понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "Ростислав Ишћенко"

Ростислав Ишћенко

-
У Украјини је – бомбом подметнутом под возачево седиште – убијен новинар Павел Шеремет.
Да је у минулу среду у центру Кијева погинула власница тог аутомобила – Аљона Притула – у информационом простору Украјине ефекат тешко да би био већи. Зато би реакција руских медија била много мање драматична, масовна и дугорочна. Јер, Шеремет је у Москви био много познатији него Притула.
Фактички, једним метком су убијена два зеца – заузет је информативни простор две земље, што је максимално повећало ефекат акције.

Ово, нажалост, није ни прво ни последње убиство новинара, а нам даје прилику и повод да проценимо и изанализирамо ситуацију на фронтовима информационог рата, који је последњих година постао малтене крвавији од традиционалног ратовања.

У овом случају се суочавамо са неизбежним последицама промене карактера савременог ратовања, које се већ одавно назива хибридним.

У операцијама хибридног рату војска се користи само у крајњем случају. Углавном се покушава победити у информативном простору.

Оваква победа доводи до смањења трошкова победничке стране, док поражена страна сноси много веће губитке него у случају потпуне и безусловне капитулације на бојном пољу.

Да би се потврдила ова теза, довољно је упоредити губитке нацистичке Немачке током пет и по година Другог светског рата (7-12 милиона војника и цивила, према различитим изворима и системима процене) и губитке настале по бившим републикама распаднутог Совјетског Савеза у две и по деценије постсовјетске ере.

Током овог периода, само становништво Украјине се смањило за више од десет милиона људи (и то према званичним подацима, који су вероватно, умањени). Економски губици се уопште не процењују. Тим пре што се у већини постсовјетских држава деградација привреде и даље наставља.

Наравно, нису сви нестали становници бивших совјетских република убијени или умрли, ту се рачунају и десетине милиона принудних миграната – што је катастрофа, која по својим размерама превазилази Велику сеобу народа у првим вековима наше ере (за три стотине година на истим овим територијама место боравка су променила племена у укупном броју до 3 милиона људи, што је мање од један одсто тадашњег човечанства).

А ту су још Африка, Азија, Латинска Америка.

Додуше, и Европа је одавно изгубила свој статус мирне идиле, у којој се бургер-интелектуалци баве искључиво шишањем травњака у паузама између узбудљивих обилазака целог света.

Само у последњих десет година, хибридни светски рат, чији је најважнији део информативно ратовање, однео је милионе живота и произвео десетине милиона избеглица широм света. Код стотине милиона људи животни стандард је жестоко, и вишеструко, опао. И то још увек није све.

На ивици грађанског рата балансира дестабилизована 70-милионска Турска, чији ће вероватни распад убрзати крај ионако попуцале по шавовима, Европске уније: она једноставно неће моћи да се избори са десетинама милиона нових миграната из Турске и са Блиског истока. То је додатних пола милијарде потенцијалних жртава (погинулих, избеглих, осиромашених) глобалног светског конфликта.

Самим тим, није ни чудо што су војници таквог рата почели да гину масовно. Ако је информација постала оружје, по својој моћи упоредиво са нуклеарним, онда су и стручњаци за употребу овог оружја постали примарне мете.

Нико није изненађен када Израел ликвидира иранске научнике, укључене у атомске пројекте. Рањивост новинара у овој ситуацији је много већа.

Специјалац информативног ратовања – као средство уништења – може да бити искориштен не само од стране својих господара против противника, него и од противника против својих господара. На крају крајева, главно правило хибридног рата гласи: „Није важно шта се десило, важно је, ко је први, и колико убедљиво успео да вестима о томе да своју интерпретацију“.

Сви се још сећају, како су на Мајдану у Кијеву борци против Јануковича устрелили неколико десетина својих најактивнијих активиста, како би добили моралну и политичку основу за свргавање „крвавог режима“.

Сви се сећају, како је руска опозиција покушала (неуспешно, истина) да од полупензионисаног политичара Бориса Немцова, убијеног у близини Кремља, направи симбол борбе против руског председника Владимира Путина. И то није био први, а највероватније – ни последњи покушај.

Да ли се треба чудити томе што је могуће убити свог унајмљеног новинара, како би се за то окривио противник, против кога је он радио?

Заменити новинара није тако тешко. Већина активних учесника информативних битака хибридног рата су – обични плаћеници, које послодавци уопште не жале. Напротив, што више плаћеника гине у борби, више можете да уштедите на исплати плата после битке.

А већ за следећи случај можете запослити нове.

У данашњем свету, свако ко има приступ интернету је потенцијално топовско месо у хибридним биткама. Тамо, где су пре неколико деценија, висококвалификовани појединци обављали бескрајне маневре, побеђујући своје колеге на супротној страни, мудрошћу и вештином, данас у борбу иде маса полуписмених или потпуно неписмених војника.

За разлику од војника великих армија, војници информативног рата чак не знају ни да су мобилисани. Они мисле да се за идеју боре волонтерски, не примећујући, како се идеје које бране вишеструко и дијаметрално супротно трансформишу.

Нека позната лица, која играју улогу наредника и капетана информативних јединица (као што су „капетани Парасјуки“ играли улогу теренских командира Мајдана), више нису битнији ресурс од њима потчињене неформалне масе политички мотивисаних корисника социјалних мрежа и полупрофесионалне новинарске масе.

Наредници, поручници и капетани пешадије на фронту гинули су увек више од обичних пешадинаца – јер су били упечатљивији, као лидери. Сличан ситуација је и са малим полупрофесионалним командантима информативног рата.

Да бисте схватили како су они лако заменљива роба, довољно је подсетити се да су капетани, мајори и потпуковници добровољачких нацистичких јединица Кијева и њима супротстављених устаника из Донбаса постајали људи најмирољубивијих занимања: таксисти, фризери, рудари, чувари продавница итд.

Практично нико од њих није имао специјално војно образовање, многи од њих чак ни војску нису служили, и са обичном школом већина није била у добрим односима. Ипак, они се добро носе са обавезама које им намеће хибридни рат. Њихов главни квалитет је – апсолутна заменљивост. На месту сваког испалог из строја долазе три-четири нова.

Иста је ситуација и са борцима информативног фронта. Свака страна има свој златни фонд – ексклузивне, слободне борце, које негују као зеницу ока (свог) и покушавају да придобију на своју страну или дискредитују (туђе). Али, и ова многобројна маса је само потрошни материјал.

При чему, што је нижи просечни ниво новинарства, господари мање жале тај материјал. А ниво је изузетно низак. Најугледнији медији најпросвећенијих држава сада лако и брзо прикупљају и шире дезинформације, пропагирајући теорију завере у свим њеним варијантама.

Ово произлази из немогућности већине новинара да процене реалну веродостојност информација.

Људи изгледа схватају да би Мајдан у Кијеву ослабио Јануковича (чак и да је успешно угушен), али у исто време верују да покушај државног удара у Турској јача Ердогана. Они не примећују логичке празнине у ланцу свог резоновања и осећају се потпуно пријатно у свом противуречном свету.

Самим тим, информативни рат се зато и води да би увукао друштво у бајку и да би управљао њиме у реалном свету. Али, масовна војска, за разлику од професионалне најамничке, део је друштва.

Плаћеник иде у рат, јер је то његова професија. Масовна војска ратује за идеју.

Зато масовна информативна војска треба да верује у идеју коју покушава да уведе у друштвену свест.

Због тога се она суочава са свим проблемима и ризицима, са којима се суочава друштво које је изложено њеној информативној агресији. Шта више, информативни ратници, који су на челу, ризикују више од просечног грађанина.

На тај начин, што је више новинара, блогера и једнострано политизованих грађана укључено у информативна борбена дејства, то је нижи њихов просечан ниво. Што је нижи просечни ниво информативног ратника, то га је лакше заменити. Што је мање вредан ресурс, то га лашке штабови користе као топовско месо – залихе информативних регрута су бесконачне.

А то значи, што више хибридни карактер буде добијало савремено ратовање, то ће више информативних ратника гинути на његовим фронтовима.

Ово значи: нема добрих вести за новинаре.

извор: www.nspm.rs/hronika/rostislav-iscenko-ni-bogata-evropa-nece-vise-sisati-svoje-travnjake-izmedju-dva-putovanja-po-svetu.html

-
УБИЈЕНО 12 НАПАДАЧА, ТРИ ВОЈНИКА И ТРИ ЦИВИЛА – ДЕСЕТ РАЊЕНИХ

  • Напад се догодио поред града Актобе на северу земље. Полиција трага за 6-7 нападача. Министарство унутрашњих послова Казахстана је објавило да је напад извела „група присталица нетрадиционалних религиозних струја“
  • Портпарол Комитета државне безбедности Руслан Карасјев изјавио је да је инспиратор напада бизнисмен из града Шимкента Тохтар Тулешов и да је циљ напада била „дестабилизација власти“. Као „присталице Тулешова“ већ су похапшени: бивши први заменик државног тужиоца Илијас Бактибајев, бивши генерал Хибратула Доскалијев, пуковник Сакен Ајтбеков, командири двеју војних јединца – пуковници Бекзат Жумин и Кајрат Берлибајев

        У БИВШОЈ совјетској републици Казахстан – која је четврт века била мирна и стабилна – дошло је до оружаног напада на војну јединицу и два оближња складишта оружја и муниције.

        Напад је одбијен, а 12 нападача је убијено. Плус: три казахстанска војника и три цивила и 10 рањених.

        Све у свему: мали рат.

        Напад се догодио поред града Актобе на северу земље. Полиција трага за 6-7 нападача.

        Министарство унутрашњих послова Казахстана је објавило да је напад извела „група присталица нетрадиционалних религиозних струја“.

 

        Портпарол Комитета државне безбедности Руслан Карасјев изјавио је да је инспиратор напада бизнисмен из града Шимкента Тохтар Тулешов и да је циљ напада била „дестабилизација власти“. Он је власник пицаре у том граду, а био је ухапшен 30. јануара.

        Карасјев је нагласио да је он „одраније припремао насилно преузимање власти“ са извођењем народа на улице. Додао је да је планирао и формирање „алтернативне владе“.

        Према његовим речима, сам покушај преврата требало је да уследи раније, али га је одложило хпшење Тулешова. Он је наводно из притвора покушао да у мају организује масовне нереде у граду Сариагаш на југу земље.

        Као „присталице Тулешова“ већ су похапшени: бивши први заменик државног тужиоца Илијас Бактибајев, бивши генерал Хибратула Доскалијев, пуковник Сакен Ајтбеков, командири двеју војних јединца – пуковници Бекзат Жумин и Кајрат Берлибајев.

        Озбиљни московски аналитичар Александар Разувајев уверен је да се у Казахстану ради о покушају обојене револуције. Он упозорава да Американци и њихови савезници неће одустати од намере да „потпале“ Казахстан и да им је крајњи циљ да у тој земљи, чији север је насељен претежно Русима, муслимани и православни почну да се међусобно истребљују.

         Други руски експерт Ростислав Ишћенко упозорио је: „Напад не Актубе у суштини је потпуна копија почетка дестабилизације Либије. Копија напада на складиште муниције, а потом на војну јединицу у Бенгазију“.

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-pokusali-da-potpale-i-kazahstan-napad-na-vojnu-jedinicu-i-skladista-municije

-
НОВАЦ КОЈИ ПРАВИ САМ СЕБЕ – ОПАСНИЈИ ЈЕ ПО ЧОВЕЧАНСТВО ОД „ПОБУНЕ МАШИНА“
  • Ратова данас нема ништа више него што их је било раније. Човечанство ратује малтене од када постоји. Ретко која држава је успела, попут Швајцарске, да не буде увучена у сукобе за време неколико генерација. Јер, обични рат, велики или мали, крвав или мање крвав, на својој територији или у колонијама, води свака генерација
  • Чак ни уочи Првог и Другог светског рата и током нуклеарне конфронтације суперсила у време Хладног рата – човечанство није осећало опасност толико снажно, као данас. Али, осећај опасности није повезан са очекивањем великог војног сукоба нуклеарних сила. Сасвим супротно. Људи су склони да потцењују ову претњу, сматрајући да ће опасност од уништења цивилизације зауставити политичаре или генерале
  • Данас победу у сукобу не остварује онај ко је освојио неку територију или покорио становништво, већ онај ко је натерао геополитичког противника да претрпи већу материјалну штету у догађајима који су се десили у трећој земљи
  • У наредним годинама, а вероватно – и у деценијама, мораћемо да живимо у формату владавине у којем постојање човека, човечанства и интелигентног живота није неопходан услов. Новац који је научио да производи сам себе, без учешћа човека – страшнији је од „побуне машина“
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО

        ПРЕДСТАВНИЦИ 177 земаља констатовали су на Светском хуманитарном самиту у Истанбулу стреловити пораст броја избеглица и жртава сукоба којима је потребна хитна помоћ.

        Немачка канцеларка Ангела Меркел изјавила је да је неопходно формирати глобални механизам за указивање помоћи, тиме практично признавши да Немачка и ЕУ не могу да се носе са приливом избеглица са Блиског Истока и из Северне Африке.

        О распаљивању нових и обнављању старих грађанских и међународних сукоба, говорили су представници већине земаља са свих континената. Међутим, ратова данас нема ништа више него што их је било раније. Човечанство ратује малтене од када постоји. Ретко која држава је успела, попут Швајцарске, да не буде увучена у сукобе за време неколико генерација.

        Обични рат, велики или мали, крвав или мање крвав, на својој територији или у колонијама, води свака генерација становништва.

        Међународни живот се заиста променио у односу на претходне епохе. Осећај опасности буквално испуњава ваздух. О томе говоре и пишу представници различитих друштвених група из најразличитијих земаља (од напредних светских лидера, до полураспалих нефункционалних земаља трећег света).

        Чак ни уочи Првог и Другог светског рата и током нуклеарне конфронтације суперсила у време Хладног рата – човечанство није осећало опасност толико снажно, као данас.

        Али, осећај опасности није повезан са очекивањем великог војног сукоба нуклеарних сила. Сасвим супротно.

        Људи су склони да потцењују ову претњу, сматрајући да ће опасност од уништења цивилизације зауставити политичаре или генерале, а не схватајући да поседовање оружја има смисла само ако сте спремни да га употребите. У том смислу, нуклеарно оружје се не разликују од лука и стреле, који су у моменту проналаска такође били оружје за масовно уништење, омогућавајући елиминацију више непријатеља на одређеној удаљености – пре него што они успеју да се приближе на дистанцу за бацање копља или удар буздованом.

        С обзиром на мали укупан број становника праисторијског човечанства – још увек је непознаница шта је за њега опасније: интерконтинентална ракета данас, или стреле много хиљада година раније.

        Дакле, откуд овај осећај опасности који се претвара у хистерију водећих политичара, који указују на неадекватност механизама савремене цивилизације пред задацима који се налазе пред њом?

        Борећи се са избегличком кризом, са глађу и сиромаштвом, модерно човечанство покушава да се носи са последицама, игноришући, и просто не примећујући узроке својих проблема. Управо због тога се дешава да што се веће снаге ангажују за њихово решавање – проблеми све више расту.

        Корен проблема лежи у промени формата владавине, која омогућава водећим земљама доминацију над периферијом цивилизације.

        Током историје, човечанство је преживело два формата доминације и сада улази у трећи.

        У првој фази, која је трајала од почетка историје да почетка XVI века и епохе колонијализма, доминација се осигуравала освајањем, а предмет освајања су били земља и људи. Територија без поданика није требала никоме, јер њу није имао ко да обрађује.

        Отуда и различити облици зависности, од ропства до кметства, који су ограничавали личну слободу човека и везивали га за средства за производњу (пре свега за земљу).

        Стога су, без обзира колико су непомирљиви били хришћанство и ислам у средњем веку, хришћани живели под муслиманском влашћу (у Шпанији и Египту), а муслимани под влашћу хришћана у Палестини у време крсташких ратова.

        Могао се убити један, хиљаду или чак сто хиљада неверника, али није се смело истребити становништво освојене земље, иначе би освајање изгубило смисао и постало само трошак.

        Од времена колонијализма, човечанство улази у други формат власти. За експлоатацију територије становништво више није било неопходно. Напредак технологије и продуктивности омогућио је Европљанима да освајају огромне територије, ангажујући притом релативно мале људске ресурсе. Осим тога, ове ресурсе је често било јефтиније допремити са другог континента (као црнце у Америку), него водити рачуна о локалном становништву.

        У овом периоду ишчезавају Индијанци, који су насељавали десетак острва Карипског мора, нагло се смањује популација јужно-америчких Индијанаца, а десетине милиона северно-америчких Индијанаца буквално нестају у времену и простору. У истом периоду вештачки изазвана глад од стране Енглеза односи десетине милиона живота у Индији и за половину смањује становништво Ирске. У истом периоду, белгијски краљ Леополд II дупло (за десет милиона) смањује број становника Конга, обезбеђујући на њихов рачун просперитет својих поданика.

        Дакле, ако су у периоду првог формата подједнаку вредност за доминанта имали, како територија тако и народ, онда у другој етапи вредност територијалних ресурса драматично расте, а вредност становништва нагло опада.

        Међутим, покорени човек је и даље потребан освајачу за извлачење профита из територије. У мањем броју и у тежим условима, али ипак потребан.

        Главна ствар – за осигурање доминације неопходно је гарантовати релативни просперитет народа доминантних земаља.

        На тај начин, пад вредности људских ресурса у колонијама компензира се повећањем вредности људског ресурса у метрополи.

        Од краја двадесетог века, човечанство улази у трећи формат власти. У његовим оквирима губи се вредност, како територије, тако и људских ресурса. Банке су створиле финансијске инструменте, који им омогућавају, не баш да праве новац из ваздуха, али да апсолутно не мора да буде повезан са реалним вредностима.

        Операције са „папирном нафтом“, „папирним златом“ и другим „папирним“ вредностима су неколико пута превазишле размере реалних вредности. Након тога нестала је неопходност не само за земљом као средством за производњу, већ и за земљом као складиштем природних ресурса, као и потреба за људима који ће обезбедити експлоатацију ових ресурса.

        Обезбеђивање политичке доминације преко финансија потпуно је одвојено од реалне економије.

        Наравно, и финансијској олигархији су такође потребне слуге, произвођачи хране, неопходни су јој и полицајци и војници, да би је заштитили. А то су све људи.

        Теоретски то је заиста тако, али у стварности закони економског и политичког развоја делују независно од жеља и потреба конкретних људи, чак и ако су ови људи мултимилијардери. Ако економија може функционисати без људи – онда човек постаје вишак, елемент који смањује ефикасност.

        Економија „папирних“ вредности може лако претворити новац у још више новца, заобилазећи не само фазу производње реалних вредности, већ и човека са његовим потребама.

        Наравно, идеална варијанта – мртва берза која ће бесконачном брзином ни из чега производити нове билионе новчаних јединица није остварива, барем за сада, али док је то идеал тренутног економског модела – он ће ка томе стремити.

        Управо зато акције великих сила, које изгледају хаотично, непромишљено и неприродно, у модерној политици заправо имају дубљи смисао и унутрашњу логику, независну од тога да ли је та логика разумљива народним масама, водећим политичарима или барем једном људском бићу уопште.

        Пошто ни територија, ни људи више нису неопходни за просперитет и владавину ресурсима, и њихово очување престаје да буде циљ у актуелним сукобима.

        Напротив, третирају се као потрошни материјал који у процесу уништења може донети двоструку корист. Прво, он више није конкурент. Што је више људи, то је већи број делова на који је потребно поделити богатство и доминацију. Чак и најсиромашнији и најобесправљенији појединац још увек има одређени удео у укупном богатству и располаже неким суверенитетом (чак и занемариво малим).

        Друго, елиминација друге земље (као произвођачке територије и њеног становништва) може се одрадити под таквим условима да то нанесе штету геополитичком конкуренту.

        Стога се данашња борба геополитичких гиганата води не само за очување неких политичких алијанси колико за искоришћавање њиховог нестанка.

        Стога, данас победу у сукобу не остварује онај ко је освојио неку територију или покорио становништво, већ онај ко је натерао геополитичког противника да претрпи већу материјалну штету у догађајима који су се десили у трећој земљи.

        Наравно, овакав формат доминације, који негира хуманост и човечанство, не може преживети дуго.

        Русија је објавила свој циљ: борбу против такве доминације (мада нисам сигуран, да се схвата сва дубина проблема) и повратак ка свету, оријентисаном на реалне, а не на „папирне“ вредности.

        Међутим, као што знамо: док се не измени економска основа, немогуће је очекивати промене у политичкој надградњи. А темељи модерне економије, чак и у условима глобалне системске кризе, мењају се полако и контрадикторно.

        На тај начин, у наредним годинама, а вероватно – и у деценијама, мораћемо да живимо у таквом формату власти, у којем постојање човека, човечанства и интелигентног живота није неопходан услов. Новац, који је научио да производи сам себе, без учешћа човека – страшнији је од „побуне машина“.

        Превео: Срђан Ђорђевић

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ljudi-disanje-rata-nisu-ovako-osecali-ni-u-vreme-hladnog-rata

-

КЉУЧЕВИ ЕВРОПЕ СУ – КАО И ВИШЕ ПУТА У ИСТОРИЈИ – У БЕРЛИНУ И ПАРИЗУ

  • Ако Сједињене Државе још и имају неку илузију могуће победе, Европска унија већ најмање две године схвата да се претворила из једног од ловаца, који је планирао да дели плен, у жртву, односно плен који ће бити подељен
  • „Нова Европа“ (са изузетком Мађарске која се још бори) већ је предвидљиво изабрала смрт под патронатом САД. „Стара“ – на нивоу својих елита – спремна је да крене за „новом“. Али, испоставља се да се консензусу проамеричких елита супротставља покрет народних маса који се шири
  • „Нова Европа“ могла је рачунати макар на привид политичке равноправности са „старом“ само ослањајући се на подршку САД. Управо зато су „новоевропејци“, по правилу, проамеричкије оријентисани него Стејт департмент, Конгрес САД и CIA заједно
  • Очување јединства Европске уније је немогуће, односно – његово очување је могуће само под америчким протекторатом и само на русофобским принципима
  • У Француској и Немачкој, Грчкој и Италији све већу подршку бирача почели су да добијају лидери који су видљиво антиамерички расположени и отворено предлажу оријентацију на Русију као алтернативу „евроатлантској солидарности“. Последица је: подела Европске уније на три дела. Главно је франко-немачко језгро уз које су Италија и Грчка, а теже му и Мађарска и Шпанија која још вага. Тај сегмент је спреман за сарадњу са Русијом, али засад не види могућност да измени политику без распада ЕУ
Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и прогнозе

У ДАВНА времена, која се обично зову „бурним деведесетим“, екипа Бориса Јељцина направила је неколико покушаја да Русију интегрише у структуре Запада (Европску унију и NATO).

Под различитим изговорима, Москва је била одбијена. Западни политичари и дипломате су незванично, али не правећи од тога никакву тајну, објашњавали да је „Русија исувише велика за западне структуре“.

Вашингтон и Брисел су се плашили да би Русија – кад се једном нађе у ЕУ и NATO, чије се одлуке доносе консезусом – могла блокирати неке иницијативе Запада. Све у свему, да би тако могла довести у питање лидерство Сједињених Држава.

По мом мишљењу, та страховања нису била ни на чему заснована, а људи који су их износили били су глупи. Последице непуштања Русије у западне структуре показале су се погубним за сам Запад.

Добро је што су нас одбили

У суштини, сам процес пријема у чланство Европске уније и NATO прати таква количина услова и захтевање испуњавања такве количине произвољно одређених критеријума, плус приступање стотинама већ постојећих правила и пословника – да би и самим отпочињањем преговора (са ЕУ и NATO) Москва претрпела озбиљне спољнополитичке, унутарполитичке и економске губитке, а такође би и подрила сопствену безбедност.

Прихватање тих стандарда било би такав ударац за економију Русије у целини и њен одбрамбено-индустријски комплекс посебно – да ни располагање нуклеарним арсеналом (ако бисмо га ми уопште контролисали) не би спасило земљу од статуса полуколоније. Статуса који би био сасвим упоредив са бугарским, румунским или статусом који имају три балтичке државице.

Глас Русије у NATO или ЕУ имао би исту тежину као, рецимо, глас Естоније, а државице које су се распоредиле између Балтичког и Црног мора (а већ сада у америчком интересу блокирају руско-немачке везе) заједно би у гласовима имале знатну превагу нада Москвом.

Уосталом, Русија би (као чланица ЕУ) морала да примени и Трећи енергетски пакет и многе друге глупости би морала да изврши заједно са западним „пријатељима и партнерима“, компромитујући сама себе и сопственим рукама унуштавајући своје потенцијалне савезника.

Све у свему, у том случају не би било ни Евроазијског економског савеза, ни ШОС-а, а Русија би била један од десетина европских вазала САД који би били равноправни у својој обесправљености.

Али, на нашу срећу, Запад је пропустио овакву могућност да бесплатно добије (Русија је чак била спремна и да за то доплати) оно што током последњих 15 година покушава крвљу и напрезањем свих својих сила, чак је то напрезање прешло крајње границе.

Новоевропске земље – главно бреме ЕУ

Ако Сједињене Државе још и имају неку илузију могуће победе, Европска унија већ најмање две године схвата да се претворила из једног од ловаца, који је планирао да дели плен, у жртву, односно плен који ће бити подељен.

Испоставило се већ да за ЕУ терет није Русија, која би тобоже могла подривати „европско и трансатлантско јединство“, већ „нова“ (Источна) Европа државица које су са радошћу напримали у Европску унију почев од 2004. године.

Управо источним границама Немачке, Аустрије и Италије пролази вододелница, линија која Европу дели на „стару“, још увек спремну (мада и не без проблема) да мења пријатеље и штити интересе, и на „нову“ која се креће у идеолошком и војно-политичком каравану САД и галами о неким посебним „демократским“ вредностима (у већини „новоевропских“ земаља те вредности је немогуће и дању са свећом пронаћи).

У „новоевропским“ земљама могу се наћи адекватни политичари попут председника Чешке Вацлава Клауса и Милоша Земана, бившег премијера Словачке Владимира Мечијара или актуелног премијера Мађарске Виктора Орбана, али тамо нема адекватне политике.

Виктор Орбан

„Евроатлантске“ снаге – уз подршку САД – полако гурају своју линију, видећи мисију својих земаља у томе да постану саставни део „санитарног кордона“ између Русије и „старе Европе“.

У принципу, такав приступ „новоевропејаца“ не изненађује. Ни у моменту уласка у ЕУ, ни сада, ни једна од тих држава (са изузетком Чешке, можда) није задовољавала ни минималне захтеве ЕУ. Оне су постале део шеме унутаревропске колонизације у оквирима које је „стара Европа“ ослобађала „новоевропејце“ од њихових економија, остављајући им сфере услуга и туризма, а преузимајући њихова тржишта. Притом се куповна моћ становништва обезбеђивала кредитима које су давали „стара Европа“ и ММФ.

Резултат је: „новоевропејци“ позајмљују новац од „старе Европе“ да би њиме плаћали њену робу и притом се даље задуживали.

У оваквом систему, „нова Европа“ могла је рачунати макар на привид политичке равноправности са „старом“ само ослањајући се на подршку САД. Управо зато су „новоевропејци“, по правилу, проамеричкије оријентисани него Стејт департмент, Конгрес САД и CIA заједно.

Који део Европе је ближе Русији?

Јасно је да Русија са оваквом „новом Европом“ није и не може да буде у сагласности. Те земље живе од милостиње (која се политички коректно назива кредитима), а самим тим нема сопствене економске интересе. Милостиња им је гарантована све док буду покорно следиле спољну политику САД. Самим тим, немогућа је њихова политичка самосталност.

Са „старом Европом“ ствари су сложеније. Дуго времена она је такође била задовољна америчком доминацијом.

Одустајање од сопствене спољне политике није их оптерећивало, а обезбеђивало им је амерички-војно политички кишобран. Притом су Сједињене Државе – као тигар са шакалима – редовно са Европејцима делиле плен и чак су Источну Европу дале у колонијално ропство „староевропејцима“ у замену за властиту војно-политичку доминацију.

Међутим, почев од кризе из 2008. године – САД су видљиво, а у суштини је све почело знатно раније, почеле да слабе и на крају напросто више нису у стању да саме подносе оптерећујуће издатке глобалне доминације.

У почетку су покушавале да натерају Европу да нагло повећа војне буџете (притом су наишле на противљење управо „староевропејаца“). Затим су Американци покушали да пренесу на ЕУ тежину обезбеђивања војног присуства у појединим регионима планете. Брзо се испоставило да су европске армије формиране под претпоставком да ће само потпомагати деловање армије САД и да ништа не могу да ураде самостално (чак ни да подржавају окупциони режим у Авганистану).

Коначно је уследило пренапрезање САД у конфронтацији са Русијом и Кином и низом мањих опонената. Показало се да у тој конфронтацији САД неће издржати без пљачкања „старе Европе“, што се и догађа по истој оној шеми по којој је „стара Европа“ пљачкала „нову“.

У неким другим временима, Европска унија би напросто прешла под руски војно-политички кишобран и на томе би се завршила историја америчке хегемоније. Али, Американци свих последњих година имају три ефикасне полуге за блокирање европске самосталности. Прва су послушне источноевропске државице. Друга: оријентисана на Вашингтон бриселска евробирократија чије деловање објективно противречи националним интересима држава чланица ЕУ, а потпуно одговара интересима САД. Трећа: плејада националних европских политичара одгајаних током протеклих 25 година у духу евро-атлантске солидарности који без поговора прихватају концепцију америчког лидерства, а још су сви на удици компромитујућих материјала.

Због свега овога Русија не може да допре до европске елите са предлозима који одговарају стратешким интересима и Русије и ЕУ. Европа је ишла у сусрет тим предлозима само до момента док САД нису затезале поводац.

Међутим, последњих година, нарочито од почетка сиријске и украјинске кризе, ауторитет САД је био неколико пута озбиљно подривен, а концепт њиховог самосталног доминирања разорила је Русија спокојним враћањем Крима, упркос хистерији Вашингтона, и ништа мање спокојним предузимањем на Блиском Истоку онога што сама сматра потребним.

Развлачење украјинске и сиријске кризе (фијаско западног блицкрига) није само лишио Европу трофеја којима је рачунала да ће покрити своје издатке, него ју је довело и на саму ивицу катастрофе (разарају је санкције уведене Русији, као и руске контрасанкције, проблеми са украјинском рутом за транспорт енергената, реке избеглица са Блиског Истока у којима је подоста терориста). А ту су још и видљиви планови Вашингтона да Европу лиши доступа и блискоисточним и руским енергентима и да је натера да нафту и гас три пута скупље купује од САД.

Осовина Париз-Берлин-Москва

Све у свему, Европска унија се нашла пред жалосним избором – умрети или ући у савез са Русијом.

„Нова Европа“ (са изузетком Мађарске која се још бори) већ је предвидљиво изабрала смрт под патронатом САД.

„Стара“ – на нивоу својих елита – спремна је да крене за „новом“. Али, испоставља се да се консезусу проамеричких елита супротставља покрет народних маса који се шири.

У Француској и Немачкој, Грчкој и Италији све већу подршку бирача почели су да добијају лидери који су видљиво антиамерички расположени и отворено предлажу оријентацију на Русију као алтернативу „евроатлантској солидарности“.

Последица је: подела Европске уније на три дела. На франко-немачко језгро уз које су Италија и Грчка, а теже му и Мађарска и Шпанија која још вага. Тај сегмент је спреман за сарадњу са Русијом, али засад не види могућност да измени политику без распада ЕУ.

Источноевропска периферија државица, а такође Скандинавија и Бенелукс – оријентисани су на САД и спремни да умру, не одустајући од „евроатлантске солидарности“.

И Велика Британија, а такође Данска, које су, судећи по свему, већ изгубиле наду да се Европска унија (која год концепција победила) може сачувати – и меко припремају позиције за своје иступање из структуре која се растура.

Као што се види, само је франко-немачко језгро, са земљама које се на њега оријентишу, од интереса за руску европску политику.

Не сме се губити из вида да је очување јединства Европске уније немогуће, односно – да је његово очување могуће само под америчким протекторатом и само на русофобским принципима.

Формирање осовине Париз-Берлин-Москва (уз узмање у обзир држава које су спремне да се прикључе таквом савезу) аутоматски решило проблем помињаних државица.

Источну Европу не би имао ко да издржава (САД никада нису планирале да преузму ту почасну мисију), а то значи да би оне (милом или не баш сасвим) ушле у сферу утицаја новог блока.

Ово значи – као што је више пута бивало у нашој историји – да су кључеви Еропе, а са њима и кључеви обустављања глобалног конфликта, у Берлину и Паризу.

Разлика је само у томе што смо ми по те кључеве долазили са копненим армијама, а сада их треба добити политичким и дипломатским средставима.