среда, јануар 17, 2018

Тагови Вести таговане са "Русија"

Русија

O budućnosti Zapadnog Balkana ponovo se govori u Vašingtonu. To će biti tema jednodnevne konferencije koju u srijedu organizuje Atlantski savjet SAD, ali i izvještaja pod nazivom „Balkan naprijed – nova američka strategija za region“ koji će ta organizacija objaviti u utorak. U izvještaju se između ostalog predlaže uspostavljanje stalnog američkog vojnog prisustva u Jugoistočnoj Evropi, zalaganje za „istorijsko pomirenje“ sa Srbijom, kao i obnovaljanje reputacije SAD kao istinskog posrednika. Uoči objavljivanja izvještaja i konferencije koja će okupiti ministre spoljnih poslova regiona, visoke zvaničnike Stejt departmenta, članove Kongresa i eksperte, izvršni potpredsjednik Atlantskog savjeta Dejmon Vilson rekao je u intervjuu za Glas Amerike da je neophodna aktivnija uloga Sjedinjenih Država u regionu. Ako Vašington ne bude više angažovan, rizikuje izbijanje krize na Balkanu, upozorava Vilson.

Glas AmerikeAtlantski savjet će uskoro izdati izvještaj o Zapadnom Balkanu. Koje su glavne tačke izvještaja?

Vilson: „Atlantski savjet će objaviti izuzetno značajan izvještaj o Zapadnom Balkanu da bi uputio poruku da je sada pravo vrijeme za obnovljeni američki angažman u regionu i da postoji put, strategija kako Sjedinjene Države mogu da se pridruže Evropskoj uniji i pomognu da se ostvari vizija o tome da će Balkan postati dio Evrope i transatlantske zajednice. Ta vizija je izgubila zamah od deklaracije na samitu u Solunu prije mnogo godina.

U suštini je došlo do zamora kada je riječ o Balkanu, smanjenog američkog angažmana, a i Evropska unija preispitivala je održivost te strategije.

U našem izvještaju, vraćamo se početnim principima i poručujemo da je vrijeme da Sjedinjene Države ponovo iznesu jasnu viziju da će Zapadni Balkani biti dio transtlantske zajednice. To je naša vizija, strategija i partnestvo sa Evropskom unijom.

Vojna vježba pripadnika KFOR-a

Vojna vježba pripadnika KFOR-a

Drugo, da postoje određene oblasti gdje Sjedinjene Države imaju izraženu ulogu – prvo je bezbjednost, odnosno da se pošalje poruka regionu da je prisustvo naših bezbjednosih snaga trajno i da nije povezano samo sa KFOR-om, već i sa promovisanjem američkog uticaja i pružanjem pomoću u izgradnji kapaciteta, kada je riječ o borbi protiv terorizma i brzom reagovanju. Da jačamo naše prisustvo u Jugoistočnoj Evropi, kao što smo to uradili u njenom sjeveroistočnom dijelu. To je i signal drugim velikim silama, koje su možda aktivne u regionu.

Treći element je politička dinamika.

Zalažemo se za unapređenje istorijskog procesa pomirenja sa Srbijom i da budemo istinski posrednik u postizanju stvarnog napretka na političkom frontu- kada je riječ o dijalogu Beograda i Prištine ili pružanju pomoći Grčkoj i Makedoniji da budu saveznici u budućnosti. Imajući u vidu izmijenjene uslove na terenu, postoji stvarna šansa za američku diplomatiju, da uz evropsku, pomogne da stvari krenu u pravom smjeru i da ukloni neke lokalne prepreke.

Međutim, poslednji koncept je veoma važan, a to je kako podstaći ekonomske prilike i preduzetništvo imajući u vidu interesovanje koje vlada na Kapitol hilu. Kako ljudi u regionu, koji su izuzetni preduzetnici, mogu da imaju šansu da ostvare svoju budućnost na način koji ne zavisi od protekcionizma. Zainteresovani smo za načine da se podstakne otvaranje radnih mjesta i rast, koji ne kontrolišu politike mreže.

I poslednje – da Zapadni Balkan mora da bude integrisan u Evropskoj uniji, kada je riječ o saobraćaju ili energetici. I konačno to je šansa da Sjedinjene Države i Evropa sarađuju. U vrijeme kada mnogi ne očekuju da Vašington i Brisel zastupaju iste stavove, Balkan pruža šansu za saradnju i uspjeh.“

Glas Amerike: Ranije ste poručili da ako Sjedinjene Države ne budu ponovo angažovane, rizikuje krizu na Balkanu koja bi mogla da iznenadi sve. Kakvu ste krizu imali na umu?

Vilson: Ako ne budemo angažovani, ako budemo pokazivali neodlučnost, onda ćemo otvoriti prostor za pogoršanje situacije. To smo vidjeli na primjeru Makedonije posle 2008. godine i neuspjelog pokušaja da zemlja uđe u NATO na samitu u Bukureštu.

To pokazuje da smanjenje američkog angažmana u regionu može da dovede do daljeg pogoršanja nekih najgorih trendova i problema i do moguće krize.

Naša poruka nije da Balkan mora da bude najvažnije pitanje na agendi Vašingtona. To jednostavno nije slučaj, nije realno, ali ni potrebno.

Naša poruka je da ako ignorišemo region, i ne odigramo svoju ulogu, možda ćemo biti svjedoci izbijanja krize – bilo da je riječ o odnosima Beograda i Prištine, ili što je vjerovatnije, u Bosni, a i vidjeli smo potencijal za to u Makedoniji.

Međutim, uz malo napora, na političkom nivou, možemo značajno da pomognemo i da pošaljemo jasnu poruku onima koji žele da poremete proces transatlantskih integracija, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim snagama ili organizovanom kriminalu. Uz malo napora, možemo da se suprostavimo tim negativnim silama i pomognemo regionu da ostane na pravom putu ka ostvarenju konačnog cilja.“

Glas AmerikeŠta „malo napora“ konkretno podrazumjeva?

Vilson: „Prvo želim da kažem da se Balkanom bave zaista izuzetne američke diplomate. Naši ambasadori na terenu i često zamjenici pomoćnika sekretara ovdje u Sjedinjenim Državama su zaista odlični.

Ono što mi tražimo je da imaju veću političku potporu, da se dalje nadograđuje na posjeti potpredsjednika Pensa regionu, da počnu da se grade temelji odlučne američke strategije za ostvarenje konačnog cilja – a to je da se Evropa zaokruži, a region integriše u institucije transatlantske zajednice. I da jasno utvrdimo specifične načine na koje Sjedinjene Države mogu da pomognu – a to je snažniji diplomatski put za pomoć Prištini i Beogradu da dođu do zaključaka, da se utvrdi put naprijed za povezivanje Atine i Skoplja.

Američka diplomatija trebalo bi, zajedno sa Evropskom unijom, da predvodi neke od tih napora, a ne da bude u pozadini.

Kada je riječ o bezbjednosti, treba jasno poručiti da će američki uticaj i moć dugoročno biti stabilizujuća snaga u regionu. I to nema veze samo sa snagama na Kosovu. Kao što naše prisustvo u sjevernoistočnoj Evropi služi kao stabilizujuća snaga za naše saveznike, tako bi i vojne strukture i stalno prisustvo u jugoistočnoj Evropi trebalo da pokažu američku posvećenost stabilnosti i bezbjednosti regiona i da pruži pravi osjećaj sigurnosti za političke lidere da donose teške odluke i preduzmu neophodne rizike“.

Glas AmerikeGdje vidite to američko prisustvo? Da li govorimo o uspostavljanju američke baze u aktuelnim članicama NATO-a, Hrvatskoj, Crnoj Gori?

Vilson: „Zalažemo se za tranziciju baze „Kamp Bondstil“ – od sjedišta KFOR-a do stalnog američkog prisustva u jugoistočnoj Evropi – da promoviše taj uticaj širom regiona. I to zajedno sa ostalim američkim snagama, bilo u Rumuniji, Turskoj ili Grčkoj. Da one postanu dio ove jednačine, odnosno da imamo snage stacionirane na Balkanu – što će nam omogućiti da radimo na izgradnji kapaciteta i partnerstvu, naročito sa Srbijom, Crnom Gorom, Hrvatskom, Albanijom. Osnova bi bile snage koje su danas prisutne na Kosovu.“

Glas AmerikeDa li ste obavijestili Bijelu kuću o vašoj strategiji za Balkan? Kakva je saradnja sa administracijom u pogledu onog što želite da uradite?

Vilson: Konferencija o Balkanu, koja će biti održana za par dana, kao i izvještaj, rezultat su više od godinu dana rada, uključujući i saradnju sa kampanjama tokom izbora i sa administracijom tokom tranzicije i prve godine mandata predsjednika Trampa. O ovom pitanju smo vodili razgovore i na Kapitol hilu, sa agencijama ovdje i potpredsjednikovim timom u okviru priprema za njegovu posjetu regionu.

Bijela kuća

Bijela kuća

Radimo sa Evropskom unijom, nekim kolegama u Briselu, američkom vojskom, našim komandantima u Napulju na utvrđivanju puta naprijed i objedinjavanju ideja, za koje postoj značajna podrška, u smislenu strategiju i davanju političkog podsticaja.

Vidjeli smo da ja poraslo interesovanje, zato što smo o Balkanu razgovarali tokom proširenja NATO-a na Crnu Goru, kao i ruskog pokušaja puča u toj zemlji. To nam je dalo šansu da kažemo da ne bi trebalo samo da reagujemo na stvari i da čekamo da se problemi pojave, već da budemo ispred događaja, da utvrdimo koji su naši interesi i da promovišemo američku strategiju“.

Glas AmerikeDa li je aktuelna američka administracija zainteresovana da se više angažuje na Balkanu, posebno imajući u vidu, kako neki smatraju, povlačenje Amerike sa međunarodne scene i izvještaje da brojne iskusne diplomate napuštaju Stejt department? Da li postoji volja i resursi da se Amerike više angažuje u regionu?

Vilson: „Smatram da postoje. To pokazuje i posjeta potpredsjednika Pensa regionu. Takođe, sedam ministara sa Balkana prisustvovaće konferenciji u Vašingtonu i biće u prilici da se sastanu sa visokim zvaničnicima u Stejt departmentu, biće primljeni na najvišem nivou u Savjetu za nacionalnu bezbjednost.

Potpredsjednik SAD Majk Pens sa liderima regiona

Potpredsjednik SAD Majk Pens sa liderima regiona

To simbolizuje da postoji politički apetit i interesovanje da se to pitanje pogura naprijed. Imamo pomoćnika državnog sekretara za Evropu, zamjenika sekretara koji je zainteresovan za ovo pitanje, imamo nove vojne komandante NATO-a, uključujući i američke komandante, koji su veoma zainteresovani za ovo. Imamo veliku šansu, uz dvostranačku podršku američkog Kongresa, da zajedno sa Evropskom unijom, imamo trajnije prisustvo i angažman“.

Glas AmerikeDa li se o Balkanu više govori ovih dana u Vašingtonu, nego ranije?

Vilson: „U Vašingtonu je preovladavao stav da smo završili teži dio posla. Da smo tokom 90-tih obavili najteži posao i liderstvo je postepeno prepušteno Evropskoj uniji. I instinkt da se to uradi je, sa više aspekata, ispravan.

Evropska unija je veliki igrač, što bi i trebalo da bude. Međutim, to ne znači da Sjedinjene Države nemaju jasnu, definisanu i važnu ulogu u tom procesu. I to želimo da ispravimo.

Vidjeli smo da ta poruka dobija na značaju poslednju godinu dana, kako ljudi shvataju da smo možda zbog nedostatka fokusa u našem angažmanu i pažnje – što ne znači da nismo bili tamo i da nismo bili uključeni, povremeno na političkom novu – da smo bili svjedoci nekih uznemirujućih trendova. Vidjeli smo konsolidaciju autokrata u regionu, stvarnu disfunkcionalnost u Bosni, zatim pokušaj puča u Crnoj Gori.

Vidjeli smo i poteškoće, dva koraka naprijed, tri koraka nazad, u razgovorima Prištine i Beograda, kao i nekoliko rundi kriza u Makedoniji. To je privuklo pažnju ljudi – da možda mi nismo obraćali pažnju i da smo zbog toga bliže prevelikom broju potencijalnih kriza.

To je podstaklo interesovanje i razumjevanje da možda moramo da ponovo da se vratimo u igru, na odlučniji i više politički način, a ne samo birokratski. Da pokušamo da stvari vratimo na pravo mjesto“.

Glas Amerike: Da li smatrate da su Sjedinjene Države i Evropska unija poslednjih godina ignorisale korupciju, situaciju u medijima i kako pojedini smatraju, autokratske tendencije lidera na Balkanu zarad stabilnosti?

Vilson: „Mislim da kako se Balkan povlačio iz političke pažnje, da smo ušli u birokratski proces u okviru kojeg podnosimo izvještaje, ocjenjujemo i mjerimo. I taj proces ima velike prednosti, jer je riječ o zavođenju dicipline i zasnovan je na dokazima i činjenicama.

Ali je izgubljena određena svrha, zato što su se regionu slali signali da ne postoji politička volja.

Jasne poruke, nekad i evropskih lidera da ne treba brzo ići, da prvo moraju da se pozabave svojim problemima. I to je razumljivo.

Međutim, zbog te nesigurnosti da li će biti dobrodošlice u Evropu i zbog povlačenja političkog angažmana Sjedinjenih Država, nije se mnogo vodilo računa o tom procesu. To je omogućilo jačanje organizovanog kriminala, uspostavljanje političkih zaštitničkih mreža, kao i konsolidaciju moći. Izgubili smo balans.

Zbog toga moramo da održavamo disciplinovani proces i pozdravljam napore Evropske unije u tom pogledu. Međutim, to moramo da kombinujemo sa vizijom i strategijom na političkom nivou, koja pokazuje liderima u regionu da postoji razlog za donošenje teških odluka, zato što će imati podršku ne samo evropskih birokrata, već će im u tom poduhvatu biti partneri i političi lideri u EU i SAD.“

„Ubjedljivi dokazi, teret odgovornosti i na opoziciji“

Glas Amerike: Ranije ste pomenuli pokušaj puča u Crnoj Gori. Da li pratite suđenje? Da li se, onim što je do sad iznijeto, otklanjaju sumnje u pogledu uloge Rusije?

Vilson: „Veoma je važno da se ispoštuju vladavina prava i sudski proces i da vlada nastavi da o tom pitanju komunicira sa građanima. Iz svega što sam video, smatram da postoje veoma ubjedljivi dokazi i da su uradili dobar posao tokom procesa, da su bili profesionalni. Time se teret odgovornosti stavlja na pojedine u opoziciji u Crnoj Gori, da budu lojalna opozicija, partneri u budućnosti zemlje, da igraju svoju ulogu u parlamentu.

Postoje neki elementi u političkom sistemu koji neće to uraditi i koji su u suštini bili umiješani u izdajničko ponašanje. Ovo pruža priliku za druge elemente u opoziciji da pokažu da postoji zdrava i važna uloga za političku opoziciju u demokratskim društvima. Da treba da igraju svoju ulogu unutar parlamentarnog i sistema vladavine prava”.

Lider DF-a Andrija Mandić

Lider DF-a Andrija Mandić

Glas AmerikeZnači, smatrate da bi opozicija trebalo da se vrati u parlament?

Vilson: Da. Mislim da je to najbolje mjesto da izraze svoje stavove i ustavna prava i da daju glas biračima koji su ih podržali”.

Glas AmerikeDa li je Crna Gora, kao članica NATO-a, bezbjednija od ruskih poteza?

Vilson: „Apsolutno. To ne znači da ih neće biti uoči izbora u Crnoj Gori naredne godine. Biće pokušaja i moramo da budemo na oprezu.

Međutim, članstvom u NATO-u obezbjeđuje se sigurnost kada je riječ o nezavisnosti, suverenitetu i bezbjednosti zemlje. I to stvara atmosferu pogodnu za strane investicije, bezbjedniju politiku, zdraviji razvoj sistema vladavine prava zato što postoje određeni okviri, ograničenja.

Članstvo Crne Gore u Alijansi je najbolja garancija njenog dugoročnog suvereniteta i nezavisnosti. Kada imate taj osjećaj sigurnosti u pogledu države, onda imate sposobnost da se se okrenete rastu, reformama, da privlačite više stranih investicija i da vremenom zaista izgradite demokratske institucije u bezbjednoj sredini. I to je jasan signal drugim silama, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim operativcima ili organizovanom kriminalu da postoje ograničenja na ono što mogu da urade”.

„Šansa za istorijsko pomirenje“

Glas Amerike: U međuvremenu, Srbija balansira između EU i Rusije. Zvaničnik Stejt departmenta nedavno je savjetovao Beograd da ne sjedi na dvije stolice, ruskoj i evropskoj, ako želi brže da napreduje ka članstvu u EU. Šta bi bio vaš savjet?

Vilson: „Postoji velika šansa za Srbiju, pod Vučičevim liderstvom, i Sjedinjene Države pod ovom administracijom da pokušaju da dovedu do istorijskog pomirenja između dvije zemlje kojim se prepoznaje da ima mnogo više oblasti u kojima možemo da sarađujemo i da, što je očigledno u anketama i iz drugih izvora, biračko tijelo u Srbiji razumije da je budućnosti u Evropi.

To ne znači da nema istorijskih, kulturnih i emotivnih veza sa Rusijom i pravoslavnom crkvom. To je uobičajno, to je tradicija koja se poštuje u Bugarskoj, Grčkoj, Crnoj Gori, članicama NATO-a. Ali tu postoji razlika.

Mogu da se poštuju te kulturne veze, ali i da postoji apsolutna posvećenost vrijednostima transatlantske zajednice, evropskoj perspektivi, otvorenoj ekonomiji i otvorenom demokratskom političkom društvu. I to je put kojim vidimo da se Srbija neminovno kreće. Sjedinjene Države žele da jasno stave do znanja da postoji šansa da uradimo mnogo više u odnosima sa Beogradom.

U stvari, riječ je vjerovatno o najvažnijem odnosu koji bi trebalo da uspostavimo na pravi način. I pod trenutnim liderstvom u Beogradu, postoji šansa da pomognemo da se privedu kraju razgovori sa Prištinom, da se unese određen osjećaj sigurnosti u taj odnos, ali i osjećaj neminovnosti u pogledu budućnosti Srbije.

To su teške odluke za predsjednika Vučiča i vladu Srbije, ali su jasno pokazali zainteresovanost i volju.”

Glas Amerike: I vi podržavate zahtjev Prištine da se SAD direktno uključe u pregovore sa Beogradom?

Vilson: “Mislim da ima smisla da Sjedinjene Države budu dio tog procesa. Očigledno, prije svega, dvije strane treba da ga vode. Evropska unija će nastaviti da igra dragocjenu ulogu kao posrednik, ali Amerikanci ne bi trebalo da sjede napolju. Trebalo bi da imamo svoju ulogu i pomognemo da se dijalog dovede do konstruktivnog završetka”.

 

www.glasamerike.net/a/nova-strategija-sad-za-region-stalno-vojno-prisustvo-pomirenje-sa-srbijom/4138570.html

-

БЕОГРАД – Шеф делегације ЕУ у Србији Сем Фабрици каже да је за Србију најбоља „столица“ она за столом у Бриселу, где ће седети са осталим европским лидерима.

„Ако баш желите да то изразите кроз ‘столице’, ја видим Србију како седи на столици за ЕУ столом, са осталим европским лидерима и заједно радимо сваки дан на промоцији ЕУ вредности и интереса“, рекао је Фабрици у интервјуу за „Блиц“.

Он је додао да га веома охрабрује динамика односа Србије и ЕУ.

„Јасна је посвећеност српског вођства придруживању ЕУ. Мислим да идемо у правом смеру и у Бриселу такође видим одлучност да се на Србију гледа као на будућу чланицу“, рекао је Фабрици.

Оцењује да су, за кратко време колико је у Београду, поруке и осећања које види с обе стране охрабрујуће и позитивне и додаје да је његов посао да се таква позитивна динамика настави.

Истовремено је нагласио да Србија као земља кандидат за чланство има обавезу да усклади своју спољну политику са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ.

„То је обавеза и очекује се да се до момента прикључивања та политика у потпуности усклади“, напоменуо је Фабрици.

Према његовим речима, Србија је већ начинила неке добре кораке, као на пример то што је одлучила да се придружи Хелброку, борбеној групи ЕУ коју предводи Грчка.

Упитан како то утиче на односе Србије са Русијом, Фабрици наводи да је порука јасна – чланице ЕУ и оне које то желе да постану морају да поступају у оквиру заједничке спољне и безбедносне политике.

„Можете развијати односе са нечланицама ЕУ, Русијом или било којом другом земљом света, уколико поштујете тај заједнички оквир. То је веома просто и пошто је Србија у процесу придруживања ЕУ, усклађивање политике је крајњи циљ, а однос с другим земљама може да се негује уколико се поштују постављени оквири“, рекао је Фабрици.

Говорећи о хуманитарном центру у Нишу, Фабрици је подсетио да је Србија део ЕУ механизма цивилне заштите, те је поручио да је за ЕУ битно да је центар у Нишу компатибилан са односима Србије и ЕУ, односно са механизмом цивилне заштите.

„Српске власти су неколико пута јасно истакле да центар неће имати војну улогу нити ће бити механизам за некакву регионалну координацију и ми смо то разумели“, рекао је Фабрици.

Сматра и да је веома важна иницијатива председника Александра Вучића да се отвори унутрашњи дијалог о Косову, али наводи да је рано да се прича о исходу.

„Са гледишта ЕУ, вреднујемо је позитивно и са великом пажњом очекујемо исход дијалога“, рекао је Фабрици.

Он је указао да је тај дијалог унутрашња ствар.

„Није на нама да се мешамо у унутрашњи дијалог у Србији, то је прилике да грађани међусобно разговарају, да се њихов глас чује и да изађе са предлозима. ЕУ је ту да помогне“, поручио је Фабрици.

Према његовим речима, ЕУ стално ургира на Београд и Приштину да брже и лакше спроведу у дело обавезујуће договоре које су направили у дијалогу под покровитељством ЕУ.

„То охрабрење односи се и на брже деловање када су у питању ЗСО јер, нажалост, видимо озбиљна одлагања у имплементацији тога. Волели бисмо да на овом плану видимо конкретније, видљивије, брже и ефикасније резултате ускоро, пред нову фазу дијалога“, рекао је Фабрици.

Он је додао да су нормализација односа са Приштином и побољшање владавине права два најважнија поглавља, у којима је потребно да се направи највећи напредак.

„Србија је кроз бројне иницијативе усвојила акциони план по коме судство треба да учинимо независном и ефикасним. За то је потребна и реформама устава“, указао је Фабрици.

Што се тиче слободе медија, нагласио је, ЕУ ту област сматра фундаменталним правом.

Сматра да је похвално што су представници медија започели дијалог са премијерком.

„Што се нас тиче, управо је завршена мисија независног стручњака који је средином месеца боравио у Београду, чији је задатак био да утврди стање на медијској сцени, уочи све проблеме слободе медија, након чега ће саставити извештај и препоруку о томе шта би ЕУ и Србија могли да ураде да би се напредовало у тој области и учинило да слобода медија постане суштински елемент српског друштва“, рекао је Фабрици.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/sem-fabrici-za-eu-je-bitno-da-ruski-humanitarni-centr-u-nisu-bude-kompatibilan-sa-odnosima-srbije-i-eu.html

-
Да ли извозом у Русију пољопривредних производа из земаља ЕУ – под ознаком српска роба – пристајемо на статус земље кријумчара

Рок који је Русија дала Србији да до 2. октобра достави тачне површине под засадима воћа и поврћа које се највише извози тек што је истекао, а из Министарства пољопривреде РФ 25. октобра стигло је решење у којем стоји да српским пољопривредним производима није омогућено да уђу кроз било који гранични прелаз већ само неколико таксативно побројаних граничних пунктова. Ова мера која има својеврсни казнени карактер уведена је, како стоји у наведеном решењу, зато што се у дужем временском периоду из Србије у Русију извозе пољопривредни производи из земаља ЕУ а под видом робе српског порекла.

РЕСТРИКТИВНЕ МЕРЕ Како је реч о споразуму који има не само економски већ и политички карактер, будући да је потенцијална корист од бесцаринског трговинског режима неупоредиво већа када је реч о Србији него о Русији, поставља се питање да ли Влада која не кажњава директоре царинских испостава и надлежне инспекторате у којима се крши споразум и сама нечињењем индиректно учествује у његовом урушавању?

Др Зоран Чворовић, доцент Правног факултета у Крагујевцу, сматра да наша влада не може да се правда да је реч о уобичајено мало случајева кршења царинских и фитосанитарних прописа, посебно јер су на робу која се увози из Европске уније и различитим малверзацијама транспортује на руско тржиште са нашим декларацијама, недавно указали и представници фитосанитарне инспекције „Росељходнадзор“ који су били у контроли у Србији.

Реч је, сматра он, о масовној појави старијег датума, због чега је као крајњу меру руско министарство морало да донесе овакво решење.

„Претпостављам да је руска страна кроз заједничке комитете већ упозоравала српску страну која очито није реаговала, па је Русија морала да донесе овакво решење које садржи две рестриктивне мере – обе на известан начин ограничавајуће када је реч о слободном извозу српских пољопривредних производа. Нечињење Министарства пољопривреде и Министарства финансија, те инспекцијске службе и Царине које су подређене овим министарствима, по питању сузбијања оваквих појава и кажњавања починилаца који имају име и презиме, отвара питање одговорности наше стране. РФ је, подсетимо, Србији омогућила да на најповољнији могући начин кроз бесцаринску трговину извози у РФ скоро све што Србија може да произведе у сфери пољопривреде.“

Није тајна да се реекспорт воћа на тржиште Руске Федерације показао као један од уноснијих бизниса. Још 2015. године „Росељхознадзор“ је због сумње да пољске јабуке са ознаком српског порекла долазе у Русију, запретио забраном извоза свих биљних производа и захтевом да се да образложење како правдамо нагли скок извоза. Потписивање Протокола о сарадњи којим се Србија обавезала да ће руске партнере дневно обавештавати о испорученој роби и пратећој документацији није спречило нови захтев са руске стране, поновљен у августу ове године. Иако Влада није желела да организационо, саветодавно и из буџета субвенцијама помогне српске пољопривреднике како би повећали свој извоз у Русију, правдајући се да под притиском Брисела не сме да као повод користи санкције које је Русија увела земљама ЕУ, министар пољопривреде је том приликом рекао да је повећан извоз „последица све већих површина под засадима воћа и поврћа јер се и све више пољопривредника укључује у тај посао“.

Пољопривредни произвођачи из места Удовице, напротив, сматрају да није реч о новим засадима већ чињеници да хладничари увозе нектарине из Грчке, а за даљу дистрибуцију у РФ користе њихова пољопривредна газдинства и регистрације, као и уговоре на којима се налази њихов потпис. „Исти је случај са јабукама које се претходно увозе из Пољске, па испада да имамо пет пута већу производњу него што реално јесте. То наравно утиче на цену производа“, пожалио се пред камерама недавно пољопривредник из Удовице.

КРАЈЊИ ДОБИТНИК Ко је крајњи добитник кршења споразума који, ратификован, има статус закона?

Чворовић подсећа да, као прво, ратификовани међународни споразуми имају већу правну снагу од домаћих закона и стоје у хијерархији правних аката између закона и Устава. Овакав положај међународних споразума, па и Споразума о слободној трговини са Русијом чини одговорност Владе Републике Србије и надлежних министарстава већом. Што се тиче крајњег добитника оваквог безакоња које толерише Влада Републике Србије, онда су то, примећује, пољопривредници из земаља ЕУ којима је РФ увела санкције и наравно буџети ових држава.

„Циник би приметио да Влада Републике Србије која, излазећи у сусрет притисцима из Брисела није хтела да одвоји ни динар како би повећала капацитете српске пољопривреде и искористила шансу која јој се указала оног тренутка када су прекинути трговински односи између Русије и ЕУ у сфери пољопривреде, сада жмури на својеврсно масовно кријумчарење пољопривредних производа преко српске територије и на тај начин помаже попуњавање њихових испражњених државних каса. При томе, опет због Брисела, драстично се нарушава поверење Кремља који нам је дао привилегован трговински статус да своје јабуке и шљиве продајемо Русији пошто то не можемо на тржиштима земаља ЕУ.“

Од оваквог драстичног нарушавања Споразума о слободној трговини са Русијом политичку корист чини се опет може да има само Брисел. Брисел, како стоји у преговарачком поглављу 29, захтева од Србије да до краја приступних преговора раскине све уговоре о слободној трговини које земља има са Русијом и Турском. Ово је логична последица чињенице да неко ко жели да постане члан ЕУ мора да прихвати да улази у савез који има јединствену царинску тарифу према свим трећим земљама.

У светлу ове правне чињенице, каже Чворовић, сва зарицања наших политичара да неће раскидати Споразум о слободној трговини са Русијом, те да неће уводити економске санкције Русији делују као обичне демагошке флоскуле.

„Иако у агенди за преговарачко поглавље 29 стоји да ће се потпуно усклађивање наше царинске политике са царинском политиком ЕУ извршити у моменту прикључења, не можемо да занемаримо најновије изјаве високих функционера из Брисела као што је Јункерова којима се обећавани термин приступања Србије ЕУ са 2025. помера на 2020. годину. У светлу све драстичнијег заоштравања односа између Брисела и Москве овакво померање термина има облик својеврсног притиска на Србију, јер ако се Србији у изглед ставља 2020. као време могућег уласка у ЕУ, онда ће се од Београда тражити да већ сада почне са потпуним усаглашавањем како царинске, тако и спољне политике. То у резултату може једино да значи да ће 2018. или 2019. на Београд вршити притисак да уведе санкције Русији и раскине Споразум о слободној трговини“, закључује Чворовић.

Решење руског Министарства пољопривреде има својеврсни казнени карактер. Овакву оптужујућу тезу несумњиво би могла да обори одлучна акција Владе Србије да сузбије овакве појаве тако што би сменила све одговорне функционере у царини и инспекторату, и тиме што би тужилаштва покренула кривичне поступке против ових лица. У супротном, могло би се закључити да се нечињењем Србија може најлакше оправдати пред српском јавношћу и пред Кремљом када буде раскидала споразум који је већ постао мртво слово на папиру. А постао је јер Београд није желео да с једне стране користи његове могућности, а с друге стране, јер га је систематски урушавао кријумчарењем робе из ЕУ као српске.

ДВА ЛИЦА ЈЕДНОГ ЛЕВИЈАТАНА

Мада Брисел тражи од Србије да када су у питању спољна трговина и царински режим не седи на две столице, и да у што краћем року усклади своју царинску политику и спољну трговину са Бриселом, исте захтеве не примењује када је у питању њена офанзива према чланицама других трговинских и царинских савеза. Тако ће ових дана, каже Чворовић, Брисел закључити свеобухватни уговор о источном партнерству са Јерменијом при чему му неће сметати да у блиске енергетске и трговинске односе уђе са Јереваном, који је члан Евроазијске царинске и трговинске уније.

„О намерама ЕУ према Јерменији најјасније показује део споразума који се односи на пружање помоћи у сфери енергетике и екологије под условом да се затвори највећа јерменска нуклеарка која обезбеђује више од половине потреба за електричном енергијом у овој закавкаској републици. Ова игра има позадину да се уместо сопствене нуклеарне енергије Јереван веже за азербејџански гас или америчке шкриљце. Ово показује да сви пројекти ЕУ имају геополитичку позадину и да су интереси Брисела дубоко повезани и увезани с интересима Вашингтона. Или, тачније, „дубока држава“ у Америци и „дубока држава“ у Бриселу представљају два лица истог Левијатана.

Пише: Наташа Јовановић за pecat.co.rs

 

Šverc u bescarinskoj zoni

Европска унија је приморана да призна свој пораз на једном од најгласнијих антируских „досијеа“, који су директно повезани са узајамном енергетском сарадњом Европе и Русије. Румунске судске власти су зауставиле кривични поступак у односу према „кћери“ ЛУКОИЛ компаније „PetrotelLukoil“, која је власник нафтно-прерађивачког завода у граду Плоешти. Тужилаштво при апелационом суду града Плоешти је донело одлуку о укидању кривичног предмета – о чему је саопштено 17. новембра. [www.reuters.com/article/russia-romania-oil/romania-closes-one-case-against-russias-lukoil-related-trial-still-on-idUSL8N1NN2DM%5D

Оптужба за „прање новца“, избегавање плаћања пореза и за „обмане“ са причињеном штетом на суму око 1,77 милијарди евра, на адресу „кћери“ ЛУКОИЛ-а, била је предочена током 2014. године – на таласу антируске хистерије која се распламсала у Европској унији. Према расположивим подацима, овај предмет је требао постати преседан у контексту глобалне кампање по „истискивању“ руских компанија (не само ЛУКОИЛ-а, него и, у првом реду, ПАО „Газпром“) са енергетског тржишта Европе. Истовремено су сличан антируски бизнис покушавали активно промовисати и у другим земљама централне и југо-источне Европе – па чак и у Србији, где су оптужбе биле истакнуте на адресу компаније „Газпромњефт“, која је 2008. године практично спасила од банкрота локалну државну компанију Нафтна индустрија Србије (НИС). Но, главна улога у антируском енергетском вектору била је ипак предата Румунији. Та земља је услед познатих геополитичких разлога заузимала једно од водећих места у неформалном „антируском рејтингу“ Брисела, и због тога у Европској комисији нису сумњали у успех.

Међутим, рачунице Брисела се нису оправдале. То да је предмет против Petrotel-Lukoil «проткан белим нитима», постало је јасно још пре две године. У септембру 2015. године окружни суд у Прахову утростручио је износ привремених мера према Petrotel-Lukoil. Почетком 2016. године тај исти суд је одбацио оптужницу коју је тужилаштво упутило у кривичном поступку против Petrotel Lukoil, а такође и још једној профилној компанији – Lukoil Europe Holdings B.V. – и вратио је назад у тужилаштво. Одлука је била донета «због недостатка описа криминалне компоненте у поступцима ооптужених, а такође и због низа прекршаја у току истражног поступка». [https://www.rbc.ru/rbcfreenews/569fb6839a794778b2befe6b]

У резултату свега, одлуку о разматрању предмета на суду донело је Веће за прелиминарни претрес општине Прахово, 18. априла 2016. године, а сам суд је 10. маја те исте године укинуо све превентивне мере против окривљених, које су биле на снази. [https://www.rbc.ru/business/17/11/2017/5a0eadce9a79470aeaecea75]

Финансијски стручњаци потврђују да је садашње затварање предмета против Petrotel Lukoil било очекивано. У компанији Sberbank CIB сматрају да ће у најскорије време бити затворени сви предмети и по другим епизодама повезаним са руским енергетским компанијама: „Тај предмет је, највероватније, био инициран из политичких разлога и они су сада већ исцрпљени“.

Поред тога, треба имати у виду и финансијско-економске разлоге, повезане са делатношћу ЛУКОИЛ-а у Европи. „Компанија одавно и ефикасно ради у земљама источне Европе, плаћа порезе крупним инвеститорима, и Румунија вероватно није спремна да то изгуби. У случају губитка предмета, ЛУКОИЛ би се могао повући не само из румунске прераде и малопродаје, него би могао продати и своје друге активе у тој земљи, укључујући и велике рударске пројекте на шелфу“ – подсећа старији аналитичар Sberbank CIB Валериј Нестеров. [https://www.rbc.ru/business/14/07/2015/55a4dd229a79470a049ce6d4]

У овом тренутку у Групу „ЛУКОИЛ“ улазе четири рафинерије нафте у Русији (у Перму, Волгограду, Нижњем Новгороду и Ухти), а такође и три рафинерије нафте у Европи (Италија, Румунија, Бугарска) и 45% удела у рафинерији у Холандији. Свеукупни капацитет рафинерија ЛУКОИЛ-а на крају 2016. године, износио је 82,1 милион тона нафте годишње. [http://www.lukoil.ru/Business/Downstream/OilRefining]

У вези с тим такође треба напоменути да је у 2015. години (ускоро по подизању оптужнице против компаније Petrotel-Lukoil) ЛУКОИЛ добио понуду да прода своју рафинерију у Румунији – што такође омогућава да се претпостави коришћење судских процедура у циљу смањења цена на објекте. Међутим, према сведочењу потпредседника компаније Томаса Милера, Petrotel-Lukoil није нуђен на продају. [https://www.rbc.ru/business/14/07/2015/55a4dd229a79470a049ce6d4]

Нема сумње, међутим, ни да ЕУ и антируске снаге у земљама централне и југо-источне Европе неће одустати од својих покушаја да торпедују узајамну сарадњу тих држава са Русијом. Притом се то не тиче само енергетске, него и других области – у том смислу и по питању војно-техничке сарадње. Одговарајући вектор ових дана је указао и часопис Frankfurter Allgemeine Zeitung, без устезања назвавши источну Европу «ахиловом петом НАТО» због отказа одговарајућих влада да преузму реалне напоре по побољшању инфраструктуре, орјентисане на супротстављање Русији. „У јулу текуће године америчка армија је учествовала у новим војним вежбама у Румунији. И размештене јединица у Румунији све до сада чекају када ће се вратити тамо упућено наоружање. Због недостатка капацитета железничког саобраћаја, тај терет је тамо заглављен. Логистика често изгледа као досадна ствар, но, без ње у супермаркете не би стизали никакви производи. И без ње војска НАТО пакта не може да стигне тамо где је потребна“ – узнемирено је немачко издање. „Могућност оружаних снага да се слободно и без препрека премештају по Европи, има огроман стратешки значај“ – потврђује натовски генерал-лајтнант Бен Хоџес и даје карактеристичан закључак: „Тада ће политичари имати више опција“. [http://www.faz.net/aktuell/politik/infrastruktur-ist-die-achillesferse-der-nato-15292734.html]

То да су политика, економија и инфраструктура за Запад постале саставни елементи јединственог антируског сценарија – одавно није тајна. На себе скреће пажњу та отвореност са којом се данас овај положај намеће Европљанима, којима се априори предлаже да поверују у било какве антируске фантазије – било да се ради о астрономском пљачкању руских компанија или умешаности Москве у референдум у Каталонији и изборе у Мексику. Међутим, сличне химере морају платити европски грађани – које практично покушавају да увере како је неопходно укинути пројекте корисне за њихову земљу. При том је добро познато ко ће заправо доћи на место „Газпрома“ или ЛУКОИЛ-а – то су пре свега америчке и трансационалне корпорације, које покреће пре свега брига о извлачењу профита и чисто колоијални инстикти. У томе се и састоји истински избор који Европљанима предлажу Брисел и Вашингтон – у вриштећој борби против корупције или имагинарне руске претње.

 

 

 

 

Док на једној страни украјинске оружане снаге и националисти спремају војну кампању којом би покорили ДНР и ЛНР (Донбас) са друге стране се спрема сценаријо о доласку наоружаних посматрача[1] који би требали да надгледау „примирје“ и штите припаднике мисије ОЕБС на територији источне Украјине и Донбаса.

Потпуно свесни да је одржавање стабилног мира у интересу свих грађана и држава и да је потребно преговарати о свим питањима везаним за одржавање мира сматрамо за потребним да део наших, српских, искустава у вези ангажовања мировних трупа УН а посебно посматрача ОЕБС пренесемо грађанима Донбаса како би предупредили страшне последице сличне онима које су довеле до протеривања четврт милиона Срба са њихових огњишта. Српски народ је имао болна искуства са међународним организацијама које у у својим програмима и плановима биле пуне мирољубивости и миротворности а у пракси су се показали као оруђе антисрпске агресије.

Када је оружаним путем у нападу који је трајао од 2. до 5.августа 1995.године са територије Републике српске Крајине (РСК) протерано око 250.000 Срба[2], била је то само крајња страница у операцији која је отпочела пет година раније у којој су УН и ОЕБС пружили пуну подршку Хрватској да не само „ослободи“ своју територију већ и да се „ослободи“ Срба држављана Хрватске.

Проблеми српског народа на територији Републике Хрватске ушли су у потпуно нову фазу 22.децембра 1990.године када су новим Уставом  Срби од „конститутивног народа“ постали национална мањина. Срби су на просторима републике Хрватске живели десет векова  и били основни изговор да Хрвати без тешких последица „исфингирају“ прелазак од Хитлера на страну антихитлеровске коалиције[3].

„Међународна заједница“[4] је одговорила признавањем републичких граница као државних Декларацијом о Југоалавији у Хагу 18.октобра 1991.године. Необично је да су они који су доста труда уложили да униште свако „комунистичко наслеђе“ у друштвеној и економској сфери једино „за сва времена“, без референдума и без преговора признали границе које је једне вечери у Јајцу 1943.године исцртао Јосип Броз. Непосредно након тога Туђман је изјавио да „Независна држава Хрватска није била само пука квинслишка фашистичка творевина, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“. Нова хрватска држава је преузела симболе фашистичке НДХ попут заставе „шаховнице“ и монете „куна“ и забранила ћирилицу.

„Међународна заједница“ је наставила са дволичном игром, са једне стране подржавања сецесије Славоније и Хрватске а са друге изјавама о подржавању целовите и јединствене Југославије[5].

Након крвавих сукоба у јесен 1991.године у којима су хрватске снаге настојале да заузму гарнизоне ЈНА и ставе под пуну контролу просторе настањене Србима, ЈНА покушала да извуче људство и технику са територије Хрватске, посебно из опкољених гарнизона а Срби са територије Републике Хрватске покушали да на подручјима на којима су били већина успоставе територију под властитом контролом, потписан је мировни план. Овај план је потписан 2.јануара 1992.године[6] у Сарајеву уз ангажовање Сајруса Венса, специјалног изасланика генералног секретара УН.

Под притиском београдских власти на Скупштини републике Српске Крајине 9.фебруара 1992. године, дата је сагласност на његову примену и отпочела је реализација истог. Међутим, истовремено је отпочео и низ акција  које ће га, програмирано, учинити немогућим за реализацију и „гурнути у страну“. Прилагођавањем Резолуција ОУН наредних година испуњавали су се хрватски интереси, поништавајући историјско, фактичко и државотворно право Републике Српске Крајине. Споразум којим је утврђено реално стање створено на терену постепено је мењан политиком симулације и исцрпљивања српских ресурса: учињено је све да се дипломатским притисцима, економским исцрпљивањем и одржавањем стања напетости слаби и „троши“ политичка воља српског народа, без видних резултата и полако уводило тај исти народ у апатију. Повремени напади на ужим подручјима у којима су убијани српски цивили уз истовремену забрану противакција према оружаним формацијама републике Хрватске стваран је осећај инфериорности и безизлазности.

То значи да је Венсов план само привидно Србе доводио у равноправан положај одређујући у првој тачки став о непрејудицирању политичког решења. У свим осталим захтевима Венсов план је за Хрватску осигурао привилеговани статус и то кроз:

  1. Војска УН није преузела обавезу да чува границе успостављеног српског ентитета;
  2. Разоружава се само Српска војска Крајине (СВК) односно оружане формације српског народа;
  3. Обавезују се Срби да врате избеглице – Хрвате са територије Републике Српске Крајине, док Хрватска не подлеже истој обавези иако је са своје територије протерала много већи број Срба;
  4. УНПРОФОР (чије су снаге основане Резолуцијом 743 од 21.2.1992.)[7] и посматрачи Европске заједнице имају задатак да контролишу само српску страну;
  5. Хуманитарна помоћ је требало да долази у Крајину тек уз „одобрење владе у Загребу“ па се та акција сводила на помоћ искључиво Хрватској.

У складу са споразумом ЈНА се повукла са територије Републике Хрватске а Српска Војска Крајине је предала тешко наоружање УНПРОФОР-у на „чување“ а он је „преузео“ обавезу да спречи упад хрватске војске на српску територију. Међутим, УНПРОФОР, је сместио своја седишта у Книн и друга места у дубини РСК, показујући да неће чувати крајинску границу. У спровођењу плана се појавио проблем „ружичастих зона“ које су третиране на штету РСК и преко којих су оружане снаге Републике Хрватске предузимале акције које су доводиле до људских жртава и великих разарања[8]. У операцији „Миљевачки плато“ (21-23.јун 1992.године) хрватска војска је напала, нанела губитке, у то време још увек јединицама српске територијалне одбране, и заузела део територије коју је и поред интервенције ОУН одбила да напусти – наравно без икаквих последица. Нешто мало више буке дигло се након хрватске операције „Медачки џеп“ (9-17.септембра 1993.) када су током изненадног напада хрватске снаге починиле и бројне злочине[9]. Ипак све се заврђило благим „укором“ хрватској страни и забраном повратка СВК на ову територију. Непосредно пред општи напад на РСК хрватске снаге су од 1 до 5.маја 1995.године извеле и операцију „Бљесак“ у којој су запоселе подручје западне Славоније које се налазило под заштитом УН. На крају се показало да је све предузето у ствари била „игра“ у којој је Република Хрватска добила време да организује и наоружа (без обзира на прокламовани ембарго на куповину оружја према резолуцији УН бр. 724 од 27.новембра 1991.године) своје оружане снаге и припреми се не само да поврати суверенитет над „ружичастим зонама“ већ и над целим подручјем РСК које је било проглашено заштићеном зоном од стране УН (УНПА)[10]. Завршни удар хрватских снага у августу 1995.године снаге УНПРОФОР-а нису ни покушале да спрече, показујући да нису вољне ни кадре да изврше прокламовани мандат.

Још срамније држање имале су снаге НАТО и УНМИК[11] за време „Мартовског погрома“ на Косову и Метохији 2004.године када је пред очима међународних снага протерано преко 4.000 Срба и уништено на десетине православних храмова укључујуће и Богородицу Љевишку која се налази на листи  светске баштине УНЕСК-а.

Ни ангажовање мисија под окриљем ОЕБС, нажалост, није било на корист одржања мира чиме је изневерена жеље држава Европе, приликом формирања ове организације, да се обезбеди трајан мир и предупреде тензије и сукоби. Он је данас постао организација која окупља 57 држава са широком палетом активности. Ипак најзначајнија активност, на коју је ОЕБС посебно поносан, су мировне посматрачке мисије у којима њени припадници на „кризним просторима“ надгледају одржавање мира. О односу ОЕБС према српском народу најбоље се може закључити према резултатима ангажовања Косовске верификационе мисије[12]Мисија је била под руковођењем америчког дипломате Вилијема Вокера а њен неформални задатак, који је она и испунила, био је да потражи изговор за већ планирану агресију на СРЈ. Данас је јасно да је професионално изведена полицијска акција против терориста ОВК у селу Рачак злоупотребљена као повод да се оправда оно што је већ раније одлучено. Мисија се након што је обезбедила формални повод за НАТО агресију, предала своју опрему за комуникације и кодиране карте јединицама тзв.ОВК повукла са територије СРЈ 20.марта 1999.године, непосредно пре почетка напада. Да иронија буде већа, неки од припадника мисије ОЕБС су касније сведочили пред хашким трибуналом на суђењима руководству Србије.

Већ и површна анализа догађаја показује изразиту сличност између ситуације у Републици Српској Крајини и ситуације у Донбасу. Сукоби на оба подручја су отпочела након измене постојећег политичког и правног стања који се показао насилним према делу становништва сопствене земље чији је статус од равноправних грађана прешао у статус незаштићене националне мањине. На јавну сцену је враћена иконографија и поруке из периода нацистичке окупације које су пробудиле сећања на периоде општег терора и погрома којима су били изложени Срби и Руси. Уследио је народни устанак против носиоца новог „поретка“ и формирање слободне, територијално заокружене целине са свим елементима државности и фактичке власти. Након успешног војног отпора, уз посредоваљње међународних представника дошло је до склапања мировног споразума којим је успостављен прекид ватре.

Шта се даље дешавало на територији РСК могли смо видети у период 1992-1995.године а што се зазврило оружаним протеривањем Срба са територије РСК. У суштини, где су УН и ОЕБС штитили Србе, Срба више нема или живе у изолованим гетима са ограниченим правом кретања и потпуном дискриминацијом. Само тамо где се српски народ оружаним отпором изборио за своје органе власти и свиј статус Срби су остарили националну слободу и перспективу слободног друштвеног и привредног развоја.

Шта ће се десити у Донбасу тек ћемо видети али да су жеље светских моћника да се понови „крајински сценарио“ у то нема сумње. У овом тренутку Украјина не може сломити отпор бранилаца Донбаса али њене аспирације, према агресивном понашању на граници раздвајања не остављају сумњи да је њихова жеља да „реинтегришу Донбас“ по могућству без руског  и рускојезичког становништва. Да би остварили свој наум биће им потребно време да, са једне стране организују оружану силу способну за офанзивне акције и са друге да ослабе потенцијале Донбаса и сломе вољу за одбраном За то ће, несумњиво, користити даљи ток мировних преговора и могући долазак неке врсте војног контигента УН и ОЕБС. У вези са тим сматрамо за потребним да истакнемо следеће чињенице:

1.- Због тренутне дипломатске „премоћи“ САД, међународне снаге ОУН и посматрачи ОЕБС нису и неће бити непристрасни и објективни[13]. Њихов задатак је да фингирају како штите постојеће стање како би оправдали наводну „објективност“. Кад им се да сигнал постаће оруђе у рукама оних којима је безбедност грађана Донбаса последња брига. Понашање „мировњака“ и „посматрача“ на терену није од никаквог значаја на општи развој ситуације. Велика већина њих су коректни и објективни али ће њихови извештаји проћи више степени преправки до коначних извештаја који су по правилу неповољни по „противнике америчких интереса“.

2.- При формулисању било какве врсте споразума мора бити предвиђено све до најситнијих детаља. Све што се прихвати треба реализовати и инсистирати да то ради и „друга страна“. Све што остане недефинисано третираће се на штету Донбаса а све што је подложно различитим тумачењима, тумачиће се на штету Донбаса.

3.- Главни циљ свих преговора биће разоружавање становништва и расформирање оружаних снага Донбаса. Сва попуштања по питању саобраћаја, образовања и социјалне политике по правилу су срачуната на гашење одбрамбених снага Донбаса. У питањима националне слободе сила је увек задњи судија и народ без снага за одбрану не  може обезбедити заштиту својих националних интереса.

4.- Гарант и потписник сваког споразума осим представника Донбаса мора бити и Руска Федерација. Током преговора супротна страна ће покушавати да представи како се „повољнији споразум“ може постићи у директним преговорима без учешћа Русије. Руски потпис је гаранција да после извесног времена Украјина неће питање Донбаса третирати као „унутрашњу ствар“ и поново покренути процес укидања надлежности[14] или једноставне политичке и полицијске репресије.

Уместо закључка само мало упозорење из стихова Вергилијеве Енеиде „Не веруј Данајцима ни када дарове носе“ или једноставније не дозволити да миротворачке пароле успавају ваш опрез. Исувише скупо смо плаћали своје грешке да бисмо их понављали.

______________________________________________________________________________________

[1] rs.sputniknews.com/evropa/201711171113479226-nemacka-francuska-rusija-donbas-mirovnjaci/

[2] По попису становништва из 2011. године број Срба у Хрватској је 186.633 и чине 4,36 % становништва Хрватске. У односу на 1991. годину, када их је било 581.663 и када су у укупном броју становништва учествовали са 12,2 %. Укупо се број срба у Хрватској за само једну деценију смањио за око 400.000 односно за две трећине.

[3]  НДХ, хрватска држава формирана под покровитељством Хитлера је за време Другог светског рата на најсуровији начин побила стотихе хиљада својих грађана-Срба, Јеврејаи Рома а симбол тог страдања је логор смрти Јасеновац. До изласка Италије из рата Срби су били убедљива већина у редовима антифашистичких бораца у свим јединицама на територији Хрватске. Још у току рата Хрвати су Декларацијом о правима народа и грађана Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Хрватске већ у првом члану потврдили да су „хрватски и српски народ у хрватској потпуно равноправни“ (1944.).

[4] Израз који се у Србији усталио као синоним за економски најразвијеније земље које су потчињене америчким политичким и војним интересима и иступају заједноса САД или у њихово име.

[5] Сенат  САД је 17. априла 1991. усвојио Резолуцију 106 у којој се образлаже забринутост због нестабилне ситуације у Југосалвији и од председника САД тражи да у случају војног удара у Југославији одмах суспендује војно-техничке бенефиције. Такође, 13. маја 1991. године Паневропска унија, на челу са Отом фон Хабзбургом, писмом обавестила председника Скупштине Словеније да је Унија предложила Европској заједници да призна независност Словеније и Хрватске. Папа Јован Павле Други је позвао 800 милиона католика да се моле за „спас“ Хрватске.

[6] Претходно су План су у Женеви 23.децембра 1991.године потписали председници Србије и Хрватске и генерал Вељко Кадијевић уз посредовање представника УН Сајруса Венса и представника ЕУ Питера Карингтона. Ступио је на снагу 3.јануара 1992.године у 18 часова.

[7] Заштитне снаге УН-а (United Nations Protection Forces – UNPROFOR), су према резолуцији УН 749 од 7.априла 1992.године, до средине маја 1992.године размештене на територији РСК. www.krajinaforce.com/kako_je_unistena_krajina.html

[8] Миљевачки плато, Масленица, Медачки џеп, Бљесак…

[9] Од 36 страдалих цивила 26 је било старијих од 60 година од тога 17 жена. Убијено је 88 Срба а занимљиво је да није било нити једног рањеног. Цело подручје је систематски уништено а према речима француског генерала Жан Кота изреченим 19.септембра 1993.године „Нисам нашао знакова живота, ни људи ни животиња, у неколико села кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намерно.”

[10] hrvatski-vojnik.hr/magazin/item/2891-vanceov-plan-i-ruzicaste-zone.html

[11] Привремена административна мисија Уједињених нација на Косову (енгл. United Nations Interim Administration Mission in Kosovo UNMIK), је привремена цивилна управа Аутономне покрајне Косово и Метохија (у саставу Републике Србије), под руководством Уједињених нација.

[12] Косовска верификациона мисијана  је основана на 193. заседању сталног савета ОЕБС-а, 25.октобра 1998.године са циљем да стекне увид у акције сукобљених страна на територији Косова и Метохије у Републици Србији те како се поштују одредбе резолуције савета безбедности ОУН број 1199.

[13] Претходних дана смо били сведоци покушаја да се резултати рада “Заједничког истражног механизма – заједничке мисије УН и Организације за забрану употребе хемијског оружја у Сирији“ инструментализују против сиријских власти иако та мисија није у свом раду задовољила минимум стандарда да се њен извештај може сматрати објективан. Истовремено САД самовољно процењује како има мандат УН да делује на територији Сирије.

[14] Слична политика је од стране „Међународних представника“ вођена у БиХ где је на делу био процес сужавања дејтонских овлашћења Републици Српској.

У овом тексту желим да поделим са читаоцима неке асоцијације које сам имао читајући књигу Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албнаске нације 1896-1908“. Књигу, која је уједно докторска дисретација Теодоре Толеве, иначе топло препоручујем.

Не само да по природи историјског проучавања имамо пред очима слику „некад и сад“, него у овом случају и обрнуто – сада је као и некада.

Ауторка анализира тајна документа о планирању Аустроугарске да појача свој утицај на Балкану, након очекиваног повлачења Отоманског царства, преко остварења протектората над неком будућом Албанијом. А то опет није могуће ако Беч не утиче на стварање албанске нације.

Неформално, али политички веома моћно тело планира и спроводи ову акцију у деценијском периоду, на челу са министром спољних послова Аустроугарске, који је реално други човек после цара.

Прва асоцијација

Аустроугарска као своје циљеве одређује: заузети део територија које припадају Отоманском царству без војне интервенције, када дође тренутак за то, избацити Италију из игре око истих територија, спречити Србију, Црну Гору и Бугарску да се шире на југ и запад, а тиме посредно спречити ширење руског утицај на Балкану.

Једном речју, припремају се да „ведре и облаче“ у широком замаху европским односима у веку који долази – само не осећају никакву опасност за саму Аустроугарску. Две деценије пре потпуног краха, да се више никада не састави, Аустроугарска нема никакву самосвест да историја иде током којим ће је разорити више и теже него и Турску и Србију и Црну Гору и Русију и Италију.

Тако и данас ЕУ, а добрим делом и САД. Понашају се, планирају, спроводе активности, којим желе да успоставе даљу контролу за будуће време, готово у сваком углу света, а не виде да њима самима истиче историјски рок трајања. Макар у смислу тога да су одлучујући фактор у међународним односима, када је САД у питању, а ЕУ је буквално веома близу да подели исту судбину као Аустроугарска пре сто година.

То је основна мана империја. Изузетно су опасне, веома упорне и довитиљиве, наравно сасвим безочне и бескрупулозне у избору средстава која користе када треба некога да покоре или разоре. Истовремено слепе и глупе у сагледању сопствених темеља који се љуљају. Царевине то не виде. Толико су сигурне у моћ силе и манипулације, да све друго занемарују. А како народ исправно каже: „тиха вода брег рони“. Ни данас, као ни некада, империје то не виде и ништа не предузимају у том погледу.

Друга асоцијација

Без обзира што се крајем 19. века Александар Обреновић, а претходно и његов отац Милан, потпуно везују за Беч и подастиру све интересе Србије бечком двору на слободно располагање, Беч Србију и Србе види само и искључиво као опасност својим империјалниом претензијама. И само у складу са тим виђењем предузима кораке на Балкану увек, упорно и доследно, против сваког српског интереса.

Нема тога што владајућа елита Србије може да уради да би се западни владари умилостили. Како пре сто година и више, тако и данас. Идеја да се дипломатијом могу ствари решавати са империјама разбија се о документоване тврдње изнете у овој књизи на тако убедљив начин, да од тих салонских ставова, тако драгих нашој академској елити, не остаје ни камен на камену.

Србија, па онда наравно ни Срби, не смеју да буду субјект. Ми можемо да будемо гомила јефтино плаћених потрошача, што би за империју, умишљену као ЕУ, или стварну као САД, било идеално, а може да се толерише и да гладујемо у брдима далеко од Дунава и главних саобраћајница. И то је једини избор који смо имали као понуду пре једног века и једини који нам се нуди данас на путу „евроатлантских“ интеграција.

Отуда борба наших прадедова и чукундедова за слободу, ослобођење и уједињење није никаква грешка због несхватања историје и света, него је дубоко рационално сагледавање пута којим се мора ићи да би се зла судбина избегла. И у далеко тежим условима од ових који су данас, они су у томе сасвим успели. Баш зато што је одлука била рационална.

Трећа асоцијација

Цео државни пројекат Аустроугарске, како да се домогне територија на Балкану без војне интервенције, донела је потпуно неформална група људи коју устав није познавао. На високим државним функцијама, али сасвим изван знања парламента, владе, па чак и министра војног (укључиваног по потреби). А цео државни апарат по тим налозима поступао је као да долазе од инстанце која је овлашћена да упрегне државу за своје циљеве.

Данас бисмо рекли: „дубока држава“.

Аустроугарска је у то време била монархија по својој суштини апсолутистичка, а која је желела да се прикаже као уставна монархија. Али независно од државног уређења, прокламованог или стварног, рад и постојање „дубоке државе“ везани су за империјалну политику и сасвим је неважно да ли је реч о монархији и каквој, или о репблици каква је Америка. Империја захтева систем који не познаје границе које право намеће. Отуда су империје, иначе пуне говора о „људским правима и цивилизацијским тековинама“, законито засноване на диктатури, деспотизму, одсуству сваке стварне контроле власти.

Хитлер је рецимо покушао да правила „дубоке државе“ преточи у објављене законе. Да тајна правила постану јавна. Наравно да се после тог искуства одустало од тога да бруталност система буде видљива. Након рушења кула у Америци поново се делови правила „дубоке државе“ претачу у објављене законе, али се то ублажава водећим медијима који не дозвољавају да грађанин уопште буде свестан тога шта је донето као закон. И до које мере је уставни положај грађана дерогиран.

Да закључим: империја је неспособна да сагледа, а тиме и да спречи сопствени крах, она нужно функционише као „дубока држава“, што ће рећи као противуставна сила, и са њом нема договора. Било да сте Србија, било да сте Русија или Кина. Договор је, у најбољем случају, само куповина времена, док империја не ослаби, а сопствена држава не ојача.

Кажем вам, одлична књига! Надам се да ћете ви имати и плодотворније асоцијације. Она то заслужује.

Beograd, 20. novembra 2015 - Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vucic i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg daju izjave medijima nakon sastanka u Palati Srbija. FOTO TANJUG / TANJA VALIC / bb

Пут у „светлу будућност“ Србија „тешко сама проналази“. Бар тако сматрају и тврде представници кључних западних сила (САД и ЕУ), као и многе невладине организације финансиране од влада наведених кључних западних држава. Србија је у таквој ситуацији да врло тешко успева да нађе одговарајући војно-политички грудобран који би је штитио од разноврсних политичких притисака и геополитичких удара. Србија није успела да пронађе саму себе ни у социјалистичко-комунистичко време, живећи у систему који је имао основну мисију да „усрећује људе и народе“, да спроводи еманципацију народа и појединаца до крајњих консеквенци „ослобађајући их од духовног, социјалног и политичког туторства“, мењајући облик права којима се регулишу односи у заједници – револуционарним уређењем заједнице. Ни у социјализму Србија није постала сама свој господар, није се могла отргнути од „еманципатора“ (новог уређења и нове идеологије), као ни данас у ери либералне демократије – хегемоније, у новом поретку света.

У „постпетооктобарском времену“, у „процесу европских интеграција“, Србија још увек није изабрала јасан пут, пут без калкулација, и није снажно закорачила у смеру који ће гарантовати испуњење виталних националних и државних интереса. И поред снажно изражене политичке орјентације државног руководства ка европским интеграцијама, са јавно прокламованим циљевима прикључења ЕУ, Србија још увек држи наизглед чврсте везе и односе са Русијом. Загледана у столицу која јој се нуди у институцијама ЕУ, столицу која је врло далеко, која се постепено помера и као да измиче, Србија мора да тражи чврст ослонац и снажну подршку Русије. Зато се у овом контексту све чешће чују констатације „Србија седи на две столице“, „Србија неће моћи још дуго да балансира између Запада и Русије“ и сл.

Србија нема много избора када је реч о њеном политичком и геополитичком позиционирању. У актуелној фази свеукупног геополитичког сучељавања САД и Русије у свету, а посебно имајући на уму непосредност тога сучељавања на простору Балкана, Србији још увек остаје политика балансираних односа са САД и ЕУ на једној страни, и са Русијом на другој.

Процеси евроинтеграција у које је ступила Србија су једна врста политичког и идеолошког рефлекса политичких елита, које су уз помоћ својих “европских савезника“, срушиле „режим С. Милошевића“, и које су поверовале својим „америчким и европским пријатељима“ да ће сви проблеми српског друштва бити решени када се српско друштво „демократизује“, кад се обуздају „српске хегемонистичке аспирације на туђе просторе и друге народе“, превлада „историјска незрелост народа и његова окренутост ка прошлости“ и народ се „избави из ропства митова и историје“.

Почетна цена коју Србија плаћа на путу ка ЕУ јесте насилни губитак дела територије и суверенитета. Та цена може бити увећана формално-правним признањем насилних губитака које је претрпела наша земља током агресије НАТО и насилног одузимања дела територије (КиМ), прикључењем НАТО пакту и заборављањем све штете, бола и неправде коју су нам нанели. Поред изнетог, САД од Србије захтевају и очекују да Србија „заборави на љубав према Русији“, да у потпуности прихвати политику САД и ЕУ према Русији.

Управо смо ових дана сведоци појачаних притисака од стране САД на Србију, од које се захтева „да не седи на две столице“, односно да се „окрене против Русије“, јер по схватању САД, „Русија Србији не жели добро“. Представник америчког министарства спољних послова, односно заменик помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове Хојт Брајан Ји, чија улога проистиче између осталог и из снаге државе у чије име говори, главни је протагониста нових-старих притисака на Србију од стране САД.

Многи аналитичари и на пежоративан начин говоре о господину Јиу, исмевају рогобатни назив његове функције, као да је он у приватној мисији, а не да на врло отворен, тврдокоран и претећи начин саопштава поруке америчке администрације, које могу имати далекосежне последице по Србију. Знајући какве је све послове господин Ји обављао у региону, у неким суседним земљама и какве је резултате остварио у интересу САД, можемо рећи да је главна мирођија у балканској политичкој чорби.

САД од Србије захтевају да у потпуности промени своју спољнополитичку орјентацију, да уђе у потпуности у њихову геополитичку сферу, да се истисне сваки утицај и присуство Русије у Србији. Именовани господин Ји заступа искључиво ставове САД и поруке САД саопштава на перфидан начин, са осмехом испод кога се крије и претња и презир. Он српском државном руководству са лакоћом саопштава који су „истински интереси Србије“, „где је њено место у региону, у Европи и у свету“. Иза тих „истинских интереса Србије“ о којима говори господин Ји су у ствари интереси САД. „Отвара нам очи“ и каже ко нам је „пријатељ“, а ко „непријатељ“. Господин Ји не разуме „ирационалност“ српских односа према Русији. „Русија Вама (мисли се Србима) не жели добро“, сматра Ји.

Америчка администрација Русију отворено сматра непријатељем, то многи амерички генерали јавно говоре. Искуство нам је показало која се земља, Русија или САД, показала као пријатељ Србије и српског народа. САД, које су нас бомбардовале, које су нам насилно отеле део територије, убеђују нас да су нам пријатељи, и да су то све чиниле за „наше добро“.

Историјско искуство деловања САД широм света, па и на простору Балкана, нам показује да САД нису земља са укорењеном хуманистичком традицијом, њима је ближе социјал-дарвинистичко понашање праћено лажима, деструкцијом, уценама и сл. Овакав и сличан начин деловања САД у свету не наилази на одобравање многих европских земаља, јер САД, иако имају заједничке елементе са западном Европом, не припадају суштински европској цивилизацији, коју оне називају „старом Европом“. Неки европски политичари, могло би се рећи на оштар начин, анализирају наступ господина Јиа, и његову изјаву да „Србија не може да седи на две столице“. Тако бивши координатор Пакта за Југоисточну Европу Е. Бусек, каже да је Балкан је европско питање, и да САД треба да буду изван тога. Такође, шеф регионалне канцеларије за сарадњу и безбедност у Европи фондације Фридрих Еберт, Рајнхард Крум, сматра да „Србија треба да балансира између ЕУ и Русије и да она за то има могућности и да за себе добије најбоље из тога“. Овакви приступи нису безрезервни, јер Рајнхард Крум сматра да Русија нуди „ограничене опције“ за Србију у односу на ЕУ. У сваком случају, у Европи се могу чути и ставови да Србија може да има сопствени пут, али да настави приближавање ЕУ, уз истовремено пристојне односе са Русијом.

Због реченог, САД настоје да преко НАТО пакта и неких чланица ЕУ које САД сматрају „Новом Европом“ испоље и оствари што већи утицај на Балкану и у Европи, и да потисну утицај Русије искључиво на њене границе. Пошто се САД сматрају главним „заштитницима“ балтичких земаља, Пољске, Румуније и неких других од „претњи Русије“, оне набројане земље сврставају у чврст антируски фронт. У том смислу се из дана у дан појачава негативна медијска кампања према Русији. Та кампања се све више преноси и на простор Балкана. На „деструктивну улогу Русије у Европи“ посебно упозоравају балтичке земље, које истовремено траже од Србије да се дистанцира од Русије, па у том смислу врше притисак и на остале чланице ЕУ.

САД кроз различите медије у власништву америчких фирми, уз подршку домаћих истомишљеника, медијски промовишу западне земље и САД, као највеће инвеститоре у Србији и највеће донаторе, приказујући на тај начин ко је „прави пријатељ Србије“.

САД од домаћих медија и политичара захтевају већу медијску промоцију сарадње Србије са НАТО, за коју сматрају да се медијски маргинализује. Све су ово слаби аргументи у односу на чињеницу да нас Русија није бомбардовала, да нам није отела део територије. Напротив она снажно штити суверенитет и територијалну целовитост Србије.

 

Наставиће се….

 

ГЕОПОЛИТИЧКЕ СИЛНИЦЕ НАД СРБИЈОМ

(Други део)

Изложеност Србије беспризорним притисцима од стране САД, само потврђује њихову ароганцију, садржану у јединственој глобалној моћи, доминацију кроз коју показују позицију господара и оних који морају да им се покоравају, па све до империјализма помоћу кога САД редукују другим државама под њиховом контролом политичку, економску и војну независност.

Медијска офанзива и информативно-пропагнадни рат који је вођен против Србије у функцији обарања режима Слободана Милошевића, и који се води и данас ради афирмације “добрих дела“ која су извеле САД и њихови НАТО савезници током агресије на Србију и у периоду након агресије, током отимања територије Републике Србије, дали су одређене резултате. Индоктринација домаће јавности је значајна. Потврда за ово су поједине изјаве људи у Србији, који су заиста прошли кроз тежак период живота, а који сматрају да нас је НАТО “с правом бомбардовао“, јер нисмо били довољно демократски оријентисани. Још је опаснија изјава В. Драшковића, некадашњег министра спољних полсова СРЈ, да су „НАТО бомбе које су бацали авиони алијансе Милошевићеве бомбе, које је он пунио политичким експлозивом“. Па све до изјаве немачке нобеловке, књижевнице Херте Милер, која каже да су Срби “заслужили“ да буду бомбардовани. Нисмо сигурни да госпођа Милер и господин Драшковић верују у оно што кажу, али смо сигурни да су неки домаћи људи поверовали пропаганди да су оправдана сва војна средства и тортура над народом да би се тај исти народ убедио у потребу “демократске трансформације“.

Суштина америчког притиска на Србију и захтева да се Србија дистанцира од Русије у основи је геополитичке природе. Геополитичке силнице над Балканом и Србијом, које исијавају пре свега САД, а онда и Русија, истини за вољу са различитим мотивима и последицама по Србију, су резултат међусобног сучељавања САД и Русије (о овоме смо раније писали на ФСК). Иза сваког притиска САД на неку суверену земљу, иза њихових војних интервенција стоје прави мотиви, а то су: геостратешки интереси, економски циљеви и геополитичко позиционирање у кључним регионима света.

Слична је ситуација и када је реч о настанку нових држава, подстрекивању сецесионистичких покрета и њиховом признавању. Наиме, за САД је мање важно међународно право, пресудне су геополитичке околности. Подршка коју САД пружају тзв. Косову, да од квази-државе постане држава у пуном смислу те речи, инспирисана је геополитичким разлозима. САД сматрају да је питање “косовске“ самосталности и државности решено и да је преостало само да се Србија довољно притисне да на крају призна његову независност. Иако САД у овој фази не подржавају каталонски сепаратизам, не значи да у некој фази, ради геополитчких промена у Европи, то неће учинити.

Притисак на Србију од стране САД због Русије, непосредно је повезан и са присуством руског утицаја у БиХ, пре свега у Републици Српској. Идеје које су присутне у неким америчким круговима, у институтима (Амерички институт за стабилизацију и транзицију) који раде за потребе америчке владе, а односе се на ревизију „Дејтонског споразума“, подразумевају „распакивање Дејтона“ под покровитељством САД, НАТО и ЕУ, уз истовремно истискивање Русије, као једног од гараната тога међународног споразума.

Ако би Србија изгубила подршку Русије у Савету безбедности (СБ) ОУН, ако би се прекинуле блиске везе између Русије и Србије, онда не би било потребно даље притискати Србију да призна тзв. Косово као државу, јер би то било урађено кроз СБ ОУН и тзв. Косово би добило столицу у УН.

Осионост са којом су се САД окомиле на Руско-српски хуманитарни центар у Нишу само је још један од показатеља колико је за САД важно да се присуство Русије у свакој форми елиминише са простора Србије. Када кажу да “руским хуманитарцима у Нишу не треба дипломатски имунитет, они су само ватрогасци“, заборављају да је у СОФА споразуму, тј. „Споразуму између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“. („Сл. Гласник РС – Међународни уговори“, br. 42/2009), особљу САД дат статус који је еквивалентан статусу административног и техничког особља амбасаде САД у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 18. априла 1961. Такође, Споразум између Владе Републике Србије и организације за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке (који је потписан у Капелену 7. септембра 2015. године и у Београду 14. септембра 2015. године), особљу те организације из НАТО пакта гарантује интегрисаност са особљем Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду. Особље NSPА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО, сагласно Писму о намерама између Владе Републике Србије и НАТО о успостављању Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду, размењеном у децембру 2006. године.

Овом приликом нећемо износити многе друге одредбе наведених и сличних СОФА споразума који иду на штету Србије. По узору на СОФА споразуме које Србија има са НАТО и САД, не постоје никакве препреке да се на исти или сличан начин не реши и статус Руско-српског хуманитарног центра у Нишу.

           Очито је да је и државно руководство Србије лично изложено снажним притисцима, о којима се (не)устручава да јавно говори. Свака власт у Србији док је сервилна и послушна према САД биће „сигурна“ и „поштована“. То ће бити тако све време док буде испуњавала америчке налоге; у противном суочиће се са опасношћу да буде уклоњена. Уколико је председник Србије господину Јиу одговорио на притиске за „октаву више“, и недвосмислено се заложио за суверенитет Србије и њено право да самостално одлучује о својим спољнополитичким потезима, онда је то добар сигнал, у комбинацији са другим мерама. Пошто је председник Србије потенцирао стратешки спољнополитички циљ Србије, а то је улазак у ЕУ, онда се самосталност у спољној и безбедносној политици не може одржати на дужи рок. Руководство Србије жели, како то каже сам председник Републике, да „Србија постане део ЕУ, европски тип друштва, као у већини напредних чланица ЕУ, јер су економски приоритети Србије, пре свега у ЕУ“.

У сваком случају, Србија треба да има своју столицу, а да ли ће она бити искључиво у домаћем дворишту или ће бити мало у једном, а мало у другом (туђем) дворишту, је посебна тема. Имати лоше односе са САД је лоша ствар по једну државу. Само је од тога лошије имати лоше односе са САД, а немати јаког савезника или не бити довољно снажан и јак да се одврати могуће угрожавање суверенитета.

            Уколико Србија жели да настави да се креће за „шаргарепом“ која се зове ЕУ, и да јури европску столицу коју жарко жели, мораће да се све више удаљава од Русије. Удаљавање од Русије значи за Србију и удаљавање од КиМ. Уколико Србија дође у ситуацију да прихвати варијанту која значи обећано запоседање столице у ЕУ, а истовремено јој буде измакнута Руска столица, може се десити да остане без обе столице. Ако САД и ЕУ буде приморале Србију да напусти Русију, тада ће европска столица бити још даља и до ње се неће ићи преко КиМ, него без њега. Србија још увек има обе столице у свом поседу. Уколико се развој догађаја у свету покаже таквим да Србија у догледно време неће моћи запосести столицу у ЕУ, а да ће се све сигурније осећати на руској столици, онда се треба определити за останак на две столице уз задржавање свога неутралног положаја и добрих односа и са Русијом и ЕУ. Односи са САД ће зависити од међусобних односа САД и Русије, затим односа између САД и ЕУ и међусобних односа САД и ЕУ на једној страни, спрам Русије на другој.

            Колико се год чинило да Србији време цури и да се мора политички, па и војно определити и престати са балансирањем, то једноставно није тачно. То потврђује и журба коју намећу САД. Време као чинилац у геополитичким кретањима ће Србији ићи на руку.

 

-

Пре пар дана Александар Вучић је изјавио да Србија не може да уђе у Европску унију ако не потпише свеобухватни мировни споразум са сепаратистима у Приштини. Од великог броја европских званичника чули смо да свеобухватни споразум између самопроглашене републике Косово и Републике Србије треба да буде потписан када се затворе сва поглавља.

Ако челници Европске уније сматрају да Србија неће у њу ући пре 2025. године поставља се питање зашто председник Србије жури да што пре потпише капитулацију и сепаратистима у Приштини изручи јужну српску покрајину. Разлог је једноставан. Да би избегао увођење санкција Русији он Западу нуди Косово и Метохију.

Политичко шибицарење српског председника обиће му се о главу, јер је Америци данас важније да Русију протера са Балкана него чак и да Србија призна „Косово“ као посебну државу. Они (Амери) претпостављају да је Косово њихово јер су базе НАТО пакта у јужној српској покрајини тако да им сада Косово није приоритет. Оваквом политичком трговином српски председник на крају ће морати и да се одрекне Косова и Метохије и да Русији уведе санкције јер као марионета он је доведен да штити америчке а не српске националне и државне интересе.

Народни покрет Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“ позива актуелну власт да престане да води издајничку политику, да не удаљује КиМ од Србије и да испуни обећање које је Александар Вучић још ранијих година дао Москви, а то је да руском хуманитарном центру у Нишу дâ дипломатски статус. Без подршке Руске Федерације Србија не само што неће моћи да сачува Косово и Метохију него је и опстанак саме Србије доведен у питање.

Прави пример за Србију мора да буде Сирија која је ослањањем на Русију сачувала своју државу.

 

ПС

 

Изјава Милорада Додика председника Републике Српске да ако Србија призна самопроглашену републику Косово и Републике Српска ће то да уради је зачуђујуће срамна. Међу бањалучком елитом, којој се приклања и Милорад Додик, влада мишљење да Србија треба да се одрекне Косова и Метохије јер је оно изгубљено и да сву енергију усмери према Републици Српској и да њу припоји. У преводу то значи да се срећа једног дела српског народа гради на несрећи другог дела српског народа. Из тог разлога је Милорад Додик подржао Вучићев Бриселски споразум, избор Рамуша Харадинаја за председника «Косова» као и перманентно гажење званичког Устава Републике Србије од стране председника Александра Вучића.

Јадно, тужно и жалосно!

 

 

Косовска Митровица
25.11.2017. године                                                                    Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије
„Отаџбина“

-
У Државној думи Русије предложено је да се „Мекдоналдс“ и „КФЦ“ и други ланци брзе хране прогласе страним агентима. Аутор иницијативе је посланик Борис Чернишов.

Овај амандман већ је упућен шефу Државне службе за заштиту потрошача (Роспотребнадзор) Ани Поповој и руководиоцу Државне службе за надзор комуникације, информационих технологија и масовних медија (Роскомнадзор) Александру Жарову.

Према мишљењу посланика, ресторани и њихова агресивна реклама намећу Русима штетне гастрономске навике и туђе вредности, истовремено смањујући интересовање за традиционалну руску кухињу.

„Идеологија брзе хране је борба против здравог начина живота. Не једемо своју храну“, нагласио је Чернишов.

Он је подсетио да редовна употреба, на пример, палминог уља, које се користи у припреми брзе хране, доводи до пропадања унутрашњих органа и гојазности.

Посланик је позвао да се појачају провере ресторана брзе хране и да се њихова рекламна саопштења обележе натписом „продукција страног агента“.

rs.sputniknews.com/rusija/201711241113563760-Drzavna-duma-Mekdonalds-KFC-strani-agenti-/

-
После вишедеценијског пропадања и три неуспеле приватизације, светло на крају тунела назире се и за РТБ Бор. Једна од највећих руских компанија нуди више опција за сарадњу. Србија нема могућности да сама издржава овај комбинат и због тога јој је потребан стратешки партнер.

 

РТБ Бор

 

 

Шта са Рударско-топионичарским басеном Бор (РТБ), већ скоро две деценије је питање свих питања српске економије. То потврђује и да га је српски председник Александар Вучић, док је био на челу српске Владе, означио као економски проблем број један.

Три покушаја приватизације једног од највећих налазишта бакра у Европи, са 1,38 милијарди тона оверене геолошке рудне резерве, пропала су. Прва два покушаја приватизације пропала су због тога што купци нису испунили финансијске обавезе, док се на трећи тендер за продају комбината нико није јавио.

Потрага за стратешким партнером изгледала је као трка очајника који, без обзира што је исцрпљен и што је на издисају, хоће да стигне на циљ. Циљ се, изгледа, сада види. Још увек као блага светлост на крају тунела, али ипак се назире.

Прво су пролетос стигле вести да је једна од највећих кинеских компанија заинтересована за РТБ Бор. Међутим, услови које су Кинези поставили превише су тешки, како за саму компанију, тако и за град Бор и цео регион, чија је економска снага некада почивала на комбинату.

Према вестима које су српски медији објављивали, кинеска компанија захтевала је отписивање дугова, комплетан кинески менаџмент и отпуштање већег броја радника.

Сада се појавила нова понуда из Русије, од једног од највећих произвођача бакра, Руске компаније за бакар (РМК), чији је власник Игор Алтушкин, 66. на листи најбогатијих људи на свету.

Према писању српских медија РМК производи 1,4 милиона тона концентрата бакра годишње, а у току ове године уложили су 500 милиона долара у нове руднике.

РМК је трећи по величини руски произвођач бакра, поседује пет рудника и две топионице, а тренутно гради један од највећих рудника бакра у Европи.

Ова компанија разматра различите варијанте сарадње са РТБ-ом Бор, од откупа предузећа до стварања заједничког предузећа уз учешће државе Србије на основу имовине комбината, саопштила је за Спутњик прес-служба РМК-а.

За Србију је најинтересантнија понуда о стварању заједничке компаније, каже професор београдског Економског факултета Љубодраг Савић, што би држави дало могућност да утиче на пословање комбината.

„Бакар је ипак једна од стратешких руда, такозваних стратешких материјала, чији век неће скоро истећи. Иако су многи на Западу још седамдесетих година сматрали да је време класичних материјала прошло, индустријализација Кине и Индије у први план је поново ставила класичне материјале, тако да је њихова слава и даље врло присутна, и даље су врло тражени и основа су развоја већег броја земаља и њихових индустрија“, објашњава Савић.

Улазак у партнерство са руском компанијом, поред тога што би држава задржала контролу над комбинатом, пружа и могућност да, како Савић каже, ако се за државу то покаже као оправдано, пожељно, ефикасно и исплативо, повећава свој удео и евентуално постане и већински партнер.

„Надам се да је код власти сазрело сазнање да ми немамо неке нарочите шансе да идемо напред ако не будемо развијали реални сектор, а бакар је значајна сировина. Та врста производње подлога је за читав низ других грана и фабрика, које нажалост имају проблема, али се надам да ће то неко препознати и у том смислу усмерити развој српске индустрије“, каже Савић.

Контрола над комбинатом и могућност развоја разлози су због којих је стратешко партнерство, према Савићевом мишљењу, боље од класичне приватизације, иако би то од државе можда захтевало додатна улагања.

„Класична приватизација не мора да буде доведена до краја. Два пута смо били на прагу да продамо предузеће, па се купац предомислио. И у Србији и у околним земљама имамо лоше искуство са процесом приватизације јер власници гледају да у што краћем периоду поврате новац и максимизују профит; рапидно смањују број запослених; читав низ социјалних функција које су сада заступљене у Бору, не би постојале; на сваки могући начин избегавају плаћања која су нормална у развијеној држави. То је приватни начин посматрања ствари, где максимирање профита тера приватног власника да се на тако понаша“, објашњава Савић.

Ако се руска компанија покаже као озбиљан инвеститор, онакав каквог тражи српска страна, био би то обострано користан посао, наглашава економски експерт из Москве Антон Шабанов. Он, међутим, каже да посао са РТБ-ом Бор неће бити једноставно реализовати и да ће, како каже, прилично дуго трајати.

„РТБ Бор има, осим ограничених резерви бакра, и дугове, а ни процес производње није јефтин. Зато купац све ове околности мора добро да проучи, али онда и српска влада да види да ли пристаје на понуђене услове инвеститора“, каже Шабанов.

Србија је прилично захтевна када је реч о купцу борског комбината, додаје он, она тражи профилног купца, компанију са искуством у експлоатацији и производњи бакра.

РМК јесте такав купац, али остаје отворено питање хоће ли се договорити са српском владом, како каже, на обострану корист

„Из перспективе економије, профилни купац увек је најинтересантнији и потенцијално најпоузданији, као што би у овом случају то била компанија РМК, јер су онда велике шансе да нови власник заиста обнови све производне процесе и почне више и боље да зарађује. Од тога користи имају све стране. И наравно, тада би се порези сливали у српску касу. Подвлачим да би ојачавање производних процеса било важно, јер према подацима којима располажем, српски произвођач ради са неких 50 одсто капацитета“, каже Шабанов.

Из године у годину, РТБ Бор гомилао је губитке и повећавао је задуженост, објашњава Савић. На крају, задуженост комбината износила је 1,2 милијарде евра, а држава је отписала око 900 милиона.

„Ако држава нешто не уради са Бором, и поред отписа дуга, плашим се да ће судбина Бора бити таква да ће губици и даље расти. Иако имамо противречне информације да Бор због тренутне цене бакра може да сервисира текуће обавезе, најновија анализа Фискалног савета показала је да то није тако“, објашњава Савић ситуацију у комбинату.

РТБ Бор почео је да пропада још за време санкција, додаје он. За време постојања СФРЈ у Бору се производило око 140.000 тона анодног бакра, док данашњу количину произведеног бакра Савић карактерише као симболичну — између 35.000 и 40.000 тона. Такође, РТБ Бор има фиксне трошкове који не зависе од производње.

Недомаћинско руководство, које је очекивало да ће држава покрити све губитке такође је један од разлога што РТБ Бор, према Савићевим речима, пропада.

„То су све ствари које су довеле до тога да је Бор у таквој ситуацији у каквој јесте и мислим да држава Србија нема сопствених ресурса да би могла самостално да организује производњу“, каже Савић.

У последњих двадесет година, комбинат није улагао у откривање нових налазишта бакра, што је довело до, како Савић каже, парадоксалне ситуације да РТБ Бор има једну од најмодернијих топионица, а нема довољно руде.

„Чини ми се да је једино решење да дођу или кинески или руски партнери. Да ли ће то бити у сарадњи са државом или приватизација, не знам. Више бих волео да буде стратешка сарадња, али друго најбоље решење би могло да буде и приватизација јер би то значило да РТБ Бор може да преживи, да један део запослених може да нађе посао, да град Бор може да живне и да све то заједно буде на корист грађана Србије“, каже Савић.

Ако се не пронађе начин за приватизацију Бора, његова судбина са протоком времена биће још тежа, западаће још веће проблеме, закључује Савић.

rs.sputniknews.com/analize/201711241113563356-rtb-bor-privatizacija/