уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "САД"

САД

-
ПРЕДВОДИО ЈЕ ВОЈНИ ДИПЛОМАТА ТОМАС ВОФОРД – У ИНСПЕКЦИЈИ БИЛА НЕКОЛИКО ДАНА

 

       ДЕЛЕГАЦИЈА америчких високих официра на челу са војним дипломатом Томасом Вофордом провела је неколико дана на деловима фронта које у Донбасу држи украјинска армија.

        Највише су их интересовале истурени положаји украјинске армије на такозваној Светлодарској дуги, која је тренутно „најврелије место“ у Донбасу.

        Са Вофордом су била још двојица Американаца са високим чиновима.

        Претпоставља се да ће управо њихов извештај Пентагону одиграти кључну улогу приликом одлучивања у Вашингтону хоће ли САД испоручити Кијеву смртоносно оружје или неће.

        Амерички најамник Алекс Андеграунд, који ратује на страни Украјине, поводом доласка делегације рекао је:

        „Морам да признам да већину Американаца није било брига шта се догађа у Украјини. Али, дошло је време да се тај однос промени“.

        О чему су Вофорд и амерички пуковници разговарали са украјинским официрима није откривено.

        Војни врх Украјине очекује и тражи велику помоћ у наоружању.

fakti.org/oruzje/delegacija-visokih-oficira-sad-posetila-ukrajinski-deo-fronta-u-donbasu

 

 

 

 

-

Борис Степанов

Послови у Републиканској партији САД су сасвим сигурно пошли низбрдо. Ако некадашњи председник Џорџ Буш – млађи критикује садашњег домаћина Беле куће очигледно је да у табору републиканског естаблишмента нешто не иде како треба. Моћници овог света, а Буш-млађи је међу својим колегама из партије увек уживао ауторитет, више не могу да се међусобно договоре. Уместо да подрже Доналда Трампа, они из дана у дан покушавају да објасне своје сопствене грешке. Сви знају да је Буш-млађи тај који је започео рат у Авганистану и Ираку.

Американци ни дан-данас не успевају да се извуку из те две „крваве клопке“. Буш-млађи је, то је очигледно, заборавио да је фитиљ запалио баш он, а да је Обама само наставио да долива уље у ватру. Изгубљене су не само милијарде долара, већ неколико билиона. Ко ће да одговара за то? Најбоље је да се све свали на Трампа коме је у руке дата Америка која је већ почела да губи свој светски престиж, и на коју се више не гледа са таквим одушевљењем и заносом, као некада. Заборавила је да се у свим ратовима не може победити.

А Буш-млађи, коме су финансијери са Волстрита наређивали да почне ратне конфликте тамо, где има много нафте и других природних богатстава, једноставно је чинио оно што му је саветовано, мада је боље рећи – што му је наређивано. О каквој би то самосталности могло да се говори ако је у време Буша-млађег и Барака Обаме Бела кућа претворена у филијалу Волстрита? Најважније је било да се ради тако да акције највећих војних корпорација расту, да не опада вредност долара и да се постепено истисне евро. У ствари, да евро сасвим нестане. Али – почела је да се буни Европа, а у њој највише госпођа Меркел. Јер евро је њено дете, она га је осмислила и одгајила. Ма колико се Вашингтон трудио Немачка није устукнула пред САД, чак ни пред Бушом-млађим и Обамом.

Ето тако, Буш-млађи се, ма колико се после напуштања Беле куће 2009.године ретко појављивао на јавним манифестацијама, неочекивано за многе америчке и европске медије, одлучио на озбиљан спич. Он је говорио крајем октобра, и то његово иступање је одмах привукло пажњу. Господин Буш никада није сматран за великог говорника. Али овог пута писци текстова су се баш потрудили. Они су написали текст о садашњој ситуацији у америчкој политици. У њему ни једном није поменуто име садашњег председника. Ипак, сви су одмах схватили да га Буш критикује. Он је давао не само сопствено мишљење, већ је делимично преносио и мишљење једног дела Републиканске партије. Господин Буш је изразио незадовољство трговинском политиком своје земље. „Још од времена Другог светског рата Америка инсистира и извлачи много користи од развоја слободних тржишта на светској арени, од јачања демократских алијанси, од развоја слободног друштва“ – рекао је. Такође је изразио незадовољство имиграционом политиком тако што је изјавио да се „национализам претвара у шовинизам“, мада се „припадност америчкој нацији не одређује припадношћу било ком одређеном етносу, местом рођења или крвљу која тече у нама“. Узнемиреност бившег председника је изазвала и „агресивност понашања и предубеђења која све чешће изазивају повишен тон, што омогућује јачање грубости и изазивање нетрпељивости, односно што прави штету моралном стању младог покољења“. И у спољној политици САД господин Буш је видео негативне моменте. „Наша политика све чешће доспева под утицај теорије завере и очигледног измишљања“, – констатовао је.

Раскол међу Републиканцима је очигледан, када су на свог колегу по партији и истовремено легално изабраном шефу државе отворено кренули.

 

-

Борис Степанов

Трамп је почео са спровођењем  своје нове авганистанске стратегије. Сви су схватили  да неће бити брзог извођења америчких јединица из Авганистана. Американци ће повећати свој контигент за три хиљаде и тако ће га довести до бројке од 14 хиљада војних лица. Шта више – активирани су специјални одреди искусних официра ЦИА. Они су почели да се баве тајним операцијама чији је циљ ликвидација бораца „Талибана“. Од 2014.године они су сматрани скоро као пријатељи Американаца, и са њима је чак престало сукобљавање. Комплетан рад стручњака из Ленглија је био усмерен на борбу против „Ал-Каиде“.

Сада су поново талибани у центру пажње ЦИА. Против њих се воде тајне операције, ноћни походи и тако даље.  Једноставније речено – почео је појачани лов  под контролом Одељења за специјалне операције ЦИА. Руководство из Ленглија не коментарише проширење делатности својих људи. Уосталом, и зашто би, какав коментар уопште може да се да када било која сувишна и неодмерена реч може да кошта живота десетине људи. Не треба да се заборави да се већ више година припремају специјални одреди ЦИА. Сваки агент кошта до 20 милиона долара (то је припрема, опрема, осигурање, пензија за чланове породице у случају погибије).

Скуп, и што је најважније, изузетно опасан бизнис. Баш такви борци су ликвидирали Осаму бен Ладена у Пакистану 2.маја 2011.године.  Операција „Нептунов трозубац“  је санкционисана од стране председника Барака Обаме. Сада мале групе ЦИА делују по читавом Авганистану. Они свој посао раде зналачки и  без поштеде. У САД су сада проговорили да Бела кућа, Ленгли и Пентагон желе да сачувају од очију јавности све податке. Што је мање информација, то је више шанси да се ликвидирају вође бораца и да се сачувају животи бораца из Ленглија. Специјалцима ЦИА помажу професионални војни најамници фирме Blackwater. Намера је да се у Кабулу сакупи пет и по хиљада најамника. Они ће на располагању имати и  90 војних авиона. Цена одреда најамника -професионалаца је 10 милијарди долара. А у читавој причи је најважније да руководство  Blackwater-а  моли да се установи још једно звање које би добио човек који   који ће бити одговоран  непосредно Трампу.  Значи, почиње колонизација Авганистана. Неопходно је да се дође до најбржег могућег избављења и од ал-Каиде, и од талибана, како би се најзад небројена природна богатства Авганистана нашла у рукама САД-а. 

Ове седмице је Одељење за кривична дела америчког министарства правде (U.S. Department of Justice Criminal Division) приморала телевизијску мрежу РТ (бившу Русију данас, односно Russia Today), коју финансира руска влада, да се региструје као „страни агент“, у складу са Законом о регистрацији страних агената (Foreign Agents Registration Act – FARA). Све ово се дешава након недавних захтева неких америчких сенатора да застрашени технолошки гиганти Твитер, Фејсбук и Гугл почну да делују као идеолошки филтери.

Нико из америчког медијског естаблишмента није стао у одбрану РТ, која је с правом осудила селективни мандат поменутог FARA закона као напад на медијске слободе – што и јесте. Међутим, овај напад на РТ је још злокобнији, јер нам говори о даљим намерама америчких владара да ограниче изворе информација који су доступни њиховим поданицима.

Како пише Данијел Мекадамс из Рон Пол института:

РТ Америка је новинска организација која делује у Сједињеним Државама, коју бар делимично финансира једна страна влада. Исти је случај и са BBC. Као и са Deutsche Welle, France24, AlJazeera и бројним другим медијским организацијама. Претпоставља се да све оне у одређеној мери заступају уредничке интересе оних који им плаћају рачуне.

Наравно, исто важи и за друге, недржавне медијске куће. На нама је да то имамо на уму када конзумирамо медије. То је оно што нас чини слободним народом.

Једна од темељних вредности слободног друштва лежи у томе да наша сопствена влада не поседује ни трунку моћи над оним што читамо, гледамо, мислимо, или начином на који тумачимо текуће догађаје, закључцима до којих долазимо на основу свих тих информација, и тако даље. То су приватне ствари, над којим ниједна влада која није тиранска не би требало да има било какав утицај.

Истинска подмуклост тиранских система се огледа у настојањима власти да успоставе једну суштински ласцивну контролу над већином приватних простора, укључујући и наше најприватније просторе – наш мозак, наш интелект, нашу савест. Морамо да имамо слободу да пратимо наше интересе, где год нас то водило, како би били у стању да дођемо до сопствених закључака, које би затим могли да сами тестирамо на тржишту идеја.“

Напад на РТ (као и још једну руску мрежу, Спутњик, којој још увек није дат рок за регистрацију) представља вододелницу у процесу дегенерације америчких званичних (зовите их како год хоћете – корпоративних, традиционалних, мејнстрим) медија у пи-ар агенције за владајући естаблишмент и његове идеолошке императиве. Већ неко време се крећемо тим путем, и биће још горе.

Далеко су иза нас они славни дани кад су Американци могли да се удобно увале у фотељу и гледају Волтера Кронкајта (чувеног спикера ударних вести америчке ТВ мреже Си-Би-Ес између 1962-1981 – прим. прев.), уз апсолутну сигурност да им се саопштава истина, пуна истина, и ништа друго осим истине. (За оне млађе који немају појма ко је Кронкајт, нека само гуглују „човек коме се највише верује у Америци“.) У наивном детињству телевизијског доба, отприлике од 1950-их до почетка 1990-их, постојала је заједничка национална медијска култура која је одсликавала установљено, генерално либерално и углавном демократско-партијско становиште америчке интелигенције, а коју су практично једнообразно делиле (тада једине) три америчке ТВ мреже и неколицина главних дневних новина и часописа. Разуме се, постојала је и тад својеврсна владајућа класа медија, али је она одсликавала један широки и дубоки друштвени консензус.

Ти дани су прошли. Можда је распад поверења у медије и друштвеног консензуса својски започео још током рата у Вијетнаму. Међутим, и током наредних деценија остало је довољно шупљих простора у америчким главама за пријем владине и корпоративне пропаганде везане за први Заливски рат старијег Буша, лажне хуманитарне балканске ратове Била Клинтона, Ирачки рат млађег Буша и Обамин либијски и сиријски хаос. Нажалост, таквих шупљих простора има на претек и данас.

Својим нападом на РТ, америчка влада нам званично саопштава да се само мејнстрим медији (МСМ) имају сматрати за испоручиоце Истине (са великим „И“), а да је свако ко није на одобреном списку лажњак. Како ћемо то знати? Па, рећи ће нам сами МСМ, све са њиховим комерцијалним слоганима: Вашингтон пост („Демократија умире у мраку“), Си-Ен-Ен („Чињенице на првом месту“), Њујорк тајмс („Истина је тешка“). (То што су ти званично ауторитативни и истинољубиви медији милитантно непријатељски настројени према Русији, а о Доналду Трампу да и не причамо, је пука подударност.)

Међутим, многи Американци више не наседају на то. Део те скепсе се подудара са партијским поделама које одсликавају све већу моралну и политичку поларизацију у САД: наши медији (које једино пратим) говоре истину, док су ваши медији (које не пратим) лажови. Отприлике једна трећина Американаца своје ставове добија од нпр. Мајкла Мура и Рејчел Медоу (познате либералне водитељке ТВ мреже Ем-Ес-Ен-Би-Си – прим. прев.) и њихових интернет ехоа, а још једна трећина од Раша Лимбоа (познатог конзервативног радио водитеља и политичког коментатора – прим. прев.) и Шона Хенитија са Фокс њуза, и њихових интернет ехоа. Све мање је националног дијалога о било чему, већ су на сцени две одвојене, дијаметрално супротстављене идеолошке културе – и алтернативне реалности – од којих свака демонизује ону другу, тј. „њих“. Због тога су се, кад се после избора Барака Обаме појавио покрет „Чајанка“, Републиканци разбили покушавајући да их кооптирају у своје редове, док су их Демократе осуђивале као руљу расиста и субверзиваца. Када су се нешто касније појавили покрети „Окупирајте Вол стрит“ и „Црни животи су важни“, Демократе су биле те које су покушале да нађу начин да их каналишу, док су их главни Републиканци осуђивали као банде комунистичких анархиста и губитника.

Избором Доналда Трампа, та подела се додатно интензивирала, до нивоа латентног грађанског рата.

После одређене тачке, лажна слика псеудо-стварности (како је то описао Ален Безансон, у контексту позне совјетске пропаганде) почне да у тој мери одступа од стварне стварности, да званични медијски наратив постаје не само бескористан, већ и контра-продуктиван. И, мада је већина Американаца вероватно и даље залепљена за партијски пристрасне медије на „њиховој“ страни политичке поделе, расте осећај дуж читавог политичког спектра да ни МСМ, ни партијски пристрасни медији попут Фокс њуза и Ем-Ес-Ен-Би-Си-ја нису поуздани.

У прошлости, поготово у тоталитарним друштвима 20. века, одржавање кредибилитета званичних медија захтевало је и физичку репресију њихових алтернатива. Данас је такав груб приступ непотребан, а скоро да је и технолошки неизводљив, чак и у тако недемократским земљама као што су Иран, Куба и Саудијска Арабија (мада Северна Кореја можда успева у томе чисто због недоступности модерних комуникационих технологија већини њеног становништва). На месту сузбијања дисиденства, довољно је само одржавати улогу главних медија као чувара капије и оверивача веродостојности.

Што нас поново враћа на тему утицаја страних медија попут РТ, Спутњика, Фонда стратешке културе, Ал Џазире, Си-Џи-Ти-Ен-а (Кина) и Прес ТВ (Иран), који често делују у синергији са алтернативним медијима попут Зиро хеџ, Лу Роквел, Antiwar.com, Рон Пол институт и других, и пробијају информативни „фајервол“ (односно „заштитни зид“ чији је задатак да спречи непрописни или нежељени проток података – прим. прев.), што може дати материјал аргументима о утицају агенди страних влада и њихових медија. У сваком случају, оно што је неспорно је да је све више Американаца почело да стиче вештину коју су некад усавршавали становници бивиших комунистичких земаља: читање између редова званичних медија (за које се унапред претпоставља да су препуни лажи) и поређење са алтернатвним медијским самиздатима, страним изворима и разним „Радио Милевама“ да би се некако докучила права истина.

Немојте сумњати – оно што је започело са РТ се неће завршити са РТ. Они који себе сматрају бољим од нас су одлучили да морају да заштите наше умове од уплива „пропаганде“ која нас може навести да посумњамо у оно што нам говоре Си-Ен-Ен и Вашингтон пост.

Грађани! Будите захвални за тако мудре владаре и посвећене информативне раднике! Угушите непријатељске гласове који желе да подрију нашу демократију, док смело корачамо у светлу будућност!

 

Изгледа да је почела сезона надметања око тога ко је примио Алијин аманет да чува Бошњаке и Босну. Најприје се мислило да је то његов доброћудни и скромни рођак из провинције Сулејман Тихић, који је функцију шефа СДА и бошњачког лидера држао све док мали Бакир није стасао до политичког пунољества. Послије се испоставило да принц престолонасљедник нема вјештину ни дајиџића из Шамца, а камоли бабе Алије, па се као носилац аманета огласио Тајип од Станбола да заштити и самог Бакира. Ономад је у интервјуу сарајевском Авазу в.п. Инцко изјавио да су аманет-ефендије, у ствари, Американци, односно САД.

 Алија се више ослањао на Била него на Тајипа

Колико год муслиманска браћа Сулејман и Тајип дјеловали увјерљивије као људи од Алијиног самртног повјерења, не треба искључити ни неког трећег. Иако је у БиХ провео дуже него сви остали, в.п. Валентин Инцко још није научио да се аманет оставља човјеку, а не институцији, или колективитету, па је можда Алија заклео Клинтона да настави да чува његово дјело. Ни Бошњаци, бар не под тим именом, ни БиХ, као међународно призната држава, нису постојали прије власти старог Изетбеговића, нити би постали без Билијеве подршке. Муслиманско-бошњачком лидеру јесте срце лежало на Босфору и у Персијском заливу, на простору од Марока до Индонезије, али је као рационалан политичар знао да се, бар за његовог вакта, све рјешавало у Вашингтону.

У искрену подршку Брисела, Митерана и Мејџора, он никада није вјеровао, али Били и Хилари су му поклонили државу, па ко би био поузданији да му се на рахмету закуне да ће је и штитити. А била је и прилика јер је, тада већ бивши предсједник САД, био један од посљедњих који се са њим опростио у сарајевској боници. Хилари, на челу Стејт департмента, сигурно је радо преузела породични завјет, јер се хвалила да је преломила мужа да бомбардује српске положаје у Босни. Говорила је о „незавршеном послу Босни“, биће, ваљда, опет са Србима, јер су они ти који, наводно, угрожавају и Босну и Бошњаке. Е, сад, умјесто ње, у Бијелу кућу уселио се Трамп, који је још прије избора најавио да се САД неће више петљати у унутрашње ствари других држава и, ето ти белаја за Бошњаке и Босну. Срећом по њих, новом предсједнику већ годину дана дубока држава онемогућава да изврши кадровску обнову у Стејт департменту, па коло воде стари кадрови у техничком мандату.

 Блефер Ји преузима аманет штафету

Један од њих, Хојт Брајан Ји, пошто је задужен управо за наш регион, могао би да буде оперативни извршилац Алијиног усменог тестамента који изворно гласи на Била Клинтона. Његови излети на Западни Балкан су слика и прилика конфузије не само спољне политике САД. А његов лош провод у Београду показао је да се у Стејт департменту више не зна кога тај „замјеник помоћника“ замјењује, или коме тај „помоћник замјеника“ помаже. Пошто је на оно његово већ чувено да „Србија више не може да сједи на двије столице“ предсједник Србије подигао глас за октаву више, усљедиле су ћушке са више страна. Први га је кориговао потчињени му амбасадор Кајл Скот. Затим је руски амбасадор у Београду Чепурин објаснио да Ји има такав статус у Вашингтону да никад није видио ни државног секретара Тилерсона, а камоли Трампа те да га не треба схватати сувише озбиљно. Онда се огласио и Брисел да примијети да се Ји око наступа у Србији није консултовао у ЕУ. У међувремену је и сам изјавио да није мислио оно што је рекао, али то више нико није чуо.

 Политика АПП у Скопљу и Београду

О чему се ради? Америчка спољнополитичка стратегија је јединствена, али се остварује на више релативно не/зависних нивоа (Бијела кућа, Стејт департмент, Пентагон, низ обавјештајно безбједносних агенција, конгресни комитети) који раде различитим методама и међусобно се надмећу ко ће постићи бољи резултат. У крајњој линији, све се то, зависно од значаја теме, више или мање координише у Овалном кабинету предсједника САД. Тако је у нормалној ситуацији, али с обзиром да годину од избора још није извршена замјена Клинтон-Обамине поставе и новог Трамповог персонала, простор за слободне активности оних бивших велики је, али и ризичан.

Хојт Ји је претходно на своју руку блефирао у Скопљу, и ко зна како и чиме уцијенио и запријетио Груевском и Иванову. Пошто му је у Македонији упалило, нико из Вашингтона није негодовао, па је наставио с истим хохштаплерајем, који овдје зовемо АПП (ако прође, прође) и у Србији. Пошто се у Београду обрукао, деградиран је са, додуше још само техничког задужења за Западни Балкан у Стејт департменту, на утјешну позицију амбасадора у Скопљу, да убрза већ договорени посао утјеривања БЈРМ у НАТО. Сада је, ако се вест испостави тачном, Хојт Ји формално сишао на ранг до јуче потчињеног Кајла Скота, али у мање значајној земљи. И, по законима дипломатске службе, у Београд, Бањалуку, Сарајево и друге регионалне центре моћи ће да дође једино као туриста.

 Отимање о аманет

Зашто Инцко отима Ердогану Алијин аманет? Док је Турска била лојалан члан НАТО-а, а Ердоган био под патронатом САД, турски неоосманизам и панисламизам у Босни није био проблем. Напротив, из Вашингтона је био подржан као ширење „исламске демократије“, која треба да спасе Бошњаке од инфекције радикалним исламом који се ширио са Блиског истока. Чим је Ердоган почео с Русима да гради гасовод, потписао да му граде нуклеарну електрану, те дао аванс за С-400, за Американце је то била политичка издаја и одбрамбена пукотина, можда прије свега изгубљен посао вриједан неколико стотина милијарди. Волфгангу Петричу, Инцковом земљаку и претходнику сличног политичког профила, засметало је и што је Бакир био на вјенчању Ердоганове ћерке.

ЕУ је увијек номиновала в.п. из својих редова, а њихови замјеници су, такође по не/писаном правилу, били Американци. Када год је в.п. био и заозбиље европски, замјеник је де факто водио главну ријеч. Када је пак тај формално главни Европљанин био амерички резидент, замјеник се готово није чуо. Рецимо, сумњам да било ко у Београду, изузев професионалаца у МИП-у, зна за имена Инцкових америчких замјеника, до недавно Бруса Бертона, а од недавно Дениса Хирнија. Довољно је што се в.п. Инцко у својим периодичном извјештајима за СБ УН редовно до ципела увлачи своме трансатлантском газди.

 Руски вице амбасадор Сафронков: Инцко је србофоб

У већ поменутом разговору за „Аваз“ он је изуо и нануле: „САД је више него било којој другој земљи стало да БиХ буде успјешан пројекат и то је некакав амерички аманет. Американци су завршили одличан посао на Косову и у БиХ, а у БиХ су инвестирали и много новца у демократију и обнову земље. Тај аманет је сличан ономе које су савезничке снаге имале да уведу у ред Аустрију, гдје је било доста нациста и њихових присталица. Савезници су ослободили Аустрију те остали у њој 10 година, све док се демократија није усидрила. Захваљујући том искуству ми данас имамо један фини рецепт за дјеловање међународне заједнице у БиХ, а повући ћемо се када пројекат буде реализован.“

Из ове приче, у којој не помиње да је његов извјештај о стању у БиХ по ко зна који пут одбијем руским ветом са неугодним објашњењем Сафронкова да је србофобан, једино се да закључити да Инцко намјерава да живи вјечно и да доживотно остане на функцији у Сарајеву, те да вјерује да ће и 21. вијек бити амерички. Зашто? Пројект јединствене, функционалне, просперитетне, демократске БиХ, не само да није успио него није ни за педаљ напредовао током минулих четврт вијека, а нема изгледа да ће ни за наредних фртаљ. То даље значи да протекторат остаје у недоглед, а Инцко са својих скоро 70 на његовом челу остати и клониран. Све остало су глупости. Каже: „Американци су обавили одличан посао на КиМ и у БиХ“. Ако је тако, зашто онда не иселе војну базу „Бондстил“ и окончају протекторат. Каже: „Американци су много уложили у обнову и демократију“. А добро зна да у пријестоном Сарајеву по пола дана нема текуће воде и да се у херцеговачкој метрополи Мостару већ неколико година не одржавају избори. Вјероватно су му и за то криви Срби, којих у Сарајеву и Мостару практично више нема и, посебно, Додик, јер заврће пипе по Башчаршији, а у Српској има и воде и избора, чак и референдума.

 Протекторат није баш окупација

Оно поређење нацистичке Аустрије са савременом БиХ баш је непристојно. Инцкова и Хитлерова домовина Аустрија је аншлусом припојена Трећем рајху на одушевљење велике већине Аустријанаца који су се некад махом и осјећали Нијемци, а који су затим саучествовали у поробљавању пола Европе, истребљењу Јевреја, Срба и Рома. У БиХ се од 1992. водио грађански или унутрашњи рат, а не рат против било кога изван њених граница. Аустрија је ’45 била од савезника поражена и окупирана као фашистичка земља. БиХ ’95. није била ни поражена, ни окупирана јер претходно није била ни фашистичка.

Познато је да је успјех у трансформацији фашистичких држава Њемачке, Аустрије и Јапана у демократије инспирисало Американце да рецепт „промјене режима“ примијене и на друге случајеве. Та крвава политичка педагогија ненасилних револуција, промјене свијести, изградње држава и нација довела је до бомбардовања Србије, колапса Украјине, разарања Блиског истока, мигрантског цунамија. Оно што је под окупацијом успјело у Њемачкој, Аустрији и Јапану за 10 година, у БиХ под протекторатом није ни за 25. И умјесто да одустану и промјене курс, они говоре да су фрустрирани досадашњим неуспјехом и појачавају притисак истим пријетњама, уцјенама, санкцијама и Инцковим једним те истим наративом.

 Алијин аманет пренијети на Додика и Човића

Ово са „америчким аманетом“ је, ваља признати, право освјежење његовог скученог политичког репертоара. Али, у аманет, односно уз заклетву на чување, самртник оставља нешто што је само по себи нејако да би без подршке неког у близини јачег опстало. Када је Алија Изетбеговић, на рахмету, Бошњаке и Босну остављао у аманет, ма коме то било, био је очито свјестан и бошњачког несигурног националног идентитета и крхке државности БиХ. А колико ће Бошњаци национално бити признати и БиХ одржива држава, највише зависи од комшијског српско-хрватског окружења, Републике Српске и Херцег-Босне. Зато би било најбоље да Ердоган или Клинтон пренесу Алијин аманет на Додика и Човића. Обојица ће радо заштитити Бошњаке и БиХ, па ако треба и Бакира. Претходно Додик само тражи да се Српској врате ентитетске надлежности по изворном Дејтону, а Човић да се Хрватима врати Херцег-Босна. Много ли је?

-

Борис Степанов

У неколико последњих година производња аутомобила се претворила у озбиљан бизнис. Прошле године светска производња аутомобила је имала збирну добит од 104 милијарде евра – највиши показатељ у читавој својој историји. Немачки концерн Дајмлер је зарадио скоро 13 милијарди евра и тако прескочио америчку корпорацију Џенерал моторс за милијарду евра. То је важан детаљ који се аналитичари труде из све снаге да занемаре. Али – Минхенски БМВ такође стиче колосалну добит – 9,4 милијарде евра. Произилази да су само Дајмлер и БМВ зарадили преко 22 милијарде.

Зато је Џенерал моторс незадовољан. Осим тога, Дајмлер и БМВ су по рентабилности одавно постали шампиони. Највише захваљујући аутомобилима премијум-класе. Њихови аутомобили су се растурили по читавом свету, баш као топле пирошке. Олигарси и милијардери желе да се возе само престижним „Немцима“. Али америчку аутомобилску индустрију највише љути чињеница која се односи на Фолксваген, јер је његова укупна вредност акција 69 милијарди евра. Тако да су Немци за САД одавно постали кост у грлу. Како би уклонили таквог конкурента Американци су измислили „дизелгејт“ који је стварно представљао најјачи ударац за репутацију немачке аутомобилске индустрије још откако она постоји. Сада их оптужују за „заверу картела“.

У ЕУ су картели забрањени и зато су амерички конкуренти решили да се тиме послуже. Они знају да у немачкој аутомобилској индустрији ради око 800 хиљада људи. Заједно са породицама – то је приближно 2,400.000. Ударац је нанет огромном броју Немаца. Наравно да се Вашингтон због тога не брине, јер се он и дан-данас у Немачкој осећа као домаћин. Јер Немачка је под америчком окупацијом још од 1945.године, те са њом могу да раде шта год пожеле. Али – њихови „штићеници“ су сада не само одрасли, већ су се претворили и у веома снажну економску силу. Сједињене Државе не заборављају ни да је промет у производњи аутомобила у Немачкој изнео у 2016.години 405 милијарди евра, а то представља четвртину укупног промета у индустрији те земље. Значајан део тога (70%) иде на испоручиоце делова. То су средња и мала предузећа.

А шта је најважније: од немачке аутомобилске индустрије зависи небројено много аутомобилских салона, радионица и бензинских пумпи. Врло је вероватно да и то јако љути Американце. Јер то је још један бизнис који им је побегао испред носа, а њима се баш хоће да све то буде под контролом САД-а. Шта да се ради: памећу и спретношћу, инжењерским знањима и технолошким новинама Немци су одавно превазишли цео свет. И ту се више ништа не може.

 

Регуларне владине снаге освајају посљедња упориште фантомске Исламске државе, терористичке организације против које су се, бар декларативно, бориле и САД и Русија, и Турска и Израел, и Иран и земље ЕУ. Рекло би се да проблема на Блиском истоку задуго неће бити, да следи изградња земаља које су претрпеле ратне страхоте, и да је дугорочни мир на помолу. Али, да ли је тако? Ни приближно. Проблеми постоје, а основни је што су САД, иако још увек глобална сила, на одласку. Империја је доживела зенит и њена звезда се гаси. Јасно је то и америчком естаблишменту који је потпуно свестан чињенице да је „преспавао“ нагли технолошки и војни напредак Русије и Кине. Превелике амбиције довеле су до унутрашње кризе и све већих проблема унутар САД. Савезне државе се све више окрећу себи, отворени расизам је у порасту, чиме се знатно слаби унутрашње јединство које, како ствари стоје, може довести до дисолуције ове велике силе. Комплексности ситуације додатно доприноси што ФБИ, ЦИА, Конгрес, Сенат и Бела кућа не делују хармонично. Нејасна је и граница између демократа и републиканаца, више се са сигурношћу не може одредити ко је ко.

Иако свесни узрока проблема, у естаблишменту не желе ствари именовати правим именима. Кривац је изван САД и то је, наравно, Русија. Русија се представља као највећи амерички противник, па и као главни планетарни проблем. Како се само дрзнула та Русија да доспе у позицију да је чак и САД морају молити за услуге како би својим астронаутима доставиле логистику? Наиме, без коришћења станице Мир, која је, замислите, такође руска, то није било изводљиво. Чак се и Европа, тј. водеће земље ЕУ, отимају и пружају отпор стиску Вашингтона, не прихватајући амерички поглед на правила светске трговине и њене контроле. Опет, додатни проблем за све представља надувана вредност долара. Ако би долар „издувао“ Америци следе унутрашњи немири, а непознато је шта ће са огромним резервама долара да раде растући економски џинови попут Русије, Кине, Индије, Индонезије … Проблем ствара прелазак на алтернативне валуте, што Русија и Кина форсирају, и што се све више прихвата од низа земаља. Стога многи траже начин како би се ослободили долара који убрзо може да пропадне. Међутим, да ли би у том случају свет експлодирао? Како год, рањене империје су опасне и непредвидиве. С друге стране, историјско искуство указује да се на пепелу старих стварају нове империје.

Буђење Европе је неминовно. Стога су САД поставиле „нагазну мину“. Са свешћу о проблемима који следе на унутрашњој сцени, САД су ЕУ, као свом највећем економском противнику, инсталирале фашизам, који је све више у порасту, нарочито у државама које граниче са Русијом и које традиционално баштине фашизам. Сада су им САД омогућиле да „обуку нови шињел“, на штету ЕУ и Русије. ЕУ је економски конкурент, а Русија је војни и политички конкурент САД. Русија, уз то, поседује огромне природне ресурсе о којима сањају Ротшилди и Рокфелери. Пројекат „Три мора“ корене вуче још из доба Вермахта и не представља никакво чудо што су га на „светлост дана“ извукли данашњи фашисти. Познато је да је идеју „Три мора“ подржало и хрватско усташство, али и хрватски званичници.

Други, али огроман проблем на Блиском истоку је могућност избијања нуклеарног рата на релацији Тел Авив – Техеран. Израел настоји да Москва, тј. председник Путин, помогне у решавању перманентне блискоисточне кризе и безбедносних проблема које Израел има са својим суседима и Техераном. Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху у сусретима са Путином, које је сам иницирао, није успео да представи све „муке Израела“. Он је вероватно чекао снажнији ангажман САД у Сирији и стварање државе Курда. Курди држе завидне резерве нафте, а тако и могућност пресецања коридора Иран – Либан. Израел је забринут за своју стратешку безбедност због чињенице да Иран преко Хезболаха повезује територије на којима има утицај све до границе са Израелом. Израел жели и безбедност границе на Голану. Либан се, наиме, претвара у платформу за напад на Израел. Све више постаје простор са којег могу да се лансирају тензије, терористички напади, и ракете. С друге стране, Нетанјаху није задовољан политиком коју води амерички председник Трамп, а у којој доминирају нејасна стратегија и непредвидиви поступци. Матис вуче на једну страну, стиче се утисак према ситуацији на терену, потпуно независно од Трампа и Тилерсона, који, очито, не сарађују. Израел, суочен са чињеницом да има несигурног и неозбиљног савезника, што то у ова времена САД јесу, из очаја сам жели извести ваздушне нападе на Иран. Разлог је у сумњи да се Техеран домогао 200 кг обогаћеног урана, што је количина сасвим довољна да технолошки способан Иран, у тајности склопи неколико атомских глава које могу носити побољшане верзије иранских ракета. Све су прилике да је и промена политичког курса Саудијске Арабије у смислу покушаја отопљавања односа са Техераном, проузрокована сазнањем да Иран поседује моћно оружје.

Крај рата на Блиском истоку је, свакако, близу, али се не назире крај проблема. Као нерешени остају они који се односе на стварање курдске државе и операција Ирана у циљу геополитичког излаза на још једно море – Медитеран, бар у политичком смислу, што може постићи овладавши позицијама у шиитском Либану. Стога Израел настоји Путину изнети своје проблеме, страхове и виђења, првенствено по питању експанзије иранског утицаја на Блиском истоку. Опет, Израел бомбардује циљеве уз Голанску висораван не би ли уништио логистику Хезболаха, али тако ствара проблеме Москви, савезнику Сирије.

Москва би требало да се скупа са Турском активније укључи у решавање питања Курда, јер без тог решења мир и напредак на Блиском истоку биће јако далеко. Чињеница је да су Курди велика популација и да је природна њихова тежња да напокон реше питање властите државности. У том погледу Турска је незаобилазан фактор. То је био разлог због којег је Ердоган позван у Москву на консултације јер су „испливале“ варијабле због којих се морао прекинути мировни састанак у вези Сирије. Наиме, сви геополитички играчи инволвирани у блискоисточни сукоб желе обезбедити своје геополитичке тј. геоекономске интересе. Израел жели сачувати Голан као тампон зону и спречити било какву могућност да Иран копненим путем Хезболаху допрема логистику. Ирак жели део курдске територије у Сирији, а то желе и САД. Ради се, наравно, о територији богатој нафтом. Турска жели задржати тампон зону у Сирији и физички одвојити Курде из Сирије од Курда у Турској. Иран настоји да оствари потпун утицај на шиите, било да се ради о Курдима или Либанцима.

Каква је перспектива изградње мира на Блиском истоку? Иако се рат ближи крају, неповољни сценарији нису искључени. Свој допринос у виду горког зачина САД су увек спремне да дају, ако ни због чега оно да докажу да је ангажман Руса био неискрен и непотпун. А тероризам? Да ли се САД боре против тероризма? Недавно су биле снажно ангажоване у том погледу. У Сирији је био Трампов твит. Чак два дана.

 

 

слика http://freelagu.site/download.php?id=KoGhS7bIMes

 

-
Republican presidential candidate Donald Trump listens to a question at a town hall event on October 6, 2016 in Sandown, New Hampshire. / AFP PHOTO / Mary SchwalmMARY SCHWALM/AFP/Getty Images

Борис Степанов

Недавно је Трамп обележио један невелик јубилеј: 9 месеци од ступања на дужност председника САД. Секретар за штампу Беле Куће, Сара Сандерс, у интервјуу популарном и конзервативном радио-репортеру Хју Хјутету је изјавила да је чује читава Америка: „Трамп је провео невероватно успешних девет месеци на месту председника. И ја мислим да ће следећих 3 и 2,5 и три године бити исто тако успешне, између осталог и у послу спровођења пореске реформе, која ће бити од огромног значаја и која ће стварно битно утицати на већину Американаца. Они ће молити председника Трампа за још 4 године [вршења дужности председника]“. Госпођа Сандерс је такође подвукла да за америчког лидера  „неће бити проблем да на следећим изборима поново буде кандидат“ републиканаца.

Да подсетим да је још у самом почетку  свог председничког мандата  Трамп више пута говорио о свом поновном избору и о „осам година“ боравка на положају председника државе. Сада је ту мисао јавно објавила његова секретарка за штампу. Она је омогућила да становништво САД сазна да ће њен шеф  радити дуго и упорно, и да ће искористити право за свој поновни избор.

Одмах после Саре Сандерс новинарима се обратио и бивши главни стратег Беле куће Стивен Бенон. Он је самоуверено изјавио да ће његов бивши шеф, са којим се он недавно пријатељски растао, убедљиво победити и на изборима 2020.године. Помоћници Доналда Трампа полако обрађују јавно мњење и наговештавају да шеф Беле куће озбиљно намерава да се на власти задржи свих осам година, онолико колико му омогућује Устав.

Тако да не треба да се мисли да Трамп нема снаге и да је времешан. Није то најважније – најважније је да он има пуно енергије и спреман је да се и даље труди на добро обичног гласача, не жалећи при том самог себе. Не журећи, у малим порцијама подсећају на Трампове таленте.

Недавно су испричали да је скроман цртеж (30 са 35 сантиметара) на коме је црним маркером нацртан  Емпајер стејт билдинг нацртао лично Трамп 1995.године, и да је тај цртеж продат на аукцији за 16 хиљада долара. Дотле је сличан аматерски цртеж силазио са пресе у Лос Анђелосу за 30 хиљада долара. Потражња постоји, узми маркер у руку и уколико желиш цртај сваког дана понеки њујоршки облакодер.  Оних који би хтели да своју кућу украсе „сликарством“ господина Трампа наћи ће се довољно. Наравно, сва добит од  Трампове „уметности“ иде у добротворне сврхе. Први човек Беле куће и тако не добија своју плату, већ је одмах шаље као помоћ различитим пројектима. Добар и промишљен корак пи-арова Беле куће. Ових дана они су започели нобу кампању, тачније – лутрију. За улог од три долара организоваће се вечера  са господином Трампом лично. То је написано на специјалној страници националног комитета Републиканске партије. Победнику је гарантован лет до Даласа и смештај у хотелу. Осим тога, он може да поведе још једну особу.

Нема назнака да је на самиту америчког председника Доналда Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга дошло до пробоја по питању Северне Кореје. Али зашто није? Није ли сам Трамп рекао да би Кина могла да „лагано и брзо“ „реши“ севернокорејски проблем, и да је само ствар у Сијевој решености да то уради.

Ништа мање одвојена од реалности није била ни Трампова анемична порука у вези америчке трговинске неравнотеже са Кином. Како је рекао, проблем није у Кинезима – које је похвалио за спретност у искоришћавању америчке глупости – већ у млитавим политикама претходних америчких администрација. Сасвим тачно! Али шта ће то он да промени? Чини се не баш пуно, осим можда да удели велико, безусловно смањење пореза подгојеним корпорацијама које ће одушевљено наставити да селе своје операције у иностранство. Глобално тржиште über alles! А сви смо мислили да је Хилари Клинтон изгубила на изборима.

Све у свему, Трампова посета Кини је обележена замрзавањем његових предизборних принципа заснованих на политици „Америка на првом месту“ у корист глобалистичке агенде његових економских саветника и потчињавања трговине геополитичким приоритетима војне хунте која управља његовом администрацијом у његово име. Дабоме, биће ту и тамо неких ситних потеза, попут недавног удара усмереног против кинеског дампинга алуминијумске фолије на америчко тржиште. Но, плутократе које су биле забринуте могућношћу „трговинског рата“ са Кином могу да мирно спавају.

По питању Северне Кореје – којим су САД биле понајвише обузете на самиту Трампа и Сија – Трамп је отишао празних руку. Претходних месеци су посматрачи били збуњени Трамповом променљивом реториком, у распону од претњи огњем и деструкцијом једног дана до понуда у стилу хајде-да-се-договоримо већ следећег. Он је сам свој добар и лош полицајац.

У принципу, нема ништа лоше у дизању буке и непредвидивости. То је, знате, „уметност преговарања“ (алузија на Трампов бест-селер посвећен његовим преговарачким вештинама – прим. прев.) Упркос тврдњама Трампових критичара, није проблем у његовој наводној неодговорности и импулсивности. Трампов лични стил понашања још увек није довео до рата, а и ако рата буде, неће то бити разлог. Права опасност прети од наводних експерата који постављају параметре унутар којих Трамп делује, којима је он немудро делегирао своју спољну и безбедносну политику. Ово су ствари које се, по тој матрици, скоро религиозно подразумевају:

Прво, лепо је то што, по свој прилици, функционише алтернативни канал за непосредне америчке разговоре са Северном Корејом. Међутим, са становишта Вашингтона, преговори могу да иду једино у правцу захтева за денуклеаризацијом Северне Кореје. Било какви уступци Пјонгјангу једноставно не долазе у обзир, јер би то, забога, значило „награђивање агресије“ и „показивање слабости“. Нема јасних претпоставки за договор када се очекује да само једна страна прави уступке.

Друго, пошто је Вашингтон дефинисао севернокорејско нуклеарно оружје као ipso facto виталну претњу за САД, минимални прихватљиви амерички циљ је да га се Пјонгјанг ослободи. (Промена режима би била још боља, јер би то само по себи донело и денуклеаризацију.) То што је мало вероватно да ће се Пјонгјанг одрећи свог нуклеарног оружја под било којим условима значи да договора не може ни бити.

Треће, у колективном уму Вашингтона, за кризу је 100 посто одговорна Северна Кореја, док наше присуство у Кореји, наше претње Пјонгјангу или наше деловање на другим местима носе 0 посто одговорности. Како можете да кривите нас – 20 година смо покушавали са дипломатијом, и све што смо на крају добили је нуклеарна бомба! Било каква сугестија да Ким Џонг Ун само реагује на претње изговорене у чувеном говору Џорџа Буша млађег из 2002. године, о „осовини зла“ (коју чине Иран, Ирак и Северна Кореја – прим. прев.), или на свргавање Муамера Гадафија и Садама Хусеина (који су, за разлику од Кима, били довољно луди да не поседују оружје за масовно уништење) се одмах тумачи као „бацање кривице на Америку!“. Преузимање одговорности за раније грешке дефинитивно није наша јача страна. То што ће можда у року од неколико месеци континентална Америка бити у домету севернокорејских нуклеарних интерконтиненталних балистичких ракета нема никакве везе с било чим што је Америка рекла или учинила.

Четврто, ми једноставно знамо да Кина може ово да реши ако хоће – лагано и брзо, баш као што је председник Трамп рекао. По речима некадашњег америчког амбасадора у УН Џона Болтона: „Зато треба рећи Кини: ‘Биће поновног уједињења Кореје. Хоћете ли да се то деси на лакши или на тежи начин?’“ То значи да ће или Кина урадити тај посао за нас, или ћемо га ми сами урадити. Могућност да Пекинг неће предузети акцију која се фундаментално коси са кинеском националном безбедношћу, без обзира на америчка ласкања или претње, је скоро незамислива. Али ако не ураде то што захтевамо, онда ће оно што следи бити њихова кривица, а не наша.

Пето, војна опција је и даље и те како на столу. Хунта не размишља стратешки, али се и те како узда у своју технику извођења. Ако дође до најгорег и она буде „приморана да делује“ (са њеног становишта), она је екстремно (и опасно) сигурна у то да ће ефикасно извођење свести штету на минимум. Настављају се припреме за превентивни удар на Северну Кореју. У Сеулу је Трамп јавно хвалио могућности три борбене групе америчких носача авиона који се налазе у близини Корејског полуострва. Можда је све то само блеф како би се Кинези навели да нешто учине (као што знамо да могу – видети претходни пасус). Али ако дође до најгорег и ужасне ствари задесе велики број људи, рећи ћемо: Нисмо имали никаквог избора због кинеског нечињења. Да ли то значи да војни планери седе и разматрају жртвовање Сеула како ми не би деловали као слабићи? Не, али су спремни да ризикују могућност таквог исхода јер су, таквим приступом, сами себе сатерали у ћошак. Још горе, сигурни су да то могу да изведу. Јер, само погледајте како су сјајно испали сви наши скорашњи ратови!

Шесто, Трамп је јасно ставио до знања да је суспендовао сопствене инстинкте и да ће пустити да га воде „професионалци“. (Упоредити са Авганистаном, где његову „нову“ а заправо стару и непостојећу стратегију диктира Хунта, противно, по сопственом признању, његовим сопственим тежњама.) Кад је реч о Кореји, појам „експерти“ већином обухвата Хунту, али и Ники Хејли (!!!!) и, вероватно, Џона Болтона. (Такође постоји могућност да је своје прсте умешао и Дејвид Петреус, геније који се залагао за наоружавање Ал Каиде у Сирији.) Осим тога, имајте на уму да Трамп није неоконзервативац, али јесте националиста по калупу Ендру Џексона, или можда Тедија Рузвелта. „Немојте нас потцењивати,“ упозорио је Трамп Кима. „И немојте нас изазивати.“ А када му „експерти“ кажу да нас Северна Кореја „изазива“, шта друго може да учини осим да делује? Јер, у априлу су му „експерти“ рекли да је Асад отровао децу гасом у Сирији и – бум“ – он је лансирао крстареће ракете уз аплауз житеља Мочваре и већине своје популистичке базе, која нема појма где се Сирија уопште налази.

Седмо – ово је онај забавни део – ако се све то претвори у једну огромну катастрофу са стотинама хиљада мртвих, ко ће сносити одговорност? Неће ни Мекмастер ни Хејлијева. Не, за све ће бити крив Трамп и то што се није држао правца „Америке на првом месту“. Естаблишмент са обе стране политичког спектра, укључујући и многе који су га гурали у правцу агресивније политике, ће га брже-боље осудити: Ето, рекосмо вам да је лудак! Професионалци су га добро саветовали али је он све упропастио! У том сценарију, не би морали да чекају на импичмент, већ би се једноставно позвали на 25. амандман америчког устава (који одређује сукцесију у случају да председник умре, да оставку или се оцени да је неспособан да даље обавља своје дужности – прим. прев). Двоструки добитак за ратне хушкаче из Дубоке државе: отарасили би се и Кима и Трампа!

 

 

-

Картер Пејџ, бивши спољнополитички саветник у изборном штабу Доналда Трампа признао је у сведочењу Конгресу да је имао контакт с високим руским званичником док је био у Русији прошле године.

 Фото Танјуг,AP Photo/J. Scott Applewhite Пејџ, који није примао плату и који је отишао из штаба пре него што је Трамп победио на изборима, рекао је у одбору за обавештајна питања Представничког дома прошле недеље да је „кратко рекао здраво“ заменику руског премијера Аркадију Дворковичу када је у Русији држао говор, показују јуче објављени транскрипти.

После више питања о контакту, за који је раније рекао да га није било, Пејџ је рекао да је разговарао с Дворковичем у јулу 2016. када је одржао говор у московској Новој школи за економију.

„То је био кратак разговор. Разменило смо пригодне речи. Не сећам се тачно речи које сам изговорио, али је то било нешто као ‘све најбоље’ и знате то је то“, рекао је Пејџ одговарајући на неколико питања.

Демократе у панелу су биле сумњичаве због његовог објашњења. Адам Шиф, највише рангирани демократа у панелу, изнео је мејл из кампање у којем је Пејџ написао да му је Дворкович рекао „у приватном разговору“ да подржава Трампу и изразио жељу да сарадњу. Пејџ је одговорио да је разговор трајао мање од 10 секунди.

Пејџово сведочење је део истраге тог одбора о руском мешању у америчке изборе и да ли је Русија имала везе с Трамповим штабом. Пејџов пут је подстакао питања када је Федерални истражни биро (ФБИ) почео своју истрагу о руским активностима у лето 2016.

Пејџ је изнео противречене описе с ким се срео у Русију – једном је за Асошијетид прес рекао да се није срео с Дворковичем. Сведочћење прошле недеље је било под заклетвом.

Пејџ је у марту био саслушаван неколико сати у оквиру истраге ФБИ-аја, пре него што је специјални саветник Роберт Мулер именован да преузме истрагу.

Пејџ је у панелу рекао да је обавестио неке чланове Трамповог штаба о свом путу у Русију, између осталог садашњег министра правде Џефа Сешонса, који је тада био сенатор. Додао је да Сешонс није имао никакву рекацију када му је причао о путу у Русију.

Ово сведочење би могло да постави додатна питања о Сешоновом знању за контакте сарадника из Трамповог штава с Русијом. Сешонс је изузео себе из истраге о Трамповом штабу пошто је признао да је током кампање имао два раније непријављена разговора с бившим руским амбасадором Сергејом Кисљаком.

Пејџ је одбору Представничког дома рекао да је пут у Москву био приватан и да није повезан с радом штаба.

Одбор је, међутим, изнео имејл у којем је Пејџ писао званичницима штаба и питао их да га обавесте „ако имају резерве или мишљенње како би волели да фокусира своје изјаве“, мислећи на говор у Москви.

Пејџ је такође био суочен с питањима о несагласностима у изјавама – одбору је рекао да се током пута у Русију у јулу 2016. састао само с једним званичником руске владе, али је људима у Трамповом штаб у имејлу рекао да је добио вредне увиде од посланика и виших припадника руске председничке администрације.

Он је одговорио да је увиде добио на основу онога што је почитао у новинама, као када слуша Трампове говоре.

Пејџ је инсистирао да није имао никаве информације о томе да је руска влада или неко њој близак имо улогу у кампањи за изборе прошле године. Такође је рекао да је био неплаћени члан тима за спољну политику који се ретко састајао и да није имао директан приступ Трампу.

„Никада га у животу нисам срео. Био сам на много састанака на којима је био, научио сам много од њега, али га никада нисам срео лицем у лице“, рекао је Пејџ.

Он је такође био питан о односу с Џорџом Пападопулосом, бившим саветником за спољну политику у Трамповом штабу, који је признао да је лагао ФБИ о својим конактима. Пејџ је рекао да је имао „веома ограничен“ однос с Пападопулосом и додао да га је последњи пут видео на вечери у јуну 2016. коју је организовао Сешонс, тада један од истакнутих сарадника у Трамповом штабу.

Пејџ је, међутим, признао да је добио мејл у којем је Пападопулос споменуо професора Џозефа Мифсуда. У судским документима се наводи да је то професор који је Папапдопулосу у априлу 2016. рекао да Руси имају „прљвштину“ о демократској кандидаткињи Хилари Клинтон

www.novosti.rs/вести/планета.479.html:694578-Бивши-Трампов-саветник-рекао-у-Конгресу-да-је-имао-конакте-с-руским-званичницима