субота, новембар 18, 2017

Тагови Вести таговане са "Русија"

Русија

-
Вашингтон — Сједињене Америчке Државе ће гласати против резолуције УН којом се осуђује величање нацизма, рекли су званичници Стејт департмента.
Званичници САД су рекли да Америка не може да подржи резолуцију о којој ће се чланице УН касније данас изјаснити због, како су навели, заштите слободе говора и других проблема са тим документом.

 

 

Резолуцијом коју је предложила Русија позивају се све земље-чланице УН да забране пронацистички говор и пронацистичке организације, као и да се примене друга ограничења када је у питању говор и излагање у скупштини.

АП наводи да то није могуће применити у САД, где Први амандман Устава гарантује слободу говора, односно да се говори скоро све, па чак и да се хвале следбеници нацистичког вође Адолфа Хитлера.

САД, уз још неколико земаља, сваке године гласа против резолуције, док су државе Европске уније углавном уздржане на гласању у УН. Резолуцију увек подржава већина, али „без велике помпе“, пише АП.

Ипак, овогодишње америчко гласање против резолуције могло би да доведе до тензија с обзиром да је то прво гласање од када је Доналд Трамп преузео дужност председника САД, а који је на мети критика због наводне недовољне осуде белих супрематиста.

Због тога амерички званичници ове године улажу додатне напоре да би образложили одлуку САД да гласа против антинацистичке резолуције.

Иако су Јевреји били жртве Холокауста, АП наводи да остаје питање како ће Израел гласати јер Вашингтон врши притисак на ту државу да гласа против или да барем буде уздржана. Мисија Израела у УН није била доступна за коментар.

(Бета-АП)

www.nspm.rs/hronika/stejt-department-sad-ce-glasati-protiv-rezolucije-un-kojom-se-osudjuje-velicanje-nacizma-a-koju-je-predlozila-rusija.html

Два пута је у прошлом веку Хрватска ратовала на страни освајачких сила против Русије, а сада поново шаље контингенте својих војника на Балтик и у Пољску са истом намером, ако дође до оружаног сукоба или рата на истоку Европе. Увек је Хрватска, на жалост, била на страни агресивних окупационих трупа па је тако и данас на исти начин прихватила ту срамну улогу у оквиру НАТО пакта, војног савеза који све више има изражен офанзивни карактер и угрожава европски и светски мир. 

НАТО настоји да раздроби или потчини својој вољи традиционалне државе, да мења границе између народа и држава на штету „непослушних народа“ и све то настоји да представи у свету као „допринос миру и безбедности“. Кључну улогу у дефинисању мисије и циљева деловања НАТО имају САД и неформални центри моћи на Западу, који траже нова тржишта и јефтина природна богатства. Све је ишло „по плану“ док нису избили на границе Русије и Кине, нових велесила које не дозвољавају насиље и угрожавање виталних националних интереса. САД ће морати да схвате да нису више једина сила која креира међународни поредак. Свет је постао мултиполаран и остаје само да водеће силе Запада схвате да насиљем неће моћи даље наметати своју вољу и наметати њихов систем вредности на простору Евроазије. 

Као и многе друге чланице НАТО пакта, Хрватска шаље војску на руску границу, најавила је хрватска председница Колинда Грабар Китаровић. „Мора да шаље своје војнике тамо где одреди централна команда из Брисела.“ То је наставак традиције коју Хрватска баштини из прошлог века у оба светска рата. Два пута је Хрватска ратовала против Русије. У Први светски рат Хрватска је ушла као део Аустроугарске, а њени војници борили су се на руском фронту у Галицији. Тај рат је Хрватима, поред великих жртава, донео и велики број заробљеника који су имали битан утицај и на будућу југословенску историју. Јосип Броз Тито, рањен и заробљен на Руском фронту, уобличио је своје виђење света у Русији, коју је 1917. захватила социјалистичка револуција. Својим деловањем учинио је све да се поништи улога и страдање српског народа у Балканским ратовима и Првом светском рату. У томе је у значајној мери успео и кроз страдање Срба у време комунизма, новим тзв. „авнојевским границама“ унутар Југославије је расцепкао српски етнички простор.

Почетком Другог светског рата није подигао револуцију на простору Хрватске, него је у Србији наметнуо братоубилачки рат два антифашистичка покрета. Никада за цело време рата није учинио скоро ништа да се ослободи Јасеновац, нити било које друго веће стратиште српског народа. Усташе су у релативном миру формирали институције нацистичке творевине. Када су усташке власти позвале добровољце за борбу против бољшевизма 2. јула 1941, биле су шокиране великим одзивом, чак око 5.000 људи пријавило се за борбу против СССР-а. Иако никада није званично објавила рат Совјетском Савезу, НДХ је на источном фронту имала „Хрватску легију“, 369. ојачану пешадијску пуковнију, као и ваздухопловну и морнаричку јединицу.

Ове јединице добиле су бројне похвале од немачких команданата за залагање у борбама око Стаљинграда. Бројним официрима и војницима подељени су Гвоздени крстови, а 369. пешадијска пуковнија била је једина која се, са немачким трупама, борила у Стаљинграду.

Данас, у 21. веку, хрватска председница жели да настави ову срамну традицију Хрвата. Сада су у питању, како хрватски медији преносе, „руске експанзионистичке тежње“ према Источној Европи. Зато ће хрватски војни контингент бити стациониран у балтичким републикама, заједно са контингентима других НАТО земаља. Хрватска се налази далеко и од руске границе и од Балтика, као и пре од СССР-а, али жеља за агресивним деловањем скоро да је патолошка национална константа.

Операција груписања војних трупа на руској граници коју НАТО изводи неодољиво подсећа на време пред Други светски рат. На унутрашњем плану хрватска председница опасност од Русије види и у непосредном суседству, у Србији и Републици Српској. Република Српска, према опсервацији госпође Китаровић и неких званичника НАТО, наводно покушава да се уз руску помоћ отцепи од „матичне државе“. Тако слање хрватских војника на Балтик добија преко потребну регионалну димензију националних интереса Хрватске. „Гуји треба стати на главу“ и уместо да се против руског утицаја бори у локалним оквирима, Хрватска ће покушати да „руску експанзионистичку политику“ затре у жаришту.[1] 

Први хрватски контингент намењен је за Пољску. Око 72 припадника Хрватских оружаних снага, под вођством САД, јесу део НАТО мисије на истоку Европе, на граници с Русијом. Хрватска у Пољску шаље и вишецевне бацаче ракета, што ће бити укупно око 90 војника. 

Крајем 2017. године у склопу исте мисије, по изјавама хрватских званичника, у Литву одлази око 200 војника. Хрватска власт преко медија безочно лаже јавност и војнике да иду на обуку а не да могу бити употребљени у неком рату. Међутим, распоређивање хрватских војника на руским границама није део ни једне војне вјежбе које се одржавају у оквиру НАТО пакта, него је реч о распоређивању посебних снага за одговор ”у случају руске агресије”. Одлуку је донио НАТО, када је решио да ће распоредити додатних четири хиљаде војника дуж пољскоруске границе, те у балтичким државама. Почетна претпоставка се изобличила у далеко веће груписање НАТО снага, тако да се у Пољској базира читава америчка оклопна дивизија, што је највеће груписање америчких јединица након Хладног рата. Америка је то појаснила својим савезницима бројним руским војним вјежбама“ на Балтичком мору. ”Руси изводе много вјежби уз границе и могли бисмо то сматрати опасним провокативним понашањем”. 

Према договору утемељеном између НАТО пакта и Русије из 1997. године, забрањена је стална присутност великих НАТО јединица у близини Русије. Међутим, Брисел тврди да с обзиром на то да се војне јединице НАТО пакта ротирају, ”њихово гомилање се не може сматрати сталном присутношћу”. 

Због распоређивања у Пољској америчке оклопне дивизије и додатних НАТО снага Русија ће вероватно одговорити потребним груписањем снага. “Наравно да на ово нећемо гледати скрштених руку и сигурно ћемо предузети одговарајуће кораке”, рекао је челник Одбора за обрану Државне Думе Владимир Шаманов, те додао ”како одговор на америчке акције у Пољској може бити повећање броја тактичких ракетних састава ”Искандер” у Калињинграду. 

Осим нелогичних оправдања хрватских званичника да учестују у агресивној мисији НАТО, важно је подсетити да се према Уставу Хрватске војска изван граница земље не може слати без одобрења Хрватског сабора. То је учињено у јуну ове године, када је Хрватски сабор одобрио слање припадника хрватских Оружаних снага у склопу активности ојачане истурене присутности НАТО пакта у Пољској и Литви, те у операције Европске уније. 

Одлуке о слању припадника Оружаних снага је Хрватски сабор донео с већином гласова. Од потребних 76 за слање у Пољску је гласало 96 заступника, за Литву 95, те 117 за мисију ЕУ, а 103 заступника је подржало учествовање Хрватске у операцији “Inherent Resolve”.[2]

Политика данашње Хрватске неодољиво подсећа на политику НДХ у Другом светском рату. Континуирано се баштини исти систем вредности у култури, унутрашњој и спољној политици, као и у односу према суседним народима и државама. НДХ је била квислиншка творевина Мусолинија и Хитлера, коју је формално успоставио Анте Павелић. Усташки покрет је у својој основи био нацистички и фашистички и усмерен против српског и руског народа, уз слепу послушност Хитлеру. Данашња Р. Хрватска то чини на сличан начин, само је заменила Немачку са САД. Павелићу су приписиване историјске заслуге за ослобођење Хрвата од „великосрпског јарма“, а он је хрватски народ бацио у најстрашније истребљење и геноцид над српским народом. Настанак и признавање Р. Хрватске 1992. године омогућила је поново уједињена Немачка, а после и друге западне силе, на челу са Америком. САД су затим најздушније подстрекивале и припремале операције „Бљесак“ и „Олују“, ради прогона српског народа, уништавања Републике Српске Крајине и окупације дела Републике Српске. Као што данас Хрватска шаље војску на границе Русије, чинила је то исто и након оснивање НДХ, одмах у првим месецима и годинама напада на СССР.

По Хитлеровом захтеву, Павелић је упутио своје легионарске јединице на Источни фронт на СССР. Издат је проглас да се јаве добровољци из свих јединица хрватских оружаних формација. Сабирни центри за будуће легионаре били су Загреб, Сарајево, Бања Лука, Осијек и Мостар. Прикупљање главнине нове легионарске јединице било је у Загребу и Карловцу. Тако је створена „Појачана хрватска 369. легионарска, пјешачка пуковнија“. Јавило се око 5000 добровољаца. Једна бојна била је муслиманска, а друге две биле су састављене од хрватске националности. Званично формирање те јединице објављено је 16. јула 1941. године, а заклетва се полагала у местима формирања, у Сарајеву, Вараждину и Загребу. С легионарима који су у послани у смрт, на војним свечаностима опраштали су се: Кватерник, Павелић, њемачки генерал Глез фон Хорстенау и италијански генерал Антонио Оџилиа, затим генерал Станцер и други високи официри оружаних снага НДХ.[3]

За команданта легионарске пуковније био је именован пуковник Иван Маркуљ. Дана 24. јула 1941. године легионарска пуковнија пребачена је из Загреба у Њемачку. Тамо су добили њемачко наоружање и опрему и спровели допунску обуку. Из Њемачке је већ 29. августа 1941. године легионарска пуковнија одвезена у Бесарабију, а потом је стигла у Первомајск, где је укључена у састав 100. лаке ловачке њемачке дивизије 17. њемачке армије »Југ«. У прву борбу легионари су ступили 13. октобра 1941. године источно од Дњепра. 369. појачана легионарска пјешачка пуковнија учествовала је на Источном фронту у више борби у саставу 100. а касније 79. немачке дивизије, с којом је изводила борбена дејства и у Стаљинграду.

У међувремену је пуковник Маркуљ предао команду пуковнику Виктору Павичићу, а овај је на незахвалном крају предао дужност команданта потпуковнику Марку Месићу. Касније су, ради попуне пуковније која је у Совјетској Русији имала велике губитке, формиране три додатне бојне 369. легионарске пјешачке пуковније, које су слане најприје у Њемачку у Стоцкерау ради брзе обуке а касније су хитно укључиване у састав десетковане легионарске пуковније.

На Источни фронт послата је и легија ваздухопловства под командом пуковника Ивана Мрака, која је састављена од две ескадриле: бомбардерске са око 17 авиона и 100 људи и ловачке ескадриле од 20 авиона и 120 људи, којима је командовао мајор Фрањо Џал. Док су бомбардери били застарели, ловци су били састављени од најмодернијих апарата добијених од Немачке, па су учествовали у ваздушним борбама са совјетским пилотима у јужној Украјини и на Криму.

Легија морнарице или морнарички одред бројао је око 340 људи и ушао је у састав Немачке црноморске морнарице, као посада шест немачких миноловаца и једне подморнице. Први командант био је капетан фрегате Антун Вркљан а последњи, капетан бојног брода Стјепан Руменовић. На Црном мору задржали су се до новембра 1943. године, а касније су пребачени на немачке бродове у Трст.[4]

На источни фронт у саставу легионара било је послано укупно 8215 људи. Код Стаљинграда хрватске оружане хорде су биле готово потпуно уништене. Из извештаја с Источног фронта тачно се види како је број легионара почео опадати. Од „пуковније“ свели су се на два, па на један батаљон (бојну), па на једну чету (сатнију). Упркос попуни, у једном извјештају говори се да је остало на положају код Стаљинграда још само 40 бораца. Остали су сви били или погинули, или рањени, или заробљени. Због изузетних зверстава које су легионари чинили на Источном фронту, Руси су их звали ђаволима (чортовима).[5]

Припадници 369.легије, војске тзв. НДХ у порушеном Стаљинграду

Након тешких борби и великих људских губитака у Харковској бици, у мају 1942. Њемачка команда одликовала је пуковника Ивана Маркуља, Едуарда Бакарца и још шест официра 369. пуковније њемачким Жељезним крстом првог реда. Због посебних заслуга плаћених високим губитцима у рањеним и мртвима 369. пуковнија након реорганизације и попуне код Гласкова током септембра 1942. постаје једина страна јединица која улази као део 100. ловачке дивизије генерала Саннеа у Стаљинград у јесен 1942. године. Генерал Санне и други немачки високи команданти, писмено истичу 369. пуковнију као посебно храбру и успешну у огорченим борбама прса у прса. Крајем септембра 1942. године, 369. пуковнију посећује лично поглавник НДХ Анте Павелић и одликује већи број легионара. Павелић на Источном фронту посећује и одликује и хрватске ваздухопловце, који су летели у склопу Luftwaffe.[6]

Хрватска се већ ове године укључилa у НАТО-ову операцију „Enhanced Forward Presence“ под америчком командом, чије ће седиште бити у пољском граду Ожиш. Реч је о мултинационалној војсци у чијем саставу су, уз америчке, британски и румунски војници. То је један већ виђен модел који нема никакву борбену вредност у правом рату. На захтев Американаца, њима се придружује и једна хрватска јединица самоходних вишецевних ракетних бацача СВЛР 122БМ-21 ГРАД. Једну јединицу чине три ВБР система. У близини града Ожиш налази се велики војни полигон на ком би требало да се увежбава ова јединица. Ове локација се налази око 70 километара од “зоне Сувалки” и око 140 километра од Калињинграда, руске енклаве скоро полуокружене чланицама НАТО. Према неслужбеним информацијама, у Литванију се упућује ојачана пешадијска чета са око 120 војника. Реч је о припадницима из бригаде Тигрова. Заједно с Тигровима у Литванију би било упућено осам борбених оклопних возила Патриа.

У Министарству одбране Хрватске наглашавају да је “учествовање у склопу ојачане предње присутности комплементарно и с амбицијом Републике Хрватске у изградњи и одржавању сопствене међународне веродостојности и одговорности и битно доприноси даљњој изградњи политичког и војног кредибилитета Републике Хрватске унутар НАТО савеза, као и повећању интероперабилности Оружаних снага Републике Хрватске[7]

Хрватска је изразила своју спремност, што је и показала на највећој војној вјежби управо у Пољској, која је додатно нарушила ионако већ затегнуте односе. Председница Колинда Грабар Китаровић поручила је да Хрватска спада у оне земље унутар НАТО савеза, које се „нису баш превише исказале кад је ријеч о улагању у обрану и сигурност“. Но по питању слања војника изван Хрватске, каже да очекује консензус у Хрватској. „Да, наравно, очекујем консензус, јер то је прије свега наша обвеза, наша морална обвеза. Кад сте чланица неког савеза и кад уживате привилегије као што је колективна обрана и чињеница да би напад на Хрватску значио и напад на цијели НАТО, у том случају НАТО би нама прискочио упомоћ“, истиче Предсједница Грабар Китаровић. „…Вјерујем да неће бити потребе ни за каквим распоређивањем, јер вјерујем да исто тако у односу на Русију треба показати снагу, треба показати одлучност, јединство и солидарност, али исто тако треба водити рачуна да се мора водити дијалог. Дијалог о нашим међусобним односима, о стању на истоку Еуропе, посебно у Украјини и наравно, заједничким пријетњама, с којима се суочавамо уз јужне границе Еуропе, у виду тероризма, у виду миграција и осталих нестабилности“, истакла је Колинда. БиХ треба да крене „путем интеграције у НАТО-а“, да се што прије за ту земљу активира Акцијски план за чланство (МАП) за чланство у НАТО-у.[8] Хрватска се снажно залаже у НАТО-у, да се прошири „зона стабилности и сигурности“, кроз пријем БиХ у НАТО, након пријема Црне Горе. То је хрватски интерес кроз вековни сан да лагано стави под своју контролу тај простор, те да отцепи Р. Српску и српски народ преко Дрине од Р. Србије. Хрватска и даље сања границу на Дрини, по узору на НДХ. Срби и Србија то морају да знају и морају бити спремни да се таквом плану у било ком моменту супротставе политички а и војно, ако то буде потребно. Зато Резолуцију Скупштине Републике Српске о војној неутралности треба подржати и прекинути било какве даље активности на нивоу БиХ које значе приближавање НАТО чланству. Такође, треба суспендовати донети МАП програм за чланство БиХ у НАТО донет 2009. године.

Након исказане среће и одушевљења“ што ће хрватски војници учествовати у мисијама НАТО у близини руске границе, из Хрватске долази вест да се хрватска војска распоређује око Вуковара, у близини границе са Србијом, пише Катехон. Јасна је обавеза хрватског руководства – председника и премијера, који су држављани Сједињених Држава и Канаде, да морају да штите интересе својих држава, наводи овај портал. Република Хрватска, очигледно, више није држава, већ мала америчка и НАТО колонија коју амерички ратни хушкачи држе у стању приправности за евентуалне сукобе у региону. Хрвати су деведестих година били послушне слуге оних који су им ван свих међународих норми дали државу, и сада морају да наставе да буду одани својим господарима, закључују у Катехону. (www.tragovi-sledi.com/index.php/8-naslovna/2759-zagreb-divlja-hrvatska-vojska-gomila-snage-na-granici-sa-srbijom)

Русија је свесна опасног приступа НАТО према Русији, при чему НАТО обилато користи ресурсе својих европских чланица. Истовремено Запад пооштрава пропаганду против Русије. Ако погледате извјештаје европских и америчких медија, стичете утисак да су практично сви негативни догађаји који се дешавају у свету дело или руских обавјештајних служби или руских хакера“, закључио је Герасимов.[9] Велика је срећа у томе што НАТО није монолитан нити може бити јер у многим чланицама постоји јак отпор свему што раде њихове власти. То је посебно изражено у Италији, Шпанији, Француској, Чешкој, Словачкој и другим државама. Такозвана „дубина“ НАТО територије је несигурна и у случају рата многе државе би нестале или се распале а појавили би се и ослободилачки покрети који би подржавали одбрамбени рат на Истоку Европе и подржавали Русију, као државу која предводи тај отпор. У дубини Европе би настали и многи локални ратови, посебно на Балкану.

У многим државама чланицама НАТО тиња отпор офанзивној стратегији НАТО-а на истоку Европе и све више је народ информисан, па и војници да их власт гура да „…ратују за некакве измишљене и лажне разлоге, које пласирају САД кроз администрацију НАТО па и ЕУ“. Талијани потписују петицију против слања војника на руске границе. То исто не желе Бугари, Словаци, Шпанци, Французи, као ни већина држава чланица ПзМ. До сада је неколико хиљада Талијана потписало петицију против учешћа у мисији јединица НАТО пакта у Латвији, која ће бити формирана до краја ове године.

Петиција је упућена председнику Италије. Таква агресивна политика само може погоршати односе између Рима и Москве. “Одлука талијанске владе да пошаље војску на руске границе је још једна неоправдана провокација, као и санкције против Русије која нам је често помагала. Влада крши Устав у којем се јасно наводи да Италија одбацује рат као инструмент агресије против слободе других народа, али и као средство рјешавања међународних спорова. Штавише, нико није питао грађане желимо ли послати наше војнике у Латвију. Ово није демократско решење, него провођење диктатуре”, рекао је Лонгобарди. „У целој Европи су на власти корумпирани политичари и масони и одвија се потпуно иста шема уништавања човека, осиромашивање грађана, богаћење елите, доношење богохулних закона са циљем уништавања породице, а то све са крајњим циљем депопулације и чиповања целокупног становништва. Они су болесни и зрели за посматрање! Европске масоне и злочинце могу само млади зауставити![10]

Осим сарадње са НАТО власт у Хрватској чини пуно и на билатералној сарадњи, баш са државама које имају познату антируску политику и које су под јаким утицајем САД. То посебно истиче и хрватски министар одбране. „Договорили смо споразум за унапређење обрамбене сурадње и данас ћемо направити све предиспозиције да се тај споразум врло скоро потпише. Желимо сурађивати с Пољском у подручју специјалних снага, војне полиције, ту је такођер врло битна војно-техничка сурадња, војно-знанствена сурадња“, рекао је Дамир Крстичевић у изјави за новинаре након састанка. Крстичевић је додао да је Пољска тражила од Хрватске као пријатељ и партнер да пошаље своје војнике. „Вјерујем како би да је, не дај Боже, сутра Хрватској то потребно, Пољска поступила једнако и да би у било којој прилици послала своје војнике овђе у Хрватску. Тако да ми је драго да судјелујемо, да наши војници иду тамо„, рекао је Крстичевић.[11]

Хрватска је дакле у свим пресудним светским колебањима и ратовима увек бирала, по њеној процени, „јачу страну“ на почетку рата да би у другој фази рата лукаво гледала да се додвори победницима и да не настану веће последице по њихове националне интересе. Данас, када по трећи пут, без и мало гриже савести шаљу јединице на исток Европе, против Русије и када бивши и актуелни званичници Хрватске прете Републици Српској, Србија треба да зна да су на сцени носиоци повампирене политике усташтва и да им никада више српски народ неће дозволити геноцид у Јасеновцу, нове јаме за Србе нити нове границе НДХ на Дрини. О таквом неоусташком сну сања и данас велики део политичке „елите“ Хрватске, вероватно и зато што никада нису сносили последице за злочине које су починили у Другом светском рату и 1995. године убијањем и етничким чишћењм и прогоном српског народа из Републике Српске Крајине. Хрватска је међу првима признала лажну државу Косово. Ред је да Србија у будућности на исти начин призна аутономију а потом и самосталност Истре, Дубровачке Републике и Републике Српске Крајине.

 

 

 

[1] rs-lat.sputniknews.com/autori/201612041109092107-hrvatska-vojska-rusija/

[2]www.logicno.com/politika/hrvatska-vojska-otisla-u-nato-sluzbu-u-poljsku-rusija-uz-granicu-jaca-raketne-snage.html

[3] А. ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 194-195.

[4] Архив ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 260-262.

[5] Архив ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 267.

[6] www.naklada-ljevak.hr/knjiga/shonj/id/2079

[7]www.blic.rs/vesti/svet/rakete-tenkovi-specijalci-hrvatska-salje-vojsku-na-granicu-rusije/j1hb5lg

[8] dnevnik.hr/vijesti/svijet/hrvatska-salje-vojsku-na-granicu-s-rusijom—442725.html

[9] www.nezavisne.com/novosti/svijet/Sef-ruske-vojske-NATO-gomila-oruzje-na-nasoj-granici/423732

[10] istinomprotivlazi.com/novosti/1388-talijani-potpisuju-peticiju-protiv-slanja-vojnika-na-ruske-granice

[11] dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/damir-krsticevic-najavio-za-petnaestak-dana-78-hrvatskih-vojnika-odlazi-u-poljsku—491105.html

 

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

 

У својој заиста манијачкој тежњи ја супротстављању руским пројектима у области испорука гаса путем гасовода, Европска комисија не само да ставља под претњу енергетску безбедност Европе, него и подрива сопствени имиџ институција која је способна да поштује споразуме. Управо овако треба оцењивати покушаје Брисела не само да унесе хитне измене у „енергетском законодавству ЕУ, него и да указаним изменама да „обрнуту снагу“. А то више није само очигледно кршење насталих правних и бизнис процедура, него и практично отворени сигнал оним земљама које још само теже да постану чланице Европске уније – као, на пример, Србија. Смисао сигнала је јасан: у ЕУ делује примат (гео)политичке сврсисходности, у вези с чим грађани не треба да се уздају у правне процедуре, па чак ни на чисто економске разлоге.

Ужурбано припремање поправки европског законодавства од стране Европске комисије омогућиће јој да регулише све гасоводе којима гас стиже у Европу, па тако и морске. Документ мора да гарантује да ће се „основни принципи енергетског законодавства ЕУ… примењивати у односу на све гасоводе у трећим земљама и из њих, до границе јурисдикције ЕУ“ – саопштила је Европска комисија.

Те исправке је већ требало да потврди Европски парламент и Савет ЕУ. Циљ Европске комисије је – како истиче њен председник Жан-Клод Јункер – да успе да донесе исправке до краја 2018. године. Датум није случајно изабран. Ради се о тежњи да се руски „Газпром“ лиши права да управља извозним гасоводима „Северни ток – 2“ и „Турски ток“, који су у градњи. Поред тога, исправке Европске комисије могу се проширити чак и на гасовод „Северни ток“ који функционише још од 2011. године.

Трећи енергетски пакет који је донет 2009. године и који је и данас на снази, предвиђа поделу функција добављача и транзитера гаса, а такође и обезбеђује доступ цевима и трећим странама. Међутим, ова одредба се не односи на гасоводе који пролазе кроз неутралне воде. Сада Европска комисија намерава да, у суштини, једноставно дезавуише такав концепт.

Карактеристично је да је Брисел већ изјавио да ће важење законодавних исправки мимоићи пројекат изградње Транс-јадранског гасовода. Овај пројекат предвиђа изградњу гасовода из Турске, преко Грчке, Албаније и Јадранског мора, до северне Италије. [https://www.vedomosti.ru/business/articles/2017/11/09/741033-evrokomissiya-gazprom?utm_campaign]

„Европска комисија је предузела нови покушај да узме под своју контролу изградњу и експлоатацију планираног гасовода „Северни ток – 2“. Она жели да тај гасовод потчини европским правилима. У Немачкој то наилази на одлучно противљење“ – указује у вези с тим немачки часопис Handelsblatt и подвлачи да је у резултату иницијативе Европске комисије „спор између бриселског ресора и Немачке ступио у нову фазу“. „Северни ток – 2“ представља својеврсни пројекат приватног бизниса“ – подвлачи с тим у вези Штефан Каалферер, управник за послове федералног савеза енергетске и хидро привреде Немачке (BDEW). Према његовим речима, „сваки нови гасовод који допрема природни гас у Европу, постаје добро дело за поузданог произвођача гасом, зато је нова иницијатива Европске комисије несхватљива“.

„Русија већ сада испоручује 42% природног гаса који увози ЕУ, па је на тај начин најважнији добављач. Иза ње следе Норвешка са 34% и Алжир са 10%“ – подсећа немачко издање. [http://www.handelsblatt.com/my/politik/international/gasversorgung-neuer-angriff-auf-nord-stream-2/20555584.html?ticket=ST-263468-gYbpljaJRbaFpg7O1DVe-ap1]

„Урађено је веома мало за десет година у плану диверсификације гаса у Европу“ – потврђује Марк-Аатуан Ејл-Мазега, директор Центра за енергетику Француског института за међународне односе. Према његовим речима „Русија и даље игра кључну улогу у области испорука гаса у Европу“. Пројекат Nabucco, који је својевремено подигао велику ларму, требало је да замени ПАО „Газпром“ у коме је Азербејџан требало да буде у својству добављача, међутим, на крају се од њега одустало у корист скромнијег Транс-јадранског гасовода капацитета од 10 милијарди кубних метара гаса (наспрам 40-50 колико је предвиђано за «покојни» Nabucco)», – подсећа у вези с тим француско издање Les Echos. [https://www.lesechos.fr/monde/europe/030658661940-europe-limpossible-alternative-au-gaz-russe-2120772.php#jwcbMlgWyYjs5jtW.99]

О томе да грозничави маневри Европске комисије директно противрече економским интересима Европе, сведочи и деловање водећих енергетских компанија на континенту – које се залажу за реализацију руских пројеката и спремне су да активно учествују у њима. Између осталих, шеф компаније IGI Poseidon, Елио Руџери, изјавио је да ће у 2023. години бити могућа изградња гасовода-одвода од „Турског тока“ у Европу. Према његовим речима „коначно инвестиционо решење планирано је да се донесе крајем 2019. године“, а сама изградња ће трајати између три и четири године. У резултату ће бити створен интегрисани јужно-европски систем гасовода који уједињује Русију, Турску, Балкан и Италију. [https://www.vedomosti.ru/newspaper/articles/2017/11/09/741037-vkrattse?utm_campaign]

Прикључивање ка гасоводу „Турски ток“ у правцу Грчке и Италије, није једина варијанта даље маршруте проласка руског гаса. Још једна варијанта је довођење једне гране гасовода до Бугарске, са каснијим њеним транспортовањем по маршрути Србија, Мађарска-Аустрија. ПАО «Газпром» је већ потписао «возни ред» по развоју националних гасно-транспортних система са профилним министарствима Бугарске, Србије и Мађарске. Према информацијама којима располажемо, ова чињеница је изазвала додатну нервозну реакцију у Бриселу.

Треба подсетити да је Европска комисија не једном раније већ предузимала покушаје да спречи изградњу гасовода „Северни ток – 2“. Између осталог и лета текуће године она је замолила земље-чланице ЕУ за мандат да спроведе преговоре са Русијом, поводом стварања „посебних правних норми“ за овај пројекат. Међутим, правна служба тог самог Савета ЕУ, дошла је до закључка да нема никаквих правних основа за такав захтев.

 

ВЕЛИКИ ШОК

Када је избила Фебруарска револуција 1917. године, Србима није било лако, јер је са престола отишао велики покровитељ малог, али храброг, балканског народа, Цар Мученик Николај Други Романов. Историчар Богумил Храбак истакао је да је пад руске монархије означио крах наде да ће њихова држава, која ће настати после Првог светског рата, имати чисто србски карактер. Министар спољних послова републиканске Русије, Миљуков, био је изразито пројугословенски оријентисан, и умногоме је подржавао Бугаре. Србска политичка елита је била збуњена оним што се десило, а најпаметнији су схватили да је обарање Цара Николаја плод озбиљне међународне завере. Србски дипломата Јован Јовановић-Пижон је у свом дневнику 4. марта 1917. записао да се Енглези хвале „да су они изазвали револуцију у Русији и припремили је. ‘Ми смо неколико пута опомињали цара на опасност што немачки утицај преотима маха, а он није слушао, и ето шта му се случило’. Говорио је један од утицаја Енглез.“ Забележио је и 6. марта 1917. да су углавном „Енглези задовољни с догађајима у Русији“; „Говоре свуда да су и Енглези и Французи умешани у револуцију“.

Ипак, Срби у Русији су се изричито чували да не направе неку кардиналну грешку због новонасталих околности. С обзиром да су фебруарски револуционари остали у рату на страни Савезника, Никола Пашић је настојавао на томе да се сарадња с Русима продужи. Командант Српског добровољачког корпуса у Русији, ђенерал Михаило Живковић, писао је србском министру војске на Крф и посланику у Петроград: „Поводом руске револуције објавио сам Корпусу сходним наредбама да ми немамо ни право ни дужности мешати се у унутарње ствари братског нам руског народа, чији смо ми гости“. Србски посланик у Петрограду, Мирослав Спалајковић, писао је: „У овој неизвесности ми морамо бити опрезни, сачувати симпатије свих овдашњих политичких струја /…/ Наше није мешати се у руске унутрашње ствари и у смислу тога дајем непрестано савета овдашњим Србима“.

Чак и кад су бољшевици дошли на власт, србска политичка елита је настојала да их придобије за ослободилачку мисију Србије, а Никола Пашић је преко социјалдемократа из свог народа покушао да оствари извесни утицај међу бољшевицима. Али, када су бољшевици са Немцима потписали срамни мир у Брест – Литовску, окренувши леђа савазничким државама, односи су почели да се хладе, да би касније постали непријатељски.

РЕАКЦИЈА МИРОСЛАВА СПАЛАЈКОВИЋА

Србски дипломата који се затекао у револуционарној Русији, Мирослав Спалајковић, најбурније је реаговао кад су бољшевици окренули леђа савезничкој борби. Историчар Милорад Екмечић у књизи Ратни циљеви Србије 1914, о њему, са извесном иронијом, каже: „Био је међу ређим дипломатама који ће у општу историју свјетске дипломатије ући по злу гласу, пошто је касније на првом Лењиновом пријему за стране дипломате скочио нервозно са столице и пљунуо у лице шефу младе совјетске државе, називајући га њемачким шпијуном /…/ На осјетљивом дипломатском мјесту 1914, он је ишао са сигурношћу с којом се пијанац враћа из крчме кући – све је јасно видио до слиједећег угла. Цијели пут може бити кретање у кругу, али до слиједећег угла он јасно види.“

Зашто је Спалајковић тако реаговао? Зато што се, као Србин, осетио изданим и превареним. Он ће касније писати: “Већ сва несрећа, коју су Лењин и руски комунисти нанели Русији, била би довољан разлог за сваког разумног члана нашег народа да буде непомирљив противник тих интернационалних авантуриста и непијатеља руског народа. Али за такво наше држање према њима постоји, специјално за нас Србе, још и један други разлог, који нисам навео у свом говору. Због Лењина, и само због њега, патње српскога народа у току прошлога рата продужене су за читаву годину дана више, него што би то било да није било Лењина и његовог безумног експериментисања са Русијом. Заиста, после наше Голготе 1915 -1916 године, сва наша очекивања била су управљена у Русију. Само тако смо и могли, са мученичком резигнацијом, сачувати веру у будућност. И та нас је вера држала све до пред крај 1917. године. У то време је извршен бољшевички преврат, а убрзо за њим закључен и мир у Брест-Литовску. Рускога фронта је нестало, а с њим и наше наде у Русију. Први и непосредни резултат за српски народ од демонске радње Лењинове у 1917. години био је – продужење робовања и страдања нашега народа до краја 1918. године.“ 

Сећајући се револуционарног лудила коме је присуствовао, Спалајковић је писао: “Најбоље ћу укратко изложити моја посматрања и суђења о преживљеним догађајима ако изнесем утисак, који ме није остављао ни у једном тренутку револуције. Пред мојим очима је стално била слика кавеза у коме су били затворени зверови. Једнога дана сви су зверови побегли из кавеза, јер су их лудаци или злочинци пустили да изађу. И сад би требало вратити зверове у кавез; што је врло тешко, или их поубијати, што је немогуће, јер их има много. У томе је трагика сваке револуције, а нарочито руске. Цело питање се своди на то колико се могу припитомити зверови. Историја је то утврдила сваки пут кад су биле оборене или уништене све препреке, које представља држава са својим установама и које једине спречавају људску масу, да изађе из највише организације заједничког живота, државе, да би се вратила у примитивно стање, анархију. Специфички карактер руске револуције показује се у свој својој озбиљности, нарочито за време бољшевичке периоде, због тога што су се органском анархизму нераздвојном раси дадали елементи криминалитета и атавичког алкохолизма. Ти елементи, који постоје уосталом свуда, добијају у Русији нарочиту снагу с обзиром на огромно њено становништво и дубоко незнање њених маса. Из свију тих разлога, руска револуција је била само општи делириум тременс, у току кога је немогуће констатовати нормално и разумно дело. Она је још у почетку изашла из колосека. Из политичке револуције она се изродила у друштвену револуцију, и поред спољњег рата који је стављао у питање и сам живот народа. Можда је било тренутка у коме је било могуће задржати вратоломни трк Русије ка своме властитом уништењу о дати догађајима правац сходнији здравом разуму и стварним интересима народа? То је било у јуну месецу 1917. када је Керенски био на врхунцу своје популарности, а Лењин и Троцки од свију и свуда презрени. Онда је било могуће учинити бољшевизам немоћним и онемогућити га да шкоди Русији. Али Керенски није био на висини задатка. То се догађа увек кад шеф државе или владе нема битне особине, каја се састоји у чврстој вољи, способној да донесе јасне и енергичне одлуке кад треба заштитити највише интересе народа. Треба забележити заједничку карактеристичну црту свима доктринарима и политичарима руске револуције; она произлази из психологије расе и састоји се у некој врсти неравнотеже између разних психичких способности. То ја називам ограничним анархизмом чије су манифестације: интелектуална утопија, морални мистицизам или неотпорност злу, расипање у економском пољу, хипертрофија артистичког осећања, атрофија политичког смисла и несазнавање стварног интереса. Тај органски анархизам завршава се у души руског револуционара – из времена Чернишевског као из времена Толстоја и Горког – нихилизмом, који је, у политичком и друштвеном смислу, тако рећи истоветан, нарочито по својој прихичкој генези, схватању нирване у метафизичком и моралном смислу/…/“ 

Спалајковић је писао и о Троцком, демону револуције, али и у улози Јевреја у рушењу Русије. Истакао је да нису сви Јевреји били уз бољшевике, и да су се најбољи међу њима гнушали крвавог преврата: “Ми ћемо само споменути Троцкога једино да би означили улогу и положај Јевреја према руској револуцији. Главни штаб свију Совјетских организација састоји се поглавито од Јевреја, анархиста или авантуриста и агената сумњивих послова. Они су ти који у опше представљају лидере свију Совјета. Наравно таква ситуација испуњава страхом све добре руске Јевреје мислећи на евентуалне погроме, које би могле да изврше опскурне масе кад буде ликвидирао бољшевизам, да би се осветиле за сва претрпљена зла и муке, не разликујући добре Јевреје од рђавих. Покренута тим осећањима, једна јеврејска депутација из Москве ишла је код Троцкога да обрати пажњу на непријатне последице, које могу претрпети сви јевреји у Русији због рада Троцкога, њиховог једнородника. Овај је, увредивши их и назваши их “прљавим капиталистима”, истерао те одличне грађане, који представљају најбоље јеврејске елементе. Да би се десолидарисао са бољшевичким Јеврејима пред руским народом, Винавер, један од главних вођа кадетске странке, изврсан говорник и правник, човек високе културе и врло финог духа, објавио је манифест у коме је, у име свих добрих и честитих руских Јевреја, захвалио рускоме народу што је признао својом револуцијом Јеврејима једнака права са правима других народности, и молио завршавајући манифест, да се и јеврејском народу призна право да и он, као и сви други народи, има својих хуља.“

Спалајковић устврдио да бољешвизам чак није ни социјализам јер, по његовом мишљењу, „позитивни социјализам тежи остварењу једнакости економских услова путем богатства, док бољшевизам тежи то да постигне путем беде. Бољшевизам, или руски максимализам, има за циљ рушилачке ударце своје секире, рушење природних друштвених чињеница, као породица, рад и право сопствености које из рада проистиче. Он се труди, да уништи главну друштвену везу, која служи као природна основица заједничком животу. Он сачињава дакле потпуну негативну и анти-друштвену доктрину. Због тога су социјалистичке партије у Русији, без изузетка, неумољиви непријатељи бољшевика, и обратно.“

О вођи бољшевичког преврата Спалајковић пише: “Лењин је зао дух руског социјализма. Њега презиру други социјалисти утолико више што он има изврсних особина да задобије необразовану масу, дејствујући на неке њене нагоне. Али треба додати да су њега извесно помогле прилике, као ноторна неспособност његових противника, сувише велики политички и морални кредит, који су руски политичари као и савезнички дали руској револуцији, и најзад, читав низ политичких и војих грешака које се изгледа још не исцрпљују.“

Ипак, Спалајковић је веровао у препород Русије: „Да, благодарећи снази и младости свога организма, неисцрпним материјалним и моралним својим изворима, Русија ће ускоро изаћи из критичне фазе болести, која би, за сваки други народни организам, била вероватно смртна. Будућност припада руском народу. У то ја никако не сумњам. Ово убеђење једно је од најдубљих која су створена у последње време. Оно је слично убеђењу које се ствара поред узглавља болесника, који вам је драг и чији ток болести пратите са страхом од првога дана до тренутка када се може са сигурношћу утврдити победа животне снаге организма и скорашње нестајање болесних клица, уништење главног њиховог огњишта.“

РЕАГОВАЊЕ СРБСКЕ ВОЈСКЕ НА РЕВОЛУЦИЈУ

Србски официри и војска у Русији били су дубоко разочарани револуцијом. Војни изасланик у Русији, Лонткијевић, дубоко је жалио због промене која се десила. Отишао је да се поздрави са Царем Николајем: „Захвалио сам Цару за све што је учинио за Србију и Српску војску. Цар ми рече, да је увек имао искрене симпатије за братски српски народ; да се нада да ће правда победити и српски народ остварити своје идеале. Рече, да су прилике такве, да је сматрао за потребно одрећи се престола у жељи, да се рат доведе до победоносног краја. Молио ме предати Њ. Кр. Височанству Престолонаследнику Његов поздрав са надом, да ће Русија и савезници, испунити свој дуг и своје обећање према Србији. Такође се интересовао за наш корпус и молио предати му Његов поздрав. Ја сам још једном захвалио Цару, додајући да српски народ неће никад заборавити 1914. годину, када је руски Цар дигао свој моћан глас у заштиту Србије. Захваливши ми за службу, Цар ми пружи руку са речима: ‘Милостиви Бог нека заштити Српски народ’“.

Већ поменути генерал Добровољачког корпуса формираног у Русији, Михаило Живковић, сведочио је: „Цар Никола, који је био велики пријатељ нашег народа, и свагда указивао нарочите симпатије према Добровољачком корпусу желео је да се Корпус што пре формира. Царева жеља је била у то доба заповест, и да се само њему додворе руски су ћенерали – мислим нарочито на ђенерала Марска, начелника штаба Одеског војног округа – претицали у предусретљивости и љубазности према нама; као што ће после пада Царевог скинути сасвим образину, правити нам на сваком кораку пакости и трудити се да растуре Корпус“. Живковић је знао да је револуција сломила руску војску, која је, под Царем, била спремна за херојску офанзиву. Он каже: „Дубоко је уверење и моје и свих који су знали и гледали ове припреме да би нова руска офанзива пробила немачке бране као бујица и за кратко време потопила централне силе. Рат би био свршен још 1917. године, и то са друкчијим резултатима и нарочито много повољније по нас /…/ Све је то спречило избијање руске револуције и још више рђаво дириговање њоме. /…/ Револуција у Петрограду је задала толико јада и мука нашем братском народу Русима и којом због тога што је извршена у најнезгодније време – у току војне – користили су се наши непријатељи.“

Доктор једне од србских јединица, Рус, који је био бољшевички шпијун, јављао је о расположењу Срба добровољаца према револуцији: „Хапшење садашњег великог покровитеља и заштитника идеје Велике Србије, највећа несрећа је за нас и за српски народ. И ко је ухапсио нашег покровитеља? ‘То је шљам – Савет радничких и војничких депутата; ускоро ћемо му показати. У том ђубрету, (т.ј. Совјету радничких и војничких депутата) се налази 3000 шпијуна’, викао је начелник штаба Прве дивизије Белић“. Једна болничарка Добровољачког корпуса је изјавила: „Ми Срби смо падом цара Николе изгубили јединог и главног пријатеља српског уједињења у Русији“.

 

Наставља се…

Регуларне владине снаге освајају посљедња упориште фантомске Исламске државе, терористичке организације против које су се, бар декларативно, бориле и САД и Русија, и Турска и Израел, и Иран и земље ЕУ. Рекло би се да проблема на Блиском истоку задуго неће бити, да следи изградња земаља које су претрпеле ратне страхоте, и да је дугорочни мир на помолу. Али, да ли је тако? Ни приближно. Проблеми постоје, а основни је што су САД, иако још увек глобална сила, на одласку. Империја је доживела зенит и њена звезда се гаси. Јасно је то и америчком естаблишменту који је потпуно свестан чињенице да је „преспавао“ нагли технолошки и војни напредак Русије и Кине. Превелике амбиције довеле су до унутрашње кризе и све већих проблема унутар САД. Савезне државе се све више окрећу себи, отворени расизам је у порасту, чиме се знатно слаби унутрашње јединство које, како ствари стоје, може довести до дисолуције ове велике силе. Комплексности ситуације додатно доприноси што ФБИ, ЦИА, Конгрес, Сенат и Бела кућа не делују хармонично. Нејасна је и граница између демократа и републиканаца, више се са сигурношћу не може одредити ко је ко.

Иако свесни узрока проблема, у естаблишменту не желе ствари именовати правим именима. Кривац је изван САД и то је, наравно, Русија. Русија се представља као највећи амерички противник, па и као главни планетарни проблем. Како се само дрзнула та Русија да доспе у позицију да је чак и САД морају молити за услуге како би својим астронаутима доставиле логистику? Наиме, без коришћења станице Мир, која је, замислите, такође руска, то није било изводљиво. Чак се и Европа, тј. водеће земље ЕУ, отимају и пружају отпор стиску Вашингтона, не прихватајући амерички поглед на правила светске трговине и њене контроле. Опет, додатни проблем за све представља надувана вредност долара. Ако би долар „издувао“ Америци следе унутрашњи немири, а непознато је шта ће са огромним резервама долара да раде растући економски џинови попут Русије, Кине, Индије, Индонезије … Проблем ствара прелазак на алтернативне валуте, што Русија и Кина форсирају, и што се све више прихвата од низа земаља. Стога многи траже начин како би се ослободили долара који убрзо може да пропадне. Међутим, да ли би у том случају свет експлодирао? Како год, рањене империје су опасне и непредвидиве. С друге стране, историјско искуство указује да се на пепелу старих стварају нове империје.

Буђење Европе је неминовно. Стога су САД поставиле „нагазну мину“. Са свешћу о проблемима који следе на унутрашњој сцени, САД су ЕУ, као свом највећем економском противнику, инсталирале фашизам, који је све више у порасту, нарочито у државама које граниче са Русијом и које традиционално баштине фашизам. Сада су им САД омогућиле да „обуку нови шињел“, на штету ЕУ и Русије. ЕУ је економски конкурент, а Русија је војни и политички конкурент САД. Русија, уз то, поседује огромне природне ресурсе о којима сањају Ротшилди и Рокфелери. Пројекат „Три мора“ корене вуче још из доба Вермахта и не представља никакво чудо што су га на „светлост дана“ извукли данашњи фашисти. Познато је да је идеју „Три мора“ подржало и хрватско усташство, али и хрватски званичници.

Други, али огроман проблем на Блиском истоку је могућност избијања нуклеарног рата на релацији Тел Авив – Техеран. Израел настоји да Москва, тј. председник Путин, помогне у решавању перманентне блискоисточне кризе и безбедносних проблема које Израел има са својим суседима и Техераном. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху у сусретима са Путином, које је сам иницирао, није успео да представи све „муке Израела“. Он је вероватно чекао снажнији ангажман САД у Сирији и стварање државе Курда. Курди држе завидне резерве нафте, а тако и могућност пресецања коридора Иран – Либан. Израел је забринут за своју стратешку безбедност због чињенице да Иран преко Хезболаха повезује територије на којима има утицај све до границе са Израелом. Израел жели и безбедност границе на Голану. Либан се, наиме, претвара у платформу за напад на Израел. Све више постаје простор са којег могу да се лансирају тензије, терористички напади, и ракете. С друге стране, Нетанјаху није задовољан политиком коју води амерички председник Трамп, а у којој доминирају нејасна стратегија и непредвидиви поступци. Матис вуче на једну страну, стиче се утисак према ситуацији на терену, потпуно независно од Трампа и Тилерсона, који, очито, не сарађују. Израел, суочен са чињеницом да има несигурног и неозбиљног савезника, што то у ова времена САД јесу, из очаја сам жели извести ваздушне нападе на Иран. Разлог је у сумњи да се Техеран домогао 200 кг обогаћеног урана, што је количина сасвим довољна да технолошки способан Иран, у тајности склопи неколико атомских глава које могу носити побољшане верзије иранских ракета. Све су прилике да је и промена политичког курса Саудијске Арабије у смислу покушаја отопљавања односа са Техераном, проузрокована сазнањем да Иран поседује моћно оружје.

Крај рата на Блиском истоку је, свакако, близу, али се не назире крај проблема. Као нерешени остају они који се односе на стварање курдске државе и операција Ирана у циљу геополитичког излаза на још једно море – Медитеран, бар у политичком смислу, што може постићи овладавши позицијама у шиитском Либану. Стога Израел настоји Путину изнети своје проблеме, страхове и виђења, првенствено по питању експанзије иранског утицаја на Блиском истоку. Опет, Израел бомбардује циљеве уз Голанску висораван не би ли уништио логистику Хезболаха, али тако ствара проблеме Москви, савезнику Сирије.

Москва би требало да се скупа са Турском активније укључи у решавање питања Курда, јер без тог решења мир и напредак на Блиском истоку биће јако далеко. Чињеница је да су Курди велика популација и да је природна њихова тежња да напокон реше питање властите државности. У том погледу Турска је незаобилазан фактор. То је био разлог због којег је Ердоган позван у Москву на консултације јер су „испливале“ варијабле због којих се морао прекинути мировни састанак у вези Сирије. Наиме, сви геополитички играчи инволвирани у блискоисточни сукоб желе обезбедити своје геополитичке тј. геоекономске интересе. Израел жели сачувати Голан као тампон зону и спречити било какву могућност да Иран копненим путем Хезболаху допрема логистику. Ирак жели део курдске територије у Сирији, а то желе и САД. Ради се, наравно, о територији богатој нафтом. Турска жели задржати тампон зону у Сирији и физички одвојити Курде из Сирије од Курда у Турској. Иран настоји да оствари потпун утицај на шиите, било да се ради о Курдима или Либанцима.

Каква је перспектива изградње мира на Блиском истоку? Иако се рат ближи крају, неповољни сценарији нису искључени. Свој допринос у виду горког зачина САД су увек спремне да дају, ако ни због чега оно да докажу да је ангажман Руса био неискрен и непотпун. А тероризам? Да ли се САД боре против тероризма? Недавно су биле снажно ангажоване у том погледу. У Сирији је био Трампов твит. Чак два дана.

 

 

слика http://freelagu.site/download.php?id=KoGhS7bIMes

 

-
У Москви је отворена лабораторија за изучавање технологија за рад роботизованих комплекса који ц́е истраживати и потом експлоатисати океанско дно на Арктику.
 У Санкт Петербургу, у оквиру Централног пројектног бироа морске технике „Рубин“, а у сарадњи са Фондом за перспективна истраживања из Москве, отворена је специјална лабораторија за изучавање технологија за рад роботизованих комплекса који ће истраживати и потом експлоатисати океанско дно на Арктику.

Потреба за стварањем нових подводних технологија најприје је у вези са географским положајем руског епиконтиненталног појаса. Арктички басен је током највећег дијела година покривен ледом. Без обзира на то да ли екосистему планете Земље прети глобално загријевање и топљење леда на Арктику, задатак руских научника је да осмисле технологије које ће омогућити испитивање и експлоатисање епиконтиненталног појаса испод постојећих ледених наслага.

Претпоставља се да је руски шелф пребогат различитим природним богатствима. Осим тога, руски научници добили су задатак да се максимално ослоне на домаће технологије, како у режиму санкција не би зависили од увозних компоненти. Научници који раде на овом пројекту се надају да ће „Ајсберг“ запловити, односно заронити, 2023. године.

Фонд за перспективна истраживања, као државна научна агенција, жели да помогне у стварању овог комплекса за истраживање, чије ће компоненте чинити апарат за проучавање дна и сва неопходна пропратна опрема. Укупно ће бити пет главних потпројеката који чине комплекс под називом „Ајсберг“.

Дијелови свемоћног „Ајсберга“

Први и најважнији потпројекат представља конструисање сеизмичког томографа који ће бити задужен за истраживање тла и тражење ресурса. Засад су овакви апарати постављени на бродове и имају гломазну додатну опрему како би сензори могли да досегну океанско дно. По Сјеверном леденом океану је практично немогуће пловити бродом, осим током два или највише три мјесеца за вријеме лета. Због свега наведеног, идеја научника је да осмисле подморницу која би могла непосредно, готово по тлу да врши испитивања, за шта су неопходна принципијелно нова научно-технолошка рјешења.

Сљедећи корак би био стварање специјалног извора енергије, односно агрегата. Пошто пројектни биро „Рубин“ већ има велико искуство са подморницама на нуклеарни погон, одлука је пала да и нови „Ајсберг“ на тај начин буде снабдијеван енергијом. Ради се, дакле, о нуклеарном реактору уграђеном у подморницу, а неће бити потребно да га опслужује људство, односно посада.

Наредна, трећа компонента би требало да буде роботизовани подводни комплекс за бушење који се и сам састоји из неколико дијелова. Поента је да би сви дијелови „Ајсберга“ требало да буду направљени тако да могу да функционишу без непосредног учешћа човјека, па зато и ова „бушилица“ мора да буде реализована тако да се њоме може управљати удаљено, рецимо из станице са копна. Овај дио потпројекта ће се реализовати са партнерском специјализованом руском фирмом за роботику – Експерименталним конструкторским бироом за машиноградњу из Нижњег Новгорода. Најприје је направљен виртуелни модел који је требало да симулира све динамичке прорачуне процеса подводног бушења тла. Овај виртуелни модел је направљен уз учешће Политехничког универзитета из Санкт Петербурга и Института Курчатова из Москве.

Четврти дио комплекса „Ајсберг“ би требало да буде условно речено „носач“ односно транспортно-монтажни сервисни комплекс у виду подводног катамарана. Превозити терет на Арктику је веома опасно због веома сложених услова, огромних и опасних санти леда. Зато је било потребно осмислити пловило које би омогућило да се под воду достави све што је неопходно, а да се притом заобиђу све навигационе препреке. Овај катамаран би требало да зарони под површину воде, дође до задате коте и достави опрему на дно. Он би требало да има још једну функцију – сервис опреме која се већ налази на дну. Катамаран ће се састојати од двије подморнице, међусобно повезане у јединствени подводни носач. Изнутра ће обје подморнице бити потпуно различите, а споља идентичне. У једној од подморница ће бити кабине за посаду, извор енергије и основни инструменти. На једној од палуба централног дијела корпуса требало би да се налазе и мали истраживачки модули.

Подводни катамаран се може брзо изградити, у истом року који је неопходан за војне подморнице, само на њима у овом случају неће бити оружја. До идеје да се изгради подводни катамаран дошло се поступно. Конструктори су прво разматрали изградњу монокорпусне подморнице, али су анализе показале да би за пренос неопходног терета на дно океана било боље да се изграде двије међусобно повезане подморнице.

Посљедњи, пети сегмент комплекса „Ајсберг“ јесте специфичан безбједносни систем о којем се у овој фази разраде пројекта не може много говорити. То је, уопштено речено, комплекс за лоцирање, праћење и евентуално упозорење могућих непријатеља или уљеза. То ће, грубо говорећи, бити мали подводни робот који ће пливати око комплекса за бушење тла и штитити га.

Држава и енергетски гиганти заинтересовани за „Ајсберг“

„Росњефт“ и „Гаспром“ ће бити потенцијални купци комплекса „Ајсберг“, и са њиховим представницима су већ одржани радни састанци у оквиру Фонда за перспективна истраживања. Ипак, руски енергетски гиганти још увијек нису спремни да уложе конкретан новац, али је са друге стране ту држава, која жели да помогне овај пројекат на којем мултидисциплинарно ради неколико научних института. Најзначајнији задатак је да се покрене домаћа производња, али и да се руској науци врати стари сјај. Замјеник премијера Русије Дмитриј Рогозин активно подржава све програме у овом смислу.

Интересантно је још додати да би, иако ће ово бити најприје цивилни комплекс, намијењен комерцијалним активностима, њега дјелимично могли опслуживати пензионисани припадници руске ратне морнарице. Имајући у виду да ће велики дио комплекса „Ајсберг“ представљати управо подводни катамаран састављен од подморница, на њему ће вјероватно по уговору, у смислу цивилне посаде, радити морнари који због природе посла рано бивају пензионисани.

„Ајсберг“ се засад пројектује уз узимање у обзир дубине и карактеристика Арктика, односно руског епиконтиненталног појаса Сјеверног леденог океана. Иначе, производња и пројектовање подводне технике у читавом свијету се данас ради уз увид у пуну дубину Мексичког залива, Сјеверног мора и Бразилског епиконтиненталног појаса, па неће бити тешко да се касније руски комплекс евентуално прилагоди и другим поднебљима. Иако на сличним пројектима раде и Норвежани и Американци, руски научници и конструктори углас изјављују да, што се тиче њиховог дијела посла, они не заостају за својим конкурентима.

Извор: Спутник

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=277704

Неки људи су толико сиромашни, да немају ништа осим новца

Галу Галина

Српско-руско братство печаћено је вековима, често и крвљу заједнички проливеној против истих непријатеља. Ти непријатељи чинили су и чине све да нас што више удаље и раздвоје, најчешће преко наше европезиране и позападњачене интелигенције. Као да су западни сатанисти услед незаустављивог војног јачања Русије осетили да губе тло под ногама, па пред своју пропаст очајнички покушавају направити што више смутње у српском роду – једином истинском, вековном савезнику руског народа. Прљави Сорошев новац на који пљувају и римокатолици Мађари, поново је убачен у великој количини у Србију као и приликом финансирања издајничке олоши из покрета „Отпор“. Данас се тим прљавим новцем финансирају дубоко антисрпски и антируски пројекти, од којих је један и одвратна серија која ружи руске избеглице пристигле у Србију између два рата. Истинска уметност не може бити заснована на манипулацијама и лажима и као неко ко се озбиљно бавио питањем реке руских избеглица које су пристигле у српске крајеве између два рата, не могу овакво „стваралаштво“ другачије назвати осим – културним јањичарством! Но, нећу да се бавим културним јањичарима, нити њиховим неделима, поколења ће свачије дело или недело непогрешиво оценити, хоћу да изложим колико је то могућно у једном тексту ограниченог формата, шта је заиста за српски род представљао тај талас руских избеглица који је тада запљуснуо српске земље. Ко жели, може опширније о томе да чита у другом делу мог српско-руског диптиха, у књизи „Знаменити Руси у србској историји“.

      *          *          *

Сутрадан по добијању ултиматума од стране Аустро-Угарске, регент Александар Карађорђевић је писао Руском Цару Николају II: “У овим мучним тренуцима Ја износим осећаје Свога Народа који преклиње Ваше Величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије”. Уочи објаве рата од стране Аустро-Угарске, Николај II још увек гаји наду у могућност мирног регулисања проблема, али на крају писма истиче: “Ако пак не успемо, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше Величанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију”. И витешки руски Цар је одржао реч, иако га је то коштало и круне, и државе и сопственог живота и живота својих најближих. И витешки српски Краљ никада није заборавио шта је Русија учинила за Србију и учинио је све да се десетине хиљада руских избеглица у Србији осећају као у својој Отаџбини, не желећи до краја живота да призна безбожни комунистички режим у Москви одговоран за убиство последњег Православног Цара. А они незнавени Срби који уместо главе на раменима носе Сорошев ТВ екран па питају – а када су то нама Руси помогли? – нека прочитају следеће речи светог српског владике Николаја: „Дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.”

Када је Петар Велики послао учитеља Суворова у Сремске Карловце, вероватно ни сам није био свестан шта ће тај градић и Српска Митрополија која је настала у њему, значити за духовни опстанак српског православног рода. Такође, талас руских избеглица који је запљуснуо Србију после крвавог грађанског рата у Русији, био је насушно потребан Србији десеткованој у два Балканска и Првом светском рату.

Као што је после двовековног Татаро-Монголског нашествија, Русији по ослобођењу од ропства насушно био потребан талас српске духовне и интелектуалне елите коју је запљуснуо после пада Цариграда и Смедерева, тако је и после Балканских и Првог светског рата Србији био насушно потребан талас руске духовне и интелектуалне елите који ју је запљуснуо после Октобарске револуције и крвавог грађанског рата. И без рата и страшних страдања Србија је била сељачка земља са малим бројем квалификованих кадрова у било којој друштвеној, културној или научно-просветној области, па је долазак великог броја висококвалификованих и висококвалитетних кадрова из Русије, за Србију двадесетих година двадесетог века био истински “дар са Неба”. После Балканских и Првог светског рата Србија је практично била остала без учитеља, лекара, инжењера, свештеника… и Руси су у великој мери надокнађивали тај недостатак. Око 200 “Руских колонија” постојало је у Краљевини Југославији, а најзначајније су биле у Београду, Новом Саду, Панчеву, Белој Цркви, Нишу, Земуну, Великом Бечкереку, Крагујевцу… Мноштво најразличитијих руских организација у свим областима друштвеног живота – црквено-просветних, друштвено-политичких, хуманитарних, научних, војних, спортских, као и професионалног карактера, културних, књижевних, уметничких, издавачко-просветних… – егзистирало је у српским земљама у том периоду. Нема области друштвеног, државног, научног, уметничког и културног живота у коме руске избеглице у Србији нису оставиле неизбрисив печат. О некима се данас веома мало зна, па и ова књига представља покушај да се један број тих великих људи сачува од заборава. Навешћемо податке и нека значајна имена руских стваралаца у разним областима свог интересовања, свесни да је немогуће и побројати, а камоли описати, сва достигнућа тих руских избеглица у српској земљи.

Према статистичким подацима, око 75% руских избеглица у Србији имали су средње или више образовање (локално становништво у тадашњој Србији било је између 50 и 80% неписмено). Само у Београд доселило се око 10 хиљада Руса и брзо је на квалитетно виши ниво подигнуто универзитетско образовање у српској престоници, ницали су научни институти, факултети, различите оперске, балетске и остале уметничке групе… Али не само Београд – у доброј мери захваљујући руским професорима, факултети се отварају и у Новом Саду, Суботици, Скопљу…

Црква. Треба истаћи да је Српска Православна Црква представљала убежиште “Сабору руских епископа” и “Вишој Привременој Руској Цркви у иностранству”. Синод СПЦ је дао аутономију РПЦЗ у Краљевини Југославији, па је све до 07.09.1944. године РПЦЗ у Југославији имала свој Привремени Архијерејски Синод и Епископски савет. РПЦЗ је у Краљевини Југославији имала своју званичну штампу, своје локалне црквене парохије и свештенослужитеље. У многим српским храмовима певали су заједнички српско-руски хорови, мноштво диригената били су управо Руси који су Духовну академију завршили у Царској Русији, српске богословије биле су препуне руских професора и тешко је мерљив њихов допринос развоју српске православне мисли. Са доласком комунизма и у Србију и радикалног заокрета у ставу државе према Цркви, посебно значајну улогу у очувању вере у српском народу одиграли су ти монаси, диригенти српско-руских хорова, деца свештеника, војника, козака, предавача…

Око 15 српских фрушкогорских манастира били су у рушевинама по завршетку Првог светског рата и у многа братства су примани руски монаси (Јазак, Врдник, Гргетег, Беочин, Шишатовац, Привина глава и други). Српско женско монаштво нарочито је било при издисају па је долазак великог броја руских монахиња увелико допринео обнови и препороду женског монаштва у фрушкогорским манастирима, па и читавој Србији. Тако је 1920 године у Ново Хопово смештено око 80 монахиња Светобогородичиног манастира Лесна из бивше Холмско-Варшавске епархије на челу са схиигуманијом Екатерином која је и основала обитељ (1850-1925 – у световном животу – графина Евгенија Борисовна Ефимовскаја) и игуманијом Нином (Наталија Григоревна Косаковскаја 1874-1949). Монахиње су пред црвеном пошасти из Бесарабије избегле у Србију носећи са собом чудотворну икону Пресвете Богродице. У обновљени од стране игуманије Меланије и њеног сестринства манастир Кувеждин, такође је 1923. године стигло двадесетак руских монахиња. У Хопову је 1925. године уз учешће и благослов Митрополита Антонија Храповицког одржан Трећи конгрес Руског Хришћанског Студентског Покрета (РХСП). Многи касније познати делатници РПЦ попут о.Сергија Булгакова, С.Л. Франка, В.В. Зенковског, Л.А. Зандере, С.В. Троицког, Г.Г. Куљмана и других, узели су учешће на том конгресу.

У Србији је (нарочито у Фрушкогорским манастирима) боравио и одређен број руских архијереја: Архиепископ Мински Георгиј (у Крушедолу и Раваници), Архиепископ Чељабински и Тројицкиј Гаврил (Бешеново, Шишатовац, Гргетег), Архиепископ Вољински и Житомирски Евлогиј (Гргетег), Епископ Курски и Обојански Теофан (Јазак и Ново Хопово), Архиепископ Јекатеринославски и Новомосковски Гермоген (Ново Хопово и Гргетег), Епископ Севастопољски Венијамин (руски манастир Миљково).

Поменуто Миљково је посебно значајан манастир, у њему је замонашен будући светитељ Свети Јован Шангајски, као и један од највећих српских стараца двадесетог века отац Тадеј, а игуман манастира Амвросиј био је један од последњих послушника Оптинске пустиње. У Миљково је често долазио и Митрополит Антоније Храповицки и остали јерарси РПЦ. Монаштво манастира Миљково 1940. године прелази у манастир Туман (1940-1945).

Наука и култура. За почетак, наводимо имена руских научника који су постали српски академици, уз извињење ако смо некога изоставили: А.Д. Билимович, К.П. Воронец, И.Г. Грицкат, С.М. Куљбакин, В.Д. Ласкарев, Г.А. Острогорскиј, Н.Н. Салтиков, Ф.В. Тарановски, В.В. Фармаковски, Ј.М. Хлитчијев, а дописни чланови Е.В. Спекторскиј и Н.А. Пушин.

У Србији је основано и Руско научно друштво чији је први председник био академик Спекторски, па сматрам да је пригодно цитирати самог Спекторског: “…Руски научници одлазили су у изгнанство празних руку, али пуна срца. Они нису носили са собом кофере напуњене материјалним добрима, већ СВЕТИ ПЛАМЕН РУСКОГ ДУХА. И прва њихова брига приликом удомљавања у туђини, била је да не угасе тај дух, да га сачувају и предају га новим покољењима”.

И то нису биле пусте речи, читав низ српских научних института који су преносили и до данашњег дана преносе знања новим покољењима, основали су или били међу оснивачима руски професори. Ентомолошког института – Ј.Н. Вагнер, Зоотехничког – И.П. Марков, Пољопривредног – Т.В. Локот, Института за вештачка ђубрива – Н.И. Васиљев, Института за изучавање земљишта – А.И. Стребут, Института за Микробилогоију – С.Н. Виноградски итд. Мноштво руских професора предавало је између два рата на техничким факултетима, као и на Филозофском, Правном и Богословском факултету. Да наведемо неке од њих: Е.В. Аничков, П.М. Бицили, Н.Л. Окуњев, В.А. Розов, С.В. Троицкиј, Е.К. Елачич, Г.В. Демченко, М.П. Чубинскиј, П.Б. Струве…

Поред рада у високошколским институцијама, велики број Руса радио је и у српским средњим и основним школама. Само у Војводини је између два рата у средњим школама предавало више од 350 руских предавача. Сличан број руских наставника радио је и у централној и јужној Србији. У међуратном периоду је више од 20 Руса само у “Матици Српској” публиковало више од 200 огледа, рецензија, чланака о књижевности, социологији, економији, праву, словенској култури… “Савез руских писаца и новинара” који је основан 1925. године бројао је преко 200 чланова. Припадници “Руског београдског круга” оставили су у међуратном периоду нарочито дубок траг на целокупну српску културну делатност (Да напоменемо да су они радили и на промоцији српског, а не само руског избегличког песништва, па су у Београду 1933. године песници из “Руског београдског круга” на руском језику издали “Антологију нове југословенске лирике”). Да наведемо нека најпознатија имена: Бек Софијев, Јуриј Борисович, Гаљски Владимир Љвович, Г.И. Георгијевна, Плетњев Владимир, Сердјуков Александар, Таубер Леонид, Штаковски Анатолиј, Скринченко Дмитриј, Работин Владимир, Иваников Михаил Дмитријевич…

Руски историчари такође су оставили дубок траг у српској историографији: Г.А. Острогорски, А.В. Соловјева, Ф.В. Тарановски, С.М. Куљбакин, П.Л. Погодина, Н.Л Окуњева, И.Н. Голенишћева-Кутузова, В.А. Мошина, А.К. Јелачич, И.Г. Грицкат, Мајевски Владислав, Полчанинов Ростислав, Лав Сухотин, Сергеј Смирнов…

Захваљујући мноштву руских врсних преводилаца, у Србији су између два рата штампана сабрана дела многих бесмртних писаца “Златног” и “Сребрног” века руске књижевности, попут Достојевског, Чехова, Островског, Тургењева, Јесењина… Само “Браћа Грузинцеви” су у Новом Саду штампали књиге преко 80 руских писаца. Мало људи данас у Србији зна да је чувену “Просвету” практично основао Рус Анатолиј Иванович Прицкер 1926. године. Та традиција је настављена и после рата, па Лидија Владимирнова Затворницкаја – Суботина данас представља бисер српског преводилаштва. Она је преводила Гогоља, Кузмина, Буњина, Ремизова, Мерешковског, Иванова, Брјусова, Цветајеву, Ахматову, Сологуба, Пастернака, Леонтјева, Розанова, Шкловског, Флоренског, Жирмунског, Ајнхејнбаума, Авербинцева, Лихачева, Мења, Солжењицина, Набокова, Битова, Војновича, Т. Толстоја,… морам да се зауставим и да као преводилац са руског језика поцрвеним од стида.

Руско издаваштво било је веома јако у Краљевини СХС, али између 80 и 90% на просторима данашње Србије. Само на руском језику руска емиграција штампала је око две хиљаде књига и брошура и око 320 различитих периодичних издања. Познати истраживач живота руске емиграције Алексеј Арсењев у својој књизи “Русские в Сербии”, Београд 1999, пише да је између два рата само у Београду постојала 21 руска библиотека, а у Новом Саду 7, Белој Цркви 4, Сремским Карловцима 2, Нишу 2, Панчеву 2 итд. Арсењев наводи и рачуницу по којој је у Београду између 8 и 12 хиљада Руса имало на располагању већи број књига од онога којим је располагала Народна библиотека Србије чији је књижни фонд премашивао 212 хиљада томова књига. Руска јавна библиотека у Београду направљена је 1920. године. На почетку је била у згради Краљевске Српске академије наука и поседовала је велики књижевни фонд, који је непрестано попуњаван куповином и добијањем нових књига. После пресељења у завршену зграду „Руског Дома Императора Николаја II“, у њен фонд се улило неколико библиотека руских установа – Савез руских писаца и новинара «Земгора» (12 хиљада томова), Руско-српска мушка гимназија, Савез руских инжењера, Руска ратна организација и део купљених књига Леонида Андрејева у Финској библиотеци. Била је то највећа руска библиотека изван граница Русије, али на жалост, приликом ослобађања Београда 1944. године (под никад утврђеним околностима) изгорео је скоро целокупан књижни фонд ове грандиозне руске библиотеке.

На естрадном пољу, руски уметници су били углавном окупљени око часописа “Медуза” и њихов допринос развоју српске опере, балета, драме и музичког појања као и педагогије у тим жанровима, једноставно је немерљив. Захваљујући руским режисерима, нису само Београд и Нови Сад имали своје театре, него су позоришне трупе постојале и у Сомбору, Великом Бечкереку, Нишу, Вршцу, Крагујевцу, Суботици, Панчеву, Кикинди, Сремској Митровици… Чувена је између два рата била руска музичка породица Слатин (“Трио Слатин”), а огроман допринос Руса огледао се и у изучавању православног црквеног и хорског појања, као и организацијама многобројних духовних концерата широм српских земаља. Директор “Југоконцерта” био је Ј.А. Жуков, а у балетској, драмској и музичкој уметности посебан траг оставили су Ј.Д. Пољакова, Н.Н. Архипов, К.Л. Исаченко, Н.В. Кирсанова, Ј.Л. Ракитина, З.Г. Грицкат, С.Г. Гушћин, Т.К. Поклонскаја, Н.Н. Петин, Ф.М. Петровна…

У сликарству и скулпторству Руси су такође оставили дубок траг. Светску славу стекла су три руска сликара рођена у Београду – Леонид Шејка, Оља Ивањицки и Игор Васиљев. Само у Београду је између два рата стварало преко 30 руских сликара и 5 скулптора. Пастухов, Колесников, Ложечникова, Шелоумова, Сосновски – пунили су изложбене салоне српске престонице, а посебно је била позната група “Круг” која је 1930. године у Београду организовала “Велику изложбу руске уметности”. Познати су били и руски скулптори Верховски и Загородњук, као и графичари из “Београдског круга комикса” Г.П. Лобачева, С.С. Соловљева, К.К. Кузњецова, И.И. Шеншина, Н.П. Навојева, А.Б. Ранхер. На плану фрескописања руски уметници су такође оставили дубок траг у многобројним српским светињама, а велики допринос развоју српске уметничке фотографије дао је Г.В. Скригин.

Шта рећи за област архитектуре? Пре доласка руских избеглица, српска престоница је била варош са једноспратним и двоспратним кућама, без посебних архитектонских вредности. Долазак великог броја врхунских руских архитекти школованих у Руској Царевини довео је до изградње на хиљаде објеката пројектованих од стране тих руских архитекти, па је “једноспратни” Београд доживео муњевити развој. Само у Историјском архиву Београда сачувано је преко 2 хиљаде пројеката руских архитеката који су живели у Београду. Мноштво храмова, амбасада, банака, архива, болница, позоришта, студентских домова, војних и индустријских комплекса, споменика, меморијалних гробља, поликлиника, школа, пошта, кућа, приградских вила и осталих различитих објеката, изграђени су према пројектима руских архитеката. Још у Русији велико име стекли су бесмртни  Николај Петрович Краснов и Сергеј Николајевич Смирнов (о којима ћемо посебно писати у књизи), Андросов, Фетисов, Баумгартен, Амосов… Мноштво архитеката се школовало у Русији али тек у Србији су стекли велико име попут Веловског, Лукомског, Коваљевског… Многи познати руски архитекти стекли су код нас образовање, попут Рика, Макмејева, Медведева, Самојлова, Крата, Анагноста… На проспектним материјалима изложбе “Руске архитекте у Београду” која је 1998. године одржана у Београду, Москви и Петрограду, речено је следеће: “Може се са пуним правом рећи да су архитектонски облик Београда између два светска рата формирале управо руске архитекте и грађевинари”.

У периоду од 1919 до 1938. године Технички факултет у Београду је завршило 1771 студент, а више од 25% (451) тих инжењера били су Руси. Већ 1920. године у Београду се оснива чувени “Савез руских инжењера”. Да поменемо само неке значајне људе и пројекте настале у овом удружењу: П.И. Вандровскиј – пројектант хидро-система Дунав-Тиса-Дунав, Г.А. Воробљев – технички директор “Ивана Милутиновића”, Г.Г. Грицкат – пројектант великог броја најважнијих водовода у земљи  и дугогодишњи директор “Београдског водовода”…

Неизбрисив траг у развоју српске агрономије (пионири у развоју српске генетике, агрокултуре и истраживања земљишта били су руски научници) оставили су руски научници и делатници попут више пута одликованог научника светског гласа Виктора Карловича Нејгебауера који је први картографисао тло Војводине, затим ту су и С.А. Виноградскиј, А.А. Ротов, Ј.А. Деркачев, М.Н. Максименко, Н.П. Фемелизи, В.И. Толстој…За стварање и славу знаменитог Пољопривредног института у Новом Саду, такође су “криви” Руси: Гибшман Јевгениј Владимирович, Кисловскиј С.А. (творац десетина сорти пшенице, овса, јечма и граха), Полински Н.Н. (велики стручњак за семена)…

Пилоти, авио-техничари, авио-конструктори, метеоролози (само у Икарусу радило преко 30 Руса) били су пионири српске авијатике. Легендарни пилот С.М. Уварчев који је 1918. године из Француске позвао руске пилоте да се упишу као српски добровољци и Лобач-Жученко – творац цивилног авиона “Ресава”, уписани су у прву српску ескадрилу у Вертекопу која је учествовала у борбеним акцијама. Прва српска авиокомпанија “Аеропут” основана је 1927. године. Имала је само тројицу пилота – све тројица су били Руси (В.И. Стрижевски, В.М. Никитин, М.С. Јарошенко). У “Априлском рату” 1941. године, херојски је погинуло неколико руских пилота у саставу Југословенске ратне авијације…

О руским медицинским конвојима током Првог светског рата изашла је и на српском језику одлична књига Галине Игоревне Швецове “Руска добротворна помоћ Србији” која нам показује какво су изузетно и умеће и пожртвованост тада показивали припадници руских медицинских конвоја у Србији. Међутим, српска страдања су била тако застрашујућа, да је упркос помоћи, рат преживело свега 593 лекара. И кад јој је то било толико потребно, Србија “добија” 440 лекара из Русије, од чега су њих 16 били професори Медицинског факултета у Русији, а у Србији су између два рата радиле и “Руске поликлинике”. Супруга амбасадора Трубецког, Марија Трубецка, била је на челу једне велике руске хуманитарно-медицинске мисије током Првог светског рата.

Грехота би било не поменути и “велику тројку” руске дипломатије из периода Балканских ратова и Првог светског рата – Хартвига, Трубецког и Штрандмана. Николај Хенрикович Хартвиг, који је у до данас неразјашњеним и сумњивим околностима напречац умро у просторијама Аустро-Угарског конзулата у Београду у тренуцима када је донет ултиматум Србији, био је вероватно најомиљенији страни дипломата у историји српске државности. Његови критичари у Петрограду говорили су да он делује више као представник Србије на руском двору, него као посланик Русије на српском. Српске дипломате су руским дипломатама поводом честих сусрета Хартвига са Пашићем (познато је да су они имали импозантне браде) говорили у шаљивом тону: “наша брада се састала са вашом брадом”. Своју одбојност према Аустро-Угарској и Енлеској Хартвиг уопште није скривао, а Србе је заиста доживљавао као један, апсолутни братски народ са Русима. О Трубецком и Штрандману опширније сам писао у поменутој књизи, овде само да додам да они нису попут Хартвига отворено показивали своје србофилство али су дали значајан лични допринос добробити српског народа и српске државе.

Да поменемо и велики утицај пристиглих белогардејаца на развој српске војне науке. Око пет хиљада козака (углавном са Врангеловом армијом) стигло је у Србију и читаво међуратно време радили су руски кадетски војни корпуси.

Резиме. У свим великим  историјским искушењима Срби су у Русији и Руси у Србији имали јединог истинског пријатеља и искреног савезника. Иван Иљин пише: ”Ма где се у расејању налазили, ми руски национални емигранти, морамо бити свесни да нас други народи не схватају, да се они плаше Русије и радују се сваком њеном слабљењу. Само једна малена Србија инстиктивно је саосећала са Русијом, без њеног великог познавања и схватања. У осталим земљама и међу осталим народима – ми смо усамљени, несхваћени и “непопуларни”. И то није нова појава. Она има своју историју. М.В. Ломоносов и А.С. Пушкин су први схватили посебност Русије, њену особеност у Европи, њено неевропејство, а Ф.М. Достојевски и Н.Ј. Данилевски су схватили да нас Европа не познаје, не схвата и не воли. Од тада је прошло много година и ми смо морали на себи искусити и потврдити да су сви ти велики руски људи били прозорљиви и да су били у праву”.

“Западњаштво је партија спремна за бој против народа” – једном приликом је записао велики Фјодор Михаилович Достојевски. Сигуран сам да српски народ неће прихватити одвратне лажи српских западњака. Дакле, ако су однарођени и дехристијанизовани српски „културни“ јањичари спремни да зарад Јудиних србрењака са ТВ екрана пљују по најсветлијим тренуцима заједничке српско-руске историје, у дубини народног бића Србиновог осећање српско-руске јединствености није могуће угасити. Међу многим сличностима  духа Срба и Руса, налази се и јак порив за састрадавањем, порив сажаљења над незаштићеним, како бићем тако и народом и та благочестива одлика красила је и многе знамените Србе у руској историји, као и многе знамените Русе у српској историји. Та “слабост” по западним мерилима вредности, претворила се у велику снагу Срба и Руса као народа, јер сила састрадавања уистину је велика сила и она је до данашњих дала остала у срцима руског и српског човека. Због тога треба веровати у препород свог рода, јер је много лакше преовладати грешке ума од грешака срца. Јер, за разлику од своје прозападне јањичарске интелигенције, српски народ није сиромашан ни у чему, осим у новцу…

 

Поводом Дана примирја

Баш некако пре Дана примирја у Великом рату, расприча се београдски певач Ивица о плановима за јачање франкофилства у Србији, које наводно има дугу традицију, јер су нам  Французи увек били пријатељи и радо нам помагали у нашим оправданим одбранбено ослободилачким ратовима, које смо у прошлости  војевали.

Песмице радо пева Ивица, али бајке баш и не уме да прича, није их апсолвирао као млади приправник, а стигле обавезе које намећу приоритети, па ….

Ипак да се потсети, у време владавине кнеза Александра Карађорђевића Руси су радо и отворено помагали уређење младе државе Србије, али чим се млади кнез Михајло Обреновић обрати цару Наполеону III за стручну помоћ око уређења будуће народне војске, занет плановима за општехришћански ослободилачки рат од отоманског јарма на Балкану, уступи му француски суверен свог пријатеља, Иполита Модена за саветника, стручног у том послу.

Тако заправо у Србију тада стиже први војни саветник из Европе, да те примитивне Србе поучи и припреми за будуће ослобађање, а они се тако примитивни претходно сами ослободили од моћне отоманске царевине, која је случајно била  дугогодишњи савезник Француске!

Иполит, као добар Француз који не воли Русе, разумљиво и зашто, одмах поништи све започете војно-територијалне реформе из времена Карађорђевића, и поче од темеља, уводећи француски код-дрес, како то данас говоре проеуропски београђани, који више не знају српски!

Иполит је ипак био стручан, и његова  реформа дала је резултате, али је трагична судбина младог кнеза скратила његов рад, који ће наставити домаћи стручњаци у време Милана. Иако је после Санстефанског мира био изразити русофоб, он је ипак слао официре на усавршавање у ту Русију, свестан да њена војна школа даје знање за одбрану Отаџбине, а не за освајање колонија по белом свету!

Кад  министар војни предложи влади  1906.године куповину савремених топова у Француској а не у Аустро-Угарској, та одлука изазвала отворени царински рат из кога је Србија изашла као победник, са тада највећим привредним растом у Европи, али се то данас нерадо помиње, јер европски стручњаци нису саветиовали те министре у Београду, који претходно јесу завршили школе у Европи, али су најпре били Срби и штитили национални интерес државе!

Користећи ту гужву, драги Французи су покушали Србима да утрапе и свој митраљез још пун „дечијих болести“, нудећи га притом за скоро упола нижу цену од немачког „Максима“, тада суверено најбољег на свету, али је српска војно-стручна комисија ставила рампу на ту неразумну трговину, купујући „Максим“, да би у Кумановској битки настала позната изрека „лупа ко „Максим“ по дивизији“!

Французи су потом детаљно прерадили свој митраљез, да би био спреман за Велики рат.

Артиљеријску муницију, продавали су Французи за готов новац а не поклањали, у два Балканска рата, као и сву осталу војну спрему, за разлику од руске братске помоћи која је била заиста помоћ, без икаквог плаћања.

Кад изби Велики рат, потстицани енглеским покварењацима, устезали су се Французи да одобре ратни кредит и шаљу топовску муницију (која није произвођена у Србији) и неопходна ратна средства, док је царска Русија одмах у августу 1914.године ставила исцрпљену српску војску на снабдевање, успоставивши водени транспорт Дунавом од своје луке Рени до Прахова, шаљући неопходно оружје да се може хитно преоружати српска војска, те тако одмах стиже 120000 пушака и 120000000 метака, да се опреми једна српска армија и преоружа и црногорска војска. Стиже и 25 брдских батерија (100 топова) са муницијом, како би Срби могли да парирају добро опремљеној аустроугарској казненој експедицији, у њеној жестокој септембарској навали.

Од септембра 1914.године, стизало је реком Дунавом комплетно снабдевање за Србе и Црногорце, тако да је задовољена дневна потреба од 80 вагона хране за војнике, и коње и волове, инжењеријска опрема, санитетски материјал, одећа и обућа, бензин и петролеј.

Све то пребацивала је  руска команда о свом трошку, која је зато формирала специјализовано одељење у Ренију, којим је руководио контраадмирал Весјолков, јер су Срби третирани као део руске царске армије, указом који је потписао цар Николај II!

За то време, драги Французи и Енглези су захтевали од савезника Руса, да додатно утичу на српски генералштаб да се хитно покрене офанзива и пређе Дунав и Сава, након протеривања аустроугара преко Дрине, како би се смањио немачки притисак на њихову војску, заглављену у Фландрији и пред Верденом, готову да се распадне, ако стигне још једна немачка свежа дивизија, иако су их већ спасавали руски напади у Источној Пруској!

После сјајне српске победе у децембру 1914.године, ни Французи ни Енглези нису марили за српско доказивање да немају потребну опрему за наставак рата, предлажући да се отвори балкански фронт, како би се повезало са руском војском и спречило улазак Бугарске у рат, а изоловало Турску, те тако битно изменило перспективу развоја дотадашњих операција.

И Французи и Енглези су тада увелико шпекулисали са могућношћу употребе Италије, да за њих вади кестење из ватре, али се показало да је то промашена инвестиција, те се ипак опсетише Србије, али доцкан, кад су удружени Аустроугари, Немци и Бугари већ покренули своју здружену офанзиву, надајући се брзој српској капитулацији.

После Албанске голготе, указа се Французима прилика да успешно тргују, и продадоше Србима неопходно наоружање, опрему и провијант, што је потом драгим Французима уредно отплаћено са каматама, до последње пертле за војничке ципеле у којима је српски војник сломио кичму немачке војске на Солунском фронту, што ни данас не заборављају немачки најдражи пријатељи београдског  фактиора!

Иако их је краљ Александар Карађорђевић фаворизовао у својој спољњој политици, до данас је остала нерасветљена позадина његове смрти у Француској.

Због изразитог помагања арапских ослободилачких покрета у француским колонијама, педесетих и шездесетих година прошлог века, као приоритета браварове спољње политике, била је службена Француска изразито антијугословенски настројена, што се показало и током грађанског рата у Југославији, када је та драга пријатељска Француска радо пустила све своје легионаре, Хрвате, да одмах дођу као инструктори, да поуче и науче хрватске неофашисте како да тамане Србе, који се само бране на својој земљи! Истакоше се тако француски легионари у злочинима над Србима, а нико у Француској не диже глас у српски заштиту!

У Француској су тада водили отворену антисрпску кампању, у чему се исказао и врх католичке цркве, али министар-певач није верник, па га та ситница и не занима.

Радо су Французи учествовали и у бомбардовању непослушних Срба током рата у БиХ, гневни због оборених Миража, али радо прихватајући српску иницијативу да они буду посредници у размени „плавих шлемова“, који су претходно мало (невољно ) статирали на мостовима и објектима, које су намеравали да разарају NАТО авиони!

Учествовали су француски Миражи и у операцији „Милосрдни анђео“, те се никако не може говорити о контунитету љубави између Срба и Француза, али политика може све да покуша, као вештина могућег у датом тренутку, изузев да лаже о чињеницама које су утврђене!

Споменик на Калимегдану, заправо је српска захвалност простом народу Француске, који је топлог срца прихватио српске избеглице, ђаке и потом и студенте (претекле из батаљона „хиљадутриста каплара“), након што су немачки усрећитељи већ усрећили Русију посетом Иљича и другова, у блиндитраном вагону да се случајно не прехладе, тако избацујући из рата највећег и јединог доказаног српског пријатеља, Русију, која се потом забавила о свом јаду.

Време истине, најзад захтева да се преиспитају неке упорне лажи, те тако и прича о великој француској „помоћи“ која је само била трговина, и то под француским условима, а не никаква савезничка помоћ, иако су Срби у француским ципелама стигли до Јадрана, Драве, Мориша, излазећи на своје границе, уз помоћ француских мазги као товарних грла, које су ишла укорак са њима, док су саме француске трупе опрезно каскале, пожуривши само до Котора на плавом Јадрану!

 

 

-

Драган Милашиновић

Кратко саопштење из председништва да је председник Србије Александар Вучић примио 09.11.2017. амбасадора Руске Федерације Александра Чепурина, који му је пренео позив председника Владимира Путина да половином децембра посети Руску Федерацију и састане се с њим у Москви, а да је Вучић то прихватио рекавши како је веома важно што ће имати прилику да с председником Путином разговара о билатералним односима, као и о конкретним предлозима за унапређење политичког дијалога и економске сарадње Републике Србије и Руске Федерације, али и односима у региону Западног Балкана, Европи, као и о глобалној политичкој и економској ситуацији, показује да велика анти-руска офанзива евроатлантиста на Србију неће остати без одговора. И то је свакако добра вест за све оне који нису вољни да о њиховим животима одлучују сподобе попут Хојта Јиа. 

Оно што одмах пада у очи је да позив долази непосредно после Николићеве посете Москви, где је не само одликован Орденом  пријатељства, већ је и провео пар сати у разговору са Путином, као и да се реализује као хитан, па самим тим и веома а важан, јер наћи се пред Путином а да то није уговорено бар шест месеци раније није мала ствар.

Ово је одмах покренуло лавину шпекулација почев од оне да се Николић у Москви бавио тужибабљењем Вучића, до оне да је тамо добио новац за формирање некакве нове странке. Но, пошто те вести долазе углавном од добро познатих Вучићевих таблоида не бих тиме превише разбијао главу. Просто, давање пара на руке за формирање политичких странака је западна методологија, што уосталом одлично знају и Вучић и Николић. Да Руси то хоће могли су до сада урадити хиљаду пута, а не чекати да Вучић одбаци хлапљивог Николића. Зато ћемо разлоге потражити на другој страни, геополитичкој.

Нема сумње да је анти-руска хистерија у Србији достигла кулминацију посетом Хојта Лија. Све евро-атлантске испоставе у Србији, политичке странке, прозападне НВО, појединци у власти (попут Драгана Шормаза и Зоране Михајловић), тзв. “независни интелектуалци” итд., али и стране медијске подстанице и амбасаде (рецимо украјинска, енглеска, немачка…) кренули су да понављају варијације теза које је, отворено нападајући однос Србије и Русије, изнео Ји, почев од констатације о “две столице” до оног дрског питања “Зашто не питате Русе шта ће им имунитет за особље хуманитарног центра?”, које нато-лобиста Драган Шормаз, од тада, у свакој прилици понавља као папагај. А и сви остали мада, признајем, мање често.

У том налету има система, односно стављања до знања да потпуна предаја Космета није више Србији довољна за улазак у “европску породицу”, без потпуног одрицања од Русије. Верујем да ће то бити главна тема у разговорима између Путина и Вучића, јер у њој је сублимовано све остало. 

Путин свакако није онај коме се може продавати прича да онај ко је спреман да се одрекне Космета неће бити спреман одрећи се Русије и мислим да ће јасније него икада пре предочити Вучићу све опасности које стоје пред Србијом, ако настави путем који је кренуо. И пред Балканом.

Јер, на крају крајева, Брајан Хојт Ји је у праву – не може се седети на две столице. Бар не вечно. Посебно у тренутку када је немачки амбасадор јасно и гласно рекао шта МОРА бити резултат Вучићевог “унутрашњег дијалога” – прво Косово у УН, а онда и директно признање.

Зато верујем да ће Путин предочити Вучићу да његово пренемагање више нема сврху. И понудити му оно што је Дугин недавно најавио у Београду, а што се може сажети у:

Окрените се Русији и допустите јој да заштити Ваше интересе – зајднички су нам!!

_____________________________________

  1. www.blic.rs/vesti/politika/nije-birao-reci-sta-je-sve-nikolic-ispricao-putinu-o-vucicu-i-kakva-je-bila-reakcija/y998639
  2. rs.sputniknews.com/analize/201711101113400004-srbija-eu-ditman-kosmet/

 

 

-
РАЗГОВОР СА ДР ДЕЈАНОМ МИРОВИЋЕМ ПОВОДОМ ЊЕГОВЕ КЊИГЕ „РУСОФОБИЈА КОД СРБА – 1878-2017“
  • Наши идеолошки острашћени русофоби и даље ће преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би волела Латинка Перовић или Радомир Константиновић – који нам објашњава да је за малограђанске појаве у српској провинцији крив Достојевски или Берђајев. Такве конструкције нису прављене чак ни у Енглеској, која је колевка русофобије!
  • Почетак русофобије код нас се везује за кнеза Милана, Санстефански мир и Берлински конгрес, који се користе као ударна песница објашњења да нам Руси не помажу, него су на страни других
  • Русофобију код нас прати кроатофилија. Од Скерлића још имамо дивљење Хрватима, па чак и после НДХ, називамо их браћом и говоримо како су они корак испред нас у цивилизацијском нивоу. То је невероватно тврдити после геноцида у НДХ! Али, тога има и у данашњем времену
  • Западу српски русофоби све праштају: и бомбардовање осиромашеним уранијумом, и отимање Црне Горе и Косова, и подстицање корупције, и најгоре могуће подстрекивање српских непријатеља. А Руси су, наравно, варвари, никад нам ништа добро нису донели, они су испод нас, наши су непријатељи и макијавелисти, док је Запад идеалан, он нам помаже, увек има добре намере према нама…
  • Под утицајем француске русофобије, Анте Старчевић, отац усташтва и србофобије у Хрватској, представља се као умерени и виши идеалиста. Та шема иде до Латинке Перовић, Марка Никезића, Владимира Константиновића. Данас отворите Блиц, а повремено и Политику, и видећете то исто…

        – СРПСКИ народ воли Русију као сунце, а српска елита воли Запад изнад свега. То је приметио још велики Достојевски и о томе говорио у свом „Пишчевом дневнику“. Јаз између наше елите и народа није се смањио ни за 140 година. Данас је 2017. година, српски медији су пуни русофобије, док се народ у свим анкетама изјашњава да нема већег пријатеља него што је Русија – каже на почетку разговора за Факте др Дејан Мировић, аутор књиге „Русофобија код Срба 1878-2017“ и истиче да је књигу написао да би објаснио како је русофобија „увезена у српске елите са Запада са циљем да се преваспита српски народ“ и како је могуће да им то до данас није успело.

        Како цео пројекат преумљавања траје дуго и одвија се у различитим историјским периодима, Мировић је књигу поделио на три целине, од којих се прва бави русофобијом у Краљевни Србији, друга Краљевином СХС, а трећа обухвата период од 1945. до данас објашњавајући ову појаву у комунистичкој Југославији и модерној Србији.

        – Писао сам две године, уз обимна истраживања и пажљиве рецензије др Мила Ломпара и др Слободана Антонића. Ослањао сам се на западне изворе Метана, Хофбауера, Кијезу и на руске изворе, као што је Шафаревич, који су писали о русофобији на Западу. Тако сам описао и четири типа русофобије: француску, енглеску (везану за сучељавање царске Русије и Британије), немачку и аустријску (која је нарочито утицала на наше „напредњаке“ 19. века) и хладноратовску америчку русофобију. Метан каже да русофобија датира од сукоба са Византијом који се преноси на Русију, Хофбауер да је она индукована на пољском Универзитету у Кракову, Кијеза и Шафаревич да је хладноратовске природе.

        • Који тип русофобије је био доминантан у Србији?

        Код нас су присутна сва четири типа западне русофобије! Само са варијацијама које одређује историјски период. Почетак се везује за кнеза Милана, Санстефански мир и Берлински конгрес, који се користе као ударна песница објашњења да нам Руси не помажу, него су на страни других.

        У Другој Југославији се то меша са антикомунизмом. Русофобија и совјетофобија се често преплићу, а најгора врста те мешавине долази после 1948, када добија тоталитарни манир и када долази до фалсификовања историје. Чак и после помирења са Хрушчовим имате писање НИН-а и Борбе која су на ивици русофобије или прелазе у то.

        • Како изгледа данашња русофобија? Шта је данашња ударна песница?

Русофобију прати то да се Русима ништа не прашта. Они не смеју да имају своје интересе. Не смеју да буду империја која размишља о неким другим појавама, а не само о Србији. Они су увек „примитивни и варвари“, а ми „лепи и добри“. То су стереотипи који постоје код наше елите.

        Затим, русофобију прави кроатофилија. Од Скерлића још имамо дивљење Хрватима, па чак и после НДХ, називамо их браћом и говоримо како су они корак испред нас у цивилизацијском нивоу. То је невероватно тврдити после геноцида у НДХ! Али тога има и у данашњем времену.

        Трећа пратећа појава је апологетски однос према Западу. Њима се све прашта: бомбардовање осиромашеним уранијумом, отимање Црне Горе, Косова, подстицање корупције, најгоре могуће подстрекивање српских непријатеља. Русији, понављам, ништа не праштају.

        Тако се исцртавају линије русофобије: Руси су варвари, никад нам ништа добро нису донели, они су испод нас, наши су непријатељи и макијавелисти, а Запад је идеалан, он нам помаже, увек има добре намере према нама… као део Запада се посматрају и Хрвати.

        Под утицајем француске русофобије, Победоносцев се представља као азијатски деспот и варварин, а Старчевић, отац усташтва и србофобије у Хрватској се представља као умерени и виши идеалиста. Та шема иде до Латинке Перовић, Марка Никезића, Владимира Константиновића. Данас отворите Блиц, а повремено и Политику, и видећете то исто.

        Пример: Блиц објављује како су Руси наоружавали Хрвате и онда њихови коментатори развијају теорије да је Русија крива за Олују. Не вреди ни када Амбасада Руске Федерације то демантује и открије да је то оружје Хрватска добила од Украјине, кампања се наставља.

        У Политици је било уредника и дописника који у више текстова представљају Русију као православни калифат, где неки страшни цар налик Стаљину уништава демократију и мирне грађане, а на Балкану шири реакционарну народњачку идеологију, док се запад представља у другим бојама.

        То ћете видети и кад се спустите на политички ниво. Од амбасадора Србије у Вашингтону који мртав хладан каже да Путин хоће да завлада светом и да су Руси агресори (и за то не сноси никакве последице), па до председника Вучића који је довољно интелигентан да због русофилског гласачког тела не говори отворено ово што други говоре, али који каже да је протестантска религија супериорна у односу на православну или да Руси после Рубљова нису имали ни једног значајног сликара (шта је онда Иван Ајвазовски). И код Вучића видите потцењивачки однос према рускоме.

        Демократска опозиција није ништа боља – та елита мрзи Русију.

        • Шта мотивише српску елиту? Да ли је то новац или убеђење? И колико ће русофобија елита још потрајати?

        Мотивише је и новац и уверење, a ствар би се решила ако би се увео закон који примењује САД о невладиним организацијама.

        Знате, иако се 1999. године показало да опасност долази са запада, то отрежњење није било довољно за наше елите. Погледајте, примера ради, Наташу Кандић. Или Латинку Перовић. Издавале су читаве зборнике са митовима о Русима који су разбили Југославију. Нападан је чак и Драгослав Михајловић због романа „Кад су цветале тикве“…

        На јавном сервису имамо серију која приказује Русе у том старом стереотипном маниру, а који не одговара стварности. Чуо сам много негативних коментара поводом тога што се приказује, јер је у стварности белоруска елита дошла овде и оплеменила нашу науку и културу, наш Универзитет. Архитекта Краснов је пројектовао најлепше зграде у Београду… И сетимо се још једног примера са РТС-а: пре неколико година је комплетан жири подржао на Еуросонгу русофобску песму украјинског представника о Криму и Русима који убијају Татаре. Руској песми, нису дали ни један бод. Насупрот жирију, наши гледаоци су највише бодова дали баш руској песми. Пример је баналан, али показује колико су невероватне димензије јаза између наше елите и народа.

 

   • Шта је онда главна спона између нас и Руса? Из ког разлога запад ни после више векова није успео да промени свест и биће народа?

        То је наша црква. Она по својој дефиницији не може да се окрене према Западу, већ се држи онога што је исконско и што повезује наша два народа.

        Данилевски даје дефиницију зашто Запад нема успеха у православном народу, као што је српски или руски: постоји нека врста здравог разума у народу. Он осећа одакле му долази опасност.

        Срби можда и не знају много о Русији, пошто смо били одвојени током дугог четрдесетогодишњег периода титоизма и комунизма, али народ осећа ко му је пријатељ, а ко непријатељ. Да не помињем да смо ми имали 1999.

        Наравно да ће идеолошки острашћени русофоби и даље преваспитавати народ тако да он постане, или протестантски како то каже председник Вучић, или русофобан као што би волела Латинка Перовић или Радомир Константиновић – који нам објашњава да је за малограђанске појаве у српској провинцији крив Достојевски или Берђајев. Такве конструкције нису прављене чак ни у Енглеској, која је колевка русофобије!

        • Да ли ће елите победити, или ће бити побеђене?

        Достојевски је рекао да ће елите бити сто година незахвалне Русији за ослобођење и сву помоћ коју су нам пружили, али изгледа да ће требати много више. Искрено, не знам шта би то Руси још могли да ураде. И, заправо мислим да је наша елита непоправљива.

        Као и народ, који никако да се преваспита и да постане протестантски. Или да бар престане да воли Путина…

        Црква је ту одиграла велику улогу. Али, она би и престала да постоји када би се окренула против Русије.

        • Која је будућност српско-руских односа ако се гледа кроз друштвено-политичку призму коју у књизи описујете?

        Црњански је то најбоље описао. Руска дипломатија је спора, али никада није била недобронамерна.

        Оно што је добро јесте што русофобска елита никада није могла да остане дуже на власти у Србији. Кад смо имали владаре, као Пашића, који су заступали политику која је била према вољи народа, Србија и њен народ су доживљавали прогрес. А данас имамо шизофрену ситуацију да је председник Србије душом и срцем на западу, води ЛДП-политику (како је то рекао и Чеда Јовановић), а има гласачко тело које је састављено од проруских гласача бивше СРС и СПС-а. Шизофренија се огледа и у томе што човек који има политичке резултате као што је предаја Косова, Ана Брнабић или сарадња са Рамушом Харадинајем, има посла са русофилским гласачким телом. Зато имамо ове представе са МиГ-овима, бусањем у јуначка прса, споменике итд.

        Да ли ће то моћи да потраје – не верујем.

        Људи се тешко мењају у његовим годинама, а под притиском ће се у једном моменту сигурно видети да је „цар го“. Тад, тешко да ће његово бирачко тело поздравити увођење санкција Русији. Ево вам и пример Мила Ђукановића и његовог криминалног режима који је једва преживео такве невероватне ствари са много мањим гласачким телом него у Србији.

        Диана Милошевић

fakti.org/srpski-duh/mirovic-jaz-izmedju-srpske-elite-i-naroda-nije-se-povodom-rusije-smanjio-da-proteklih