Тагови Вести таговане са "Русија"

Русија

-

Снаге брзог реаговања САД у Европи не би издржале притисак руске војске у случају да између Русије и Америке избије оружани конфликт

Снаге брзог реаговања САД у Европи не би издржале притисак руске војске у случају да између Русије и Америке избије оружани конфликт, пише „Политико“ позивајући се на извештај Пентагона.Како се наводи, ту се пре свега спомиње 173. ваздушно-десантна бригада размештена у италијанском граду Вићенци, која је, према плановима НАТО-а, дужна да на себе прими први ударац непријатеља.Штавише, истиче се да је та бригада неадекватно опремљена, а да њена организациона структура не одговара нивоу претње.

„Ту бригаду, коју иначе зову и бастионом НАТО-а, за последњих 15 година константно су премештали — те у Ирак, те у Авганистан — па је сада недовољна да оперативно испуњава све задатке“, објашњава „Политико“.

Међу основним недостацима, лист наводи да она не располаже адекватним ПВО наоружањем, да је техника за радио-електронску борбу застарела, а не располаже ни маскирном мрежом за потребе транспорта.

Ти проблеми су, додаје се, изазвани тиме што је бригада много времена провела у Ираку и Авганистану, где противник није био у могућности да нападне из ваздуха и није располагао модерним наоружањем.

Поред тога, као једну од слабијих „карика“ лист спомиње и америчке „хамвије“, који су, према мишљењу, стручњака, лака мета за руску војску, те је неопходно заменити их новом техником, што се неће десити тако скоро.

(sputniknews.com)

www.novosti.rs/

Србима правда и слобода јесу важне, одувек су то светосавци говорили али и својим делима то доказивали и показивали. За разлику од Европе која правду и слободу увек декларативно истиче као своје највеће и основне вредности, али онда када за те вредности треба да се жртвује чека увек православне. Чека тада Србе и Русе да они то својим деловањем, чашћу, вером, правдољубивошћу омогуће. Најбоље се то видело и показало у Првом и Другом светском рату. Ваљда им зато када мир наступи највише смета постојање оних који не причају само, већ иза својих речи и стоје. Постојање оних правих западу никад не да мира да се самољубиво диве свом одразу у огледалу.

Док год постоје православни Руси и светосавци „напредна“ Европа и Америка не могу да сакрију своје немање чојства, части, морала, храбрости… Потпомагале су одувек зато те хијене а и данас настављају да потпомажу непријатеље свега и руског и српског, свега заиста православног. Стварали су они и стварају измишљене државе и нације које обавезно имају антисрпски и антируски карактер. Потпомагали су финансирали и стварали терористичке организације. Затварали очи на праве злочине, а измишљали и приписивали те исте жртвама, организовали атентате… Није им била важна слобода, истина, правда као што су јавно говорили, већ нестанак Србије, Русије, православља због чега су били спремни све да учине.

Тако су рецимо у тренутку када је Владо Чернозенски скочивши на ауто и смртно ранивши са четири хица краља Александра у Марсељу 9 .октобра 1934. године претходиле неке друге изузетно важне а стално скриване историјске чињенице. Не морамо много да анализирамо и доказујемо да ли су неке западне силе, а јесу, помогле директно или само својим нечињењем убиство југословенског краља и зашто им је то ишло у корист. Поменућемо неке чињенице. Могуће разлоге никад довољно истражене из само западу знаних разлога.

Приликом атентата поред југословенског краља лакше је рањен и француски министар иностраних послова. Министар Луј Барту је иначе важио за великог пријатеља краља Александра и приликом вожње која је претходила атентату седео је поред краља. Као пријатељ Краљевине Југославије давао је и велику подршку и ослонац савезу Мале Антанте који су чиниле Краљевина Југославија, Румунија и Чехословачка. Посебно је видео и истицао значај Мале Антанте која је била јасан чинилац у борби против све више растућег нацизма и фашизма у Европи. (1)

У исто то време премијер француске Даладије као и већина других чланова њихове владе били су присталице става који је подржавала и Британија на челу са својим премијером Чемберленом, а који је подразумевао компромисну политику према растућем нацизму и чињење разних уступака Немачкој. На том путу Мала Антанта је само сметала чинећи непремостиву брану нацистима продору ка Русији. Касније је запад ту своју политику потврдио и кроз јасно одбијање да формирају антифашистички савез са СССР-ом.

Али зато су у Минхену 1938. године где наравно Руси нису били позвани, потписали пакт са Немачком. Управо на тој Минхенској конференцији британски и француски премијер су прихватили и разбијање и распарчавање једне од чланица Мале Антанте. Била је то у овом случају Чехословачка, није ништа вредео ни споразум који је ова чланица још од 1924 имала са Француском. Чехословачка је била препуштена грабљивим канџама нацистичке Немачке и могла је сад и она поред Краљевине Југославије да на себи осети „вредност“ француске и европске речи, договора, потписа. (2)

Сви ови догађаји који су касније уследили дају можда јаснију слику на у најмању руку чудну смрт приликом атентата на краља Александра и лакше рањеног француског министра иностраних послова Бартуа. Оно што је остало записано када је Луј Барту у питању јесте да услед неадекватне лекарске помоћи није успео да преживи. Већ то је само по себи запрепашћујуће, а када се томе додају и извештаји да пријатељ југословенског краља није погођен калибром метка који су користили атентатори и којим је убијен краљ Александар све добија још сумљивију димензију. Око тога се није много истраживало, али се свакако зна да су тај калибар којим је погођен француски министар користили француски полицајци.

Није то једина неразјашњена и „чудна“ ситуација везана за овај атентат. Сигурно још невероватније звучи чињеница да су се и поред јасних сазнања да се спрема атентат и протоколом предвиђене вожње у затвореном и блиндираном возилу, француски домаћини одлучили да то измене. Тако су се краљ Александар и његов пријатељ министар француске Барту возили у возилу које не само да није блиндирано, ни затворено, већ модел аута „дележ“ није имао ни кров и потпуно је био отворено.

Србима југословенска идеја није донела никакво добро. Коштала нас је та залуђеност српских територија, српских хумки, српског зноја, суза и крви. Немамо ми ни један разлог због тога да будемо југоносталгични и не распитујемо се ми за истину због некакве Југославије – гробнице српства. Нама је истина потребна да би из ње видели ко је Француска, Немачка, Енглеска шта је то западна Европа и њена демократија, истина је потребна због будућности Србије.

Југословенски краљ Александар Карађорђевић припадао је српској краљевској породици Карађорђевић и нормално је да нас интересује зашто је још један припадник српског народа „изведен на стрељање“. Било је у том Марсељском атентату још много тога што се тиче Србије а и даље чучи у неким мрачним ћошковима разних архива „демократске и напредне“ Европе.

Наравно једна од главних улога у овој представи „европског позоришта“ која се завршила убиством југословенског краља припада и делу некад у Европи водеће силе Аустро-Угарске монархије, Мађарској. Која заједно са Мусолинијевом Италијом пружа на терену комплетну подршку и покриће усташкој идеји. Позната је чињеница да су будући атентатори усташе свој први центар и базу за обуку нашле на тлу Мађарске у камповима Јанка Пуста и Нађа Кањиже. Да су им управо ту прве инструкције и обуку уз европску благонаклоност и подршку давале бугарске комите. Знано нам је да је Мађарска у то време покушава да актуелизује свој гранични спор са све три тада чланице Мале Антанте, самим тим каква је њена крајња аспирација.

Ови усташки центри се после 17.децембра 1933. године и неуспелог покушаја њихових припадника Петра Ореба и Ивана Херничића да убију краља Александра у Загребу већим делом селе у Италију. Настављају тако и даље несметано своју терористичку политику, задржавајући и даље неке од ћелија у Мађарској. Подршка Мусолинијеве Италије не треба да чуди, с обзиром да Италија има територијалне претензије на делове краљевине Југославије посебно Далмацију. Уз то потпуно је позната чињеница и да Ватикан од самог настанка идеје југословенске државе као и објаве Нишке декларације њен отворени и можда и највећи противник.

Нишка декларација настала је у данима када је Србија била на ивици пропасти. У периоду док су у Колубарској бици нестајали многобројни српски животи а у Београду се већ завијорила окупаторска Аустро-Угарска застава. У периоду када је као и увек запад покушавао не да помогне истини и правди, већ само да искористи тренутно клецање Србије. Па је тако док је вршен притисак западних држава у придобијању за савезнике Бугарске и Румуније, великодушно им обећавани и поклањани делове српске територије.

Акт који је Краљевина Србија направила у тако неизвесном и драматичном периоду своје историје а дефинисан кроз Нишку декларацију од 07.децембра. 1914.године успеће да заживи после Првог светског рата. Још једном успешно доказавши да Србију не могу уништити док год у њој живе непоколебљиви светосавци. Тако после Великог рата долази и до остварења, показаће се касније по Србе погрешне идеје уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу. Покушавајући на све начине да спасе већ умирућу аустро-угарску Ватикану је новонастала Краљевина Југославија била озбиљан „трн у оку“. Наравно Ватикану је Аустро-Угарска била посебно битна због службене религије ове царевине преко које су имали одлучујући утицај. (3)

„Света столица је током Првог светског рата подржавала обрачун Аустро-Угарске са Краљевином Србијом охрабрујући њена настојања да очува положај на Балкану. Југословенску државу, која је требала да настане на рушевинама Аустро-Угарске и на „штету“ италијанских интереса, Ватикан није дочекао пријатељски. Када је до њеног стварања дошло 1918, Ватикан ју је признао тек после извесног оклевања, 06.11.1919 а редовни дипломатски односи успостављени су 1920. Југословенско-ватикански односи између два рата били су претежно затегнути. Током 20-их година Ватикан се благонаклоно односио према италијанској окупацији простора уз Јадран и активно се ангажовао око припајања Ријеке Италији…“ (4)

Никако не смемо испустити из вида ни оне вечите мирођије у свакој европској и светској чорби, Енглезе. Они су као и увек желели да наметну свој утицај на балканску политику, због тога покушавајући свим силама да уруше Малу Антанту, која је у том моменту била највише ослоњена на Француску. То наравно отвара и улогу енглеске тајне службе преко вође усташког покрета Анте Павелића. Наиме по документима до којих је дошла професор др.Смиља Аврамов јасно је доказиво да је Анте Павелић од 1926. године сарадник енглеске службе М6. (5)

Тај војни савез Краљевине Југославије, Румуније и Чехословачке који је постојао од 1920 до 1938, многима у Европи а посебно Енглезима је представљао прави камен спотицања. Успоравајући и добрим делом спречавајући њихове смицалице и покушаје перфидног политичког утицаја на Балкан. Чланице су имале потписане уговоре и споразуме са Француском што се касније испоставило само као лажна нада у искреност ове „куће европске цивилизације и демократије“.

Важно је напоменути и то да је овај савез организацијски имао новину која до тада није била позната „напредној Европи“. Као управни орган савеза Мале Антанте установљен је Стални савет. Тај савет је био састављен од министара иностраних послова, који одлуке доноси консензусом. Састајали су се најмање три пута годишње, по потреби и више, у престоници сваке државе чији министар те године председава. Тако је било све до распада који је наступио после Минхенског споразума који „Европа“ постиже са нацистима 1938. године. (6)

Они који нису знали за овај податак сада могу да виде од кога је данас тако модерна ЕУ уствари преписивала. Али исто тако како се та Европа трудила да спута, уруши, надвлада сваку заиста бољу, напреднију а самим тим за њих непознату идеју. Њихов циљ никад није био напредак у правом смислу те речи већ одувек само успостављање контроле ради израбљивања, контролисања и потчињавања других. Данас се са ове историјске дистанце може речи да је краљ Александар по свему судећи био прва жртва растућег нацизма и фашизма у Европи и то уз подршку данас водећих чланица ЕУ.

Ова тврдња је само поткрепљена 23.маја 1957. године сазнањима изнетим у листу „NEUES DEUTSCHLAND“ („Нова Немачка“). У листу „Нова Немачка“ је дакле изнета тврдња поткрепљена документима о такозваној операцији „Тевтонски мач“. Из тих докумената видљиво је да је капетан Хајнс Шпајдел 1934. године, као помоћник војног аташеа у Паризу, слушајући директна Герингова упутства спровео тајну операцију. Операцију која је за резултат имала атентат на краља Александра. Акција је евидентно изведена под командом Шпајдела и Геринговим наређењима уз помоћ већ у „европским“ камповима обућених ВМРО-ваца т.ј. бугарских комита и хрватских усташа. (7)

Не треба заборавити и да су каснија сведочења нацистичког генерала Рудолфа Бамлера као једног од шефова немачке контраобавештајне службе такође потврђивала ове тезе. Генерал Бамлер је између осталог потврдио и да је Шпајдел 1934. године док је био помоћник војног аташеа у Паризу је прешао у Абвер. Абвер као спољно информационо и противобавештајно одељење Врховне команде оружаних снага нацистичке Немачке имао је стратешки задатак организације и извођења субверзивних делатности широког обима у иностранству. (8) Након свега овде изнетог да није реч о лицемерном западу можда би нас чудила Шпајделова послератна каријера. Бивши припадник Абвера и официр Хитлерове нацистичке немачке после Другог светског рата постаје командант европских снага НАТО у Западној Немачкој од 1957-1963.

Данас су целој ЕУ опет пуна уста антифашизма, али нико и даље не показује ни заинтересованост а ни добру вољу да се најзад отворе архиви и расветли атентат у Марсељу. Убиство у коме је југословенски краљ, припадник народне и ослободилачке династије Карађорђевић, залуђен југословенском идејом и спречавајући разбијање Југославије постао непријатељ коминтерне али и растућег европског нацизма на челу са Немачком.

Очито да ни данас „демократској“ Европи не би никако одговарала истина. Да би откривање правих разлога између којих и та да је Мала Антанта била брана за продор нациста ка Русији, приказала Европу у неком другом светлу, оном правом. Зато нама данас посебно треба да буду урезане следеће речи:

„Не можемо се изговарати да је неко срећније време да бисмо и ми били срећнији. И у најбољем времену можемо изгубити и образ и душу, а у најгорем времену и у најтежим приликама можемо да сачувамо и образ и душу.“

Патријарх Павле

Светосавци су одувек знали како се чува образ и душа. Србија је зато одувек могла поносно сваком да погледа у очи. Знали смо увек шта је оно без чега се не може речи да смо људи и што је још важније то нисмо само декларативно изговарали већ се увек за то и борили. Сигурно је да су тешка времена, нама сигурно најтежа у којима смо ми били. У оним ранијим која су била и тежа и гора живели су наши ђедови. Они нису изгубили ни образ ни душу и тиме су нама оставили могућност да живимо као људи. Сада је наше време на нама је да докажемо да смо способни да као прави светосавци сачувамо част, образ и душу. Покажимо да не лажемо и да нам је то заиста важно. Да смо спремни и способни да потомцима оставимо поносну Србију.

_______________________________________________________________________________

  1. sr.wikipedia.org/sr-el/Марсељски_атентат
  2. sr.wikipedia.org/sr-el/Споразум_Рибентроп—Молотов
  3. Југославија и Ватикан 1918-1992, Радмила Радић Институт за новију историју Србије//zdjp.si/wp-content/uploads/2015/06/radic.pdf
  4. www.intermagazin.rs/sramota-nasa-deca-u-skolama-ne-smeju-da-u…
  5. sr.wikipedia.org/sr-el/Мала_Антанта
  6. www.novosti.rs/…/aktuelno.293.html:607509-Operacija-Tevtonski-…
  7. sr.wikipedia.org/wiki/Абвер

 

слика http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1951811/otkrivamo-komunisti-vozili-pomije-u-vozilu-u-kom-je-ubijen-kralj-aleksandar/media/1672/2

-
Београд — Председник Александар Вучић изјавио је да не дели став Дејвида Мекалистера да је за ЕУ владавина права кључна област за напредак Србије на путу ЕУ.

Вучић се са председавајућим Комитетом за спољне послове Европског парламента и известиоцем Европског парламента за Србију Дејвидом Макалистером састао у вили „Мир“.

„Кључно питање је Косово, а друго кључно је однос Србије према Русији, а не владавина права, мада западни политичари то увек ‘извуку'“, рекао је Вучић новинарима у заједничком обраћању после разговора са Мекалистером и указао да, рецимо, нико из ЕУ не пита ко ће, на пример, бити шеф Агенције за борбу против корупције.

Председник Србије је, одговарајући на питање шта га највише брине по питању владавине права, рекао да су кључне области на путу ка ЕУ тичу Косова и Метохије, потом спољне политике и тек потом владавине права, а да га „глава највише боли“ по питању односа Београда и Приштине.

„Само Србија има Поглавље 35. Зато је и важан наш интерни дијалог о Косову и Метохији, јер, док нема напретка у односима по том питању, нема напретка на путу ка ЕУ“, рекао је Вучић.

„Нико нас не пита ко ће бити шеф Агенције за борбу против корупције“, приметио је председник , настојећи да илуструје оцену да није владавина права та која се види као кључна за напредак Србије ка ЕУ.

Подсетио је да неке земље чланице ЕУ , нарочито 2007, попут Бугарске и Румуније, нису биле спремније за чланство него што је то сада Србија.

„Али, то је ствар ЕУ“, рекао је и истакао:

„Ја, међутим, не видим други пут за Србију до пута у Европску унију“, закључио је Вучић.

„Ради се на мојој посети Сарајву“

Председник Србије Александар Вучић рекао је да се ових дана ради на његовој посети БИХ, на позив председавајућег Председништва БиХ, да те да је увек расположен за разговоре у Сарајеву, јер је то прилика да се реафирмише политика мира и стабилности и добрих односа.

„За мене је ово прилика да реафирмишемо политику мира и стабилности, добрих односа, јер чини ми се да је то једна од ствари коју морамо да урадимо на најбољи могући начин да бисмо стаблност и мир могли да сачивамо“, рекао је Вучић одговрајући на питање новинара,.

На заједничкој конференцији за новинаре са председавајућим спољнополитичког комитета Европског парламента и известиоцем за Србију Дејвидом Мекалистером, Вучић је навео да ће ускоро бити познате све информације о тој посети.

Вучић: Не идемо у Гучу, Мекалистеру жао

Беогард — Председник Александар Вучић рекао је да ипак неће отићи данас у Гучу са известиоцем Европског парламента за Србију Дејвидом Мекалистером.

Мекалистер је изразио жаљење што не може да посети Сабор трубача.

„Размишљао сам, али вероватно нећемо ићи у Гучу. Имаћемо радну вечеру, неки други пут наћи ћемо више времена за забаву. Они који су планирали да од тога праве леп догађај, нека оставе за следећи пут“, рекао је Вучић након састанка са Мекалистером.

Надовезујући се на Мекалистерове речи да је претходних дана прочитао неколико књига о историји Србије, председник Вучић је рекао да је и сам искористио дане када је било мање људи у граду и мањи притисак на послу за читање књига, те да је прочитао више књига у последњих осам дана него у претходних шест месеци.

Прочитао је, каже, две књиге у вези са британским утицајем на „косовски вилајет“ од 1878. до 1912. године, као и књигу о спољној политици Југославије 1934-1939, о династији Обреновића…

„Изгледа да смо обојица спремни да радимо мало више, а не само да одмарамо. А, кад буде боље време, ићи ћемо и у Гучу“, рекао је Вучић.

Мекалистер је изразио жаљење што не може данас да посети фестивал трубе у Гучи.

Он је казао да је пре недељу дана био у Кенији, да посматра председничке и парламентарне изборе, и да је време било лоше, те да се то време сада преселило у Србију.

„Сећам се 2014, када сам први пут дошао у Београд и чуо за Гучу… Сстета што не могу овог пута да посетим фестивал, али следеће године он ће се поново одржати и надам се да ће идуће године време бити боље“, казао је Мекалистер.

 Рекао је да се радује наставку разговора са председником Србије Вучићем, додавши да је овде да слуша и види шта се ради, како би знао када се разговара у Бриселу о чему се ради.

Мекалистер: Србија ће ући у ЕУ кад за то буде спремна

Београд — Члан спољнополитичког комитета Европског парламента и известилац ЕП за Србију Дејвид Мекалистер изјавио је да ће Србија ући у ЕУ када за то буде спремна.

Мекалистер је на конференцији за новинаре са председником Србије Александром Вучићем обећао наставак подршке европском путу Србије, али је нагласио да он зависи од напретка Србије у отварању и затварању преговарачких поглавља.

Известилац је рекао да би волео да се нова поглавља отворе што је пре могуће али да то зависи од држава чланица ЕУ.

Он је поручио српским властима да наставе са реформама, пре свега у економији, владавини права и борби против корупције. Мекалистер је изјавио да је прочитао експозе премијерке Ане Брнабић и да је задовољан напретком Србије, која има политичку подршку и држава чланица ЕУ и Европске комисије и Европског парламента.

Према његовим речима, неопходно је да се дијалог Београда и Приштине води и на председничком и на нивоу владе да би се спровело већ договорено и постигли други споразуми.

Мекалистер је рекао да је стабилност у региону суштински значајна за цео европски континент и у том смислу поздравио политику сарадње са суседима коју води Вучић.

Известилац ЕП је навео да жали због изласка ВЕлике Британије из ЕУ, али да очекује да ће Србија и Црна Гора бити 28. и 29. чланица ЕУ.

Председник Србије Александар Вучић састао се данас са председавајућим Комитетом за спољне послове Европског парламента и известиоцем Европског парламента за Србију Дејвидом Мекалистером. Као је објаснио председник, говорили су о тешким темама.

– Говорили смо о тешким темама, о интерном дијалогу ка косову. Такође смо разговарали о нечему што је од изузетног значаја за интеграцију целог региона у Европу. Нема бојазни да је Србије на добром путу, имамо суфицит од 500 милиона, што се дешава први пут после рата – рекао је Вучић.

Он је рекао да је мекалистеру рекао да је Србија на чврстом европском путу, да не желимо да држимо замрзнуте конфликте вековима у региону.

– Добро сам разумео шта све Европска унија замера Србији, по питању различитих области из правосуђа, али сам и рекао шта све чинимо да поправимо. Остало је још много да урадимо, али ћемо то и остварити – рекао је Вучић.

Објаснио је да су разговарали и о једној тему, о којој у овом тренутку не би желео да говори.

– У овом тренутку не би желео јавно да говорим о томе, јер постоје страхови код мене што се тиче региона, али сам уверен да ћемо превазићи и то и да ће Србија и регион остати мирни и стабилни и да ће бити економског пороспаритета – рекао је Вучић.

Вучић и Мекалистер ће током састанка који је почео у 14.30 разговарати о напретку Србије на путу ка ЕУ и о ситуацији у региону. После састанка, у Вили Мир, предвиђене су изјаве за медије, саопштила је Служба за сарадњу са медијима председника Републике.

„Србија ради добар посао на путу ка чланству у Европској унији“, рекао је известилац Европског парламента Дејвид Мекалистер после састанка са председником Србије Александром Вучићем у Београду.

„Моја жеља и порука је да се што више поглавља отвори што пре“, рекао је Мекалистер.

Србија је до сада отворила 10 поглавља и привремено затворила два, подсетио је он и додао да је свако додатно отворено поглавље сигнал народу Србије да је ЕУ озбиљна.

Имамо 500 милиона евра суфицита у буџету, што се без великих приватизација дешава први пут у овом веку

Београд — Председник србије Александар Вучић изјавио је да у економском смислу нема дилеме да Србија иде у добром правцу.

“Рекао сам Дејвиду да имамо 500 милиона евра суфицита у буџету, што се без великих приватизација дешава први пут у овом веку”, казао је Вучић на конференцији за новинаре после разговора са известиоцем Европског парламента за Србију Дејвидом Мекалистером.

Он се похвалио да је нииво незапослености у Србији најнижи од деведесетих година прошлог века, од времена Анте Марковића.

“Нисмо још задовољни јер ће ниво због сезонских послова бити нешто већи у септембру и октобру, али је најнижа у последњих 20-ак година.

Председник Србије Александар Вучић састао се са председавајућим Комитетом за спољне послове ЕП и известиоцем ЕП за Србију Дејвидом Мекалистером.

Вучић и Мекалистер разговарају о напретку Србије на путу у ЕУ, као и ситуацији у региону.

После састанка предвиђене су изјаве за медије председника Србије и високог госта из Европског парламента.

(Агенције)

www.nspm.rs/hronika/vucic-se-sastao-sa-mekalisterom.html

Имам некако утисак да се амерички амбасадор Кајл Скот са нама спрда. Мислим са суверенитетом Србије и њеном политиком, са српским колективним искуством и памћењем, са нашим осјећајем за политичку реалност, са нашим знањем и здравим разумом. Барем ми се тако чини на основу интервјуа који је прије двије недјеље дао „Политици“ (22. јули) и тако допунио иначе оскудне информације о Вучићевој посјети САД.

Прије свега, и по Скоту, али и према осталим изворима, током сусрета потпредсједник Пенс – предсједник Вучић, „који је унаприједио односе двије земље“, сва прича била је искључиво о Србији, а ни ријечи о САД. Испада да је само Србија једносмјерно унапређивала међусобне односе, а САД ништа. Биће да је у обратном смјеру све, укључив и санкције и бомбардовање, ионако било толико ван спора да се није имало шта унаприједити. Могао је Вучић ипак, бар реда ради, да упита Пенса за здравље његовог шефа Трампа и како подноси невиђену опструкцију Конгреса, медија и дубоке државе, те шта то значи за мир и стабилност у САД и у свијету. Србија можда и јесте неки од фактора у региону, али ситуација у Америци прелама се преко леђа читаве планете, па и наших. Овако је малтене испало да је само Србија важна, и билатерално, и глобално, а Америка тек неко лијево сметало. Да, наравно, није тако, Скот је ставио до знања сажетом платформом политике САД на Балкану.

„Америка је посвећена томе да игра важну улогу на Балкану јер мир и стабилност у овом региону видимо као веома важан и за наш мир и стабилност. Прилично често током историје Америка је била увучена у конфликте у овом региону и не желимо да се то више икада понови.“

Прво, зашто уопште Америка у „важној улози“ у региону? Никада ниједан форум суверених балканских земаља није позвао САД да се „посвете Балкану“. Све оне су се појединачно опредијелиле да се учлане у пограничну ЕУ, а не у читав океан удаљене САД. Из Вашингтона је већ безброј пута саопштено да европски послови припадају Бриселу и Трамп најавио да САД више неће рушити режиме по свијету. А ево их опет уредују у Скопљу, Подгорици, Приштини …

Друго, регионална ситуација на Балкану „важна је за мир и стабилност САД“ таман колико и водостај на Јужној Морави, изузев ако се ослони на „безбједносну дилему“ империје да јој се параноично привиђа опасност на свакој тачки планете.

Треће, Америка, бар од стране Србије, није увучена у ратне сукобе у региону, него се самоиницијативно, и мимо УН, оружано умијешала. Неће бити да их је Милошевић молио да нас бомбардују. Ова Скотова теза може се једино објаснити опасном идејом о „америчкој изузетности“, о „месијанској улози САД“, о „историјској обавези да усрећује свијет“.

И, четврто, одлука САД да – „како им се више никада не би дешавало да буду увучени у балканске конфликте“ – Србији откину јужну покрајину, саграде „Бондстил“ и ту стационирају трупе да не би морали опет да се враћају, а поготово Скотов скандалозан покушај да је и оправда, не заслужују коментар.

Био је то предтекст за Скотове одговоре на конкретнија питања, попут беспримјерних америчких притисака на Београд да не да дипломатски статус већ фамозном руском Центру за ванредне ситуације у Нишу, који је 2014. пресудно помогао током поплава у Србији и Српској.

„Нисмо видели ништа што би нас уверило да постоји потреба за давањем дипломатског статуса таквом објекту … Такав захтјев за нас једноставно нема смисла, па се питам шта су циљеви на дуже стазе …“

Тако нам и треба када на њихов безобразлук одговарамо глупошћу. Пошто је Хојт Брајан Ји најприје рекао да Центар за ванредне ситуације „можда није сада, али би могао да постане руски шпијунски центар“, требало му је одговорити такође хипотетички. Рецимо: „Наравно да би могао, једнако као што би и ви г. Ји могли да се као камиказа авионом забијете у амбасаду Русије. Умјесто тога, наши су његове ниже потчињене из амабасаде САД у Београду повели у Центар у Нишу да им покажу да тамо нема ништа „малигно“, а ови послије поновили безобразлук свога шефа из Стејт департмента. Скот је остао у резиденцији на Дедињу и сачекао овај интервју да надогради: „Ако већ нису шпијуни и неће ни постати, шта ће им онда дипломатски статус!?“

А онда је ваљда најзад осјетио да је ипак претјерао у безобразлуку и да је Србија још увијек колико толико суверена држава, па додао:

„Није важно шта ми мислимо, него шта Србија мисли и шта сматра да је у њеном најбољем интересу.“

Лијепо од њега што нас је подсјетио да нисмо нико и ништа, мада би се његова реченица могла схватити и овако: ви урадите шта год хоћете, а ја сам поновио оно што је Вучићу јасно рекао потпредсједник САД, па немојте да се послије жалите ако вас поново бомбардујемо.

Набрајајући теме разговора Вучић – Пенс, Скот се поново вратио на Русију, која је изгледа била на врху дневног реда.

„Такође је било говора о улози Русије у региону, окупацији Крима и другим трендовима којима смо сведоци када је реч о Москви.“

Како ли би Кајл Скот назвао тромјесечну агресију САД на Србију и отимање Косова са инсталирањем иностране војне базе „Бондстил“ на територији суверене државе. Да ли је то била помоћ албанској сецесији, помоћ Србији да остане без дијела територије, обезбјеђење парцеле за изградњу америчке војне базе или др.? Чак и многи проамерички политичари у Европи су се послије реинтеграције Крима у историјске границе Русије гласно присјетили да су сецесијом КиМ САД дале Путину међународни легитимитет на Криму далеко изнад потребног минимума.

И поред тога што не зна шта Руси траже у Нишу, Кајл хвали војну сарадњу Србије и САД, која је већа него са било којом другом земљом на свијету, и тако се спрда са нашом неутралношћу.

„Када је реч о војној сарадњи наше две земље, сарадња Србије с Америком, далеко превазилази сарадњу Србије са било ком земљом у свету.“

Истина, Србија неће у НАТО, али то не значи да неће директно са САД, са цивилном гардом Охаја и у Партнерство за мир, и то са руским МИГ-овима као миразом. Руски пријатељи ће нас разумјети, а америчке партнере („за мир“) не смијемо да вријеђамо ни кад Скот то чини нама.

„Важна је била и спремност потпредсједника Мајка Пенса да разговара са предсједником Вучићем …“

Тако вели Скот, иако се ваљда подразумијева да си, када некога позовеш у посјету, спреман и на разговор. Према дипломатском протоколу, са предсједником једне државе разговара предсједник друге, без обзира на величину и моћ земаља које представљају. У случају Србије, међутим, важно је што је и Пенс био спреман или, другачије речено, што је пристао, умилостио се, понизио се да сједне са Вучићем. Да је Скот ипак у праву, говори Вучићево одушевљење што га је потпредсједник САД испратио на одласку. Није Вучић изузетак, тако се, и још горе, понашају и остали Балканци. Премијер Црне Горе се пред Пенсом толико збунио да је хотел „Хилтон“ прекрстио у хотел „Клинтон“. Онда се и они у складу с тим понашају према нама. Има и данас „стручњака“ који сматрају да је Милошевићева главна грешка што је Зимермана дуго оставио у предсобљу и згражавају се што Додик није поздравио Кормакову.

САД, по свему, могу да буду задовољне понашањем Србије. Истина, Срби, ван круга актуелне власти, већином нису због тога срећни али, боже мој, најважније је да смо изгледа избјегли да будемо на „линији ватре“ (Бајден) и да нас поново бомбардују. Јер, у Вашингтону су напросто помахнитали: прогласили су трговински рат Русији, пријете Кини, заврћу руку Ангели Меркел, мобилисали су војну индустрију, милитаризују источне провинције ЕУ, спремају државни удар у Венецуели и, што је за нас најгоре, поново су „посвећени Балкану“. Или ће и 21. вијек бити амерички, или ће САД започети трећи свјетски рат. Није, међутим, ни српска власт баш сто посто „хепи“ јер Американци више хвале БЈРМ и Црну Гору, која је, према Пенсовој изјави ономад у Подгорици, преузела од Србије „жуту мајицу“ у трци за фактор бр.1 мира и стабилности на Балкану.

Узгред, могли бисмо већ да престанемо са дјетињаријама да је „Србија главни фактор“ у било чему и било гдје, јер напросто није. Затим, да су нам „САД пријатељске“, јер оне су то у региону Хрватима, па и Бошњацима, понајвише Албанцима, а не Србима. И, најзад, да смо ставили ногу у врата ЕУ, јер поуздано упућени Јункер баш јуче вели: „Ништа од тога!“ Мало што нам се они изругују, ми још ту причу, као да ништа не схватамо, још и глупо понављамо.

-

Борис Степанов

Новинари једноставно обожавају председника Европске комисије Жан-Клод Јункера. Он се често шали и иронише не само о својим колегама из Брисела, већ и о онима који су из осталих европских престоница. Од господина Јункера су многи „добијали“. Истина је, не може да се искључи да је председник ЕК често припит и зато је њега тешко и задржати. То је, како се каже, права иронија, без које је тешко да се проживи и један дан у озбиљном свету високе политике. Нашалио се и, и себи и својим колегама поправио расположење. После тога је сваки посао лакши. Расположење је опуштеније и то омогућује да се различити проблеми третирају лакше. Али – ја то тако, успут. Желим да подсетим да је он у мају, говорећи на састанку у Бону, објаснио зашто његова постојбина, Луксембург, неће нападати Русију. „Питања одбране нису сфера са којом се премијер Луксембурга често сусретао. Наша армија броји 771 лице, заједно са министром одбране. Увек кажем: знате ли зашто Луксембург није до сада напао Русију? Ми једноставно немамо места да сместимо све заробљенике“ – нашалио је Јункер. А ових дана Јункер је с иронијом прокоментарисао организацију рада нове администрације Беле куће која дрхти због кадровских претурбација.

У новинама Политико, коментаришући отпуштање директора за комуникације Беле куће Ентоннија Скарамучија, Јункер је изјавио: „Ми смо боље организовани од Трампове администрације, зато што при било каквим унутрашњим компликацијама ми то уместо отпуштањем решавамо разговором“.

Последњих недеља у Вашингтону је дошло до серије скандалозних кадровских премештања. 21. јула је објављено да је финансијер Скарамучи постављен за директора за комуникације Беле куће, због чега је морао да буде отпуштен секретар за штампу Беле куће Шон Спајсер и руководилац апарата Беле куће Рајнс Прибас. Прибасову дужност је преузео Џон Кели који је до тада руководио министарством за националну безбедност. Серија премештања је завршена оставком Скарамучија који је нови посао радио укупно 10 дана.

-
Војници 37. механизованог батаљона Треће бригаде Копнене војске су једини припадници страних оружаних снага на вежби у Лењинградској војној области

 

 

 Фото Министарство одбране

          Фото Министарство одбране

Припадници 37. механизованог батаљона Треће бригаде Копнене војске учествују на тактичкој вежби са бојним гађањем Западног војног округа у Руској Федерацији.

У току вежбе, која је почела 6. августа на полигону „Кириловски“ у Виборском рејону Лењинградске војне области, српски војници су са својим руским колегама извршили марш и поседање додељеног рејона у условима дејствовања диверзанстских група и незаконитих оружаних формација непријатеља, извели извиђачко-истраживачка дејства у додељеној зони одговорности, затим еластичну одбрану и уништавање ваздушно-десантних група и обухватних одреда непријатеља.

Осим унапређења нивоа обучености за извршавање наменских задатака, циљ вежбе је јачање интероперабилности двеју војски, а вежба представља својеврсну прилику за усаглашавање стандарда за извођење заједничких тактичких вежби у будућности, наводи се у саопштењу Министарства одбране.

Припадници Копнене војске Војске Србије су једини припадници страних оружаних снага на овој вежби.

На вежби се користе опрема, наоружање и возила којима су опремљени припадници оружаних снага Руске Федерације.

Српски војници данас ће одиграти и фудбалску утакмицу са руским колегама.

www.novosti.rs

-
Прелет руских авиона, о чему је први известио Си-Ен-Ен, реализује се у складу са Споразумом о отвореном небу који је потписало 34 земље, укључујући САД и Русију

 

 

 Фото: Twitter

Ненаоружани руски војни извиђачки авион извршио је прелет преко зграде америчког Капитола, Пентагона, Беле куће, као и изнад других важних административних зграда, потврдио је данас Еј-Би-Си.

Прелет преко најсигурније ваздухопловне зоне у САД био је дозвољен према Споразуму о отвореном небу, којим је земљама потписницима омогућено да направе фотографије из ваздуха, у циљу промовисања транспарентности у војним активностима.

Руски авион „Тупољев ТУ-154-М“ је прелетео и изнад Централне обавештајне агенције у Ланглију, Вирџинији, као и изнад Камп Дејвида и ваздухопловне базе Ендруз.

Прелет руских авиона, о чему је први известио Си-Ен-Ен, реализује се у складу са Споразумом о отвореном небу који је потписало 34 земље, укључујући САД и Русију.

„Они долазе овде баш као што и ми идемо код њих. То је узајамно договорен процес“, изјавио је један амерички званичник.

www.novosti.rs

-

 Руски туристи у све ширем луку заобилазе Црну Гору, и то дефинитивно није само „политичка подметаљка“ опозиције, како је до сада власт тумачила, већ реалност.

– У великим хотелима на јужном Јадрану, током јула је попуњеност била мања за 30 одсто, зног чињенице да су руски туроператори послушали препоруке тамошњих власти и отказали аранжмане за Црну Гору. Нажалост, тај тренд ће вероватно бити и настављен – каже председник Одбора за туризам Привредне коморе Црне Горе Драган Иванчевић Пурко.

А разлог за „осеку“ с великог тржишта су погоршани политички односи између Русије и Црне Горе. Руси, љути због увођења санкција званичне Подгорице, те уласка у НАТО и других (нес)спорних политичких потеза, стижу у знатно мањем броју него лане.

– Велики хотели се пуне унапред резервацијама туроператора, а не са улице и ад хок. При свему томе, туризам је лабилна привредна грана, чији раст и развој често зависе и од мањих политичких потреса, па је јасно како не смемо да се вежемо за једно тржиште, с којега долази више од 50 одсто гостију. Потребна је стратегија по којој ниједна земља неће премашивати петину укупног броја аранжмана. Наравно, то се не ради усред сезоне и треба озбиљно планирати за догодине – истиче Иванчевић.

Жале се, наравно, и угоститељи. Потрошња је слаба, иако има туриста из земаља бившег Совјетског Савеза, нарочито из Украјине, али су слабе муштерије. Није баш да нема ни Руса, мада, то су они сиромашнији, пристигли или код својих земљака који су раније купили куће и станове на јужној обали или плаћају јефтиније апартмане. Рибља чорба и пиво су најчешћа поруџбина у ресторанима, а богати Руси, они које овде памте по високим цеховима и лепим напојницама, овога лета су негде другде.

РЕКОРД?

МИНУЛОГ викенда су у ТО Будверегистровали 69.953 госта, што је за пет одсто више него у истом периоду лане. У приватном смештају их је 53.333, а остали су у хотелима. Туристички аналитичари, међутим, поручују да су бројке варљиве. Од прошлог до овог лета, кажу, многи раније „дивљи“ власници смештаја су регистровали своје објекте, а порастао је и број апартмана, па су приче о рекордима смешне.

(Вечерње новости)

 

www.nspm.rs/hronika/predsednik-odbora-za-turizam-privredne-komore-crne-gore-ruski-turisti-u-sve-sirem-luku-zaobilaze-crnu-goru.html

-
Састанак у Манили донео најаву заоштравања односа двеју сила. И поред свега, обе стране желе и даље сарадњу

 

 

 Сергеј Лавров, Рекс Тилерсон

          Сергеј Лавров, Рекс Тилерсон

ДО првог септембра Вашингтон ће припремити свој одговор на одлуку Москве да се број сарадника америчких дипломатских представништава у Русији смањи до 455, колико је и руских у Америци.

Ту најаву могућности за нова протеривања дипломата и техничког особља саопштио је Рекс Тилерсон, амерички државни секретар, за време разговора са руским министром Сергејом Лавровом у Манили на Филипинима на маргинама самита земаља АСЕАН.

Занимљиво је да су после разговора и Тилерсон и Лавров новинарима казали да су стекли утисак да обе стране желе – наставак сарадње!

– Ми смо две велике државе и зато треба да нађемо области у којима можемо сарађивати, дајте да пробамо да то учинимо – казао је Тилерсон.

И Сергеј Лавров је за тражење могућности за сарадњу, али Москва поставља један важан услов – да Вашингтон промени тон и престане да стално прети неким санкцијама.

Ако Вашингтон у септембру крене са новим санкцијама тј. протера групу руских дипломата, извесно је да ће Москва одмах узвратити. Америчке дипломате, које сада пакују кофере и морају да напусте Русију до краја августа, заправо су одговор за протеривање оних 35 руских дипломата у децембру 2016. године. Тада Путин није хтео да иде на формулу „око за око“ јер је био свестан да је то учинила администрација Барака Обаме да би отежала посао новом председнику Трампу.

Руси тврде да су Американци оптерећени шпијунима, па их тако виде и у последњим изборима у САД.

Директор америчке Управе националне контраобавештајне службе Вилијам Еванина тврди како је блокирање вила које су користиле руске дипломате које раде у Њујорку и Вашингтону велики губитак за Москву, али Американци више губе од протеривања из Русије.

БЕСМИСЛЕНО

АМЕРИЧКИ државни секретар Рекс Тилерсон изјавио је у понедељак у Манили да је бесмислено прекинути све односе између две земље због међусобних неслагања. Он је додао да је Русија показала извесну спремност да се крене напред око мучног питања везног за Украјину.

СМАЊЕЊЕ ЗАВИСНОСТИ ОД ДОЛАРА

РУСИЈА ће појачати напоре на плану смањења своје зависности од америчких платних система и долара као обрачунске валуте, као одговор на санкције САД, изјавио је заменик руског министра иностраних послова Сергеј Рјабков.

www.novosti.rs

Одавно сам приметио да се на свакојаким међународним седељкама са учешћем Американаца, обавезно служе хамбургери и кукурузни виски. Видимо да је то због тога да се прекоокеански гости не шокирају непознатим јелима иностране кухиње. То гошћење испада некако посебно, даје демократски укус догађају и наводи његове учеснике на мисао да човечанство неће никада сазнати за било какве гастрономске радости осим Биг-мека, кока-коле и бурбона.

У сваком случају, потпредседник САД Мајкл Пенс на ту перспективу је алудирао учесницима Јадранске повеље, догађаја који је ураво завршен у Подгорици.

Пенс је био лепо расположен, тапшао је по плећима одане савезнике и свима обећавао срећнију будућност. Чак је и Хашиму Тачију, за којим на оном свету плачу демони са ражњем, он обећао приступање Косова у НАТО пакт.

Са друге стране, чему се чудити? Јадранска повеља је збо тога и створена, да би целу групу балканских држава које се ужасно плаше руске агресије, прогурали у НАТО пакт. Јер како је гласно и јасно рекао Пенс о црногорској влади: као, ви сте храбро донели одлуку о приступању НАТО пакту без обзира на претње и притиске Русије. Црногорци су падали у транс од поноса при оваквим речима. И заиста, била је потребна велика храброст да би се херојски раскринкала руска завера и ставила тачка на интриге Москве.

Узгред, премијер Србије Ана Брнабич је стајала недалеко и чекала свој ред. Није важно што Србија ни ногом не улази у Јадранску повељу и у НАТО пакт. Ако околности захтевају, онда се догађај може посетити и у својству посматрача. Јер су у Београду смислили велики план: превести дијалог о Косову на ниво председника. То јест, сада ће се Александар Вучић директно сретати са Хашимом Тачијем и разматрати даљи «возни ред». Што је интересантно и за Србију најважније у том «возном реду» – положај српских општина на Косову. Да би се њихова права поштовала.

А мени грешноме, који нисам заборавио 1999. годину, не да мира друго питање.

Ето, на пример, армија С. Милошевића је 1988/99 године починила геноцид над борцима ОВК и то се завршило окупацијом покрајине од стране међународних снага.

Добро, не спорим, зато што је бескорисно спорити се. Но, после тога је почео геноцид над Србима и као што је познато, око 330 хиљада Срба су били прогнани из своје отаџбине Коссова и Метохије на најзверскији начин. То се назива етничким чишћењем, но, зашто то никакве организације за заштиту људских права нису почеле замарати себе тим проблемом, услед кога је у наше просвећено време уз помоћ метода насиља образована моноетничка територија.

Зар је немогуће вратити се том питању? Зар је пред међународну заједницу немогуће поставити тај проблем и затражити исправљање стања? Или ћемо веровати тврдњама англосаксонских врана о томе, да «то питање не решавамо»? Зашто се оно не решава, ако међународна војска поштује закон и поредак на Косову? Или можда Вашингтону једноставно није потребно многонационално Косово? Јер се може појавити потпуно другачији унутарполитички распоред.

По мом виђењу, уопште не би било лоше за Александра Вучића укључити питање повратка избеглица у његов «возни ред». Или ће моји покушаји остати у оквирима трезвеног расуђивања које у потпуности противуречи политичким тенденцијама на Балкану? Но, тада извините. Ви можда боље видите.