понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "РПЦ"

РПЦ

17. јуна текуће године, напунило се десет година од потписивања историјског документа – Акта о канонском општењу Московске Патријаршије и Руске Православне Цркве Зарубежја (РПЦЗ). Поводом тог јубилеја, покрај храма Христа Спаса у Москви 18. јуна је освештан бронзани споменик у чијој композицији се налазе блаженог сећања Свјатејшиј Патријарх Московски и целе Русије Алексеј II и Првојерарх Руске Православне Цркве Заграничја митрополит Источно-Амерички и Њујоршки Лавр, који стоје на распукнутој земаљској кугли и држе у рукама Храм Христа Спаситеља и потписани Акт. Иако је СПЦ практично дала канонску валидност РПЦЗ, иако је на нашем простору живео велики број великих јерарха РПЦЗ и припадника „беле емиграције“, до дан данас постоји много непознаница и недоумица и несхватања по питању односа и улоге РПЦЗ и улоге белогардејаца, понашања Цара Николаја и односа према њему… То непознавање или површно познавање ситуације, може да увуче и верујуће људе у озбиљну и штетну заблуду. Не једном сам био у прилици да слушам неког одушевљеног читаоца величанствених творевина Аверкија Таушева или Серафима Вазнесенског, како негирају благодат Московској Патријаршији и признају само РПЦЗ. Покушавај духовног осмишљавања тог тешког периода руске историје, почећемо кратким историјатом настанка РПЦЗ и деценијски сложених односа са матичном Московском Патријаршијом…

Дакле, пошто су бољшевици 1917. године узели власт у Русији, почео је прогон Цркве, ускоро и грађански рат између „белих“ и „црвених“. Виша Црквена Управа је била одрезана од многих епархија, а и сам Свјатејшиј Патријарх Тихон је био лишен слободе гласа. Тако је у мају 1919. године, на југу Русије, у Ставропољу створена посебна црквена управа и на Јужно-руском црквеном сабору образована је Виша Црквена Управа за југоисток Русије. Она је била призната од Патријарха Тихона. Схватајући неопходност постојања такве слободне црквене управе, Патријарх Тихон је издао указ Бр. 362 од 7/20 новембра 1920. године у коме је речено: „У случају да се епархија нађе изван сваког општења са Вишом црквеном управом или је ВЦУ на челу са Свјатејшим Патријархом из неког разлога прекинула своју делатност, тада Епархијски Архијереј одмах ступа у везу са суседним Епархијским Архијерејима како би организовали више инстанце црквене власти. У случају да ни то није могуће, Епархијски Архијереј прима на себе сву пуноћу власти“.

На основу овога строго канонског указа и постојала је изван границе Јединствена Саборна Руска Загранична Црква. Виша Црквена Управа је на основу овог указа прошла пут од северног Кавказа, преко Крима, а онда после евакуације генерала Врангела стигла у Константинопољ. Тамо је посебним актом Цариградски Патријарх у децембру 1920. године дао званичну сагласност на боравак руских архијереја. Ускоро је на позив српског Патријарха Димитрија ВЦУ прешла у Југославију и своје средиште сместила у Сремским Карловцима. Нико им није оспоравао законитост и око ове Више Црквене Управе су се ујединила 34 руска архијереја која су се нашла изван бољшевичке Русије. Руски Свезагранични Црквени Сабор изабрао је у новембру 1921. године за поглавара РПЦЗ Митрополита Антонија Храповицког. У априлу 1922. године из Москве је, из Патријаршијске канцеларије стигао указ којим се Виша Руска Црквена Управа Загранична укида „због политичких иступања“. Испод није стајао потпис Патријарха, него неког извесног Архиепископа Тадеја. Било је јасно да је овај указ послат под присилом безбожних бољшевика. Као одговор на указ из Москве, Архијерејски Сабор је 31. августа 1922. године послао следећи одговор: „Виша Црквена Управа се укида. На основу указа Патријарха и органа црквене управе при њему, из новембра 1920. године, образује се привремени Свети Архијерејски Синод РПЦЗ“. За председника Синода је изабран Митрополит Антоније, а после његове смрти 1936. године на његово место изабран је Митрополит Атанасије. Међутим, 1926. године од РПЦЗ се одвајају Митрополит Платон, који је управљао Северно-Америчком епархијом и Митрополит Евлогиј који је био на челу Западно-Европске Епархије. Узгред, плодови су јасан показатељ – у Америчкој Православној Цркви папофилство Шмемана није имало никаквих граница, а у Паризу је долазило и до отворено јеретичких учења такозване „Париске школе“, попут јеретичког учења о Софији Сергеја Булгакова. Српски Патријарх Варнава је 1935. године покушао да успостави јединство РПЦЗ и на саветовање у Србију су стигли Евлогиј и Теофил (који је наследио Платона у Америци, који се у међувремену упокојио). Јединство је постигнуто али само до доласка Евлогија у Париз, јер га је његово окружење брзо приморало да поново прекине општење са РПЦЗ. Америчка Епархија која је била уздигнута у ранг Митрополије, пребивала је у јединству 11 година, до 1946. године, када се поново одваја од РПЦЗ и потчинила се Московском Патријарху, али после захлађења политичких односа САД-СССР, практично су били у противканонском стању не признајући никакву Вишу Црквену Власт над собом. Тако је РПЦЗ остала једини законити настављач Више Црквене Управе све до поменутог уједињења 2007. године.

И не само канонски, него и по плодовима је очигледно да Благодат Светог Духа није одступала од РПЦЗ. Данас се стотине хиљада православних верника одушевљавају светоотачким штивом Архиепископа Аверкија Таушева или Митрополита Филарета Вознесенског, а свети Јован Шангајски је светитељ Васељенског значаја. Данас већ имамо тројицу архијереја чије су мошти обретене нетрулеженим, са чувеног Сабора РПЦЗ који је анатемисао екуменизам.

Међутим, то што је РПЦЗ дала истинске духовне горостасе васељенском Православљу, не значи да су и тамо били сви попут поменутих сасуда Духа Светог – Аверкија, Јована, Серафима… И међу њима је било доста оних који су малтене поздравили присилно одречење Цара 1917. године и без роптања прихватили привремену владу масона Керенског. Не смемо заборавити да је у ходнику Синода једно време висио наопако окренут портрет Цара Николаја. Морамо бити свесни да је и у РПЦЗ било епископа који су пружали подршку Хитлеру! Али то није разлог да се негира благодат РПЦЗ.

Такође, бесмислено је тврдити да су они који су остали у „совјетији“ само бољшевичке слуге које су изгубиле благодат Духа Светог, како се понекад тврдило и из окриља саме РПЦЗ. Из даљине се није могло знати и осетити шта се догађа у земљи, многи архијереји нису могли да схвате да Лењин и Троцки са једне стране и Стаљин са друге стране, нису једно те исто. Руска емиграција, па тако и представници РПЦЗ нису схватили једну важну ствар – Стаљин је постепено извршио „национализацију бољшевизма“. Ако су при Лењину и Троцком у партијском врху Руси били заступљени у промилима, код Стаљина је дошло до „русификације“ партије и само по себи то је представљало велики напредак и смањење русофобије у врху власти.

Но, због својеврсног гађења према бољшевичким злочинима и због истинске љубави Срба према многим припадницима белогардејског покрета у Србији (где су емигранти имали много више монархистичког идентитета од оних либералнијих белогардејаца који су завршили на Западу), све што стиже написано од стране белогардејаца и њихових потомака, код нас као да се прихвата без имало критичке дистанце.
Велики руски књижевник Валентин Распутин, писао је о мистичној вези руског човека са руском земљом. И велики Пушкин је писао „о љубави ка родном огњишту и гробовима очева“ од чега „срце добија храну“. Далеко од Отаџбине, срце руског човека престаје добијати ту „храну“ и неминовно у другој или трећој генерацији руских емиграната долази до онога „с ким си, такав си“. Због тога не треба слепо веровати свим ставовима који долазе од припадника и потомака беле емиграције, јер су многи од њих у одређеној мери већ странци руског порекла који свакако немају истински доживљај како данашње Русије, тако и њене недавне прошлости…

Што се тиче тврдњи да је Московска Патријаршија изгубила благодат, што су говорили и неки истински сасуди Духа светог у РПЦЗ, то само говори колико је тешко у потпуности осећати Русију не живећи у њој… Данас је помало смешно и расправљати уопште о томе. Зар је потребно некоме доказивати да је свети Серафим Вирицки имао благодат? Светитељ који је ХХ веку поновио подвиг Серафима Саровског и хиљаду дана без прекида на стени се молио Богу, светитељ који је деценијма раније предвидео долазак двојице Руских Патријарха на престо? Светитељ који је од првих дана рата говорио да ће Господ даровати победу руском народу ако он ојача у вери својих предака. Да ли неко нормалан може негирати благодат Јовану Крестјанкину или Јовану Сничеву? Са одушевљењем читам светоотачка штива неких архијереја РПЦЗ о екуменизму, али нека ми опросте, нико са таквом светоотачком утемељеношћу није разобличио ту јерес као Јован Сничев, Митрополит Петроградски и Ладошки…

Па и сама прича о „Сергијанству“ је прилично неутемељена и у доброј мери је изазвана тиме што далеко од Отаџбине руски емигранти нису дубински познавале ствари и ситуацију у Отаџбини. У преломним, смутним временима каква су тада била у Русији, аналитички и логички покушај објашњења је осуђен на неуспех. Када се цео живот народни окренуо наглавачке, када се све померило са својих уобичајених места, када се многоструко увећао број фактора који утичу на ситуацију, само људи изузетне интуиције могу уронити у истински смисао свега што се догађа (да се овде, пошто је реч о руској историји, присетимо само примера благоверног кнеза Александра Невског кога је сво његово окружење наговарало да прихвати унију с папистима и окрене се борби против Татаро-Монгола, а он је урадио сасвим супротно и заложио темеље будуће Свете Русије). Лако је данас нападати на Патријарха Сергија и поспрдно говорити о „сергијанству“ и његовом односу према совјетској власти. Али пре било какве критике, нека критичари покушају да замисле шта је све морао да издржи тај човек, а да не падне у малодушност и очајање. Каква је он све питања морао решавати, на какве је компромисе морао пристајати ради спаса Цркве и народа? Да ли неко мисли да и он није могао напустити Отаџбину и отићи у емиграцију? Наравно да је бесмислено осуђивати оне који су у тим страшним временима напустили Отаџбину, али је још бесмисленије осуђивати оне који су у њој остали у тако страшним околностима. Хтели ми то признати или не, сигурно је да су само људи који су спремни на жртву (наравно – говоримо о духовним, оцрковљеним људима), тада могли остати у Отаџбини. Тежак Крст, тешко служење је носио на својим плећима Патријарх Сергиј и само Господ зна стање његовог срца. Ко уопште има право да малодушношћу назове његово пружање руке совјетској власти, ко то мисли да би имао снаге носити бреме Руског Патријарха у тим страшним данима? Улазак руских војника и постављање знамења Победе на зграду окултистичког Трећег Рајха баш на Васкрсење Господње, знак је да је Господ даровао победу Црвеној Армији у чијим редовима су често чинодејствовали Сергијеви свештеници. Уосталом, још је Патријарх Тихон дао изјаву о лојалности совјетској власти и одмах иза тога је уследио указ ЦК који је потписао секретар Стаљин о забрани затварања цркви и молитвених просторија, већ ми постаје досадно подсећати да Стаљин није исто што и Лењин-Троцки. И ко то може за себе рећи да је њему била познатија воља Божија, него што је била Патријарху Сергију?

Мени лично, Победа у Другом светском рату представља сигурну потврду да Патријарх Сергиј није деловао самовољно, него у складу са Божијом вољом. Када је Хитлер напао на СССР 22. јуна 1941. године (безумни сатаниста није објавио рат само СССР-у и руском народу, него и „Свим светим у руској земљи просијавшим“ – који су се тога дана прослављали) управо је Патријарх Сергиј, док су власти још ћутале, позвао народ у одбрану Отаџбине и наредио да се његова посланица-позив прочита са амвона свих активних храмова РПЦ. Да је Патријарх направио грешку и да је сарадња са властима била богоборачки чин, како данас многи тврде, победа над окултистичким Трећим рајхом не би била дарована руском народу. Велики старац руске земље, архимандрит Кирил (Павлов), овако резонује: «Тај велики, страшни Отаџбински рат дошао је као последица допуштења Божијег због нашег отпадништва од Бога, због нашег моралног кршења закона Божијег, и због тога што су у Русији покушавали да окончају са религијом, са вером, са Црквом Господњом. Господ је прозрео те непријатељске планове и, да не би дозволио да се остваре, Господ је допустио рат. И ми видимо, да је рат обратио људе ка вери, и владари су се потпуно другачије почели односити према Цркви». Зар о томе не сведочи Стаљинов позив Митрополиту гора Ливанских да дође у Русију како би му захвалио на молитвеној подршци за спас Русије? Зар о томе не сведочи православни сабор у Москви на коме је донета одлуке да Православне Цркве не учествују у јереси екуменизма? Зар о томе не сведочи да су у Стаљиново време на водећа места у РПЦ враћени „Тихоновци“, а склоњени обновљенци који су представљали опасност да РПЦ утоне у јерес?

Многи припадници белогардејског покрета, па чак и многи архијереји РПЦЗ, прилично шематизовано и примитивно (као – бела идеја је одбрана Русије, а црвена идеја је рушење Русије) приказују сложену историју после 1917. године. Одушевљене присталице РПЦЗ и белогардејаца морају схватити елементарну истину – управо су бели генерали издали Цара. Ма колико и ја лично био против црвених, не могу да не назовем тачном дефиницију бољшевика да су белогардејци пуштањем јединица „цивилизованих земаља“ на руско тло, подржали страну интервенцију. Или неко можда мисли да се та олош из „цивилизованих народа“ руководила било чим другим осим сопственим корисним пљачкашким интересима? Пуштањем страних војника на руско тло, белогардејци су дали за право тврдњи бољшевика да се Грађански рат претворио у ослободилачки рат против страног интервенционизма и његових помагача. (Истине ради треба рећи да је то Врангел схватао и покушао да се избави од тог везања за странце, али је већ било касно).

Такође, прилично наивно и детињасто изгледају анализе и тврдње типа, да је Цар Николај урадио овако, а не онако, могло се избећи то и то… Наравно да је и Цар Николај можда у неким ситуацијама могао изабрати повољније решење, али главни проблем руске смутње с почетка ХХ века је било безумно богоборство и дехристијанизација руског друштва, која је почела много пре крвавог октобра 1917. године, на шта су упозоравали и велики словенофили и велики руски светитељи попут Теофана Затворника, Игњатија Брјанчанинова, Јована Кронштатског… Погледајмо шта пише свети Теофан Затворник у својој књизи „Мисли за сваки дан у години“: „Зло расте, зловерје и неверје диже главу; вера код православних слаби. Уколико се не уразумимо, онда ће се и код нас десити оно што се десило код Француза (што значи револуција – Р.Г.) и других“. Слично пишу и други велики руски светитељи, на то упозоравају велики словенофили, упозоравају и велики руски књижевници Гогољ и Достојевски, али руска интелигенција више верује западњаку Белинском… Ево старозаветних речи Господњих (које су се у Старом Завету односиле на изабрани јеврејски народ, а у Новом Завету на хришћане, после пада Рима у јерес, само на православне хришћане, после пада Византије, највише на богоносни руски народ као носилац идеје Трећег Рима): „И чувај се да не заборавиш Господа Бога својега бацивши у немар заповести његове и законе његове и уредбе његове, које ти ја заповедам данас“ (Исто 8;11), „Немој да се понесе срце твоје и заборавиш Господа Бога својега…“ (Исто, 8; 14), и „Ако ли заборавиш Господа Бога својега, и пођеш за другим боговима и њима станеш служити и клањати се, сведочим вам данас да ћете зацело пропасти“ (Исто, 8; 19). Као што је одступање старозаветног Израиља од Бога, био узрок њиховог страдања, тако је и одступање руског народа од Бога представљало кључни разлог страшног страдања у ХХ веку.

Из свега овога видимо да је тражење само спољних узрока руске револуције због несавршенства државног устројства и грешака Цара Николаја II (чега је свакако било – и једног и другог) само делић у истинском осмишљавању и схватању тих трагичних догађаја. Крвави октобар 1917. године је представљао само један отрован плод који је сазревао дуго, још од „отварања прозора ка Европи“, одушевљавања волтеријанством, запаћењем масонерије, у појединим моментима на руском двору се више говорило француским него руским језиком итд., итд., тако да је то што се дуго припремало, као вулкан јурнуло 1917. године и тај вулкан се није могао зауставити никаквим спољним мерама. Јак организам победи и најјачи вирус, слаб организам може да умре и од безазленог вируса. Наопако окренут портрет Цара Николаја у ходнику Синода сведочи да је и највеће црквено духовенство било тешко оболело и неправедно је сву кривицу сваљивати на Цара мученика Николаја II. Знам да у челикоглави либерални, безбожни ум није могуће укуцати никакав благочестиви ексер, али православни хришћани би бар требали схватити да нису политички програми довели до смутње, него живот без Бога и издаја вере и Цара. И да је једини спас Русије у повратку Богу, даваоцу свих добара, јер је Русија само због служења Богу и постала Трећи Рим, заштитник Христових Истина до краја света и века. Свети Јован Кронштатски указује на једини пут спасења Русије: „Неопходно је морално очишћење, свенародно, дубоко покајање, промена паганских начела на хришћанске. Умијмо се сузама покајања, очистимо се, помиримо се с Богом и Он ће се помирити са нама“. Истинско дизање Русије с колена је и почело пре једну деценију – канонским јединством Московске Патријаршије са РПЦЗ. Нека да Господ да што пре у руском народу заживе и ове спасоносне речи сверуског пастира Јована Кронштатског.

Дакле, ово је прича слична историји о Три јерарха, када су се ученици Светог Јована Златоустог, Василија Великог и Григорија Богослова међусобно гложили ко је већи светитељ од њих тројице. И била је потребна Божија интервенција да се то гложење не претвори у заиста непотребну глупост. Због тога треба још једном истаћи државничку мудрост Владимира Путина, који је схватао значај уједињења Руске Цркве па је на само почетку свог првог председничког мандата посетио првојерарха РПЦЗ Митрополита Лавра и позвао га у Русију. Посета је уследила већ 2001. године и од тог првог корака, до потписивања Акта о уједињењу прошло је непуних шест година. Треба одати признање и свим члановима комисије који су учествовали у том сложеном дијалогу успостављања јединства Руске Православне Цркве и заблагодарити Господу на томе, јер то јесте био услов за тако невероватно „дизање с колена“ руске државности у протеклој деценији. Данас кад се сатанино ополченије свим силама обрушило на хришћанске вредности и промоцију богомрских настраности, потезање прича о сергијанству и неблагодатности РПЦ је најмање потребно и међу православним Русима и међу православним Србима…

 

На овај уистину велики празнични дан за сваког истинског српског и руског патриоту, на Дан Победе над нацистичким и окултистичким Трећим Рајхом, једна недоумица и нелогичност остају прилично несхваћене у српском (и не само српском) јавном дискурсу. Чак и огроман део патриотски настројених медија одаје почаст Великој Победи, истовремено настављајући да у свакој прилици уз помен имена вође те победе, стављају реч диктатор или још горе, зликовац, злочинац итд. О личности Јосифа Висарионовича Стаљина писао сам у више наврата и на овом порталу и на другим местима. У светлу неких нових докумената који су публиковани у самој Русији, ова значајна тема се свакако може надоградити. Као православни публициста, држаћу се онога на чему инсистирам у историјским темама, о улози Промисли у историјским процесима, па и овај текст представља покушај осветљавања личности Јосифа Висарионовича Стаљина управо кроз такво промишљање о историјским процесима.

Прво што треба схватити, јесте чињеница да је дехристијанизација и дух протестантизма на који су као на кугу упозоравали многи руски великани ХIХ века, био владајући „дух руске интелигенције“ пред катастрофу 1917. године. Нису сви били у стању (попут Пушкиновог генија) издићи се изнад духа масонерије и волтеријанства који је владао у многим руским лицејима. Није велики Гогољ тек тако указивао на „мртве душе“, нити је Достојевски тек тако пророчки указивао на „зле духове“, него је на жалост та пошаст увелико завладала умовима не само обезбожене руске интелигенције, него добрим делом и у јерархији Руске Православне Цркве. Није се свети праведни Јован Кронштатски на почетку ХХ века тек тако жалио: „Престали су схватати руски људи шта је то Русија. А она је подножје Престола Господњег“.

Дакле, дух одступништва од живота по Јеванђељу је, на жалост, владао међу многим ученим људима тог периода. Стаљин свакако није био једина личност која је из богословије закорачила у револуцију. На једном предсаборском саветовању уочи избијања Првог светског рата, Н.Д. Кузњецов је у свом реферату написао: „У свести многих људи се укоренила представа о Епископима као о лицима која су у Табели о рангирању – у рангу генерала“. Највећи светитељи који су живели деценију-две пре катастрофе 1917. године, Теофан Затворник и Игњатије Брјанчанинов, у таквој клими су се повукли у затворништво. Догађаји из 1917. године показали су тужну слику тадашњег стања и у РПЦ – добар део јерархије је одступио од православног императора, заборавио на заклетву верности Епископа Божијем Помазанику и приближио се масонској Привременој влади. Ево речи светог Јована Кронштатског из 1906. године: „Вера Речи Истине, Речи Божије – нестала је и замењена је вером у људски разум. Новинари су се претворили у лажљивце, за штампу нема ничег светог и достојног поштовања, осим њиховог лукавог пера, неретко уроњеног у отров клевете и подсмевања, деца се више не повинују родитељима, ученици – наставницима, бракови су поругани, породични живот се урушава, сви желе аутономију, чак и међу средњим и вишим духовенством – школске установе су заборавиле на своје назначење – бити слуге Цркве и спасења људи. Код интелигенције се изгубила љубав према Отаџбини и она је спремна да је прода инородцима, као што је Јуда продао Христа… Никоме није стало до Истине и Отаџбина је на ивици погибије…“. Зашто скривати чињеницу да је и пре доласка бољшевика на власт (после фебруарског државног удара), у ходницима Светог Синода једно време висио портрет Цара Николаја окренут наопако. Поколебала се вера у целој држави, армији, народу, па на жалост, као што видимо, ни многи људи из Цркве нису били изузетак. Изузетак није био ни студент богословије Јосиф Висарионович Џугашвили (Стаљин).

Ево како то неразумевање историјских процеса лепо сумира велики руски архијереј друге половине ХХ века, доктор црквене историје, Митрополит Јован Сничев: „Узрок несхватања је овде, као и у многим другим случајевима, један – недостатак личног духовног искуства које је присутно код оних који живе истинским неупрљаним црквеним животом. У историјским размерама, то је једина повезујућа карика у бесконачном низу поколења која се смењују. То је једина гаранција да можемо схватити нашу сопствену прошлост. Јер се садржај тог духовног искуства не мења, као што се не мења ни сам Бог – неисцрпни извор тог духовног искуства“. Без овога, сви наши покушаји да се разаберемо у нашој прошлости представљају по Сничеву само „мудровање плоти“ или „размишљања не о Божанском, него о човечанском“.

Ако покушамо да одбацимо „мудровање плоти“, не можемо пренебрегнути чињеницу појаве Државне иконе Мајке Божије на дан принудног одречења Цара Николаја од власти. На тој икони Пресвета Богородица држи руски царски скиптар у руци. То може значити само једно – да је Пресвета Богородица измолила код Свог Сина спасење Русије. Ако је то тако, зар је без Њеног допуштења био могућ долазак и вишедеценијска владавина Јосифа Висарионовича Стаљина? Пре ће бити да се радило о томе, да су синови пакла, закулисни владари света, били наменили великом руском народу улогу коју су приуштили Индијанцима у Америци. И у самој Русији су имали своју пету колону која је за њих одрађивала тај посао. Промишљу Господњом и студент богословије Јосиф Висарионович Џугашвили је залутао у својој младости, искрено се бацио у посао „усрећивања човечанства“ али је веома брзо и увидео да међу његовим партијским друговима има превише оних који у свом срцу не скривају светлост, незлобивост, некористољубивост – него таму, злобу, користољубље, осветољубивост… И догађа се истинско чудо Божије, он веома брзо почиње борбу против тих старих револуционара. Како се уопште може назвати другачије него истинским чудом Божијим, да се после катастрофе зване масонска фебруарска револуција 1917. година и грађанског рата који је уследио после бољшевичке револуције, буквално на развалинама велике Руске империје, могла појавити моћна држава која је ослободила читаву Европу од наци-фашистичке окупације? На челу државе и народа који су то урадили, налазио се Стаљин.

Прва изузетно важна Стаљинова победа, била је победа „тихоновске“ струје у РПЦ, а заслуга за то лежи управо на Стаљину и његовим најближим сарадницима. Документи које ћемо овде навести, који су код нас потпуно непознати, требало би да постиде свакога ко и даље Стаљина оптужује за погром Цркве.

На седници ЦК која је одржана 16. августа 1923. године, Стаљин је говорио о многобројним примерима изругивања над православним храмовима и репресијама над духовенством. Кратак цитат: „Ти и многобројни слични примери јасно сведоче колико се неопрезно, неозбиљно, лакомислено односе неке локалне организације Партије и локални органи власти према тако важном питању као што је питање о слободи религиозних убеђења. Те организације и органи власти, очито не схватају да својим грубим, нетактичним деловањем против верујућих који представљају огромну већину становништва, наносе непоправљиву штету совјетској власти <…>

Полазећи од реченог, ЦК доноси указ:

Забранити затварање цркви, молитвених просторија, … по мотивима неизвршених административних обавеза о регистрацији, а ако је таква одлука донета, одмах је укинути;

Забранити ликвидацију молитвених просторија, здања и осталог, путем гласања на скуповима неверујућих или људи који немају везе са онима који су потписали уговор о тој просторији или згради;

Забранити ликвидацију молитвених просторија, здања и осталог, због неплаћеног пореза, пошто таква ликвидација није у строгој сагласности са инструкцијама НКЈ 1918. г. П. II;

Забранити хапшења „религиозног карактера“, пошто она нису повезана са очигледно контрареволуционарним деловањем „служитеља цркве“ и верујућих;

Одговорност за спровођење у живот ове директиве ставити на секретаре губкома, обкома, облбироа, националног ЦК и регкома лично.

Секретар ЦК Ј. Стаљин, 16/VIII-23 г.

Овај Указ ЦК се појавио одмах после изјаве Патријарха Тихона о лојалности совјетској власти. Међутим, треба знати да је у том периоду Стаљин као секретар још увек био не само далеко од „свемоћи“, него знатно испод Лењина и Троцког као врховних руководилаца у том периоду. Због тога је и испуњавање овог указа вршено само од стране Стаљинових присталица и људи који нису били потпуно равнодушни према Цркви. Цео лењинско-троцкистички апарат био је препун жестоких сатанизованих и русофобних људи међу којима практично није ни било православних Руса, као и свакојаких злочинаца, лопова и убица пуштених из затвора и већ огрезлих у масовном терору. Бољшевици-интернационалисти су преко једног Стаљиновог „колеге“, бившег студента богословије Јакоба Петерса, покушали уз помоћ троцкиста да наметањем „јереси обновљенства“ изнутра растуре цркву. Лењин и Троцки су зацртали као циљ „окончавање са поповима и религијом“ и припремао се потпуни погром РПЦ.

Лако је било из емиграције критиковати Патријарха Тихона, а потом Сергија због његове декларације, али (наравно, част бројним истинским пастирима у Руској Заграничној Цркви) многи од њих не могу избећи одговорност за издају Цара у масонској Фебруарској револуцији. А они који су остали у земљи, упркос прогону (попут Архиепископа Илариона Тројицког који је робијао на злогласним Соловкама), подржали су тај корак Митрополита Сергија, схватајући да Црква Христова при било каквој власти мора да брине о спасењу душа своје пастве. У том тренутку, Стаљин је био једини озбиљан руководилац који је подржавао „тихоновце“ у цркви. О томе сведоче многи црквени великодостојници, на пример Митрополит Венијамин (Федченко) и Архиепископ свети Лука Војно-Јасеницки. Враћено је изучавање руске историје које је било укинуто, забрањен је рад секти и већ 1933. године Стаљин издаје и такве документе који штите Православље. Цитирамо документ од 12. септембра 1933. године.

СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Свесавезна Комунистичка партија (бољшевика):

ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ

N0 1037/19, Менжинском В.Р. 12. септембар 1933 г.

У периоду од 1920 до 1930. године у Москви и на територији околних региона у потпуности је уништено 150 храмова. Од преосталих храмова, њих 300 су преуређени у фабричке погоне, клубове, мензе, затворе, изолаторе и колоније за малолетнике и бескућнике. Планови архитектонске изградње предвиђају уклањање више од 500 преосталих здања храмова и цркви. На основу изложеног ЦК сматра немогућим пројектовање зграда на рачун порушених храмова и цркви, које треба сматрати споменицима архитектуре древног руског градитељства. Органи совјетске власти и радничко-сељачке милиције ОГПУ обавезни су да предузму мере (све до дисциплиновања и партијске одговорности) по питању очувања споменика архитектуре древног руског градитељства.

Секретар ЦК Ј. Стаљин

Остало је забележено од стране тадашњих архитекти да је управо захваљујући инсистирању Стаљиновом био сачуван већ предвиђени за рушење, велелепни храм Василија Блаженог на Црвеном тргу!

Наводимо још једну наредбу Стаљинову из 1939. године:

СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Свесавезна Комунистичка партија (бољшевика):

ЦЕНТРАЛНИ КОМИТЕТ

N0 1697/13, 11. новембар 1939 г. другу Берији Л.П.

Одлука од 11. новембра 1939. године

Религиозна питања.

По питању односа према религији, служитељима РПЦ и православним верницима, ЦК наређује:

Да се призна несврсисходном ранија пракса органа НКВД СССР-а у делу хапшења служитеља РПЦ и прогона верујућих.

Указ друга Уљанова (Лењина) од 1. маја 1919. године, за N0 13666 – 2 „О борби са поповима и религијом“, адресиран пред. ВЧК другу Ђержинском, и све одговарајуће инструкције ВЧК – ОГПУ – НКВД, које се тичу прогона служитеља РПЦ и православних верника – укинути.

НКВД СССР да спроведе ревизију осуђених грађана по делима повезаним са богослужбеном делатношћу. Ослободити из затвора и заменити казном која је неповезана са лишавањем слободе свим осуђеним по указаним мотивима, уколико делатност тих грађана није нанела штету совјетској власти.

По питању о судбини верујућих који припадају другим конфесијама и налазе се у затворима, ЦК ће донети додатну одлуку.

Секретар ЦК Ј. Стаљин

Уколико неко мисли да је чак и 1939. године, чак и Стаљину, било лако да наредбом укида Лењинове указе, тај ништа не зна о том периоду руске историје. А када се после Курске битке у којој је сломљена кичма Хитлеру Стаљин састао са тројицом архијереја РПЦ 5. септембра 1943. године, донета је одлука о хитној обнови статуса Московске Патријаршије, ученичкој и издавачкој делатности цркве, стварању органа који регулишу црквено-државне односе. За тај сусрет Јован Сничев каже да је био суштинска прекретница у много бољем односу државе према цркви (треба рећи да је после Стаљинове смрти Хрушчов поново започео страшан прогон РПЦ), а на крају сусрета Стаљин је ставио до знања архијерејима да овакав заокрет државе према цркви свакако не деле сви његови партијски другови и састанак је завршио речима: „То је све владике, што ја сада могу урадити за вас“.

Наводимо сатански документ Лењина и Троцког који је укинуо Стаљин горњом наредбом:

СТРОГО ПОВЕРЉИВО – Председнику ВЧК другу Ђержинском Ф.Е.

СВЕРОСИЈСКИ ЦЕНТРАЛНИ ИЗВРШНИ КОМИТЕТ

Москва-Кремљ N0 1866672; 1.V. 1919. г.

УКАЗ

У складу са одлуком ВЦИК и СОВНАРКОМА-а, неопходно је што је могуће брже окончати са поповима и религијом. Попове треба хапсити као контрареволуционаре и саботере, беспоштедно и свуда. И што је могуће више. Цркве подлежу затварању. Просторије храмова запечатити и претварати у складишта.

Председник ВЦИК М. Калинин

Председник СОВНАРКОМ-а В. Уљанов (Лењин)

Овде је одлуком Политбироа стављен потпис Калињина уместо потписа Троцког да се не би подгревао антисемитизам, који се појачавао у време Грађанског рата. Већ смо видели да је Стаљин још 1923. године покушао да умањи погубне последице овог указа као сатанског оружја у рукама лењиниста-троцкиста.

И још неколико симболичних ратних детаља. Васкрс 1942. године пао је тачно на 700-ту годишњицу немачког погрома на леду Чудског језера, чувене „Ледене погибије“ када је свети благоверни кнез Александар Невски разбио германску војску и Стаљин је наредио да се у целој Московској области празник прослави отворено. У документима НКВД-а је остало забележено да су богослужења одржана у 124 препуна храма. Такође на Васкрс, али 1945. године, руска армија је заузела зграду Рајхстага и двојица војника, представника православних народа, Рус и Грузин, ставили су на њу победничку заставу. Имајући у виду изузетан морал војника Црвене армије, може се рећи да је руски совјетски војник био православан по својој духовној суштини. Окултистички Трећи Рајх пао је на православни празник победе живота над смрћу, на Васкрсење Господње. А пошто је те 1945. године због Васкрса прослава светог Георгија померена на 9. мај, капитулацију сатанског Трећег Рајха примио је на дан прослављања светог Георгија, Георгиј Жуков, руски војсковођа чији је небески покровитељ (као и целом руском војинству) управо свети Георгије! У свему овоме, православни хришћанин не може не видети прст Господњи.

Када се све ово има у виду, постаје јасан смисао пројаве Државне иконе Мајке Божије са руским царским скиптром у руци, постаје јасно да је овај најоклеветанији човек ХХ века, Промишљу Господњом залутао у комунизам да би спасао Русију од пропасти. Како је могуће да православни људи могу схватати преображај многих људи, такав преображај попут Владимировог који је од распусног блудника који је имао по двеста љубавница, досегао равноапостолну светост, могу схватити како један такав прогонитељ хришћана Савле постаде највећи сасуд Духа Светог, могу схватити како Марија Египћанка од велике блуднице поста велика светитељка – све то могу схватати, а не могу схватити да је могућ био некакав преображај и код бившег студента богословије Јосифа Висарионовича Стаљина? Да ли је „Домом Пресвете Богородице“ како су руски светитељи називали Русију, деценијама могао владати Стаљин без Њеног одобрења? Симболично је да је приликом крштења за небеског покровитеља Јосифа Висариновича Стаљина, одређен заручник Јосиф, који је чувао Пресвету Богородицу и Господа Исуса од Иродовог погрома. Историја РПЦ ХХ века као да нам шапуће да је Пресвета Богородица после скоро два миленијума поверила једном другом Јосифу да сачува Цркву Њеног Сина од потпуног погрома који су планирали Лењин и Троцки.

Могла би се набројати подугачка листа похвалних речи руских и не само руских архијереја о Стаљину. Могле би се навести многе друге ствари, попут чињенице да од 1939 до 1952. године није сазван ни један партијски конгрес, а у том периоду је обновљена Патријаршија и одржана чак три Помесна сабора, међу њима и изузетно значајни – о неучешћу словенских православних цркава у екуменистичком покрету, навести чињеница да је од 1941 до 1953. године у СССР-у отворено 22 хиљаде парохија и многе богословије и академије, могло би се наводити још много тога да би се доказала истина из наслова текста.

Велика победа над нацизмом, највећим злом у историји човечанства, била је могућа само уз помоћ владара који у одсутним моментима руске и светске историје није ратовао против Промисли Господње. Дакле, Велика Победа имала је и Великог Вођу, а они који мисле да је могућа Велика Победа са малим вођом, плашим се да не схватају ништа из историје…

-
По мишљењу аутора, демонтажа екуменистичке политике РПЦ зависи од председника Путина
Пише: Владимир Семенко

Историја тзв. „Свеправославног сабора“, иако поучна тиме што изазива према себи однос са свих страна, већим делом је далеко од одговарајућег схватања тога какви процеси имају места у стварности. Тако, тешко је могуће признати за сведочанство таквог свхатања торжествено-победне реакције оних, који искрено нису желели да наша Црква учествује у срамном чину на Криту. И при том, што је из неких коментара званичних представника РПЦ неупућеном човеку уопште немогуће да схвати одакле се све то кренуло са учешћем или не учешћем руске делегације, зашто на крају нисмо отишли на овај сабор? Шта се, заправо, догодило?

Да би ово разумели, неопходно је, са своје стране, поседовати одговарајуће схватање тога шта је то екуменизам, његове дубоке, апсолутно ванцрквене и не потпуно јасне међународне коренове. Процес, повезан с припремом злогласног „Свеправославног сабора“, отпочео је давно, у мањој мери још 20-их година прошлог столећа. Циљ процеса, како је замишљен закулисним „оператерима“, био је радикална модернизација црквених установа, у коначном збиру – пуно лишавање њиховог традиционалног садржаја, испуне, раскид историјског прејемства, веза с Традицојом. Истовремено овај процес ишао је и у католичанству. Ипак, није се дало остваривање ових планова 20-их година 20. века, због читавог низа историјских околности. Све се обновило 60-их година, при чему је паралелизам процеса који су текли у католичанству и у Православљу, толико очигледан да је чудно како многи не обраћају на њега пажњу.

Други Ватикански сабор, читав његов ток, организација и резултати дају очигледну представу о циљевима и методама закулисних модератора. Главни резултат, поред модернистичких реформи у католичанству, био је то што се пасивна конзервативна већина католика ћутећи покорно поклонила пред вољом „власти“, а страствена мањина црквених конзервативаца отишла је у раскол, створивши покрет католика-традиционалиста, тзв. „лефевриста“. Тамо је, међутим, задатак наметања реформи био олакшан тиме што је Ватикан устројен принципијелно другачије у поређењу с Православном Црквом. За разлику од последње, где делује помесни принцип, Ватикан се јавља као једна светска организација, потчињена папи (при том, што је у католицизму, као што је познато, још на посебан начин присутан јуридизам, дубоко поклоњење пред спољашном организацијом), што олакшава задатак постизања мутације католичке традиције. Довољно је прогурати на власт „свог папу“ са њему верним окружењем, и даље ступају у дејство разумљиви механизми власти. Као што је показао у својој познатој књизи сам архиепископ Марсел Лефевр, либерали, који су били у мањини, задобили су победу на Другом Ватиканском сабору захваљјући томе што су били боље организовани и на време заузели многа кључна места, рачунајући ту пре свега то што су били повезани с припремом кључних докумената сабора. Конзервативци, који су у почетку били у већини, нису успели да се организују ради отпора не много бројном, али добро мобилисаном либералном лобију и изгубили су. Усвојивши кључна документа, у којима је фактички била извршена револуција, пре свега богословска, вероучењска, оци Другог Ватикана су поставили пред свршен чин безгласну конзервативну већину, учинивши почетак коначном изрођавању и посветовњачењу своје цркве, њеном прилагођавању духу „овога века“.

Сличност између Другог Ватиканског сабора и тада неоствареног Свеправославног сабора тиче се не само метода организације, већ и садржаја самих докумената. У основи „екуменистичког“ дела је безусловно револуционарна, подривајућа хришћанско светоотачко учење, идеја једнакости свих религија (не правног, пред законом, већ по суштини), могућности спасења ван граница Цркве, разводњавање тих граница. У коначном збиру управо је „апокатастаза“, учење о свеопштем спасењу, смисаона срж одговарајућих докумената како Другог Ватикана, тако и недавне седнице на Криту. Ова идеја, продрла споља, провлачила се и провлачи од не многобројних представника унутар црквеног модернизма, при чему у савременом Православљу таквих јерараха, који су чињенично прихватили за себе ову идеју, нимало није мање, него код католика. Ми имамо посла са глобалним светским процесом, нејасним по своме корењу, док они, који узимају на себе изглед наивних „спецпатриота“, лицемерно расуђују о „послушању“ и „непослушању“ „свештеновласти“! Могуће је помисити да је њима чак непознато о улози америчких спецслужби у постављању Ивана Павла 2., у нападу на његовог претходника Ивана Павла 1. и у „осетљивом руковођењу“ деловањима патријарха Вартоломеја, широко познатог у уским круговима под шифром „кардинал Фанара“! Зар не схватају да је духовна основа глобализма као пројекта гностицизам, непрозиран за „спољашња“ окултно-гностичка учења?

Ипак, остваривање планова, паралелних Другом Ватикану, у Православљу се показало не тако просто. Прво, како смо показали више, овде је деловао и делује помесни принцип (у светском Православљу не постоји један организациони центар), друго, епископат не може овде механички наметати своја решења црквеној пунот и старцима, свештеницима, који се користе ауторитетом у народу; једном речју, Православна Црква поседује квалитет, несвојствен католичанству, а то је саборност. Црквена пунота проверава прихватање решења црквене власти, па је зато наметање нечега путем обмана и манипулација, као што је било на Другом Ватиканском сабору, овде много сложеније. Тамо је могуће поделити епископима пројекте докумената, спремљених за сабор, непосредно пре гласања; овде их треба понекад раније обнародовати.

Дуга епопеја припрема „Свеправославног сабора“ је изврсно сведочанство тога како се црквена пунота очајнички супротстављала закулисним напорима екуменистичког лобија, што је доводило до све скраћенијег дневног реда будућег „саборишта“, постепеном слабљењу либерално-неообновљенске суштине докумената, спреманих за прихватање. Али, коначни ударац тајној замисли црквених модерниста био је нанесен онда када су документи, прихваћени на Предсаборском саветовању у Шамбезију, објављени. То, што је управо патријарх Кирило настојао на томе, сведочи само о томе да је он, будући очито умнији од свога „фанарског“ колеге, добро разумео опасност пуне тајности процеса, схватио да се тако грубо гушење конзерватнивне већине, као што су то учинили у своје време код паписта, не може догодити. Говорећи просто, Патријарх Кирило се, не без озбиљних разлога, плашио најстрашнијег за сваког црквеног лидера – великог раскола. Али, у том неизбежном решењу – ипак објавити документа, макар и у последњи моменат – налазила се друга опасност – отворити пут за саборно супростављање либерално-екуменистичком лобију црквене бирократије, што се на крају и догодило.

Само што су документи, по сагласности с Цариградом и предстојатељима других Помесних Православних Цркава, били објављени (три дана до почетка Архијерејског сабора РПЦ), почео је да расте, као снежна грудва, талас богословске критике; отпочело је активно супротстављање њиховом предстојећем прихватању на Критском сабору од стране бољих представника светског Православља (ауторитативних свештеника, стараца, богослова, јерараха). Овај дуги списак много пута је навођен. Основни редослед догађаја изложен је у одлуци Синода РПЦ од 3. јуна. Истовремено с овим, почео је покрет непомињајућих патријарха Кирила и на канонској територији Руске Православне Цркве, пре свега у Молдавији и на Украјини. При том, неопходно је посебно приметити истинито хришћанску храброст молдавских и нарочито украјинских свештеника, који су принципијелно устали за веру против Московске црквене власти своје Цркве, при том, што они живе у ситуацији постојане опасности од стране расколника, унијата и сопствене украјинске државе. Сва ова збивања су се догађала на фону безгласног одоборења докумената будућег „сабора“ на Архијерејском сабору РПЦ, где је под оштрим притиском са стране Патријарха Кирила био пресечен слаби покушај отварања расправе о њима. Увек спремни да служе руководству „спецпатриоти“, – који сада, после отказа руске Цркве од одласка на Критски сабор, радосно тврде да они од почетка нису желели одлазак на њега, и просто Патријарх Кирил је одиграо неки „вешти план“ – наравно, силно лукаве, јер је другачије нејасно зашто су тако силно гурали одобравање докумената на свом Архијерејском сабору. Уосталом, на питање о томе ко је шта хтео или није хтео, још ћемо се вратити. Друга јавна лаж спецпатриота, који опслужују интересе тзв. „власти“, састоји се у тврђењу да је, тобоже, противљење екуменистичким документима, прихваћеним за одобравање на „Свеправославном сабору“ саветовањем у Шамбезију, вршила само незнатна мањина мирјана у Русији, што се на фону опште познатих, горе поменутих чињеница (признатих у закључку и од Синода РПЦ на заседању 3. јуна) изгледа као сувише отворена и откривена дезинформација, при том веома примитивна.

Нарастајући талас критике принудио је руководство низа Помесних Православних Цркава да се такође изразе критички на нивоу виших руководећих органа своје јурисдикције. Тако се, између осталог, догодило у Грузијској и Бугарској Цркве, које су на крају отказале одлазак на Критски сабор. Руководство РПЦ је такође донело своје мере, спроводећи богословску конференцију 19. априла, која је израдила низ поправки докумената, већ одобреним раније на Архијерејском сабору (што само по себи, говорећи благо, јесте довољно занимљив канонски сложен случај). Међутим, дате поправке нису разматране од Архијерејског сабора, који се после 3. фебруара, природно, више није сазивао, због чега је њихов канонски статус од почетка био довољно проблематичан. Они, који сматрају ове поправке као несумњиву индулгенцију либерално-екуменистичке врхушке РПЦ, опет јавно лукаве. Могуће, у случају доласка на сабор, оне би и биле објављене од руске делегације, међутим, није се веровало у то што би све жеље РПЦ биле обавезно уважене, а сада, после завршетка сабора на Криту, не верује се уопште. (При том, чак и овај, по мишљењу спецпатриота, радикално-конзервативни прилаз садржају докумената Шамбезија, уопште се није предвиђао, као што је то очито из објављеног текста поправки, на које смо се ми позивали, да ће из унутарправославних докумената бити склоњена позитивна спомињања о екуменизму и о чланству православних у Светском Савету Цркава, а управо је то чинило и чини главни камен спотицања у вези са датим документима). Сјајни пример је субина сличних преправки Грчке Цркве. У збиру дискусија, протеклих на Криту, све оне нису, при свој њиховој компромисности, биле уопште уважене. Схватајући ово, многи у РПЦ и ван ње били су у принципу против самог учешћа на Критском сабору.

Руководство РПЦ до последњег часа се спремало за учешће на њему, међутим, све се неочекивано променило после посете Патријарха Кирила и председника Путина Светој Гори, која је од почетка, вероватно, била главни центар супротстављања екуменизму уопште и Критском сабору посебно. По мишљењу неких инсајдерских извора, посета делегације РПЦ на почетку уопште није била планирана, већ се једноставно она у последњи час припојила Председнику. Посредна потврда овога јесте то што се сусрет Путина с Кинотом догодио фактички у затвореном режиму, без учешћа представника тима Патријарха Кирила, при чему о његовој садржини ништа тачно није познато. Ствар се састоји у томе што се управо после овог сусрета догодила главна необичност, која је одлучно нарушавала све законе протокола: одмах после одласка Председника и Патријарха са Свете Горе Кинот је објавио своје саопштење са веома жестоком критиком докумената Шамбезија. (И то што су они, при том, имали све могућности да покрену питања, у њима дотакнутих, при личном сусрету с Патријархом и Председником). И одмах након тога дошло је заседање Синода РПЦ, који је први пут озбиљно ставио под сумњу учешће делегације наше Цркве на Критском сабору. Дате чињенице дозвољавају да се с високим степеном вероватноће претпостави да је управо после сусрета са светогорцима Председник Путин ставио у дејство њему доступне методе убеђивања и утицао на Патријарха Кирила, убедивши га да не иде на седељку са озлоглашеним америчким агентом Патријархом Вартоломејом. Закулисно „притезање ужета“ се продужило још недељу дана, али, коначно, „антисаборска“ линје је ипак победила.

Међутим, одмах након историјског отказа од учешћа Руске Цркве у екуменистичком „саборишту“ одпочео је рат тумачења, која су објашњавала разлог нашег отказа. Већ је указано на то да агресивно наметано од стране спецпатирота мишљење, о томе да дато решење није ништа друго него остваривање „вештог плана“ Патријарха Кирила и његовог окружења, њихова блистава победа у сложеној игри са злочинцима из Фанара, не издржава ни најснисходљивију критику. Из доступног материјала јасно је видно да је у коментарима званичних лица РПЦ испољавала јасна жалост у вези с тим што ни нисмо пошли на Крит, и било видно да им се јако хтело да иду. При том, брижљиво се прећуткивало и скривало главно: одлучујући, тако рећи, идеолошки (а не ситуационо-политички) разлог нашег неучествовања јесте одлучно неприхватање црквене пуноте (у лицу њених бољих представника) екуменистичке идеологије критског чина, неприхватање, које је постало немогуће игнорисати. Главни камен спотицања је био и остао екуменистички садржај сада већ критских докумената, па и, до извесне мере, васељенске претензије Фанара на улогу православног Ватикана (што је апсолутно неканонски!), а све остало је крајње споредно.

По обавештењима које имамо, сада екуменистички тим ОСЦВ (који је, по речима његовог председника митрополита Илариона, само погонски ремен политике Патријарха Кирила) спрема одлуку Синода РПЦ, чије заседање треба да се одржи средином јула, која ће садржати ако не директно одобрење одлука Критског сабора (који је потпуно изгубио свој „васељенски“ статус после отказа од учешћа на њему четири Помесне Цркве), онда у сваком случају неку помирљиву изјаву. (Што је неопходно ради настављања екуменистичке политике вишег руководства РПЦ). Истовремено, у коментарима како неких представника либерално-екуменистичког лобија унутар РПЦ, тако и представника Фанара, чује се мисао о томе како је учешће или неучешће другостепено питање; главно је одобравање касније примљених докумената како од Предстојатеља Помесних Цркава (чији потписи испод одлука саветовања у Шамбезију нису опозвани), тако и од виших орана управљања Помесних Цркава, какав је у нашем случају Архијерејски сабор. Ови коментари звуче зачуђујуће усаглашено са изјавама радикалних опозиционара „с десна“, који говоре о томе како је одлука не ићи на сабор уистину „вешти план“, само његов циљ се своди на то да се замаскира издаја вере свештеноначалија РПЦ и обмане народ, и главно – то је непромењена одлука Архијерејског сабора од 3. фебруара и не повучен потпис Патријарха Кирила испод докуманата Шамбезија.

У „ревнитељском“ покрету у самој Русији, који се такође супротстаљао и супротставља екуменистичкој политици руководства РПЦ, од почетка је било и јесте два правца. Присталице једног, са позиције независног погледа на догађаје и независног од било којих других спољашњих сила учешћа у њима, иступају за то да свим могућим средствима утичу на „врх“, да се дође до кардиналних промена у тој политици и при том супротставе се могућем расколу (који се у многоме изазива политиком „врхова“); присталице другог, који већ директно говоре о безблагодатности садашње јерерхије РПЦ (коју је она тобоже стекла после сусрета у Хавани и потписивања докумената у Шамбезију), управо сами изазивају раскол, будући управљани старатељима из спецслужби, које опслужују руске олигархе из броја либералне елите, повезане са Западом. То су два крила једне птице под именом „обојена револуција“: што више неадекватности и „упорности“ у понашању владајућег субјекта, тим више шанси за оне, који у таквом случају стреме да оседлају природни социјални протест и постигну дезорганизацију управљања и распад читавог система. Тим ОСЦВ и апологети раскола „с десна“ подупиру један другог и, апелујући на своје присталице, дају знак према страни другог „крила“. Зато, ако сада одлука скорашњег Синда буде имала уобичајени карактер либерално-екуменистичке двосмислености, онда то може, у не тако далекој перспективи, попримити заиста катастрофалне последице. У чему је излаз?

Што се тиче садржајне стране, овде би требало, пре свега, још једном поновити: било какви торжествујући, победнички односи од стране противника екуменизма је најнеумнији посао, коме се они могу сада предавати; борба никако није завршена, већ само прелази у нову етапу. Како се може торжествовати, ако је опасност раскола „с десна“ и, последично, „сливање“ конзеративаца у дупло маргинално корито, о чему су увек маштали црквени и околоцрквени либерали, реалније као никада? Једино што може избити карту „праведног“, „оправданог“ раскола из руку радикала јесте, прво, повлачење потписа Патријарха Кирила са докумената Шамбезија, друго, укидање одлуке Архијерејског сабора РПЦ од 3. фебруара, за шта је неопходно сазивање ванредног. И у ближој перспективи излаз наше Цркве из Светског Савета Цркава. Да би се ово постигло, неопходно је појачати наша саборна деловања, нарастање притиска на владајуће субјекте РПЦ у лицу Патријарха, Синода и Архијерејског сабора, продужити оно што смо ми чинили до сада, на квалитативно вишем нивоу, руководећи се некористољубивом заинтересованошћу за даљу судбину наше домовинске Цркве. Међутим, за постизање циља и ово је мало. Пошто после фамозног сусрета у Хавани, организованог и спроведеног у дубокој тајности не само од народа, већ чак и од чланова Архијерејског сабора и синодалаца, не приличи гајити неке улизије у вези искрености владајућег субјекта у нашој Цркви, неопходно је (ма како то било тешко, чак и немогуће) покренути онај спасавајући механизам, који је промисаоно прорадио и спасао ситуацију у моменту посете Атона од Председника Путина. Улога заједничког деловања у историји је огромна. Али, у њеним преломним моментима прву виолину увек свирају „елите“ – они, који доносе одговорне одлуке. Како ће се догодити овог пута сазнаћемо не касније од две недеље.

За Принцип са руског језика превео архим. др Никодим (Богосављевић)

извор: www.princip.me/semenko-ekumenisticka-epopeja-cvorni-momenat/09/07/2016/

-

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

Михаило Максимовић

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.

Јеромонах Јован (Максимовић)

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Владика Јован, Шангај 1934.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.

Архиепископ Јован, Њу Јорк 1964.

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.

Нетљене мошти светитеља Јована

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“

За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.

извор: www.spc.rs/sr/sveti_jovan_shangajski_zhitije_0

-

Зашто је Синод РПЦ за одлагање Васељенског сабора на Криту. Неспоразум са васељенским патријархом Вартоломејом.

МОСКВА – ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“

КАО што се и очекивало, Синод Руске православне цркве одлучио је да предложи одлагање Православног сабора на Криту, који је требало да се одржи од 18. до 26. јуна. У саопштењу Синода се каже да би Сабор требало одложити због одлуке више аутокефалних цркава да не дођу на Крит. У Москви упозоравају да би одржавање крњег сабора могло да доведе до раскола међу православнима.

У Москви су поручили да, ако на Криту не буде Антиохијске патријаршије, Грузијске, Бугарске и Српске православне цркве, тада ни Руска православна црква неће доћи на заказани скуп.

Други човек Руске православне цркве, задужен за међународне односе, митрополит Иларион, казао је да Васељенски сабор не би смео бити место поделе цркве.

За разлику од руководстава цркава које шаљу дипломатске мирољубиве поруке о тражењу компромиса, аналитичари у Москви отворено пишу о суштини спора с васељенским патријархом Вартоломејом. Москва и Цариград одавно не могу да се договоре о томе под чијом су хијерархијом православне цркве у Естонији и Финској. Осим тога, споре се Антиохијска и Јерусалимска црква око хришћана у Катару, у Грузији је проблем са православном црквом у Абхазији и Јужној Осетији. Српска православна црква има спор са македонском црквом. Постоји још десетак непризнатих православних цркава, а ни аутокефалност Америчке православне цркве нису сви признали.

Васељенски патријарх Вартоломеј заузео је позицију да сарађује са свима. Не само у Русији, већ и у Бугарској, као и одређени број свештеника у Грчкој, Вартоломеја критикују да хоће да себи присвоји позицију у православном свету која би била слична оној коју има папа код католика.

ВЕЋИНА – ОДСУТНА

ЖЕЉА васељенског патријарха да по сваку цену спроведе сабор на Криту може да буде само контрапродуктивна, јер неће решити ниједан проблем. Лако се може већ сада израчунати да представници највећег броја православних верника ипак неће доћи на тај скуп. Због насталог спора могу да ликују само они који имају спорове са аутокефалним црквама.

извор www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:610376-Руси-неће-православног-папу

-
ЦРКВЕНИ ВРХ РУСИЈЕ ВЕЧЕРАС О СВОЈИМ СТАВОВИМА ОБАВЕСТИО СВЕ ПОМЕСНЕ ЦРКВЕ

         РУСКА православна црква – уколико на Криту буде у раније објављеном року одржан сабор који ће претендовати да је свеправославни – поново ће сазвати свој Синод и размотрити легитимност његових одлука.

         Саопштавајући ово, шеф Синодалног одељења за односе РПЦ са друштвом и медијима Владимир Легојда нагласио је:

         „Уследиће ново заседање Синода, али већ сада могу прелиминарно да кажем – с обзиром да РПЦ сматра да се не може говорити о свеправославности чак и ако не б уде присутна само једна помесна црква, а своје неприсуствовање је најавило пет – да ће се сасвим природно поставити питање статуса тог сабора“.

         Легојда је поновио став РПЦ да се у постојећим условима може говорити само о одржавању „међуправославног саветовања“ и додао:

         „Поставиће се и питање легитимности одлука које буду донете јер неколико цркава неће ни учествовати у раду сабора. Зато је најреалније одлагање сабора“.

         Легојда је открио да је РПЦ вечерас о свом ставу званично обавестила све помесне православне цркве.

         Посебно је указао да РПЦ „очекује реакцију Цариградског патријарха Вартоломеја“.

         Легојда је подвукао да РПЦ у одлагању Свеправославног Сабора не види ништа драматично и да је, напросто, за „хармонизовање различитих мишљења помесних цркава“ потребно додатно време.

fakti.org/ortodox-point/svyataya-rus/rpc-ako-na-kritu-ipak-bude-odrzan-sabor-postavicemo-pitanje-njegovog-statusa-i-legitimiteta

Ево нас пред вратима „Светог“ и „Великог“ Сабора на Криту. По свему судећи, неће он бити ни свети ни велики: велики неће бити зато што није свеправославан, јер, као што је познато, на њему неће учествовати Бугарска, Антиохијска, Грузијска и Руска Православна Црква; а свети неће бити зато што није велики-свеправославан, и зато што на њему, највероватније, неће бити светог православног богословља, догмата и канона, односно зато што они који су надмено презрели свеправославност Сабора не могу бити јемци нити носиоци његове светости.

            У случају Бугарске Цркве до добре одлуке довео ју је њен конзерватизам. Уопштено гледано, конзерватизам је својствен природи, бићу и ипостаси Православне Цркве, јер се њима чувају од кварења (конзервирају) истине животворне и спасавајуће вере. Конзерватор и конзерванс онога што треба чувати од мењања и кварења у Цркви јесте Свети Дух – Дух Истине, сталности, истоветности и вечности; мења се и квари оно што је нестално, а оно што је истинито, оно је увек исто, непроменљиво. Захваљујући благословеном конзерватизму Бугарска Црква је у документима и припремама за Сабор препознала дух овога света, дух времена, који прогони Духа вечности и уноси новачења и кварење истина догмата и канона православне вере.

            Антиохијска Црква је у праву када свој неодлазак на Крит објашњава истрајавањем да литургијско јединство, које она нема са Јерусалимском због њеног неканонског упада на њену канонску територију, претходи саборском јединству, односно да Сабор мора бити последица, израз и потврда евхаристијског јединства. Она, међутим, још од 1991. године, није у праву што се тиче њене уније са сиријским монофизитима[1].

      Грузијска Црква је свакако најбољи и најрадоснији пример духовног здравља и богословске трезвености, као последице живљења у православној вери. Писац ових редова је имао благослов да пре десетак година два пута саслужује са Патријархом Илијом, и да се током посете Грузији увери да она нимало случајно јесте други удео Мајке Божије.

           Слава Богу, ССинод РПЦ је на свом ванредном заседању 13. 06. донео одлуку у којој тражи одлагање сазивања Светог и Великог Сабора, а „у случају да овај предлог Света Цариградска Црква не прихвати, и Сабор на Криту, без обзира на одсуство сагласности низа Помесних Православних Цркава, ипак буде сазван, – с дубоким жаљењем сматрамо немогућим учешће на њему делегације Руске Православне Цркве“[2]. Правну основу своје одлуке РПЦ налази у чл. 1. Правилника организације и рада Сабора, где се каже да Сабор „сазива Његова Светост Васељенски Патријарх, уз сагласност Блажењејших Предстојатеља свих општепризнатих Помесних аутокефалних Православних Цркава“. Одлука Руске Цркве је, као што смо писали, плод црквеног реализма или прагматизма њеног Синода. Иако је врх ове најбројније Цркве екуменистички и модернистички, превладала је вера и исповедање њене пуноте – епископа, свештенства, монаштва и верног народа, вера у неопходност јединства и саборности Цркве. Други чинилац је чување ауторитета Патријарха РПЦ пред без преседана папоцезаризмом Патријарха Вартоломеја. Трећи разлог, судећи по текстовима гео-политичких аналитичара, јесте утицај САД који преко Цариградске патријаршије врши против Русије и њене Цркве.

            На примеру наше Помесне Цркве показала се оправданост наших речи опреза, по питању постојања „истомислећих и послушних кадрова Помесних Цркава, школованих и васпитаваних од стране Цариградске патријаршије[3]. Иако је наведено много замерки: „могао би се стећу утисак да се наглашавањем извесних ‘права’ сазивања и председавања Сабор ставља у функцију једнога човека, па макар он био и први“, „мало простора ће бити остављено за слободу чланова Сабора у Духу Светом“, „саборско Предање Једне Цркве подразумева право гласа сваког епископа на сабору, од регионалног до васељенског“, „незадовољство и критичке примедбе одређених помесних Цркава у погледу појединачних, у предсаборском периоду припремљених текстова“, „одсуство воље код наше Мајке Цркве Константинопољске да бар један од предлога наше Цркве (…) буде уврштен у тематику и дневни ред Сабора“ – иако „са жалошћу — али уједно и са пуним осећањем своје пастирске и, уопште, црквене одговорности“, ССинод СПЦ обавештава Цариградског патријарха да „наша Црква осећа тешкоћу да учествује на сазваном Светом и Великом Сабору“. Многи, вероватно већина, су ове речи схватили као одлуку наше Цркве да не путује на Крит. Тако су схватиле и остале Помесне Цркве. Међутим, двосмислене речи текста треба схватити да ће представници наше Цркве, иако „са жалошћу“ и „са тешкоћом“, иако „тешка срца“ ипак учествовати на Критском сабору[4]. Ове двосмислене речи су написали исти они који су састављали Саопштење САСабора 2007. год., у коме је речено да „у свим епархијама СПЦркве у погледу служења Св. Литургије и других богослужења држати се устаљеног вековног поретка наше Цркве“. Оне по двосмислености одговарају и двосмислености критских докумената, којима се уводи и озакоњује двосмислена екуменистичка еклисиологија, по којој постоје Једна и многе Цркве, а по својој суштини и пореклу она је одлика језуита, по којима је могуће лаж ставити у службу истине.

            Уколико се на Криту, највероватније, прихвате спремљени документи, макар и благо преправљени, овај Сабор не само да неће бити Свети и Велики, већ ће од пуноте Православне Цркве бити одбијен и проглашен за лажни, вучји и разбојнички. У том случају треба очекивати да ће Помесне Цркве, које нису отишле на Крит, РПЦ на првом месту, сазвати нови Сабор, на који ће позвати све епископе, свештенике, монахе и мирјане, који не прихватају Критски сабор, ради објављивања истинитих догмата и канона православне вере, а са њима осудити и анатемисати Критски сабор и његово лажно, јеретичко учење. Тада ће се свако од нас опредељивати између истине и лажи, између истинитог и лажног Сабора, и то неће бити раскол, већ „одвајање жита од кукоља“ (Мт. 13, 24-30), тј. чишћење Цркве од оних који њој, због упорства у лажном учењу и непокојања, не припадају. Само Сабор може оповргнути Сабор, односно не може човек узети власт сабора и сам негирати сабор, као што чине поједини несмирени и самовољни појединци и њихови следбеници у расколу. Тако се чува и сведочи догмат о саборности Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, поуздане и трајне брана од јереси папизма и свејереси екуменизма.

[1] В.: Јрм. Сава (Јањић), Екуменизам и време апостасије, Призрен 1995, 61-62, нап. 99.

[2] Заявление Священного Синода Русской Православной Церкви, www.patriarchia.ru/db/text/4538241.html (13. 06. 2016.).

[3] Архим. др Никодим (Богосављевић), Охрабрење и опрез, www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/ohrabrenje-i-oprez/ (11. 06. 2016.).

[4] Шта је истина о учествовању Београдске Патријаршије у Сабору на Криту, borbazaveru.info/content/view/8803/1/ (11. 06. 2016.).

-

Р. ДРАГОВИЋ

ПРОБЛЕМ Српске патријаршије са Румунском православном црквом неочекивано се нашао и у средишту завршнице припрема за Свеправославни сабор, чији је почетак заказан за 17. јун на Криту. Ово питање, уз спорове и неслагања осталих православних цркава, могло би да буде и један од главних узрока одлагања историјског састанка православних поглавара.

 dru-rumunska-crkva _620x0

Став Васељенске патријаршије, која води главну реч у припремама за скуп на Криту, да спор између СПЦ и Румунске цркве не уврсти у теме Сабора, између осталог, разлог су зашто је патријарх Иринеј затражио да се заказани скуп одложи, односно сведе на нижи, технички, ниво. Односи Српске и Румунске цркве тренутно су на најнижем могућем нивоу, а могуће је да врло брзо дође и до прекида канонског општења.

Основни разлог сукоба између патријаршија у Београду и Букурешту јесте противканонско деловање румунских свештеника у источној Србији. Они припадају званично регистрованој епархији Дакија феникс, надлежној за румунске вернике на простору српског Баната. Клирици ове епархије, међутим, прелазе Дунав и обављају обреде и у Тимочкој Крајини, иако црквену надлежност тамо има искључиво Епархија тимочка Српске православне цркве.

У Патријаршији у Београду објашњавају да се Свети синод више пута обраћао Румунској цркви са захтевом да се обуставе овакве активности, супротне универзалним правилима у православљу.

– Недопустиво је да једна помесна црква без одобрења делује на простору под јурисдикцијом друге цркве. Очигледно је да у највишим телима Румунске цркве не постоји воља да се овај проблем реши – каже саговорник „Новости“ из седишта СПЦ. – Писали смо и румунском патријарху Данилу и румунским архијерејима да наложе својим свештешницима поштовање канона, али без резултата. Уколико румунска страна настави да овако поступа, скори прекид свих односа је неминован.

Упозорења највиших органа СПЦ и патријарха Иринеја не само да нису помогла да Румунска црква спречи деловање својих свештеника у источној Србији, него је њихово присуство и појачано. После Тимочке Крајине, појављују се и у Епархији браничевској, где су основане две румунске парохије и најављено је зидање цркава у неколико села.

ВЛАСИ ВЕРНИ СПЦ

ДЕЛОВАЊУ румунских свештеника у Тимочкој Крајини противи се и локално становништво. Домаћи Власи у томе виде нове покушаје румунизације, чему се годинама грчевито одупиру. Као декларисани Власи, како наглашавају, верни су Српској православној цркви и литургијама на српском језику. Клирици Румунске цркве служе најчешће у приватним кућама у селима. Своје беседе користе као прилику за ширење идеја базираним на тези да су Власи исто што и Румуни.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:609617-%D0%A0%D1%83%D0%BC%D1%83%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%BE-%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8

-

 ГРУЗИНСКА православна црква објавила је да неће узети учешћа у раду Свеправославног сабора.      

Званичног саопштење у овом смислу још нема, али је добро обавештена телевизија Имеди објавила да је такву одлуку донео Синод ГПЦ.

Данас је објављено и да други јерарх Руске православне цркве – митрополит Иларион – није отпутовао на Крит да би учествовао у писању посланице Свеправославног сабора. Московски медији су из овога извели закључак да ни делегација РПЦ неће учествовати у раду сабора који треба да се одржи од 16. до 27. јуна.

извор: fakti.org/orthodox-point/gruzinska-pravoslavna-crkva-ne-ide-na-krit-verovatno-ni-ruska

-

Николић признао да је узалуд убеђивао врх СПЦ да дозволи посету католичког поглавара, па се претпоставља да ће благослов тражити од патријарха Кирила

Отварају врата Србије Фрањи: Патријарх руски Кирил и Томислав Николић

Председник Србије Томислав Николић данас завршава дводневну посету Русији, а јуче се састао са патријархом Кирилом који му је уручио награду Међународног фонда јединства православних народа. Формално, он борави у Москви због уручења награде, али је у програм посете укључен и сусрет са председником Владимиром Путином.

Николић је уочи одласка у Москву изјавио да ће замолити поглавара Московске патријаршије да апелује на српског патријарха Иринеја да Сабор Српске православне цркве омекша свој став, те да СПЦ упути позив и да благослов римокатоличком папи да посети Србију. Николић сматра да је ипак одлучујући став патријарха московског и целе Русије, тим пре што су се папа Фрања и патријарх Кирил већ састали на Куби.

– О томе би требало сами да одлучујемо али је веома битно мишљење московског патријарха и с њим треба разговарати пре тога – рекао је председник Србије, подсетивши да је покушавао да патријарха српског Иринеја и владике СПЦ убеди да се организује посета римског папе Србији из, како је рекао, два разлога – због канонизације кардинала Алојзија Степинца и непризнавање Ватикана једнострано проглашене независности КиМ.

Кирилов и Фрањин недавни сусрет у Хавани Николић је оценио као „изванредан потез, тим пре што је папа, потпуно отворено и јасно, и мада то није нико очекивао, рекао да је Владимир Путин данас заштитник хришћанства“.

– Тако нешто рећи, и да то не представља основ за ублажавање неспоразума и гледања на веру, то само може човек који не живи на земљиној кугли – навео је Николић.

Рекао је такође да је схватио „да је СПЦ била изненађена вешћу о сусрету патријарха Кирила и папе Фрање и да је ту закаснила“.

Да се не молимо у подрумима

Председник Николић сматра да је јединство хришћана данас неоходно јер су они, неки мање, а неки више угрожени.
– Очигледно је да ми морамо да сарађујемо много више, много интензивније да не дође до ситуације да у подрумима поново исповедамо хришћанство. То би требало институционално да се организује – указао је он.

– Могла је да предњачи у том успостављању бољих односа који су нам неопходни зато што кад се мисли на подруме, заиста је у многим земљама, поготово у оним у којим ислам предњачи по броју верника, и хришћани у великој мери православни, у опасности су да изгубе живот где год буду јавно испољавали своју веру – рекао је председник Србије.

Верски аналитичар Драшко Ђеновић не сматра да је реч о Николићевом покушају врбовања патријарха Кирила, “ јер је Српска православна црква самостална и равноправна у православном свету а не инфатилна“, већ да је председник Србије у озбиљном проблему по питању евентуалног папиног доласка у Србију

Апел Кирила променио би став СПЦ

– Мада не видим логику да у 21. веку СПЦ или било која хришћанска црква треба да се потчињава оној другој, у овом случају ватиканским правилима, како би умилостивила потенцијалног госта, с обзиром на овако комплексну ситуацију ипак је логично да председник Србије затражи помоћ патријарха Кирила јер је он на челу најмоћније и најмногољудније православне цркве. Будући да међу епископима у СПЦ има неодлучних, али и руских ђака, могуће је да је Николић уверен уколико би стигао апел патријарха Кирила, да би на Сабору СПЦ већина изгласала да се упути црквени позив папи – сматра Драшко Ђеновић.

– С једне стране Николић покушава да доведе папу као државника који је на челу теократске државе Ватикан, а с друге стране испречило се старо ватиканско правило да папа не може да иде у стране посете уколико уз позив државе домаћина не добије и сагласност већинске цркве у тој земљи и не састане се са њеним поглаваром. Речју, без обзира на постојећи стари позив државе Србије и католичких верника у Србији, папа ипак неће доћи све док и од СПЦ не добије позив и то са уговореним сусретом са српским патријархом у Београду – појашњава Ђеновић.

Почетак помирења хришћана

Председник Србије сусрет патријарха Кирила са папом Фрањом види као почетак хришћанског црквеног помирења и добар знак.
– Не знам да ли су морали толико да се раздвоје, да поделе народ, да хришћанство мора да трпи ударе хиљаду година, чега нема у другим религијама, или су то могли раније да превазиђу – не знам, али тренутно посматрам ствари овако, веома субјективно, као председник Србије која зависи од става Ватикана кад је реч о такозваној независности Косова и Метохије, а Ватикан је није признао – рекао је Николић.

Патријарх Иринеј је, да подсетимо, својевремено изјавио да се СПЦ не противи да папа у Србију дође као државник, те да он не би имао ништа против да се са њим састане, али да о сусрету, као и црквеном позиву, једино може да одлучи највише законодавно тело СПЦ.

– Свети архијерејски сабор, који до сада није дао благослов. Такође, када је 2013. године за прославу јубилеја Миланског едикта потекла иницијатива да се папа позове на прославу у Ниш, шеф руске црквене дипломатије митрополит Иларион Алфејев је српском црквеном врху пренео поруку руског патријарха да СПЦ, уколико позове папу, „заборави“ на долазак поглавара РПЦ. И папа није дошао. А руски патријарх није хтео да његов први историјски сусрет са папом буде у већински православној држави, већ на неутралном терену, и то далеко од Рима и Москве.

Мозаик за Савин храм

Представници Руске православне цркве приредили су срдачну добродошлицу председнику Николићу. Делегацију на дочеку предводио је владика Поремон, викарни епископ патријарха Кирила, а у делегацији су или и владика Антоније, те члан руске Думе и специјални изасланик Владимира Путина Александар Бабаков, председник Међународног Фонда јединства православних народа Валериј Алексејев и амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Чепурин. Николић се састао и са Љубовом Глебовом, којој је Путин поставио поверио реализацију израде мозаика у Храму Светог Саве у Београду.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/557621/Toma-moli-da-dodje-papa