петак, јун 22, 2018

Тагови Вести таговане са "сабор"

сабор

-
Сабор Хрватске је већином гласова основао истражну комисију за Агрокор, која треба да истражи политичку позадину случаја посрнулог хрватског концерна.

 

 

За оснивање комисије гласало је 113 од укупно 151 посланика хрватског парламента, док их је 11 било против, а 13 уздржаних.

На челу Комисије је посланик опозиционе Социјалдемократске партије (СДП) и бивши министар правосуђа, Орсат Миљенић.

Комисија треба да до краја октобра обави техничке послове, а потом ће, како је речено, почети „садржајни део рада“.

О томе ко ће бити позван да сведочи и којим редом, одлучује сама Комисија која рад треба да заврши у року од шест месеци.

Од почетка 1990-тих година је основано десетак истражних комисија, али их је већина рад завршила без значајнијих резултата.

(Бета)

www.nspm.rs/hronika/hrvatski-sabor-osnovao-istraznu-komisiju-za-agrokor.html

-
Лидер НС Велимир Илић каже да у Гучи има више полиције него посетилаца Сабора трубача јер је најављено да ће председник Србије Александар Вучић посетити Сабор.
„Био сам данас у Гучи и не могу чудом да се начудим. По први пут, од када постоји Сабор турубача у Гучи, има више полиције него народа, јер је за данас најављена посета председника Србије Александра Вучића и његове свите. Све што има полиције у Србији је у Гучи и кажу ‘чешљају терен’. Народ не може да прође улицом“, наводи се у Илићевој писаној изјави за медије.

Он је оценио да се никада раније није тако нешто догађало и када су у Гучу на Сабор долазили и неки ранији председници Владе и државе који су слободно шетали и причали са људима без кордона полиције.

„Мене занима чему све то и чега се председник Србије плаши када има подршку 54 одсто грађана Србије. Па тај народ на Сабору је онај исти који га је гласао на изборима, а он поставио кордоне полиције да га чувају. А сутра о трошку тог истог народа организовано и аутобусима председник Србије, чланови Владе и његови сендвичари долазе у Гучу“, наводи Илић.

Он је истакао да Гуча не може да буде Сабор Српске напредне странке (СНС) и да никад није била ничији осим народни.

„Гуча је традиционално Сабор трубача и народа, а не митинг СНС, у шта Вучић и његова свита покушавају да је претворе. Ако је хтео да иде у Гучу, председник је требало као и сваки грађанин да седне у своја кола, па оде на Сабор, а не да то ради о трошку народа од којих ће да га чува Небојшина полиција“, наводи Илић.

Он оцењује да грађане Србије сваки његов одлазак негде кошта, што би народ рекао, „као Светог Петра кајгана“ и зато га моли да не иде нигде, а ако и иде нека не иде о трошку ионако осиромашанх грађана Србије, него о његовом трошку и он и сви чланови Владе.

„Ја сам мало старији сећам се и Тита, само су још у његово време чешљали терен, скривали се по брдима, блокирали путеве и сви смо знали да долази Маршал. Склањани су неподобни. Ово ме све подсећа на то време, само што друг Алек још мора да порасте много да би био друг Тито“, навео је Илић.

(Бета)

www.nspm.rs/hronika/velimir-ilic-guca-ne-moze-da-bude-sabor-sns-vucic-i-njegova-svita-pokusavaju-da-sabora-trubaca-pretvore-u-miting-sns.html

-

ЗАГРЕБ – ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“

У САБОРУ у Загребу је изгласан „закон о Агрокору“, којим ће држава добити законску основу да се умеша у разрешење тешке кризе која потреса највећу хрватску компанију, иако нико не зна како ће се цела прича завршити. Закон је у парламенту изгласан уз подршку 83 посланика, док је њих 46 било против, а два су била суздржана.

  Pixsell

Истовремено, добављачи ове посрнуле фирме дали су рок од 24 часа да се нађе решење, јер ће у противном престати да испоручују робу. Стрпљење је при крају јер и даље не знају када ће им бити плаћено оно што им се дугује.

Сам Ивица Тодорић и даље се не изјашњава и његова позиција још није јасна. Уз све то, банкари који су наводно спремни да даље финансијски помогну овај концерн стално постављају нове услове.

Засад сав оперативни посао води Антонио Алвараз III (на слици), а судбину породице Тодорић нико не помиње, као што није познато колико они стварно још увек одлучују о компанији која је у њиховом власништву. Ако држава ускоро именује свог повереника у „Агрокору“, могло би се догодити да компанија има тројицу газда – Тодорића, представника банкара и представника хрватске владе. Иако се последњих дана најављивало да ће се Тодорић сасвим повући, то се до сада није догодило, а многи аналитичари процењују да најважније кораке и даље прави он сам.

ПОЛИЦИЈА УШЛА У ПРОСТОРИЈЕ

НА захтев Државног тужилаштва, полиција је у четвртак ушла у просторије „Агрокора“, како би истражила шта се све догађало пре кулминације садашње кризе и да ли је било елемената кривичних дела. Истовремено су пријављени „Агрокор“ и главни директор за реструктурирање Антонио Алварез, који нема радну дозволу у Хрватској.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.480.html:659082-%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%A1%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80-%D0%A3%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5%D0%BD-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BE-%D0%90%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%BA%D0%BE%D1%80%D1%83

-
ЗAГРEБ – Саборски заступник ХДШБ и осуђеник за ратне злочине Бранимир Главас напустио jе Сабор, а на месту заступника замениће га Jосип Салапић.
Kако jе саопштено из те странке, Главашево повлачење важи од данас, али се не наводе разлози за такву одлуку.
Главаш jе до рата био политички маргиналац, радио jе као секретар у средњоj школи у Oсиjеку, а 90-тих jе, као jедан од оснивача Хрватске демократске заjеднице у Славониjи и Барањи, његова jе звезда нагло бљеснула, рекао jе своjевремено о њему хрватски новинар Драго Хедл, коjи jе удугом послератном периоду био константно изложен претњама смрћу због истраживања и писања о ратним злочинима у Oсиjеку коjи се повезуjу с Главашем.
Главаш jе организовао и водио одбрану Oсиjека, а у тоj обрани догодили су се и многи злочини, коjи не служе на част Домовинском рату и због коjих jе он касниjе осуђен на осам година затвора.
„Реч jе доиста о страшним злочинима. Први случаj коjи jе добио медиjски назив ‘случаj гаража’, jер се догодио у гаражама надомак Главашева Секретариjата, доиста jе био стравичан jер су двоjица српских цивила коjи су онде били заточени мучена и испитивана, а на краjу били и присиљивани да пиjу сумпорну киселину. Jеднако jе стравичан и други злочин коjи jе у медиjима добио назив ‘случаj селотеjп’ због истоветног убиства 10 цивила, коjи су, пре ликвидациjе, били мучени у Дубровачкоj улици у Oсиjеку у подруму те зграде, а након тога завезаних руку и уста облепљених љепљивом траком, одведени на обалу реке Драве и ликвидирани метком у потиљак, и њихова тела су, касниjе, тако завезана и облепљена, испливала на површину реке,“ испричао jе Хедл своjевремено за Радио Слободну Eвропу.
Након рата Главаш jе обављао високе дужности у Хрватскоj демократскоj заjедници и Oсиjеку, био jе и жупан Oсjечко барањски, ХДЗ-ов саборски заступник с наjвише мандата све док се 2005. ниjе политички разишао с бившим премиjером Ивом Санадероми избачен из ХДЗ, те основао своjу регионалну странку (ХДШБ) коjом jе управљао и када jе био у бекству због пресуде за ратни злочин.
Хедл за Главаша каже да jе био jедна од ретких особа коjа jе код првог хрватског председника фрање Tуђмана могла да уђе без икаквих специjалних наjава, отвараjући, како се оно каже, врата „ногом“.
На поновљеном суђењу 2009, због злочина над српским цивилма у Oсиjеку 91-е, Главаш jе неправоснажно осуђен на 10 година затвора, али, захваљуjући двоjном држављанству, равно из саборских клупа, побегао jе у Босну и Херцеговину где jе и дочекао правоснажну пресуду Врховног суда Хрватске и нешто смањену казну од осам година затвора.
Затворску казну jе служио у Mостару, а пуштен jе краjем jануара 2015, пошто jе Уставни суд Хрватске укинуо пресуду коjом га jе Врховни суд правоснажно осудио на оса година затвора због ратних злочина над Србима и наложио понављање поступка.
Уставни суд jе, наиме, закључио да jе Главашева жалба на пресуду за ратне злочине деломично основана и наложио Врховном суду да преиспита да ли су у поступку против Главаша повређене одредбе Kонвенциjе за заштиту људских права и основних слобода.
Извршење казне затвора према осуђенику Бранимиру Главашу, изречене правомоћном пресудом овога Суда, jе прекинуто до достављања нове правоснажне пресуде.

-

ЗAГРEБ – Наступ заступника Ивана Пернара из коалициjе Живи зид, коjи jе говорио против хрватског чланства у EУ и НATO, запалио jе интернет са више од милион прегледа.

Oн jе у свом излагању за Владу СAД, односно НATO пакт, рекао да су наjвећи генератори избегличе кризе.

Пернар jе рекао да Хрватска ниjе држава коjа суодлучуjе у НATO-у, већ то чини Aмерика, а званични Загреб jе тамо као слуга коjи слуша и ради оно што му се каже.

„Погледаjте шта jе Aмерика у Ираку урадила, даме и господо. Tамо jе дословце река крви потекла због америчке агресиjе. Што се тиче америчких злочина у Либиjи, односно НATO интервенциjе у Либиjи, коjи су резултати тамо? Доведени су Исламисти на власт, убиjен jе чак и амерички амбасадор, море избеглица, колоне људи сада долазе из Либиjе у Eвропу. Tих избеглица пре ниjе било. A либиjски народ данас живи пуно горе него икада“, навео jе Пернар.

У мање од два дана видеоговора заступника Живога зида Ивана Пернара против хрватског чланства у Eуропскоj униjи и НATO-у постао jе прави хит на Интернету, пише хрватски портал Дневно и додаjе да jе видео овог говора обjавио Борис Mалагурски. Видео запис jе прикупио и 20.000 лаjкова, а шерован jе 18.000 пута.

Oценивши Програм нове владе као памфлет, Пернар jе запитао шта jе то што jе Хрватска добила до сада од чланства у Eуропскоj униjи.

Запослених jе, казао jе, данас мање него што jе било када смо у EУ улазили.

„Уласком у EУ не да нисмо добили ново тржиште, него смо изгубили и наше властито. Jедино што ви сматрате успехом jе вероватно бег више од 100.000 људи из наше земље коjи су нашли вероватно радна места тамо, али она овдје нису створена. A основна идеjа jе била да се та радна места створе овде. Што се тиче НATO-а и његових благодати, ми смо видели коjи су то дарови НATO пакта. Видели смо недавно у Jемену бомбардовање, видели смо тамо мртве. И то све спроводи екипа из Вашингтона“, рекао jе Пернар.

Oн jе рекао да jе НATO почео ту лажну хуманитарну интервенциjу да би заштитио цивиле. Mеђутим, казао jе, цивила jе убиjено у тоj НATO интервенциjи и ономе што jе уследило пуно више него их jе страдало у децениjама владавине Mоамера Гадафиjа.

„Што се тиче интервенциjе НATO-а у Сириjи, видимо даме и господо да jе НATO таj коjи наоружава те побуњенике, коjи имаjу jедан исламистички предзнак, коjи скидаjу главе, коjи убиjаjу таоце. И на краjу краjева, сами амерички дужносници признали су да су они створили ИСИЛ, да су их финансирали и наоружавали. И цивили коjи страдаjу у Сириjи, биваjу убиjани на дневноj бази хрватским оружjем, jер jе Хрватска на захтев СAД-а донирала америчкоj влади оружjе, коjе jе заправао завршило у Сириjи. Нико никада за то ниjе одговарао“, навео jе Пернар, пренео jе портал Дневно.

Говорећи о рату у Aвганстану, Пернар jе запитао шта jе то што jе Aмерика тамо променила и зашто jе уопште хрватска воjска тамо.

„Не знам знате ли, али 1980. jе Kонгрес предвођен Демократама одлучио да доведе Tалибане на власт. Дао им jе новац и оружjе, и тада jе Бин Ладен био приjатељ Aмерике. Oсам година jе доводила Tалибане на власт и онда под изговором да су Tалибани терористи, само пар година касниjе ишла jе да их руши“.

СAД већ 15 година тамо убиjа људе, рекао jе Пернар и закључио“

„Што се тиче избегличке кризе, jе ли било избеглица из Aвганистана, jе ли их било из Сириjе док се Aмерика тамо ниjе укључила и направила крвави пир? Даме и господо, ниjе. Kао што их ниjе било нити из Ирака ни из Либиjе. Aмеричка влада, односно НATO пакт jе наjвећи генератор избегличке кризе. A истовремено прима наjмање избеглица”.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/hrvatska-nastup-zastupnika-u-saboru-protiv-clanstva-u-eu-i-nato-%E2%80%93-zagreb-je-sluga-koji-slusa-i-radi-ono-sto-mu-se-kaze.html

-
Епископ Бачки Иринеј, који је учествово на сабрању на Криту у саставу делегације Српске Православне Цркве, објаснио је настраницама грчког портала Ромфеа зашто је заправо одбио да потпише документ под називом „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског свијета„.

Тако је владика Иринеј потврдио информацију о томе да је био један од оних који нису потписали документ, а коју су објавили грчки медији.

„Нисам потписао документ „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског свијета“ – пише епископ Иринеј, – зато што су епископи, чланови Сабора, имали право да изразе своје мишљење, али нису имали право гласа. На сабору је умјесто правила „један човјек – један глас“, које су донијели апостоли и који су нам заповиједили свети оци, важило друго правило: „једна Аутокефална Црква – један глас“. Другим ријечима, право гласа имају само поглавари Помјесних Цркава.“

Из овог правила по његовом мишљењу проистиче следеће:

1.     Сабор није Институција једног и јединственог Црквеног Тијела, већ нешто налик на парламент који се састоји од самосталних и самодовољних Цркава;

2.     Сабрање поглавара Цркава у суштини дјелује као сабрање папа;

3.     Намјерно или не, али сабор се умањује до нивоа поглавара Помјесних Црква који имају само проширену пратњу.

„Дакле, – закључује владика Иринеј, – разлика између православног архијереја и инославног посматрача на сабору састоји се само у томе што први може да говори по свом нахођењу док други сједи ћутке: ни један, ни други ништа не решавају.“

Једино што је владика могао да учини јесте да не потпише текст који не изражава његова увјерења.

„Међутим, главни разлог због којег нисам потписао документ јесте његов еклесиолошки двосмислен и сумњив садржај на неким мјестима која се тичу граница јеретичког учења“ – објаснио је епископ Бачки Иринеј.

Објављивање отвореног писма епископа Бачког Иринеја и недавна изјава митрополита Црногорско-приморског Амфилохија на једном од телевизијских програма потврђују чињеницу да су ова двојица делегата Српске Православне Цркве одбила да потпишу поменути документ. Важно је истаћи да су оба архијереја играла једну од кључних улога у раду српске делегације и да су за време свих заседања у президијуму била заједно са Српским патријархом Иринејем.

Истовремено, изјава двојице делегата говори о томе да је број српских архијереја који су одбили да потпишу документ „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света“ могао бити много већи.

Раније су медији већ напомињали имена представника Помјесних Цркава које су одбиле да потпишу овај документ. Међу њима су митрополити Лимасолски Атанасије, Морфски Неофит, Амафунтски Николај, Лидрски Епифаније, Неапољски Порфирије (Кипарска Православна Црква) и митрополит Нафпатски Јеротеј (Jеладска Православна Црква).

Неки од наведених архијереја су и по завршетку сусрета на Криту наступили са отвореном богословском критиком документа и објавили да планирају и даље да се држе својих ставова.

извор: www.princip.me/progovorio-i-irinej-sastanak-na-kritu-licio-na-sabor-papa-a-episkopi-na-pratnju-bez-prava-glasa/10/07/2016/

-
По мишљењу аутора, демонтажа екуменистичке политике РПЦ зависи од председника Путина
Пише: Владимир Семенко

Историја тзв. „Свеправославног сабора“, иако поучна тиме што изазива према себи однос са свих страна, већим делом је далеко од одговарајућег схватања тога какви процеси имају места у стварности. Тако, тешко је могуће признати за сведочанство таквог свхатања торжествено-победне реакције оних, који искрено нису желели да наша Црква учествује у срамном чину на Криту. И при том, што је из неких коментара званичних представника РПЦ неупућеном човеку уопште немогуће да схвати одакле се све то кренуло са учешћем или не учешћем руске делегације, зашто на крају нисмо отишли на овај сабор? Шта се, заправо, догодило?

Да би ово разумели, неопходно је, са своје стране, поседовати одговарајуће схватање тога шта је то екуменизам, његове дубоке, апсолутно ванцрквене и не потпуно јасне међународне коренове. Процес, повезан с припремом злогласног „Свеправославног сабора“, отпочео је давно, у мањој мери још 20-их година прошлог столећа. Циљ процеса, како је замишљен закулисним „оператерима“, био је радикална модернизација црквених установа, у коначном збиру – пуно лишавање њиховог традиционалног садржаја, испуне, раскид историјског прејемства, веза с Традицојом. Истовремено овај процес ишао је и у католичанству. Ипак, није се дало остваривање ових планова 20-их година 20. века, због читавог низа историјских околности. Све се обновило 60-их година, при чему је паралелизам процеса који су текли у католичанству и у Православљу, толико очигледан да је чудно како многи не обраћају на њега пажњу.

Други Ватикански сабор, читав његов ток, организација и резултати дају очигледну представу о циљевима и методама закулисних модератора. Главни резултат, поред модернистичких реформи у католичанству, био је то што се пасивна конзервативна већина католика ћутећи покорно поклонила пред вољом „власти“, а страствена мањина црквених конзервативаца отишла је у раскол, створивши покрет католика-традиционалиста, тзв. „лефевриста“. Тамо је, међутим, задатак наметања реформи био олакшан тиме што је Ватикан устројен принципијелно другачије у поређењу с Православном Црквом. За разлику од последње, где делује помесни принцип, Ватикан се јавља као једна светска организација, потчињена папи (при том, што је у католицизму, као што је познато, још на посебан начин присутан јуридизам, дубоко поклоњење пред спољашном организацијом), што олакшава задатак постизања мутације католичке традиције. Довољно је прогурати на власт „свог папу“ са њему верним окружењем, и даље ступају у дејство разумљиви механизми власти. Као што је показао у својој познатој књизи сам архиепископ Марсел Лефевр, либерали, који су били у мањини, задобили су победу на Другом Ватиканском сабору захваљјући томе што су били боље организовани и на време заузели многа кључна места, рачунајући ту пре свега то што су били повезани с припремом кључних докумената сабора. Конзервативци, који су у почетку били у већини, нису успели да се организују ради отпора не много бројном, али добро мобилисаном либералном лобију и изгубили су. Усвојивши кључна документа, у којима је фактички била извршена револуција, пре свега богословска, вероучењска, оци Другог Ватикана су поставили пред свршен чин безгласну конзервативну већину, учинивши почетак коначном изрођавању и посветовњачењу своје цркве, њеном прилагођавању духу „овога века“.

Сличност између Другог Ватиканског сабора и тада неоствареног Свеправославног сабора тиче се не само метода организације, већ и садржаја самих докумената. У основи „екуменистичког“ дела је безусловно револуционарна, подривајућа хришћанско светоотачко учење, идеја једнакости свих религија (не правног, пред законом, већ по суштини), могућности спасења ван граница Цркве, разводњавање тих граница. У коначном збиру управо је „апокатастаза“, учење о свеопштем спасењу, смисаона срж одговарајућих докумената како Другог Ватикана, тако и недавне седнице на Криту. Ова идеја, продрла споља, провлачила се и провлачи од не многобројних представника унутар црквеног модернизма, при чему у савременом Православљу таквих јерараха, који су чињенично прихватили за себе ову идеју, нимало није мање, него код католика. Ми имамо посла са глобалним светским процесом, нејасним по своме корењу, док они, који узимају на себе изглед наивних „спецпатриота“, лицемерно расуђују о „послушању“ и „непослушању“ „свештеновласти“! Могуће је помисити да је њима чак непознато о улози америчких спецслужби у постављању Ивана Павла 2., у нападу на његовог претходника Ивана Павла 1. и у „осетљивом руковођењу“ деловањима патријарха Вартоломеја, широко познатог у уским круговима под шифром „кардинал Фанара“! Зар не схватају да је духовна основа глобализма као пројекта гностицизам, непрозиран за „спољашња“ окултно-гностичка учења?

Ипак, остваривање планова, паралелних Другом Ватикану, у Православљу се показало не тако просто. Прво, како смо показали више, овде је деловао и делује помесни принцип (у светском Православљу не постоји један организациони центар), друго, епископат не може овде механички наметати своја решења црквеној пунот и старцима, свештеницима, који се користе ауторитетом у народу; једном речју, Православна Црква поседује квалитет, несвојствен католичанству, а то је саборност. Црквена пунота проверава прихватање решења црквене власти, па је зато наметање нечега путем обмана и манипулација, као што је било на Другом Ватиканском сабору, овде много сложеније. Тамо је могуће поделити епископима пројекте докумената, спремљених за сабор, непосредно пре гласања; овде их треба понекад раније обнародовати.

Дуга епопеја припрема „Свеправославног сабора“ је изврсно сведочанство тога како се црквена пунота очајнички супротстављала закулисним напорима екуменистичког лобија, што је доводило до све скраћенијег дневног реда будућег „саборишта“, постепеном слабљењу либерално-неообновљенске суштине докумената, спреманих за прихватање. Али, коначни ударац тајној замисли црквених модерниста био је нанесен онда када су документи, прихваћени на Предсаборском саветовању у Шамбезију, објављени. То, што је управо патријарх Кирило настојао на томе, сведочи само о томе да је он, будући очито умнији од свога „фанарског“ колеге, добро разумео опасност пуне тајности процеса, схватио да се тако грубо гушење конзерватнивне већине, као што су то учинили у своје време код паписта, не може догодити. Говорећи просто, Патријарх Кирило се, не без озбиљних разлога, плашио најстрашнијег за сваког црквеног лидера – великог раскола. Али, у том неизбежном решењу – ипак објавити документа, макар и у последњи моменат – налазила се друга опасност – отворити пут за саборно супростављање либерално-екуменистичком лобију црквене бирократије, што се на крају и догодило.

Само што су документи, по сагласности с Цариградом и предстојатељима других Помесних Православних Цркава, били објављени (три дана до почетка Архијерејског сабора РПЦ), почео је да расте, као снежна грудва, талас богословске критике; отпочело је активно супротстављање њиховом предстојећем прихватању на Критском сабору од стране бољих представника светског Православља (ауторитативних свештеника, стараца, богослова, јерараха). Овај дуги списак много пута је навођен. Основни редослед догађаја изложен је у одлуци Синода РПЦ од 3. јуна. Истовремено с овим, почео је покрет непомињајућих патријарха Кирила и на канонској територији Руске Православне Цркве, пре свега у Молдавији и на Украјини. При том, неопходно је посебно приметити истинито хришћанску храброст молдавских и нарочито украјинских свештеника, који су принципијелно устали за веру против Московске црквене власти своје Цркве, при том, што они живе у ситуацији постојане опасности од стране расколника, унијата и сопствене украјинске државе. Сва ова збивања су се догађала на фону безгласног одоборења докумената будућег „сабора“ на Архијерејском сабору РПЦ, где је под оштрим притиском са стране Патријарха Кирила био пресечен слаби покушај отварања расправе о њима. Увек спремни да служе руководству „спецпатриоти“, – који сада, после отказа руске Цркве од одласка на Критски сабор, радосно тврде да они од почетка нису желели одлазак на њега, и просто Патријарх Кирил је одиграо неки „вешти план“ – наравно, силно лукаве, јер је другачије нејасно зашто су тако силно гурали одобравање докумената на свом Архијерејском сабору. Уосталом, на питање о томе ко је шта хтео или није хтео, још ћемо се вратити. Друга јавна лаж спецпатриота, који опслужују интересе тзв. „власти“, састоји се у тврђењу да је, тобоже, противљење екуменистичким документима, прихваћеним за одобравање на „Свеправославном сабору“ саветовањем у Шамбезију, вршила само незнатна мањина мирјана у Русији, што се на фону опште познатих, горе поменутих чињеница (признатих у закључку и од Синода РПЦ на заседању 3. јуна) изгледа као сувише отворена и откривена дезинформација, при том веома примитивна.

Нарастајући талас критике принудио је руководство низа Помесних Православних Цркава да се такође изразе критички на нивоу виших руководећих органа своје јурисдикције. Тако се, између осталог, догодило у Грузијској и Бугарској Цркве, које су на крају отказале одлазак на Критски сабор. Руководство РПЦ је такође донело своје мере, спроводећи богословску конференцију 19. априла, која је израдила низ поправки докумената, већ одобреним раније на Архијерејском сабору (што само по себи, говорећи благо, јесте довољно занимљив канонски сложен случај). Међутим, дате поправке нису разматране од Архијерејског сабора, који се после 3. фебруара, природно, више није сазивао, због чега је њихов канонски статус од почетка био довољно проблематичан. Они, који сматрају ове поправке као несумњиву индулгенцију либерално-екуменистичке врхушке РПЦ, опет јавно лукаве. Могуће, у случају доласка на сабор, оне би и биле објављене од руске делегације, међутим, није се веровало у то што би све жеље РПЦ биле обавезно уважене, а сада, после завршетка сабора на Криту, не верује се уопште. (При том, чак и овај, по мишљењу спецпатриота, радикално-конзервативни прилаз садржају докумената Шамбезија, уопште се није предвиђао, као што је то очито из објављеног текста поправки, на које смо се ми позивали, да ће из унутарправославних докумената бити склоњена позитивна спомињања о екуменизму и о чланству православних у Светском Савету Цркава, а управо је то чинило и чини главни камен спотицања у вези са датим документима). Сјајни пример је субина сличних преправки Грчке Цркве. У збиру дискусија, протеклих на Криту, све оне нису, при свој њиховој компромисности, биле уопште уважене. Схватајући ово, многи у РПЦ и ван ње били су у принципу против самог учешћа на Критском сабору.

Руководство РПЦ до последњег часа се спремало за учешће на њему, међутим, све се неочекивано променило после посете Патријарха Кирила и председника Путина Светој Гори, која је од почетка, вероватно, била главни центар супротстављања екуменизму уопште и Критском сабору посебно. По мишљењу неких инсајдерских извора, посета делегације РПЦ на почетку уопште није била планирана, већ се једноставно она у последњи час припојила Председнику. Посредна потврда овога јесте то што се сусрет Путина с Кинотом догодио фактички у затвореном режиму, без учешћа представника тима Патријарха Кирила, при чему о његовој садржини ништа тачно није познато. Ствар се састоји у томе што се управо после овог сусрета догодила главна необичност, која је одлучно нарушавала све законе протокола: одмах после одласка Председника и Патријарха са Свете Горе Кинот је објавио своје саопштење са веома жестоком критиком докумената Шамбезија. (И то што су они, при том, имали све могућности да покрену питања, у њима дотакнутих, при личном сусрету с Патријархом и Председником). И одмах након тога дошло је заседање Синода РПЦ, који је први пут озбиљно ставио под сумњу учешће делегације наше Цркве на Критском сабору. Дате чињенице дозвољавају да се с високим степеном вероватноће претпостави да је управо после сусрета са светогорцима Председник Путин ставио у дејство њему доступне методе убеђивања и утицао на Патријарха Кирила, убедивши га да не иде на седељку са озлоглашеним америчким агентом Патријархом Вартоломејом. Закулисно „притезање ужета“ се продужило још недељу дана, али, коначно, „антисаборска“ линје је ипак победила.

Међутим, одмах након историјског отказа од учешћа Руске Цркве у екуменистичком „саборишту“ одпочео је рат тумачења, која су објашњавала разлог нашег отказа. Већ је указано на то да агресивно наметано од стране спецпатирота мишљење, о томе да дато решење није ништа друго него остваривање „вештог плана“ Патријарха Кирила и његовог окружења, њихова блистава победа у сложеној игри са злочинцима из Фанара, не издржава ни најснисходљивију критику. Из доступног материјала јасно је видно да је у коментарима званичних лица РПЦ испољавала јасна жалост у вези с тим што ни нисмо пошли на Крит, и било видно да им се јако хтело да иду. При том, брижљиво се прећуткивало и скривало главно: одлучујући, тако рећи, идеолошки (а не ситуационо-политички) разлог нашег неучествовања јесте одлучно неприхватање црквене пуноте (у лицу њених бољих представника) екуменистичке идеологије критског чина, неприхватање, које је постало немогуће игнорисати. Главни камен спотицања је био и остао екуменистички садржај сада већ критских докумената, па и, до извесне мере, васељенске претензије Фанара на улогу православног Ватикана (што је апсолутно неканонски!), а све остало је крајње споредно.

По обавештењима које имамо, сада екуменистички тим ОСЦВ (који је, по речима његовог председника митрополита Илариона, само погонски ремен политике Патријарха Кирила) спрема одлуку Синода РПЦ, чије заседање треба да се одржи средином јула, која ће садржати ако не директно одобрење одлука Критског сабора (који је потпуно изгубио свој „васељенски“ статус после отказа од учешћа на њему четири Помесне Цркве), онда у сваком случају неку помирљиву изјаву. (Што је неопходно ради настављања екуменистичке политике вишег руководства РПЦ). Истовремено, у коментарима како неких представника либерално-екуменистичког лобија унутар РПЦ, тако и представника Фанара, чује се мисао о томе како је учешће или неучешће другостепено питање; главно је одобравање касније примљених докумената како од Предстојатеља Помесних Цркава (чији потписи испод одлука саветовања у Шамбезију нису опозвани), тако и од виших орана управљања Помесних Цркава, какав је у нашем случају Архијерејски сабор. Ови коментари звуче зачуђујуће усаглашено са изјавама радикалних опозиционара „с десна“, који говоре о томе како је одлука не ићи на сабор уистину „вешти план“, само његов циљ се своди на то да се замаскира издаја вере свештеноначалија РПЦ и обмане народ, и главно – то је непромењена одлука Архијерејског сабора од 3. фебруара и не повучен потпис Патријарха Кирила испод докуманата Шамбезија.

У „ревнитељском“ покрету у самој Русији, који се такође супротстаљао и супротставља екуменистичкој политици руководства РПЦ, од почетка је било и јесте два правца. Присталице једног, са позиције независног погледа на догађаје и независног од било којих других спољашњих сила учешћа у њима, иступају за то да свим могућим средствима утичу на „врх“, да се дође до кардиналних промена у тој политици и при том супротставе се могућем расколу (који се у многоме изазива политиком „врхова“); присталице другог, који већ директно говоре о безблагодатности садашње јерерхије РПЦ (коју је она тобоже стекла после сусрета у Хавани и потписивања докумената у Шамбезију), управо сами изазивају раскол, будући управљани старатељима из спецслужби, које опслужују руске олигархе из броја либералне елите, повезане са Западом. То су два крила једне птице под именом „обојена револуција“: што више неадекватности и „упорности“ у понашању владајућег субјекта, тим више шанси за оне, који у таквом случају стреме да оседлају природни социјални протест и постигну дезорганизацију управљања и распад читавог система. Тим ОСЦВ и апологети раскола „с десна“ подупиру један другог и, апелујући на своје присталице, дају знак према страни другог „крила“. Зато, ако сада одлука скорашњег Синда буде имала уобичајени карактер либерално-екуменистичке двосмислености, онда то може, у не тако далекој перспективи, попримити заиста катастрофалне последице. У чему је излаз?

Што се тиче садржајне стране, овде би требало, пре свега, још једном поновити: било какви торжествујући, победнички односи од стране противника екуменизма је најнеумнији посао, коме се они могу сада предавати; борба никако није завршена, већ само прелази у нову етапу. Како се може торжествовати, ако је опасност раскола „с десна“ и, последично, „сливање“ конзеративаца у дупло маргинално корито, о чему су увек маштали црквени и околоцрквени либерали, реалније као никада? Једино што може избити карту „праведног“, „оправданог“ раскола из руку радикала јесте, прво, повлачење потписа Патријарха Кирила са докумената Шамбезија, друго, укидање одлуке Архијерејског сабора РПЦ од 3. фебруара, за шта је неопходно сазивање ванредног. И у ближој перспективи излаз наше Цркве из Светског Савета Цркава. Да би се ово постигло, неопходно је појачати наша саборна деловања, нарастање притиска на владајуће субјекте РПЦ у лицу Патријарха, Синода и Архијерејског сабора, продужити оно што смо ми чинили до сада, на квалитативно вишем нивоу, руководећи се некористољубивом заинтересованошћу за даљу судбину наше домовинске Цркве. Међутим, за постизање циља и ово је мало. Пошто после фамозног сусрета у Хавани, организованог и спроведеног у дубокој тајности не само од народа, већ чак и од чланова Архијерејског сабора и синодалаца, не приличи гајити неке улизије у вези искрености владајућег субјекта у нашој Цркви, неопходно је (ма како то било тешко, чак и немогуће) покренути онај спасавајући механизам, који је промисаоно прорадио и спасао ситуацију у моменту посете Атона од Председника Путина. Улога заједничког деловања у историји је огромна. Али, у њеним преломним моментима прву виолину увек свирају „елите“ – они, који доносе одговорне одлуке. Како ће се догодити овог пута сазнаћемо не касније од две недеље.

За Принцип са руског језика превео архим. др Никодим (Богосављевић)

извор: www.princip.me/semenko-ekumenisticka-epopeja-cvorni-momenat/09/07/2016/

-
На грчком острву Крит 21. јуна ове године, у близини места где се одржава први Васељенски сабор православних цркава у овом миленијуму (без руске и још неколико православних цркава) организован је велики протест против васељенског патријарха Вартоломеја.

Ношен је транспарент на којем се патријарх Вартоломеј оптужује за издају. Учесници протеста су се окупили испред полицијског кордона који је затварао пут према православној академији Крита у тренутку док су се према Сабору кретали аутобуси и возила са члановима црквених делегација. Неко је из масе, држећи у рукама икону Свете Тројице, на грчком језику повикао: „…Патријарх Вартоломеј је издајник! Сабор је издаја!“. О позадини овог догађаја у овом броју пишу и руски новинар Игор Романов и Владислава Романова у тексту Стратешка идеја Васељенског патријарха Вартоломеја – Њујорк-трећи Рим.
Свему је претходио позив Васељенског патријарха упућеног свим православним црквама света, да учествују на Сабору, где су као званичне теме кандидована питања брака, поста и заједничког представљања у епархијама у САД, и земљама такозваног Комонвелта, попут Аустралије.
Буџет овог Сабора износио је 2,5 милиона евра, од чега је 1,5 милиона дошло из САД (пола од добротворних прилога америчких Грка, а пола из америчког невладиног сектора), што је и потврђено из Америчке архиепископије (отац Александар Карлуцос у изјави за руску агенцију РИА).
Мада је оспоравана више пута објављена информација у грчким медијима да је новац посредно донирала америчка влада, чињеница је да су поједини донатори и сами директно на буџету владе САД. Многе америчке компаније дале су значајне попусте за учеснике пута на Крит, а све се правдало чињеницом да Академија (православна академија на Криту, где се одржава сабор) не би могла да обезбеди интернет за 500 људи(!) – чланова делегација. То је за њих учинила америчка компанија Wинд, која ради и за америчку владу, позната и као неслужбени „дистрибутер информација“ за потребе америчких служби.
Америчким донацијама изнајмљивана су возила, плаћени су возачи за све дане Сабора, здравствене услуге, осигурања, па чак и монтирање нових клима уређаја у прес-центру! За мере безбедности бринуле су приватне компаније за безбедност, од којих су две америчке. Грчка полиција ангажовала је велике снаге за одржавање реда, како учесници протеста не би ушли у део где се одржавао Сабор.
Чим је почео са радом, Сабор је већ је првог дана одобрио текст спорног документа „Мисија Православне Цркве у савременом свету“. Према мишљењу добро упућених, у питању је документ „екуменске садржине“. Патријарх Вартоломеј је у свом говору, формално изразио жаљење због одсуства четири Цркве (посебно велике Руске православне цркве) и обратио се званичним представницима „других цркава“ (очигледно мислећи на присутне римокатолике), рекавши: „…Ми смо заједно путовали у богословском дијалогу, екуменистичкој сарадњи и нашој спремности да реагујемо на теолошке поделе из прошлости и глобалне изазове нашег времена“. Тако је основаност страховања православне јавности да се иза овог Сабора нешто друго крије, постала оправдана.
Наиме, још 2009. године, васељенски патријарх Вартоломеј, састао се са председником САД Бараком Обамом и том приликом, у званичном делу, тражио од њега да посредује код турског премијера Реџепа Тајипа Ердогана да помогне поновно отварање Богословске академије на острву Халки, у медитеранском делу Турске. Упућени кажу да је то Обама са задовољством прихватио, тим пре што му је предстојао одлазак у Турску. Уследило је још састанака. Али, у незваничном делу састанка, отворена су друга питања, па су извори у Вашингтону сазнали да је остарели васељенски патријарх тражио сву помоћ и заштиту Америке, а за узврат, понудио „тесну сарадњу са западним црквама“. Ово се никако није допало врху Руске православне цркве, али је то патријарх московски мудро прећутао. Али…
Убрзо је избила на видело истина: као државна секретарка САД, Хилари Клинтон је током свог четворогодишњег мандата (2009 – 2013) имала чак четири лична сусрета са васељенским патријархом Ватроломејом. Одушевљена оним што је договорила са њим, писала му је: „…Била је част сарађивати са вама током мог мандата на положају Државног секретара. Заједно, ми смо урадили пуно на промоцији међу-религијског и међу-етничког разумевања … Желим Вам сваки успех и срећу у будућим подухватима!“
Ваља подсетити да је Барак Хусеин Обама преузео функцију 20. јануара 2009, а само три месеца касније одлази у некадашњи грчки кварт Фанар у Истамбулу да посети Вартоломеја! Потом Џон Кери преузима дужност 1. фебруара 2013, а 21. априла посећује Вартоломеја. Руски извори помињу и две посете које је патријарх васељенски Вартоломеј имао и са Билом Клинтоном у време бомбардовања Србије 1999. године, где ниједном речју није поменут терор НАТО пакта над хришћанима, православцима, Србима. Шта то онда васељенски патријарх ради и у ком правцу иду његове активности?
Чињеница да је Руска православна црква одбила да дође на Крит (мада је претходно помагала у организацији скупа), говори јасно да је ово највеће свештено лице у православном свету негде скренуло у правцу који свакако више годи западним хришћанским црквама него православљу у целини. Али, није то обично скретање. Све говори да влада САД и њене вечно антируске струје, имају снажну потребу да Русији из руку одузму доминантну улогу у православном свету. Укратко, циљ старе хладноратовске Америке је да Русији „украде“ што више помесних православних цркава и тиме ослаби руски утицај у свету. Да ли им васељенски патријарх у томе помаже свесно или га је старост учинила погодним за манипулацију?
Подршка коју му дају остале православне цркве, упућује на закључак да је Вартоломеј опасан манипулатор. Овом “сабору“ придружила се и Српска православна црква. Њен патријарх и архијереји су опет издали Руску православну цркву, која је својим утицајем и спречила да УНЕСКО прими у чланство Косово, и тако спасила српске светиње и културну баштину.
Позивамо вернике Српске православне цркве, да организујемо демонстрације испред Патријаршије и да разјуримо владике који шенлуче по Србији и својим епархијама, путују блиндираним аутима, шмрчу кокаин и блудниче са монасима, које приморавају на блуд. Отерајмо ову гамад из наших цркава и манастира. Саберимо сву имовину и рачуне српског патријарха и српских владика. Нико од њих није дао ни пребијену пару за одржавање у животу гладних верника. Само је владика Порфирије, сада на служби у Загребу, згрнуо око 30 милиона евра, док је харао Републичком радиодифузном агенцијом. Отерајмо их.

Милица Грабеж / Таблоид

-
Статус „Светог и Великог Сабора“ који је одржан на Криту коментарише протојереј Владислав Ципин, доктор црквене историје, професор и шеф катедре за црквено-практичнe предметe на Московској духовној академији и професор канонског права у Сретењској духовној семинарији.
Пише: Протојереј Владислав Ципин

У јуну 2016. г. на Криту је одржан Сабор, који је унапријед назван „Свеправославним“. Његов састав и околности његовог сазивања које имају везе са учествовањем и неучествовањем на њему представника аутокефалних Православних Цркава изазвали су велики одјек у медијима, углавном нестручан. У најразличитијим публикацијама се истицала његова сензационалност, стално је објављивано да је то догађај без преседана у периоду од више од једног миленијума црквене историје. Другим ријечима, још прије сазивања докони коментатори су га стављали у исти ред са седам Васељенских Сабора од којих је последњи одржан 787. г.

Заправо, за то нема основа. Двадесетих и тридесетих година ХХ вијека идеја о сазивању Васељенског Сабор је с ентузијазмом разматрана у Фанару, за овакву манифестацију су се обављале припреме, али је земљотрес који се десио у Светој земљи (а тада је Јерусалим изабран за његовог домаћина) спријечио одржавање Сабора на којем је од стране прогањане Руске Цркве требало да учествују обновљенци, који су у њој изазвали раскол. Сабор је одложен на неодређено вријеме, а кад је 1960-их година обновљена припрема за њега (овог пута уз учествовање представника канонске Руске Цркве), није се више радило о Васељенском, већ о Свеправославном сабору, али притом, истина, није било искључено да касније може бити проглашен за VIII Васељенски, али се ниједан одговоран црквени прегалац није унапријед изјаснио о таквом признавању.

А кад је коначно одређен програм Сабора за који су се вршиле припреме постало је јасно да он не може стећи статус Васељенског. Међу Саборима које је Православна Црква признала за Васељенске није било ниједног на којем нису формулисане догме (у виду Символа вјере, саборског ороса или на други начин), а догматске теме нису биле предвиђене програмом Сабора који је планиран за 2016. годину, а за доношење одлука о малобројним питањима која су после велике селекције остала на програму, није била потребна компетенција Васељенског Сабора.

У вези са термином „васељенски“ потребно је терминолошко објашњење. Историја Цркве зна за различите саборе који су себе проглашавали „васељенским“, али касније нису признати за такве, испоставило се да су јеретички, разбојнички, или нису одбачени, али се сматрају помјеснима, без обзира на то што су неки од њих по свом саставу далеко превазилазили границе једне митрополије (каква је била велика већина сабора из I милијенијума после Р.Х.) или једног патријархата. Као примјер се могу навести 2 сабора која су била сазвана за вријеме светог патријарха Фотија: 861, 869. и 879. године. Други од ових сабора, на којем је свргнут патријарх Фотије, а свети патријарх Игњатије враћен на Константинопољски пријесто у Католичкој цркви се назива VIII Васељенским, због чега се понекад доноси погрешан закључак да га Православна Црква одбацује као разбојнички. То није истина: за нас је то само један од помјесних сабора.

Додјељивање сабору назива „васељенски“ својевремено није имало значај који је овај термин попримио касније. Ради се о томе што је овај термин „васељенски“ (грчки „οἰκουμενικός“) еволуирао. У Ромејском царству се многим институцијама додавао овај титуларни назив: „васељенски патријарси“, „васељенске судије“. Савремена употреба архаичних титула које одговарају реалијама прошлости и које су преузете из номенклатуре византијске епохе представља устаљени црквени стил. Али када осјећај за мјеру буде изневјерен и кад се титуле доживљавају као карактеристике садржаја на основу којих се појављују неодрживе претензије, очигледна је мегаломанија која изазива жаљење.

У том смислу је веома карактеристичан један изванредан документ. Крајем XIV вијека кад се Ромејска (или како се сад назива, Византијска држава) састојала само од престонице с најближом околином велики московски кнез Василије Дмитријевич је забранио митрополиту да узноси име императора на богослужењу, зато што Руси имају Цркву, а немају цара. Гласине о овој новини су дошле до Константинопоља и патријарх Антоније је великом кнезу Василију упутио повељу у којој је писало:

„То није добро. Свети цар заузима високо мјесто у Цркви, он није исто што и други локални кнезови и владари. Цареви су на почетку утврдили и учврстили побожност у цијелој васељени, цареви су окупљали Васељенске Саборе; они су својим законима потврдили поштовање онога што говоре Божански и свети канони о исправним догмама и о уређењу хришћанског живота; много су се подвизавали против јереси. Због свега тога имају велику част и заузимају високо мјесто у Цркви. И ако су, по Божијем допуштењу пагани опколили царска имања и земље, цара ипак поставља Црква, по истом чину и са истим молитвама се помазује великим миром и поставља се за цара и самодршца Ромеја, односно свих хришћана… Ако су и неки други хришћани присвајали назив цара, сви ови примјери представљају нешто неприродно, противзаконито и више су дјело тираније и насиља (неголи права). Заправо, који оци и који сабори и који канони говоре о њима? А све, и одозго и одоздо, говори о природном цару, чије се законске одредбе испуњавају у цијелој васељени и само његово име свуда помињу хришћани, а не било чије друго“ (Цит. по: Карташов А.В. Есеји о историји Руске Цркве. М., 1993., стр. 371).

Ова посланица одлично илуструје претензије византијске правне свијести: чак и у последњем периоду постојања државе царство Ромеја је поистовећивано са васељеном: сматрало се да империја нема географске границе и да обухвата цијели свијет – васељену, екумену. Зато су царске институције називане „васељенским“, а црквени сабори, који су превазилазили границе појединих митрополија такође су се називали „васељенским“.

Али временом је у православној еклесиологији настало учење о Васељенским Саборима који нису такви само по називу, већ и по суштини ствари, а суштина се састоји у томе да вјероучитељске догматске формуле које су на њима проглашене посједују непогрешивост, због чега се и сами Сабори признају као богонадахнути, јер такви и јесу. У њиховим оросима се заправо садржи језгро Светог Предања, које је заједно са Светим Писмом богооткривена истина.

У канонима и другим црквеним актима нема дефиниција које се односе на Васељенске Саборе, њихов састав, овлашћења и инстанце које су опуномоћене да их сазивају. Пошто не постоји канонска дефиниција Васељенског Сабора, главне црте ове изванредне, харизматске институције у животу и структури Цркве се могу открити само на основу историјских података, уз уопштавање околности у којима су они сазивани и одржавани. Што се тиче инстанца које их сазивају, свих седам Сабора су сазвали императори. По свом саставу Васељенски Сабори су представљали епископске корпорације. Презвитери, ђакони и монаси без чина, као и царски чиновници присуствовали су Саборима, али су саборне одлуке (оросе) потписивали само епископи или замјеници одсутних епископа. Императорски потписи актова Васељенских Сабора су им давали ауторитет државних закона. Изузетак, који не представља норму, јесте потписивање монаха без епископског чина, аката VII Васељенског Сабора. Разлог за то је био ауторитет који су монаси стекли својом исповједничком одбраном иконопоштовања у вријеме иконоборачких прогона.

Канонски монопол епископата на учествовање у Саборима наилази на предрасуде, које дјелимично проистичу из терминолошке збрке повезане са словенским и руским преводом грчких ријечи. Универзалност Цркве је језиком Символа вјере изражена помоћу двије дефиниције – једна (μία) и католичанска (καθολική, у руском преводу „саборна“). У уобичајеним представама о саборности Цркве, о саборном начелу њеног уређења, које се одразило у руској литератури, често се сријеће озбиљна терминолошка грешка, која изврће православну еклесиологију. Ова грешка се састоји у томе што се успоставља директна, непосредна веза са „саборношћу“ која се исповиједа у Символу вјере као једног од својстава Цркве и црквене институције као што је „сабор“.

Типичан случај аберације који се очигледно не може објаснити елементарном неукошћу и незнањем тога да је у тексту Символа вјере у оригиналу употријебљена ријеч „καθολική“, која нема исти коријен као грчка ријеч „сабор“ („σύνοδος“), већ је највјероватније изведена из одавно устаљене традиције шире, дакле, богословски не сасвим адекватне интерпретације садржаја појма „саборност“, „католичност“, кад се у идеју саборности укључује додатни садржај, који може бити изведен из семантике словенске и руске ријечи „сабор“. Заправо, да бисмо били богословски коректни, треба да полазимо од тога да се институција као што је сабор не односи прије свега на саборност (католичност), већ на апостолске катактеристике Цркве. У класичном Катихизису светитеља Филарета тема сабора се разматра на одговарајућем мјесту – тамо гдје се коментарише „апостолско“ својство Цркве.

Надлежност Васељенских Сабора се прије свега састојала у решавању спорних догматских питања. Васељенски Сабори су такође издавали каноне у којима је биљежено обичајно право Цркве или се придавао виши, општецрквени ауторитет одлукама помјесних Сабора. Напокон, Сабори су судили поглаварима аутокефалних Цркава и другим јерарсима, не само уколико су били оптужени за јерес, већ и због кршења дисциплине или незаконитог заузимања црквених дужности. Васељенским Саборима је такође припадало право да доносе суд о статусу и границама Помјесних Црква. Историјски је коначно признавање Сабора за Васељенски припадало следећем Сабору. Тако је Сабор из 787. године признат као VII Васељенски на Помјесном Константинопољском сабору 879. године.

У црквеном народу је уобичајено мишљење по којем Васељенских Сабора не може бити више од седам, а то значи, с једне стране, да се не може признати за Васељенски неки од Сабора који су раније одржани, а с друге – у будућности је немогуће сазивање новог Васељенског Сабора. Ово убјеђење које је у народу чврсто уврежено не може се догматски образложити, али се мора признати да га историја није оповргла, и зато треба да будемо опрезни и да га не квалификујемо као заблуду или предрасуду.

О Васељенском статусу Сабора који је одржан на Криту и у чији програм нису улазиле догматске теме, већ због тога не може бити ни говора. Али да ли је исправно или није то што се назива Свеправославним? Ако се ради о властитом имену попут тога што су неки сабори познати као „Двократни“, „Сабор испод храста“ или наши „Велики Московски Сабор“ и „Стоглави Сабор“, зашто да не? Али ако се не поставља питање о властитом имену, већ о његовом црквеном статусу, очигледно је да Сабор на Криту није био свеправославни. На њему није било представника, не 4, као што обично пишу новинари, а и не само они, већ 5 аутокефалних Помјесних Цркава – Америчка Црква се не помиње, зато што њено учествовање није ни било предвиђено. Међутим, то не значи да таква Црква не постоји и да је престао да важи томос којим јој је 1970. године дарована аутокефалност. Дакле, на Сабору није било представника 5 Цркава, а представници 10 других су били присуствовали, али је аритметичка надмоћ присутних у односу на одсутне привид. Постоји и друга, важнија статистика. Паства Помјесних Цркава које нису учествовале на Сабору износи три четвртине православаца на цијелом свијету.

И још о рецепцији саборских аката: пошто документа која су донијета на „Свеправославном сабору“ нису догматског карактера и значаја, питање њихове рецепције се не поставља оштро тако да њихово признавање или непризнавање служи као лакмус папир Православља, као кад су у питању догматски ороси и друга угледна излагања вјеронауке. Релативан значај ових докумената се признаје у зависности од квалитета њиховог садржаја. Одмјерена оцјена сваког од њих се може дати тек након темељног проучавања. С тачке гледишта црквене дисциплине ова документа у свом не декларативном, већ резолутивном дијелу имају обавезујући карактер за оне Цркве чији су представници учествовали у њиховом доношењу, али би било апсурдно сматрати да на било који начин везују и оне аутокефалне Цркве, чији поглавари и архипастири нису ставили свој потпис на њих. Другачији однос према њима би подразумјевао да или је то Сабор in corpore, или да неко од његових учесника посједује непогрешивост, али хвала Богу, ниједан православни епископ не претендује на непогрешивост која припада Христовој Цркви и која је институтивно везана искључиво за Васељенске Саборе.

Са руског језика превела Марина Тодић

извор: www.princip.me/protojerej-vladislav-cipin-o-statusu-sabora-na-kritu/05/07/2016/

-

МИТРОПОЛИТ ЛИМАСОЛСКИ АТАНАСИЈЕ: САВЕСТ МИ НИЈЕ ДОЗВОЛИЛА ДА ПОТПИШЕМ

Митрополит Лимасолски Атанасије (Кипарска Православна Црква) званично је потврдио да за вријеме засиједања на Криту није потписао усвојени документ „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског свијета“. Управо је тај документ изазвао најоштрију полемику како до одржавања сабора на Криту, тако и у вријеме сабора.

Митрополит Лимасолски Атанасије (Кипарска Православна Црква)
Митрополит Лимасолски Атанасије (Кипарска Православна Црква)

„Пошто је дошло до несугласица у информисању вјерујућих хришћана о томе зашто нисам потписао документ Светог и Великог Сабора под називом „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског свијета“– пише владика Атанасије, – желим да обавијестим све вјернике да ми савјест није дозволила да га потпишем. Нисам потписао због тога што нисам сагласан са текстом документа у његовом коначном облику“.

Истовремено је митрополит Атанасије приложио и текст свог обраћања „Светом и Великом Сабору“, у вези са горенаведеним документом. Потпуни текст објављен је на страницама грчког портала „Ромфеа“.

САОПШТЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ПИРЕЈСКЕ О КРИТСКОМ САБОРУ

Mитрополит Серафим Пирејски
Mитрополит Серафим Пирејски

СВЕШТЕНА МИТРОПОЛИЈА ПИРЕЈА

ОДЕЉЕЊЕ ЗА ЈЕРЕСИ И СЕКТЕ

У Пиреју, 27. јуна 2016.

Прва жалосна сазнања са Светог и Великог Сабора

С великом тугом и душевним болом пратили смо преко средстава информисања отварање Светог и Великог Сабора, које је отпочело недељном Божанском Литургијом Педесетнице, и у редовима која слиједе излажемо укратко вјерном народу Божијем наша прва сазнања.

Прво жалосно сазнање је присуство и заједничка молитва јеретика паписта, протестаната и монофизита на Вечерњој и Божанској Литургији овог великог Господњег празника у храму Св. Мине у Ираклију, нешто што је, као што је познато свима, забрањено свештеним канонима. Православни Предстојатељи и други епископи који су учествовали, погазили су свештене каноне, апостолске и саборске, желећи тако од почетка да пошаљу поруку читавом свијету, колико поштују одлуке Васељенских Сабора и последично саборску установу, због које се „кидају“ и говоре високопарним изјавама.

Друго жалосно сазнање је појава званично позваних представника, послатих од јеретичких заједница паписта, протестаната и монофизита на отварању рада Светог и Великог Синода, што је први пут јављена новотарија, страна нашем саборском предању. И заиста, споменути представници су од стране Васељенског Патријарха г. Вартоломеја ословљени као „представници братских Цркава“, прије него што је Свети и Велики Сабор одлучио о црквености или нецрквености наведених јеретичких заједница. Тако је г. Вартоломеј, чинећи преседан, овог пута послао другу поруку члановима Сабора, да нема никакву намјеру да именује инославне јеретицима, већ братским Црквама. Никада у историји Васељенских и Помјесних Сабора византијске епохе није било појаве „посматрача“. Наиме: да присуствују као уважена лица јеретици, чија су јеретичка учења осуђена од претходних Васељенских Сабора. Јеретици су позивани, али као оптужени, да се бране, а не као уважена лица. Само се на 1. и 2. Ватиканском Концилу појавио статус „посматрача“. Очито је да Свети и Велики Сабор подражава папске образце.

Још једно тужно сазнање је само отварање Светог и Великог Сабора. То је, наиме, чињеница да је Сабор отпочео рад кршењем Правилника о организацији и раду, који је потписан на Сабрању Предстојатеља у јануару 2016. Речени Правилник, између осталог, предвиђа да Сабор „сазива Његово Свјатејство Васељенски Патријарх, уз сагласност Блажењејших Предстојатеља свих општепризнатих Помјесних аутокефалних Православних Цркава“ (чл. 1). Пошто сада, дакле, четири Аутокефалне Цркве (Русија, Бугарска, Грузија и Антиохија), основано нису сагласне са сазивањем Сабора и траже у овој фази његово одлагање, не испуњава се услов: „уз сагласност Блажењејших Предстојатеља“. Према томе, немају права, на основу горњег Правилника, ни Васељенски Патријарх, нити све заједно остале Помјесне Цркве да сазову Сабор, ако, наравно, желе да буду сагласне с Правилником, који су потписале. Другачије речено, похваљују се Предстојатељи и чланови Сабора што се тачно држе Правилника.

Следеће тужно сазнање је чињеница да је Сабор отпочео рад без претходног признавања одлука и канона свих претходних Васељенских Сабора, тако да и садашњи Свети и Велики Сабору буде стварно органски продужетак свих претходних. Примјетите да је помињање претходних Васељенских Сабора био стални обичај, држан од Светих Отаца наведених Сабора. Овим обичајем Свети Оци су жељели да изјаве да прихватају све што су претходни Васељенски Сабори одогматили и да имају намјеру да наставе њихово дјело. Особени је примјер признавање Сабора 787. год. за Седми Васељенски Сабор на Осмом Васељенском Сабору Св. Фотија 879-880. год.

Друго тужно сазнање је чињеница да је Сабор отпочео рад на основу Правилника о организацији и раду, који није једногласно прихваћен од свих Предстојатеља на њиховом Сабрању у јануару 2016., пошто га Антиохијска Црква није потписала. Међутим, начело једногласја је неопходно правило и неопходни предуслов за сазивање Сабора, која предвиђа поменути Правилник.

Ипак, отпочео је рад Сабора на основу једногласно прихваћених шест текстова на 5. Предсаборском саветовању. Међутим, ова основа се није потврдила чврстом, јаком и непромјенљивом, као што се касније видјело. И то зато што шест предсаборска документа нису прихваћена једногласно од представника 5. Предаборског савјетовања и од Сабрања Предстојатеља (јануара 2016.), али ни од других јерархија њихових Помјесних Аутокефалних Цркава. Када су добиле од Предстојатеља шест предаборска документа, састављена на 5. Предсаборском савјетовању, ове Цркве су их у наставку изучавале саборно. Многе од њих, (као Црква Бугарске, Грчке, Грузије итд.) приликом саборског проучавања утврдиле су празне, нејасне, неправославне изразе и др., након чега су услиједиле измјене и исправке. Разумљиво је, дакле, да за Цркве, које су вршиле исправке и измјене након њихових саборских изучавања, не важе више предаборска документа у облику које су она имала на 5. Предаборском савјетовању, већ у новом облику, која су добила након исправки. Чињеница да су Предстојатељи потписали шест документа 5. Предсаборског савјетовања једногласно (као и Правилник рада Сабора), не значи да су јерарси Помјесних Цркава везани потписима Предстојатеља на прихватање текстова каква су била. Лично мишљење једног Предстојатеља ни у ком случају не може да спутава или обавезује Сабор епископа, коме овај приступа на усаглашавање и прихватање његовог мишљења. Јер се тада укида установа Сабора и сваки се предстојатељ обраћа у папу, који одлучује и наређује власно. Највиши орган управљања у Помјесним Православним Црквама, сагласно са православним Предањем, није Предстојатељ, већ Сабор Епископа.

Након свега наведеног, бива потпуно јасно да је потпуно погрешна тврдња Вас. Патријарха у његовом уводном говору: „Настављамо, дакле, наш рад на основу текстова једногласно утврђених од Цркава, које је свака Црква већ прихватила“. Овдје Васељенски за „једногласно утврђене текстове“ сматра текстове 5. Предаборског савјетовања, који су потписани на Сабрању Предстојатеља (јануар 2016.), који, међутим, не важе за одређене Цркве, након исправљања и измјена, које су оне донијеле саборски. Разумљиво је да треба рећи да не важи и једногласност, о којој говори Васељенски, пошто се поједине Цркве разликују. Такође, излишно је рећи да горња погрешна тврдња Вас. Патријарха није била једина у његовој уводној бесједи. Постоје и друга мјеста у наведеној бесједи, која захтјевају критику, и која ће означити друга у Христу браћа.

Друго тужно сазнање јесте чињеница да су четири Цркве, које нису учествовале на Сабору, критиковане на широком плану. Њихово одсуство је представљено као потпуно неоправдано и за осуду у уводним бесједама, како Васељенског Патријарха, тако и других Предстојатеља. И ни мање ни више, ове Цркве су с њиховим одсуством представљене као криве и одговорне за стварање раскола и подјела. Међутим, речене Цркве савршено нису учестовале, не зато што им је „дунуло“, већ зато што су, као што смо објаснили горе, утврдиле после саборске провјере да пресаборски текстови пате од недостатака. И као што је било веома природно, тражиле су одлагање Сабора, из разлога да проуче документа дубље, да учине неопходне преправке, и да тако саставе нове текстове, који би били једногласно прихватљиви од свих Помјесних Цркава. Није, међутим, био прихваћен њихов предлог за одлагање Сабора, па се, према томе, догодило да ове Цркве не учествују.

Следеће тужно сазнање, можда и жалосније од свих претходних, јесте суштинско признавање црквености инославним јеретицима, помоћу једне мрачне и нејасне формулације у тексту: „Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свијету“. Ево каква је форумулација била једногласно прихваћена на Сабору: „Православна Црква прихвата историјско именовање других инославних хришћанских Цркава и конфесија“умјесто „Православна Црква признаје историјско постојање других хришћанских Цркава и конфесија“. Наиме, ријеч „постојање“ замијењена је ријечју„именовање“ и у изразу „хришћанске Цркве и конфесије“ додат је израз„инославне“. Наведену измјену у формулацији предложио је Бл. Арх. Атине и читаве Грчке г. Јероним, након вишечасовне расправе и савјетовања, током којих су изнесена многа противрјечна мишљења. Новом формулацијом Бл. Арх. Атине тврди да „постижемо једну саборску одлуку, која први пут у историји ограничава историјски оквир односа према инославнима, али не у постојању, већ САМО у њиховом историјском именовању као инославних хришћанских Цркава и конфесија“. Овдје ниче разумљиво питање: Како је могуће да неко именује било шта, и да истовремено пориче постојање тога што именује? Такође је противрјечно и неприхватљиво, с догматског становишта, и пристанак на израз„инославне хришћанске Цркве и конфесије“. Инославне конфесије не могу да се назову „Цркве“, будући да управо прихватају друге, јеретичке догмате и као јеретици не могу да чине „Цркве“. Такође је веома жалосна чињеница да представништво Грчке Цркве није остало вјерно и непоколебиво у одлуци Сабора Јерархије 24. и 25. маја т. г., као што је било дужно да чини, сагласно са наведеном темом. Сабор Јерархије је одлучио о замијени фразе „историјско постојање других хришћанских Цркава и конфесија“ изразом „историјско постојање хришћанских конфесија и заједница“.

На крају, једно друго тужно сазнање у вези онога што је са посебном, уистину, гордошћу изјавио Васељенски Патријарх г. Вартоломеј, на крају рада Сабора. Између осталог, изјавио је да је „Васељенска Патријаршија била пионир екуменистичког покрета“. Позвао се такође на свејеретичку Посланицу из 1920., „која се од многих сматра оснивачком повељом касније основаног ССЦ“, и да је „Васељенска Патријаршија била основачки члан ССЦ у Амстердаму…“.

Ограничили смо се за сада само на горње, без да то значи да се овдје завршава каталог тужних сазнања. Разумљиво, после горе реченог, рађа се питање: Шта може неко да очекује од Сабора који је почео и наставио рад на овај начин? Као што је нагласио Господ: „Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. Јер се свако дрво по роду своме познаје“ (Лк. 6, 43-44). Сваки читалац нека сам извуче закључке.

Из Одељења за јереси и секте

Са грчког изворника: архимандрит др Никодим (Богосављевић)

Православље.ру/Принцип/Борба за веру

извор: www.princip.me/dopuna-kataloga-zalosnih-cinjenica-o-ekumenistickom-skupu-na-kritu/03/07/2016/