субота, октобар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "РС"

РС

-

Државотворност се огледа и у малим стварима, што је предсједник Додик демонстрирао на
најбољи начин изјављујући: “ да се сједница одржава у малој скупштинској сали искључиво из
пристојности, иако су неки мислили да ће бити примијењене одређене репресивне мјере
удаљавања или физичког изношења, што би било медијски атрактивно, те да је најважнија вијест
да НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ради“, необраћајући пажњу на цирукунсанте из
Савеза за промјене. Без обзира што се намеће питње за кога или за чији интерес Говедарица,
Чавић, Бореновић и њихова клика раде?

Зашто је у овоме тренутку било неопходно обезбједити несметан рад НСРС? Одговор је врло
једноставан. Резолуција о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Републике
Српске је усвојена и по нашем мишљењу постала је једна од историјских одлука овог високог
дома.

Трагикомична динамика лоших протагониста не смије нам помутити разум и преусмерити са
основних циљева развоја Републике Српске, као и са ствари преко којих се не може и не смије
прелазити, јер како рекоше напаћена браћа организована у Удржење Ветерана Републике Српске:
„да ли је дување у пиштаљке одговор на срамну пресуду Насеру Орићу, а нас ће да хапсе“, а ми
ћемо додати, по Максумићевом аршину и за колико новаца. Наравно морамо се запитати шта је
са позивом судијама и тужиоцима српске националности да напусте Суд и Тужилаштво БХ. Да ли
то значи да су се и они ставили у функцију Савеза за промене и Бакира Изетбеговића?

 

 

Одбор оснивача,

Београд, 18.10.2017.године

Удружење „ЧАСТ ОТАЏБИНЕ“

-
Алија Изетбеговић је својом Исламском декларацијом јасно нацртао да жели исламску БиХ, онда када муслимани постану већина. Није то дочекао, али син Бакир наставља, пише сенатор Републике Српске Славко Митровић у колумни за Глас Српске.
Славко Митровић - Фото: РТРС

Славко МитровићФото: РТРС

Текст преносимо у цијелости:

Алија Изетбеговић је својом Исламском декларацијом јасно нацртао да жели исламску БиХ, онда када муслимани постану већина. Није то дочекао, али син Бакир наставља. Говорећи скоро на обиљежавању дана рођења Алије Изетбеговића, Бакир је изјавио: „У политици сам јер покушавам завршити оно што је мој отац почео“,

И у прошлом мандату од 2010. до 2014. године Бакир је био члан Предсједништва БиХ, а његова СДА имала министре у Савјету министара, али није могао настављати дјело оца Алије. Није, зато што је дио власти на нивоу БиХ био СНСД са својим кадром, па је Бакир слиједећи Алијино упутство, чекао пробосански СДС да га узме у своју власт након избора 2014. године. А онда је Бакира кренуло. Има тога доста, али кључно је неколико догађаја.

Када је Бакир узео такозвани Савез за промјене под своје скуте и команду, рекао је: „Они су изгубили изборе у ‘ересу’, али са нашим Садиком Ахметовићем има их седам, а превагу даје Младен Иванић као члан Предсједништва.“ Како су Бошњаци изабрали Иванића као „Жељка Комшића број 2“, познато је од избора 2014. године. Сада то отворено говоре посланици СДА и СББ-а у Народној скупштини Републике Српске Недим Чивић, Мидхат Окић и Адмир Чавка, који на ТВ-у каже: „Ми Бошњаци смо пресудили у избору Младена Иванића да постане српски члан Предсједништва БиХ. Ми смо га де факто изабрали. Ево и Садик Ахметовић (тадашњи потпредсједник СДА) зна како смо ми то радили и какву смо кампању водили и како смо изабрали Иванића.“

Странци који руководе савезом за примјену Бакирове политике, рекли су им да ако пропусте шансу да се успентрају на власт у Српској до избора 2018. године, не требају ни ићи на изборе, јер ће катастрофално изгубити. И не само то – већ ће се СДС и ПДП распасти, а Драган Чавић ионако нема странку као ни Миланко Михајилица. Методи успентравања су познати – блокирај Народну скупштину, нападај Полицију и Радио-телевизију, оптужуј „режим“, организуј уличне протесте, шаљи у свијет слике безвлашћа и хаоса. Све с циљем да се покаже да власт коју народ у Српској упорно бира, у ствари не може да врши власт.

Странци су већ одредили Иванића као кандидата за предсједника Републике Српске. Најбољег бошњачког министра и миљеника сарајевских сећија Мирка Шаровића кандидују за српског члана Предсједништва БХ, као што су радили са Комшићем и Иванићем. Чак су опозицији обећали да ће OHR смијенити Милорада Додика, Недељка Чубриловића и Ненада Стевандића, да им олакшају ситуацију у предизборној години. Заборавили су да је Мирослав Лајчак напуштајући OHR рекао да је сваки покушај враћања бонских овлашћења мамузање мртвог коња.

Такозвани савез за примјену често се клео на вјерност Бакиру, одазивајући се сваки пут његовим позивима. Сваки пут када су боравили на сећији, Бакир их окупа у зелено, а они изађу пред новинаре па причају о плавом дизелу. Иду Бакиру, али не иду на састанке код предсједника Републике Српске. Са „такозванима“, као тачком ослонца, Бакир је могао наставити пуцати у Српску. Потпуно сигуран у њихову подршку, наставио је гдје је стао отац Алија. Само неколико Бакирових активности, предузетих против и на штету Републике Српске, које „такозвани“ нису спријечили, обиљежило их је печатом издаје против Српске. Уставни суд БиХ са двоје судија, који су били потпредсједници СДА, укинуо је 9. јануар као Дан Републике, па онда покушао забранити народни референдум у Српској. Пријетњом јадном статистичком директору БиХ преко Тужилаштва БиХ, Бакир је објавио резултате пописа становништва по коме Бошњака у БиХ има више од 50 одсто. Може ли бити тачно да је резултат „највећег геноцида у Европи и етничког чишћења“, како стално цијели свијет бомбардује сарајевска чаршија, муслимана Бошњака по попису из 2013. године седам одсто више него прије рата.

Онда је дошао Бакиров захтјев за ревизију пресуде Међународног суда правде о наводном геноциду на коме је настала Српска, истовремено најављујући да ће то бити највећа послијератна криза у БиХ. Због тога је Вукота Говедарица, такозвани предсједник СДС-а, помпезно најавио прекид сваке сарадње са Бакиром. Након тога СДА га својим саопштењем хладно упозорава да СДС-ПДП-НДП не могу ништа прекидати ни са Бакиром, ни са СДА, јер их обавезује коалициони споразум који су потписали новембра 2014. године. Тада су „такозвани“ Бакировом милошћу као изборни губитници у Српској, узети у његову пробосанску већину у Парламентарној скупштини и Савјету министара. Од Бакира су посао добили Младен Босић, на мјесту предсједавајућег Представничког дома, заједно са Шефиком Џаферовићем из СДА, ратним начелником МУП-а у Зеници, у чијој зони одговорности су били муџахедини „Ал-Каиде“ и будуће Исламске државе, вјежбајући одсијецање глава српским заробљеницима. Огњен Тадић и Дарко Бабаљ, као губитници на изборима, награђени су мјестом у Дому народа, а Тадић иако са Бабаљем чини мањину у односу на три делегата из СНСД/ДНС, добио је мјесто предсједавајућег Дома народа. Посебна прича је Савјет министара по Бакировим жељама. „Такозвани“ су екипа позната као макова зрнца и мекани памук за Бакирову агресију на Републику Српску и Србе. Опоменути Говедарица је убрзо након најављеног прекида са Бакиром морао јавно хвалити Бакира пред Федериком Могерини, као човјека који гледа у будућност. Не смије Говедарица рећи да у Бакировој будућности нема мјеста за Републику Српску као „геноцидну творевину“.

Сасвим очекивано, такозвани су и приликом расправе и одлучивања о противправном покушају ревизије, одбили закључке Народне скупштине Републике Српске. Нису ни покушали да ставе на дневни ред на нивоу БиХ суштинска питања од интереса за Српску – стране судије у Уставном суду БиХ, дјеловање противправног правосуђа на нивоу БиХ, статус Џаферовића на челу Представничког дома.

Зато није неочекивано што опозиција није дала подршку референдуму о противуставном Суду и Тужилаштву БиХ. Ни онда када је Народна скупштина Републике Српске доносила одлуку, а ни сада након ослобађања Насера Орића, чиме се још једном показује сва погубност такозваног бх. правосуђа по Републику Српску, али и по БиХ. Ругају се жртвама рата које никако да дочекају правду за бројне злочине над српским цивилима и заробљеницима. Због накарадног бх. правосуђа и селективне правде сваки помен српским жртвама завршава реченицом: „За ове злочине још нико није одговарао.“

Приликом расправа у Народној скупштини Републике Српске јалова опозиција СДС-ПДП-НДП, провидно и наивно, покушава превући на своју страну посланике ДНС-а. Добро им је рекла Споменка Стевановић, шеф Клуба ДНС-а: „Вама из опозиције важи правило – што горе то боље.“ Све најгоре и најцрње опозиција која је изгубила шест избора заредом, што општих што локалних, бљује на власт Републике Српске. Не могу побиједити, јер их народ неће, па су ојађени и огорчени до те мјере да Српској желе све најгоре. То им је дуго година предизборна платформа за коју се надају да ће им донијети гласове, да би својом влашћу могли спровести свој политички програм који се зове мржња и освета. Најавили су да неће подржати ни резолуцију о војној неутралности Републике Српске иако је писана по узору на резолуцију којом је Србија прогласила своју војну неутралност. Тако још једном подржавају Бакира.

Доказујући му своју вјерност, показују да су остали једина Бакирова тачка ослонца. Нејаки Бакир је изгубио повјерење у својој СДА, јер су га напустила четири посланика у Парламенту БиХ, а његовог замјеника Адила Османовића шутирају на страначким састанцима. Завадио се Бакир и са Фахрудином Радончићем, који јавно разоткрива Алијину и муслиманску одговорност за почетак рата у БиХ и Бакирове вреће злата. Бакир је Бошњаке увео у политичке сукобе са Хрватима у БиХ, са Хрватском и Србијом, само сарађује са такозваним савезом за примјену његове политике. Зато им је дао у руке SIPA, РАК и Министарство безбједности да сваки дан млате по Републици Српској. Такозванима не пада на памет да се повуку из заједничких бх. органа иако је то једини ефикасан начин да се заустави сарајевска агресија на Републику Српску и њене институције.

Извор: Глас Српске

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=274127

„Сви се морамо суочити с чињеницом да питање референдума о независности Републике Српске неће бити регулирано Дејтонским споразумом него могућношћу ње, Русије и Србије да такво нешто наметну. Ако то успију наметнути, не видим како се то питање може ријешити без ратног сукобљавања у овом дијелу свијета … То је ненаписани програм који се артикулира међу редовима сваког дана. Оно што Додик говори је оно што Вучић мисли, а Добрица Ћосић је написао још прије 20 година.“ Рекао је Иво Банац и осто жив, а придружио му се Стјепан Месић са већ углавном познатом причом …

“Ја мислим да Додик искрено вјерује да БиХ може да се подијели и да у том смислу он све предузима. Међутим, њега ће вријеме разувјерити, као и многе друге. БиХ је недјељива и на овом простору та архитектура је до краја завршена … Када би неко отцјепио дио Босне и Херцеговине, да се ја питам, пресјекао бих коридор, и то би било за два сата завршено.“

Шта на ово рећи?! Може се само одмахнути руком јер ријеч је о два пензионера од којих ништа не зависи. Међутим, један је амерички умировљеник, а други прима највишу државну мировнину. Могу да их замислим како са осталим познатим и имућним „загребачким старим дечкима“ у Еспланади или Градској кавани, за својим столом уз јутарњу кавицу, прелиставају тисак и мудрују. Окружени пробраним новинарима, који могу накратко да примакну столицу и забиљеже дневна реаговања бившег професора свеучилишта у САД и бившег предсједника државе. Њихово мишљење се публикује и прати, те га ипак не треба оставити без коментара.

Параноичан страх од референдума о сецесији РС

Дакле, о ком референдуму о независности Републике Српске говори Банац? Ни Додик нити било који политичар у „мањем ентитету“ није службено ни покренуо, ни најавио, па чак ни на неком званичном форуму поменуо тако нешто. Јесте било ријечи о референдумима о правосуђу, јер је контра Дејтону отето ентитетитетима, било је и о датуму Дана Републике јер се историјска чињеница да је проглашена 09. 01. 92. не може измјенити, те и о војној неутралности Српске, што је ваљда за сваку похвалу, али никада о референдуму о сецесији. Та измишљотина се свакодневно понавља у изјавама евроатлантских званичника, који свако непосредно демократско изјашњавање грађана у Српској проглашавају антидејтонским атаком на БиХ и ништа мање него опасношћу по мир и стабилност у региону. Али, професор је историчар па би требало да зна да се извори морају провјерити и они евро-амерички и бошњачки упоредити са српским и руским.

Укратко, Додикове ријечи су напросто још један фалсификат тзв. међународне заједнице, попут оног о Садамовом тајном хемијском оружју што је послужио као алиби за стотине хиљада мртвих у Ираку. Што се пак тиче успут апострофираног Вучића, шта предсједник Србије у себи мисли, не знам како може знати Банац, али могао је чути да по сто пута понавља да поштује Дејтонски споразум и територијални интегритет БиХ. Границе на Дрини премијерно је признао још Милошевић, а ни Ћосић их није оспоравао. Али, Банац изводи даље консеквенце на основу исконструисане претпоставке да РС спрема референдум о независности, па каже да то не зависи од Дејтонског споразума, него од капацитета Српске, Србије и Русије да га наметну. А зашто би Дејтон забранио „манифестацију највишег облика демократије“? И зашто би Русија наметала референдум када ЕУ препоручује чланицама да га што више користе. Најзад, ко би због референдума у РС започео „рат у овом дијелу свијета“.

Топовима на српско самоопредјељење

Стјепан Месић иде и корак даље па каже да би то била Хрватска. Вели „да би он да се пита на референдум српског народа о независности пресјекао коридор живота кроз Посавину“. Како и чиме? Подразумијева се, слањем војске из Хрватске и употребом оружја. Да како би и могло другачије? Хрватским топовима ударио би на српску демократију! Не сумњам, јер је почетком рата у БиХ то већ показао, али ме чуди да је спреман да то и каже. Е сад, када је већ сам заподјенуо на тај начин, ваља га упозорити да би то био упад на територију друге државе, што међународно право дефинише као агресију. А пошто би то био и напад на Србе, умијешала би се и Србија са ескадрилом од десет руских „мигова“, а вјероватно би до Загреба стигао и понеки пројектил са подморнице у Црном мору. Тако прецизан да не би срушио ни Градску кавану ни Еспланаду, него би пролетио кроз прозор па Месића посред главе.

Можда и грешком, јер није крива Месићева мудра глава него Додикова неука, која не разумије да је „БиХ недјељива и да је архитектура на овом простору до краја завршена …“ Матори Стипе је очито већ заборовио да је и СФРЈ, и то по резолуцији ОЕБС-а о „неповрједивости спољних граница у Европи“, такође била недјељива, а да је ипак и он лично допринио њеном распаду и тиме се хвалио у Хрватском сабору. Или је и он, откако је Хрватска ушла у ЕУ, усвојио политику бриселских дуплих стандарда, у једном случају овако, а у другом онако. Умировљенику Стипи се и може како хоће, али због таквих акробација Унија је, поред економске и политичке, упала и у моралну кризу. Ниједан принцип више није неприкосновен и, како се у Бриселу од случаја до случаја сви принципи различито тумаче, тако до њих више не држе ни чланице, и зашто би тек оне у вјечитом кандидатском статусу. Срби су били највеће жртве европске неморалне недосљедности те Српска и Додик имају најмање обавезе да слиједе те правнополитичке „премете преко главе“ које стално изводи бриселска бирократија од Косова до Каталоније.

Али, да видимо шта је то Додик стварно рекао да је изазвао саблазан бившег америчког професора и бившег хрватског предсједника. Да, рекао је да је „БиХ пропала држава, да ће се сама од себе распасти и да има право да сања да ће се Српска и Србија до краја овог вијека државно и територијално ујединити“. И шта онда?! Да је БиХ недовршена, неуспјела, у распадању, пропала и сл. држава говоре сви, укључив и странци и Бошњаци. Једино Банац и Месић ваљда мисле да је, напротив, „стамена, успјешна и перспективна“. И Додик би морао ту глупост да понавља да га ова два пензионера не би осумњичили да руши Дејтон. Додик је још као рок да се то спонтано догоди одредио 83 године, колико на Балкану ниједна државна творевина није трајала. Ни три Југославије заједно, ни три њеним распадом настале државе (Словенија, Хрватска и Македонија) нису трајале осам деценија, па зашто би баш хронично лабилна Босна била изузетак. А ако се БиХ у будућности већ сама од себе распадне, зашто се њени дијелови не би ујединили са матицама?

Пургерски презир према „Херцеговцима“ и Бошњацима

Неће бити да Месић и Банац не знају да и њихови сународници у „Херцег-Босни“, са Човићем на челу, сањају исте снове о изласку Херцег Босне из БиХ и прикључењу „лијепој нашој“. Исто као што су и њих двојица, један у емиграцији, други у затвору, сањали распад СФРЈ, тј. сецесију Хрватске, а понешто томе обојица и допринијели. Јасно је да би им одговарало да је, како вели Банац „архитектура Балкана дефинитивно завршена“ јер привремени добитници би увијек да зaуставе вријеме па проглашавају „крај историје“, али постоје чак и неки Хрвати којима не одговара да остане овако како је. Дјелује парадоксално да националисти Банац и Месић занемарују да су међу таквима и њихови сународници у БиХ који се боре за трећи ентитет. Међутим загребачки стари дечки из Еспланаде њима генерално нису наклоњени.

То су за њих примитвни рођаци из провинције у бијелим чарапама и без годишње претплате за концерте класичне музике у дворани „Лисински“, који су послије рата били „окупирали“ пургерски Загреб. Искусили су Херцег-Босанци да је управо тако, и за Месићевог мандата су у знак протеста масовно враћали домовнице и путовнице и поново одлазили у емиграцију. Како ми рече један од њих: „Ваљали смо им на Славонском фронту, а сада им је важнији успјех туристичке сезоне у приморју него наша судбина у дијаспори“. И заиста, у западну Херцеговину је из Вуковара стизало више мртвачких сандука него у Загорје, Далмацију и Истру заједно. Али загребачке горњоградске и каптолске манипулације почеле су прије рата: одустајањем од „ливањског питања“ на референдуму у марту ’92, западни Херцеговци су се одрекли права да одлучују о унутрашњем устројству независне БиХ, а Вашингтонским споразумом крајем рата, и свог ентитета Херцег-Босне.

Месић је био промотор те пробосанске политичке линије у политици ХДЗ-а према БиХ, а извршилац на терену Стјепан Куљић. Месић се од Туђмана, као и Кљуић од Бобана, разликовао само у тактици, а стратешки циљеви су им били исти. Док је Фрањо хтио да подијели Босну, Стипе је сматрао да су цјеловита БиХ и Муслимани Хрватској потребни као тампон зона према увијек опасним Србима, а са њима ће већ бити лако по већ испробаној формули „хрватског цвијећа“. Зато Банац у истом интервјуу осуђује Колиндину изјаву да је „у БиХ порастао исламски радикализам“, али пошто је ријеч о предсједници Хрватске, тврди да је „она мислила на неке појединце и групе, а не бошњачки народ у цјелини, али је то неспретно формулирала“. Наравно, исламски радикализам у БиХ јесте у успону (добровољци Исламске државе, вехабијске комуне итд.), а да се то не односи на баш сваког Бошњака, напросто се подразумјева. Али „загребачки стари дечки“ имају фине еуропске манире па не би да Хрватска квари односе са муслиманима, а ни да се замјере својој Колиндици.

Текстописци за Томпсонове усташке хитове

Они се не устежу ни да се ограде од хрватских злочина у „Олуји“, али не и од резултата које је произвела. Они такође кажу да је Павелићева квислиншка НДХ била остварење повјесних тежњи хрватског народа за националном државом, али не одобравају усташка клања. Уосталом, зашто се и не би уљудно извинили, након што је процес уништавања и истјеривања Срба у Хрватској неповратно завршен, „а котач повијести итако немре натраг, кај не?“ Ето, како је, рецимо, Месић лијепо замолио за разумијевање и праштање када је откривен снимак његовог усташког говора који је уочи рата одржао у Аустралији. И ником ништа! Банац му се придружио изразом братства и јединства са муслиманима Бошњацима против Срба. „Односи између Хрвата и босанских муслимана у 20. стољећу су били усмјерени једни према другима јер смо се борили против истих хегемонистичких притисака који су долазили из Београда.“ Тековина те заједничке борбе био је и концлогор Јасеновац за Србе, Јевреје и Роме над којим су се згражавали и нацистички генерали. У Павелићевој влади било је увијек по неколико муслимана „цвјетића хрватског народа“, а тек колико их је било у усташкој оперативи у БиХ. Рецимо, Бањалучког владику Платона ’41 . заклао је муслиман у усташкој униформи.

Перковићу-Томпсону остаје само да углазби Ивине и Стипине текстове и напуни хрватске стадионе.

Након ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, као да су се сви актери политичке сцене у Републици Српској, позиција и опозиција, пренули, и схватили да њихово политичко мимоилажење Сарајево навелико користи, и да су сви на губитку. Стога је и осуда исхода поменутог судског процеса била једнодушна, уз различите приједлоге. Опозиција је предлагала да се судије и тужиоци убудуће бирају у парламенту док је предсједник Српске, Милорад Додик, позвао судије и тужиоце Тужилаштва и Суда БиХ из реда српског народа да те институције напусте и врате се у Српску, гдје ће им бити обезбијеђена идентична примања. Орићево ослобађање од одговорности за злочине над Србима дало је званичницима Српске нове аргументе за спровођење референдума о уставности ових институција, што је опозиција донедавно цинично захтијевала од предсједника Српске, инсистирајући најприје на објављивању скупштинске одлуке у Службеном гласнику, а потом на кривичној одговорности директора због одуговлачења да објави одлуку Народне скупштине. Сада, када је спровођење референдума поново постало актуелно, опозиционари га и не спомињу. Најавили су да се неће одазвати позиву на саборност и састанак у Палати Републике, што је иницирао предсједник Додик, и поново се окренули свом препознатљивом правцу политичког дјеловања. Српска политичка саборност реметила би концепт ометања рада сједнице Народне скупштине заказане за 17. 10.

Изјава Младена Босића од 13. 09. да су „демократска права опозиције у Српској брутално поништена“, понајбоље одсликава намјере и „право“ опозиције да користећи физичку силу намећу дневни ред већини, у којем доминирају захтјеви за смјену министра полиције и, на крају, Владе Српске. Власт коју подржава легитимна већина треба да се склони, како би „демократе“ засјеле?! Осрамоћени исходом перформанса са претходне сједнице, губљењем иницијативе у Народној скупштини, опозиционари извјесно вријеме нису ни били кадри да дају било какве изјаве сем увреда и пријетњи. Али, поправни испит се ближи у виду нове скупштинске сједнице, када ће поново бити у прилици да мобилним телефонима праве снимке вриске, гурања, падања, хаоса, а што би требало да испровоцира реакцију полиције. А затим, зна се, слиједе оптужбе за „полицијску бруталност“, ношење „дугих цијеви“, и вапај: Спасавајте нас! То би, ваљда, требало да буде довољно представницима мећународне заједнице да се „хаос“ у Српској интернационализује како би се појавили медијатори попут Хојта Брајана Јиа са захтјевом за смјеном министара полиције и финансија, и инсистирањем на привременој, заједничкој влади, која би потрајала до наредних избора. Да ли је сличност са Македонијом случајна?

Не треба заборавити да се Албанци и Заев по преузимању власти нису зауставили на подјели земље на етничке регије, албанску и македонску федералну јединицу, већ су преко ноћи постављени саобраћајни знакови на албанском језику дуж свих комуникација и на свим институцијама, гдје је Албанаца преко 20%. То је само почетак. Слиједи промјена имена и грба државе, што је виђено у Републици Српској. Већ се могу чути захтјеви појединих америчких конгресмена да се Македонија подијели на „косовски“ и бугарски дио. Подјела земље, у случају БиХ, наравно, не долази у обзир.

Уосталом, ко је оно 04.03. ове године изјавио да је Бакир Изетбеговић „спреман оставити прошлост далеко иза нас“? Није ли то био Говедарица? А сада се у СДС чуде када им кажу да су „Бакирова дјеца“. Опозиција Српске често користи израз „владавина права“. То је омиљени термин НАТО пакта. Након што је британски амбасадор у БиХ, Едвард Фергусон, поводом посјете делегације Дома лордова, у Сарајеву изјавио да је „приоритетно питање за све којима је стало до будућности ове земље одлазак младих“, од тада опозиционари учестало користе фразу „Додик је крив за одлазак младих“. Везано за долазак британских лордова, нико није ни споменуо да је долазак делегације био у режији баронесе Арминке Хелић, некадашње савјетнице британског шефа дипломатије Вилијама Хејга, која је из родне Грачанице у Британију емигрирала ратне 1992. године.

Босна је још увијек мирна. Западу не одговара да се створи хаос док не заврши са Македонијом и Косовом, јер ни НАТО није сигуран да ли би могао контролисати ситуацију ако сада „покипи“ босански лонац. Хаос на Балкану успорио би ширења НАТО према Кавказу и Закавказју. Ширење Алијансе за циљ има опкољавање Русије, уз њено перманентно урушавање изнутра (стварање јаче опозиције Путину, уз примјену псиоп операција и активност невладиних организација). У визури НАТО одлазак Путина значио би крај Русије. Преостала би још само Кина, чија економска експанзија угрожава доминацију САД у свјетској трговини. Кина жели пословати по правилима и у договору са ЕУ. Нови пут свиле, на који рачуна Кина, и руски гасоводи, у ЕУ воде преко Македоније, те је стога у Скопљу највећа гужва. Заева не занима што би те инвестиције економски препородиле не само Македонију већ и Западни Балкан. Не интересује га ни што политика коју спроводи води дезинтеграцији земље и њеном могућем нестанку. Да ли у Српској ликови попут Чавића и Шукала размишљају да делегитимисање Народне скупштине иде наруку онима који од Српске желе створити празну љуштуру? Или се све своди на оно „да ми засједнемо па ћемо видјети“? Да ли ико примјећује да је поодмакла активност на урушавању Дома народа која се води из познатих амбасада, и да се својски ради на томе да се кроз одлуке Уставног суда Савјету министара дају ингеренције Владе БиХ, чије одлуке би потврђивао парламент простом већином гласова? Или је наважније „срушити Додика па шта буде“?

Снажна и јединствена власт, јединствен народ, уз подршку једне од водећих земаља, може да се одупре свим притисцима. Ово су посљедњи трзаји Сорошове номенклатуре.

„Како не може у Каталонији ни референдумом, а може на Косову и без референдума?“ – само је, са ироничним осмијехом предсједник Србије повукао логичну паралелу. Потом је, предсједник Чешке Земан такође само упитао: „Како ваља сецесија Косова, а не ваља отцјепљење Крима?“ И вицепремијер Србије је поставио питање: „Како послије референдума у Каталоније објаснити народу у Српској да нема исто право?“

Биле су то само неке од реакција поводом драматичних превирања у Шпанији, које су тек индиректно и дискретно исмијале лицемјерје тзв. међународне заједнице. Објашњење да је „сваки случај специфичан и захтијева различите приступе“ требало је да оправда не само „двоструке“ него чак „вишеструке стандарде“. Ради се о провидној камуфлажи за ординерне лажи и преваре, које све теже пролазе са опадањем моћи једине суперсиле. Ни све старе, ни све нове чланице ЕУ, па чак ни кандидати, више се не либе да поставе незгодна питања.

Додиков позив на размишљање

Предсједник Српске, који се понајмање устручавао и зато навукао „међународну“ стигму „црног пере“, те зарадио америчке санкције, сада наступа тактичније. Пошто је Брисел заузео став да је „реферндум у Каталонији унутрашња ствар Шпаније“, и он је поставио своје питање. „Чули смо ЕУ која је рекла да је то унутрашња ствар Шпаније, а мене интересује да ли су процеси који се дешавају у БиХ такође унутрашња ствар БиХ“, упитао jе ономад пред новинарима у Зворнику. И пошто се логички намеће позитиван одговор, додао је: „Можда је дошло вријеме да управо поводом ових догађаја почнемо рационално разговарати о могућем мирном разлазу у БиХ. Тај процес треба отпочети, с обзиром да оваква БиХ, упркос масовним интервенцијама међународне заједнице, није успела. И инострани експерти сврставају је у ред пропалих држава“.

Овај Додиков позив на размишљање о разлазу биће, као и обично, априори дочекан на нож, баш зато што је тешко наћи контрааргументе. Прије свега, протекторат је увијек, барем декларативно, инсистирао на директним преговорима између националних представника, а таквих сусрета послије рата није било. Затим, Додикова иницијатива, што је посебно важно, ни својим садржајем није антидејтонска. Напротив, у Споразуму пише да је у БиХ све подложно промјени, под условом да о томе постоји косензус све три националне стране. Даље, он наглашава да је „можда“ дошло вријеме за разлаз (што значи да можда и није), да разговори треба да буду „рационални“ (тј. неострашћени), да је разлаз само „могућ“ (дакле, ништа не прејудицира), да треба да буде остварен у „миру“ (што ће рећи без насиља). И најзад, да разговоре треба „започети“ (јер ће бити дуги).

Три народа у два ентитета у БиХ непрестано се једни на друге жале на узајамне блокаде, кочење у развоју – политичком, економском, културном итд. А чиновници „међународне заједнице“, опет, да су фрустирани неуспјехом да у Босни створе функционалну државу. Послије четврт вијека било би логично да се сви заједно упитају нису ли на погрешном путу упали ћорсокак и покушају у супротном смјеру.

БиХ је функционисала само годину након избора

Не треба заборавити да су на првим слободним изборима три националне странке наступале у дјелотворној коалицији и да су послије избора брзо и лако заједнички формирале власт. Али да се, упркос континуитету са комунистичком структуром власти по националном кључу, нова власт већ након годину дана, мајоризацијом бошњачких и хрватских посланика над српским, распала. Што значи да је позитивно искуство њихове сарадње постојало, али да се показало неодрживо и на краћи рок.

Треба подсјетити да је почетком грађанског рата крња власт у Сарајеву тврдила да је „Радован Караџић завео само мањину Срба у БиХ“, а онда је та власт од те исте „заведене мањине“, којој су се убрзо прикључили и остали сународници, поражена у грађанском рату. По истој схеми, муслиманском Сарајеву је данас за све крив Милорад Додик јер је у неколико циклуса заредом такође завео већину бирача у Српској. Испада, да није њега, потрчали би да Српску утопе у јединствену БиХ.

Чак и једно од само три заједничка министарства која су предвиђена Дејтоном – ресор спољних послова – не функционише. У обновљеном хладном рату Бошњаци су на једној страни, а Срби на супротној. У хроничној блискоисточној кризи они први су на страни исламских земаља, а ови други на страни Израела. Нема готово нити једног међународног проблема, укључив и Каталонију, о коме БиХ има став, јер једни друге блокирају ветом у Предсједништву БиХ. У десетак осталих ресора у Савјету министара, који су се у међувремену, мимо Дејтона, намножили – тек нема ни о чему сагласности, већ зато што су наметнути силом протектората.

Фрустрације „међународне заједнице“ у Босни

Американци су најприје (преко Изетбеговића) срушили већ парафирани европски „Лисабонски споразум“, а затим (преко високих представника) већ двије и по деценије руше свој властити Дејтонски споразум не би ли направили јединствену и цјеловиту мулти-култи Босну. Са централизацијом и унитаризацијом БиХ покушали су и тврдом и меком моћи, и штапом и шаргарепом, и завртањем руку власти и корумпирањем опозиције, и јавним и тајним операцијама, и преко матице и Шарповом обојеном револуцијом, и „бонским овлашћењима“ и одлукама иностраних уставних судија, и све то кршењем дејтонског Анекса 4, односно Устава БиХ.

Шта све још нису покушавали, укључив и уједињење социјалног незадовољства и пензионерску солидарност због ниских пензија, али све и увијек – дупло голо. Зашто? Зато што на нивоу БиХ не постоји неки централни демократски ауторитет било у облику општег поштовања достојне институције, популарне заједничке партије или лидера који би добили повјерење већине сваког од три конститутивна народа, те легитимно и легално створили јединствену БиХ. Без тога она, у ствари, и не постоји, односно постоји само као дејтонски компромис три народа у два ентитета, који се практично потврђује само „с мијене па на уштап“ око чисто техничких питања.

Високи представник, који је требало да буде прелазни ауторитет, орочен на десет година, одавно је потрошио не само дејтонски мандат него и било какав утицај. Компромитован „бонским овлашћењима“ примјећује се само по већ годинама у длаку истовјетним периодичним извјештајима, које СБ УН редовно одбија, и понеким интервјуом у медијима, у којима такође прежвакава исту причу. Попут слијепог цријева Инцко ничем не служи, а може да изазове упалу и сепсу, али остаје зато што би његова замјена отворила питање смисла и опстанка те функције. А са трећином „окупационих“ судија, Уставни БиХ, који је преузео његову функцију утјеривања Срба у суру, бламира се из пресуде у пресуду.

Насилну ревизију Дејтона Српска је зауставила на 70-так одузетих надлежности и наметнутих закона који су деформисали изворни дејтонски устав и уништили ауторитет највишег законског акта, а нису ништа промијенили у реалним политичким односима. За неки „Дејтон 2“ нити има свјежих идеја, нити је могуће обезбиједити консензус. И све се безнадежно врти у кругу вјечног понављања истог, што узалудно троши вријеме, енергију и мотивацију и „Босанаца и Херцеговаца“ и њихових јалових протектора.

Од БиХ у Дејтону није ни требало правити државу

Да ли је заиста дошло вријеме да се сви упитају није ли већ сам циљ стварања једне државе за три народа, који су, сразмјерно националној структури, узајамно побили укупно 100.000 људи само у посљедњем рату, био лудост. Касније спољно наметање државе, која никада прије није ни постојала, било је лудост на квадрат, али је суперсилом још била могућа у униполарном свијету половином 90-их, а не и у мултуиполарном свијету крајем 2017. Но, све и да јесте, каква би била перспектива државе коју одбија преко 50 одсто становништва на 75 одсто територије. Ипак, кладио бих се да ће Додиков позив, или само идеја изазвати саблазан „међународне заједнице“, односно Американаца и европских вазала, које до бијеса доводи свако утјеривање у лаж, у недосљедност, нелогичност и сл. А онда пред новинаре пошаљу портпароле да то и арогантно бране гомилом глупости.

Рецимо, када они серијски крше изворни Дејтон онда је то корисна надоградња споразума који је донио мир, али не и политичко рјешење, а када то други учине једном онда је то опасан антидејтонски прекршај који пријети да запали Балкан.

Или, када сваком живом боде очи симетрија између Косова и Крима, они кажу да је сецесија Косова посве легитиман и легалан чин, јер одговара САД, док је отцјепљење Крима спроведено референдумом узрок обнове хладног рата, јер одговара Русији. Или, РС није исто што и Каталонија, ни као КиМ, ни као Крим, него неко чудо невиђено.

Мектић предводи Србе, Месић – Хрвате

Човић једва чека разговор на тему мирног разлаза или, како би Чеси и Словаци рекли „плишаног развода“. Изетбеговић ће, међутим, на позив одговорити пријетњом да ће се Бошњаци дићи на оружје да бране границе БиХ. Он, истина, не би знао да објасни како би кроз Српску стигао до границе на Дрини, или кроз „Херцег-Босну“ до границе са Имотским, јер фантазира о томе како ће већ послије избора догодине Србе предводити Драган Мектић на челу Савеза за промјене, а Хрвате Стипе Месић на челу „Игманске иницијативе“.

Додик је недавно замијенио референдумско питања „да или не улазак у НАТО“ са „да или не војна неутралност“. Било би добро да изврши и инверзију формулације теме разговора. Умјесто о мирном разлазу, разговарало би се „о мирној реинтеграцији БиХ“, и Бакир би први дотрчао из Сарајева на било коју адресу. А пошто би се током разговора показало да мирна реинтеграција не иде, самим тим би се наметнула тема мирног разлаза. Прича би кренула са другог краја и завршила истим закључком. Сигурно да Изетбеговић не би одмах промијенио став, али би се, за почетак, бар суочио са отрежњавајућом истином.

Колегијум Народне скупштине Републике Српске заказао је за 17. октобар редовну скупштинску сједницу на којој би требало да буду разматрани ревизорски извјештаји и Приједлог резолуције о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Српске. Питање које се након ове одлуке моментално отворило гласи – како ће се опозициони посланици понашати на заказаној сједници с обзиром на деструктивно понашање које су испољили на претходној. Један од опозиционих лидера, Вукота Говедарица, предсједник СДС, већ је наговијестио: „Или ће поштовати устав и законе или ће имати блокаду у парламенту, па нека засједају гдје хоће“.

Иначе, опозиционе странке у Српској, од када су посегле за физичком блокадом рада Народне скупштине РС, константно испостављају нове захтјеве владајућој већини, а при томе не одустају од оних са почетка своје листе, што се показало и на сједници Колегијума Народне скупштине РС који је у петак усаглашавао дневни ред за нову сједницу парламента. Не треба заборавити да је скупштинску сједницу, коју су опозиционари покушали блокирати, по први пут преносила приватна медијска кућа ТВ БН, која се иначе у значајној мјери финансира из буџетских средстава општина и градова у којима Савез за промјене има власт. То указује на „велика очекивања“ од поменуте сједнице и да је сценариј био одавно написан (прве припреме биле су у мају мјесецу).

Уједно, Говедарица је јавност обавијестио да је опозициони блок Савез за промјене, којем припада и његова партија, планирао да другу тзв. Скупштину народа одржи у амфитеатру Електротехничког факултета у Источном Сарајеву, али да им је накнадно отказано. Ради се о окупљању симпатизера власти опонентских партија, а које се настоји представити као скупштина народа, по узору на тзв. пленуме грађана, идеју коју су невладине организације настојале реализовати у Федерацији БиХ након уличних нереда почетком 2014. године, а која би била пандан институцији народне скупштине.

Иако је Говедарица, одговарајући на питања која су се односила на понашање опозиције на предстојећем скупштинском засједању, на конференцији за новинаре настојао бити тајновит, то није нимало тешко одгонетнути. Опозиција постаје све више арогантна, приликом изношења захтјева опозиционари не могу прикрити нетрпељивост према институцијама Српске. Однос према институцијама Српске је однос и према народу којег оне представљају, али лидери минорних политичких партија, са не више од два посланичка мјеста, наоружани новим брифинзима који су им дали осјећај сигурности и сигурних побједника у борби против „омрзнутог режима“, самоувјерено користе научене флоскуле типа „показали смо народу да се више нико не боји Додика“.

Тако да су и планови које надмени Говедарица приказује као план „А“ и план „Б“ прозирни и указују, не на могући прекид, већ на изазивање хаоса током предстојећег скупштинског засједања. Опозициони лидери као да су кодирани. Важно је осјећати се важан, изгледати снажно, побједнички. Флоскуле попут „Више се нико не боји Додика!“ и „Готов је!“, идентичне су паролама пучиста који су срушили Милошевића и увели Србију у један крајње депримирајући период. Пети октобар је производ Сорошевог капитала потпомогнутог логистиком америчких и британских тајних служби, те су и петооктобарске флоскуле креирали Сорошеви оперативци. Позив власти на дијалог и активности Ненада Стевандића на помирењу, опозицију су додатно увјерили да је „Додик готов“, да је „власт у страху“, и да ће се након инцидената на наредној (и свакој наредној) скупштинској сједници „режим срушити“. Планови „А“ и „Б“ не могу бити једноставнији – изазивати инциденте и не одустајати од парола и вокабулара из репертоара шарених револуција, које се обавезно претворе у црне.

Сличност са ликовима из „македонског сценарија“ више је него очигледна. Јасно је да иностраним рушитељима Српске треба карта на коју ће одиграти. У Македонији то је била најбројнија албанска десничарска партија, која не баштини само платформу Еди Раме и Тиранског договора, већ и идеолошки оквир Призренске лиге. Неопходан је био и инсајдер који ће Македонију изнутра да поткопа. Пронађен је у Зорану Заеву, који ће законом о језику Македонију практично поцијепати на два дијела, што ће водити њеном нестанку као државе. У Српској није дефинитивно одређено ко ће играти улогу Заева, још се тражи ко ће бити „први међу једнакима“. Стратегија је одавно позната, а планирана још у мају ове године: инциденти, конфликт, хаос током скупштинског засједања. Затим би слиједило „увођење демократије“, односно, уз посредство странаца и странака из Федерације предвођених са СДА, довођење опозиције на власт. Ако „ненародни режим“ не пристане на захтјеве опозиције (а они су неспроводиви), сједница скупштине ће бити блокирана.

Понашање дијела опозиционих посланика на претходној сједници није био „пасивни отпор“, већ увод у насиље које се избјегло захваљујући маестралном потезу скупштинског руководства, које је посегло за пасивном противмјером. Али, од насиља се није одустало. Медијске припреме су у току. Полиција се настоји приказати као „Додикова, а не народна“, и да дјелује незаконито. Земљама у окружењу и ЕУ шаљу се поруке да се припреме за „демократско рјешење“ у Српској, и да подрже захтјеве опозиције. Проблем је што све више земаља у ЕУ зазиру од БиХ, па тамошњи медији и не прате овдашња збивања, а „окрећу главу“ и од оног што се дешава на Балкану уопште. Планови „А“ и „Б“ су дизање тензија током скупштинског засједања захтјевима који ће бити непрекидно испостављани, иако ће дневни ред на клубу посланика привидно бити усаглашен, само да би засједање почело и већ виђени сценариј се наставио. Тада ће услиједити инсистирање на новим тачкама дневног реда (смјена министра Лукача, пад Владе итд). Ово би се могло предуприједити ако би предсједник Народне скупштине на конференцији за новинаре објаснио да су ставови о дневном реду усаглашени између клубова посланика и да нових тачака ван договореног дневног реда неће бити, те би све изван усаглашеног била опструкција и увод у насиље. Уосталом, опозиционари су медијима већ најавили „дневни ред“.

Да подсјетимо:

Бранислав Бореновић: „Посланици опозиције на наредној сједници парламента Српске ће бити у сали и наставити инсистирати на својим легитимним захтјевима.“ (17. 09. 2017.)

Игор Црнадак: „ У Македонији је нереде направила власт, а у Републици Српској власт ће отићи након 12 година. Власт грађане плаши „македонским сценаријем“, али не схвата да се неће догодити „македонски сценарио“ већ сценариј Српске.“ (17. 09. 2017.)

Драган Чавић: „Лукач подгријава атмосферу и води РС у правцу врло озбиљних кофликата, што никоме није потребно.“ (16. 09. 2017.)

Драган Мектић. „По чему је споран „македонски сценарио“, нека се догоди у Републици Српској.“ (17. 09. 2017.)

Драган Чавић: „Блокада парламента све до испуњења захтјева опозиције.“ (13. 09. 2017.)
Вукота Говедарица и Бранислав Бореновић: „Додик је тражио састанак, али не одустајемо од блокаде.“ (13. 09. 2017.)

Изјаве попут наведених дају се као „увод у право“ земљама Запада да подрже опозицију у рушењу „ненародног режима“, који се противи уласку у НАТО и ЕУ. При томе се, опет, указује да власт опстаје „уз подршку Руса али и Србије“. Одбијање састанка који је иницирао предсједник Српске се истиче јер се ширим круговима емитује порука „он није наш предсједник“. Са стране је опозиционарима већ сугерисано да позив на састанак указује на страх и несигурност. Међутим, доћи ће вријеме када ће представници међународне заједнице инсистирати да опозиција оде на састанак са предсједником Српске (као што су у Македонији отишли код предсједника Иванова) како би се дао легитимитет пројектованој привременој, тј. заједничкој влади у којој опозиција треба да буде (и коалиција Домовина, такође). Наравно, све ово вриједи ако се ствари буду одвијале према предвиђеном сценарију: подизање тензија, инциденти па насиље током сједнице скупштине; „спашавање опозиције“ од „ненародне полиције“, смјена министра Лукача, интервенција „државних органа“ (СИПА) уз асистенцију НАТО трупа из сусједне Хрватске како би се „увео ред“ у Бањој Луци и дошло до „привремене владе“.

Шта би та привремена влада, или неко друго прелазно рјешење, радила до наредних избора? Привремена влада је толико битна да се у познатим амбасадама процјењује да без ње сви планови на урушавању Српске падају у воду. Она мора прихватити да спроведе све одлуке Уставног суда и све одлуке Савјета министара БиХ (који се аутоматски претвара у Владу БиХ). Зато се већ сада политички и медијски снажно подржава предсједавајући Савјета министара Денис Звиздић и непостојећа већина у Парламентарној скупштини БиХ. Ову чињеници чланице ПИК-а игноришу, иако би ОХР требало да „истумачи“ рјешење и дисциплинује постојећу, или да „зелено свјетло“ за нову већину. Прећуткује се посљедична дисфункционалност БиХ. Из амбасада које се оглашавају и поводом бенигних проблема, сада се не оглашавају, а с помном пажњом се прате дешавања везана за сједнице Народне скупштине Републике Српске.

С обзиром да се удара на темеље државности Републике Српске и да се доводи у питање њен опстанак, одговор Републике Српске треба да буде снажан и прецизан. То, наравно, изискује медијску припрему, ширу мобилизацију позиције (трибине, скупови) како би се ситуација представила онаквом каква јесте. Уједно, посланицима који буду поново посегли за насиљем треба најавити да ће сваки екцес бити процесуиран, а одговорнима укинут посланички имунитет. Најава министра Лукача о спровођењу истраге о нередима у Народној скупштини уплашила је посланика Адама Шукала, па је он, заједно с другима, провјеравао да ли је органима правосуђа против њега поднијета кривична пријава. Када се увјерио да није, то је протумачио да је власт у страху и да се не усуђује да иде даље. С друге стране, опозициони лидери подносе кривичну пријаву против директора Службеног гласника Српске због необјављивања скупштинске одлуке о спровођењу референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, како би код људи на јавним функцијама уносили страх, а највише се труде да блокирају полицију да не би интервенисала у наредним дешавањима.

Слика полицајца у униформи који је сам стао пред групу опозиционих посланика и са њима учтиво разговарао приказује се као „брутално полицијско насиље“, коришћење „дугих цијеви“, захтијева се смјена министра Лукача због „полицијског насиља“ итд. Ако заисте желе видјети како полиција реагује у сличним ситуацијама, нека погледају снимке интервенције полиције недавно у Барселони, или у Паризу поводом протеста због закона о раду или, пак, слике интервенције полиције у САД. Сузавац, гумени меци, употреба васпитних палица и средстава принуде… Полиција Српске је по ефикасности водећа у региону и с њом се није играти.

Шта ће урадити институције како би се сачувала Република Српска? Ради се о заштити критичне инфраструктуре и управљању кризним ситуацијама, материји која је законом регулисана. Мало је вјероватно да су је они који планирају нереде проучили те и не претпостављају како ће изгледати одговор Српске.

„Срби и Хрвати су против Босне и Херцеговине, тачније највеће политичке партије српског и хрватског народа чине све да ослабе Босну и Херцеговину и уруше њене институције а прије свега Обавјештајно сигурносну агенцију“.

Ову лудачку конструкцију и својеврсно признање свечано објавише (у магазину радикалне муслиманске федералне телевизије (ФТВ) из Сарајева, под називом „Одговорите људима): Сакиб Софтић, Бакирова „уска ћуприја до вјерника“ (бивши предсједник Сабора исламске заједнице), Дамир Бећировић (јунак Жељка Комшића из Комисије за парламентарни надзор над радом ОБА), Армин Кржалић (из невладиног сектора у чаршији) и Горан Ковачевић, бранилац обавијештајних свињарија Османа Мехмедагића Осмице, злоупотребом Обавјештајно безбједносне агенције, као акционарско друштво Бакира Изетбеговића, са значајним пакетом неоосманских акција Султана Ердогана. Иначе, тај наводни, али у чаршији неупитни професор Ковачевић се школовао по респектабилним, „петоминутним“ универзитетима из Кисељака па је чудо како и зашто је декан Факултета криминалистике у Сарајеву Неџад Корајлић (иначе комшија из Тешња), мени одлично познат из неког ранијег живота, намјестио катедру овом лудаку, који шири смрад лажних увјерења, да то што лапрда има неког значаја за СДА, Бакира, Бошњаке и да помаже сулудој визији „Босне“ против које су и Срби и Хрвати.

У тој „славној“ емисији (www.federalna.ba/bhs/vijest/216011/27092017) коју би просто требало погледати и анализирати, нико није одговорио људима било шта.

Истина, одговарало се и угађало нељудима али је чаршијске изговоре (који имају амбицију да буду одговори) помало незаинтересовано али врло јасно довео у питање Влахо Орепић, бивши равнатељ Средишње обавијесне агенције Хрватске, указујући браниоцима Осмице да ОБА није надлежна за економију и приватизације те да је добро залутала.

Ипак прави одговор нељудима је био бруталан и јасан од стране највећег познаваоца рада, нерада и злоупотреба Обавјештајних служби у политичке сврхе, др Предрага Ћеранића, декана Факултета безбједносних наука у Бањалуци, аутора култне књиге „Ко чува чуваре“. Сам у студију, међу петорицом истомишљеника (рачунајући и зеленог радикала у лику водитеља), тачније, против увјерења и пропагандне матрице која је у Сарајеву постала модус вивенди неодвојива од сваког па и најбизарнијег питања и пет кербера Бакирове Босне, др Ћеранић је одговорио на начин потпуног обесмишљавања њиховог ламентирања над земљом у сврху кукавичке одбране јавних злоупотреба које ОБА, као Бакирова муслиманска милиција, чини.

ОБА је, монтирајући процесе и обавјештајне игре по цијелом Балкану, нападала и Србију (Обавјештајни продор„УШЋЕ“) и Хрватску, кроз ухођење и праћење званичника хрватске владе и бизнисмена. Др Ћеранић је просто био и присиљен и богом-дан да објасни појмовно-категоријална одређења саме теме, сврху и смисао надзорних механизама и ситуацију у којој се налази земља због афера које је произвела ОБА као отуђени центар моћи и обавјештајни монструм, кога је предсједник Републике Српске Додик назвао стварним непријатељем државе.

Ђак из високих школа Кисељака, запослен на Факултету криминалистичких наука у Сарајеву је гракнуо: „То треба забранити тако се не може говорити. Треба хапсити“.

Доктор Ћеранић му је пажљиво, као малоумном дјетету, објаснио да ово ипак није комунизам и да увођење вербалног деликта није примјерено овом политичком систему. Достојанствено, научно утемељено и бритко, појаснио је то специфично сарајевско лудило које Босну и Херцеговину идентификује са једним народом, његовом странком – СДА, чак и са само једним човјеком: Бакиром Изетбеговићем.

Власт у Сарајеву је, у ствари, класична реплика деведесетих тј. предратних година и представља само слику и прилику хаоса, распад система, злочина, организованог криминала и политичке импотенције наводних националних странака које је творе.

Додуше, иза звучних имена националистичких партија: СДА-СДС-ХДЗ, крију се многа позната лица, исти људи, неки и данас врло активни, са нешто измјењеном реториком али са истом препознатљивом мржњом, једнако глупи, безобразни и дрски, нуде нове „спасоносне“ формуле опстанка свих народа и државе. Упркос лажима, обманама и утврђеним преварама, њихова имена још увијек, итекако звоне на политичкој сцени бошњачког, српског и хрватског корпуса и простора, већ сада јасно територијално дефинисаног и одређеног.

А друштво, које наводно вапи за демократизацијом кроз изградњу демократских, контролних механизама јавне и друштвене сцене, да својим грађанима омогући, правно и егзистенцијално, сигуран живот, да сви добију шансу да се изграде и испоље на адекватан и слободан начин, да криминалци и терористи оду у затвор прије него што покраду или убију некога… већ сада, јасно разумије да то не зависи само од политичке воље, него од СТРАНАЦА И МАТЕРИЈАЛНЕ ОСНОВЕ ДРУШТВА. Ту и леже коријени нервозе „ајатолаха националне идолатрије“, званичника (разних ушљи и хохштаплера – трећеразредних политичара), јер материјална основа овога друштва кога су они уништили, увели у рат и опљачкали, не само да је слаба, него је видљиво ужасна и безизгледна.

Свакако да и моћна међународна клика која их је поново окупила у систему власти и институцијама може, врло лако, са мало улагања, ријешити проблеме ове земље.

Али, до сада НИЈЕ РИЈЕШИЛА НИЈЕДАН ПРОБЛЕМ – УМНОЖАВАЛА ИХ ЈЕ. Ниједно радно мјесто није отворено захваљујући ОХР-у, ОСЦЕ-у или Вјећу за имплементацију мира – ниједан социјални или здравствени проблем није ријешен њиховом вољом или новцем – ниједан ручак није поједен а да су га они платили. Систем није постао ефикасан – политичари се нису помирили – народи се и даље мрзе.

Зашто њихову помоћ чак ни боље информисани грађани не могу да препознају?! Коме то представници међународне заједнице помажу, којим средствима и како?!

Истина, показали су вољу и спремност да „непослушне политичаре“, упорно и дрско, санкцијама, монтираним судским процесима и медијским кампањама „производе“ или у ратне злочинце или да праве од њих лопове, само зато што неће да слушају њих, који представљају дипломатски талог властитих земаља, ситне обавјештајце са маргине обавјештајно-безбједносних послова; њих који не знају шта да раде са својом кућом и државом а камоли са нашом.

Говорити и писати о томе значи, гурати „прст у око“ међународном киклопу.

Значи и нешто више: значи оставити иза себе траг као најсигурнији знак присуства у заједничком постојању и трајању – на политичкој сцени.

И мада је траг оно по чему за вама могу трагати, прогонити вас или заувијек затрти, одустати од њега значило би бити чланом привидно либералне а у стварности најгоре тоталитарне, метафизичке заједнице, која данас, након пола вијека комунизма и стравичних ратних искустава и страдања, почива на негацији историјског искуства нашег тројединог јужно-словенског народа. А проста је истина, разумљива и слабије упућеним, да не постоји човјек који може мислити туђом главом, као што нема народа (као историјске заједнице и категорије) који може живјети у туђој историји, без обзира што се она покушава представити као некакав метафизички „објективни дух“, својствен свим народима и свим историјама. У нашој земљи и нашем подијељеном друштву, данас се врло успјешно манипулише свим могућим појмовима па и појмовима о човјеку а самим тим и човјеком, који пристаје да буде дефинисан појмом. Побуна личности против такве идеологије представља искорак индивидуума из сврстаности у личну „самосвјест“. Та чињеница и та појава на друштвеној сцени наше земље може се минимизирати – може замагљивати и омаловажавати али се њено постојање више не може оспорити.

Прави напади на самосталност и значај локалних политичких субјеката, као и слободу јавне ријечи, ипак је направљен са највишег мјеста, из Парламентарне скупштине БиХ, која је морала исказивати специфичну вољу народа да живи у слободи и демократији. Баш та институција је затражила да тајне службе истражују медије, да политика поставља привремене управе у јавним сервисима и да у њима буду објављиване само договорене информације. Запечатио је то предсједник Савјета министара Денис Звиздић, у друштву главних безбједњака и поруком да захтијева да се казне сви који нису усклађени са службеним саопштењима и обманама, иза којих је, барем до сада, стајао само Драган Мектић.

Жестина напада из квази Парламента и наводног Савјета потврђена је крутим наредбодавним ставом по коме сви морају на исти начин бројати и разумијети, а понекад и окретати главу од видљивих застава ДАЕША-ИСИЛА или АЛ КАИДЕ; сви морају на исти начин бројати џихад ратнике који одлазе у Сирију или се поражени и понижени враћају. Основни смисао таквих иступа представља вољу и намјеру да се у политички и правни дискурс поново угради „ВЕРБАЛНИ ДЕЛИКТ“ који би се ту и данас називао хушкачким језиком и антиуставним дјеловањем.

Морамо признати пред Богом и људима: није се родио такав политичар да својим изјавама толико анимира јавност ове земље и региона као што то полази за руком предсједнику Републике Српске Милораду Додику, па се може претпоставити да су сва та тоталитарна рјешења (која захтјевају и забрану негирања геноцида, забрану изјава које доводе у питање озбиљност приступа власти у Сарајеву по било ком питању) у суштини планирана за будуће санкционисање самог предсједника Републике Српске

Истина је да Додикове изјаве пред ову монструм државу постављају неразријешиве енигме избора политичког система и пута којим се креће Босна и Херцеговина.

Толико једноставних захтијева, који конзумирају и афричка племена Банту црнаца у својим неизграђеним друштвима и непостојећим државним формама, пролазе поред очију и осјећања народа у БиХ потпуно непримјетно, а толико су видљиви да чине бесмисленом сваку критику било ког тоталитарног уређеног друштва: било кад и било гдје.

Управо Додикове изјаве демистификују и чине бесмисленим привидни напредак и пут у царство европских вриједности и демократије. Стаљин се преврће у гробу од овакве Европе, која покушава бити тумач и критичар његове владавине, а сама, у Босни и Херцеговини, чини највеће политичке гнусобе, демонстрирајући чисту силу без разума.

Када Додик каже да Босна и Херцеговина нема имовину, да нема правосуђе него само Уставни суд али да тај Уставни суд нема законски оквир по коме поступа, него ради по којекаквим правилима који саме судије себи прописују… шта је одговор?!

Када Додик каже да није у реду да се о држави одлучује по амбасадама, да још увијек сагласност на именовања у Савјету министара, агенцијама СИПА или ОБА – морају дати странци у ОХР-у или амбасадама… да се о курсу конвертибилне марке и девизним резервама земље одлучује по међународним подрумима и ћумезима…

Када Додик каже да приступање војним савезима или другим организацијама представља корак који морају правити сви народи заједно и да по том питању не може бити надгласавања јер је Република Српска спремна и одлучна да се одупре томе…

Када Додик просто покаже или цитира Устав и цјелокупни Дејтонски споразум и када позове на озбиљне мјере у борби против тероризма и заштиту грађана и институција од радикалних исламиста и екстремиста… да се санкционишу сарадници Нердина Ибрића и Енеса Омерагића који убише, први у Зворнику часног полицајца а други два часна војника, те да се мора казнити организатор и нападачи на тадашњег предсједника владе Републике Србије (данас предсједника те државе) Александра Вучића, који је свакодневно демонстрирао пријатељство и поштовање према Босни и Херцеговини и љубав према Републици Српској…

Када Додик каже да неуставно правосуђе у Сарајеву мора престати са монтирањем политичких афера и бавити се темама за које никада није било надлежно…

Шта је одговор када Додик каже да припада старом народу који вјековима његује парламентаризам и демократију у унутрашњим односима и поштовање других држава на међународном плану и да то српски народ неће вјечно трпити, него ће послати поруку и гласати кроз разне форме, у својим институцијама и на референдумима, у циљу одбране националне суверености, демократских односа у земљи и своје слободе…

Зар је могуће да је одговор из Сарајева, испод кишобрана Америке и Европе, да ће учинити све да забрани слободу говора и да укину традиционалне форме изјашњавања народа о битним животним питањима или да угуши уставне институције које тако поступају.

Предмет ове анализе није смисао било каквих изјава, нити начина на који су изговорене, чак ни повод није најбитнији, него сазнање о оживљавању старог комунистичког „деликта мишљења“, у празним главама добро плаћених полтрона, пришипетљи, лажних доктора, министара и народних посланика у највишем законодавном тијелу земље.

Оживљавање „вербалног деликта“ у праву и кривичној примјени, као реликта комунистичке осионости, бахатости и бјеснила, подразумијева спремност на његову бруталну примјену, на говор и на писање – дакле двије познате манифестације мишљења.

Не вјерујем да постоји много наших земљака, који се сјећају „вербалног деликта“ тј. члана 133 Кривичног закона СФРЈ и интензивних расправа о његовом укидању вођених у задњим данима комунистичке диктатуре над овим људима и простором. И мада је кривично законодавство тадашње партијске државе било пуно сличних одредаба (чл.114. – чл.134. – чл.157. итд.) које санкционишу грађанско право на слободно мишљење, ипак је предмет тадашњих спорова била формулација из Првог става чл.133, према којој ће се казном затвора, од једне до десет година, казнити онај ко „злонамјерно и неистинито приказује друштвене и политичке односе у држави“.

Овом одредбом, са оне стране закона, стављени су сви говори, текстови, пјесме и цртежи (дакле сви резултати мишљења) који своју политичку суштину не темеље на партијским рефератима и извјештајима јавне и политичке полиције. Тако некако сам и лично, због Тита и Ђиласа (о обојици сам писао са грешком), доспијео пред комунистичке судове и судије, и у два одвојена предмета осуђен на казне затвора (за Тита 4 године и осам мјесеци, за Ђиласа три године) у првом степену али у коначници ослобођен са „одлежаних“ десет мјесеци затвора у тзв. истрази.

Један мој пријатељ, тада је рекао: „Чувај се, јер, комунистичке ћелије отвориле су се за другачија мишљења!“

Комунистичке судије, тумачећи одредбе овог члана (који за њих није био кажњавање слободног мишљења него санкционисање непријатељске пропаганде) појашњавали су нам, чак, да: „ …само саглашавање са изјавама или прећутно одобравање изјава којима се врши непријатељска пропаганда, обично климање главом, има се сматрати као радња извршења овог дјела ако се из начина или других околности (мјесто, прилика, учесници…) може закључити да саглашавање или прећутно одобравање има карактер позивања или подстицања…“!

У старијим коментарима стручне комунистичке литературе истиче се да „… за постојање непријатељске пропаганде није ни потребно присуство јавности тј. непријатељска пропаганда се може извршити и у четири ока…“

У једној пресуди Врховног суда Босне и Херцеговине се каже да: „Кривично дјело непријатељске пропаганде постоји ако је пропаганда остала и без дејства.“

Од ових комунистичких наклапања још је гора била примјена овога члана.

Традиционално БеХа КРИВОСУЂЕ (тј. „Правосуђе“) се прославило многим политичким судовањима и судским фарсама од којих су настајале многобројне афере.

Ако им и није ишло са кривцима, гонили су свједоке.

Али – зашто би вриједило данас разговарати о једном таквом комунистичком феномену какав је „вербални деликт“ и да ли, још увијек, кафанске досјетке, пиљарски вицеви и политичка фразеологија професионалних дисидената угрожава власт радничке класе, ида ли држава има право од својих грађана захтијевати потпуну лојалност ако им не гарантује основна права? Та принципијелна дилема очито у овој земљи више је актуелна него у доба комунизма јер: „ДРЖАВА – ПА ТО ЈЕ САРАЈЕВО- И БАКИР“.

Сам Звиздић каже, некад лично а некад Мектићем (понекад и Џаферовић проговори у његово име) да Бакир Изетбеговић тј. чаршија и сећија, одлучују о свему али су изузети од сваке врсте одговорности. СДА тврди и гарантује да је Бакир увијек у праву.

Онај ко то критикује говори „хушкачким језиком“ и биће кажњен, то је поента. Дакле, иза идеолошке синтагме „хушкачки језик“ и покушаја ситуирања њене опште вриједности и примјене крије се очито тежња владајућег политичког фактора у Сарајеву да своју владавину државом и своје савезнике свих боја и дезена заштити од ружног мишљења садржајно вриједносним а не формално законским начелима. Наиме, сама дискусија о „хушкачком језику“ као деликту према уставном поретку, Дејтонском споразуму или према слободи и властитој држави, која се дешава у специфичном, интересном и политичком пољу, подложна је тумачењу и критеријима владајућих идеолога „шибицара из чаршије“ тј. има своју специфичну политичку интерпретацију.

Наравно, ријеч је о идеолошкој а не правној дефиницији и вриједности. Зато санкционисање таквог садржаја, које се не ослања на право већ на идеологију, зависи углавном од: „процијене политичке и безбједоносне ситуације у земљи“, „ширег европског интереса“, „регионалне стабилности“, „погодности тренутка“, „констелације снага у међународним односима“ … Другим ријечима, од произвољне процијене некаквих чиновника и ухљупа и подршке њихових покровитеља – па се ниједног тренутка, више и не може знати чија ће политичка сигурност бити угрожена овом оптужујућом синтагмом и гдје ће нашу земљу одвести одлуке иза којих стоје фрустрирани политички пигмеји попут Звиздића и Џаферовића.

Потенцијалне мете су увијек биле и увијек ће бити политичари који, попут Додика, свој стручни, јавни, друштвени ангажман стављају у функцију интереса свог народа и земље, а не слушају незрелу, надрндану „политичку недоношчад“ из Сарајева и иних амбасада.

Коме, у ствари, припада ова земља, питање је за све народе?!

Посебно за нападнуте слободне новинаре који нису у функцији очувања протектората и даљег закухавања наших народа, који упиру прстом у званичнике у Сарајеву и њихове политике, који се не плаше оних (не)људи који агресивно позивају на рушење и Дејтона и актуелне власти Републике Српске, у крви, на улици – који пишу увреде и блате све оне који нису прихватили да буду полтрони и слуге тог новог тоталитарног поретка.

Ти политичари не говоре „хушкачким језиком“ – у ствари – у њиховим форумима и парламентима, на њиховим приватизованим институцијама се не говори, нити се пише – у њима се пљује сочно и интензивно на властити народ и његов интерес.

На такве пљувотине међународна заједница не реагује – она помаже и учествује – чак плаћа такве увреде, омаловажавања и суђења прије суда.

Та лажна клика међународних лопова која је разградила Југославију – љигави и одвратни полтрони „Новог свјетског поретка“ који ништа добро нису донијели овој земљи путем слуганских политичара и медија, мудрују – кажу да помажу, измишљају личне и групне заслуге што су нас пречицом довеле до пакла, стално уносећи немир и неред у нашу, иначе, хаотичну ситуацију.

Они би хтјели о проблемима нашег друштва ћутати јер вјерују у будућност своје управе над овом земљом и његовим унесрећеним народом. Као са даљинским управљачем (Мектић, Звиздић, Џаферовић…), свакога дана ће проналазити, анатемисати и прогонити којекакве непријатеље, што не говоре ни једним познатим језиком, него новооткривеним, прогоњеним „хушкачким језиком“.

Послије читања ове анализе, сви се требају преиспитати и добро загледати у себе: НИКАД СЕ НЕ ЗНА ГДЈЕ СЕ НЕПРИЈАТЕЉ КРИЈЕ!

 

 

Одмах након одржаних општих избора у БиХ у октобру 2014. године, на којима су између осталих бирани чланови Председништва БиХ, председник и потпредседници Републике Српске (РС), народни посланици у Народној скупштини РС, отпочео је процес институционалног и ваниституционалног оспоравања резултата избора од стране опозиције у РС.

Резултати избора су били, можемо рећи, врло тесни, с обзиром да је Младен Иванић, кандидат Савеза за промене однео победу над Жељком Цвијановић (кандидатом СНСД-ДНС-СП) за свега 7000 гласова, док је Милорад Додик (СНСД) у гласању за председника РС однео победу над Огњеном Тадићем (СДС) за око 7000 гласова. Када је реч о резултатима за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ, СНСД Милорада Додика је освојио 6 мандата, два мање него на претходним изборима, а СДС 5 мандата, један више него на претходним изборима, али је разлика у броју гласова била око 45 000 у корист СНСД, знатно већа него за чланове Председништва БиХ и председника РС. Када је реч о резултатима избора народних посланика за Народну скупштину РС, СНСД је освојио 32,28%, или 29 мандата, а СДС 26,26% или 24 мандата. Разлика у броју добијених гласова је приближно једнака разлици добијених гласова за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ.

С обзиром на наведене резултате настао је проблем конституисања институција РС и органа власти. Установљавање скупштинске већине текло је врло тешко и споро. На крају се испоставило да Савез за промене (СДС, ПДП, НДП и СРС РС) није у стању да форимира скупштинску већину. То је за њих било врло фрустрирајуће, с обзиром да су у току предизборне кампање били уверени у и најављивали убедљиву победу. Коалиција СНСД, НДС и СП успела је да састави скупштинску већину у Народној скупштини РС. Савез за промене је од самог почетка почео оспоравати формирану већину у Народној скупштини РС, оптужујући СНСД да је то учињено куповином гласова. Иако ниједна странка која је учествовала на изборима није оспорила резултате избора, нити је изнела оптужбе да је било крађе гласова, мала разлика у резултатима изазивала је неспокојство и разочарење у редовима Савеза за промене. Формирана је стара-нова власт чију окосницу чини СНСД, партија Милорада Додика. Савез за промене је на тим изборима био најближе освајању власти, али им се није посрећило. Губитак избора ипак није обесхрабрио партије-чланице Савеза за промене, него их је још више „инструирао“ и ујединио, и оне су наставиле врло оштро и грчевито да нападају нову-стару власт.

Савез за промене је успео заједно са СДА и ХДЗ да формира власт на нивоу БиХ, иако је СНСД са странкама окупљеним око њега имао већину српских посланика у Представничком дому парламентарне скупштине. Ово је био први случај да коалициона власт на нивоу РС не одсликава исту коалицију српских странака на нивоу власти у БиХ. Ово се може сматрати једним од врло значајних извора сукоба између Савеза за промене, који је на власти на нивоу БиХ, и власти у РС. С обзиром на природу односа у БиХ и државног уређења, као и ради заштите интереса РС и њене позиције у оквирима БиХ, неопходна је потпуна сарадња и координација између институција РС и српских представника у органима БиХ. Српски представници у органима БиХ морају да уважавају одлуке Народне скупштине РС, да их спроводе и бране када је реч о заштити виталних интереса српског народа и РС на нивоу БиХ.

Међутим, политичка нетрпељивост и острашћеност према СНСД-у, настојање да се „режим Милорада Додика“ скине са власти по сваку цену, те превелика и, могло би се рећи незајажљива жеља за влашћу странака из Савеза за промене, као и врло опор и оштар одговор власти у РС на политичке насртаје Савеза за промене, довели су до тоталног политичког, као и личног сукоба партијских лидера и разлаза, без икаквих шанси да дође до приближавања политичких ставова власти и опозиције у РС.

Опозиција у РС, која је истовремно власт у централним органима на нивоу БиХ, учвршћује своју позицију на нивоу БиХ, користећи све полуге и механизме власти у Сарајеву, као и институције БиХ, да би се обрачунала са „режимом Милорада Додика“. Истовремено, политички фактори у Сарајеву задовољно трљају руке.

С обзиром да је Савез за промене очекивао и био убеђен да ће добити изборе и доћи на власт у РС, он је у свом политичком деловању и нападању „режима Милорада Додика“ отишао толико далеко, да после пораза на изборима није било начина да се успостави нормална политичка комуникација између странака валсти и опозиције. СДС је изгубио прилику и шансу да се отараси „малих коалиционих партнера“ и да уђе у „велику коалицију“ са СНСД. Сада им је остало једино да још више продубљују ископане политичке ровове и да траже савезнике и у оним политичким снагама у БиХ које се здушно залажу да се РС укине или претвори у празну политичку љуштуру.

Последња дешавања у Народној скупштини РС, која су изнедрила неке нове облике и методе опозиционе борбе, а која су започела „борбом за поштовање Пословника о раду Народне скупштине“, довела су од стране опозиције до потпуног одбацивања слова Пословника и деморатског духа у раду институција РС.

Можемо се сложити да се власт у РС не може подичити добрим економским успесима, да народ тешко живи, да је све више сиромашних, да млади одлазе из РС, да је политичка култура у институцијама на ниском нивоу, али то нису разлози за урушавање институција РС, које представљају једини инструмент преко кога се могу решавати сви набројани проблеми. Да ли је онемогућавање рада Народне скупштине, које је уследило применом пасивне силе од стране опозиције, крајња мера на коју се опозиција одлучила, да ли је то само врх леденог брега у сукобу опозиције и власти или је знак да истиче време за неке политичке процесе и потезе које морају повући опозициони лидери и тако довести до крупних политичких промена у РС?

Добро је познато да, у скоро свим парламентима, парламентарна већина намеће „парламентарну тортуру већине“, подржавајући потезе и законске предлоге извршне власти, али све у оквирима уобичајених демократских процедура, које су есенција демократије. Такав је случај и у РС. Када мањина у парламенту изгуби „стрпљење“ и пожели да преузме власт, онда она прибегава и другим методама борбе, које су све мање политичке. Тако је опозиција у Народној скупштини РС, незадовољна одлукама скупштинске већине, подстакнута и потпомогнута спољним факторима пожелела да она „мало влада“.

Иако је Савез за промене добио релативно велики број гласова на изборима и има снажну бирачку базу, он у овој фази своје политичке борбе, у којој се користи виђеним методама, нема подршку и одобравање те исте бирачке базе. Чак се све већи број народних посланика и народних представника из Савеза за промене одлучује да напусти њихове редове. Народ и грађани РС препознају све опасности које прете РС и српски народ је потпуно свестан колики је значај институција РС и да му једино РС гарантује равноправност и опстојност у оквирима БиХ, а не никао неке институције из Сарајева. То је добро за РС.

Дакле, политички сукоби унутар РС и њених институција, су последица два концепта борбе за РС. И власти и опозиција у средиште своје борбе истичу РС. Опозиција „спашава“ РС од „ненародног, корумпираног система, који ће да доведе до уништења РС, тако што ће уништити основну животну супстанцу РС“, која ће као таква постати лак плен било кога непријатеља. Осиромашен народ, гладан и жедан неће се моћи „напојити и нахранити патриотизмом“, како то сматра опозиција, што је донекле и тачно. Међутим, поред свих економских тешкоћа у РС, за које велики део одговорности по природи ствари сноси власт, стање у друштву није такво да би било потребно организовати народне немире, рушити институције РС и сл. Грађани знају квалитете и власти и опозиције. У актуелним светским и регионалним економским приликама, било која власт би врло тешко могла знатније унапредити економски положај грађана. Сигурно је једно, а то је да свака власт, па и актуелна власт у РС, може успоставити социјално праведније друштво, смањити корупцију, која је врло распрострањена у РС. Није добро ако нека власт своје евентуалне пропусте и неекономично располагање буџетом и народним парама, прикрива и оправдава угроженошћу РС од стране опозиције у спрези са спољним фактором.

Ипак, власт у РС, за коју опозиција каже да је својевремено „дошла на тенковима СФОР-а“ национално је очврсла, постала је самосвесна и врло успешно штити виталне интересе РС и српског народа од различитих насртаја споља и од нарушавања дејтонског концепта БиХ и бори се за стабилну РС, штити имовину РС, истрајава на механизму координације између ентитета и на нивоу БиХ а, када је реч о наступу БиХ на спољном плану, залаже се за војну неутралност БиХ, уско и блиско сарађује са Србијом и развија и јача специјалне и паралелне везе и односе са снажно израженом жељом да РС и Србија постану једно, свесна које опасности и препреке у том смислу постоје. Зато се овакво деловање власти у РС може сматрати патриотским, у складу са концептом „јака и стабилна РС у оквирима дејтонске БиХ“, која је оно што су се договорили и што ће се договарати Ентитети.

Овај концепт је добар и прихватљив за српски народ, али мора бити допуњен и подржан снажнијим економским развојем РС, унапређењем економског и социјалног положаја свих грађана у РС. Овакав концепт је трн у оку политичког Сарајева, западних сила, пре свих САД и неких моћних чланица ЕУ, као и кључних исламских држава. Зато ће они тражити савезнике на унутрашњем плану за рушење власти у РС и смену председника РС Милорада Додика.

Други концепт који се такође у редовима опозиције пропагира у „име РС“ јесте концепт јачања БиХ као „функционалне државе“, како би се лакше одвијали „процеси евроатлантских интеграција, економског развоја БиХ, унапређења животног стандарда свих грађана, па тиме и РС“. Према овом концепту није „никаква штета нити то представља опасност“ да се још неке надлежности са Ентитета пренесу на БиХ, како би она била „функционалнија и како би као таква доприносила напретку и Ентитета“. Па када тај напредак буде тако снажан и изражен, онда ће Ентитети бити укинути.

С обзиром да Савез за промене врши власт у Сарајеву на нивоу БиХ, он свој политички опстанак везује за опстанак и јачање власти у Сарајеву на нивоу БиХ. Такође, Савез за промене је „препознат“ од стране свих оних који су против РС као савезник у борби против РС. Да ли је Савез за промене тога свестан, то је питање.

Вероватно да су намере већине функционера из Савеза за промене, и оних који су носиоци функција у Сарајеву, да се унапреди економски развој РС, да се смањи корпупција, да РС буде демократска и да њене институције функционишу на демократским принципима. Међутим, све што је повезано за њиховом горљивом жељом за влашћу и жељом за склањањем Милорада Додика са власти у РС им не омогућава да уоче стварне намере њихових „подржаваоца“ у њиховим „демократским намерама“, које могу довести да растакања РС. СДС, као најјача странка у Савезу за промене, некада као свенародни покрет, у процесу од „декларације до конституције“, створила је РС. Очекивати је да се СДС према свом „чеду“ односи родитељски у најискренијем и најприроднијем смислу. Можда не би требало никога из Савеза за промене називати издајницима, иако су неки њихови поступци, поступци издајника. Можда они тога нису ни свесни. Ипак се треба плашити оне у народу познате изреке, „ја сам те родио, ја ћу те и убити“. Нема нико право да некоме коме је удахнуо живот, тај живот и одузме.

На велику народну срећу, са „обојеном револуцијом“ у РС се  вероватно закаснило. Идуће године су редовни избори, па ће народ и грађани да кажу своје. Изабраће ону власт за коју сматрају да ће за њих и за РС бити најбоља. Или ће одбацити постојећу па изабрати нову из редова садашње опозиције или неког другог, или ће подржати намере и способности постојеће власти па се поново за њу одлучити.

 

 

 

-

Владимир Фролов

Eнглески лордови, заједно са Мajklom Rouzom, некадашњим командантом UNPROFOR у БиХ, видно забринути што ипак нису успели да затру или протерају Србе из БиХ, притом користећи муслиманске верске фанатике из целог света уз домаћи башибозук, који има богату породичну традицију у тим „друштвеним играма“, још из времена отоманске окупације, организовали су тематско саветовање!

Драги лорд Pedi Ešdaun, познат по „салветама“ и лажима у Хаагу, као некадашњи окупаторски управник у Сарајеву изрекао је искуствену тврдњу!

Pedi тврди да се „разгоропађени“ Милорад Додик једино може зауставити „активним укључивањем“ београдских власти, да се напокон икако створи унитарна БиХ!

Притом се у својој тврдњи лорд ослања на распадајућу ЕU, тачније на њен домаћи задатак који ће београдски еунијати морати да спроведу, иначе ништа од очекиваних мршавих бриселских доручака, а о ручковима није било ни речи, чак ни на паузи, уз обилати ражени напитак!

Сходно изјавама актуелне опозиције, недавним дешавањима у Народној скупштини Републике Српске у низу медија настоји се умањити или игнорисати свака сличност са тзв. „македонским сценаријем“. При томе се заборавља да преврат у Македонији није почео дешавањима у згради Собрања, већ знатно раније. Дио „македонског сценарија“ био је и упад терористичке групе у Куманово. Македонске службе безбједности су, уз не мале жртве, неутралисале терористичку групу, а догађај је за посљедицу имао хомогенизацију Македонаца, те се од примјене насиља (што је дало резултат у Украјини) одустало, а прибјегло другим методама. Закључено је да је новац јаче оружје. Зато је измишљен Заев. Стране амбасаде за њега су се лако опредијелиле, из простог разлога. Заев има родбинске везе са Албанцима.

Он је на брзу руку постао фактор на политичкој сцени. Његови сљедбеници добијали су по 1500 долара из Сорошевог фонда. Услиједила је афера прислушкивања чланова владе Николе Груевског, а снимке је Заеву обезбиједила обавјештајна служба једне западноевропске земље. Долази фаза разапетих шатора пред зградом Собрања и организовање протеста. Учесници су добили нових 1500 долара по особи. Протести су трајали све до сукоба пред Собрањем, када је на сцену ступио Хојт Ји и наложио да опозиција и Груевски заједно треба да формирају владу с тим да министар унутрашњих послова мора бити из опозиције. Груевски је то прихватио, а прелазна влада је додатно дестабилизовала прилике.

Избори су одлагани све док испитивање јавног мњења није указало да су веће шансе политичког блока окупљеног око Заева. Иако су многи Албанци гласали за Заева и његову партију, на шта је указао лидер ДУИ, највеће партије Албанаца, партија Николе Груевског ВМРО/ДПМНЕ освојила је више гласова, што јој сходно Охридском споразуму даје право да са најснажнијом албанском партијом формира власт, али се то није догодило. Предсједник Македоније, Ђорђе Иванов, Заеву није хтио дати мандат све док није био изложен великом притиску Хојт Јиа. Тако је поништена воља македонског народа исказана на изборима и наметнута воља Албанаца. Коалиција Груевског замијењена је коалицијом окупљеном око Заева (већинских албанских партија које су обезбиједиле тијесну већину).

Између метода које користе они који желе срушити власт у Српској и методологије преврата који се у Македонији догодио могу се повући бројне паралеле. Медијске припреме, избор и дизајнирање извршилаца рађени су по принципима Џина Шарпа. Заев је цијело вријеме оптуживао Груевског за корупцију и „ненародну полицију“, која, по Заеву, „спроводи насиље“, што је било потпуно нетачно. Полиција није бранила власт, нити је учествовала у општој тучи у згради Собрања. Да ли се са оптужбама на рачун полиције које износи Савез за промјене (СЗП) уочава сличност? Представници опозиције су „осули паљбу“ на полицију и министра Лукача без икаквог разлога. Колико јуче су били пуни хвале за његов рад. Похвале су износили и јавно, на скупштинским сједницама. Повод за напад на министра Лукача је преувеличана акција полиције у заштити засједања Народне скупштине, а ради драматургије измишљене су „дуге цијеви“. Заев није имао „оружје“ којим би нападао Груевског, све док му странци нису доставили снимке и транскрипте прислушкиваних разговора Груевског и његових сарадника. Савез за промјене је у ревизорском извјештају видио главни лајтмотив, а подлога је, као у Македонији, „корумпираност власти, криминал, корупција“ и сл. Главна теза гласи – власт је поткрадала буџет. Оно на шта нису рачунали је да ће предсједник Народне скупштине маестрално амортизовати њихову почетну иницијативу и скупштинско засједање премјестити у сусједну салу. Пошто „побуњеницима“ полиција није дозволила да наставе са нередима, министар Лукач је постао главна мета. Заборавили су да полиција чува ред и мир, обезбјеђује институције, те је несувисло питање: „Шта ради полиција у скупштини“. То питање нису постављали 25 година. Када су увидјели да је блокада скупштине доживјела дебакл, „побуњеници“ су од РТРС тражили да организује емисију у којој ће учествовати заједно са представницима власти. Током емисије су се трудили да оправдају своје поступке, а било је видно да се поједини боје хапшења, јер је министар Лукач најавио покретање поступка против оних који су оштетили туђу имовину (тргање гласачких картица, отимање туђих докумената, оштећење конзоле за гласање). Уједно, представници СЗП су обзнанили да ће наставити са својим активностима. Идеја је да траже чешће наступе на РТРС како би збунили и учинили неодлучним гледаоце ове ТВ куће. Користиће омиљену мантру – оптужбе за криминал и корупцију на рачун владе и предсједника Српске (познате лекције из књиге Џина Шарпа) и све оно што смо већ видјели у Македонији. Уосталом, о чему је министар безбједности Мектић два дана разговарао са Заевом током његове дводневне и ненајављене посјете БиХ? Намеће се и низ других питања. Шта је садржај разговора који су Денис Звиздић и Мирко Шаровић водили у Сарајеву са емисарима са Косова? Шта је био циљ боравка челника Изетбеговићеве Странке демократске акције у Рашкој и Турској?

Прилично непримјетно је прошла изјава Џонатана Мура, сада већ бившег шефа Мисије ОЕБС у БиХ, дата у априлу ове године у Бијељини, да на нивоу БиХ више нема политичке стабилности и да у Савјету министара и Предсједништву БиХ не постоји консензус. То је било озбиљно упозорење да за БиХ долазе лоша времена. На чињеницу да на нивоу БиХ нема јасне већине нису реаговали ни ОХР ни друге међународне организације присутне у БиХ. Није реаговао ни Брисел. Међутим, реакција Брисела се призива поводом збивања у Српској. Чека се само насиље на улицама и интервенција полиције. Као и у Македонији, у БиХ и Српској дјелују бројне невладине организације стимулисане Сорошевим новцем, које се јавности настоје представити као „љевичари“ и демократе које уводе праведну власт, а у ствари су револуционарне организације, дизајниране да инсталишу политичке програме и режиме лутака који ће бити у функцији англо-америчких олигархија. У Српској су им циљеви предсједник Додик, министар Лукач, и, наравно, Народна скупштина. Уједно и Влада Српске. Уочљива је и градација захтјева којом се постиже драматургија док се не мобилишу шире социјалне структуре. Тако је РЕСТАРТ, организација која настоји анимирати грађане за улична окупљања, „подигао улог“. Раније су тражили оставку министра просвјете и културе Дане Малешевића, а током посљедњег окупљања тражили су оставку Владе Српске. Није искључено поновно изазивање нереда и физичког насиља у Народној скупштини, након чега би се позивали медији, амбасаде, Сарајево, Брисел, Меркелова, којима би се упућивали вапаји како су народни посланици заробљени, да из безбједносних разлога не смију изаћи из зграде Народне скупштине, те би се тражила интервенција СИПА. А најважније ће бити да медији догађаје пренесу драматично, како би се издејствовао долазак делегације из Брисела за преговоре о прелазној влади због „смиривања тензија у Републици Српској“. И наравно, у том сценарију појавио би се и неизоставни Хојт Ји. Медији, нарочито западни, указивали би да је за ЕУ веома важно смиривање прилика у БиХ јер се може дестабилизовати регион.

С друге стране прилично видљиво теку операције Тиране на Косову и планови за отцјепљење јужне Србије. Бројне су пријетње албанских званичника везано за стварање Велике Албаније, неке су упућене и Бриселу, ако „Албанија и Косово брзо не уђу у ЕУ“. Вријеме је да Београд јавно упозори Албанце да неће толерисати оружане упаде на сјевер Косова нити покушај устанка ОНА на југу Србије, и да ће реаговати на сваки напад на Србе. Због албанске реторике на терену се ради процјена безбједности НАТО снага на Балкану, јер би ствари, по обичају, могле измаћи контроли. Разлога за забринутост има. НАТО није сигуран да ли би Русија војно интервенисала и „на узди“ држала војне ефективе нападача на Србе ракетама Калибар, те политички и материјално помогла Србе. Шири сукоб на Балкану не одговара ни Меркеловој, ни ЕУ. Оно што додатно брине јесте да се у Албанији и на Косову ствара територијална платформа за прихват јединица Исламске државе које се очекују из Сирије као и побуњеника са сјевероистока Ирана.

 

АКТУЕЛНО