понедељак, фебруар 19, 2018

Тагови Вести таговане са "Резолуција о Сребреници"

Резолуција о Сребреници

Приприме за издвајање Војводине из састава Србије добијају на интензитету. Хрватске службе безбједности у Војводини су веома агилне у испуњавању захтјевa британске, америчке и њемачке агентуре, које се првенствено огледају у намјерама да се велики привредни комбинати у Војводини купе, затим доведу у стечај с обзиром на циљ да се привреда уништи, а настали економски проблеми припишу Београду. Уз то, британски агент Амадео Воткинс у улози званичног савјетника министра одбране спровео је реформу Војске Србије, а сада, у улози савјетника МУП-а Србије спроводи реформу полиције. Ема Лосон, која је британском премијеру Камерону била спин доктор, тренутно обучава министре у Влади Србије, и организује семинаре за припаднике МИП-а. Савјетодавна улога Британаца у Влади Србије је тешко објашњива, с обзиром на британске намјере да се Србија сведе на територију коју је имала као кнежевина. Наиме, у пројекцији Велике Албаније, Србија остаје без Ниша, односно Албанија сеже до Старе планине.

Влада Србије прихватила је да финансира Реком, пројекат Наташе Кандић, знатан број медија је у рукама странаца, што ствара простор за низ манипулација, поготово када се има у виду улога Еме Лосон у контроли комуникација. Све наведено може да се одрази јако лоше по Србију, нарочито у периоду када се интезивније ради на издвајању Војводине из њене уставне структуре. Војводина је недавно добила Академију наука Војводине (ВАНУК), а ускоро треба да стекне и фискалну аутономију. У плану, чији је носилац Бојан Пајтић, Хрватска и Мађарска треба да јавно и оптужујуће укажу на кршење права националних мањина.

Иначе, план за Војводину можемо посматрати кроз неколико фаза. Прва, за коју се цијени да је завршена, подразумијева промјену власничке структуре над земљиштем, великим комбинатима и банкама. У другој фази, замишљено је јачање цивилног сектора, који углавном финансира Сорошова фондација, а пропагира слабљење веза са Србијом, јачање политичких партија и политичких фигура типа Пајтића и Чанка. Ипак, главна улога цивилног сектора јесте да у свијести становништва створи потребу за денационализацијом и рестаурацијом аустроуграске границе, као и о важности хрватског капитала, у чему велику улогу има компанија Ивице Тодорића. У трећој фази планирано је да се измијени свијест становништва у смислу стварања погрешне перцепције о приликама у окружењу, односно да преовлађује максима – све је у савршеном реду. Настоји се створити летаргија, како се не би реаговало на предвиђене догађаје, а што се постиже психолошким операцијама и хибридним ратом.

Користе се манипулације у мас медијима и на друштвеним мрежама. Видљив је изостанак реаговања јавности на промјену демографске структуре у Војводини, а која се нарушава приливом избјеглица које враћају из ЕУ. Њемачка и Мађарска се рјешавају избјеглица придошлих са Косова, а сугерисано им је да се настане у Војводини и изјасне као Мађари или Хрвати.

Британци су већ имали намјеру да у Војводини подстакну сукобе мађарских фашистичких група са снагама безбједности Србије, али се Њемачка томе жестоко успротивилa. Њемачка је и против етничког чишћења Срба из БиХ јер су Нијемци свјесни британске намјере да се у срцу Европе направи калифат, што би, по њемачкој процјени, трајно дестабилизовало ЕУ. Међутим, англосаксонска коалиција чини напоре да наруши добре односе Меркелове и француског предсједника Оланда, јер подржавају Путинову мировну иницијативу у Украјини. Руководе се процјеном да је слаба ЕУ идеална за рат против Русије, који би за циљ имао подстицање унутрашњих немира и уклањање Путина са власти, након чега мисле да би лакше овладали руским ресурсима. Наведена идеја је скована у главама Рокфелера, Ротшилда и Бжежинског, који сматрају да са њима и свијет треба да нестане.

Британску улогу у Војводини, као и претходно, упорно залагање за усвајање резолуције о Сребреници, треба посматрати у склопу британских настојања да врате некадашњи империјални сјај, за што цијене да им могу послужити оружани сукоби на Балкану. Британски министар спољних послова Филип Хамонд назвао је премијера Вучића и замолио га да оде на Комеморативни скуп у Поточарима. Такође, амбасадори Њемачке и Сједињених Држава у Београду сугерисали су Вучићу да би било добро да оде у Поточаре. Међутим, Филип Хамонд је Вучића назвао како би био сигуран да ће Вучић доћи у Поточаре. Британско инсистирање на Вучићевом одласку било је у циљу анулирања руског вета. Британци планирају и наредне године поднијети резолуцију о Сребреници. Резолуција им је потребна како би Хашки трибунал добио легитимитет, ради оправдање Бошњака ако би се одлучили на ратни поход на Републику Српску, а резолуција је потребна и Сједињеним Државама како би легитимитет добило и бомбардовање Срба, јер истина о Сребреници полако избија на видјело, једнако као и политички карактер Хашког трибунала.

-

Миодраг Зарковић

Велика Британија за сада, колико је познато, не разматра могуће доношење резолуције којом се осуђује Новак Ђоковић због тога што је расплакао девојчицу која скупља лоптице на Вимблдону. Али, ако се Лондон ипак одлучи на такав потез, то тешко да ће икога зачудити, с обзиром на понашање енглеске јавности, а нарочито медија, према најбољем светском тенисеру, који је већ данима принуђен да домаћим новинарима полаже рачуне због нечега што су они надували преко сваке мере укуса.

Ђоковић је, као што је већ нашироко познато, у даматичном мечу против Кевина Андерсона у једном тренутку заиста љутито и повишеног гласа затражио да му се добаце лоптице. Мада то није био баш леп призор, вреди рећи да: 1) у професионалном спорту такве ствари нису нимало неуобичајене, и 2) чак и ако занемаримо мерила професионалног спорта, Ђоковићев „испад“ није био нарочито жесток нити непријатан, пошто је сасвим очигледно да Новак није викнуо ни на кога посебно и да није имао намеру било кога да увреди или понизи.

Свеједно, и после наредног кола, у којем је разбио Марина Чилића, Ђоковић је поново био суочен са питањима енглеских новинара о „инциденту“, па је опет морао да одговара:

„Гледајте, разговарао сам са девојчицом и она је рекла да не замера. Рашчистили смо то, извинио сам се ако сам нешто урадио. Али, као што сам рекао и на прошлој конференцији, ништа није било упућено њој, био је то моменат борбе, само сам се окренуо и викнуо. Жао ми је што се она нашла тамо у том тренутку, али мислим да медији од свега праве већи догађај него што је стварно био.“

Јесте, енглеска гласила праве много буке ни око чега, као што то и иначе чине, али овде има још нечега. Овде се ради о енглеској култури, која налаже да се енглеска девојчица има узети у заштиту, без обзира на то што није била истински угрожена, или на то што је на оптуженичку клупу изведен најбољи тенисер данашњице. Између Ђоковића и девојчице, енглеска јавност бира девојчицу – само зато што је она, оправдано или не, била потресена због нечега што је он урадио. То су Енглези, највећи националисти у историји.

Оно што је лицемерно, па и много горе од тога, јесте то што Енглези другима, а поготово Србима и Русима, редовно замерају када ови узимају у заштиту своју нејач, која је, наравно, неупоредиво угроженија него што је то била вимблдонска девојчица од Новака Ђоковића. Срби који су деведесетих ратовали против Томислава Мерчепа, Насера Орића или Рамуша Харадинаја, такође су штитили своје ћерке и синове. Исто као што данас Руси у Новорусији штите своје. Грозоморна искуства Другог светског рата и тадашњих кољачких одреда, који су оставили крваве трагове широм Балкана и Совјетског Савеза, била су довољна опомена да се овог пута није смело седети скрштених руку.

Било како било, није основна невоља у томе што енглески новинари нападају Ђоковића. Хвала Богу, сувише је он надмоћан да би то могло да му науди. Не, основна невоља је у томе што, како је рекао Џевад Галијашевић на недавној научној конференцији о Сребреници, после онаквог британског предлога резолуције о Сребреници британски амбасадор није истог часа најурен из Београда. Зарад српске деце.

-

Председавајући Председништва БиХ Младен Иванић изјавио је данас да је одлагање гласања о резолуцији о Сребреници у СБ УН врхунац кризе, те да ће, без обзира на развој ситуације, та резолуција имати катастрофалне и негативне последице.

„Резолуција је потпуно пореметила мирни, коректни период којем се у БиХ једно време ишло, а одговорност за то сносе аутори те резолуције који су, из не знам ког разлога, желели да постигну неке циљеве које нису могли постићи“, рекао је Иванић за РТС.

Иванић је рекао да је резолуција донеле проблеме народу у БиХ, као и тензије и страх.

„Ово се претворило у пуко политичко надигравање у којем свака страна жели да изађе као победничка, а то ће у условима БиХ бити изузетно тешко, готово немогуће“, рекао је Иванић.

Иванић је раније данас рекао да је британски предлог резолуције о Сребреници у Савету Безбедности дубоко поделио БиХ, али и међународне институције, те упозорио да ће наредни сати бити битни не само за тај документ него за дугорочну стабилношт БиХ.

Он је поводом догађаја у СБ УН, која је поподне требало да расправља о резолуцији о Сребреници, али је одложена за 21 сат, казао да све што се догађа указује на осетљивост ове теме.

„Све што се догађа око резолуције и ове седнице показује колико смо били у праву ми који смо својевремено упозоравали, посебно амбасадоре, да је ово ствар око које се Босна и Херцеговина, али не само она може поделити“, рекао је Иванић за бањалучку Алтернативну ТВ.

Он је изразио наду да ће наредних неколико сати утицати да сви који се баве овим послом у Савету безбедности, посебно аутори резолуције, а то су Британци, дођу памети и схвате да је ово ствар која је давно превазишла неку локалну употребу и да је у питању један, како је рекао, изузетно озбиљан догађај.

Иванић се нада и да ће аутори резолуције разумети и сами одустати од насилног спровођења и инсистирања на овој резолуцији.

Иначе, Председништво БиХ није постигло консензус о британсој резолуцији о Сребреници. Иванић је, наиме, од Савета безбедности тражио да не разматра тај документ, а бошњачки члан колективног шефа државе Бакир Изетбеговић га је подржао.

ДОДИК: НЕ ПОМАЖУ ПРЕПРАВКЕ, РЕЗОЛУЦИЈА ЈЕ НЕПРИХВАТЉИВА

Предлог британске резолуције о Сребреници је толико лош да никаке преправке не могу је учинити прихватљивом за Србе, рекао је вечерас председник Републике Српске Милорад Додик.

„У том погледу апсолутно је јасно да су то разумели, пре свега Русија, и да се понашају у складу са ранијим разговорима које смо имали“, рекао је Додик поводом одлагања седнице Савета безбедности УН.

Иначе, поводом ситуације у Савету безбедности УН, Влада Српске одржаће хитну седницу у 22 сата, пренели су бањалучки медији.

www.novosti.rs/вести/планета.480.html:556465-Иванић-Одлагање-седнице-СБ-врхунац-кризе-Додик-Не-помажу-преправке-резолуција-неприхватљива

-

Седница Савета безбедности Уједињених нација, на којој треба да буде размотрена резолуција Велике Британије о Сребреници, одложена је за среду у 16 сати по средњоевропском времену.

Седница Савета безбедности првобитно је била заказана за 16 сати, па померена за 17 по средњоевропском времену. Затим је била заказана за 21 сат, док на крају није одложена за среду у 16 сати по нашем времену.

Сат времена пред најављени почетак састанка Савета безбедности на којој је требало да буде разматран предлог британске резолуције о Сребреници, кинеске дипломате покушавале су да пронађу решење са представницима САД и Русије, сазнаје РТС.

Русија је раније у току дана чланицама Савета безбедности УН саопштила да планира да уложи вето на текст британске резолуције, након чега су сазване хитне консулатације, јавио је Франс прес, позивајући се на неименоване дипломате.

Франуцска агенција преноси да је седница Савета безбедности УН одложена пошто су САД и Русија одржале хитне разговоре о нацрту британске резолуције о Сребреници.

Заменик амбасадора Русије при УН Петр Иличев оценио је да нацрт „ствара поделе“ и да је фокусиран само на „једну страну конфликта“.

Кинеско министарство спољних послова је у току дана обавестило је Србију да је њихов став да се гласање о предлогу резолуције о Сребреници одложи док се не постигне консензус свих чланица. Текст британске резолуције је апсолутно неприхватљив за Србију.

Премијер Александар Вучић оценио је недавно да документ није у циљу помирења већ да је напротив продубио поделе и пробудио тешке емоције у региону.


КИНА ПРЕДЛАЖЕ ОДЛАГАЊЕ ГЛАСАЊА О РЕЗОЛУЦИЈИ ДО КОНСЕНЗУСА

Кина, стална чланица Савета безбедности УН, предложила је раније данас да се гласање у Савету безбедности УН о резолуцији о Сребреници одложи док се не постигне консензус свих чланица овог тела светске организације, потврђено је Танјугу у Министарству спољних послова.

Кинеско министарство спољних послова обавестило је Србију да је њихов став да се гласање о предлогу резолуције о Сребреници одлози док се не постигне консензус свих чланица.

Кина сматра да предлозени текст не иде у прилог помирењу у региону и да о њему нема сагласности ни свих народа у БиХ.

РУСИЈА НИЈЕ ПОДНЕЛА СВОЈ ПРЕДЛОГ РЕЗОЛУЦИЈЕ

Потпредседник Владе Србије и шеф дипломатије Ивица Дачић изјавио је раније у току дана да Русија није пустила свој предлог резолуције о БиХ. Tако да ће се вечерас у Савету безбедности УН гласати само о британском предлогу резолуције о Сребреници.

Дачић је за ТВ Н1 рекао да би дискусија у СБ требало да траје три сата и да ће након тога све бити познато.

Када је реч о руском вету, Дачић је објаснио да је Србија изнела јасан став који је био против покушаја изазивања нових подела.

„Председик Републике се обратио свим шефовима држава чланица СБ и позвао их да не усвоје ову резолуцију. Послата су писма свим шефовима државама, па и краљици Елизабети. У протоколарном смислу председник је поступио исправно, наравно да неће краљица о томе одлучивати, већ влада. Не могу да говорим и да износим претпостпоставке о вету“, рекао је Дачић.

Он је додао да верује да ће чланице Савета безбедности схватити да се до помирења не може доћи новим поделама.

„Очекујем да све државе које су учествовале у Дејтонском споразуму покажу висок ниво одговорности за ситуацију у БиХ, а то значи да не доносе никакве одлуке које би могле да дестабилизују ситуацију тамо“, сматра Дачић.

Како је истакао Србија је заиста много уложила у помирење са БиХ.

„И са Бакиром Изетбеговићем сам разговарао више пута и заједно смо констатовали да су незгодни овакви датуми јер обично такве ствари не доприносе помирењу“, рекао је Дачић.

Србија и српски народ, историјски гледано, нису заслужили да, осим Руанде, буду једини означени као починитељи геноцида, изјавио је Дачић оценивши да ће на основу британске резолуције, када је о политичким последицама реч, неко можда оспорити легитимитет Републике Српске.

„Зато је важан приступ, прво морамо да се уравнотежено говори о свим жртвама на свим странама у БиХ. Политичари се мењају, али РС је историјска творевина Дејтонског споразума“, указао је Дачић.

Тај споразум су, подсетио је, предложиле велике силе.

„Нису га с одушевљењем прихватили ни Милошевић ни председник РС. Политичари могу да се мењају, да се воле или не воле, али Србија и РС, које је саставни део БиХ, ће бити већи и то нема шансе да било ко угрози“, рекао је Дачић.

Србија се никада није бавила утврђивањем или порицањем да се у Сребреници догодио злочин, али овде је реч о томе може ли се рат у Босни и Херцеговини и геноцид уопште свести само на један догађај, запитао је он.

Србија је, истакао је, једина земља у региону која је осудила злочин у Сребреници и процесуирала осумњичене за учествовање у том злочину, оценивши да иза инсистирања на резолуцији леже интереси „неких земаља које траже намиривање рачуна с другим земљама“.

„Ако од свих злочина и геноцида који су били у 20. веку доносимо резолуцију само о Руанди и Сребреници, овде је очигледно да неке земље траже поље за намиривање рачуна с неким другим земљама. Велика Британиј има велике интересе у исламском свету и мисли да ће се тако, пошто учествује у многим кампањама у тим земљама, најклакше да тако намири рачуне према малој земљи као што је БиХ“, рекао је Дачић.

Према његовим речима, не сме се заборавити да је Велика Британија јака сила с којом Србија има добре односе, али да не можемо да прећутимо да је британска резолуција „скривана од нас и није припремана заједно с нама“.

www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:556361-Седница-СБ-УН-одложена-за-среду-у-16-сати

-
  • Да ли је нормално да СБ УН донесе одлуку да читав свет под изразом геноцид подразумева само Сребреницу? Јер, у нацрту текста резолуције не помињу се – написао је Томислав НИКОЛИЋ – језива истребљења Јермена, Јевреја, Рома, Етиопљана, бројних Африканаца, аустралијских староседелаца, америчких староседелаца, аутохтоних народа у Јужној Америци, Руса, Белоруса, Украјинаца, Кинеза и нажалост многих других

ПРЕДСЕДНИК Србије Томислав Николић, ван свих дипломатских правила, затражио је од британске краљице да повуче спорну резолуцију о Сребреници из Савета безбедности УН!

У писму Николић је 2. јула на ћирилици упутио писмо краљици Елизабети у коме је моли да њена Влада повуче резолуцију о Сребреници. Ово писмо у Лондону је изазвало и прави скандал јер британска краљица, а то би сваки председник земље морао да зна, нема утицаја на вођење дневне политике Велике Британије.

И сам председник је на почетку писма описао своје „недипломатско понашање”.

-Ваше величанство, лично Вам се обраћам свестан чињенице да би моје обраћање могло да буде протумачено као недипломатско, али морам како не бисмо направили грешку и регион Балкана вратили у тешка времена сукоба, која бисмо сви да заборавимо – пише Николић.

Он потом прелази на ствар и објашњава краљици: „Овим писмом покушавам да Вас замолим да употребите свој ауторитет и укажете Вашој влади на сложеност и тешкоће питања које наводим. Нацрт резолуције видим као могуће угрожавање стабилности региона, која је створена уз велики труд и залагање свих нас… Велика је неправда неистинито и неодговорно сводити ужасе геноцида на ратни злочин који је почињен у Сребреници – наводи он.

Сви ћуте због скандала

fakti.org/serbian-point/nikolic-pisao-elizabeti-II-da-utice-na-kamerona-da-povuce-tekst-rezolucije-o-srebrenici

Читаву деценију пре лансирања британске резолуције о Сребреници поводом 20-годишњице већ глобално познатих догађаја у тој источно-босанској варошици, тј. 2005.г., у детаљној анализи сребреничког феномена за британски Интернет сајт “Спајкд” под насловом “Како је Сребреница постала ‘поучна прича’?”, управо је једна Британка, Тара Мекормак, тадашњи постдипломац на Вестминстерском универзитету у Лондону а сада професор на Лестер Универзитету, проникла у суштину не само британске већ западне политике у контексту инструментализације Сребренице:

“Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (Jack Straw, тадашњи британски министар спољних послова, прим. аут.) је бранио западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович (David Aaronovitch) је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН Патрик Камерт (Patrick Cammaert) је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због ‘лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде’”[i]

Наравно, као што се види, ствар са (зло)употребом Сребренице се није завршила 2005. На пример, већ те године, и то баш „случајно“ на 10-годишњицу сребреничких дешавања, 11. јула, познати британски коментатор Кристофер Хиченс је написао чланак о томе „шта нас је (сребренички) геноцид научио о интервенцији“, констатујући да је штета што се одуговлачило са применом „лекција Сребренице“ у случају западних интервенција у Авганистану и Ираку.[ii] А покличи у стилу да „морамо да спречимо још једну Сребреницу“, наставили су да се користе, као нпр. поводом непосредне западне оружане интервенције у Либији, и то не само од западних коментатора,[iii] већ и од високих западних званичника, попут Хилари Клинтон, тадашњег Државног секретара САД („Спречили смо нову Сребреницу у Либији“),[iv] или Дениса Роса, тадашњег главног стратега Беле куће за Блиски исток („Били смо суочени са могућношћу ‘Сребренице на стероидима’“).[v] Сличне речи су се могле чути у западним медијима и поводом посредне западне интервенције и потпиривања грађанског рата у Сирији: нпр. на Си-ен-ен-у („Сирија, Сарајево и Сребреница: када бес није довољан“),[vi] или „Бостон Глоубу“ („Сребренички моменат у Сирији?“),[vii] али и из уста изасланика УН за Сирију, Стефана де Мистуре („Сећате ли се Сребренице? Ми се сећамо…“), када је позивао „свет“ да „учини нешто“ ради спречавања бораца Исламске државе – исте оне коју су Англо-Американци и упрегнуле у своје напоре да свргну Асада[viii] – да заузму град Кобане,[ix] па чак и представника радикалних (западно спонзорисаних) анти-асадовских побуњеника у Алепу, фракције Џаиш ал-Муџахедин, које су владине снаге угрожавале („Планови за примирје у Алепу на ивици пропасти, јер побуњеници страхују од ‘још једне Сребренице’“),[x] а којима је у пропагандну помоћ прискочио чак и сам Генерални секретар УН („Бан Ки-Мун каже да се прибојава још једног масакра на скали Сребренице“).[xi] Другим речима, Сребреницом се непрекидно маше као „поучном причом“ о томе шта се може десити ако страни, односно западни „хуманитарци“, попут глобалног Супермена, не прискоче у помоћ неком „угроженом“ народу или држави чија политика или руководство, сасвим „случајно“, не одговара западним интересима.

Дакле, санашњи западни интервенционизам, са јасним тенденцијама даљег ширења на исток и југ, није заснован само на већ отрцаној идеологији „ширења демократије“. Да јесте, његов кредибилитет би био превише исцрпљен чак и за пропагандно-убеђивачке моћи западних медија, с обзиром на резултате претходних кампања вођених под том заставом. Ствар је сад много шире и дубље постављена, и зато је Сребреница постала толико важна на глобалној равни, и зато је Великој Британији било толико важно да на 20-годишњицу прогура своју резолуцију кроз Савет безбедности УН. Јер, данашњи западни, тј. глобалистички интервенционизам своје идеолошке темеље гради на доктрини тзв. Одговорности за заштиту (Responsibility to Protect или, скраћено, R2P), тј. наводној обавези „међународне заједнице“ да „заштити“ народе тамо где то наводно не успевају суверене државе. А управо је цела западна конструкција о Сребреници, односно цео „Пројекат Сребреница“, узидан у темеље ове доктрине. Осим антисрпским (и, шире гледајући, антиправославним и антируским) интересима на простору бивше СФРЈ, „Пројекат Сребреница“ је постао важан део глобалних западних геополитичких интереса. У том контексту треба посматрати и третирати целу западну представу, све западне крокодилске сузе које се сваке године лију за Сребреницу, а поготово на округле годишњице, сав медијски тероризам који се спроводи, све отровне политичке притиске који се врше уз помоћ, за ове потребе веома битне, исконструисане слике о сребреничком „геноциду“.

Сажето речено, према доктрини „Одговорност за заштиту“, национални суверенитет више није привилегија већ „обавеза“ – чији степен испуњавања је ствар процене неизбежне, апстрактно дефинисане „међународне заједнице“, која затим преузима на себе „обавезу“ да интервенише против, тј. унутар суверених држава у којима је „оцењено“ да власт на неки начин угрожава грађане, односно да не испуњава своје „обавезе“ или „одговорност“ према њима. Или, како се то дефинише на веб-страници УН-овог Специјалног саветника за спречавање геноцида, у делу посвећеном „Одговорности за заштиту“: „Суверенитет више не пружа Државама ексклузивну заштиту од страног уплитања; он представља обавезу која чини Државе одговорним за добробит њихових народа.“[xii] Сребреница, тј. западни наратив о њој, играла је и игра, важну улогу у развоју овог изузетно опасног аспекта међународне политике.

Доктрина R2P је постепено развијена унутар самог система Уједињених нација током последње две деценије. Још 2000.г се, у свом Миленијумском извештају, тадашњи Генерални секретар УН Кофи Анан јавно запитао, имајући на уму контроверзе које је још тад изазивао нови западни изум за оправдавање војног интервенционизма: „Ако је хуманитарна интервенција заправо неприхватљив насртај на суверенитет, како би онда требало да одговоримо на једну Рванду, на једну Сребреницу, на груба и систематска кршења људских права која вређају сва начела наше заједничке човечности?“[xiii]

Сама кованица „Одговорност за заштиту“ приписује се, бар од стране садашњег Генералног секретара УН Бан Ки-Муна, Френцису Денгу, бившем Специјалном саветнику Генералног секретара УН за спречавање геноцида, из времена када је вршио функцију Представника Генералног секретара УН за интерно расељена лица, а на основу његовог ранијег рада у Програму за Африку у склопу веома утицајног америчког „либералног“ Брукингс института.[xiv] Међутим, било би нетачно све приписати бирократском или институционалном деловању унутар међународних институција попут УН, јер би то занемарило улогу ванинституционалне „меке моћи“ у обликовању не само међународних перцепција већ и међународних политика.

Дакле, неопходно је истаћи да је велику улогу у међународној афирмацији и каснијој институционализацији доктрине R2P такође одиграла „независна“ Међународна комисија за интервенцију и државни суверенитет, која је заседала у Канади 2000-2001.г. а чији је копредседавајући био Герет Еванс, бивши Министар спољних послова Аустралије, а тадашњи председник и извршни директор тзв. Међународне кризне групе. (Овде је поново занимљиво уочити утицај који групе у чијем финансирању значајно учествује Џорџ Сорош врше не само на међународно јавно мњење, већ и на међународно право и међународне односе. Не само да је Сорош преко својих фондација био дугогодишњи кључни финансијер Међународне кризне групе, већ је Сорошев Институт за отворено друштво кључни финансијер и водећег светског гласноговорника начела „Одговорности за заштиту“, Глобалног центра за одговорност за заштиту,[xv] чији је вишегодишњи копредседавајући био, гле случајности – Герет Еванс (који је сад копредседавајући Међународног саветодавног одбора ове организације), а међу чијим званичним покровитељима је и Кофи Анан. Сам Сорош је 2004. представио основе доктрине R2P у ауторском чланку за часопис Форин полиси, у којем је представио и неколико кључних ставки свог погледа на свет: „Суверенитет је анахрон концепт; истински суверенитет припада народу, који га затим делегира својој власти; ако владе злоупотребе ауторитет који им је поверен, а грађани немају прилику да исправе те злоупотребе, спољна интервенција је оправдана; (и, као кључни глобалистички постулат) прецизирањем да је суверенитет утемељен у народу, међународна заједница може да пробије границе националних држава како би заштитила права грађана“.[xvi])

Како се наводи у извештају Генералног секретара УН о „Имплементацији одговорности за заштиту“ из јануара 2009: „Бројне кључне препоруке Комисије (тј. већ поменуте Међународне комисије за интервенцију и државни суверенитет) су уврштене међу закључке Високог панела о претњама, изазовима и променама, којег је сазвао тадашњи Генерални секретар Кофи Анан 2004. (види А/59/565 и Corr.1), као и у његов потоњи извештај насловљен ‘У већој слободи: ка развоју, безбедности и људским правима за све’ (А/59/2005). Ови извештаји су потом послужили као материјал за разматрање на Светском самиту УН 2005, а доктрина ‘Одговорност за заштиту’ уврштена је у закључке Светског самита (ставови 138 и 139)… Председници Држава и Влада једногласно су потврдили на Самиту да ‘свака појединачна Држава има одговорност да заштити своје становништво од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности’.“[xvii]

Дакле, као што се види, доктрина „Одговорности за заштиту“ је 2005.г. под великим утицајем наводно „независних“ међународних тела која нико није изабрао ни на каквим демократским изборима, нити их је било која суверена држава делегирала, прихваћена на нивоу УН, бивајући, по речима Генералног секретара УН, „утемељена у постојећем међународном праву“.[xviii] Штавише, како са задовољством истиче већ поменута, од Џорџа Сороша обилато финансирана „независна“ институција „меке моћи“, Глобални центар за одговорност за заштиту: „Савет безбедности се од 2006. позвао на доктрину R2P у више од 25 резолуција“.[xix] На пример, током 2006, говорећи о заштити цивила у Резолуцији 1674, посвећеној „спречавању сукоба кроз развој и демократију“, Савет безбедности се позвао на R2P, реафирмишући одредбе ставова 138 и 139 Закључака Светског самита 2005. о одговорности за заштиту популација од геноцида, ратних злочина, етничког чишћења и злочина против човечности.[xx] Током 2011. Савет безбедности се позвао на Одговорност за заштиту у бројним резолуцијама: 1970[xxi] и 1973[xxii] о ситуацији у Либији, 1975[xxiii] о ситуацији у Обали Слоноваче, 1996[xxiv] о ситуацији у Јужном Судану, и 2014[xxv] о ситуацији у Јемену. Током 2012, Савет безбедности се позвао на Одговорност за заштиту у свом Саопштењу за медије о ситуацији у Јужном Судану од 9. јануара.[xxvi] Поврх свега, унутар самих УН успостављена је функција Специјалног саветника Генералног секретара УН за Одговорност за заштиту, који ради у тесној координацији са Специјалним саветником Генералног секретара УН за спречавање геноцида.[xxvii]

Како се истиче на интернет страници Специјалног саветника, доктрина „Одговорности за заштиту“, бивајући утемељена као реакција на „геноцидно насиље у Рванди и на Балкану“,[xxviii] почива на три стуба:

„1. Држава сноси главну одговорност за заштиту становништва од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и њиховог подстицања;

  1. Међународна заједница има одговорност да охрабри и помогне Државе у испуњавању ове обавезе;
  2. Међународна заједница има одговорност да употреби одговарајућа дипломатска, хуманитарна и друга средства како би заштитила становништва од ових злочина. Ако Држава очигледно не успева да заштити своја становништва, међународна заједница мора да буде спремна да предузме колективну акцију да би заштитила становништва, у складу са Повељом Уједињених нација“.[xxix]

Дакле, управо овај новоуспостављени „стуб“ међународног права, у чије темеље је уграђен и западни „званични наратив“ о Сребреници, даје легитимитет заинтересованим силама да интервенишу свуда где оне тврде да власт „није испунила своју обавезу да штити сопствено становништво“ – а за шта су претходно њихови медији припремили терен, тј. јавно мњење својих земаља и највећи могући део глобалног јавног мњења путем разних западних глобалних информационих мрежа. И више од тога: ова легитимизација пружа потребно идеолошко оправдање не само за вршење дипломатског притиска, као што су западне силе то чиниле и чине унутар Савета безбедности у вези нпр. Либије или Сирије – већ, у крајњој инстанци, и да, у случају „опструкције“ Русије или Кине (у облику дипломатског противљења, па чак и самог вета у СБ УН), интервенишу једнострано, мимо СБ УН – што је више пута у разним случајевима наговештавала Саманта Пауер, садашњи амбасадор САД у УН, која је иначе, када још није имала високу функцију, заједно са већ поменутим Геретом Евансом пропагирала „Одговорност за заштиту“ на неколико светских конференција. На крају, и сам садашњи Генерални секретар УН, Бан Ки-Мун, је на једној конференцији у Берлину 2008. дословце изјавио да је, у деловању на основу R2P, неопходно предузети „ране, превентивне кораке – који не треба да захтевају ни једногласност у Савету безбедности, ни слике настајућих злочина који шокирају савест света“.[xxx] Дакле није реч само о томе, како се истиче на интернет страници Специјалног саветника Генералног секретара УН за одговорност за заштиту, да „суверенитет више ексклузивно не штити Државе од страног уплитања“,[xxxi] већ да ни вето неке од сталних чланица Савета безбедности није довољан да спречи неки нови, оружани излив западног „хуманитаризма“.

(Занимљиво је приметити да се, од скоро, на сајту још једне међународно утицајне НВО „коалиције“ посвећене овој доктрини, „Међународне коалиције за одговорност за заштиту“, у одељку посвећеном кризи у Сирији, може наћи и ова напомена: „Ажурирано: норма Одговорности за заштиту, према споразуму из Завршног документа Светског самита 2005, не одобрава једнострани војни одговор или војни одговор неке „коалиције вољних“. Било који војни одговор на основу Одговорности за заштиту (RtoP), мора да буде ауторизован од стране Савета безбедности“.[xxxii] Да ли је ово само лепа жеља, или наговештај покушаја зауздавања ове доктрине после пустоши које су разне „хуманитарне“ војне интервенције проузроковале у 21. веку, остаје да се види.)

Овде вреди приметити не само важност (квази)правног утемељења заснованог на исконструисаном „преседану“ као што је Сребреница, већ и важност једне универзализоване идеолошке потке, која не само да даје подлогу за проактивно државно деловање заоденуто у плашт „међународног права“, већ и легитимитет за ванинституционално, тј. ванправно па чак и бесправно деловање. Јер, забога, кад су људски животи наводно угрожени, „морални императив“ је све! А када се ствари поставе на моралну раван, колико год неистинита или неискрена она суштински била, то је нешто што делотворније утиче на подсвест људи него хиљаде цитата из разноразних сувопарних параграфа кодификованог међународног законодавства, па чак и званични протести против „спољног мешања у унутрашње ствари суверених држава“ – ма од кога долазили и колико год надахнути они били. У исто време, стављање ствари у моралну раван олакшава да се „мека моћ“ преко ноћи преобрази у ону „тврду“ моћ, тј. оперативна и оружана дејства на терену. То западне силе врло добро знају, и зато толико ресурса улажу у рад у разноразним међународним комитетима и конференцијама, у оснивање института које те доктрине пропагирају, у „невладине организације“ које „шире веру“, у медије који их пропагирају, итд. У томе лежи и један од кључева дизања недоказаног „геноцида“ у Сребреници у раван „моралног императива“. Стога није ни мало случајно да британска дипломатија користи 20-годишњицу Сребренице да би, кроз предложену резолуцију Савета безбедности УН, изнова промовисала постулате новог и „унапређеног“ међународног интервенционизма садржане у доктрини „Одговорности за заштиту“, експлицитно се позивајући на њу чак три пута, у  ставовима ПП2, ПП8 и 9, шестог нацрта своје резолуције.[xxxiii]

Проблем не само за Србију и Републику Српску, већ и за друге државе, укључујући и незападне велике и средње силе, је тај што су оне, захваљујући агресивном западном крсташком морализму и својој медијској инфериорности, уместо у про-активну, сатеране у суштински реактивну, тј. дефанзивну политику сталног тражења разноразних „одговора“ на све новије идеолошко-борбене изазове који долазе из западног правца. Истине ради, таквим земљама недостаје и потребна доза цинизма којом располажу западне елите, а која овима дозвољава да инструментализују „идеале“ на којима њихова друштва бар формално почивају у не само чисто прагматичне, већ и отворено агресивне или деструктивне сврхе. За разлику од западних земаља, чије елите имају вековно искуство у ковању овог недостојног заната, многе незападне земље или културе искреније – да не кажемо наивније – верују не само у могућности успостављања истинских демократских система на основу западних матрица, већ и у то – што је кључно за њихов суштински дефанзиван став – да сувереним земљама истински треба да буде остављено право да саме налазе своје путеве ка својој (не)срећи, све док не постану истинска претња за околину. Наравно, та љубав према националном суверенитету има у много чему да захвали не само пуком идеализму или недостатку неке универзалистичке контра-идеје, већ и голом инстинкту за опстанак, јер је национални суверенитет једна од последњих брана против западног експанзионизма, и једна од малобројних идеолошких контрапунктова западном нео-империјализму „добродетељи“.

У сваком случају, у стању какво је сад, тј. без конкретно формулисане и операционализоване контра-идеје или идеологије која би се могла универзализовати, за оне који су приморани да реагују на непрекидни низ крсташких западних иницијатива могуће је ипак учинити нешто веома делотворно: гађати у саме стубове легитимитета западног интервенционзма, оличеног у доктрини R2P. Јер, ако се може показати да је један од њених кључних симбола – Сребреница – манипулација препуна лажних конструкција које се сада већ могу лако доказати, то би представљало крупан, први корак у делегитимисању основа садашњег западног интервенционистичког импулса.

Још једном, овог пута на примеру Сребренице, може се видети важност коју дешавања на нашим просторима имају. Ми од те одговорности не треба да бежимо, а и очигледно је да не можемо. Сребреница је и наш локални, и регионални, и глобални проблем. Дужност нам је да одговоримо на овај изазов, као што смо у својој историји одговарали и на раније, и да се ухватимо у коштац с њим. Бескомпромисно инсистирање на пуној истини о Сребреници, и раскринкавање „Пројекта Сребреница“, представљају кључни корак у том правцу. То је борба не само од локалног већ и од глобалног значаја.

*Излагање за научни скуп „Сребреница 1995-2015: чињенице, недоумице, пропаганда“, у организацији Фонда стратешке културе из Москве и Музеја жртава геноцида из Београда, одржан 4.7.2015. у Београду.

[i] Tara McCormack, “How did Srebrenica become a morality tale?” 3.8.2005. Spiked-online, www.spiked-online.com/Printable/0000000CACD7.htm

[ii] www.slate.com/articles/news_and_politics/fighting_words/2005/07/from_srebrenica_to_baghdad.html

[iii] Нпр. www.independent.co.uk/voices/commentators/brendan-simms-road-to-libya-runs-through-srebrenica-2290326.html; www.partitoliberale.it/3819/esteri/guy-verhofstadt-europe-must-avoid-another-srebrenica-in-libya.html; www.theguardian.com/commentisfree/2011/may/29/srebrenica-libya-intervention-no-brainer

[iv] www.b92.net/eng/news/world.php?yyyy=2011&mm=04&dd=16&nav_id=73839

[v] www.theglobeandmail.com/globe-debate/intervention-in-libya-flawed-perhaps-but-better-than-inaction/article1322124/

[vi] edition.cnn.com/2012/05/29/world/meast/syria-sarajevo-and-srebrenica/

[vii] www.bostonglobe.com/opinion/2014/02/13/srebrenica-moment-syria/hfNxufLE2sbt4JHElU2sZP/story.html

[viii] medium.com/insurge-intelligence/secret-pentagon-report-reveals-west-saw-isis-as-strategic-asset-b99ad7a29092

[ix] www.washingtonpost.com/world/national-security/un-envoy-invokes-srebrenica-massacre-in-call-for-help-for-syrian-town-of-kobane/2014/10/10/0190e856-50a3-11e4-babe-e91da079cb8a_story.html

[x] www.telegraph.co.uk/news/worldnews/middleeast/syria/11261039/Plans-for-ceasefire-in-Aleppo-on-verge-of-collapse-as-rebels-fear-another-Srebrenica.html

[xi] www.channel4.com/news/un-secretary-do-not-allow-syria-to-turn-into-srebrenica

[xii]  http://www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml

[xiii] www.un.org/en/events/pastevents/we_the_peoples.shtml

[xiv] www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/17502970903557115#abstract

[xv] www.globalr2p.org/

[xvi] „The People’s Sovereignty: How a New Twist on an Old Idea Can Protect the World’s Most Vulnerable Populations“, Foreign Policy, January 1, 2004, www.foreignpolicy.com/articles/2004/01/01/the_peoples_sovereignty

[xvii] www.un.org/womenwatch/ods/A-RES-60-1-E.pdf

[xviii] Исто

[xix] www.globalr2p.org/about_r2p

[xx] daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/N06/331/99/PDF/N0633199.pdf?OpenElement

[xxi] www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1970(2011)

[xxii] www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1973(2011)

[xxiii] www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1975(2011)

[xxiv] www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/1996(2011)

[xxv] www.un.org/en/ga/search/view_doc.asp?symbol=S/RES/2014(2011)

[xxvi] www.un.org/press/en/2012/sc10514.doc.htm

[xxvii] www.un.org/en/preventgenocide/adviser/background.shtml

[xxviii] www.un.org/en/preventgenocide/adviser/index.shtml

[xxix] www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml

[xxx] www.un.org/press/en/2008/sgsm11701.doc.htm

[xxxi] www.un.org/en/preventgenocide/adviser/responsibility.shtml

[xxxii] www.responsibilitytoprotect.org/index.php/crises/crisis-in-syria

[xxxiii] www.nspm.rs/hronika/velika-britanije-podnela-savetu-bezbednosti-un-konacnu-verziju-rezolucije-o-srebrenici-rts-ova-verzija-pogorsana-u-odnosu-na-prethodne-predloge.html

-

Председник Србије Томислав Николић писао је Владимиру Путину и замолио да Русија уложи вето на британски предлог резолуције о Сребреници. Осим на адресу руског председника, Николић је послао писма и осталим шефовима држава-чланица СБ УН, као и генералном секретару Бан Ки Муну.

Николић је, према оцени председника Центра за стратешке алтернативе Александра Митића, начинио добар потез.

– Јасно је да премијер Вучић то није могао да уради уочи посете немачке канцеларке, јер би му отежало преговоре у којима га чекају оштри ставови и услови – каже за „Вести“ Митић и додаје да је Вучић „маневарски“ препустио улогу проруског човека шефу државе.

Резолуцију треба посматрати у геополитичком контексту, али и временском јер, како истиче наш саговорник, покренута је сада иако се 20. годишњица не разликује од 10, 15. или било које друге годишњице Сребренице.

– САД су овим, једним ударцем хтеле да убију три муве: да Додику поруче да им се не свиђа његова блискост са Путином, да Београду укажу да је тешко да стратешки циљ буде ЕУ, а да се кад загусти помоћ тражи од Москве. Хоће и Русију да доведу у незгодну ситуацију, јер има 15 одсто муслимана и посебне односе са муслиманским земљама, па да јој буде тешко да стави вето на резолуцију која осуђује злочине над муслиманима – појашњава Митић.

Он сматра да је британска резолуција непоправљива и да измене могу да буду само козметичке, јер је јасна политичка порука коју Лондон хоће да пошаље, а то је снажан ударац на РС и Србију.

Митић указује и на лицемерје Вашингтона који процењује да је Москви тешко да блокира предлог и не гласа за злочине над муслиманским живљем.

Са приближавањем седнице у Њујорку и обележавања у Поточарима 11. јула, ситуација се ускомешала и у Србији. Српски студенти су покренули петицију с молбом председнику и премијеру да не иду у Сребреницу и укрстили копља са универзитетском професорком Србијанком Турајлић која је „згрожена текстом петиције“.

Петицију Николићу и Вучићу до јуче је потписало 2.000 студената из Србије, Црне Горе и РС, као и велики број њихових колега у дијаспори. Апел ће 8. јула предати у Влади Србије с надом да ће их примити Вучић.
Србијанку Турајлић су позвали да призна геноцид над српским народом у Сребреници од 1992. до 1995. и заједно са њима запали свећу у Храму Светога Саве и српским и муслиманским жртвама Сребренице.

– Позивамо Вас у име 3.267 српских душа чији је живот, у већини случајева, одузет ножевима, бодежима, секирама, у име српске деце Сребренице које злочинац није штедео, српских мајки Сребренице које су живот завршиле са урезаним крстом у пределу абдомена и у име српских мушкараца Сребренице који су обрезивани у верским обредима. Дакле, убијани, у већини случајева, дугом, тешком и трагичном смрћу – истакли су студенти у одговору Турајлићевој.

Вучићу све добро

Премијер Вучић понавља да је британска резолуција продубила разлике и пробудила тешке емоције.
– Ако резолуција не буде изгласана, добро је, а ако буде изгласана, добро је, јер то значи да РС увек и једино може да се ослони на Србију и да и ми имамо много пријатеља, али да у тешким ситуацијама можемо само на себе да рачунамо, на свој народ и ни на кога више – рекао је премијер.

Избегавање сукоба

Бивши шеф делегације Србије у УН Владислав Јовановић сматра да ће Русија послушати захтев председника Србије и ставити вето на резолуцију ако се до седнице СБ УН не договори са Британцима око текста резолуције.
– Запад неће да скине Србију са црне листе и зато не верујем да ће Британци одустати од своје резолуције о Сребреници јер им је тај документ значајна алатка за притиске на РС и Србију – казао је Јовановић. Он додаје да постоји могућност и да Запад одустане од резолуције уколико Москва најави вето јер је великим силама у интересу да избегну овакав сукоб.

 

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/503634/Nikolic-moli-Putina-za-pomoc

-

БУДИМПЕШТА – Премијер Александар Вучић потврдио је данас да је примио измењену варијанту британске резолуције о Сребреници, у коју су унети елементи руске резолуције, али да није стигао да је прочита.

„Рекли су ми да је стигла, само сам добио две реченице, нисам стигао да је погледам, буквално сам само видео насловну страну“, рекао је Вучић, после седнице влада Србије и Мађарске.

У првој варијанти британске резолуције осуђује се злочин почињен над Бошњацима у Сребреници, који је означен као геноцид.

Руском резолуцијом осуђују се „најтежи злочини који забрињавају међународну заједницу као целину, а који су почињени током сукоба у бившој Југославији над особама различитог етничког порекла и вероисповести“.

НИЈЕ РЕАЛНО ДА ПРИСУСТВУЈЕМ САВЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ

Премијер Александар Вучић изјавио је данас да ће врло пажљиво проучити текст најновијег предлога британске резолуције о Сребреници и додао да је мало реално да иде у Савет безбедности УН у Њујорку 7. јула, кад се о њој буде расправљало, јер у Србију стиже канцеларка Немачке Ангела Меркел.

Вучић је новинарима у Будимпешти, одговарајући на питање да ли сада може да се говори о победи Србије с обзиром да је најновији предлог заправо трећа верзија резолуције, одговорио да не може тако да се каже.

„Радимо свој посао, пажљиво ћу проучити текст, па ћемо имати нашу реакцију“, рекао је Вучић.

Он је додао да би, уколико буде било техничких могућности можда и отишао на седницу СБ УН, али је додао да је то веома тешко јер 8. јула Меркелова долази у Србију.

Због тога, сматра, није баш реално да оде у СБ УН, али истиче да Србија ради оно што може да заштити своје интересе.

www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:555449-Вучићу-уручена-нова-британска-резолуција-о-Сребреници-са-елементима-руског-предлога

-

ВАШИНГТОН – Западне земље и Русија су у дуелу око тога да ли би Савет безбедности УН требало да назове сребренички масакр геноцидом у резолуцији која је најављена поводом 20. годишњице „најгорег масовног убијања у Европи после Другог светског рата“, пише америчка агенција Асошиејтед прес.

АП подсећа да је Велика Британија поднела нацрт резолуције и истиче да је јуче имала увид у тај текст у којем се, како наводи, „најоштрије осуђује геноцид почињен у Сребреници“ и указује да су и Хашки трибунал 2004. и Међународни суд правде 2007. године закључили да је убијање више од 8.000 хиљада босанских муслимана у јулу 1995. било геноцид.

Америчка агенција наводи да је Русија, која има блиске верске везе са Србијом, предала Савету безбедности УН алтернативни нацрт резолуције и тврди да је и у тај документ јуче имала увид.

У руском нацрту резолуције, истиче АП, не помињу се ни Сребреница ни геноцид, већ се уместо тога „најоштрије осуђују најтежи злочини који забрињавају међународну заједницу као целину, а који су почињени током сукоба у бившој Југославији над особама различитог етничког порекла и вероисповести“.

Да ли ће Савет безбедности УН усвојити неку резолуцију, остаје да се види будући да Русија, као стална чланица овог тела, има право вета, указује агенција и додаје да ће СБ УН расправљати о комеморацији догађаја у Сребреници 7. јула, а да Србија врши притисак како би Русија уложила вето на резолуцију коју подржава Запад.

АП наводи да је британски амбасадор у УН Метју Рајкрофт рекао да је „20. годишњица сребреничког геноцида прилика да се стане и размисли о лекцијама наученим у најмрачнијим моментима историје УН“ и да ће британски нацрт овековечити сећање не само на сребреничке жртве, већ и на све који су страдали на свим странама и охрабрити даље кораке ка помирењу у дубоко подељеној Босни.

Међутим, заменик руског амбасадора у УН Петр Иљишев је, указује америчка агенција, изјавио да британски нацрт резолуције „ствара поделе“ и фокусира се на „само једну страну сукоба“, док је, како Иљлишев тврди, руски нацрт резолуције „генералнији и више се залаже за помирење“.

Асошиејтед прес наводи да су лидери босанских Срба оптужени за наређивање масовног убијања муслиманских дечака и одраслих мушкараца који су одведени из енклаве под заштитиом УН у граду на истоку Босне, али да је називање догађаја у Сребреници геноцидом изазвало талас негодовања у Србији.

Српски премијер Александар Вучић је рекао да је спреман да присуствује комеморативној церемонији поводом годишњице догађаја у Сребреници, али је одбио да то назове геноцидом, већ је то назвао „великим и страшним злочином“, наводи америчка агенција.

www.novosti.rs/вести/планета.479.html:555445-АП-Запад-и-Русија-у-сукобу-због-Сребренице

-

Њујорк – Осуда злочина почињених током сукоба у бившој Југославији над припадницима свих етничких и верских група, саосећање са жртвама на свим странама сукоба и подршка Дејтонском мировном споразуму – основe су нацрта резолуције о БиХ коју је руска делегација у Уједињеним нацијама доставила чланицама Савета безбедности (СБ). О тексту овог документа од седам тачака, у који је „Политика” имала увид, синоћ су у Њујорку разговарале чланице СБ.

У уводном делу текста се подсећа на пресуде Хашког трибунала и Међународног суда правде „у вези са злочинима на различитим странама” током сукоба у бившој Југославији. Такође се подсећа на обавезу држава да приведу крају кривично гоњење одговорних за геноцид, злочине против човечности, ратне и друге злочине. То је уједно и једини контекст у ком се реч геноцид појављује, за разлику од британске резолуције, у којој се геноцид спомиње 35 пута.

У свом документу Москва поздравља рад Међународне комисије за нестала лица и Института за нестала лица БиХ, који лоцира и идентификује остатке жртава у БиХ, доприносећи на тај начин извођењу починилаца пред лице правде. Такође, Москва у нацрту резолуције пружа подршку Мировном споразуму и Париско-дејтонском споразуму о стварању Федерације БиХ од 10. новембра 1995. и апелује на све стране да се стриктно придржавају обавеза које произлазе из ових споразума. Поново се наглашава да примарна одговорност за даље успешно спровођење Мировног споразума лежи на властима у самој БиХ.

У документу се апелује и на Бошњаке, и на Хрвате, и на Србе да унапређују мир, правду, толеранцију и помирење.

У уводном делу се поново потврђује преданост очувању суверенитета и територијалног интегритета свих држава на територији бивше Југославије у оквиру њихових међународно признатих граница.

Такође се државе подсећају на механизме правде и помирења, под чим се подразумевају национални, међународни и „мешовити” кривични судови и трибунали те комисије за истину и помирење. Како се напомиње, такви механизми могу да унапреде не само индивидуалну одговорност за озбиљне злочине већ и мир, истину, помирење и права жртава.

Руски текст резолуције тек се појавио у Њујорку и још нема реакција на њега. У британској амбасади у Београду јуче нам је речено да они неће јавно коментарисати ништа што се дешава у Њујорку. Извесно је, међутим, да је за Београд овај документ од велике важности јер ће због њега сада и британска резолуција морати умногоме да се промени да би Лондон могао да рачуна на њено усвајање у Савету безбедности.

Према речима нашег саговорника упућеног у функционисање УН, сада ће се ићи на усаглашавање два текста колико год је то могуће.

Британија нема интереса да попусти у битним стварима као што је позивање на геноцид, а Русија, са друге стране, неће дозволити да текст прође у изворном облику. Руски текст је прихватљивији за већи број држава јер подржава један међународни мировни споразум и има једнак однос према свим жртвама.

Највероватније, како каже наш саговорник, Русија и Британија неће моћи да се договоре и онда ће морати да иду на председничко саопштење које издаје председавајући СБ и које би представљало неку врсту компромиса, јер мора бити прихватљиво за све чланице сталне СБ. Председничко саопштење није обавезујући акт, али ипак има извесног утицаја.

Друга могућност је да Британија и Русија дођу у сукоб ако Запад буде инсистирао на свом ставу и у том случају, пошто резолуција не може да прође у СБ, они ће гледати да је прогурају у Генералној скупштини.

Може да се деси и да се на гласање стави британски предлог, који би можда могао да буде прихваћен простом већином свих чланица СБ, али би онда Британци били суочени са руским ветом. Тешко је, каже наш саговорник, веровати да ће ићи на то да Русију натерају на вето.

Теоријски гледано, на дневном реду седнице СБ могу и да се нађу обе резолуције, с тим што може да се гласа само једном, дакле само о једном документу. Уобичајено се гласа за онај документ за који постоји већа вероватноћа да има већинску подршку. Један од могућих расплета јесте и да једни и други одустану од својих резолуција пошто не могу да прођу у СБ. Чини се да је Москва можда пронашла начин да британску резолуцију осујети и без формалног подношења вета.

Ј. Церовина / Политика

www.vaseljenska.com/politika/rusi-i-bez-veta-blokirali-britansku-rezoluciju/