петак, децембар 15, 2017

Тагови Вести таговане са "Рио Тинто"

Рио Тинто

Да испод либијског песка није било ничега, злобни циници тако тврде, срећи либијског народа данас не би било краја. Наводно, живели би још увек у не опљачканој и не разореној држави. Један од тих циника, амерички аналитичар Џералд Селенте, отишао је још даље па је поставио и реторичко питање: да је, рецимо, главни ресурс Либије броколи уместо нафте, да ли би уопште била нападнута и раскомадана?

То су, разуме се, само фантастична нагађања теоретичара завере, што не би требало да одврати пажњу од једне изванредне вести. Србија је заиста постала привлачна и ниже успех за успехом у довођењу страних улагача. Ускоро, експлоатисање значајног дела њених минералних ресурса – комплекса литијумских рудника у Јадру код Лознице – преузима наднационални рударски гигант, Рио Тинто.[1]

За предузеће Рио Тинто једва да је ико у Србији чуо. Србија је једна од малобројних држава у свету са високом концентрацијом литијума на својој територији. Као што је мало ко чуо за предузеће Рио Тинто, тако би се на прсте могли избројати и сви они који знају шта је литијум и какав је његов комерцијални значај. Литијум и његова једињења имају велики број изузетно важних индустријских примена, укључујући ватростално стакло и керамику, литијумска мазива за моторе, у адитиву за повећање отпорности гвожђа, челика и алуминијумских производа, као и за производњу литијумских и литијумско-јонских батерија. На те и друге врсте индустријских коришћења отпада више од три четвртине производње литијума у свету.

Другим речима, литијум није обична сировина него стратешка руда која је неопходна у производима од највећег значаја. И, како сазнајемо из педантне студије српских минералних ресурса објављене у јуну 2014. године, та стратешка руда у светским размерама стратешки је сконцентрисана управо у – Србији.

Из те анализе објављене на интернет презентацији Serbia Energy[2] у вези са налазиштем литијума у Србији сазнајемо врло занимљиве податке:

„Друга позитивна вест [она прва односи се на откривање позамашних резерви злата код Црног врха, близу Бора, од чега ауторима студије буквално иде вода на уста – наша примедбаје то да су откривене вероватне резерве јадарита, ретког метала који садржи борате и литијум, а то су два метала са изузетно широким спектром комерцијалног коришћења у индустријској производњи, пољопривреди и медицини. Уколико би се доказала тачност процена америчких и српских геолога који су радили на пројекту Јадар, локалитету у близини Лознице, са процењених 200 милиона тона јадаритских резерви Србија би могла да задовољи чак 20% од укупне светске потражње а европску потражњу за литијумом – скоро у потпуности.“[3]

Дакле, у најмању руку, могло би се рећи да Србија лежи на ћупу злата, у Бору буквално, а у Јадру, код Лознице, фигуративно. Зато, прво питање које се логички поставља гласи: зашто се уопште уводе странци у процес вађења и комерцијализацију тих ретких и драгоцених метала? Да ли се разлог налази у ономе што Албер Меми иронично назива „техничка неспособност“ колонизованих домородаца?[4] У даном случају, то једва да би се могло прихватити као сувисло образложење. У већ наведеној анализи минералних ресурса Србије сазнајемо и то да у Бору рударски комплекс ради још од 1903. године, дакле да неопходне техничке способности одавно не мањкају. Знамо и за рударске подухвате које су на овим просторима ти исти домородци успешно изводили још у Средњем веку. Објашњење би, према томе, вероватно требало потражити другде, а не у техничкој несналажљивости (па чак ни у бајковитој лењости[5]) колонизованих.

Можда се неки одговори назиру већ из чињенице да је дугогодишњи извршни директор предузећа Рио Тинто био утицајни британски аристократа, лорд Клитеро (Clitheroe) – за кога већина читалаца највероватније никада није чула као ни за Рио Тинто, али који због тога ипак није личност за потцењивање. Овај племенити лорд, са сугестивним презименом на самој граници пристојности, био је члан извршног одбора друге моћне наднационалне фирме, Халибуртон (за коју је понеко чак можда и чуо!) из чијих редова потиче и Дик Чејни, који је био кандидован за подпредседника САД. Клитеро је, како се испоставља, у том испреплетаном свету наднационалних моћника био близак политички сарадник и пословни партнер и лорда Питера Карингтона (да, баш оног!) који је, о чуда, уједно и директор фирме Рио Тинто и партнер у не мање проминентном и утицајном консултантском конзорцијуму, Kissinger Associates, Inc.[6] 

Како сазнајемо, предузеће Рио Тинто је 1870их година основао трговац опијумом Хју Матесон, један од главних сувласника хонг-конгшке фирме Jardine Matheson. Успех је неодољиво привлачан (подсећамо на оштроумну америчку пословицуnothing succeeds like success) тако да су и Ротшилди, који ретко пропуштају добар посао, купили свој удео у овом обећавајућем предузећу. Поред њих, енглеска краљица Елизабета Друга такође је значајан инвеститор у Рио Тинту.[7]

Ох да, и како сазнајемо из лондонског „Дејли Телеграфа“ са Рио Тинтом је повезан још један осведочени пријатељ Србије, Тони Блер:

„Господин Блер је плаћени саветник већег броја страних влада, инвестиционих фондова и корпорација, и чини се да испољава растућу заинтересованост за пословне трансакције у вези са минералима,“[8] ноншалантно пише „Дејли Телеграф,“ деликатно се изражавајући са непогрешиво британским understatementом.

Једини посвећени пријатељ Србије који у овој плејади угледника повезаних са Рио Тинтом изгледа да фали је на смрт оболели сенатор Макејн.

Све ово не би требало да остави ни најмањи простор за сумњу да је компанија Рио Тинто благословена барем тиме што ужива подршку на неким од највиших нивоа светске пирамиде моћи.  То је недавно дошло до изражаја када је индонежанској влади прекипело зато што јој је – погодили сте! – компанија Рио Тинто закидала ионако минималан удео у добити од експлоатисања лежишта бакра и злата „Грасберг,“ које се налази на индонежанском делу територије Папуа Нова Гвинеја. У настојању да поправи своје „партнерске“ позиције у односу на Рио Тинто, индонежанска влада је почетком 2017. године демонстративно затворила рудник и онемогућила Рио Тинту даље вађење ископина док се не регулишу спорна питања. Оно што је затим уследило било је класична реприза топовњачке дипломатије:

„Како се притисак на Индонезију да прихвати компромисно решење појачава, подпредседник САД Мајк Пенс ће следеће недеље посетити ту земљу, а Арно Свара, директор Рио Тинтовог одсека за бакар и дијаманте, посетиће је непосредно после тога, изјавили су званичници Рио Тинта,“ фактографски преноси информативна агенција „Ројтер“.[9]

(У особи која се запутила у Џакарту да вади кестење за Рио Тинто, читаоци ће препознати оног културног господина префињених манира, који своје госте испраћа до врата.)

Када је већ реч о репризама, том приликом догодила се још једна, и то врло интересантна и знаковита. Наиме, индонезијски подпредседник Јусуф Кала увртео је себи у главу да са елегантним господином беспрекорних манира може да разговара колегијално, са позиција једнакости, као један подпредседник са другим, па је исхитрено, још пре његовог доласка наговестио да питање затвореног рудника „неће бити ни на столу“ (off the tableтоком разговора које је намеравао да води са уваженим посетиоцем.[10] Они који имају памћење дуже од 15 минута, сетиће се сасвим недавних и слично одсечних изјава македонског председника Иванова, који је – и не само он – комично преценио своје преговарачке капацитете. Те изјаве су заправо ишле још даље – да уопште нема намеру ни да се састане са замеником асистента помоћника који му је био упућен ради „решавања“ кризе у Македонији. Међутим како се на крају показало, да парафразирамо друга Стаљина, досијеи ипак решавају све.

Сада знамо како се и тај индонежански експеримент са пркосом коначно завршио. На истоветан начин као у Македонији:

„…производња и испорука концентрата бакра из Грасберга,’ другог по величини рудника бакра у свету, повећавају се након што је у петак добијена шестомесечна дозвола за извоз, што се подударило са државном посетом подпредседника САД, Мајка Пенса.“[11]

Да какве ли волшебне коинциденције! И ко каже да се не исплати бити домаћински шармантан према искомплексираним домородцима, и да то не опсењује простоту?

Али ма колико да би напред наведено могло бити занимљиво доконим аналитичарима, све то ипак није оно главно у вези чега би требало да застрепе српски радници.

Чак и летимичан преглед начина како Рио Тинто третира своје запослене у јамама и рудницима широм света требало би да буде довољно да код њих изазове дубоку узнемиреност.

Anti-Rio-Tinto-protesters

У Заиру, на пример, бившој геноцидној прћији краља Леополда – они који су као деца скупљали марке сетиће се пређашњег назива, Белгијски Конго – конзорцијум англо-америчких и канадских компанија, у чијем саставу се неизбежно налази и Рио Тинто, систематски и брутално доказује неупитну моћ наднационалног минералног картела. Њиховим уласком, или боље рећи упадом, Заир је практично поништен као национална држава. За задњих десетак година од завођења неолибералне рецептуре, становништво те земље смањено је за око пет до шест милиона житеља (од прилике као у Украјини, и то, mutatis mutandis, из не баш много другачијих разлога). Предвиђања за будућност подручја Заира која се налазе у интересној сфери минералних картела вероватно да неће обрадовати поборнике људских права:

„Остаће само део становништва, онолико колико је неопходно да опслужује рударске операције; преостали ће бити отписани. То је највидније на примеру избеглица из Руанде, који су пребегли у провинцију Киву. Они су били покошени глађу, искасапљени или једноставно уклоњени да би се ослободио простор за вађење минералних ископина. Рударским предузећима није стало до људских живота него искључиво до сопствених профита и успостављања геополитичке контроле.“[12]

Ову уистину суморну слику многи ће с правом прокоментарисати као ипак не више од уобичаједног извештаја из „срца таме“ који, чак и да је у знатној мери тачан и објективан, не би могао да послужи за извођење општих закључака о домородачкој политици новог великог инвеститора, кога је сам Свевишњи у правом тренутку послао да покрене учмалу привреду Србије. Читајући билтене уреда за односе са јавношћу српске филијале Рио Тинта заиста би посумњали у недоличне инсинуације на рачун понашања тог благородног предузећа, не само у Африци већ и било где у свету. У броју 11. билтена Рио Тинта за последњи квартал 2016. године, на важну тему заштите радника читамо следеће:

„Безбедност на првом месту. Нови Рио Тинто стандарди.

Рио Тинто је у протеклој години извршио ревизију својих компанијских стандарда у вези са безбедношћу и здрављем

на раду, заштитом животне средине и сарадњом са локалном заједницом (БЗР). Нова 24 стандарда се примењују на све Рио Тинто глобалне операције, па и на Пројекат ‘Јадар’. Стандарди су усмерени на то да осигурају да сви наши запослени на крају радног дана оду кући безбедни. Такође, циљ примене стандарда је да омогући компанији да активно управља утицајима на животну средину и на локалну заједницу у којој послује.“[13]

Што је најважније, изгледа да је и локална заједница у Лозници, која Рио Тинту треба да буде домаћин, срећна и задовољна, барем судећи по усхићеном писању „Лозничких новина“:

„Пројекат ‘Јадар’, који компанија Рио Тинто развија у Србији, односи се на развој лежишта литијума и бората светске класе (. . .) Да би се домаћа привреда равномерно развијала неопходно је покретање економског развоја на локалу, а пројекат ‘Јадар’ значајно ће утицати на развој Лознице и целог региона. Пројекат ангажује домаће и светске стручњаке који поред социо-економских параметара посебну пажњу посвећују и заштити животне средине, без чега је сваки даљи напредак незамислив . . .“[14]

Небитно је што, понето разумљивим одушевљењем, уредништво користи англофону конструкцију „светске класе,“ мада би израз који је разумљивији њиховим читаоцима вероватно био „светских размера.“ Али у сваком случају добро је чути да у срце Србије из далеког света долази предузеће са тако темељно разрађеном, такорећи идиличном социјалном идеологијом, делујући више као филантропско друштво него профитно оријентисани наднационални пословни конгломерат. Људи широм Србије који буду читали „Лозничке новости“ сада ће похрлити у Лозницу да конкуришу за радна места у Рио Тинту у још већем броју него што то већ чине код Макдоналда. Ако услед прекопавања које предстоји, лозничком крају запрети еколошка катастрофа, то неће бити услед активности Рио Тинта него зато што ће трагом предстојећег благостања цела Србија покушати да се тамо пресели.

Ипак, није згорег, поред компанијских билтена, погледати и расположиве податке из других извора о историјату односа Рио Тинта према радној снази коју користи у својим операцијама. То је важно првенствено из практичних разлога. Када услед траљаве конструкције и неодржавања рудника подземни тунели почну да се урушавају и наводњавају, српским рударима најлонски доњи веш тада неће бити ниодкакве користи.

Српски радници би, пре свега, требало да поведу рачуна о чињеници да је компанија Рио Тинто алергична на радничке синдикате. Једанаест аустралијских радника у погону Рио Тинта, рудник Хантер Вели, 1998. године били су противправно отпуштени зато што су покушали да организују синдикалну подружницу. Они су, додуше, на крају враћени на посао, уз исплату припадајућих принадлежности.[15] Али колико је тај повољни исход охрабрујући за потенцијалну радну снагу Рио Тинта у Србији, то је друго питање. Решење против поступка компаније на жалбу оштећених донео је суд у Аустралији, где Рио Тинто ипак није имао куд осим да се повинује судској одлуци те правно уређене државе.

Уместо забијања главе у песак (за шта су пре неки дан били подвргнути оправданој критици из највиших кругова) српски радници и грађани паметно би учинили да се распитају о репутацији новог актера на економском небу Србије. Могу да почну од међународне организације која промовише солидарност рударских радника, London Mining Network.[16] Приметиће одмах да ово удружење није нимало дарежљиво похвалама предузећу Рио Тинта за начин како води своје операције широм света. Ово су одломци из извештаја координатора удружења, Ричарда Солија, који је 2015. године са још неколико радничких активиста успео да се пробије на годишњу скупштину акционара Рио Тинта и да им се обрати:

„Домородци племена Ину у Квебеку оптужују предузеће за повреду права народа Ину на располагање племенском земљом и најављују да намеравају да поднесу захтев предузећу да почне да плаћа закупнину за коришћење земље која припада Ину, а која је преузета без њихове сагласности за ископавање руде гвожђа. Роџер Федерстон из Коалиције за реформу рударства државе Аризона оптужио је компанију за кршење домородачких земљишних права припадника племена Апачи[17] намераваним отварањем рудника бакра на месту где се налази племенско светилиште.“

Што се тиче заклињања у еколошку коректност, што смо већ видели у билтену српске филијале Рио Тинта, изгледа да се ради, у најмању руку, о врло недоследној политици:

„Изражена је и забринутост у вези са производњом угља која се одвија у погонима ове компаније, за коју компанија каже да нема намеру да је обустави, упркос штети која се тиме наноси климатском окружењу.“

И на крају, ганутим акционарима предочен је и „скандал погибије радника на радном месту у погонима компаније на Мадагарскару, у Јужној Африци и Западној Папуи.“[18]

Зато једва да чуди да је 7. октобра 2014. одржан светски дан протеста против злоупотреба компаније Рио Тинто. Протест је координисано одржан у тринаест земаља широм света где Рио Тинто има своје погоне. У резолуцији која је том приликом објављена, и на коју би српски радници добро учинили да обрате пажњу, дословце стоји:

sign_rt_cynthia_ss

„Наша порука Рио Тинту је да светски синдикални покрет неће одустати и да ћемо се борити и водити кампању против Рио Тинта све док компанија не покаже трунку поштовања и почне да води рачуна о достојанству својих радника, као и према животној средини у којој обавља своје делатности и према окружујућој локалној заједници.“[19]

riomedals

Упркос бројним жалбама и то – како се види – буквално са свих крајева света, судови свуда и готово без изузетака показују се крајње предусретљиви пред аргументима вештих (или, ако хоћете, непобедиво стручних) адвоката Рио Тинта. Списак судских одбијеница оштећеним појединцима и колективима који су пред разним судовима покушали да одмере снаге са Рио Тинтом, подугачак је.[20] Изузеци, као један који смо навели, најпре би се могли сматрати куриозитетима.

Без сумње најозбиљнији и најзлослутнији од ових судских предмета је поступак Sarei v. Rio Tinto PLCпо тужби групе грађана Папуе Нове Гвинеје поднетој 2002. године пред судом у америчкој држави Калифорнији. Професор права Мајкл ОДонел овако излаже ток и исход предмета:

„Рио Тинто, велика рударска компанија са седиштем у Британији и погонима широм света, укључујући Сједињене Државе, у сарадњи са владом Папуе Нове Гвинеје (ПНГ), шездесетих година отворила је погон на острву Бугејнвил, које територијално припада ПНГ. Наводи се да је извођење подухвата изискивало померање читавих села и уништавање великих површина прашуме. Користећи тактику која је неодољиво подсећала на слично понашање предузећа Ексон Мобил у дослуху са владом Индонезије, Рио Тинто је влади ПНГ понудио 19% профита од експлоатисања рудника заузврат за сарадњу у реализацији овог пројекта. Пошто је очекивани приход од Рио Тинта био од круцијалног значаја за владу ПНГ, влада је Рио Тинту изашла у сусрет и тако што је операцију вађења руде ставила под непосредну заштиту својих оружаних снага. Упркос жестоком противљењу сеоског становништва које се нашло на путу извођења овог пројекта, војска ПНГ их је протерала и чак је узела учешће у конструисању рудника Пангуна, који је затим постао један од највећих на свету. Отпор против изградње огромног рудника је све време растао, што је довело до извођења од стране грађана акција саботаже, жестоких војних репресалија и дуготрајног грађанског рата.“

Тужиоци су изнели становиште да је компанија Рио Тинто била замајац целог пројекта и његов главни корисник па је самим тим дужна и да покрије све врсте губитака нанетих оштећеним странама.

Калифорнијски суд је, наводи професор ОДонел, у својој одлуци „захтеве тужилаца одбацио по неколико основа (…) Суд је распршио наде да би се у датом предмету могла постићи победа за ствар људских права и тако што је тужбу одбацио по свим тачкама са образложењем да се ради о политичком питању.“[21]

Ово врло пригодно образложење темељи се на меморандуму Стејт Департмана упућеном суду, да би одлука суда којом би се изашло у сусрет захтевима тужилаца „угрозила спољнополитичке интересе Сједињених Држава“.

Сваковрсне аналогије између чињеничке подлоге овог предмета[22] и овдашње свакодневице завређују подробну пажњу не само радника који ће потенцијално бити жртвовани у јадарским коповима поред Лознице и околног становништва, већ и свих који располажу вољом и довољним ресурсима да се тиме баве. Да додамо још и то да поред људских трагедија, еколошке катастрофе такође редовно прате појаву Рио Тинта било где у свету. Судски предмет који смо навели односи се на формално „независни,“ источни део новогвинејског острва, али треба нагласити да исту праксу сусрећемо и на западном делу, који припада Индонезији:

„У априлу 2001. године, WALHI [Институт за животну средину Индонезије] известио је да су отпаци из рудника Фрипорт/Рио Тинто загадили 35,820 хектара земље низводно и још 84,158 хектара од обале. Загађење је досегло све до Националног парка Лоренц, уништавајући речне и шумске ресурсе и девастирајући изворе за живот домородачких заједница Амунгме и Каморо, које пребивају низводно од рудника.“[23]

Јасно је, дакле, да је Рио Тинто систематски загађивач животне средине који уопште не дискриминише ни по каквом, а најмање по географском основу.

Али када је реч о загађивању, поставља се још једно интересантно питање, а то је у којој мери, у одређеној земљи, присуство Рио Тинта загађивачки делује на моралну атмосферу.  

Гдегод су у игри огромне количине новца, ако се имају у виду познате коруптивне склоности људске природе, о таквим стварима би се само могло нагађати. Ипак, мало су нам била одшкринута врата и на ту тему када су 2015. године Стерн Хуа, Рио Тинтовог махера у Пекингу, кинеске власти ухапсиле под оптужбом за разне деликте, укључујући мито и „шпијунажу“. На терену, Стерн Ху је био главни човек Рио Тинта у настојању компаније да се укључи у пробитачно експлоатисање руде гвожђа у Кини, па се избијање овог скандала (какво год било стварно чињеничко стање) сматрало крајње неповољним по компанијин реноме.

За савет, како да испегла ову незгоду, компанија се зато обратила једном другом махеру, чувеном др. Хенрију Кисинџеру и његовој изванредно увезаној консултантској фирми, Kissinger Associates. Докторово решење (за које му није било мрско да од Рио Тинта наплати хонорар од скоро пет милиона долара[24]) било је да се више исплати неговати добре односе са кинеским руководством него –  ради неког потрошног локалног махера – „мешати се“ у рад правосудног система у Кини. Речено, учињено. По докторовој препоруци, локални пион Ху био је бачен под аутобус (на идиоматичнијем српском, то би ваљда било пуштен низводу) и осуђен је на издржавање вишегодишње затворске казне.

У међувремену, руковођена докторовим прагматичним саветима, компанија Рио Тинто је предузела низ мудрих активних мера у циљу „изградње поверења“ са партнерским кинеским институцијама, пажљиво избегавајући све што би се могло протумачити као критика и исказујући на све могуће начине своју посвећеност учвршћењу „конструктивних односа.“

Од немиле епизоде са Хуом наовамо, компанија Рио Тинто се истиче похвалама достигнућа кинеског руководства, труди се да што више користи опрему произведену у Кини, па се чак појављивала и као спонзор на разним партијским светковинама.

На једно од тих догађања у марту 2015, China Development Forum, био је позван и Хенри Кисинџер да се обрати пригодним говором и узгред мало обнови контакте.[25] Нимало лоше за докторов бизнис.

Ово је, за сада, довољно.

            

 

            

            

 

 

 

 

 

 

 


[4] Албер Меми, „Портрет колонизатора и портрет колонизованог“ (Андрићград, 2015.), стр. 152

[5] И на ту тему, А. Меми има интересантна и у датој ситуацији запрепашћујуће применљива запажања. Видети стр. 102-103 и 113, op. cit.

[17] Уредништво „Лозничких новости“ би учинило услугу заједници ако би уместо самохвалисавих билтена Рио Тинта превело на српски и објавило потресно писмо старешина племена Апачи упућено председнику Џорџу Бушу поводом отимачине племенске земље и њеног претварања у рудник бакра од стране компаније Рио Тинто: www.savethesantacruzaquifer.info/SanCarlosLetter.htm

[22] Sarei v. Rio Tinto PLC, 221 F. Supp. 2d 1116, 1121 (C.D. Cal. 2002)