петак, децембар 15, 2017

Тагови Вести таговане са "РС"

РС

-

Драган Милашиновић

„Нисам против независности Косова. Ја сам за разговор између Београда и тога (Косова – прим. ред.) и ако Београд тако одлучи ја ту немам ништа против, али је онда моје следеће питање зашто не може и Република Српска.

Милорад Додик, Дојче Веле, 20.11.2017.(1)

 

Очигледно да Вучић своју намеру да отцепи Косово остварује срачунато, хладно и бескурпулозно и да један по један уводи адуте који негативна мишљења о томе изречена у званичним сесијама „унутрашњег дијалога“, а било их је итекако, треба да маргинализују у јавности, а причу усмере тамо где он жели. 

Након што нам је, најзад, саопштио како му је у Бриселу речено да се процес преговора у Бриселу мора завршити пуном нормализацијом, која се верификује кроз правно обавезујући споразум, што иначе знамо од 2013, али се јавности од стране једног званичника саопштава тек сада, у финалу прихватања одлуке, уследило је бацање на национални сто још једног јаког адута, става Милорада Додика, од кога патриотски дискурс тешко да је очекивао тако отворено сагласје са независношћу Косова „ако Београд тако одлучи“.

Али, десило се. У свом интервјуу за Дојче Веле Милорад Додик је, износећи овакав став, свакако дао ветар у леђа основном циљу Вучићевог „унутрашњег дијалога“, а то је стварање алибија за косовску издају. Да неко не би помислио како му се реченица са којом смо почели овај коментар омакла, или да не мисли оно што каже (што се често приписује политичарима) Додик је оно што бисмо могли назвати личним ставом о Косову, елаборирао у веома опасну тезу.

Наиме, он је у наставку интервјуа истакао да Републици Српској представља оптерећење чињеница да је Србија остала у политици очувања територијалног интегритета. 

“Да је у оном тренутку Србија, када се Косово одвојило, рекла да је то ок, ми бисмо се сигурно до сада већ одвојили“(2)

Ова, крајње неутемељена, реченица која спада у домен јефтине политичке шпекулације, јер поново активира опасну тезу о Косову као камену око врата српским интересима коју је тандем Вучић-Дачић интензивно користио у периоду који је непосредно претходио објави „потребе“ за „унутрашњим дијалогом“, па онда престао.

Да ли Додик заиста мисли да би пост-петооктобарски српски режими чак и да су први признали самопроглашену независност Косова икада признали самопроглашену независност Републике Српске? Да ли верује да би Вучић то заиста учинио данас?

Нећу, за сада, улазити у стварне мотиве Милорада Додика да крене овом странпутицом по питању српског Космета, мада их слутим. Биће дана. И текстова. Али, три ствари знам.

Прва, да је Косовски завет  Рубикон за сваког Србина!

Друга је одговор на оно Додиково „следеће“ питање, ако може Косово зашто не може и Република Српска? Зато што је Косово случај „sui generis“. Случај „сам по себи“, Миле. Рекли су ти то бар хиљаду пута! И тачка, ако хоћемо у Европу – „А то нам је стратешки циљ“. 

И трећа је вапај Мајке Србије – Зар и ти сине, Додиче?! 

_______________________________

  1. www.nspm.rs/hronika/milorad-dodik-ako-beograd-tako-odluci-ja-nemam-nista-protiv-nezavisnosti-kosova-moje-pitanje-je-zasto-ne-moze-i-republika-srpska.html
  2. Исто

 

 

Нама Србима је добро познат господин Данијел Сервер, али не као уважени професор и експерт за Балкан са вашингтонског Johns Hopkins универзитета, него као особа која је добро умрежена у разним америчким обавештајно-политичким и сличним структурама, човек који наступа као врло агресиван антисрпски јуришник НАТО, који себе сматра експертом за Балкан, а посебно експертом за „српско питање“.

Иступ господина Д. Сервера у најновијем издању часописа „Савета за међународне односе“, а који је пренео и „Глас Америке“, представља још једну потврду са колико „самопоуздања“, „умешности“, „знања“, „обавештености“ и „аналитичности“ господин Сервер наступа, овог пута позивајући председника САД, Д. Трампа да „поступи хитно да би се сачували мир и стабилност на Балкану“. Контекст у коме се огласио господин Сервер укључује и његов став и однос према Србији и српским интересима на Балкану, који нам нису нимало наклоњени, у коме он покушава да утиче на одређене аспекте америчке политике на Балкану и да оснажи своју „реалну (гео)политичку тежину“, која и није више нарочита. У најновијем иступу господин Сервер нам „сервира“ неке своје старе ставове и предвиђања, која покушава да актуелизује у контексту наводне забринутости за очување мира и стабилности на Балкану, па у том смислу предочава и опције за решавање „пољуљане политичке и безбедносне ситуације на западном Балкану“, са којима је наводно упознао и Конгрес и Белу кућу.

Господин Сервер понавља већ стару и отрцану фразу НАТО савеза, коју нарочито истичу САД, а то је: „главни узрочник нестабилности на западном Балкану представља мешање Русије“, која, како каже Сервер, „не жели прозападни и продемократски развој тог дела Европе“. Иако Сервер не предвиђа нови велики рат на западном Балкану, он не искључује избијање насиља због «екстремиста» у Албанији, Македонији и Србији, који би могли, по његовом мишљењу довести до новог етничког чишћења, померања граница, даље исламске радикализације итд.

За избијање новог насиља, о коме говори Сервер, као одговорне, поред Русије види „домаће радикалистичке снаге“ различитих етничких група, не помињући „заслуге“ за изазивање нестабилности на западном Балкану водећих западних земаља и кључних партнера из НАТО пакта. Напротив, он се залаже за појачану западну дипломатску и економску интервенцију и при томе нуди више опција, по којим би се уставне реформе у БиХ одвијале по мери САД, решио статус «Косова», које би постало члан ОУН, а Македонија добила име под којим би могла несметано приступити НАТО пакту и ЕУ.

Он се залаже за убрзано спровођење политике европске интеграције западног Балкана, која је запала у ћорсокак због низа тешкоћа у ЕУ, почев од Брегзита, мигрантске кризе, неслагања око опстанка еврозоне и сл. па онда нуди опцију много активнијег америчког ангажовања на западном Балкану. Опцију прекрајања граница на западном Балкану он одбацује, иако се за исту некада залагао, јер је то идеја која је, како то Сервер каже, „супротна америчким интересима и основним демократским вредностима САД“. Претходно прекрајање граница на постјугословенском простору, и претходно насилно прекрајање граница Србије, отимањем КиМ, очито да су били у складу са америчким интересима и демократским вредностима САД.

Зашто је господин Сервер стао на „западно-балканску линију за сервирање“, да се изразимо спортским речником, баш у овом тренутку? Због следећег: униполаризам који је до скоро неупитно владао светом повлачи се пред новим изазовима; западна експанзија на исток и југоисточну Европу слаби, упркос свим, а посебно милитаристичким настојањима његових протагониста; нови биполаризам, који професор М. Степић назива „антагонизмом проамеричког и антиамеричког света“, све више снажи, а за тај нови биполаризам најбољи индикатор је КиМ, као посебна врста „сеизмографа“, како то рече професор М. Степић; рађа се постатлантистички свет и постатлантистички Балкан, који ће довести до повлачења атлантизма са Балкана све до исписивања нових граница на западном Балкану.

Због свега овога господин Сервер снажно хвали напоре потпредседника САД Мајка Пенса, који је преузео водећу улогу у одређивању политике САД према западном Балкану. Главна полуга САД у снажењу свога присуства на западном Балкану јесте „Америчко-јадранска повеља“ (А3), чији је званични назив „Повеља партнерства између Македоније, Албаније, Хрватске и САД“, потписана у мају 2003. године у Тирани. Црна Гора и БиХ Повељи су се придружиле 2008. године (А5), док је Србија добила статус посматрача. Ова врста регионалног повезивања под вођством САД се представља као стратешко партнерство међу државама чланицама које имају заједничке интересе, као што је јачање међусобних билатералних и мултилатералних односа и јачање односа са осталим државама у региону, са циљем да се обезбеде интеграције у европске, политичке, економске, безбедносне и одбрамбене институције. Оваква врста „сарадње“ између набројаних држава чланица Повеље и САД у ствари омогућава снажну полугу САД да чврсто за себе вежу земље западног Балкана и да истискују сваки облик присуства и утицаја Русије у региону.

На западном Балкану се води жестока битка за превласт између САД, које настоје искоренити сваки облик присуства Русије, и Русије која настоји обезбедити своје легитимне интересе и у овом делу света, пре свега остваривањем и развијањем партнерских и пријатељских веза и односа са Србијом, РС, Македонијом, па и са Црном Гором.

Србија још увек одолева притисцима западних земаља (САД, водећих чланица ЕУ, ВБ и др.) и одбија да уведе санкције Русији и да у целости прихвати спољну и безбедносну политику ЕУ, посебно када је реч о односима спрам Русије; остварује снажну војну и војно-техничку сарадњу са Русијом, додуше нешто мањег интензитета када је реч о заједничким војним вежбама него са земљама НАТО савеза; истрајава на војној неутралности; одбија да призна самопроглашену косовску државност, прибегавајући за одређено време „унутар-друштвеном дијалогу“, покушавајући да купи време. Због свега тога, она снажно иритира своје западне «партнере», а у последње време све више САД. Због тога и из ЕУ и САД стижу све отворенији иступи, да од уласка Србије у ЕУ нема ништа док не призна «Косово».

Пошто Србија има снажно упориште у СБ ОУН, односно подршку Русије и Кине као сталних чланица СБ за очување интегритета земље и спречавање пријема Косова у ОУН, „наши западни савезници или партнери“ све више притискају Србију и њену Владу да она сама (Србија) учини први корак на унутрашњем плану у погледу (не)признавања «Косова», како би коришћење права вета од стране Русије и Кине у СБ постало сувишно.

Истовремено, НАТО настоји да се прикаже као искрен партнер и пријатељ Србије, који снажно цени и подржава одлуку Србије о војној неутралности и како је НАТО спреман да сутра Србији помогне у сваком погледу. С друге стране, и државно руководство Србије, ситним корацима, покушава да отупи оштрицу неповерења, па и презира према НАТО, који још увек постоји у нашем друштву, због којих велика већина грађана Србије не жели да се Србија придружи том војно-политичком савезу. Сва досадашња „смекшавања“ до сада чврстог декларативног става српског руководства да неће признати самопроглашено Косово као државу, дала су одређене резултате на практичном плану кроз примену различитих одредби Бриселског споразума у „процесу нормализације односа“ „Приштине и Београда“. У вези са овим, Сервер је рекао „да је Србија признала Косово, јер је Београд већ прихватио у споразуму постигнутом са Приштином, легитимитет уставног и правног поретка Косова на читавој територији. Косова“.

Све ово што смо до сада рекли утиче на процес атлантских и евроинтеграција западног Балкана. Односи између САД и ЕУ нису такви да би се проблеми западног Балкана видели на исти начин или решавали истим методама и средствима. САД настоје задржати свој утицај на ЕУ, користити савезништво са ВБ, која напуста ЕУ, још чвршће везати судбину својих досадашњих верних „савезника“ са западног Балкана (Албанија, Косово, БиХ и Хрватска), и савезника из „Нове Европе“ (Пољска, балтичке земље) и убедити их да једино САД могу испунити њихова очекивања.

Зато имамо све израженија лобирања, у која можемо сврстати и иступе господина Сервера, да се амерички председник што хитније и интензивније укључи у „смиривање и стабилизовање мира на западном Балкану“, како би САД преузеле диригентску палицу од ЕУ. Због свега тога господин Сервер предлаже да САД одреде-именују специјалног изасланика за западни Балкан, који ће решавати наведена питања и давати препоруке за даље америчко ангажовање на западном Балкану и југоисточној Европи. Можда нам се ускоро појави неки нови Холбрук, са свим оним што је овај представљао и радио на штету српских интереса на постјугословенском простору.

Према неким изворима, САД дају Приштини и Београду рок од 18 месеци да заврше преговоре, нормализују односе (читај да Србија омогући «Косову» интеграције у све међународне организације укључујући и ОУН). Зато приштинско руководство захтева од ЕУ да прихвати веће ангажовање САД у преговорима са Београдом у оквиру бриселског дијалога, индиректно шаљући поруку да то могу да окончају само САД, и на тај начин снажно иритирају ЕУ. Истовремено, САД притискају РС да се помири са централистичким тежњама бошњачког политичког Сарајева, и пружа подршку бошњачком руководству у Сарајеву, не осуђујући ратно-хушкачке наступе Бакира Изетбеговића и одлучно захтевају да се „умањи или искорени“ утицај Русије у РС.

Дакле, господин Сервер се брине за очување мира и стабилности на западном Балкану тако што призива да проблеме решавају они који их производе – спољне факторе, оптужујући домаће снаге за изазивање нестабилности па чак и могућих оружаних сукоба. Стање односа на западном Балкану се представља много запаљивијим него што оно јесте, па се због тога подстрекавају домаћи политичари који су склони радикализму и дестабилизацији мира, као што су то неки бошњачки политичари у БиХ и Рашко-полимској области, албански у Албанији, Србији, Македонији и КиМ. Уколико се споља настави подгрејавање нереалних амбиција и тежњи албанских и бошњачких политичара на штету српских националних интереса, као и прећутно одобравање радикалних и националистичких иступа хрватског руководства, те гурање РХ као НАТО чланице и чланице ЕУ да се меша у послове других земаља на западном Балкану, те наставак притиска на Србију и РС да се дистанцирају од Русије и смање ниво сарадње, онда ће мир и стабилност на западном Балкану заиста бити угрожени.

 

Баш ми Срби, срам нас било, стално секирамо Американце. Амбасадорицу у БиХ Морин Кормак наљутио је Додик скупштинском резолуцијом о војној неутралноти Српске, а само који дан касније се замјеник помоћника у Стејт департменту Хојт Ји из истих разлога, тј. „зато што Србија сједи на двије столице“, расрдио на Вучића. Није да их лидери са обје обале Дрине намјерно провоцирају. Напротив, труде се да своје, односно преференције народа који представљају ускладе са жељама суперсиле. Проблем је у томе што би они хтјели да Србија и Српска потпуно занемаре своје интересе и раде све што им се каже. Чак и када им се не каже отворено и јасно.

Рецимо, када Кормакова негативно реагује на резолуцију о војној неутралности, она не каже Додику у који војни савез би Српска требало да се укључи. Као што Ји приговара Србији што сједи на двије столице, али не каже Вучићу на којој столици треба да се скраси. И, ето ти, потенцијално, нове грешке и љутње, новог белаја за Србе. Ако, наиме, случајно погријеше, па умјесто војне неутралности изаберу столицу на коју Морин и Хојт нису мислили, биће опет зло и наопако. Рећи ће да се Додик и Вучић праве блесави и поново се з… са Вашингтоном.

А што се они праве блесави и з… читав свијет када тврде да НАТО није америчка војска, када себе зову „међународна заједница“, када кажу да је Балкан у надлежности ЕУ, када веле да више неће рушити легитимне режиме по свијету, када причају причу да Ким Џонг Ун угрожава националну безбједност САД, да је Сорошова НВО мрежа филантропска и да он троши своје паре итд. – то треба узети за озбиљно као истину. Зашто им то ипак пролази? Дуго је било зато што су били једина суперсила без алтернативе, илити без „друге столице“. А када се алтернативна столица коначно појавила на истоку, земљама, народима и лидерима који су одавно засјели на ону прву толико се задњица залијепила, да им сада није лако да устану и усправе се до властитог државног суверенитета и националног идентитета. Њихове политичке, пословне, медијске и академске елите су масовно прошле кроз процес иницијације код Ротшилда и Рокфелера, у Голдман саксу, у Билдерберг групи, Сити банци, у Сорошевој мрежи НВО, у ММФ-у, у Свјетској банци, у оперативи ЕУ, Европској инвестиционој банци, у НАТО-у, ЦИА и другим тајним службама итд., тако да је из тог кола тешко изаћи, колико и у њему заиграти.

Срби у Србији и Српској, као „дивљаци без вјере и закона“ (француски предсједник Жак Ширак), које су два пута бомбардовали осиромашеним уранијумом, остали су на маргини новог свјетског поретка и, сем неколико маргиналаца, изван овог процеса. То се накнадно испоставило као предност на преласку из униполарног у мултиполарни свијет, у коме САД брже него што се очекивало губе статус једине суперсиле. Баш зато су српске земље – Србија и Српска, и постале проблем. У описаној констелацији највише што Срби на обје стране Дрине могу да учине према Западу у знак помирења јесте војна неутралност, односно да не буду у конкурентском војном савезу са освједеченим пријатељима.

РС војно неутрална, а ФБиХ у НАТО-у

Како војна неутралност, за коју се ономад опредијелила и Српска, функционише са становишта БиХ с обзиром да се бошњачко-хрватска Федерација, такође легално и легитимно, опредијелила за улазак у НАТО? Ако је за свега 2 одсто већа половина БиХ за НАТО, зашто за 2 одсто мања половина не би могла имати другачији, а једнако валидан став, тим више што га изражава један од три конститутивна народа. Постоји рјешење, које није само теоретско, да већа половина уђе у НАТО, а да мања половина буде војно неутрална. По изворном Дејтону, ентитети свакако имају своје војске, и та се надлежност увијек може вратити у РС и реактивирати. Није ли реалније да Српска буде војно неутрална, као и Србија, и да заједно бране војну неутралност, него да Српска буде у заједничкој војсци са Бошњацима и Хрватима. Што би практично значило да, под командом НАТО-а, ратује против Србије или Русије. У таквој ситуацији Срби би се прије потукли са својим „саборцима“ него са „непријатељима“, а и шта ће НАТО-у пета колона.

Ако је пак племенити циљ НАТО-а да се дојучерашњи ратни непријатељи – Срби, Муслимани и Хрвати, војно удруже како би се превазишла традиционална непријатељства и превенирали нови међусобних сукоби, онда би требало почети са вишег и важнијег нивоа. Пошто је након хладног рата пропуштено да се уједине НАТО и Варшавски уговор, сада би то могли НАТО и ОДКБ. Ефекат би био спектакуларан: дошло би до пацификације 99 одсто ратишта у свијету. Наравно, свако ће рећи да је то нереално, као што и јесте. А кобајаги јесте реално да се Српска са ХБ (Херцег Босна) и БК (бошњачки кантони) удруже у НАТО-у и да ратују против неутралне Србије. Били под заставом НАТО-а, ОДБК-а или неком трећом, Срби и Хрвати у БиХ ратоваће на страни матица Хрватске и Србије, а то најприје значи једни против других. Све друго може да буде једино тема мировних студија, а не практичне политике..

Скупштина РС – одлука у духу времена

Да, истина је да је Народна скупштина РС још прије десет година дала подршку уласку БиХ у НАТО, али то исто, по уставу највише, ентитетско тијело једино има реверзибилну компетенцију и да повуче ту подршку. У Бањалуци се непотребно правдају да се за 10 година од одлуке РС о приступању НАТО-у доста тога промијенило, али пошто тај плеоназам није добро схваћен и прихваћен, зашто не рећи сасвим директно: прије десет година САД су биле једина суперсила, па Српска напросто није имала алтернативу.

Сада у мултиполарном свијету у настајању избор се проширио, па Српска логично даје предност онима који је нису бомбардовали, који су Србима културно-историјски ближи, који нас не понижавају, који су, најзад, развојно перспективнији. Ако се пак САД и ЕУ не свиђа декларација о српској војној неутралности, треба донијети декларацију о приступању Организацији уговора о колективној безбједности (ОДКБ), коју су формирали Русија, Бјелорусија … Баш онако како је Србе, ономад, поводом КиМ, посавјетовао Дугин, чувени геополитичар близак Путину.

Санкције за Морин, Хојта и Кајла

Посебна прича је понашање амбасаде САД у Сарајеву, тачније амбасадорице Морин Кормак. Као и обично, она је, ни од ког позвана, јавно заузела негативан став према Декларацији Републике Српске који је заузео њен највиши орган власти. Још један од њених скандалозних испада, на који би једини адекватан одговор требало да буде да медији у РС престану да објављују њене изјаве, а функционери власти престану да их коментаришу. Сем рутинском кратком констатацијом да је М.К. поново прекршила Бечку конвенцију по којој „иностране дипломате не смију да се мијешају у унутрашње ствари земље домаћина“. За разлику од ње, чак је генсек НАТО-а пристојно реаговао да је „ствар сваке земље да одлучи …“

Безобразлуку америчких дипломата нема краја јер, ево, у Београду је амбасадор Скот почео да се петља и у избор наставника на војној академији, а новинари, жељни сензационалних испада, журе да то објаве. О Хојт Јиовом дипломатском силеџијству тешко је било шта додати. Неки кажу БиХ је протекторат, па може, а, ето, Србија није, па опет може. Има оних који су годинама тврдили да је Слободан Милошевић навукао биједу на Србију тиме што је Цимермана, као предсједник амбасадора, предуго држао у предсобљу. Није их разувјерило ни што су, поред Викиликса и Сноудена, и други документовали да је антисрпски геополитички пројекат осмишљен још ’80-их, када је била објављена мапа ЦИА о растурању СФРЈ. Морин, Хојт и Кајл, као ватрени навијачи поражене Хилари, од избора дјелују у техничком мандату по инструкцијама Стејт департмента, још увијек без парафа Бјеле куће, па им требају брзи и велики резултати на Балкану.

Бакир се у афекту опет налупетао

Према очекивању, в.п. Валентин Инцко, министар Драган Мектић испред опозционе Српске демократске странке (СДС), Бакир Изетбеговић у име пет кантона и сл., као по комади су истог дана поновили став амбасадорке САД. Бошњачком лидеру је увлачење Кормаковој било утолико слађе што се поклопило са грдњом Додика, Српске и Срба. Али, и овога пута то је било на њему својствен „интелигентан начин“. Можете замислити, он је рекао да „доношењем резолуције о војној неутралности руководство РС наставља са провођењем деструктивне, сецесионистичке и дестабилизирајуће политике, која прави проблеме не само БиХ него ће имати и посљедице по регију, али и цијелу Европу“. Ако је, како вели Бакир, проглашење војне неутралности деструктивно, онда би, по њему, војно ангажовање, што значи пуцање, рушење и убијање, ваљда било конструктивно. Ако је, како каже, декларација о војном неангажовању било сецесионистичка, онда би укључивање у Алијансу, која ратује широм свијета, био прави начин да се постигне реинтеграција БиХ. Најзад, ако војна неутралност дјелује дестабилизирајуће, онда би партиципација у организацији која цивиле бомбардује осиромашеним уранијумом доприносила стабилизацији , не само у БиХ и региону него у цијелој Европи. Бакир приступање НАТО-у замишља тако што ће турски војници, под заставом „међународне заједнице“, доћи у Босну и, силом оружја, конструктивно интегрисати и стабилизовати немогућу државу. И Срби, такође, злослуте да би то могло да буде управо тако, па зато и хоће да остану војно неутрални.

Вишак евроентузијазма – велика грешка

Кључна грешка је вишак евроентузијазма Србије, па и Српске. САД с пуним правом рачунају на НАТО као своју војску а, са једва мање основа, ЕУ виде као своју прћију. Зато им не иде у главу да Срби толико хоће у ЕУ, а никако неће у НАТО, када је то, из њихове перспективе, практично једно те исто. Кованица евроатлантске интеграције и створена је да би сваком било јасно да се ради о истој фирми са двије подружнице: војно-политичком и економско-политичком. Дакле, требало би смањити афекат према Бриселу, али не само зато што је пријем неизвјестан и на дугом штапу, те што циљ постаје све мање атрактиван. Ако сами фанатично понављамо да ЕУ за нас нема алтернативе, онда Американци кажу: „Е, па ако је тако, треба да знате да вам онда нема неутралности или сједења на двије столице“.

Наш одговор би требало да гласи: у ЕУ хоћемо, али не по сваку цијену, јер пут је дуг и магловит, а одредиште стално измиче и све мање је привлачно; у НАТО нећемо, јер су нас бомбардовали, а постоји и друга пријатељска столица. Као суверен народ у Србији и Српској размишљамо и о другим војним, политичким и економским рјешењима на Истоку која нам се нуде без западних условљавања. Сигурно нас због тога не би поново бомбардовали нити обновили санкције. Напротив, ЕУ би се и те како потрудила да нас задржи у „игри без граница“, а и НАТО би био срећан да останемо на двије столице. Русија данас, као и сутра Кина, не траже да будемо са њима, него само не против њих, али и то треба заслужити досљедном неутралношћу и испуњавањем договора.

 

Готово да се није ни осушило мастило на Резолуцији Народне скупштине о војној неутралности Републике Српске, усвојеној 18. октобра ове године, а високи представник Валентин Инцко је одмах наредног дана реаговао, изнијевши неколико неистина на које се не смије ћутати, јер су оне од стратешке важности за овај простор.

У настојању да делегитимизује Резолуцију Народне скупштине Републике Српске високи представник је рекао да је спољна политика у искључивој надлежности БиХ, да одлуке о придруживању међународним организацијама морају доносити органи на нивоу БиХ те да се одлуке тих органа морају поштовати. Само једна од тврдњи из ове Инцкове изјаве дјелимично одговара истини, а све друго је неистина која се жели охаеризовати тиме што је Инцко даје у својству високог представника. Но, за сваки случај одмах је реаговала и Амбасада САД у БиХ својим саопштењем чија садржина, у битном, одговара неистинама изнесеним од стране високог представника само неколико часова раније. Није тешко закључити да се оваквим правно неутемељеним ставовима жели по сваку цијену заједничким институцијама БиХ дати искључиво право да одлучују о томе хоће ли овај простор бити дио НАТО-а или не. Чини се то због тога што је тада круг оних који одлучују знатно сужен па је на њих, уз помоћ домаћих охаеризованих колаборациониста, неупоредиво лакше утицати да у одсудном тренутку дају свој глас за НАТО. У вези са тим не треба заборавити ни чињеницу да је тај рецепт већ опробан, кроз оно што је у процесу натоизовања режим Мила Ђукановића приредио Црној Гори, онемогућивши тамошње становништво да се о томе изјасни на референдуму.

А сад да се вратим неистинама које је изнио господин Инцко. Није спорно, и то је једина истина из његове изјаве, да је спољна политика у надлежности заједничких институција БиХ. За ову спознају није потребан посебан напор, јер је то слово Устава БиХ. Међутим, одмах затим се поставља питање шта је садржај појма спољна политика. У одређивању тог појма није исто да ли се ради о спољној политици унитарно или сложено уређене државе, а нарочито то није исто кад се ради о држави каква је БиХ, која је конфедерација и федерација. Простор колумне ми не дозвољава да објасним зашто је дејтонска БиХ и конфедерација, па ћу због тога остати само на овој тврдњи. Дакле, у случају унитарно уређених држава није спорно да се спољном политиком, са свим њеним садржајем, бави централна држава, јер она ту државну власт не дијели ни са једном другом организацијом на својој територији. Али, код сложено уређених држава, каква је рецимо Република Аустрија из које долазите Ви, господине Инцко, ствари већ стоје другачије. Кратко ћу вас подсјетити на члан 23д. став 3. Устава Аустрије, којим је у области послова Европске уније (а и то је дио спољне политике Аустрије) прописана могућност да аустријске покрајине, као федералне јединице, учествују на састанцима Савјета ЕУ и да у том оквиру преговарају путем свог представника, ако се ради о питањима из законодавне надлежности покрајина. Није ово некакав изум Републике Аустрије, већ је то неизоставни дио истинске културе федерализма, у одсуству које би одредба члана 2. став 1. Устава Аустрије, према којој је Аустрија федерална држава, била само празна љуштура.

Ако је тако, а јесте, господине Инцко, онда наведене вриједности морају једнако да важе и у БиХ, јер је она по свом државном уређењу знатно сложенија од ваше домовине. Кад се ствари поставе на овакав начин, а само тако оне морају бити постављене у цивилизованом друштву организованом у сложену државу, тек онда излазимо на терен садржаја правног појма спољна политика и како се он примјењује у сложеној држави. Несумњиво је да кад тако уређена држава општи са другим државама и међународним организацијама, она с њима не општи о сувопарним идејама, већ о реалним питањима од виталне важности за своје становништво. Кад расправља о тим питањима, несумњиво је да она из спољнополитичке форме прелазе на унутрашњи терен, то јест на простор те државе, па тако од наизглед спољнополитичких питања добијамо сваки пут нешто што је прворазредно унутрашње питање. О њему стога у сложено уређеним државама мора да се чује и глас федералних јединица као њихових конституенаса, а не само глас заједничких институција на шта Ви, са све САД, пледирате.

Да бисте ме боље разумјели, послужићу се једним примјером. Ви, господине Инцко, веома добро знате да је чланом 5. Споразума о успостављању НАТО-а прописано да се оружани напад на једну или више држава чланица сматра нападом против свих њих и да су у том случају све државе и НАТО обавезни да предузму неопходне акције, укључујући и употребу оружане силе, да би се, како стоји у споразуму, успоставила и одржала безбједност подручја НАТО-а. Да бисте ме још боље разумјели, послужићу се једним веома могућим примјером, имајући у виду да све ово што се ради овдје, а чији сте Ви војник, представља вид покушаја индоктринације овдашњег становништва да прихвати НАТО као наводну легитимну организацију, како би након тога овдје имали залеђе за крајњи циљ НАТО-а, а то је напад на Русију и њено сламање. Од НАТО-а, који је био спреман да током агресије на СР Југославију безочно убије малу Милицу Ракић и бројну другу недужну дјецу, може се очекивати да уради све, јер њему ништа није свето, а посебно не човјек ма које нације и вјере био. Е такав савез се спрема да нападне Русију, која би на то сасвим оправдано одговорила одговарајућом оружаном силом. Тај одговор НАТО би приказао као оружани напад на себе, а при томе би наравно сакрио чињеницу да је он први напао Русију. У таквој ситуацији би БиХ, кад би била чланица НАТО-а, била обавезна да предузме неопходне акције, укључујући и употребу оружане силе против Русије. И тако долазимо до онога што би било најболније по српски народ, а то је да удари на братску Русију, што је апсолутно недопустиво.

На оваквим примјерима сваки добронамјеран човјек са овог простора мора признати како чланство у НАТО-у није само питање спољне политике и одбране, већ и унутрашње-политичко питање пар еџцелленце, о којем Република Српска не само што има уставно право да одлучује, као један од конституенаса од којих је изграђена БиХ и без које нема ни БиХ, већ је то и дужност Републике Српске. У томе се огледају политички легитимет и конституционалитет Резолуције о војној неутралности Републике Српске, чији назив довољно говори о њеној бенигности и пацифизму, више од биле које неистине изречене на њен рачун од стране високог представника.

Но, о овим неистинама мора се водити рачуна не само због разлога које сам претходно изнио, већ и због још нечега. Наиме, ових дана је најављено како би до краја године Парламентарна скупштина БиХ требало да усвоји закон о спољној политици БиХ. Ако се имају у виду опасности на које сам желио указати овом колумном, онда би приликом креирања и усвајања тог закона Република Српска и њени представници требало да поведу рачуна да се у њему не провуче одредба која би, под плаштом наводне спољне политике, онемогућила Српску да расправља и одлучује у будућности о свему што је од важности за њен опстанак и развој.

Проф. др Милан Благојевић, редовни универзитетски професор из Бањалуке

 

www.glassrpske.com/komentar/kolumne/Ohaerizovana-neistina/3055.html

Реакције на Резолуцију о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Републике Српске, усвојену на 22. сједници Народне скупштине, биле су очекиване. Ништа ново нису рекли из америчке амбасаде у Сарајеву, нити из Канцеларије високог представника. Реакција политичког Сарајева била је, такође, предвидљива. Изјаве су биле скоро идентичне, вјероватно претходно усаглашене. Прво је америчка амбасада осудила званичну Бања Луку и Републику Српску, што је био сигнал осталима да је слиједе. Већ из те изјаве провејава нетрпељивост и отворени антагонизам према предсједнику Српске, Милораду Додику. Зачуђујуће је да амбасада велике свјетске силе, државе која је творац Дејтонског мировног споразума и његов гарант, опомиње Републику Српску, односно Народну скупштину Српске, да доношење Резолуције о заштити уставног поретка нију у оквиру надлежности Народне скупштине, јер је, наводно, према Дејтону „вањска политика искључиво у надлежности државних институција“. Да би поменутој фрази дали на значају, скоро сви медији у Федерацији БиХ у текстовима које су објавили, и емитованим вијестима, поменуту реченицу осуде користили су као уводни дио. Став америчке амбасаде представља типичну замјену теза, али је то и покушај стварања суверенитета БиХ у извршној и законодавној власти. Ентитети се третирају као обичне регије чија је дужност да без поговора поштују вољу и извршавају налоге заједничких органа, и персонално, Бакира Изетбеговића. Упорно се заборавља да је Дејтонским споразумом кроз Анекс IV одређен Устав БиХ у којем је децидно наведено да се БиХ састоји од два ентитета и Брчко Дистрикта БиХ (накнадно дефинисан – није ентитет али има извршну, законодавну и судску власт). БиХ постоји само у имену, нема ни имовину нити суверенитет који јој познате политичке снаге настоје приписати.

Иако су гласно осудили поменуту резолуцију Народне скупштине Српске, из међународних институција нико се није огласио, а ћутале су и амбасаде након Изетбеговићеве изјаве дате поводом посјете премијера Турске Ахмета Давутоглуа БиХ, а недавно поновљене, да је Бакиров отац Алија Изетбеговић Босну и Херцеговину оставио у аманет Реџепу Ердогану, актуелном предсједнику Турске. Република Српска се дрзнула да донесе резолуцију, што проистиче из њених дејтонских надлежности, и због тога била изложена осуди, а Бакир Изетбеговић антологијском изјавом није нимало дотакао брижне амбасаде.

Изетбеговић, који је за Резолуцију о заштити уставног поретка рекао да представља континуитет антидејтонске и антиуставне политике руководства Српске, жаром сљедбеника велике идеје цитира оца Алију који БиХ, Дејтонски споразум, Србе и Хрвате, све скупа са ентитетима и дистриктом, даје у аманет Ергогану. Америчка амбасада, ОХР, институције ЕУ, нису ни „трепнуле“. Поводом усвојене резолуције, иритирајућу подударност са Изетбеговићевом, примијетићемо у изјавама челника опозиционог Савеза за промјене, што је доказ усаглашеног, заједничког дјеловања, које се координише из знаних амбасада.
Тако је за Резолуцију о заштити уставног поретка опозиција истакла да је донесена у „крњем“ саставу Народне скупштине, без посланика Савеза за промјене и Коалиције Домовина, што је, наравно, „континуитет антидејтонске и антиуставне политике“ итд. Поменута дефиниција била је окосница низа изјава опозиционих лидера на дан одржавања 22. сједнице Народне скупштине, а што су здушно, у таласима, преносили опозицији наклоњени медији. На то што је Изетбеговић потврдио да је БиХ предата у аманет Ердогану, испред СДС реаговао је само министар Мектић, али је министру осуда Изетбеговићеве изјаве послужила искључиво као краћи увод у салву оптужби на рачун институција Српске.

Међутим, када је пар дана касније предсједник Српске у јавност изнио податке, за које је навео да су му уступљени од обавјештајних структура из региона, о петомилионској финансијској инјекцији која је опозицији убризгана у једној од амбасада, опозиционари су жучно реаговали. Изетбеговићева изјава, иако је на нивоу Мектићевих иступа у јавности, показује одређене тенденције. Наиме, Изетбеговић мјесецима тужака и напада Републику Српску, СНСД и предсједника Српске Додика, упућујући Уставном суду БиХ различите захтјеве о оцјени уставности, а планира и нову тужбу за геноцид против Србије. Сада потпуно самоувјерено и без имало обзира износи спољнополитички правац који намјерава слиједити, а то нису ЕУ интеграције.

Подударности у Изетбеговићевим и наступима опозиције, првенствено СДС-овог гласноговорника министра Мектића, има колико хоћете. На примјер, континуирано се убјеђују ЕУ и представници међународне заједнице у БиХ да проблем повратника са сиријског ратишта не постоји, да „ако полиција Српске има податке о екстремистима, треба да их презентује и покаже гдје су екстремисти“, да је све што се из Српске спочитава вехабијском покрету предимензионирано, да већи проблем представља одлазак на украјинско ратиште.

Тек након доласка Јиргена Штока, генералног секретара Интерпола у Сарајево, министар Мектић је „увидио“ опасност од повратка поражених ратника Исламске државе у БиХ. Шток је истакао да се, због повратка џихадиста и њиховог пораза у Ираку и Сирији мијења међународна и безбједносна ситуација што, уз друге облике криминала, захтијева од свих да боље сарађују и размјењују податке. Мектић је папагајски понављао Штокове ставове, наводећи да се пред БиХ налази велики проблем због повратка екстремизма и, иначе, због растућег екстремизма у БиХ. Већ мјесецима јавни иступи Изетбеговића и Мектића дјелују као да их износе представници исте политичке партије.

Госпођа Кормак је остала нијема на Бакиров вапај за Ердоганом, иако она има рјешење. Зна амбасадорка шта треба чинити. Везано за ситуацију у Мостару изјавила је да је рјешење за Мостар и даље напредовање БиХ према ЕУ, тј. испуњавање агенде, могуће само дијалогом. Дијалог је кључна ријеч за БиХ, али се, када је Бања Лука у питању, дијалог заборавља, чак и када је ријеч о правима која Српској гарантује Дејтон.

Резолуција о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности је прави одговор на растуће безбједносне пријетње Републици Српској. За разлику од опозиције, предсједник Додик је увидио да је на сцени сценариј за претварање Српске у регију, чији дијелови, опет, треба да припадну другим регијама са бошњачком већином. Изетбеговићево позивање на „Алијин тестамент“ предсједник Српске је окарактерисао као веома опасну изјаву. Она је тим опаснија што се износи у вријеме потпуне дисфункционалности БиХ. У БиХ је присутна тенденција да се уз помоћ пројектованог (али контролисаног) хаоса на нивоу БиХ, дође до антидејтонских циљева – Влада БиХ, укидање Дома народа, предсједник БиХ (који би се бирао у Парламентарној скупштини на приједлог „Владе БиХ“).

Савјет министара, тзв. „Влада БиХ“ нема скупштинску већину, Дом народа више нико не сазива, па Република Српска нема начина да употријеби право заштите националног интереса. На нивоу БиХ функционише само Уставни суд БиХ. Високи представник Валентин Инцко дао је, такође, симптоматичну изјаву. Он је истакао да Мировни споразум, а тиме и Устав (мисли на Анекс IV) има примат у односу на било који акт Народне скупштине Републике Српске, која нема законска овлашћења да наметне обавезе службеницима на државном нивоу, и да је спољна политика у надлежности државних институција, те да се све одлуке о придруживању међународним организацијама морају поштовати. Тако је Инцко тумачећи Дејтон укинуо Народну скупштину Српске, по њему, она је ирелевантна. Све важније одлуке до избора ће се доносити на нивоу БиХ, на које скупштина Српске нема право да реагује. На тај начин се прикрива суштина Дејтона – БиХ има столицу у УН, али су носиоци суверенитета ентитети. И у спољној политици одлуке треба да се доносе на основу политичке воље ентитета.

Знају то и у амбасадама, а све је познато и сарајевским тумачима Дејтона. На то указује и на брзину организовано предавање др Сенадина Лавића, одржано 18.10. ове године у Научноистраживачком институту „Ибн Сина“ у Сарајеву на тему народ и нација („Босанска нација, етничка плуралност и опћи интерес државе“). Жели се створити тзв. босанска нација, јер се цијени да је важно разликовати два концепта, народ и нацију, како би се остварио идентитет измишљене босанске нације. Свему томе су огромна, несавладива препрека, Милорад Додик и СНСД. Стога се предузимају вишеслојне, вишедимензионалне активности, уз све карактеристике хибридног рата.

Народна скупштина (НС) Републике Српске (РС), је 17.10.2017. усвојила „Резолуцију о заштити  уставног поретка и проглашењу  војне неутралности Републике Српске(у даљем тексту Резолуција), и тако на најбољи начин разобличила сва подметања о томе да је РС против БиХ, против „Дејтонског мировног споразума“.

У образложењу Резолуције, НС се с правом позвала на опште ставове и кључне одредбе, који су садржани у Преамбули Устава и у Уставу БиХ (Женевски и Њујоршки принципи, чл.1, став 3 – Састав БиХ), који је саставни део Оквирног споразума за мир у БиХ („Дејтонски споразум“), као Анекс-IV; затим на опредељења за доследно поштовање обавеза  провођења Дејтонског споразума; те на уважавање Споразума о успостављању спецјалних паралелних односа  између РС и Србије, који је закључен у складу чл.3 тачка 2 а Устава БиХ; као и на прихватање тумачења Европске комисије за демократију (Венецијанска комисија) од 10/11.јуна 2005. по коме се Бечка конвенција о праву међународних уговора односи и на ентитете у БиХ и анексе Дејтонског споразума.

Полазећи од наведених ставова изнетих у образложењу Резолуције, уважавајући Дејтонски споразум, ослањајући се у потпуности на Устав БиХ и на Устав РС, НС РС је учинила врло значајан политички корак ка учвршћивању стабилности БиХ, њеног дејстонског уређења, заштити уставног поретка РС који проистиче из Дејтонског споразума (Устава БиХ) и Устава РС; реафирмацији изворног облика уставног уређења БиХ.  Кроз поменуту Резолуцију НС РС пружа јасан и одлучан одговор свима онима који насрћу на уставни поредак БиХ, настојећи да је претворе у унитарну државу, умање значај ентитета или да их укину у потпуности, да одузму право странама у споразуму, РС и Федерацији БиХ, да се споразуми  могу  мењати само уз њихов пристанак.

Такође у Резолуцији се потврђује и реафирмише јединство и недељивост РС као уставноправног ентитета у БиХ, који обаваља све функције које нису изричито додељене институцијама БиХ у складу са Уставом БиХ. Резолуција посебно наглашава и истиче јединство, недељивост и неотуђивост територије РС у складу са чл.2 Дејтонског споразума под називом „Споразум о граничној линији између ентитета и односним питањима“. НС РС кроз Резолуцију недозвољава отуђивање територије РС на било који начин мимо Уства и закона, нити дозвољава утврђивање и уписивање другог својства. На овај начин се одговара на све покушаја отуђења територије и имовине РС кроз укњижбу истих на БиХ, ради доделе „перпсективних војних локација за потребе ОС БиХ“.

Други део Резолуције се односи на проглашење војне неутралности РС у односу на постојеће војне савезе и координацију свих активности у вези са тиме, са Републиком Србијом као потписницом Дејтонског споразума, до евентуалног расписивања референдума у РС, на којем би се донела коначна одлука о том питању. Предходно донесени акти НС РС који се односе на пуноправно чланство у војним савезима престају да важе. Не би било добро за српски народ у целини, да се РС нађе у неком другом савезу у коме није и Србија. Не сме се поновити историјски случај да Србин поново ратује против Србина, за туђи рачун, као што је био случај 1914. да Срби из БиХ јуришају на  Дрину и Цер као Поћорекова војска.

Одлука да РС буде војно неутрална је врло промишљена, у складу је са војном неутралношћу Србије, као једног од гараната Дејтонског споразума, и доприноси идеји демилитаризације БиХ у целини. Без пристанка РС нико БиХ не може увући у НАТО.

НС РС обавезује све органе и институције РС, као и представнике из РС у заједничким институцијама БиХ и  представнике из РС у међународним ораганизацијама и форумима, на поштовање  Резолуцје. Зато је потпуно очекивано да српски предстваници у институцијама БиХ, који су опозиција у РС, морају поштовати поменуту Резолуцију када се буде расправљало и досносила одлука о евентуалном приступању БиХ НАТО или неком другом војном савезу.

Ако су политички потези и одлуке руководства РС у погледу односа РС према БиХ и Дејтонском споразуму до сада били нејасни, или су изазивали подозрење код Високог представника у БиХ и водећих чланица Већа за имплементацију мира у БиХ, те код бошњачких политичарa, овом Резолуцијом су у потпуности разјашњени. Резолуција даје јасну подршку уставном концпту проистеклом из Дејтонског споразума у целини, а посебно његовог Анекса – IV (Устав).

Међутим Високи представник у БиХ, представници НАТО у Сарајеву и бошњачки политичари су Резолуцију дочекали врло оштрим оценама и противљењима. Они пре свега оспоравају право РС да доноси Резолуције којима ће се разматрати питања која су третирана у Резолуцији. Бошњачки политичари сматрају да се у Резолуцији разматрају питања одбране БиХ, која нису у надлежности ентитета него институција БиХ, те да се овим руши суверенитет БиХ. Б. Изртбеговић каже, да је  је „спољна политика  и одбрана у надлежности Председништва, и да Резолуција нема правно дејство“. НАТО, пак каже да неће никога терати да се прикључи том савезу, па ни БиХ, и да је свестан  да у БиХ, у вези са овим питањем постоје различити ставови, али ће наставити сарађивати са институцијама БиХ и пружати јој подршку на путу евроатлантских интеграција. Као јединствена оцена Резолуције, коју су дали наведени фактори у БиХ, јесте та, да она (Резолуција) „представља антидејтонско деловање институција РС“. За политичко Сарајево једино би била прихватљива „Резолуција НС РС о самоукидању РС“.

Нису институције БиХ, нека врста sui generis, посебна врста институција, које се формирају, постоје и делују независно од ентитета. Оне се на одређени начин формирају у ентитетима, а онда бивају „делегиране“ у Сарајево, где кроз различите механизме одлучивања, координације, ентитексих гласања и сл. испуњавају своје функције које су им додељене Уставом БиХ. Дакле ниједна одлука која се односи на питања која се разматрају у Резолуцији не може бити донета на нивоу БиХ и у њеним институцијама без јасних ставова и одлука ентитета.

Питања одбране и спољне политике јесу у надлежности БиХ, у складу са Уставом, али нису питања о којима се расправља само у институцијама БиХ, као неким телима која су независна од ентитета. Суштина политике у институцијама БиХ, јесте одраз усаглашене политике  ентитета. Управо Резолуција указује на то да је БиХ сложена држава, децентрализована, сатављена од два ентитета, у којима се налази главна снага политичког одлучивања.

Ставови Високог представника у БиХ, бошњачких политичара и свих оних који их подржавају, скинули су све њихове маске, када је реч о уставноправном положају РС у оквиру дејтонске БиХ. Резолуција коју они осуђују, потврђује изворни дејтонски концепт БиХ, реафирмише позицију РС у оквирима такве БиХ, указује на све одузете надлежности ентитета, на покушаје скрнављења уставне позиције РС, с једне стране, а са друге стране, је демаскирала схватања и концепте БиХ која заговарају бошњачки политичари и њихови западни ментори, а то је унитарна БиХ, са развлашћеним ентитетима, као празним љуштурама. Упркос свим противљењима, Резолуција јача и учвршћује уставноправну позицију РС.

Посебан проблем који се јавио, односно који је Резолуцијом потпуно разобличен, јесте став опозиционих партија у РС, и исказано политичко нејединство међу партијама власти и опозиције у НС РС. Опозиционе партије у НС РС (СДС, ПДП, НДП), као и коалција „Домовина“ која окупља бошњачке партије у НС РС, захтевале су скидање са дневног реда доношење Резолуције. Предходно је опозиција покушала на нетипичан начин онемогућити одржавање седнице НС (дувањем у пиштаљке и окупирањем стола председавајућег скупштине). Због тога је у НС РС, за Резолуцију гласало 44 посланика из партија на власти.

Опозиција није исказала јасан политички став о најбитнијим питањима за РС, која се од неких тертирају и у поменутој Резолуцији, као ни став о пресуди Н. Орићу и о раду Суда и Тужилаштва БиХ. Опозиција у НС РС, на овај начин је својим ставовима ближа бошњачким партијама у НС РС, и партијама у парламентарној скупштини БиХ. Политичари из опозиционих партија у РС нису показали „осећање сопственог достојанства, неопходног сваком поједином грађанину, које истовремено одређује и духовни ниво народа у целини“. Опозиција у РС не верује у сопствене снаге , „а без вере у сосптвене снаге  не може бити стварног духовно-стваралачког полета и процвата. Природно је да човек у себи поштује не само своју личну духовну снагу, већ и њен национални карактер. Исказивање поштовања према националном ми основа је истинског поштовања према личном ја“.(Зоран Чворовић ФСК, 18.10.2017.).

Љубоморно чувајући власт у Сарајеву у институцијама БиХ, опозиционе партије у РС, не желе да на било који начин иритирају своје коалиционе партнере, пре свих СДА, па на тај начин оштрицу свога политичког деловања усмеравају према Бања Луци и Председнику РС М. Додику. Можемо разумети, њихово политичко деловање и критике власти у РС, због корпупције, лоших економских резултата, ниског стандарда, које су и потребне и оправдане, али не можемо разумети, такав ниво политичке  острашћености, која директно угрожава и саму суштину РС, као такве. „Дилетантски начин“ политичке борбе и опозиционог деловања неких партија у РС, показује да опозиција у РС не разуме важност политичког тренутка у РС, БиХ, региону и у свету. Њихов политички наступ се у многим аспектима политички поклапа са деловањима бошњачких партија и њихових помагача. Опозиција у РС мора што пре постати свесна ове чињенице и показати више државничког понашања и мудрости у свом односу према РС и њеној будућности.

Нека се стрпе  годину дана до наредних избора, па ако бирачи препознају њихову политику, као озбиљну алтернативу садашњој политици владајућих партија, и буду убеђени да им следи боља будућност, имаће прилику да искажу своја „државничка и политичка умећа“ као власт. С обзиром да нису сигурни у овакав исход, њима се жури да ванинституционалним методама руше власт у РС.

 

-

Државотворност се огледа и у малим стварима, што је предсједник Додик демонстрирао на
најбољи начин изјављујући: “ да се сједница одржава у малој скупштинској сали искључиво из
пристојности, иако су неки мислили да ће бити примијењене одређене репресивне мјере
удаљавања или физичког изношења, што би било медијски атрактивно, те да је најважнија вијест
да НАРОДНА СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ради“, необраћајући пажњу на цирукунсанте из
Савеза за промјене. Без обзира што се намеће питње за кога или за чији интерес Говедарица,
Чавић, Бореновић и њихова клика раде?

Зашто је у овоме тренутку било неопходно обезбједити несметан рад НСРС? Одговор је врло
једноставан. Резолуција о заштити уставног поретка и проглашењу војне неутралности Републике
Српске је усвојена и по нашем мишљењу постала је једна од историјских одлука овог високог
дома.

Трагикомична динамика лоших протагониста не смије нам помутити разум и преусмерити са
основних циљева развоја Републике Српске, као и са ствари преко којих се не може и не смије
прелазити, јер како рекоше напаћена браћа организована у Удржење Ветерана Републике Српске:
„да ли је дување у пиштаљке одговор на срамну пресуду Насеру Орићу, а нас ће да хапсе“, а ми
ћемо додати, по Максумићевом аршину и за колико новаца. Наравно морамо се запитати шта је
са позивом судијама и тужиоцима српске националности да напусте Суд и Тужилаштво БХ. Да ли
то значи да су се и они ставили у функцију Савеза за промене и Бакира Изетбеговића?

 

 

Одбор оснивача,

Београд, 18.10.2017.године

Удружење „ЧАСТ ОТАЏБИНЕ“

-
Алија Изетбеговић је својом Исламском декларацијом јасно нацртао да жели исламску БиХ, онда када муслимани постану већина. Није то дочекао, али син Бакир наставља, пише сенатор Републике Српске Славко Митровић у колумни за Глас Српске.
Славко Митровић - Фото: РТРС

Славко МитровићФото: РТРС

Текст преносимо у цијелости:

Алија Изетбеговић је својом Исламском декларацијом јасно нацртао да жели исламску БиХ, онда када муслимани постану већина. Није то дочекао, али син Бакир наставља. Говорећи скоро на обиљежавању дана рођења Алије Изетбеговића, Бакир је изјавио: „У политици сам јер покушавам завршити оно што је мој отац почео“,

И у прошлом мандату од 2010. до 2014. године Бакир је био члан Предсједништва БиХ, а његова СДА имала министре у Савјету министара, али није могао настављати дјело оца Алије. Није, зато што је дио власти на нивоу БиХ био СНСД са својим кадром, па је Бакир слиједећи Алијино упутство, чекао пробосански СДС да га узме у своју власт након избора 2014. године. А онда је Бакира кренуло. Има тога доста, али кључно је неколико догађаја.

Када је Бакир узео такозвани Савез за промјене под своје скуте и команду, рекао је: „Они су изгубили изборе у ‘ересу’, али са нашим Садиком Ахметовићем има их седам, а превагу даје Младен Иванић као члан Предсједништва.“ Како су Бошњаци изабрали Иванића као „Жељка Комшића број 2“, познато је од избора 2014. године. Сада то отворено говоре посланици СДА и СББ-а у Народној скупштини Републике Српске Недим Чивић, Мидхат Окић и Адмир Чавка, који на ТВ-у каже: „Ми Бошњаци смо пресудили у избору Младена Иванића да постане српски члан Предсједништва БиХ. Ми смо га де факто изабрали. Ево и Садик Ахметовић (тадашњи потпредсједник СДА) зна како смо ми то радили и какву смо кампању водили и како смо изабрали Иванића.“

Странци који руководе савезом за примјену Бакирове политике, рекли су им да ако пропусте шансу да се успентрају на власт у Српској до избора 2018. године, не требају ни ићи на изборе, јер ће катастрофално изгубити. И не само то – већ ће се СДС и ПДП распасти, а Драган Чавић ионако нема странку као ни Миланко Михајилица. Методи успентравања су познати – блокирај Народну скупштину, нападај Полицију и Радио-телевизију, оптужуј „режим“, организуј уличне протесте, шаљи у свијет слике безвлашћа и хаоса. Све с циљем да се покаже да власт коју народ у Српској упорно бира, у ствари не може да врши власт.

Странци су већ одредили Иванића као кандидата за предсједника Републике Српске. Најбољег бошњачког министра и миљеника сарајевских сећија Мирка Шаровића кандидују за српског члана Предсједништва БХ, као што су радили са Комшићем и Иванићем. Чак су опозицији обећали да ће OHR смијенити Милорада Додика, Недељка Чубриловића и Ненада Стевандића, да им олакшају ситуацију у предизборној години. Заборавили су да је Мирослав Лајчак напуштајући OHR рекао да је сваки покушај враћања бонских овлашћења мамузање мртвог коња.

Такозвани савез за примјену често се клео на вјерност Бакиру, одазивајући се сваки пут његовим позивима. Сваки пут када су боравили на сећији, Бакир их окупа у зелено, а они изађу пред новинаре па причају о плавом дизелу. Иду Бакиру, али не иду на састанке код предсједника Републике Српске. Са „такозванима“, као тачком ослонца, Бакир је могао наставити пуцати у Српску. Потпуно сигуран у њихову подршку, наставио је гдје је стао отац Алија. Само неколико Бакирових активности, предузетих против и на штету Републике Српске, које „такозвани“ нису спријечили, обиљежило их је печатом издаје против Српске. Уставни суд БиХ са двоје судија, који су били потпредсједници СДА, укинуо је 9. јануар као Дан Републике, па онда покушао забранити народни референдум у Српској. Пријетњом јадном статистичком директору БиХ преко Тужилаштва БиХ, Бакир је објавио резултате пописа становништва по коме Бошњака у БиХ има више од 50 одсто. Може ли бити тачно да је резултат „највећег геноцида у Европи и етничког чишћења“, како стално цијели свијет бомбардује сарајевска чаршија, муслимана Бошњака по попису из 2013. године седам одсто више него прије рата.

Онда је дошао Бакиров захтјев за ревизију пресуде Међународног суда правде о наводном геноциду на коме је настала Српска, истовремено најављујући да ће то бити највећа послијератна криза у БиХ. Због тога је Вукота Говедарица, такозвани предсједник СДС-а, помпезно најавио прекид сваке сарадње са Бакиром. Након тога СДА га својим саопштењем хладно упозорава да СДС-ПДП-НДП не могу ништа прекидати ни са Бакиром, ни са СДА, јер их обавезује коалициони споразум који су потписали новембра 2014. године. Тада су „такозвани“ Бакировом милошћу као изборни губитници у Српској, узети у његову пробосанску већину у Парламентарној скупштини и Савјету министара. Од Бакира су посао добили Младен Босић, на мјесту предсједавајућег Представничког дома, заједно са Шефиком Џаферовићем из СДА, ратним начелником МУП-а у Зеници, у чијој зони одговорности су били муџахедини „Ал-Каиде“ и будуће Исламске државе, вјежбајући одсијецање глава српским заробљеницима. Огњен Тадић и Дарко Бабаљ, као губитници на изборима, награђени су мјестом у Дому народа, а Тадић иако са Бабаљем чини мањину у односу на три делегата из СНСД/ДНС, добио је мјесто предсједавајућег Дома народа. Посебна прича је Савјет министара по Бакировим жељама. „Такозвани“ су екипа позната као макова зрнца и мекани памук за Бакирову агресију на Републику Српску и Србе. Опоменути Говедарица је убрзо након најављеног прекида са Бакиром морао јавно хвалити Бакира пред Федериком Могерини, као човјека који гледа у будућност. Не смије Говедарица рећи да у Бакировој будућности нема мјеста за Републику Српску као „геноцидну творевину“.

Сасвим очекивано, такозвани су и приликом расправе и одлучивања о противправном покушају ревизије, одбили закључке Народне скупштине Републике Српске. Нису ни покушали да ставе на дневни ред на нивоу БиХ суштинска питања од интереса за Српску – стране судије у Уставном суду БиХ, дјеловање противправног правосуђа на нивоу БиХ, статус Џаферовића на челу Представничког дома.

Зато није неочекивано што опозиција није дала подршку референдуму о противуставном Суду и Тужилаштву БиХ. Ни онда када је Народна скупштина Републике Српске доносила одлуку, а ни сада након ослобађања Насера Орића, чиме се још једном показује сва погубност такозваног бх. правосуђа по Републику Српску, али и по БиХ. Ругају се жртвама рата које никако да дочекају правду за бројне злочине над српским цивилима и заробљеницима. Због накарадног бх. правосуђа и селективне правде сваки помен српским жртвама завршава реченицом: „За ове злочине још нико није одговарао.“

Приликом расправа у Народној скупштини Републике Српске јалова опозиција СДС-ПДП-НДП, провидно и наивно, покушава превући на своју страну посланике ДНС-а. Добро им је рекла Споменка Стевановић, шеф Клуба ДНС-а: „Вама из опозиције важи правило – што горе то боље.“ Све најгоре и најцрње опозиција која је изгубила шест избора заредом, што општих што локалних, бљује на власт Републике Српске. Не могу побиједити, јер их народ неће, па су ојађени и огорчени до те мјере да Српској желе све најгоре. То им је дуго година предизборна платформа за коју се надају да ће им донијети гласове, да би својом влашћу могли спровести свој политички програм који се зове мржња и освета. Најавили су да неће подржати ни резолуцију о војној неутралности Републике Српске иако је писана по узору на резолуцију којом је Србија прогласила своју војну неутралност. Тако још једном подржавају Бакира.

Доказујући му своју вјерност, показују да су остали једина Бакирова тачка ослонца. Нејаки Бакир је изгубио повјерење у својој СДА, јер су га напустила четири посланика у Парламенту БиХ, а његовог замјеника Адила Османовића шутирају на страначким састанцима. Завадио се Бакир и са Фахрудином Радончићем, који јавно разоткрива Алијину и муслиманску одговорност за почетак рата у БиХ и Бакирове вреће злата. Бакир је Бошњаке увео у политичке сукобе са Хрватима у БиХ, са Хрватском и Србијом, само сарађује са такозваним савезом за примјену његове политике. Зато им је дао у руке SIPA, РАК и Министарство безбједности да сваки дан млате по Републици Српској. Такозванима не пада на памет да се повуку из заједничких бх. органа иако је то једини ефикасан начин да се заустави сарајевска агресија на Републику Српску и њене институције.

Извор: Глас Српске

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=274127

„Сви се морамо суочити с чињеницом да питање референдума о независности Републике Српске неће бити регулирано Дејтонским споразумом него могућношћу ње, Русије и Србије да такво нешто наметну. Ако то успију наметнути, не видим како се то питање може ријешити без ратног сукобљавања у овом дијелу свијета … То је ненаписани програм који се артикулира међу редовима сваког дана. Оно што Додик говори је оно што Вучић мисли, а Добрица Ћосић је написао још прије 20 година.“ Рекао је Иво Банац и осто жив, а придружио му се Стјепан Месић са већ углавном познатом причом …

“Ја мислим да Додик искрено вјерује да БиХ може да се подијели и да у том смислу он све предузима. Међутим, њега ће вријеме разувјерити, као и многе друге. БиХ је недјељива и на овом простору та архитектура је до краја завршена … Када би неко отцјепио дио Босне и Херцеговине, да се ја питам, пресјекао бих коридор, и то би било за два сата завршено.“

Шта на ово рећи?! Може се само одмахнути руком јер ријеч је о два пензионера од којих ништа не зависи. Међутим, један је амерички умировљеник, а други прима највишу државну мировнину. Могу да их замислим како са осталим познатим и имућним „загребачким старим дечкима“ у Еспланади или Градској кавани, за својим столом уз јутарњу кавицу, прелиставају тисак и мудрују. Окружени пробраним новинарима, који могу накратко да примакну столицу и забиљеже дневна реаговања бившег професора свеучилишта у САД и бившег предсједника државе. Њихово мишљење се публикује и прати, те га ипак не треба оставити без коментара.

Параноичан страх од референдума о сецесији РС

Дакле, о ком референдуму о независности Републике Српске говори Банац? Ни Додик нити било који политичар у „мањем ентитету“ није службено ни покренуо, ни најавио, па чак ни на неком званичном форуму поменуо тако нешто. Јесте било ријечи о референдумима о правосуђу, јер је контра Дејтону отето ентитетитетима, било је и о датуму Дана Републике јер се историјска чињеница да је проглашена 09. 01. 92. не може измјенити, те и о војној неутралности Српске, што је ваљда за сваку похвалу, али никада о референдуму о сецесији. Та измишљотина се свакодневно понавља у изјавама евроатлантских званичника, који свако непосредно демократско изјашњавање грађана у Српској проглашавају антидејтонским атаком на БиХ и ништа мање него опасношћу по мир и стабилност у региону. Али, професор је историчар па би требало да зна да се извори морају провјерити и они евро-амерички и бошњачки упоредити са српским и руским.

Укратко, Додикове ријечи су напросто још један фалсификат тзв. међународне заједнице, попут оног о Садамовом тајном хемијском оружју што је послужио као алиби за стотине хиљада мртвих у Ираку. Што се пак тиче успут апострофираног Вучића, шта предсједник Србије у себи мисли, не знам како може знати Банац, али могао је чути да по сто пута понавља да поштује Дејтонски споразум и територијални интегритет БиХ. Границе на Дрини премијерно је признао још Милошевић, а ни Ћосић их није оспоравао. Али, Банац изводи даље консеквенце на основу исконструисане претпоставке да РС спрема референдум о независности, па каже да то не зависи од Дејтонског споразума, него од капацитета Српске, Србије и Русије да га наметну. А зашто би Дејтон забранио „манифестацију највишег облика демократије“? И зашто би Русија наметала референдум када ЕУ препоручује чланицама да га што више користе. Најзад, ко би због референдума у РС започео „рат у овом дијелу свијета“.

Топовима на српско самоопредјељење

Стјепан Месић иде и корак даље па каже да би то била Хрватска. Вели „да би он да се пита на референдум српског народа о независности пресјекао коридор живота кроз Посавину“. Како и чиме? Подразумијева се, слањем војске из Хрватске и употребом оружја. Да како би и могло другачије? Хрватским топовима ударио би на српску демократију! Не сумњам, јер је почетком рата у БиХ то већ показао, али ме чуди да је спреман да то и каже. Е сад, када је већ сам заподјенуо на тај начин, ваља га упозорити да би то био упад на територију друге државе, што међународно право дефинише као агресију. А пошто би то био и напад на Србе, умијешала би се и Србија са ескадрилом од десет руских „мигова“, а вјероватно би до Загреба стигао и понеки пројектил са подморнице у Црном мору. Тако прецизан да не би срушио ни Градску кавану ни Еспланаду, него би пролетио кроз прозор па Месића посред главе.

Можда и грешком, јер није крива Месићева мудра глава него Додикова неука, која не разумије да је „БиХ недјељива и да је архитектура на овом простору до краја завршена …“ Матори Стипе је очито већ заборовио да је и СФРЈ, и то по резолуцији ОЕБС-а о „неповрједивости спољних граница у Европи“, такође била недјељива, а да је ипак и он лично допринио њеном распаду и тиме се хвалио у Хрватском сабору. Или је и он, откако је Хрватска ушла у ЕУ, усвојио политику бриселских дуплих стандарда, у једном случају овако, а у другом онако. Умировљенику Стипи се и може како хоће, али због таквих акробација Унија је, поред економске и политичке, упала и у моралну кризу. Ниједан принцип више није неприкосновен и, како се у Бриселу од случаја до случаја сви принципи различито тумаче, тако до њих више не држе ни чланице, и зашто би тек оне у вјечитом кандидатском статусу. Срби су били највеће жртве европске неморалне недосљедности те Српска и Додик имају најмање обавезе да слиједе те правнополитичке „премете преко главе“ које стално изводи бриселска бирократија од Косова до Каталоније.

Али, да видимо шта је то Додик стварно рекао да је изазвао саблазан бившег америчког професора и бившег хрватског предсједника. Да, рекао је да је „БиХ пропала држава, да ће се сама од себе распасти и да има право да сања да ће се Српска и Србија до краја овог вијека државно и територијално ујединити“. И шта онда?! Да је БиХ недовршена, неуспјела, у распадању, пропала и сл. држава говоре сви, укључив и странци и Бошњаци. Једино Банац и Месић ваљда мисле да је, напротив, „стамена, успјешна и перспективна“. И Додик би морао ту глупост да понавља да га ова два пензионера не би осумњичили да руши Дејтон. Додик је још као рок да се то спонтано догоди одредио 83 године, колико на Балкану ниједна државна творевина није трајала. Ни три Југославије заједно, ни три њеним распадом настале државе (Словенија, Хрватска и Македонија) нису трајале осам деценија, па зашто би баш хронично лабилна Босна била изузетак. А ако се БиХ у будућности већ сама од себе распадне, зашто се њени дијелови не би ујединили са матицама?

Пургерски презир према „Херцеговцима“ и Бошњацима

Неће бити да Месић и Банац не знају да и њихови сународници у „Херцег-Босни“, са Човићем на челу, сањају исте снове о изласку Херцег Босне из БиХ и прикључењу „лијепој нашој“. Исто као што су и њих двојица, један у емиграцији, други у затвору, сањали распад СФРЈ, тј. сецесију Хрватске, а понешто томе обојица и допринијели. Јасно је да би им одговарало да је, како вели Банац „архитектура Балкана дефинитивно завршена“ јер привремени добитници би увијек да зaуставе вријеме па проглашавају „крај историје“, али постоје чак и неки Хрвати којима не одговара да остане овако како је. Дјелује парадоксално да националисти Банац и Месић занемарују да су међу таквима и њихови сународници у БиХ који се боре за трећи ентитет. Међутим загребачки стари дечки из Еспланаде њима генерално нису наклоњени.

То су за њих примитвни рођаци из провинције у бијелим чарапама и без годишње претплате за концерте класичне музике у дворани „Лисински“, који су послије рата били „окупирали“ пургерски Загреб. Искусили су Херцег-Босанци да је управо тако, и за Месићевог мандата су у знак протеста масовно враћали домовнице и путовнице и поново одлазили у емиграцију. Како ми рече један од њих: „Ваљали смо им на Славонском фронту, а сада им је важнији успјех туристичке сезоне у приморју него наша судбина у дијаспори“. И заиста, у западну Херцеговину је из Вуковара стизало више мртвачких сандука него у Загорје, Далмацију и Истру заједно. Али загребачке горњоградске и каптолске манипулације почеле су прије рата: одустајањем од „ливањског питања“ на референдуму у марту ’92, западни Херцеговци су се одрекли права да одлучују о унутрашњем устројству независне БиХ, а Вашингтонским споразумом крајем рата, и свог ентитета Херцег-Босне.

Месић је био промотор те пробосанске политичке линије у политици ХДЗ-а према БиХ, а извршилац на терену Стјепан Куљић. Месић се од Туђмана, као и Кљуић од Бобана, разликовао само у тактици, а стратешки циљеви су им били исти. Док је Фрањо хтио да подијели Босну, Стипе је сматрао да су цјеловита БиХ и Муслимани Хрватској потребни као тампон зона према увијек опасним Србима, а са њима ће већ бити лако по већ испробаној формули „хрватског цвијећа“. Зато Банац у истом интервјуу осуђује Колиндину изјаву да је „у БиХ порастао исламски радикализам“, али пошто је ријеч о предсједници Хрватске, тврди да је „она мислила на неке појединце и групе, а не бошњачки народ у цјелини, али је то неспретно формулирала“. Наравно, исламски радикализам у БиХ јесте у успону (добровољци Исламске државе, вехабијске комуне итд.), а да се то не односи на баш сваког Бошњака, напросто се подразумјева. Али „загребачки стари дечки“ имају фине еуропске манире па не би да Хрватска квари односе са муслиманима, а ни да се замјере својој Колиндици.

Текстописци за Томпсонове усташке хитове

Они се не устежу ни да се ограде од хрватских злочина у „Олуји“, али не и од резултата које је произвела. Они такође кажу да је Павелићева квислиншка НДХ била остварење повјесних тежњи хрватског народа за националном државом, али не одобравају усташка клања. Уосталом, зашто се и не би уљудно извинили, након што је процес уништавања и истјеривања Срба у Хрватској неповратно завршен, „а котач повијести итако немре натраг, кај не?“ Ето, како је, рецимо, Месић лијепо замолио за разумијевање и праштање када је откривен снимак његовог усташког говора који је уочи рата одржао у Аустралији. И ником ништа! Банац му се придружио изразом братства и јединства са муслиманима Бошњацима против Срба. „Односи између Хрвата и босанских муслимана у 20. стољећу су били усмјерени једни према другима јер смо се борили против истих хегемонистичких притисака који су долазили из Београда.“ Тековина те заједничке борбе био је и концлогор Јасеновац за Србе, Јевреје и Роме над којим су се згражавали и нацистички генерали. У Павелићевој влади било је увијек по неколико муслимана „цвјетића хрватског народа“, а тек колико их је било у усташкој оперативи у БиХ. Рецимо, Бањалучког владику Платона ’41 . заклао је муслиман у усташкој униформи.

Перковићу-Томпсону остаје само да углазби Ивине и Стипине текстове и напуни хрватске стадионе.

Након ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, као да су се сви актери политичке сцене у Републици Српској, позиција и опозиција, пренули, и схватили да њихово политичко мимоилажење Сарајево навелико користи, и да су сви на губитку. Стога је и осуда исхода поменутог судског процеса била једнодушна, уз различите приједлоге. Опозиција је предлагала да се судије и тужиоци убудуће бирају у парламенту док је предсједник Српске, Милорад Додик, позвао судије и тужиоце Тужилаштва и Суда БиХ из реда српског народа да те институције напусте и врате се у Српску, гдје ће им бити обезбијеђена идентична примања. Орићево ослобађање од одговорности за злочине над Србима дало је званичницима Српске нове аргументе за спровођење референдума о уставности ових институција, што је опозиција донедавно цинично захтијевала од предсједника Српске, инсистирајући најприје на објављивању скупштинске одлуке у Службеном гласнику, а потом на кривичној одговорности директора због одуговлачења да објави одлуку Народне скупштине. Сада, када је спровођење референдума поново постало актуелно, опозиционари га и не спомињу. Најавили су да се неће одазвати позиву на саборност и састанак у Палати Републике, што је иницирао предсједник Додик, и поново се окренули свом препознатљивом правцу политичког дјеловања. Српска политичка саборност реметила би концепт ометања рада сједнице Народне скупштине заказане за 17. 10.

Изјава Младена Босића од 13. 09. да су „демократска права опозиције у Српској брутално поништена“, понајбоље одсликава намјере и „право“ опозиције да користећи физичку силу намећу дневни ред већини, у којем доминирају захтјеви за смјену министра полиције и, на крају, Владе Српске. Власт коју подржава легитимна већина треба да се склони, како би „демократе“ засјеле?! Осрамоћени исходом перформанса са претходне сједнице, губљењем иницијативе у Народној скупштини, опозиционари извјесно вријеме нису ни били кадри да дају било какве изјаве сем увреда и пријетњи. Али, поправни испит се ближи у виду нове скупштинске сједнице, када ће поново бити у прилици да мобилним телефонима праве снимке вриске, гурања, падања, хаоса, а што би требало да испровоцира реакцију полиције. А затим, зна се, слиједе оптужбе за „полицијску бруталност“, ношење „дугих цијеви“, и вапај: Спасавајте нас! То би, ваљда, требало да буде довољно представницима мећународне заједнице да се „хаос“ у Српској интернационализује како би се појавили медијатори попут Хојта Брајана Јиа са захтјевом за смјеном министара полиције и финансија, и инсистирањем на привременој, заједничкој влади, која би потрајала до наредних избора. Да ли је сличност са Македонијом случајна?

Не треба заборавити да се Албанци и Заев по преузимању власти нису зауставили на подјели земље на етничке регије, албанску и македонску федералну јединицу, већ су преко ноћи постављени саобраћајни знакови на албанском језику дуж свих комуникација и на свим институцијама, гдје је Албанаца преко 20%. То је само почетак. Слиједи промјена имена и грба државе, што је виђено у Републици Српској. Већ се могу чути захтјеви појединих америчких конгресмена да се Македонија подијели на „косовски“ и бугарски дио. Подјела земље, у случају БиХ, наравно, не долази у обзир.

Уосталом, ко је оно 04.03. ове године изјавио да је Бакир Изетбеговић „спреман оставити прошлост далеко иза нас“? Није ли то био Говедарица? А сада се у СДС чуде када им кажу да су „Бакирова дјеца“. Опозиција Српске често користи израз „владавина права“. То је омиљени термин НАТО пакта. Након што је британски амбасадор у БиХ, Едвард Фергусон, поводом посјете делегације Дома лордова, у Сарајеву изјавио да је „приоритетно питање за све којима је стало до будућности ове земље одлазак младих“, од тада опозиционари учестало користе фразу „Додик је крив за одлазак младих“. Везано за долазак британских лордова, нико није ни споменуо да је долазак делегације био у режији баронесе Арминке Хелић, некадашње савјетнице британског шефа дипломатије Вилијама Хејга, која је из родне Грачанице у Британију емигрирала ратне 1992. године.

Босна је још увијек мирна. Западу не одговара да се створи хаос док не заврши са Македонијом и Косовом, јер ни НАТО није сигуран да ли би могао контролисати ситуацију ако сада „покипи“ босански лонац. Хаос на Балкану успорио би ширења НАТО према Кавказу и Закавказју. Ширење Алијансе за циљ има опкољавање Русије, уз њено перманентно урушавање изнутра (стварање јаче опозиције Путину, уз примјену псиоп операција и активност невладиних организација). У визури НАТО одлазак Путина значио би крај Русије. Преостала би још само Кина, чија економска експанзија угрожава доминацију САД у свјетској трговини. Кина жели пословати по правилима и у договору са ЕУ. Нови пут свиле, на који рачуна Кина, и руски гасоводи, у ЕУ воде преко Македоније, те је стога у Скопљу највећа гужва. Заева не занима што би те инвестиције економски препородиле не само Македонију већ и Западни Балкан. Не интересује га ни што политика коју спроводи води дезинтеграцији земље и њеном могућем нестанку. Да ли у Српској ликови попут Чавића и Шукала размишљају да делегитимисање Народне скупштине иде наруку онима који од Српске желе створити празну љуштуру? Или се све своди на оно „да ми засједнемо па ћемо видјети“? Да ли ико примјећује да је поодмакла активност на урушавању Дома народа која се води из познатих амбасада, и да се својски ради на томе да се кроз одлуке Уставног суда Савјету министара дају ингеренције Владе БиХ, чије одлуке би потврђивао парламент простом већином гласова? Или је наважније „срушити Додика па шта буде“?

Снажна и јединствена власт, јединствен народ, уз подршку једне од водећих земаља, може да се одупре свим притисцима. Ово су посљедњи трзаји Сорошове номенклатуре.