Тагови Вести таговане са "SAD"

SAD

-
У САД се води дебата о оптужби оснивача организације Викиликс, која се бави објављивањем поверљивих докумената, Џулиана Асанжа, јављају медији у тој земљи

 Фото Танјуг, AP Photo/Kirsty WigglesworthФото Танјуг, AP Photo/Kirsty Wigglesworth

У САД се води дебата о оптужби оснивача организације Викиликс, која се бави објављивањем поверљивих докумената, Џулиана Асанжа, јављају медији у тој земљи.

Организација је већ годинма „на нишану“ САД, како наводи Би-Би-Си (ББЦ), а прошле недеље је директор ЦИА, Мајк Помпео, описао као „непријатељску“ обаештајну службу којој помаже Русија, а Асанжа као „преваранта“.

Међутим, председник САД Доналд Трамп, прошле године је похвалио организацију за активности током предизборне кампање.

Конкретно, Трамп се осврнуо на објављене и-мејлове тадасње кандидаткиње за председника САД Хилари Клинтон, који су имали удела у њеном поразу на изборима.

Асанж је поводом објављивања мејлова рекао да циљ није био да се утиче на прошлогодишње изборе у САД.

Упркос томе, обавештајне службе у САД су закључиле да Русија стоји иза објаве, а да је то искорисћено како би осујетило Клинтонову, а помогло Трампу, преноси ББЦ.

Си-Ен-Ен наводи да су званичници САД спремили оптужбе за Асанжа, док чекају да издају налог за његово хапшење.

Министарство правде САД истражује Асанжа од момента када је сајт Викиликс објавио дипломатске комуникације које је украо војник Бредли Менинг, сада познат као Челси Менинг, након промене пола.

www.novosti.rs/

-

„САД ЖЕЛЕ ДА ПОМОГНУ ЕВРОПИ ДА БУДЕ ЈАКА – ТО ЈЕ ЗА НАС ВЕОМА ПОВОЉНО”

  • Пред новинарима се појавио заједно са италијанским премијером Полом Ђентилонијем и рекао: „Н видим улогу САД у Либији. Сматрам да Сједињене Државе и без ње већ играју довољно улога. Нашу приоритетну улогу видим у разбијању Исламске државе”
  • Амерички лидер истовремено изразио наду да председник Кине, Си Ђинпинг, „усрдно ради на решавању проблема севернокорејског атомског програма”

ДОНАЛД Трамп је оценио да нова пуцњава у центру Париза „личи на трористички акт”.

Амерички лидер је – имајући и тај напад у виду – упозорио да се проблеми са миграцијама морају решавати са обезбеђеним „моћним границама” и обезбеђеним „враћањем избеглица у њихове земље”.

Трамп је овако наступио у Белој кући, након разговора са италијанским премијером Паолом Ђентилонијем. Одам је још додао:

„Заједно можемо одговорити на актуелне изазове, укључујући и два који имају огроман утицај на наше земље. То су: широки миграциони таласи и међународно кријумчарење. Контрола граница је изузетно важна компонента политике у сфери безбедности”.

Председник САД је додатно нагласио: „Одговоран однос према избеглицама подразумева и њихово касније враћање у земље порекла”.

Трамп је пренео италијанском премијеру да су САД заинтересоване за јаку Европу:

„Јака Европа важна је за мене као преседника Сједињних Држава. САД желе да помогну Европи да буде јака. То је и за нас веома повољно”.

Рекао је Ђентилонију и да са нестрпљењем ишчекује сусрет са папом Франциском.

Потом је објавио да не жели да своју земљу увлачи у решавање кризе у Либији.

Питом је подвукао: „Н видим улогу САД у Либији. Сматрам да Сједињене Државе и без ње већ играју довољно улога. Нашу приоритетну улогу видим у разбијању Исламске државе”.

Трамп је изразио наду да председник Кине, Си Ђинпинг, „усрдно ради на решавању проблема севернокорејског атомског програма”.

fakti.org/globotpor/alter-america/tramp-moramo-imati-mocne-drzavne-granice-a-deo-brige-o-izbeglicama-je-i-njihovo-vracanje-kuci

Најновије заоштравање односа између САД и Русије, након поновне употребе хемијског оружја у оружаном сукобу у Сирији, по ко зна који пут показује сву сложеност и (не)предвидивост односа између САД и Русије, осим у једној њиховој димензији, а то је, ти односи су били, јесу и биће више односи сучељавања и надметања, односи сукобљавања, али и односи балансираног уравнотежења. Независно од тога ко се налази на челу САД, као и од тога какав је спољнополитички курс Русије, конкурентско надметање ове две велике светске силе, остаје константа у међународним односима.

Од како су САД завладале светским морима, наметнуле своју визију света и неолиберални концепт развоја друштва, њихова хегемонија у светским размерама, постала је њихова неупитна спољнополитичка орјентација, без разлике на то, ко формално управља америчком администрацијом. Сви који су очекивали нешто посве ново у америчкој спољној политици под вођством председника Доналда Трампа, нису имали увиду суштину функционисања председничке администрације, која је под снажним утицајем, тзв. „дубоке државе“, о којој се у последње време пише и говори нашироко. Видно деловање „дубоке државе – владе у сенци“ је изражено, као одговор на настојања Трампа да води самосталну политику и да реализује свој предизборни програм, што је наводно у супротности са основним „интересима“ и „вредностима“ америчког друштва, које проистичу из саме његове суштине, креиране од те исте „дубоке државе“ – крупног и финансијског капитала (Силиконска долина и Волт стрит), медијских корпорација, обавештајно-безбедносног сектора и војноиндустријског комплекса. Предходно америчка администрација Барака Обаме, је устоличила „дубоку државу“, од ње би била потпуно зависна и „нова – стара“ администрација да је којим случајем победила Хилари Клинтон.

Покушаји Трампа да успостави нове односе са неким кључним државама у свету (Кина, Русија), на основама међусобног уважавања и признавања легитимних интереса тих држава, водили би прерасподели сфера утицаја, стабилности у свету, окончању многих ратова итд. Оваква политика за „дубоку државу“ значи капитулацију САД, прихватање других субјеката међународних односа као равноправних саговорника, губитак империјалних амбиција и слабљење утицаја САД у свету у целини. Америчка надмоћ у свету до пуног изражаја долази само у условима глобалне нестабилности, и перманентног прекомпоновања светских односа, промене и инаугурације државних режима у појединим државама у режији САД.

Дакле, мале су шансе да се спољна политика САД промени, без суштинске промене унутрашње политике и без промене суштине економског и политичког система, као и без неутралисања утицаја обавештајног и безбедносног сектора на унутрашњем и спољашњем плану. Да би Трамп опстао као председник САД он мора узети у обзир све ове чињенице и повиновати се кључним налозима „дубоке државе“.

Трампови иступи у сфери спољне и безбедносне политике САД, личе на плес у минском пољу. Неки ће рећи да Трамп мења своје ставове из дана у дан, јер је такав његов карактер, јер је неодлучан, импулсиван, одлуке доноси без темељитих процена и анализа, или је пак у питању недовољно познавање међународних односа, начина управљања прдседничком администрацијом и сл. Само пре неколико седмица је изјављивао: НАТО је застарела организација, САД не желе да плаћају трошкове безбедности других чланица Савеза, са Руским председником ће наћи заједнички језик, неће се бавити питањима опстанка или одласка Асада са кормила Сирије, спречиће Кину да се бави валутним манипулацијама итд., а онда је почео да ради све супротно и да спроводи политику коју је заговарала Х. Клинтон. Под снажним притиском, највероватније „дубоке државе“ Трамп прихвата да је НАТО модерна и потребна организација, и да ће САД имати кључну и водећу улогу у Савезу; Асада треба свргнути са власти, то је зао „човек-животиња“; Русија је највећи извор нестабилности у свету и Путин се ставио на страну лоших лидера, а пре свих на страну Асада, ултимативно је запретио Русији и Путину да морају променити своју политику у Сирији, Украјини и на Балкану; Кина је на челу са председником Ђи Пингом, који је „изванредан човек“, важан фактор у разрешењу севернокорејског питања; Трамп жели да „умири“ Кину док се конфронтира са Русијом, и да је искористи ради „решавања спорова“ са Северном Корејом, (укључујући и војне ударе). Дакле Трамп је преузео ратни барјак, спреман је на ратне походе у Сирији, Северној Кореји или где то год буде било потребно, како би се „заштитили национални интереси САД“. Реч је о потпуној победи „дубоке државе“ и Трампових политичких опонената унтар САД.

Због оваквог Трамповог „наглог заокрета“ у односима са Русијом, или боље речено, због наставка раније америчке политике према Русији, претње „пожељном употребом војне силе“ у разрешењу главних оружаних и политичких спорова у свету, односи између САД и Русије су дошли на најнижу тачку. Погледајмо зашто је то тако и о којим је спољнополитичким и војним потезима у америчко-руским односима реч. С обзиром да све чланице НАТО пакта, али баш све, „климају главом“ како то рече Путин, на све оно што кажу САД, када је реч о рату у Сирији и сукобима у Украјини, једино је Русија та која „противречи“ САД. Досадашње сучељавање САД и Русије, одвијало се на удаљеним меридијанима, на просторима од интереса обе државе, где се то сучељавање могло балансирати, изналазити компромис и одлагати снажније и оштрије сучељавање. Увек је било само питање времена када ће напетост у односима достићи такву тачку, да се почне сумњати у могући отворени војни сукоб ове две војно супер моћне силе. Рат у Сирији који траје скоро шест година, непрекидно је доводио и САД и Русију до тачке са које скоро да нема узмицања. Надметање САД и Русије у Сирији одвијало се у „сенци“ сукоба између Владиних снага у Сирији са једне стране и побуњеника (опозиције) с друге, те сукоба између исламске државе и свих осталих, затим сукоба између Курда и исламске државе. У све ове сукобе била је и још увек је дубоко инволвирана Турска, која настоји да реши „курдско питање“. Свакако да су САД најодговорније за оружане сукобе у Сирији, што потврђују и новообјављени документи Х. Клинтон са сајта Викиликса, у којима се говори о потреби ангажовања снага САД у рату против Асада, као помоћ Израелу, те тактизирање у борби са ИД, све у настојањима да се између осталог ограничи руски утицај у Сирији, обузда осовина Русија – Иран – Сирија. Да не помињемо и не анализирамо посебно важност гасовода, који је треба из Катара да несметано прође преко територије Сирије, па све до Европе. Асад није пристао на овај гасовод, како не би угрозио интересе Русије, као свога савезника. Тако да сви Асадови проблеми, и са њима повезани сви потоњи догађаји, датирају с почетка 2010. године, који су били укомпоновани у „арапско пролеће“, каснију оружану побуну и рат са ИД.

Пошто до сада није пронађен „прави разлог“ за америчко отворено војно ангажовање против Асадових снага, употреба хемијског оружја на још увек необјашњив начин и ваљану истрагу о томе, послужила је као повод да се Асад, а посредно и Путин оптуже за намерно убијање недужних цивила, те да се хитно, супротно међународном праву, ангажују америчке војне снаге ради „спречавања понављања употребе хемијског оружја“. Да су цивили страдали од хемијског оружја је неспорна чињеница. Како се то десило то још није разјашњено ван разумне сумње. Потпуно нехумано делују расправе о цивилним жртвама, које су језиве, преко којих се постижу геостратешки циљеви. За Трампа и његове савезнике, жртве које „узрокују Асадове снаге, подржане руском авијацијом“, су једине жртве, и последица су „зверства и крајње окрутности“, и довољан повод за оружану интервенцију САД, као вид хуманитарних интервенција. Жртве које узрокују америчке снаге и њихови савезници су „колатерална штета“ и вредне су једног „sorry“. Као много пута до сада, америчке снаге и њихови НАТО савезници, искористили су овај догађај, како би остварили своје закулисне циљеве. Жртвама које су се већ десиле никаква накнадна расправа неће помоћи. Неопходан је хитан договор о расплету ратних сукоба у Сирији ради заштите цивила и спречавања нових жртава.

Пошто је Трамп поклекао под унутрашњим притисцима и повиновао се захтевима да се Асад „скине са власти“ одлучио је да употреби војне снаге. Чак је војним командантима дао одрешене руке да процене када, са чиме и по којим циљевима могу да ударе. Снажна милитаристичка струју у Трамповом окружењу, извршила је такав притисак на њега (Трампа) да се стиче утисак да војници диктирају политичке одлуке, и да је Трамп од њих потпуно зависан. Циљајући Асада у Сирији, САД желе да погоде Путина. Свргавање Асада је врло тешко или готово немогуће, док су Руси у Сирији, и док му Путин „чува леђа“. Трамп је преко државног секретара Тилерсона, покушао агресивном реториком запретити Русији, упозорити Путина, да несме поновити наводну грешку са хемијским оружјем, те да се мора одрећи Асада, те „животиње“, како га је назвао Трамп, иначе ће осетити бес САД и моћ америчке војне песнице. Након састанка у Москви Тилерсон је значајно ретерирао и ублажио реторику. Русија није та која ће се повиновати претњама и повлачити потезе под уценама. Са таквом Русијом морају рачунати САД.

Идући корак по корак ка линији „додира“, у походу остваривања својих интереса и запоседања интересних сфера, САД и Русија су се толико приближиле да се скоро цео свет плаши новог светског рата, који би по свој прилици био и нуклеарни. Да ли ће бити баш тако? Имали још маневарског простора за релаксацију односа? Потези које је повукао Трамп, дали су одређене резултате на у утрашњем плану. Трамп је добио по који „аплауз“, показао је „одлучност“, „демонстрирао је моћ америке“. Од ових потеза се много више очекивало на међународном плану. Осим подршке „климоглавих лутака“, како то рече Путин, из НАТО савеза, и проглашавањем НАТО-а да није застарео, стварања страха у свету од светстког рата, јачања или слабљења постојећих и стварања нових војних савеза, Руска позиција у Сирији није померена ни за милиметар. С друге стране Русија је потврдила своју решеност да се неповинује америчким „претњама“, да одлучно, по цену ширих оружаних сукоба у Сирији између снага САД и властитих, одговори снажним војним средствима, на нове војне акције САД у Сирији.

САД су биле и раније свесне који значај има Сирија за Русију, сада су та своја сазнање само потврдиле. Сирија без Асада или нове владе која неће бити проруска, значи Русија ван Сирије у сваком погледу. Значи велики економски и енергетски губитак за руску привреду. Слабљење руске геополитичке позиције у средоземљу и на Блиском истоку.

САД својом војном и технолошком супериорношћу у односу на скоро цео свет, застрашују средње и мале државе, регионалне силе. У том смислу често посежу за „колосалним“ борбеним средствима, употребљавајући борбена средства огромне разорне моћи као што је била недавна употреба бомбе „мајке свих бомби“ (бомба од 11 тона бачена на талибане у гудурама Афганистана). Оваква стратегија која се често темељи на давању већег значаја техничким решењима (употреба моћних борбених средстава без ангажовања пешадије) на штету тактичких и оперативних поступака, дугорочно није ефикасна. Она може дати успех у нападу на технички инфериорне снаге. У отвореном сукобу са равноправним противником, као што је Русија, најубојитија борбена средства нису довољна, без експлоатације њиховог учинка, од стране пешадије, која би морала дубоко да загази у оружани сукоб. Ових чињеница су свесни војни команданти и војске САД и Војске Русије.

Поред скоро „ватреног – врућег“ сучељавања САД и Русије у Сирији и на границама Русије и чланица НАТО пакта у Европи, милитаристичке струје у Конгресу САД и у окружењу Трампа, захтевају одлучнији одговор САД и НАТО-а према Русији на простору Балкана. Након извесног уласка Црне Горе у НАТО, САД и њеним партнерима се жури, да истисну скоро сваки облик утицаја Русије на Западном Балкану. Приликом недавне посете Србији, амерички конгресмен, ветеран вијетнамског рата Џон Меккејн, који спада у милитаристичку струју у САД, апеловао је на заједничку акцију против „понашања Русије у региону, али и у свету“, позвао све балканске земље да се прикључе НАТО пакту, и индиректно упозорио Србију, да њена војна неутралност није најбоље решење. Такође је напоменуо да су два светска рата почела на нашим просторима, алудирајући на неки нови рат. Међутим, добро знамо да ратови на балканским просторима нису почињали без страног мешања, које је увек било одлучујуће.

Иако су односи између САД и Русије на најнижој тачки, обе силе су свесне своје снаге, као и опасности и могућих последица уколико би међусобно заратиле, па макр и у ограниченом обиму, па ће и даље успешно балансирати своје односе и наставити да се надмећу широм света. До успоставе међусобног поверења и приближавање неће доћи у догледно време, али односи неће ни више ескалирати. Велика војна моћ и могући ризици, обе државе ће држати у одговарајућој балансираној геостратешкој равнотежи, све док не превладају интереси који желе рат по сваку цену.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

Нови председник Србије Александар Вучић очигледно тежи да „уравнотежи“ војно-стратешке векторе у политици своје земље. Управо у таквом контексту треба разматрати његове последње изјаве о жељи Београда да добије зенитно-ракетни комплекс С-300 из Русије или Белорусије. Одговарајућа изјава чула се само неколико дана после преговора шефа српске државе са америчким конгресменом Џоном Меккејном – који је обећао Србији свестрану војно-техничку помоћ САД и истовремено упозорио Београд да не продубљује сарадњу са Русијом.

У овом тренутку Србија има широк простор за маневрисање по питању добијања савремених система противваздушне одбране, пошто Београд није ни са једном страном потписао одговарајући споразум. По овом питању Русија је водила неформалне дискусије још од времена Слободана Милошевића, деведесетих година. Међутим, тадашњи српски и југословенски лидер ограничио се само на „декларацију о намерама“, не желећи да улази у сукоб са Западом и очигледно тежећи да искористи тему комплекса С-300 у својству адута за трговину са САД и НАТО пактом.

Сада већ ситуације почиње да добија реалније обрисе. Како признаје сам Александар Вучић, „по питању С-300 нема споразума. Ја сам то поменуо на преговорима са председником Путином и ми смо разговарали о томе. О томе сам разговарао и са председником Лукашенком“ – саопштио је председник Србије детаље својих преговора са руским лидером, на недељу дана уочи српских председничких избора. [www.rbc.ru/rbcfreenews/58f364759a794728bfc92e9c]

У Москви за сада не журе да потврде или оповргну информацију о прогресу на преговорима о испоруци у Србију зенитно-ракетних комплекса С-300. Дмитриј Песков, прес-секретар председника Владимира Путина, одговарајући на питања која су заинтересовала руске и српске медије, истакао је да то питање спада у категорију „осетљивих“ и они су предмет разговора на највишем нивоу.

Поред тога, према сведочењу председника Србије, за време његових недавних преговора са председником Русије Владимиром Путином у Москви, посебно су разматрана питања испоруке Београду авиона МиГ-29 и руске оклопне технике. [www.politika.rs/scc/clanak/378599/Peskov-o-S-300-za-Srbiju-Razgovor-na-najvisem-nivou]

Информација о заинтересованости Србије према руским зенитно-ракетним комплексима појавила се на фону „процурелих“ информација које се очигледно нису случајно појавиле у хрватским медијима, о наводним испорукама из Русије ЗРК С-300 Хрватској, уз кршење ембарга ОУН током деведесетих година. [www.rbc.ru/rbcfreenews/58f0fb0b9a7947f94b9e0df7]

У дискусију се укључио и председник Србије. Он је истакао да је после тога, кад су руске власти званично оповргле те оптужбе, повод за разматрање постао исцрпљен. Поред тога, како је напоменуо Александар Вучић, ЗРК С-300 – „није игла, да би се могла сакрити“.

Раније је Министарство иностраних послова Русије званично демантовало испоруку руских ракетних система Хрватској уз кршење ембарга ОУН. Заменик директора Департмента за информисање и штампу руског спољнополитичког ресора Артјом Кожин је напоменуо да се „Русија без промене придржавала својих међународно-правних обавеза, па тако и поводом примене режима ембарга на испоруке наоружања сукобљеним странама током југословенске кризе 1991-1995. године“. „Сматрамо да ове публикације представљају провокацију, која грубо крши чињенице, да су усмерене на дискредитацију политике Руске Федерације на Балкану“ – подвукли су на Смоленском тргу. [www.mid.ru/ru/foreign_policy/news/-/asset_publisher/cKNonkJE02Bw/content/id/2727322]

У датом конкретном случају познати су и конкретни наручиоци антируског сценарија. Према расположивим информацијама, одговарајућа информативна „патка“ припремљена је у одређеним антируским круговима истовремено у Загребу, Кијеву и Вашингтону. Као што с тим у вези веома сликовити преноси српски дневни лист „Политика“, пут С-300 „почео је у Украјини, одморио у Загребу и завршио у САД“. [www.politika.rs/scc/clanak/378718/S-300-iz-Ukrajine-preko-Zagreba-zavrsio-u-SAD]

Циљ оваквих оптужби код сваке заинтересоване стране је један, но сваки је антируски (а такође и антисрпски!). Код украјинске владајуће елите – да представе Русију као злобног нарушитеља правила и норми ОУН и као „шверцера оружјем“, како би се под тим изговором избегло сопствено учешће у формату Минских преговора за регулисање ситуације на Донбасу. Циљ Хрватске је – подлокати руско-српску сарадњу у војно-политичкој области. А за антируске кругове у Вашингтону историја са митским испорукама ЗРК С-300 у Хрватску – угодан је изговор да се пооштри притисак на Доналда Трампа како би се играло на његове политичке слабости и како би се натерао да заузме жешћу позицију према Русији у тако кључним питањима као што је питање око Сирије, Ирана или КНДР. У информативном рату, као што је познато, добра су сва средства – поготово тако моћна као зенитно-ракетни комплекси. Макар били и фантомски – као у случају са садашњом хрватском афером.

-

Премијер Русије Дмитриј Медведев данас је одговарао на посланичка питања у парламенту и том приликом оптужио нову председничку администрацију у САД да је пре избора позивала на борбу против Исламске државе у Сирији, а да се сада не бори против терориста, већ против владе у Дамаску.

 Фото Танјуг, AP Photo/Pavel Golovkin

„Током предизборне кампање, наши амерички партнери су позивали на борбу против Исламске државе говорећи да није битно какав је политички режим у Сирији јер је рат против тероризма главни циљ. Али шта сада видимо? Први корак који је нова администрација САД преузела у вези са Сиријом завршио се нападом на владине трупе“, рекао је Медведев након представљања годишњег извештаја владе, преноси ТАСС.

Наводи се да је руски премијер такође ситуацију везану за хемијски инцидент у сиријској покрајини Идлиб 4. априла назвао „добро испровоцираном провокацијом“ од које су користи имале САД.

Он је рекао да стручна комисија треба да истражи тај инцидент и утврди „да ли је заиста постојало складиште хемијског оружја или је све то испланирано и оркестрирано“.

 

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:661184-%D0%9C%D0%B5%D0%B4%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%B2-%D0%90%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B1%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%B2-%D0%98%D0%94-%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B5-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%BE

-
ПРЕЦИЗИРАЋЕ И ПООШТРИТИ ПРАВИЛА И УСЛОВЕ ЗА ИЗДАВАЊЕ СТРАНЦИМА РАДНИХ ДОЗВОЛА

  • Нови амерички лидер не крије да указ има за циљ повећање удела америчке робе у државним јавним набавкама. У тој функцији је и отварање могућности да државно руководство САД преиспитује трговинске споразуме потписане са другим земљама – уколико предвиђају куповину превеликих количина туђе робе

ПРЕДСЕДНИК Сједињених Држава је изракетирао Сирију, а управо појачава и војни притисак на Северну Кореју.

Под тим „кишобраном” је коначно кренуо да испуњава нека од својих изборних обећања.

Доналд Трамп је, наиме, потписао указ који ће изменити правила америчке визне политике, услове за државне јавне набавке, а и неке трговнске споразуме.

Бела кућа је званично објавила да указ треба да заштити  америчко тржиште рада од стране радне снаге и да подстиче куповину домаће робе.

Сам указ је већ проглашен протекционистичким. И зато што носи назив „Купуј америчко и запошљаваје Американце” (Buy American and Hire American).

Трамп не крије да указ има за циљ повећање удела америчке робе у државним јавним набавкама.

У тој функцији је и отварање могућности да државно руководство САД преиспитује трговинске споразуме потписане са другим земљама – уколико предвиђају куповину превеликих количина туђе робе.

Указ омогућава америчким компанијама да владама земаља које су трговински пртгнери САД продају робу под условима под којима своју у САД продају стране компаније.

Указ ће довести и до промене услова и правила за издавање радних виза „H-1B”.

Те визе су омогућавале улазак у САД висококвалификованих радника и стручњака, али су америчке компаније, да би их све мање коштало, често запошљавале јефтинију неквалификовану радну снагу из света.

Трамп жели да се та правила поштују (зато ће бити додатно прцизирана), а да компаније запошљавају што више Американце.

 

fakti.org/globotpor/alter-america/tramp-potpisao-protekcionisticki-ukaz-kupuj-americko-i-zaposljavaje-amerikance

Саветник за националну безбедност је моћна функција у Белој кући. Довољно је знати да се међу њеним некадашњим носиоцима убрајају имена попут Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског, Колина Пауела и бројних америчкој јавности познатих високих америчких официра и припадника политичког естаблишмента. Мада формално немају ону моћ коју имају државни секретар (тј. амерички министар спољних послова) и министар одбране, они имају ту предност да су довољно близу да могу и по неколико пута дневно да се виђају са председником, што само по себи носи огроман потенцијал утицаја на најмоћнију америчку политичку личност. Управо је Кисинџер био тај који је ту могућност максимално експлоатисао током Никсонове администрације и дао тој функцији тежину која она данас са собом носи.

Њена важност је додатно потврђена и чињеницом да је, у новоуспостављеној Трамповој администрацији, са председником који је, захваљујући изборном револту „обичне Америке“ која живи између гламурозно-либералних источних и западних обала, малтене бануо у само средиште америчке политичке моћи изван уобичајеног вашингтонско-њујоршког политичко-медијског естаблишмента, управо Трампов први саветник за националну безбедност, генерал Мајкл Флин, одмах фиксиран као прва и можда најважнија мета за одстрел од стране америчке „дубоке државе“. И ефекат је био скоро тренутан. Рапидна (р)еволуција Трампове декларисане спољне политике је практично почела убрзо после Флиновог уклањања. Флин је тај који је активно, и на делу, заговарао суштинско отопљавање односа са Русијом, у правцу конструктивне, узајамно корисне сарадње по питањима од обостраног интереса, од борбе против исламистичког тероризма до смањења утицаја глобалистичких структура попут НАТО и ЕУ. А, с обзиром на Трампово потпуно неискуство и недостатак знања на спољнополитичком и дипломатском плану, Флин би чак имао и несразмерно велики утицај на америчког председника.

То, наравно, није смело да се догоди. Главни „филтер“ ка председнику у домену националне безбедности морао је да буде уклоњен, односно замењен. Коришћењем прљавих и потенцијално незаконитих трикова какви нису виђени – бар не јавно – још од доба скандала „Ватергејт“ на почетку 1970-их (нпр. незаконитог прислушиквања разговора и пуштања тенденциозно одабраних делова истих у утицајне медије), Флин је приморан да поднесе оставку, наводно због „недозвољених“ разговора са руским званичницима, првенствено руским амбасадором у Вашингтону. Нови „филтер“, односно практично Трампов најважнији „прозор у свет“ постао је, уместо Флина, још један генерал, и то активни – Херолд Рејмонд „Х.Р.“ Мекмастер. (Ако се водимо старом изреком nomen est omen, можемо чак доћи до закључка да ту, осим елемената филтера, има и елемената нечег још јачег: на страну префикс „мек“, који има значење „син од“, „мастер“ на енглеском означава газду, власника, послодавца, мајстора, главног…).
За разлику од Флина, Мекмастер се, најблаже речено, никад није истицао жељом за поправљање односа са Русијом. Нити се, попут Флина, отворено противио политици Обамине администрације која је активно помагала стварање Исламске државе на западу Ирака и истоку Сирије. Напротив, Мекмастер је много ближе становиштима класичног неоконзервативног јастреба: неповерење/отворена нетрпељивост према Русији и благонаклоност према исламизму, поготово ако је у функцији прагматичних америчких геополитичких и финансијских интереса. Довољно је рећи да је ултрајастреб сенатор Џон Мекејн био одушевљен Мекмастеровим избором. И до сада није имао разлога да се покаје.

Мекмастерова уста су пуна хвале за „дивне“ америчке НАТО савезнике. У исто време, Мекмастер је муњевито реаговао кад је требало, без икаквих доказа, осудити сиријског председника Асада за наводно коришћење хемијског оружја против побуњеника који се боре против њега почетком априла, и назвати га „масовним убицом“ – али и оптужити Русију што наводно „ништа није учинила“ да то спречи. Музика за Мекејнове уши, поготово што је и Трамп суштински, бар јавно, усвојио Мекмастерове ставове. Огромна победа за „дубоку државу“, без икакве сумње.

Но, тако је како је, и сада вреди пратити шта ће се даље дешавати, као и ставити под лупу све потезе и изјаве које ће следити. Јер, без обзира на све, и светска и унутарамеричка ситуација је толико флуидна, а сам Трамп довољно непредвидив и ван шаблона, да није пожељно у овом тренутку правити далекосежне закључке и прогнозе.

Једна скорашња епизода нам може ближе показати с ким и са чим тренутно имамо посла. Протеклог викенда је, гостујући на америчкој ТВ мрежи Еј-Би-Си, Мекмастер дао занимљив увид у свој начин размишљања, па можда и искуство и зрелост. Водила се дискусија у вези Северне Кореје и могућих америчких акција према њој.

- Водитељка: Да ли сте истински уверени да можете да наведете Кину да на битан начин изврши притисак на Северну Кореју?

- Мекмастер: Па, видећемо шта ће се десити. Оно што знамо је да су, управо у време реакције на масовно убиство које је починио сиријски режим, председник и прва дама приредили ванредно успешну конференцију, самит са председником Сијем и његовим тимом. И не само да су успоставили врло топао однос, него су после тога заједнички радили на још неким питањима. Заједно су радили по питању Северне Кореје. Али су такође радили заједно и по питању одговора на масовно убиство које је починио Асадов режим, приликом гласања у УН. Мислим да је председник Си показао храброст у дистанцирању од Руса, заправо од Руса и Боливијанаца. И све се то догодило истог дана када је председник Трамп угостио генералног секретара НАТО, који представља наше дивне НАТО савезнике. И мислим да је свет видео, и они су то видели и помислили – па ком то клубу желимо да припадамо? Руско-боливијском клубу? Или клубу заједно са Сједињеним Државама, радећи заједно на нашим узајамним интересима и интересима мира, безбедности.

На додатно питање о даљим конкретним поступцима по питању Северне Кореје, Мекмастер је поменуо „кључне (америчке) савезнике у региону – Јапан и Јужну Кореју поготово, али и кинеско руководство“, и додао да се указала „сјајна прилика за све нас“ да се приступи решавању севернокорејског питања, где би се избегла, ако је могуће, војна опција.

Шта је овде занимљиво? Мекмастер је очигледно слао, односно покушао да пошаље поруку Кинезима да су у прилици да направе „сјајан посао“ са Американцима ако се 1. удруже са САД, малтене у равни традиционалних савезника попут Јапана и Јужне Кореје, и 2. ако се у исто време дистанцирају од Руса. С друге стране, покушао је да Русе наведе на закључак да су Кинези наводно решили да се полако окрену ка Американцима, у очекивању стратешког договора са новом америчком администрацијом и суштинског заокрета у односу на Трампову предизборну антикинеску реторику, и, паралелно с тим, дискретно се дистанцирају од руско-кинеске стратешке сарадње, укључујући и питања од суштинског значаја за Русе, као што је сиријско.

Ово, наравно, делује поприлично, чак и изненађујуће наивно. Јер, на првом месту, како је приметио стари индијски дипломатски вук, М.К. Бадракумар, Кина је, кроз заједничко саопштење БРИКС-а о Блиском истоку од 12. априла, подржала руску позицију изнесену у Савету безбедности УН. А на другом, заједнички кинеско-руски интерес је и даље непромењен: супростављање свим новим-старим америчким покушајима ка одржавању/обнови једнополарне хегемоније, која није у складу ни са руским ни са кинеским националним интересима и тежњама ка мултиполарном свету.

Још нешто што Мекмастеру можда није јасно: Кинези су, остављајући отворену могућност да ће помоћи Американцима у решавању, односно бар смиривању севернокорејског питања – које су сами Американци сада ставили на врх своје међународне агенде – себе ставили у позицију да, једноставније него што су мислили, изборе уступке у тешким трговинским надгорњавањима која их са Американцима тек очекују. Кинези сада имају нешто конкретно у чему могу да држе Американце за реч, односно аргумент против Американаца у случају неког новог радикалног америчког заокрета – чији је сведок целокупна светска јавност. А Руси се ту свакако неће бунити, под условом да руско-кинески односи остану непољуљани. У том контексту, Руси се неће узбуђивати око кинеске уздржаности при неком гласању у СБ УН.

Многи су, пре Трамповог ступања на дужност, били убеђени да ће америчка спољна политика ићи у правцу упућивања „привлачних понуда“ Русима зарад прављења јаза између њих и Кинеза. Међутим, због жестоке антируске кампање која је покренута у Вашингтону још пре него што је Трампов мандат званично и почео, нова администрација је кренула супротним путем, односно путем мањег отпора, који јој је, ако ништа друго, дао могућност за предах. Бар до следећег заокрета. Такав исход је био резултат лако препознатљиве, циничне неолибкон игре „нулте суме“, на крају које би заправо једини прави добитник био наднационални неолибкон естаблишмент, на рачун остатка планете, укључујући и самог обичног америчког народа, који је гласао за нешто сасвим друго.

Наравно, неупоредиво боље и стабилније решење би било у облику тројног руско-кинеско-америчког стратешког договора, који би много више личио на руско-кинески “win-win” приступ, односно игру у којој сви могу да победе, јер се свачији интереси узимају у озбир. То би, разуме се, била катастрофа за непоправљиве вашингтонске монополаристе, и они једноставно не могу да замисле такав исход. Но, може бити да ће срљање у њиховом преферираном правцу у једном тренутку, можда на врхунцу неке кризе која прети да се претвори у глобалну катастрофу – било у Сирији, на корејском полуострву, у Украјини или чак и Балкану – показати да је такав пут неодржив а да је једино пут који нуде Русија и Кина одржив, и да ће управо таква, екстремно кризна ситуација створити могућност за продор изван матрикса глобалистичке дубоке државе.

Мали су изгледи за такво једно спасоносно решење – али би сада било крајње неодговорно уништити и последњу могућност да до њега ипак дође. Зато ће, колико год дуго буду могли, и Руси и Кинези показивати стрпљење и флексибилност, чак и према не само агресивним већ и помало наивним врстама размишљања и деловања попут оних које је Х.Р. Мекмастер, помало шегртски, управо показао.

Први пут од избора Доналда Трампа за председника САД, у Вашингтону, 22. марта 2017. године догодило се јавно ватрено антитерористичко крштење челника америчке дипломатије Рекса Тилерсона. Он је министрима из 68 држава Глобалне коалиције за борбу против екстремистичке организације «Исламска држава» (ИД) обећао да ће ова коалиција предвођена САД «искоренити глобалну претњу – Исламску државу и смрт Абу Бакру ел Багдадију, на исти начин на који је оснивач Ал Каиде Осама бин Ладе убијен у мају 2011. године». У вези с тим је нагласио да је  амерички председник тражио од Пентагона свеобухватан план да се «искорени тог гнусног непријатеља планете». Очекивано, у завршној декларацији, 68 чланова глобалне коалиције, између осталог, истакнуто је да су «уједињени у одлучности да елиминишу ту глобалну претњу».

Упутно (нужно) је поменуте обећавајуће и оптимистичне поруке са скупа дотичне антитерористичке коалиције посматрати у општем контексту блиске прошлости и упоредити их са  реалношћу на терену, па  поуздано закључити да је реч о упитној коалицији и конфузно-опасној намери њеног предводника по међународни мир и безбедност.

Прво, подсетимо се да  је после терористичких напада Ал Каиде на тлу САД 11. септембра 2001. године тадашњи амерички председник Џорџ Буш  у складу са поруком «ко није с нама, против нас је – наш непријатељ», створио међународну коалицију од преко 100-нак држава и обећао да ће уништити Ал Каиду. Војном тромесечном операцијом (октобар-децембар 2001) у Авганистану, где се налазио штаб Ал Каиде, разбијени су састави Ал Каиде и талибана, њеног домаћина.  Међутим, главнина  Ал Каиде се склонила на територију суседног Пакистана, иначе «верног» члана Бушове антитерористичке коалиције, где је тек после десет година (2011) откривен и  ангажовањем америчких специјалних снага  убијен њен вођа Осама бин Ладен. Велики број припадника Ал Каиде је напустио Авганистан и под стварним и лажним идентитетом  се расштркао (разместио) у преко 90 држава, осим у појединим арапским земљама попут Ирака. Упркос томе, амерички и британски лидери су лажно оптуживши Ирак да подржава терористичку Ал Каиду, у пролеће 2003. године извршили војну инвазију на ту државу, окупирали је и створили повољне услове за оптимални васкрс Ал Каиде. Вишегодишњи устанак ирачког народа против коалиционог окупатора предвођеног САД, посебно отпор Ирачана сунита, био је под снажним утицајем Ал Каиде и у правом смислу «експлодирао» и проширио се ван Ирака (у Сирији), нарочито у фази захукталог тзв. «Арапског пролећа» (2011/12). Финални и врхунски резултат побуњених ирачких и сиријских сунита (салафиста) је јавно верификован 29. јуна 2014. године, тако што је њихов вођа (калиф) Абу Бакри ел Багдади прогласио калифат «Исламска држава» (ИД) на заузетој територији Ирака и Сирије величине нешто веће од  Велике Британије.

Друго, подсетимо се да је актуелну «глобалну (антитерористичку?) коалицију» основао бивши амерички председник Барак Обама, у септембру 2014.године, наводно с циљем да уништи ИД. За време његовог мандата, коалиција је одржала укупно девет тенденциозних (промашених) састанака, јер углавном је договарала сопствено ангажовање усмерено ка свргавању легитимног председника Сирије Башара ел Асада, кроз пружања подршке ИД, Ал Каиди, разним исламистичким фракцијама и оружаним саставима «умерене опозиције». Стога, не изненађује зашто је ИД пренета у наслеђе актуелном америчком председнику, кога, по свему судећи, утицајни  рестлови из бивше администрације покушавају да увуку и запетљају у замку, из које се тешко може извући без озбиљних последица по сопствени ауторитет и кредибилитет САД. На такву могућност указује приличан број порука са недавног десетог састанка «глобалне колаиције», а помињемо неке.

Преглед чланова ове антитерористичке коалиције, између осталог, указује на то да је приличан број  од њих имао тајну или јавну запажену улогу у устоличењу ИД и све до данас није битније променио такав свој став. То је посебно изражено кроз њихову перцепцију дозвољеног тероризма ИД и Ал Каиде против режима у Сирији, негирања суверенитета Сирије и покушаја негирања доприноса Курда у борби против ИД у Ираку и Сирији. Затим, на њену фаличност указује чињеница о томе да иако самопроглашена ИД обухвата делове територије Ирака и Сирије, Сирија није члан ове коалиције, нити  су Иран и Руска Федереција њени чланови, чији допринос је највећи у борби против ИД у Сирији. У још већој мери зачуђује чињеница о томе да је Тајван (одметнута кинеска провинција) члан коалиције, а НР Кина није њен члан, а посебно запрепашћује то што је привремено насилно отета јужна српска провинција – самопроглашена псеудо држава (приватна држава Клинтонових) «Косово» члан ове коалиције. О каквом је члану «антитерористичке коалиције» реч, поменимо само две чињенице: (1) њен актуелни премијер Хашим Тачи је због учешћа у више терористичких напада на припаднике полиције Србије, од стране  Окружног суда у Приштини, 11. 07. 1997. године у одсуству осуђен на казну затвора у трајању од 10 година и за њим расписана међународна потерница и (2)  на стручном скупу «Албанци и муслимани на Балкану», одржаном 12. марта 2017. изнети су званични подаци да се «самопроглашено Косово суочава од 2012. године са повећаним учешћем грађана на страни терориста у ратовима у Ираку и Сирији – 316 Албанаца и исламиста са Косова регрутовано је у редове ИД, уз још 140 лица која су ратовала у Ираку и Сирији и вратили се на Косово». Најзад, поменимо и следећу актуелну чињеницу: Почетком марта 2017., шеф Националног савета за безбедност међународно признатог парламента у Тобруку (Либија) Тарик ел Џаруши, поводом  оружаних напада исламиста у тој земљи, изјавио је агенцији Спутњик да су паравојне «Одбрамбене снаге Бенгазија» у спрези са симпатизерима Ал Каиде и Муслиманске браће напале нафтна постројења, и да «иза тих напада стоје Италија и Велика Британија, које су подстакле исламисте на акцију, јер желе да ставе под своју контролу тамошње нафтне терминале». Дакле, два члана ове коалиције су у дослуху са исламистичим тероризмом.

Изложени узорак чињеница основано упозорава на могућност да је реч о антитерористичкој коалицији коју карактеришу двоструки стандарди у вези са исламистичким тероризмом, који се своде на опасан авантуризам: у савезу са «подобним» терористима борити се против «неподобних» терориста ради остваривања својих геополитичких циљева. Међутим, осим сумњичавих намера многих њених чланова, у много већој мери забрињавају обриси најављеног плана  за борбу против ИД, чија евентуална реализација може да угрози ионако крхки мир на Блиском истоку, и несумњиво, и светски мир. На такву могућност указују поруке  америчког државног секретара Тилерсона, саопштене на састанку коалиције: «Као коалиција, ми се не бавимо националном конструкцијом или реконструкцијом. И даље разрађујемо детаље плана за Сирију, али могу рећи да ће Сједињене Државе појачати притисак на Исламску државу и Ал Каиду. Такође, приликом прекида ватре, покушаћемо да успоставимо привремене безбедносе зоне, како би избеглице могле да се врате кући» (www.glasamerice.net/a/tilerson-jači-pritisak-na-islamsku-državu/3779091.html).

Две чињенице овакве поруке указују на њену једностраност и велику опасност по светски мир. Прво, занемарује (губи из вида) пресудан значај превентивних противтерористичких мера на територији сваке државе чланице коалиције, чијом се  ефикасном применом исламисти   онемогућавају да регрутују и индоктринишу односно «прозводе» терористе и «готове» терористе спречавају да оду из матичне земље ради   прикључења ИД (према доступним подацима из 2015. године, у оружаним саставима ИД  било је око 20.000  особа из око 50-так земаља). Друго, ниједна држава у савременом свету није успела да ангажовањем оружаних снага трајно елиминише терористичку претњу националној безбедности, нити је пак такав циљ остварила нека коалиција држава. Насупрот томе,  евидентна је намера ове коалиције да уништење ИД првенствено оствари  ангажовањем својих оружаних снага. Наведено, између осталог, потврђује изјава министра одбране Републике Србије Зорана Ђорђевића, који је учествовао на састанку коалиције.  Он је 23. марта изјавио да ће Србија свој допринос борбе против ИД дати донацијом  30 тенкова Т-55 ирачким снагама безбедности.

Реализација тог циља на ирачкој територији, углавном није спорна, будући да постоје одређени споразуми између ирачких власти и предводника коалиције (САД). Међутим, намера за уништење наоружаних састава ИД, Ал Каиде и других исламистичких фракција на територији Сирије, без сагласности суверених власти Сирије и одобрења Савета безбедности ОУН представља велики ризик. На такву ризичност је почетком фебруара ове године упозорио шеф сиријске дипломатије Валид ал-Моалем. Он је реагујући на  изјаве да би Саудијска Арабија и Турска (обе подржавају «умерене побуњенике» у Сирији) могле да пошаљу своје копнене трупе у Сирију, као део војне акције САД против екстремиста ИД, рекао: «Свака копнена интервенција на територији Сирије без одобрења владе ће се сматрати агресијом којој морамо да се одупремо». Такође, важно је имати на уму то да се по позиву сиријског суверена, у Сирији налази контингент оружаних снага Руске Федерације, који подржава оружане снаге те земље у борби против ИД.

Очевидно, предводник коалиције (САД) одлуком да поред већ одраније ангажованих ваздухопловних  снага, без сагласности сиријског суверена упути и копнене снаге у Сирију за борбу против ИД, преузима велики ризик. Ризик се огледа   у томе што је планом борбе против ИД предвиђено да се амерички контигент јачине око 1.000  војника (400 је упућено почетком марта 2017.) ангажованих против упоришта  ИД у граду Рака, ојача контигентом између 15.000 и 30.000 војника. Према Тилерсоновим «привременим зонама стабилности», у ствари «заштићеним зонама» и «зонама забране лета» промовисаним на самиту коалиције у Вашингтону (22. марта), овај копнени контигент уз ваздухопловну подршку омогућио би избеглицама да се врате у своје домове и обезбеђивао од било чијих напада. Имајући на уму тајни дослух између претходне администрације САД и многих других чланова коалиције и појединих исламистичких фракција у Сирији и отворену подршку тзв. «умереним» побуњеничким групацијама, постоји велики ризик да се у предвиђеним «заштићеним зонама» нађу многи терористи.  То претпоставља оправдану могућност да оружане снаге Сирије или њен руски савезник нападну терористе у «заштићеној зони» коју бране Американци. Одговор Американаца би представљао озбиљан оружани  конфликт, чији исход је тешко предвидети. Претходни амерички председник је имао на уму овакву могућност (опасност) ради чега је одбио да донесе одлуку о формирању «сигурносних зона» и «зоне забране летења» за делове територије Сирије под контролом ИД.

Стога, евентуално истрајавање САД на успостављању наговештених «привремених зона стабилности» у Сирији, с једне стране, искомпромитовати ће план за безусловно уништење ИД и повећати раздор између појединих  држава чланица коалиције (нпр., између САД и Турске), и са друге стране, директно ће провоцирати сиријски режим и његове савезнике, дакле, угрожавати мир и стабилност у региону и читавом свету. Наиме, реално је очекивати да ће у «заштићеним зонама» наћи уточиште многи «војници» ИД и Ал Каиде. На такву могућност упозоравају сазнања из претходних година, када су наоружани побуњеници сиријске «умерене опозиције» део оружја које су добијали од појединих чланова Обамине (сада Трампове) коалиције уступали припадницима ИД и Ал Каиде. Затим, уколико САД успоставе «привремену зону стабилности» на простору где живи курдска национална мањина, чији припадници су се доказали као веома успешни борци против ИД, мало је вероватно да ће Турска благонаклоно гледати на такву «зону», с обзиром на то да иако тенденциозно, Турска Курде у Сирији и Ираку сматра терористима.

Несумњиво, кључно питање у погледу најављеног успостављања «привремених зона стабилности» гласи: зашто би сиријске власти и Руска Федерација, чији допринос је највећи у досадашњем уништењу ИД пристале да упитна антитерористичка коалиција  противно међународном праву и без одлуке СБ ОУН преузме контролу над деловима Сирије, који би постали недоступни за нападе њихових оружаних снага? Претпоставља се  да «глобална коалиција» неће учинити такав неразуман уступак, између осталог, зато што су у току преговори о дипломатском решавању сиријске кризе. У супротном, било какав једнострани поступак «глобалне антитерористичке коалиције» на сиријском тлу погодоваће «преобликовању војника» ИД у «умерене побуњенике» опозиције и провоцираће нове сукобе, односно угрожаваће регионални и светски мир и безбедност.

-
Изасланик Сјеверне Кореје у Уједињеним нацијама оптужио је данас САД да претварају Корејско полуострво у „највеће светско жариште“ и стварају „опасну ситуацију у којој би нуклеарни рат могао да избије сваког тренутка“.

Сјеверна Кореја (илустрација) - Фото: Beta/APСјеверна Кореја (илустрација)

Ким Ин Ријонг рекао је на конференцији за штампу данас у УН да су актуелне америчко-јужнокорејске војне вежбе највеће до сада организоване и да представљају „агресивну ратну вјежбу“.

Он је рекао да су севернокорејске мере о јачању нуклеарних снага самоодбрамбене, да би се суочили са „опасном америчком нуклеарном пријетњом и уцјеном“.

Северна Кореја спремна је да одговори „на сваки тип рата“ који би покренуле САД, упозорио је изасланик Пјонгјанга у УН.

„Ако се САД усуде да изаберу војну акцију Народна Демократска Република Кореја спремна је да реагује на сваки тип рата који би жељеле САД“, рекао је он.

Амерички потпредседник Мајк Пенс изјавио је данас током посјете демилитаризованој зони између Сјеверне и Јужне Кореје да је „ера стратешког стрпљења“ са Сејверном Корејом завршена, изражавајући нестрпљење пошто Пјонгјанг не показује спремност да се одрекне нуклеарног оружја и балистичких ракета.

Извор: Бета

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=249915

 

 

Андреј Акулов

Председник Трамп каже да не планира да уђе у Сирију, упркос томе што је недавно наредио ваздушне ударе на сиријску војну базу. „Не улазимо у Сирију“, рекао је Трамп Марији Бартиромо у ексклузивном интервјуу за FOX Business. „Али када видим људе који користе ужасно хемијско оружје… и видим ону дивну децу како леже мртва у рукама својих очева, или видиш децу како дахћу борећи се за живот… када то видите, одмах сам звао генерала Метиса.“

Дакле, напад на Сирију је представљао импулсивну одлуку, и (још увек) нема стратегије нити дугорочних планова… Тако нам бар говоре. Могуће да је тако, али итекако постоје разлози зашто би ова уверавања требало да прихватимо са резервом. А ево и зашто. 

Сједињене Државе су већ ушле у Сирију. Њихова војска је већ сада тамо. Америчка ратна авијација је недавно проширила своју ваздухопловну базу у северној Сирији. База је близу Кобанија, који је око 145 километара северно од Раке, последњег урбаног упоришта Исламске државе (ИД).

И није реч само о Сирији. Пошто је претходно појачала своје преостале војне снаге у Ираку, Америка је у лето 2014. обновила своје војно присуство у тој земљи, започињући кампању (операција „Непоколебљива одлучност“) превасходно ослоњену на ваздушне и специјалне операције, чији је циљ наводно била ИД. Током 2016. америчка војска је успоставила аеродром у Кобанију у Сирији, као и аеродром у Западној Кајари у северном Ираку. Писта у Кобанију је модификована за прихват авиона Ц-17, највећих теретних авиона којима је потребна ојачана писта која ће издржати њихову тежину, као и других авиона. Само у марту је на аеродром слетело најмање 50 Ц-17, као и више од 100 војних теретних авиона Ц-130.

Сједињене Државе такође разматрају још један аеродром, близу поново освојене бране у Табки, северно од Раке, коју су заузеле амерички подржане Сиријске демократске снаге 26. марта. Новоосвојени аеродром у Табки, око 110 километара северно од Раке, био би коришћен на исти начин као и онај у Западној Кајари у Ираку, који се користи за потребе операције ослобађања Мосула. Када буде био завршен, аеродром у Табки ће омогућити САД размештање дупло већег броја ратних авиона и хеликоптера у Сирији него што Руси тренутно имају тамо. База се већ назива „Инџирликом 2“, односно „Кајаром 2“.

Нова база је пројектована да прими 2.500 припадника америчке војске који су сада стационирани у Инџирлику у Турској. Америчка администрација је на путу да пребаци јединице америчког ратног ваздухопловства из Турске у пет нових и проширених авио база у Сирији. Анкара је 2003. одбила да уступи свој ваздушни простор САД и њиховим савезницима приликом почетка инвазије на Ирак. Та одлука је касније повучена, али је турски парламент гласао против употребе војних база на турском тлу, што је значајно омело америчке операције у Ираку. Ако сиријски ваздушни простор буде постао отворен за америчке летове, САД више неће зависити од Турске. То је део једног ширег плана.

Аеродром у Табки се обнавља у склопу процеса у ком САД дискретно повећавају своје ваздушне капацитете у северној Сирији, правећи нове аеродроме и базе. Према Гласу Америке, те базе допуњују три већ постојеће у пограничном региону Сирије према Ираку, које су већ под контролом америчких савезника: сиријски Курди су прошле године направили авио базу Абу Хаџар на пољопривредном земљишту у подручју Рмелана и практично дуплирали дужину писте за потребе прихвата теретних летова, а про-америчке курдске снаге су такође прошириле још два аеродрома у региону – један бивши пољопривредни аеродром и једну бившу сиријску војну базу.

Изградња ваздушних база је скупоцена; она се увек спроводи као део шире стратегије са геополитичким циљевима. Пет ваздушних база представља велики инфраструктурни подухват. О том питању, које се углавном држи подаље од очију јавности, нема много извештаја у мејнстрим медијима.

Отприлике у исто време када су започеле операцију „Непоколебљива одлучност“, САД су повећале број шпијунских летова над Сиријом, у склопу тајне подршке одређеним опозиционим снагама. Америчко војно особље на терену у Сирији се непосредно умешало у борбена дејства, и од тада су се операције Специјалних оперативних снага интензивирале и прошириле. Током 2016. САД су разместиле специјалне снаге у бар седам база у северној Сирији, у регионима Камишли, Аин Иса, Кобане, Хасака и Тал Абјад.

САД се спремају за успостављање „безбедних зона“ („зона стабилности“) или квази-држава под својом контролом, које ће бити коришћене као одскочне даске за војне операције у блискоисточном региону.

Ескалација војних дејстава се разматра и на другим местима. Додатних 2.500 падобранаца је размештено у бази у Кувајту. Амерички војни званичници траже додатне војне снаге од Конгреса и од Беле куће, која разматра лабављење правила борбеног ангажмана у Авганистану и Сомалији. Ово све наврх најављених планова о ескалацији америчког војног ангажмана у Јемену.

Све у свему, има разлога да се на амерички напад на Сирију од 7. априла гледа као на нову фазу у текућим припремама за рат. За САД није битно да ли председник Асад држи дизгине власти у Сирији или не. Асади – отац и син – су на власти још од 1970. године, и од тада су сиријско-амерички односи константно напети. Зашто је онда Американцима толико битно да баш сад уклоне сиријски режим? Наводни напади хемијским оружјем и сличне ствари се очигледно користе као повод за правдање већег војног присуства у читавом региону.

Рат у Сирији нису подстакли неки скорашњи догађаји. Он је почео много пре него што је Доналд Трамп постао председник. Нови амерички председник не ради ништа ново, он је само одлучио да настави тамо где су његови претходници стали. Генерално посматрајући, америчка администрација наставља тамо где је Џорџ Буш Млађи стао. Председник Трамп, који се залагао за избегавање иностраних ратова током предизборне кампање, је у међувремену променио свој став – од „Америке на првом месту“ ка „свеприсутној Америци“.

 ПРЕВОД ФСК

Извор: www.strategic-culture.org/news/2017/04/15/trump-middle-east-policy-shifting-america-first-to-america-omnipresent.html