среда, фебруар 21, 2018

Тагови Вести таговане са "САД"

САД

O budućnosti Zapadnog Balkana ponovo se govori u Vašingtonu. To će biti tema jednodnevne konferencije koju u srijedu organizuje Atlantski savjet SAD, ali i izvještaja pod nazivom „Balkan naprijed – nova američka strategija za region“ koji će ta organizacija objaviti u utorak. U izvještaju se između ostalog predlaže uspostavljanje stalnog američkog vojnog prisustva u Jugoistočnoj Evropi, zalaganje za „istorijsko pomirenje“ sa Srbijom, kao i obnovaljanje reputacije SAD kao istinskog posrednika. Uoči objavljivanja izvještaja i konferencije koja će okupiti ministre spoljnih poslova regiona, visoke zvaničnike Stejt departmenta, članove Kongresa i eksperte, izvršni potpredsjednik Atlantskog savjeta Dejmon Vilson rekao je u intervjuu za Glas Amerike da je neophodna aktivnija uloga Sjedinjenih Država u regionu. Ako Vašington ne bude više angažovan, rizikuje izbijanje krize na Balkanu, upozorava Vilson.

Glas AmerikeAtlantski savjet će uskoro izdati izvještaj o Zapadnom Balkanu. Koje su glavne tačke izvještaja?

Vilson: „Atlantski savjet će objaviti izuzetno značajan izvještaj o Zapadnom Balkanu da bi uputio poruku da je sada pravo vrijeme za obnovljeni američki angažman u regionu i da postoji put, strategija kako Sjedinjene Države mogu da se pridruže Evropskoj uniji i pomognu da se ostvari vizija o tome da će Balkan postati dio Evrope i transatlantske zajednice. Ta vizija je izgubila zamah od deklaracije na samitu u Solunu prije mnogo godina.

U suštini je došlo do zamora kada je riječ o Balkanu, smanjenog američkog angažmana, a i Evropska unija preispitivala je održivost te strategije.

U našem izvještaju, vraćamo se početnim principima i poručujemo da je vrijeme da Sjedinjene Države ponovo iznesu jasnu viziju da će Zapadni Balkani biti dio transtlantske zajednice. To je naša vizija, strategija i partnestvo sa Evropskom unijom.

Vojna vježba pripadnika KFOR-a

Vojna vježba pripadnika KFOR-a

Drugo, da postoje određene oblasti gdje Sjedinjene Države imaju izraženu ulogu – prvo je bezbjednost, odnosno da se pošalje poruka regionu da je prisustvo naših bezbjednosih snaga trajno i da nije povezano samo sa KFOR-om, već i sa promovisanjem američkog uticaja i pružanjem pomoću u izgradnji kapaciteta, kada je riječ o borbi protiv terorizma i brzom reagovanju. Da jačamo naše prisustvo u Jugoistočnoj Evropi, kao što smo to uradili u njenom sjeveroistočnom dijelu. To je i signal drugim velikim silama, koje su možda aktivne u regionu.

Treći element je politička dinamika.

Zalažemo se za unapređenje istorijskog procesa pomirenja sa Srbijom i da budemo istinski posrednik u postizanju stvarnog napretka na političkom frontu- kada je riječ o dijalogu Beograda i Prištine ili pružanju pomoći Grčkoj i Makedoniji da budu saveznici u budućnosti. Imajući u vidu izmijenjene uslove na terenu, postoji stvarna šansa za američku diplomatiju, da uz evropsku, pomogne da stvari krenu u pravom smjeru i da ukloni neke lokalne prepreke.

Međutim, poslednji koncept je veoma važan, a to je kako podstaći ekonomske prilike i preduzetništvo imajući u vidu interesovanje koje vlada na Kapitol hilu. Kako ljudi u regionu, koji su izuzetni preduzetnici, mogu da imaju šansu da ostvare svoju budućnost na način koji ne zavisi od protekcionizma. Zainteresovani smo za načine da se podstakne otvaranje radnih mjesta i rast, koji ne kontrolišu politike mreže.

I poslednje – da Zapadni Balkan mora da bude integrisan u Evropskoj uniji, kada je riječ o saobraćaju ili energetici. I konačno to je šansa da Sjedinjene Države i Evropa sarađuju. U vrijeme kada mnogi ne očekuju da Vašington i Brisel zastupaju iste stavove, Balkan pruža šansu za saradnju i uspjeh.“

Glas Amerike: Ranije ste poručili da ako Sjedinjene Države ne budu ponovo angažovane, rizikuje krizu na Balkanu koja bi mogla da iznenadi sve. Kakvu ste krizu imali na umu?

Vilson: Ako ne budemo angažovani, ako budemo pokazivali neodlučnost, onda ćemo otvoriti prostor za pogoršanje situacije. To smo vidjeli na primjeru Makedonije posle 2008. godine i neuspjelog pokušaja da zemlja uđe u NATO na samitu u Bukureštu.

To pokazuje da smanjenje američkog angažmana u regionu može da dovede do daljeg pogoršanja nekih najgorih trendova i problema i do moguće krize.

Naša poruka nije da Balkan mora da bude najvažnije pitanje na agendi Vašingtona. To jednostavno nije slučaj, nije realno, ali ni potrebno.

Naša poruka je da ako ignorišemo region, i ne odigramo svoju ulogu, možda ćemo biti svjedoci izbijanja krize – bilo da je riječ o odnosima Beograda i Prištine, ili što je vjerovatnije, u Bosni, a i vidjeli smo potencijal za to u Makedoniji.

Međutim, uz malo napora, na političkom nivou, možemo značajno da pomognemo i da pošaljemo jasnu poruku onima koji žele da poremete proces transatlantskih integracija, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim snagama ili organizovanom kriminalu. Uz malo napora, možemo da se suprostavimo tim negativnim silama i pomognemo regionu da ostane na pravom putu ka ostvarenju konačnog cilja.“

Glas AmerikeŠta „malo napora“ konkretno podrazumjeva?

Vilson: „Prvo želim da kažem da se Balkanom bave zaista izuzetne američke diplomate. Naši ambasadori na terenu i često zamjenici pomoćnika sekretara ovdje u Sjedinjenim Državama su zaista odlični.

Ono što mi tražimo je da imaju veću političku potporu, da se dalje nadograđuje na posjeti potpredsjednika Pensa regionu, da počnu da se grade temelji odlučne američke strategije za ostvarenje konačnog cilja – a to je da se Evropa zaokruži, a region integriše u institucije transatlantske zajednice. I da jasno utvrdimo specifične načine na koje Sjedinjene Države mogu da pomognu – a to je snažniji diplomatski put za pomoć Prištini i Beogradu da dođu do zaključaka, da se utvrdi put naprijed za povezivanje Atine i Skoplja.

Američka diplomatija trebalo bi, zajedno sa Evropskom unijom, da predvodi neke od tih napora, a ne da bude u pozadini.

Kada je riječ o bezbjednosti, treba jasno poručiti da će američki uticaj i moć dugoročno biti stabilizujuća snaga u regionu. I to nema veze samo sa snagama na Kosovu. Kao što naše prisustvo u sjevernoistočnoj Evropi služi kao stabilizujuća snaga za naše saveznike, tako bi i vojne strukture i stalno prisustvo u jugoistočnoj Evropi trebalo da pokažu američku posvećenost stabilnosti i bezbjednosti regiona i da pruži pravi osjećaj sigurnosti za političke lidere da donose teške odluke i preduzmu neophodne rizike“.

Glas AmerikeGdje vidite to američko prisustvo? Da li govorimo o uspostavljanju američke baze u aktuelnim članicama NATO-a, Hrvatskoj, Crnoj Gori?

Vilson: „Zalažemo se za tranziciju baze „Kamp Bondstil“ – od sjedišta KFOR-a do stalnog američkog prisustva u jugoistočnoj Evropi – da promoviše taj uticaj širom regiona. I to zajedno sa ostalim američkim snagama, bilo u Rumuniji, Turskoj ili Grčkoj. Da one postanu dio ove jednačine, odnosno da imamo snage stacionirane na Balkanu – što će nam omogućiti da radimo na izgradnji kapaciteta i partnerstvu, naročito sa Srbijom, Crnom Gorom, Hrvatskom, Albanijom. Osnova bi bile snage koje su danas prisutne na Kosovu.“

Glas AmerikeDa li ste obavijestili Bijelu kuću o vašoj strategiji za Balkan? Kakva je saradnja sa administracijom u pogledu onog što želite da uradite?

Vilson: Konferencija o Balkanu, koja će biti održana za par dana, kao i izvještaj, rezultat su više od godinu dana rada, uključujući i saradnju sa kampanjama tokom izbora i sa administracijom tokom tranzicije i prve godine mandata predsjednika Trampa. O ovom pitanju smo vodili razgovore i na Kapitol hilu, sa agencijama ovdje i potpredsjednikovim timom u okviru priprema za njegovu posjetu regionu.

Bijela kuća

Bijela kuća

Radimo sa Evropskom unijom, nekim kolegama u Briselu, američkom vojskom, našim komandantima u Napulju na utvrđivanju puta naprijed i objedinjavanju ideja, za koje postoj značajna podrška, u smislenu strategiju i davanju političkog podsticaja.

Vidjeli smo da ja poraslo interesovanje, zato što smo o Balkanu razgovarali tokom proširenja NATO-a na Crnu Goru, kao i ruskog pokušaja puča u toj zemlji. To nam je dalo šansu da kažemo da ne bi trebalo samo da reagujemo na stvari i da čekamo da se problemi pojave, već da budemo ispred događaja, da utvrdimo koji su naši interesi i da promovišemo američku strategiju“.

Glas AmerikeDa li je aktuelna američka administracija zainteresovana da se više angažuje na Balkanu, posebno imajući u vidu, kako neki smatraju, povlačenje Amerike sa međunarodne scene i izvještaje da brojne iskusne diplomate napuštaju Stejt department? Da li postoji volja i resursi da se Amerike više angažuje u regionu?

Vilson: „Smatram da postoje. To pokazuje i posjeta potpredsjednika Pensa regionu. Takođe, sedam ministara sa Balkana prisustvovaće konferenciji u Vašingtonu i biće u prilici da se sastanu sa visokim zvaničnicima u Stejt departmentu, biće primljeni na najvišem nivou u Savjetu za nacionalnu bezbjednost.

Potpredsjednik SAD Majk Pens sa liderima regiona

Potpredsjednik SAD Majk Pens sa liderima regiona

To simbolizuje da postoji politički apetit i interesovanje da se to pitanje pogura naprijed. Imamo pomoćnika državnog sekretara za Evropu, zamjenika sekretara koji je zainteresovan za ovo pitanje, imamo nove vojne komandante NATO-a, uključujući i američke komandante, koji su veoma zainteresovani za ovo. Imamo veliku šansu, uz dvostranačku podršku američkog Kongresa, da zajedno sa Evropskom unijom, imamo trajnije prisustvo i angažman“.

Glas AmerikeDa li se o Balkanu više govori ovih dana u Vašingtonu, nego ranije?

Vilson: „U Vašingtonu je preovladavao stav da smo završili teži dio posla. Da smo tokom 90-tih obavili najteži posao i liderstvo je postepeno prepušteno Evropskoj uniji. I instinkt da se to uradi je, sa više aspekata, ispravan.

Evropska unija je veliki igrač, što bi i trebalo da bude. Međutim, to ne znači da Sjedinjene Države nemaju jasnu, definisanu i važnu ulogu u tom procesu. I to želimo da ispravimo.

Vidjeli smo da ta poruka dobija na značaju poslednju godinu dana, kako ljudi shvataju da smo možda zbog nedostatka fokusa u našem angažmanu i pažnje – što ne znači da nismo bili tamo i da nismo bili uključeni, povremeno na političkom novu – da smo bili svjedoci nekih uznemirujućih trendova. Vidjeli smo konsolidaciju autokrata u regionu, stvarnu disfunkcionalnost u Bosni, zatim pokušaj puča u Crnoj Gori.

Vidjeli smo i poteškoće, dva koraka naprijed, tri koraka nazad, u razgovorima Prištine i Beograda, kao i nekoliko rundi kriza u Makedoniji. To je privuklo pažnju ljudi – da možda mi nismo obraćali pažnju i da smo zbog toga bliže prevelikom broju potencijalnih kriza.

To je podstaklo interesovanje i razumjevanje da možda moramo da ponovo da se vratimo u igru, na odlučniji i više politički način, a ne samo birokratski. Da pokušamo da stvari vratimo na pravo mjesto“.

Glas Amerike: Da li smatrate da su Sjedinjene Države i Evropska unija poslednjih godina ignorisale korupciju, situaciju u medijima i kako pojedini smatraju, autokratske tendencije lidera na Balkanu zarad stabilnosti?

Vilson: „Mislim da kako se Balkan povlačio iz političke pažnje, da smo ušli u birokratski proces u okviru kojeg podnosimo izvještaje, ocjenjujemo i mjerimo. I taj proces ima velike prednosti, jer je riječ o zavođenju dicipline i zasnovan je na dokazima i činjenicama.

Ali je izgubljena određena svrha, zato što su se regionu slali signali da ne postoji politička volja.

Jasne poruke, nekad i evropskih lidera da ne treba brzo ići, da prvo moraju da se pozabave svojim problemima. I to je razumljivo.

Međutim, zbog te nesigurnosti da li će biti dobrodošlice u Evropu i zbog povlačenja političkog angažmana Sjedinjenih Država, nije se mnogo vodilo računa o tom procesu. To je omogućilo jačanje organizovanog kriminala, uspostavljanje političkih zaštitničkih mreža, kao i konsolidaciju moći. Izgubili smo balans.

Zbog toga moramo da održavamo disciplinovani proces i pozdravljam napore Evropske unije u tom pogledu. Međutim, to moramo da kombinujemo sa vizijom i strategijom na političkom nivou, koja pokazuje liderima u regionu da postoji razlog za donošenje teških odluka, zato što će imati podršku ne samo evropskih birokrata, već će im u tom poduhvatu biti partneri i političi lideri u EU i SAD.“

„Ubjedljivi dokazi, teret odgovornosti i na opoziciji“

Glas Amerike: Ranije ste pomenuli pokušaj puča u Crnoj Gori. Da li pratite suđenje? Da li se, onim što je do sad iznijeto, otklanjaju sumnje u pogledu uloge Rusije?

Vilson: „Veoma je važno da se ispoštuju vladavina prava i sudski proces i da vlada nastavi da o tom pitanju komunicira sa građanima. Iz svega što sam video, smatram da postoje veoma ubjedljivi dokazi i da su uradili dobar posao tokom procesa, da su bili profesionalni. Time se teret odgovornosti stavlja na pojedine u opoziciji u Crnoj Gori, da budu lojalna opozicija, partneri u budućnosti zemlje, da igraju svoju ulogu u parlamentu.

Postoje neki elementi u političkom sistemu koji neće to uraditi i koji su u suštini bili umiješani u izdajničko ponašanje. Ovo pruža priliku za druge elemente u opoziciji da pokažu da postoji zdrava i važna uloga za političku opoziciju u demokratskim društvima. Da treba da igraju svoju ulogu unutar parlamentarnog i sistema vladavine prava”.

Lider DF-a Andrija Mandić

Lider DF-a Andrija Mandić

Glas AmerikeZnači, smatrate da bi opozicija trebalo da se vrati u parlament?

Vilson: Da. Mislim da je to najbolje mjesto da izraze svoje stavove i ustavna prava i da daju glas biračima koji su ih podržali”.

Glas AmerikeDa li je Crna Gora, kao članica NATO-a, bezbjednija od ruskih poteza?

Vilson: „Apsolutno. To ne znači da ih neće biti uoči izbora u Crnoj Gori naredne godine. Biće pokušaja i moramo da budemo na oprezu.

Međutim, članstvom u NATO-u obezbjeđuje se sigurnost kada je riječ o nezavisnosti, suverenitetu i bezbjednosti zemlje. I to stvara atmosferu pogodnu za strane investicije, bezbjedniju politiku, zdraviji razvoj sistema vladavine prava zato što postoje određeni okviri, ograničenja.

Članstvo Crne Gore u Alijansi je najbolja garancija njenog dugoročnog suvereniteta i nezavisnosti. Kada imate taj osjećaj sigurnosti u pogledu države, onda imate sposobnost da se se okrenete rastu, reformama, da privlačite više stranih investicija i da vremenom zaista izgradite demokratske institucije u bezbjednoj sredini. I to je jasan signal drugim silama, bilo da je riječ o ruskim obavještajnim operativcima ili organizovanom kriminalu da postoje ograničenja na ono što mogu da urade”.

„Šansa za istorijsko pomirenje“

Glas Amerike: U međuvremenu, Srbija balansira između EU i Rusije. Zvaničnik Stejt departmenta nedavno je savjetovao Beograd da ne sjedi na dvije stolice, ruskoj i evropskoj, ako želi brže da napreduje ka članstvu u EU. Šta bi bio vaš savjet?

Vilson: „Postoji velika šansa za Srbiju, pod Vučičevim liderstvom, i Sjedinjene Države pod ovom administracijom da pokušaju da dovedu do istorijskog pomirenja između dvije zemlje kojim se prepoznaje da ima mnogo više oblasti u kojima možemo da sarađujemo i da, što je očigledno u anketama i iz drugih izvora, biračko tijelo u Srbiji razumije da je budućnosti u Evropi.

To ne znači da nema istorijskih, kulturnih i emotivnih veza sa Rusijom i pravoslavnom crkvom. To je uobičajno, to je tradicija koja se poštuje u Bugarskoj, Grčkoj, Crnoj Gori, članicama NATO-a. Ali tu postoji razlika.

Mogu da se poštuju te kulturne veze, ali i da postoji apsolutna posvećenost vrijednostima transatlantske zajednice, evropskoj perspektivi, otvorenoj ekonomiji i otvorenom demokratskom političkom društvu. I to je put kojim vidimo da se Srbija neminovno kreće. Sjedinjene Države žele da jasno stave do znanja da postoji šansa da uradimo mnogo više u odnosima sa Beogradom.

U stvari, riječ je vjerovatno o najvažnijem odnosu koji bi trebalo da uspostavimo na pravi način. I pod trenutnim liderstvom u Beogradu, postoji šansa da pomognemo da se privedu kraju razgovori sa Prištinom, da se unese određen osjećaj sigurnosti u taj odnos, ali i osjećaj neminovnosti u pogledu budućnosti Srbije.

To su teške odluke za predsjednika Vučiča i vladu Srbije, ali su jasno pokazali zainteresovanost i volju.”

Glas Amerike: I vi podržavate zahtjev Prištine da se SAD direktno uključe u pregovore sa Beogradom?

Vilson: “Mislim da ima smisla da Sjedinjene Države budu dio tog procesa. Očigledno, prije svega, dvije strane treba da ga vode. Evropska unija će nastaviti da igra dragocjenu ulogu kao posrednik, ali Amerikanci ne bi trebalo da sjede napolju. Trebalo bi da imamo svoju ulogu i pomognemo da se dijalog dovede do konstruktivnog završetka”.

 

www.glasamerike.net/a/nova-strategija-sad-za-region-stalno-vojno-prisustvo-pomirenje-sa-srbijom/4138570.html

-

Драган Милашиновић

Непосредно пред заседање Атлантског савета о Западном Балкану, које ће се одржати 29.11.2017. године у Вашингтону, на коме ће Србију представљати Министар спољних послова Ивица Дачић, ово тело објавило је Извештај о новој америчкој стратегији за Балкан под називом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион“.

У првом, аналитичком, делу Извештаја наводи се како је у региону постигнут значајан напредак у његовој трансатлантској будућности тиме што су Словенија и Хрватска сада чланице НАТО-а и Европске уније (ЕУ), а Албанија и Црна Гора приступиле НАТО-у. „Охрабрене овим успесима“, каже се даље у Извештају, „ангажовање и европских држава и САД је смањено, уз оправдање пасивног веровања у неизбежност крајње путање регионапа иако регион још жели да се придружи Западу и његовим институцијама, коначни исход не би требало више узимати здраво за готово“.(1)

Јасно је да ова формулација изражава одређено неповерење САД у способност ЕУ да обезбеди остварење  евро-атлантских планова и интереса у региону и да најављује повратак директног уплитања САД у обликовању будућности региона.

Атлантски савет предлаже да се то повећано присуство одвија у 4 корака:

Прво, успостављање сталног војног присуства САД у региону Југоисточне Европе да би се, како то они кажу „показала константна посвећеност постизању безбедности у региону(2) и омогућило дугорочно утицање на развој догађаја. У том „појачаном присуству“ највише се ослања на војни камп „Бондстил“, смештен на Косову. У даљем тексту Извештај директно наводи шта би требало да раде амерички војници.

Војници би требало да помогну и јачању способности локалних власти у борби против тероризма кроз обуку и размени најбољих пракси, као и пружању помоћи у хуманитарним катастрофама, а то би, такође, требало да пошаље јасан сигнал региону да су САД посвећене спречавању непромишљене ревизије постојећих граница, што подстиче руски авантуризам“.(3)

Ова изјава, непоткрепљена било каквим доказима, потпуно разоткрива шта је стварни циљ редефинисања стратегије САД за Балкан. Помињању „пружања помоћи у хуманитарним катастрофама“ недостаје још само слика Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. А на то указује и следећи предвиђени корак.

Као друго, у Извештају се предлаже да САД треба да покушају да „постигну ‘историјско’ зближавање са Србијом, али да се то може постићи „једино уколико (Београд) почне значајно да се дистанцира од Русије“(4) – наводи Атлантски савет, при чему подразумева да Србија мора прихватити анти-српске плодове њихове досадашње политике, попут независног Косова.

Под три, САД треба да поврате репутацију истинског посредника, који, између осталог, треба да уложи додатни напор да би припремио Атину и Скопље да у будућности постану савезници, и придруже се ЕУ у напорима да подстакну да се разговори Београда и Приштине што пре окончају. Још један начин да се на „леп начин“ изађе у сусрет шиптарским захтевима за доректно укључење САД у тзв. „Бриселске преговоре“.

И најзад, четврто, САД треба да обрати пажњу на предузетнике и младе у региону, јер њима припада будућност. Дабоме, после штапа иде и шаргарепа.

Све у свему Хојтова прича о две столице постаје све актуелнија, а планирани резултати Вучићевог „унутрашњег дијалога“ постају све евидентнији. Нека се припреми Русија.

_______________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/atlantski-savet-objavio-izvestaj-o-novoj-americkoj-strategiji-za-balkan-cetiri-tacke-za-akcije-sad-u-regionu.html
  2. Исто
  3. Исто
  4. Исто

 

 

-

Србија и свет

ОПЕТ СЕ ВИДИ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ХОЋЕШ И НЕЋЕШ, МОЖЕШ И НЕ МОЖЕШ, ДАЈЕШ И ОТИМАШ, ПРИСТАЈЕШ И ОДБИЈАШ…

  • Американци и њихови сателити данас се према Србима понашају као да је бомбардовање било неизбежно, па као да нису убијали децу и цивиле где су се затекли, у кућама, на мостовима, улицама, пијацама…     
  • На немоћне жеље Изетбеговићевог сина да призна независност албанске државе на српском Космету, српске власти су одреаговале огорченије и бучније него против много тежих недела, на пример Црне Горе и Македоније или на сталне подвале Хрватске, Америке и Британије Србији, па – њима ништа…
  • Сарадња је, наравно, потребна, пожељна и неминовна, важна и билатерално и шире. Нико, нормалан, не може бити против сарадње са Америком. Ни са Албанијом – јуче је тамо, испод Проклетија, било двеста наших повезивача економских интереса са Албанцима, а да ли са пријатељима?

Пише: Раде БРАЈОВИЋ

РАЗЛИКЕ, особито политичке, најчешће оптерећују оне на које се односе, посебно кад се два субјекта упоређују, па један доминира, а други, слабији, сагнуте главе, трпи ли, трпи – до предаје, или нестанка…

У бурној српској историји, и најстаријој и ближој, али и савременој, лако је уочити овакве разлике, с тим што се, и у епилогу, није могао уочити ни траг српског подаништва и сагињања главе пред насилницима и моћницима.

Тако је вековима било под Турцима, па у два велика светка рата, под Аустро-Угарима и Немцима, коначно и ракетним NATO зликовцима, чији детаљи показују другу врсту разлика и између хоћеш и нећеш, можеш и не можеш, дајеш и отимаш, пристајеш и одбијаш, ћутиш и говориш…

Оне друге врсте разлика, ређе, али корисније, баш су се, ових дана, чешће уграђивале у политичке доживљаје Србије. Посебно се, тако, наметнуо покушај заказивања ванредних парламентарних избора, у истом, мартовском термину, са редовним изгласавањем власти у Београду.

У тај збир уграђене су и жеље Изетбеговићевог сина, Бакира, да би признао независност Косова, чак и претио са исламистичких позиција, па су бурно реаговали лидери Србије, жешће и јаче него против ружнијих тежих испада Македоније и Црне Горе које су признале лажну шиптарску државну творевину.

Уследила је, коначно, и игра са летећом вежбом, на српском небу, српских и америчких падобранаца, који су, иако то нису хтели, неке посматраче подстакли да обнове страхотна сећања на срамотно NATO бомбардовање Србије у предзадњој години прошлог века – да се никоме и никад више не понови!

Американци и њихови сателити данас се према Србима понашају као да је бомбардовање било неизбежно, па као да нису убијали децу и цивиле где су се затекли, у кућама, на мостовима, улицама, пијацама… Разлике су такве и толике да се не могу сакрити, а подсећања могу свима и да користе!

Ове, поменуте збиље, натрпане у само десетак дана, а има их неупоредиво више сличних, кад се ставе под увеличавајуће читалачко стакло, продубљују унутрашње разлике које могу да буду у интересу Србије. Ево, само неких, појединачно и исцеђено – шта нуде:

Вучићеви најближи сарадници, из руководства и чланства Српске народне странке (СНС), Владе и Скупштине, данима су се гласно залагали за ванредне парламентарне изборе, заједно са редовним, београдским, касније заказаним за март 2018. Такав распоред би одговарао СНС, јер сигурно би напредњаци добили парламентарне изборе, а уз помоћ њиховог утицаја и београдске, а чак и да се на градским оклизну, пораз би био покривен победом на најважнијим, републичким.

Овакве анализе Вучић није оспоравао, али на њих није пристао – определио се за интерес Србије, а не своје партије.

Да је пристао на истовремене изборе, разна оптерећења Србије не би била мала. Финансијски трошкови за републичке изборе не би могли да зауставе, али би опасно угрозили опоравак државе, баш у тренутку кад је почела фискална стабилност. Пошто све важне активности стају у предизборно и изборно време, сигурно је да би и у Србији били заустављени важни политички послови, пре свих они најважнији – везани за Космет.

Унутрашњи дијалог, смишљен да у њему учествују сви, већ се разгранао, обновљен је притисак на Приштину да формира ЗСО, да се крене са обновом београдско-приштинских разговора.

Посебно је важно што су неке афричке земље почеле да отказују претходна признања независности албанског Косова, што је изазвало нервозу међу приштински властодршцима.

Убрзавају се и послови приближавања Европској унији – за учлањење је одређен рок 2025, али се ових дана чуло у врху ЕУ да се тај термин може померити унапред, што није уобичајена политичка фраза. Можда су ове погодности И резултат појачане активности српске дипломатије, убедљивост неутралности дипломатије између Истока и Запада, али и почетка расплета каталонске кризе у Шпанији, која је потврдила грешке Запада у целини косметске кризе.

На Главном одбору Вучићеве СНС разлике су истрошене под утицајем аргумената који су истакли интересе Србије, што је владајућу партију преобратило на исту страну – онакву за какву се данима залагао председник Вучић. Показало се чак и да је поклапање партијског са интересом државе Србије највише користило управо партији. Толико чак да се готово уопште не сумња да ће добити и београдске изборе!

Таква виђења истакла је и главна коалициона, СПС, особито у спољној политици, чијим министарством руководи Ивица Дачић. Видело се то и у другим збивањима.

Навикли на ударе са Запада, посебно, и ових дана, Велике Британије, комшилука, та упадања смо често запостављали. Нови се удар није, међутим,  могао толерисати.

Долетео је изблиза – од Изетбговићевог сина Бакира. У једном интервјуу је истакао жељу да призна независност Косова.

Грунула је српска одбрана, па јурнула у напад, као никад. Опет је Вучић у почетку ћутао, али су зато његови сарадници били с правом изузетно оштри, чиме је израсли син још више растао. Прејако за сина који ни формално, ни суштински нема ни снаге, ни права да учини то што би учинио.

Поређење је, зато, било неизбежно.

Прво сећање је подсетило да су теже биле подвале из Цане Гора и Македоније, које су, не трепћући, признале независно Косово, а после су гласале и да уђе у Унеско! Гест, веровало се, најближих српских суседа, историјски и свакако, био је више од – срамоте. Одговор Србије био је, најблаже речено, неадекватан – чак се и сада за међусобне односе употребљавају придеви о блискости и пријатељству држава, што се можда може рећи само за народе, не и власти. Посета Београду, пре неки дан, премијера Заева такву обману је потврдила исто као и лидера Црне Горе.

Сарадња је, наравно, потребна, пожељна и неминовна, важна и билатерално и шире. Нико, нормалан, не може бити против сарадње са Америком. Ни са Албанијом – јуче је тамо, испод Проклетија, било двеста наших повезивача економских интереса са Албанцима, а да ли са пријатељима?

Можемо ли називати пријатељима оне који су по Србији посејали уранијумске бомбе од којих и сада, отровани и заражени – умиру. Ето, наш народ и сада пати од америчких бомби – трују га. Зар пријатељи не би требало да, после готово две деценије, уклоне те отровне бомбе..

Ето, ту се показују нескривене разлике – да подсете и опомену, да се не заборави ко је, а ко није пријатељ. Разлике, зато, и користе!

Категорије:

fakti.org/srpski-duh/dokle-cemo-nazivati-prijateljima-one-koji-su-po-srbiji-posejali-uranijumske-bombe

-

Борис Степанов

Министар иностраних послова Немачке је више пута критиковао Белу кућу због недостајања јасне спољне политике. Недавно је господин Зигмар Габриел био гост ТВ-канала ЗДФ и поново је скренуо пажњу да Доналд Трамп прави билатералне односе са сваком земљом посебно и закључује послове на одређено време. А најважније је да Трамп заборавља формирани светски поредак. „Ми живимо у условима када се говори не о „Великој двадесеторици“ или „седморици“, већ најпре о „двојки“ – подвукао је немачки министар иностраних послова.

Он мисли да су Сједињене Државе спремне да поштују правила која су формирана у целом свету само у односима „са онима са којима је, по мишљењу Трампа, то сврсисходно да се ради“. Габриел је констатовао да то ствара у свету „гигантску нестабилност“. По речима Зигмара Габриела САД поставља питање самог постојања „либералног светског поретка који је сам створио“, и задатак да он опстаје је у потпуности на леђима Европе. Министар Габриел је сигуран да европске земље саме не могу да изађу на крај са тим задатком.

Немачко министарство критикује Трампа са завидном доследношћу. На генералној скупштини УН у септембру ове године Зигмар Габријел је позицију САД назвао „егоистичком“. Парола „Моја земља изнад свега“ води порасту конфликата и смањењу стандарда људи у читавом свету. Резултат је да губе сви… Треба нам више сарадње и мање националног егоизма, а не супротно“ – изјавио је са говорнице УН у Њујорку главни дипломата Немачке.

Одавно је јасно да је самог Трампа баш брига за све те изјаве. Домаћин Беле куће не воли да му пребацују и да га саветују, а то често чује из уста берлинских политичара. Уосталом, и од руководства ЕУ. Вашингтон држи НАТО, смешта политичаре који су му потребни где год САД има посебан интерес. Најпре – економски. Са онима који се не слажу са правилима вашингтонског политичког „бомонда“ (у САД га називају „естаблишмент“) не контактира. А уколико досади њихово понашање и критика – мењају их другима који су послушни и са којима је могућ договор. Са њима нема никаквих брига. Како кажу – то ће и поновити. Баш никаквих брига! Е – Трамп воли баш такве. ….

У овом тексту желим да поделим са читаоцима неке асоцијације које сам имао читајући књигу Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албнаске нације 1896-1908“. Књигу, која је уједно докторска дисретација Теодоре Толеве, иначе топло препоручујем.

Не само да по природи историјског проучавања имамо пред очима слику „некад и сад“, него у овом случају и обрнуто – сада је као и некада.

Ауторка анализира тајна документа о планирању Аустроугарске да појача свој утицај на Балкану, након очекиваног повлачења Отоманског царства, преко остварења протектората над неком будућом Албанијом. А то опет није могуће ако Беч не утиче на стварање албанске нације.

Неформално, али политички веома моћно тело планира и спроводи ову акцију у деценијском периоду, на челу са министром спољних послова Аустроугарске, који је реално други човек после цара.

Прва асоцијација

Аустроугарска као своје циљеве одређује: заузети део територија које припадају Отоманском царству без војне интервенције, када дође тренутак за то, избацити Италију из игре око истих територија, спречити Србију, Црну Гору и Бугарску да се шире на југ и запад, а тиме посредно спречити ширење руског утицај на Балкану.

Једном речју, припремају се да „ведре и облаче“ у широком замаху европским односима у веку који долази – само не осећају никакву опасност за саму Аустроугарску. Две деценије пре потпуног краха, да се више никада не састави, Аустроугарска нема никакву самосвест да историја иде током којим ће је разорити више и теже него и Турску и Србију и Црну Гору и Русију и Италију.

Тако и данас ЕУ, а добрим делом и САД. Понашају се, планирају, спроводе активности, којим желе да успоставе даљу контролу за будуће време, готово у сваком углу света, а не виде да њима самима истиче историјски рок трајања. Макар у смислу тога да су одлучујући фактор у међународним односима, када је САД у питању, а ЕУ је буквално веома близу да подели исту судбину као Аустроугарска пре сто година.

То је основна мана империја. Изузетно су опасне, веома упорне и довитиљиве, наравно сасвим безочне и бескрупулозне у избору средстава која користе када треба некога да покоре или разоре. Истовремено слепе и глупе у сагледању сопствених темеља који се љуљају. Царевине то не виде. Толико су сигурне у моћ силе и манипулације, да све друго занемарују. А како народ исправно каже: „тиха вода брег рони“. Ни данас, као ни некада, империје то не виде и ништа не предузимају у том погледу.

Друга асоцијација

Без обзира што се крајем 19. века Александар Обреновић, а претходно и његов отац Милан, потпуно везују за Беч и подастиру све интересе Србије бечком двору на слободно располагање, Беч Србију и Србе види само и искључиво као опасност својим империјалниом претензијама. И само у складу са тим виђењем предузима кораке на Балкану увек, упорно и доследно, против сваког српског интереса.

Нема тога што владајућа елита Србије може да уради да би се западни владари умилостили. Како пре сто година и више, тако и данас. Идеја да се дипломатијом могу ствари решавати са империјама разбија се о документоване тврдње изнете у овој књизи на тако убедљив начин, да од тих салонских ставова, тако драгих нашој академској елити, не остаје ни камен на камену.

Србија, па онда наравно ни Срби, не смеју да буду субјект. Ми можемо да будемо гомила јефтино плаћених потрошача, што би за империју, умишљену као ЕУ, или стварну као САД, било идеално, а може да се толерише и да гладујемо у брдима далеко од Дунава и главних саобраћајница. И то је једини избор који смо имали као понуду пре једног века и једини који нам се нуди данас на путу „евроатлантских“ интеграција.

Отуда борба наших прадедова и чукундедова за слободу, ослобођење и уједињење није никаква грешка због несхватања историје и света, него је дубоко рационално сагледавање пута којим се мора ићи да би се зла судбина избегла. И у далеко тежим условима од ових који су данас, они су у томе сасвим успели. Баш зато што је одлука била рационална.

Трећа асоцијација

Цео државни пројекат Аустроугарске, како да се домогне територија на Балкану без војне интервенције, донела је потпуно неформална група људи коју устав није познавао. На високим државним функцијама, али сасвим изван знања парламента, владе, па чак и министра војног (укључиваног по потреби). А цео државни апарат по тим налозима поступао је као да долазе од инстанце која је овлашћена да упрегне државу за своје циљеве.

Данас бисмо рекли: „дубока држава“.

Аустроугарска је у то време била монархија по својој суштини апсолутистичка, а која је желела да се прикаже као уставна монархија. Али независно од државног уређења, прокламованог или стварног, рад и постојање „дубоке државе“ везани су за империјалну политику и сасвим је неважно да ли је реч о монархији и каквој, или о репблици каква је Америка. Империја захтева систем који не познаје границе које право намеће. Отуда су империје, иначе пуне говора о „људским правима и цивилизацијским тековинама“, законито засноване на диктатури, деспотизму, одсуству сваке стварне контроле власти.

Хитлер је рецимо покушао да правила „дубоке државе“ преточи у објављене законе. Да тајна правила постану јавна. Наравно да се после тог искуства одустало од тога да бруталност система буде видљива. Након рушења кула у Америци поново се делови правила „дубоке државе“ претачу у објављене законе, али се то ублажава водећим медијима који не дозвољавају да грађанин уопште буде свестан тога шта је донето као закон. И до које мере је уставни положај грађана дерогиран.

Да закључим: империја је неспособна да сагледа, а тиме и да спречи сопствени крах, она нужно функционише као „дубока држава“, што ће рећи као противуставна сила, и са њом нема договора. Било да сте Србија, било да сте Русија или Кина. Договор је, у најбољем случају, само куповина времена, док империја не ослаби, а сопствена држава не ојача.

Кажем вам, одлична књига! Надам се да ћете ви имати и плодотворније асоцијације. Она то заслужује.

Одавно се зна да онима које желе да униште, богови прво одузму памет. А сада се такође чини и да их, осим што их отерају у лудило, учине и врло глупим.

Не знам колико је људи изван Сједињених Држава обратило пажњу на праву лавину оптужби за сексуално злостављање која је сада у центру пажње америчке јавности. Сваки нови преглед вести обавезно обухвата и најновије оптужбе. Сваког дана искочи неки нови наводни преступник. Право је чудо да лондонски кладионичари још нису почели да примају опкладе на то ко је следећи.

Оптужбе се крећу у распону од силовања до прављења неприличних опаски до љубљења „без добијања сагласности“, и свега што пада између. (А колико се то првих пољубаца деси уз давање сагласности? „Сада можеш да ме пољубиш. Желиш ли то написмено? Уз сведоке и нотара?) А изгледа да се најчешћа оптужба односи на пипкање.

Ретко се прави разлика између акција које означавају озбиљно кривично дело и заслужују одговарајућу казну и акција за које се до скоро сматрало да представљају уобичајену мушку иницијативу. На пример, оптужба да је кандидат за сенатора из америчке савезне државе Алабама, Рој Мур, пре више деценија сексуално пипкао 14-годишњу девојчицу (што би, ако је тачно, представљало кривично дело које би морало да га дисквалификује) се изједначава са излажењем са 17-годишњакињом (уз дозволу њене мајке и без оптужби за сексуално злостављање) или са могућношћу да се оптужени потписао у средњошколски годишњак једне девојке.

То неиздиференцирано мешање криминалног и – смем ли рећи? – нормалног понашања, праћено гомилом оптужби, не треба да изненађује, ако схватимо да права мета нису сексуално напаствовање или недоличност онако како се уобичајено схватају – већ сама мушкост. Закорачимо напред! Разбијмо патријархат! (Има ли ико уопште представу о томе на шта би личило друштво из ког би се искоренили и последњи остаци патријархата? Да ли је тако нешто икад постојало, ако изузмемо неке маргиналне, изгладнеле групе у некој џунгли или пустињи?)

Наше друштво већ вековима гаји појам џентлмена, који је обавезан да поштује, штити и даје предност женама, са упориштем у традиционалним сексуалним улогама и хришћанским моралним бранама. Али женама не треба таква врста тлачења! Жени треба мушкарац колико риби треба бицикл! (познати феминистички слоган из раних 1970-их – прим. прев). А онда смо згрожени тиме како је колапс друштвених традиција оставио жене да се саме носе са дивљацима међу нама.

Глупост царује. У складу са сулудом логиком по којој „нема разлике“ између грабљивих старијих мушкараца који вребају млађе жене и много ређих случаја када су сексуалне улоге обрнуте, судије сада доносе драконске пресуде против жена које ступају у везе са тинејџерима. (Зачудо, сами ти младићи не делују претерано узрујано.) У Невади је 34-годишња жена осуђена за развратно понашање са малолетником, пошто је пољубила 13-годишњег дечака и ставила његову руку на своје груди – и добила доживотну робију. Боље би прошла да је дечка једноставно убила. (У исто време, на хомосексуалној страни биланса, култура „твинкова“ (геј сленг који означава мршавог, танког, исфеминизираног младића спремног за геј сексуалну акцију – прим. прев.) цвета.)

Прошле године је, у контексту медијске хистерије изазване Трамповим приватним коментаром ког је ухватио један волшебно укључени микрофон, на тему како жене богатим и познатим мушкарцима допуштају свакојаке врсте слободног сексуалног понашања, постало очигледно да више није скроз јасно шта тачно потпада под недодозвољено развратно размишљање, говор и деловање. Зато је овај кратки, практични приручник данас још актуелнији:

  1. РАЗВРАТНО. Ово означава начин на који практично сви мушкарци – уз различите степене учесталости – размишљају о женама; вербално исказивање таквих мисли од стране неких, али никако не и свих мушкараца, обично насамо; или деловање у складу са таквим мислима, које упражњава изразита мањина мушкараца, уз често тачно претпоставку да ће им то проћи због њиховог богатства, славе, друштвеног статуса или лепог изгледа. По овој дефиницији, развратност представља имплицитну претњу и омаловажавање жена, тих крхких цветића које друштво мора неизоставно да брани од мушких развратних мисли, речи и дела, све до коначне елиминације тестастерона.
  2. НИЈЕ РАЗВРАТНО: ПРИХВАТЉИВО. Ово значи да, пошто су жене грубе и снажне и могу да раде све што могу и мушкарци, али много боље, оне могу да, у различитим степенима интензитета, размишљају, говоре или се понашају према мушкарцима на начин који одсликава мушку развратност према женама. Ово је у потпуности прихватљиво. Међутим, ако би мушкарац позитивно реаговао на женску (не)развратност, онако како је овде дефинисана, то би могло да представља развратно понашање са његове стране, у зависности од тога како жена благоизволи прихватити такву његову реакцију.
  3. НИЈЕ РАЗВРАТНО: ВРЛИНСКО И ПОХВАЛНО. Ово се односи на било какве мисли, речи или дела која су претходно сматрана неморалним или која потпадају под било коју од категорија које обухвата ознака LGBTQILSMFT (обавештаваћемо вас редовно о сваком новом додатку), или одређене уметничке жанрове (нпр. хип хоп музику). Оваква врлинска, похвална (не)развратност се мора славити путем парада, награда и државно-спонзорисаног изражавања. Свака критика или непоштовање – па чак и недовољно испољени ентузијазам – на рачун ове категорије (не)разврата представља говор мржње и основу за друштвени остракизам, економско уништавање и, све чешће, законско санкционисање. (А у међународној арени представља оправдање за агресију против ретроградних земаља.)

 

 

Mandatory Credit: Photo by REX USA (2642870a) Hayat Boumeddiene, far right Hayat Boumeddiene 'appears in Islamic State film' - 06 Feb 2015 The latest video released by French-speaking Islamic state (ISIS), fighters may be Hayat Boumeddiene, who is believed to have knowledge about the deadly January 9, 2015 attack on a Paris kosher grocery,The video, titled "Blow Up France 2," was released Tuesday and shows an ISIS fighter praising previous attackers in France and calling for new attacks. The video shows a woman standing next to the speaker, wearing camouflage clothing and holding a weapon. French authorities are investigating the possibility this woman could be Hayat Boumeddiene. Her husband, Amedy Coulibaly, killed four hostages January 9 at a kosher grocery in Paris, authorities said. He was killed by police in a rescue and the remaining hostages fled to safety.

Зашто ли је у Београду подигнута онолика дрека око изјаве Бакира Изетбеговића?! Прво, сви знају да БиХ, без сагласности РС, не може да призна тзв. Косово. Друго, ко њега уопште било шта пита о Косову. И, треће, који је он па фактор, када реално представља само пет кантона са бошњачком већином унутар ФБиХ, која покрива пола од половине територије БиХ. Том и таквом Бакиру предсједници двије српске земље дали су значај велике опасности по опстанак српског народа. Вучић, који је ад хок сазвао сједницу Савјета за националну безбједност. И Додик који је као појачање стигао из Бањалуке, иако се пријетње бошњачког лидера нису односиле на Републику Српску. Зашто, ипак?

Непослушни Срби и неефикасна ЕУ

Нико није пропустио да у Бакировој изјави препозна америчке прсте, јер САД не крију нервозу што процес нормализације односа Београд – Приштина, уз посредовање ЕУ, иде споро, а вријеме не ради за суперсилу у опадању. Заокупљени бројним и важнијим жариштима у свијету, Американци су Западни Балкан већ по ко зна који пут начелно препустили ЕУ, али конкретно се нису оградили од захтјева Рамуша Харадинаја да се САД укључе у рјешавање статуса тзв. Косова. Могеринијева није ономад напустила састанак у Бриселу због испада „косовског премијера“, него због тога што му Амери ту идеју нису благовремено избили из главе. Јер ако би уважила шиптарски захтјев за укључивање САД, морала би да уважи и симетричан српски контразахтјев да се укључи и Русија, а тиме би посредовање ЕУ отишло на споредан колосијек.

Укратко, САД око Косова истовремено притишћу и ЕУ и Србију. „Недостатак визије, подјела моћи, ковање споразума, бесконачне расправе, опсједнутост правним процедурама, неспремност да употребе војну силу – све је то досадно и фрустрирајуће“. Тако амерички аналитичари виде ЕУ. Војну неутралност Србије пак препознају као кокетирање на обје стране, са ЕУ и САД, а и са Русијом и Кином. Али и као куповину времена док се не промијени глобални однос снага и коначно не преломи подјела интересних сфера у новом хладном рату.

Брзи Били и млади Џорџи

Меркелова је заузета компликованим састављањем постизборне коалиције, Могеринијева, Хан и Јункер сматрају да већ сам континуитет преговора (Вучић) Брнабић – (Тачи) Харадинај конфликт држи на хладном режиму, а ту је и незгодна аналогија Каталоније са Косовом. Вучић стрпљиво балансира на жици између Вашингтона и Москве, те Брисела и Приштине. Чак и Хашим Тачи се нашао у процјепу између захтјева ЕУ да спусти нос и отварања испоставе Хашког трибунала за шиптарске злочине на КиМ. Све то заједно ефикасним Американцима дјелује као европско-балканско замајавање.

Током 90-их, каубој Били и Буш јуниор би Гордијев чвор пресјекли брзим потезањем пиштоља из корица, али у међувремену су се у „глобалном салуну“ појавила још два подједнако јака такмаца, а ни у самом „вестерн ситију“ више се не зна ко је шериф. И годину након избора траје надметање између Бијеле куће, Стејт департмента, сенатских одбора, обавјештајних служби, Пентагона, дубоке државе … Не зна се коме од њих може пасти на ум да искористи предност првог ударца и започне планетарни обрачун, а ко је спреман да сачува присебност и поведе САД пут унутрашњег и спољног прилагођавања 21. стољећу, које очито неће бити америчко. Опадање америчке економске и политичке моћи у комбинацији са војним буџетом већим од 10 сљедећих по величини заједно, представља запаљиву мјешавину.

Бој не бије свијетло оружје …

САД, међутим, немају живу силу упоредиву са руском и, поготово, са кинеском. Послије дебакла у Вијетнаму укинута је војна обавеза и за Америку ратују професионалци, мотивисани искључиво високим платама и још већим животним и породичним осигурањима, неспремни да гину за домовину. У Ал Каиди, Ел Нусри, ИСИЛ-у и сл. паравојним формацијама пронађена је замјена. Исламске терористичке организације представљају јефтино живо месо надахнуто вјерским фанатизмом, које се, преко поглавица са пет-шест конспиративних надимака, новцем и оружјем пре/усмјеравају гдје треба. Недовољно обучени од америчких инструктура, али са богатим ратним искуством у Авганистану, Чеченији, Босни, Ираку, Сирији, Либији, они, уз Алаху екбер, срећни трче у џенет.

Руси су објавили фото доказе да их Американци штите при повлачењу из Сирије. Турци су указали на траг новца, и то потврдили. Једино још није позната адреса новог одредишта исламске терористичке армије, односно гдје ће отворити ново ратиште. Зашто то не би било на Западном Балкану, гдје Американци, што би рекла Хилари, имају незавршене послове и гдје ће бити добро примљени у неколико већих регионалних концентрација муслимана, са вехабијским резерватима. Бивша домаћица Бијеле куће, државна секретарка и несуђена предсједница државе мислила је, додуше, на Босну, а сада се „недовршени посао“ проширио и на Косово.

У сјени Бакирове нереалне пријетње признања тзв. Косова остало је његово сасвим реално подбуњавање сународника у Рашкој. Он говори о томе како су „Санџаклије“ у Србији маргинализоване, обесправљене, како им је ускраћена аутономија и сл. А његове ријечи звуче као одјек приче коју је недавно испричао Сулејман Угљанин. Било би лијепо повјеровати да све долази отуд што је Суљо остао без министарске фотеље у Београду, а Бакир ушао у предизборну годину у којој му сондаже лоше пишу. Могло би се, такође, констатовати да рашки Бошњаци чине већину у свега три општине. Али поента је у томе што је Изетбеговић јуниор, испред муслимана у БиХ, уз ратни поклич изразио солидарност са браћом муслиманима на Косову који се боре за државу и позвао браћу и по вјери и по нацији у „Санџаку“ да се боре за аутономију. А при томе је Косово де јуре јужна покрајина Србије, а Рашка и де јуре и де факто интегрални дио Србије. И на све то, што је врло симптоматично, „међународна заједница“ ћути, или тачније, све прећутно одобрава, иако је иначе хипер- сензибилна на сваку српску ријеч која би наводно могла да наруши безбједност и стабилност на увијек запаљивом Балкану.

Море да бидне, ал’ не мора да значи

Све у свему, коцкице су се некако баш сложиле у мозаик који показује да нису Срби ти који представљају реметилачки фактор у бурету барута. Прво, Американци, јер вријеме не ради за њих, више немају стрпљења за килављење Брисела са Београдом око признања тзв. Косова, односно обуздавања Додика и укидања РС. Друго, пошто неће директно да се ангажују и изазову реакцију Москве и Пекинга, САД побуњују регионалне муслимане – Бошњаке, Санџаклије и Шиптаре против Србије и Српске. Треће, тренутно незапослена параармија Исламске државе, која је у Сирији десеткована, али и брзо обновљена новим добровољцима, чека од америчких служби нови посао и можда су већ послани на Западни Балкан. Четврто, мигранте, смјештене у камповима по Србији, организоваће међу њих убачени исламски терористи, а придружиће им се и они који су још на путу за ЕУ или оданде већ екстрадирани у земљу уласка . Пето, придружиће им се вехабијски активисти из Бочиње и Маоче, као и босански, санџачки, шиптарски повратници из Ирака и Сирије. Шесто, ветерани ОВК, већ виђени на огранку хашког суда у Приштини, и ветерани зелених беретки који још нису процесуирани на суду у Сарајеву добиће амнестију да би стали на чело удружених исламских бораца региона. Седмо, окупљеној и мобилисаној респектабилној живој сили оружје и логистику дискретно ће обезбиједити јужно крило команде НАТО-а за Европу, а координацију погранична Албанија. Осмо, финансијску подршку даће Саудијска Арабија, најважнији савезник САД, која је, по налазима БНД-а, запатила вехабијске комуне на 50-ак локалитета у региону, дала највећи број терориста и населила најбоље парцеле сарајевског кантона. Девето, припрема западног јавног мњења изведена је тако што је ширењем хистеричне русофобије потиснута исламофобија коју су изазвале бројне терористичке акције у Паризу, Лондону, Мадриду, Бриселу и другим европским престоницма. Десет, за политички пројекат антисрпског фронта уједињених муслимана Западног Балкана могли би бити задужени Бакир Изетбеговић, Хашим Тачи, Суљо Угљанин, Хасан Ченгић, екс реис Мустафа Церић, те њихови кадрови у ИВЗ-у у БиХ, на КиМ, у Пазару, Тутину … Једанаест, програмски документ „Исламска декларација“ у којој пише да ће муслимани када постану већина наметнути шеријат и да нема коегзистенције исламских и неисламских институција, а према својој рачуници су у БиХ већ пребацили 51 одсто, у три рашке општине такође, на КиМ поготово. Дванаест, у читавој операцији удруживања и мобилизације балканских муслимана неизбјежна је Турска, чији лидер је у Приштини рекао „Косово је Турска“, затим да је „Турска увијек присутна на Дрини и у Мостару“, а онда у Пазару уживао у популарности већој од предсједникове.

Тајипов обећавајући заокрет

Парадоксално, али неоосманиста Ердоган је коцкица која се истовремено и уклапа и стрчи у мозаику. Донедавно су га САД подржавале да у БиХ шири умјерени „демократски ислам“ као брану радикалном са Блиског истока, а сада је због војно-економске сарадње са Путином постао непријатељ САД и НАТО-а. С обзиром на неоосмански утицај Анкаре на балканске муслимане и словенско-православни утицај Москве на Србе у региону, сарадња Ердогана и Путина може да пацификује заоштрени антагонизам између Срба и Шиптара у Србији, односно Срба и Бошњака у Српској и Србији, те тако поремети могући амерички ратни сценарио за Западни Балкан. Не може се рећи да је овај сценарио реална непосредна опасност, али толико се тога сложило да објашњава зашто је вербална провокација Бакира Изетбеговића постала повод за сазивање Савјета за националну безбједност Србије. Што би рекли сељаци: „море да бидне ал’ не мора да значи“.

Мјера војне неутралности

А већ опредјељење Србије и Српске за војну неутралност налаже да се коначно успостави у најмању руку еквидистанца између НАТО-а и ОДКБ-а. Ако са једном страном постоји „партнерство за мир“, било би неопходно успоставити симетрично „партнерство“ и на другој страни. Ако постоји сарадња са Националном гардом Охаја, требало би успоставити паралелну сарадњу са, рецимо, резервним саставом Новгородске војне области. Најзад, ако на територији државе Србије постоји „Бондстил“, онда би и Руском центру за ванредне ситуације у Нишу требало понудити исто толико. Не да она три Руса, поред четири Србина и једног пса, добију дипломатски статус, него да и ОДКБ формира војну базу одговарајућег капацитета. Без тога нема довољно основа да тврдимо да нам је земља војно неутрална.

 

Преговори између Владимира Путина и Реџепа Ердогана који су одржани у Сочију 13. новембра и који су трајали 4 сата, омогућили су им да размотре читав комплекс питања у билатералним односима. И ако развој ситуације у Сирији сам по себи представља широк геополитички проблем у који су увучени многи играчи, то енергетика и војно-индустријска сарадња представљају две области у којима Москва и Анкара директно узајамно сарађују у националним интересима. И сличан модел односа посебно је важан у контексту развоја ситуације у Европи, где су многе земље-чланице ЕУ, а такође и државе које теже да упадну у ту организацију, покушавају да маневришу у туђим па чак и непријатељским интересима.

Најважнији и истовремено „осетљив“ проблем за Европљане и даље остаје руско-турска сарадња у енергетској области.

Према речима Владимира Путина, он и његове турске колеге „са учешћем министара и шефова водећих компанија, предметно су размотрили кључне аспекте стратешких узајамних деловања у области енергетике“. „То се тиче и „Турског тока“, то се тиче и изградње нуклеарне електране „Акују“. У скорије време „Росатом“ треба да почне практични стадијум реализације пројекта. Планирамо да први реактор пустимо у погон већ током 2023. године“ – саопштио је руски председник. „Ми ћемо дати велики значај томе да ови пројекти буду на време завршени и остварени“ – потврдио је Реџеп Тајип Ердоган. [http://www.kremlin.ru/events/president/transcripts/56066]

Није тајна да развој ситуације око сарадње Русије и Турске у енергетској области – а пре свега у оквирима реализације пројекта „Турски ток“ – са лоше скривеном раздражљивошћу прате и Брисел и Вашингтон. Увод у пуштање у погон овог гасовода и посебно прикључење њему „извозне“ гране за државе централне и југо-источне Европе, ствара нову конфигурацију енергетске безбедности на континенту и потврђује кључну улогу Русије у њеном обезбеђењу.

Међутим, ништа мање раздражљивости у западним престоницама изазива и узајамно деловање Русије и Турске у војно-техничкој области – у том смислу по питању куповине руских зенитно-ракетних комплекса од стране Анкаре. „Обе стране су сагласне с тим да земље и народи морају да се налазе у јаким и тесним узајамним везама. Ја посебно велики значај придајем заједничким напорима у одбрамбеној индустрији“ – овако је председник Ердоган описао своје виђење ситуације.

Уочи руско-турског самита на високом нивоу, шеф владе Турске Бинали Иљдирим у интервјуу америчкој агенцији за пословне новости Bloomberg назвао је куповину ЗРК С-400 у Русији «неопходношћу» и подвукао спремност Анкаре да и убудуће у Русији купује системе ПВО без обзира на противљење САД и НАТО. Према речима премијера, Турска је тражила такве системе у САД, ЕУ и НАТО, но ти предлози нису одговарали условима које је поставила Анкара, који су укључивали и доступ технологијама и заједничкој производњи. „Никаквог предлога који би одговарао нашим очекивањима, није било. Тако смо ми на крају склопили посао са Русијом“ – појаснио је Бинали Иљдирим. Шеф турске владе је подвукао да ће се „Анкара кретати напред“ по свом плану добијања руских комплекса С – 400 „без обзира на противљења“ од стране САД и НАТО.

Могућност испорука ЗРК С – 400 још у мају текуће године размотрили председници Владимир Путин и Реџеп Тајип Ердоган. У јулу је председник Турске потврдио потписивање неопходних споразума о испоруци С – 400: „Потписи су постављени и надам се да ћемо видети С – 400 у нашој земљи. И водићемо их ка заједничкој производњи“. Крајем септембра је помоћник руског председника Владимира Кожин потврдио да је Анкара авансно уплатила новац и да је уговор ступио на снагу. [http://www.rbc.ru/politics/02/11/2017/59faca699a7947e28c15a3d1]

Према сведочењу генералног директора корпорације „Ростех“ Сергеја Чемезова, „вредност посла у вези С – 400 са Турском, износила је више од 2 милијарде долара“ (турски извори су говорили о 2,5 милијарде долара). Према прелиминарним информацијама, преговори су текли и о испоруци четири дивизиона по цени од 500 милиона долара за један дивизион.

А у септембру текуће године Реџеп Тајип Ердоган је саопштио да су Москва и Анкара већ разматрали и могућу куповину новијих ракетно-зенитних комплекса С – 500 д стране Турске. [www.rbc.ru/politics/12/11/2017/5a0851329a794779d17e20e7]

Наравно, сличан развој догађаја није могао проћи мимо руководства САД и НАТО пакта. Кеј Бејли, стални представник САД при Североатланској алијанси у интервјуу часопису The Washington Post је изјавила да је руски ЗРК С – 400 некомпатибилан са НАТО системима, а да Русија, према њеним речима, наводно одавно „игра игру“. „То је игра да се прекину везе унутар НАТО-а, међу нашим савезницима и да изазове разногласје. Они иду и раде нешто попут тога да Турска купи систем ПРО“. [https://www.washingtonpost.com/video/live/Amb._Kay_Bailey_Hutchison_on_Russian_military_aggression:_‘They_are_playing_the_long_game’/00e4b226-afa9-11e7-9b93-b97043e57a22]

Шеф Пентагона Џејмс Метис, према његовим сопственим речима, такође је забринут „некомпатибилности“ руских и НАТО-вских система ПВО.

„Прекоокеански пријатељи, наравно, негодују“, изјавио је у вези с тим Дмитриј Шугајев, шеф Федералне службе за војно-техничку сарадњу Русије. Но, Турске је, према његовим речима, независна држава, која може сама да доноси одлуке о куповини и о томе да ли њени системи „одговарају или не одговарају“ системима НАТО пакта. [http://www.rbc.ru/rbcfreenews/59e037b89a79474b6d80038e]

На располагању САД и НАТО постоје полуге притиска на Турску. Између осталог, у новом пакету санкција против Русије који је потписао амерички председник Доналд Трамп, наложена су ограничења на „суштинске трансакције“ са учешћем низа руских ресора и компанија, па тако и корпорације «Ростех» и њених «кћери». Према овом документу, санкције САД за „суштинске трансакције“ са руским структурама могу бити уведене против било којих физичких, правних лица или државних структура различитих земаља, па тако и Турске.

Међутим, овакав притисак може имати и контра ефекат и дати додатни импулс узајамним везама Русије и турске.

„Друга Турска“ – веома правилно резонује у вези с тим турско издање Sabah: «Стратешко партнерство са Западом, које траје много година, сада виси на длаци. НАТО је постао непријатељ који делује подмукло. Турска постаје свесна да се „стајањем у месту“ не може прескочити преко замке за нас постављене. Ми морамо истовремено да вучемо више потеза. Управо зато посета Ердогана Русији, Кувајту и Катару има животно важан значај. Заштита стабилности у региону подразумева у то време заштиту самих себе“. [https://www.sabah.com.tr/yazarlar/babaoglu/2017/11/14/rusya-ve-biz]

Турско искуство може имати веома велики значај, у том смислу и за земље Балкана – које у овом тренутку разматрају перспективе развоја сопствених оружаних снага и система наоружања. Пример Турске демонстрира могућност доношења суверених одлука чак и у оквирима самог НАТО блока и у својству кандидата за приступање Европској унији.

 

 

-
ПРЕДВОДИО ЈЕ ВОЈНИ ДИПЛОМАТА ТОМАС ВОФОРД – У ИНСПЕКЦИЈИ БИЛА НЕКОЛИКО ДАНА

 

       ДЕЛЕГАЦИЈА америчких високих официра на челу са војним дипломатом Томасом Вофордом провела је неколико дана на деловима фронта које у Донбасу држи украјинска армија.

        Највише су их интересовале истурени положаји украјинске армије на такозваној Светлодарској дуги, која је тренутно „најврелије место“ у Донбасу.

        Са Вофордом су била још двојица Американаца са високим чиновима.

        Претпоставља се да ће управо њихов извештај Пентагону одиграти кључну улогу приликом одлучивања у Вашингтону хоће ли САД испоручити Кијеву смртоносно оружје или неће.

        Амерички најамник Алекс Андеграунд, који ратује на страни Украјине, поводом доласка делегације рекао је:

        „Морам да признам да већину Американаца није било брига шта се догађа у Украјини. Али, дошло је време да се тај однос промени“.

        О чему су Вофорд и амерички пуковници разговарали са украјинским официрима није откривено.

        Војни врх Украјине очекује и тражи велику помоћ у наоружању.

fakti.org/oruzje/delegacija-visokih-oficira-sad-posetila-ukrajinski-deo-fronta-u-donbasu

 

 

 

 

-

Борис Степанов

Послови у Републиканској партији САД су сасвим сигурно пошли низбрдо. Ако некадашњи председник Џорџ Буш – млађи критикује садашњег домаћина Беле куће очигледно је да у табору републиканског естаблишмента нешто не иде како треба. Моћници овог света, а Буш-млађи је међу својим колегама из партије увек уживао ауторитет, више не могу да се међусобно договоре. Уместо да подрже Доналда Трампа, они из дана у дан покушавају да објасне своје сопствене грешке. Сви знају да је Буш-млађи тај који је започео рат у Авганистану и Ираку.

Американци ни дан-данас не успевају да се извуку из те две „крваве клопке“. Буш-млађи је, то је очигледно, заборавио да је фитиљ запалио баш он, а да је Обама само наставио да долива уље у ватру. Изгубљене су не само милијарде долара, већ неколико билиона. Ко ће да одговара за то? Најбоље је да се све свали на Трампа коме је у руке дата Америка која је већ почела да губи свој светски престиж, и на коју се више не гледа са таквим одушевљењем и заносом, као некада. Заборавила је да се у свим ратовима не може победити.

А Буш-млађи, коме су финансијери са Волстрита наређивали да почне ратне конфликте тамо, где има много нафте и других природних богатстава, једноставно је чинио оно што му је саветовано, мада је боље рећи – што му је наређивано. О каквој би то самосталности могло да се говори ако је у време Буша-млађег и Барака Обаме Бела кућа претворена у филијалу Волстрита? Најважније је било да се ради тако да акције највећих војних корпорација расту, да не опада вредност долара и да се постепено истисне евро. У ствари, да евро сасвим нестане. Али – почела је да се буни Европа, а у њој највише госпођа Меркел. Јер евро је њено дете, она га је осмислила и одгајила. Ма колико се Вашингтон трудио Немачка није устукнула пред САД, чак ни пред Бушом-млађим и Обамом.

Ето тако, Буш-млађи се, ма колико се после напуштања Беле куће 2009.године ретко појављивао на јавним манифестацијама, неочекивано за многе америчке и европске медије, одлучио на озбиљан спич. Он је говорио крајем октобра, и то његово иступање је одмах привукло пажњу. Господин Буш никада није сматран за великог говорника. Али овог пута писци текстова су се баш потрудили. Они су написали текст о садашњој ситуацији у америчкој политици. У њему ни једном није поменуто име садашњег председника. Ипак, сви су одмах схватили да га Буш критикује. Он је давао не само сопствено мишљење, већ је делимично преносио и мишљење једног дела Републиканске партије. Господин Буш је изразио незадовољство трговинском политиком своје земље. „Још од времена Другог светског рата Америка инсистира и извлачи много користи од развоја слободних тржишта на светској арени, од јачања демократских алијанси, од развоја слободног друштва“ – рекао је. Такође је изразио незадовољство имиграционом политиком тако што је изјавио да се „национализам претвара у шовинизам“, мада се „припадност америчкој нацији не одређује припадношћу било ком одређеном етносу, местом рођења или крвљу која тече у нама“. Узнемиреност бившег председника је изазвала и „агресивност понашања и предубеђења која све чешће изазивају повишен тон, што омогућује јачање грубости и изазивање нетрпељивости, односно што прави штету моралном стању младог покољења“. И у спољној политици САД господин Буш је видео негативне моменте. „Наша политика све чешће доспева под утицај теорије завере и очигледног измишљања“, – констатовао је.

Раскол међу Републиканцима је очигледан, када су на свог колегу по партији и истовремено легално изабраном шефу државе отворено кренули.