приредио је величанствен дочек Лењину и његовим партијским другарима: црвене заставе, музички састави, шпалир радника и војника на окићеном перону.“

ЦЕНА РЕВОЛУЦИЈЕ: МИР У БРЕСТ – ЛИТОВСКУ

Лењин је, да би се одужио својим покровитељима, објавио да је борба Русије на страни западних савезника у Првом светском рату завршена; рат се мора окончати ради револуције која треба да се прошири на цео свет. Кајзерови људи су ликовали: Русија је тонула у хаос који ју је избацивао из игре на свим фронтовима. У јулу 1917. са терена су у Министарство спољних послова у Берлину стизали овакви извештаји из дојучерашње православне империје од које је дрхтала германска Европа:„Стање у снадбевању храном се само погоршава, редови испред радњи су све већи“.  Цене су, такође, биле све више. Војници на фронту су се запалили Лењиновим обећањем:“Фабрике радницима, земља сељацима!“ Изгледало им је да ће утопија тријумфовати, да је Земља Дембелија на дохват руке. Немачки амбасадор у Стокхолму је задовољно трљао руке: „Више није далеко време у коме ће Лењинова група доћи за кормило, чиме би мир био ту“. Државни секретар Министарства спољних послова Рихард фон Килман говорио је цару Вилхелму и Хинденбургу да бољшевички покрет без  подршке његовог министарства никада не би „успео да достигне обим и створи толики утицај, каквим данас располаже“.

И крај октобра 1917. године (по старом календару) довео је Лењина на чело државе. Немачка, која је држала велике делове Русије под окупацијом, обилато је слала новчану помоћ бољшевицима. „Бољшевици су величанствени момци и до сада су све врло лепо и добро учинили“, прибележио је почетком децембра 1917. дипломата Курт Рицлер, који је у то време снажно одређивао немачку политику према Русији.

Дана 25. новембра 1917. Берлину је телеграфисао један поузданик: „Садашња петербуршка влада мора да се бори с великим тешкоћама. Банке одбијају да јој пруже било какву финансијску потпору, која је влади хитно потребна да би обезбедила храну за народ и војску… Ако јој успе да кроз хитно потребан новац заузда тешкоће и своја решења  наметне народу и војсци, онда ће моћи да се одржи до закључења примирја… Ово је Лењин схватио и зато се обраћа нама… Највише војно руководство сматра то за врло пожељно, ако се успе, да се Лењиновој влади достави новац“. И новац је стизао, стизао, стизао. Кајзер није жалио да плати цену победе.                                  

И потписан је срамни мир у Брест – Литовску, који је Русију извео из рата. Лењин није жалио што се држава којом је владао одрекла територије велике као Аргентина, пребогате ресурсима. Његов циљ је био победа светске револуције. Немци отварају своју амбасаду у Москви, и настављају да подржавају бољшевике. Гроф Вилхелм фон Мирбах, први амбасадор Рајха у Москви, трошио је три милиона марака месечно да би спречио бољшевике да се окрену силама Антанте.    

СУКОБ ИЗМЕЂУ САВЕЗНИКА

Ипак, шестог јула 1918. Мирбаха су убили тајни агенти револуционарног режима. Лењин је хладно изјавио саучешће грофовим надређенима, из чега се могло закључити шта се стварно збило иза кулиса. Ипак, Немачка и даље помаже бољшевичку власт.

Зашто?

Зато што је почела западна интервенција против бољшевика, са циљем довођења на власт оних који би могли да у Русији заштите интересе Англоамериканаца. Цар Вилхлем се уплашио да ће Лењин изгубити позиције, па је почео да финанасира и Лењинове противнике, попут белих козака. Важно је било само да се Русија не дигне, и да Немачкој остане територија добијена после Брест – Литовског мира. Ипак, на крају су Немци остали уз Лењина, обећавајући да неће напасти Петроград, због чега је Лењин могао да пошаље трупе на фронт против страних интервената и домаћих белих.

Вилхелм је одбио да стварно помогне у спасавању царске породице, иако је царица Александра била Немица. Бринуо се само о томе да западни савезници његову државу не оптуже да је крива за цареубиство због сарадње с бољшевицима, која је, узгред буди речено, почела да улази у своју „минус-фазу“. Тако је немачка Врховна команда одбила захтев бољшевика да добију 20.000 митраљеза, 200.000 пушака и 500 милиона комада муниције јер би то оружје, како је писало у једном од њених извештаја, „можда касније могло да буде употребљено против нас“.                                    

Кајзерова обавештајна служба је, у међувремену, открила да Лењин новчано помаже немачке комунисте.                                                  

Петог новембра 1918. цар Вилхелм је прекинуо дипломатске односе са Совјетском Русијом. Шест дана касније његова делегација је потписала примирје са западним савезницима, којим је признат пораз германске ратне машинерије. Уместо да добије територије царске Русије, на основу Брест-Литовског споразума, Немачка је у Версају изгубила седмину својих области.

 НИЈЕ ТО БИО САМО ПАРВУС

Парвус је био важна фигура у револуцији, али у Совјетски Савез није одлазио. Лењин је крио везе с њим као змија ноге. Било му је веома важно да се револуција не повезује с немачким непријатељима Русије. Сам и омрзнут, пријатељ Троцког умро је у Берлину 1924. године. Његово велико богатство, које је стекао, између осталог, увлачећи Турску у рат на страни Беча и Берлина и тргујући руском револуцијом, једноставно је нестало.

Дакле, није ни било његово, него оних за које је радио, и који су желели нестанак православне хришћанске Русије.

Као што ни паре Ђерђа Сороша нису толико његове, колико Ротшилда за које ради. (Види: documents.tips/documents/vladimir-dimitrijevic-djerdj-soros-veliki-mestar-sviju-hulja.html)

Чувени амерички историчар, Ентони Сатон, у својој студији „Вол Стрит и успон бољшевика“, указао је на учешће америчких капиталиста у довођењу Лењина на власт. Наравно, Сатон зна и за улогу Немачке у овом процесу, и каже: “Немачко министарство спољних послова оценило је да се намеравани Лењинови послови у Русији поклапају са њиховим сопственим циљевима да се разори структура руске власти. Обе стране су имале и скривене циљеве: Немачка је хтела приступ послератном тржишту Русије, а Лењин је у Немачкој желео да успостави марксистичку диктатуру“.

Сатон, као што рекосмо, има ту још неког, поред кајзерових планера. Рецимо, не сме се заборавити улога политичког врха САД. Лав Троцки, Парвусов близак пријатељ, није стигао у помоћ Лењину с немачке стране. Сатон за њега, на основу архивских докумената, јасно каже:“Историчари никад не смеју да забораве да је председник САД, упркос противљењу британске полиције, дао Лаву Троцком могућност да оде у Русију са америчким пасошем“. Тако је, по речима руског рецензента Сатонове књиге, С. Малугина, „сукоб америчких и немачких интереса довео до парадоксалних последица. Бољшевици, који су по својој природи били непријатељи било које капиталистичке државе, одједном су постали неопходни обема сукобљеним странама као једина сила која је могла да се супротстави удруживању патриотских снага и рестаурацији монархије“.

Преко клана Моргана и Рокфелера, амерички владари из сенке су непосредно подржавали бољшевике. Сатон пише да је Макс Меј из Рокфелерове фирме Гаранти Траст био укључен у незаконито скупљање помоћи за Немце и немачку обавештајну мрежу у САД. Посредно је био повезан и са бољшевичком револуцијом, а непосредно са стварањем „Роскомбанке“, прве Међународне банке СССР-а. Сатон додаје:“Директор Банке федералних резерви САД Томпсон активно је помагао бољшевике неколико пута: објавио је књигу на руском, финансирао операције и наступе бољшевика, послао (скупа с Робинсом) бољшевичке револуционарне агенте у Немачку (а можда и у Француску) и са партнером Моргана Ламонтом вршио притисак на Лојда Џорџа и британски ратни кабинет да промене британску политику (према бољшевицима, нап. В.Д.). Уз то, француска влада је послала Рејмонда Робинса да помаже руске бољшевике у припремању револуције у Немачкој“. Пошто је циљ био растурање Русије ради пљачке, Моргани и Рокфелери су помагали чак и белом адмиралу Колчаку, а Британци Дењикину на Украјини. Ипак, главна пажња је била посвећена бољшевицима.                      

Сад, кад знамо да обавештајне службе користе и хуманитарне организације за своје операције, није нам тешко да појмимо оно што је Сатонове читаоце шокирало средином седамдесетих година прошлог века – да је амерички Црвени крст кнезу Љвову, једном од вођа фебруарске револуције, давао новац за помоћ револуционарима (четири хиљаде ондашњих рубаља!)                            

Због своје помоћи Лењину и његовима, тридесетих година 20. века Моргани и Рокфелери су добили награду – учестовали су у извођењу совјетских петогодишњих планова. И зарађивали, наравно.     

ЗАКЉУЧЦИ ЗА ДАНАС

Следеће, 2017, навршиће се тачно сто година од када су бољшевици, уз помоћу немачке државе и Вол Стрита, дошли на власт у Русији, чега се последице и данас осећају. Русија је већ дуго у необјављеном рату, рату ниског интензитета, у коме нема средства која неће бити употребљена да би се циљ (опет и опет: разарање највеће државе на планети) коначно постигао. Ко зна колико Парвуса ради на дестабилизацији руског света који може бити алтернатива Вол Стриту и Ситију (и данас, као и онда, заинтересованима да пљачкају и харају тамо где осете да су противници слаби).                                                                              

Православни хришћани знају да би пад Русије значио тријумф антихриста, и скори крај историје.                                                                  

Слободољубиви људи широм света знају да би пад Русије повукао са собом нестанак могућности да се изгради свет у коме нечовечност канцер-капитализма не би била једина мера и провера људских могућности.                                                                                    

Зато се надамо да садашња руска власт себи неће дозволити ни фебруар, ни октобар 1917. Владимир Путин и његови сарадници воде политику која успешно парира свим покушајима Запада да дестабилишу њихову земљу споља и изнутра. Велика игра геополитичких карата довела је до тога да Путин има многе адуте у својим рукама. Па ипак, што неко боље игра, то је ближи тренутак кад ће играчи који губе разбити светло у кафани и почети тучу. Верујемо да ће руски председник, мајстор многих борилачких вештина, имати одговор и на то.   

Са срдачном благодарношћу г. Драгану Шљивићу за помоћ око превода

                                                                                                                                                                        КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Наталья Корнелюк: Русская революция стоила 60 миллионов немецких марок (рус.) // Профиль:

Журнал. — 2005. web.archive.org/web/20070522213517/http://www.profile.ru/items/?item=11037                                                                                  

2. Anthony Sutton: Wall Street and the Bolshevik Revolution, www.voltairenet.org/IMG/pdf/Sutton_Wall_Street_and_the_bolshevik_revolution-5.pdf

3. Элизабет Хереш: Купленная революция. Тайное дело Парвуса –  www.e-reading.club/book.php?book=1009748            4. Die Deutschen und die Revolution: Lenin und Kaiser, www.spiegel.de/spiegel/spiegelspecialgeschichte/d-54841257.html

-

Растући хаос у земљи, непрекидна политичка криза, тотална корупција, пропаст реформи, захуктавање социјалне и економске кризе и неспособност Кијева да заустави војни конфликт у Донбасу – фактички су осудили на пропаст украјинску стратегију Запада

  • Док су је пре две године САД и Европа виделе као некакав адут у игри против Русије – сада Украјину доживљавају као бескорисни терет који значајно спутава њихове маневарске способности
  • Испоставило се да је Украјина и неподобна за ефикасно коришћење против Русије. Зато ни увлачење Москве у директан оружани сукоб са Украјином не делује Западу више привлачно као раније. А војна операција РФ у Сирији демонстрирала је Вашингтону и Бриселу врсту оружаног конфликта који ће се одвијати на територији Украјине у случају увлачења Русије у рат
  • Тај сценарио не може да одговара Западу, пошто ће он само још јаче уздрмати ауторитет САД и Европе и повећати западне трошкове везане за украјински проблем, а неће моћи да нанесе критичну штету РФ
  • Није искључено да ће Запад покушати да успостави у Украјини своју непосредну владавину. Међутим, САД и ЕУ на том путу практично немају шансе за успех. Покушај увођења директне стране управе само ће дестабилизовати ситуацију унутар земље

Пише: Андреј ВАЏРА

        У ОВОМ тренутку ситуацију у Украјини карактеришу две главне тенденције: постепено слабљење функционалности централне власти и пораст спонтаних друштвено-политичких и финансијско-економских процеса којима не управља нико. Све то директно утиче на спољну и унутрашњу подршку политичком режиму у Украјини.

        Ситуација са извршном влашћу у Украјини нагло се погоршала и због тога што се током административне реформе, чији је главни циљ било тотално подмлађивање кадровског састава органа државне управе, догодила замена професионалних чиновника млађим људима (до 40 година), који немају потребно знање/искуство рада у администрацији и извршним органима генерално. Услед тога је значајно опала ефикасност централних органа државне управе, толико да су неке структуре изгубиле чак и минималну функционалност.

        Нагли раст корупције и непрофесионализма у украјинском државном апарату покренуо је процес растућег парализовања државне власти, што је, опет, довело актуелни политички режим до делимичног губитка како унутрашње, тако и спољне подршке.

        О губитку народне подршке сведоче резултати анкете коју је спровео Институт Горшењина у фебруару ове године. Према њеним резултатима, ниво неповерења украјинских држављана у представнике естаблишмента Украјине варира између 55 одсто (шеф СБУ Василиј Грицак) и 84,7 одсто (тадашњи премијер Арсениј Јасењук).

        Штавише, висок степен неповерења украјинског друштва у одређене политичаре и државне функционере прати ништа мање неповерење у главне државне институције земље. Према резултатима наведене анкете, Врховној ради не верује 87,6 одсто испитаника, парламентској коалицији – 82,4 одсто, влади – 86,2 одсто, тужилаштву – 85,5 одсто, судовима – 89,3 одсто, полицији – 51,7 одсто, Служби безбедности Украјине – 68,7 одсто, Оружаним снагама Украјине – 43 одсто.

        То сведочи да је у овом тренутку подршку становништва у доброј мери изгубио не само актуелни политички режим у Украјини оличен у његовим најистакнутијим представницима, већ и украјинска државност као таква.

        Нерешиву отуђеност између огромне већине украјинских грађана и украјинске државе појачавају растуће несугласице антагонистичке природе унутар владајуће украјинске елите.

        При томе, док је украјински председник још увек у стању да одговори на изазове које му упућују главни опоненти, као у случају конфликта који је имао са тајкуном Игором Коломојским, он ипак није у стању да победи све своје конкуренте заједно. За то нема ни снаге, ни ресурсе. Уз то, границе његовог утицаја циљано сужавају Американци, који дозвољавају Петру Порошенку да ратује са својим противницима, али му не дају да их уништи. То лишава актуелни украјински режим унутрашње стабилности, а политичку кризу претвара у перманентни процес који је својствен политичком систему који се формирао последњих година.

        Растући хаос у земљи, непрекидна политичка криза, тотална корупција, пропаст реформи, захуктавање социјалне и економске кризе и неспособност Кијева да заустави војни конфликт у Донбасу – фактички су осудили на пропаст украјинску стратегију Запада.

        Запад је дубоко разочаран неспособношћу актуелног украјинског политичког режима да успешно спроведе реформе које су предложиле ЕУ и САД. Већ сада се може констатовати да тотална вестернизација Украјине није успела. Западу је постало очигледно да Кијев није способан за конструктивне радње у оквиру минских споразума. Минск 2 украјинска власт не спроводи. А то, опет, говори о томе да, због украјинског става, не постоји мирни пут за излазак из војног конфликта у Донбасу.

        Генерално, ако се узме у обзир расположење које у овом тренутку влада међу америчким и европским политичарима, као и писање западних медија који су се бавили украјинском проблематиком, може се закључити да Запад тренутно доживљава Украјину као пораз.

        Испоставило се да је она бескорисна као механизам да се Русија натера на политичку капитулацију и демонстрирала је своју потпуну непријемчивост за реформе по западним алгоритмима. Док су је пре две године САД и Европа виделе као некакав адут у игри против Русије, сада је доживљавају као бескорисни терет, који значајно спутава њихове маневарске способности.

        Испоставило се да је Украјина и неподобна за ефикасно коришћење против Русије. Ни увлачење Москве у директан оружани сукоб са Украјином не делује Западу више привлачно као раније.

        Војна операција РФ у Сирији продемонстрирала је Вашингтону и Бриселу врсту оружаног конфликта који ће се одвијати на територији Украјине у случају увлачења Русије у рат. Тај сценарио не може да одговара Западу, пошто ће он само још јаче уздрмати ауторитет САД и Европе, повећати западне трошкове везане за украјински проблем, и неће моћи да нанесе критичну штету РФ.

        Запад разуме да је озбиљно потценио руску ефикасност и моћ.

        У Европи сада прилично јасно схватају фијаско своје политике санкција према РФ. С једне стране, Брисел је схватио да је значајно потценио финансијско-економску снагу и стабилност Русије, а с друге стране, европским земљама је постало очигледно да су значајно преценили своје могућности за вођење рата санкцијама против РФ.

        Испоставило се да су губици Европе неупоредиви с дивидендама које би могла да добије у случају да успе њен финансијско-економски притисак на Русију.

        Украјинска „револуција достојанства“ се показала као потпуни промашај у смислу фактора идеолошког и информативно-психолошког утицаја на руско друштво. Мајданска Украјина, услед снажних негативних последица државног преврата и грађанског рата, није била позитиван, већ апсолутно негативан пример за грађане Русије.

        Како су показале недавне анкете Руског центра за истраживање јавног мњења (ВЦИОМ), понављање украјинског револуционарног сценарија у Русији жели само један одсто испитаника. У суштини, кијевски мајдан је за руско друштво био вакцина против револуције.

        Генерално, настала ситуација показује да се Запад одлучио за драстично смањење трошкова украјинског пројекта, сводећи на минимум финансијску подршку Украјини. У конкретном случају ради се не само о намерном повлачењу ручне у сарадњи ММФ са Кијевом, већ и о отвореним изјавама високо рангираних европских функционера датих у формату затворених састанака с украјинским руководством о томе да Украјина надаље треба сама да проналази новац за плаћање својих текућих потреба, између осталог, за набавку природног гаса.

        Да би испунио западне захтеве, Кијев је већ сада приморан да непрестано смањује највеће ставке расхода земље.

        У овом тренутку Вашингтон и Брисел врше максимални притисак на Кијев како би га приморали да извршава обавезе које је преузео. Није искључено да ће Запад покушати да успостави у Украјини своју непосредну владавину. Међутим, САД и ЕУ на том путу практично немају шансе за успех. Покушај увођења директне стране управе само ће дестабилизовати ситуацију унутар земље. А то значи да ће Запад, када сви начини за вршење трансформативног утицаја на Украјину буду исцрпљени, бити приморан да пред себе постави задатак минимизовања трошкова и проблема које му ствара Украјина.

        У тој фази Вашингтон и Брисел ће реално бити приморани да разговарају са Москвом, без које неће моћи ни да неутралишу досад нанету штету.

извор:fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/kijevski-evromajdan-je-za-rusko-drustvo-bio-vakcina-protiv-revolucije