уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "SAD"

SAD

-

Борис Степанов

Увек је компликовано да се уклони јак и квалитетан конкурент. Немачки аутомобили су одавно освојили не само тржиште Сједињених Држава, већ практично и целог света. Кинези се на немачке аутомобиле не жале, и са задовољством путују и Мерцедесима, и БМВ-има и Фолксвагенима. И Латинска Америка је пуна немачких аутомобила. А до скандала је дошло баш у САД-у, када се ујесен 2015. испоставило да је Фолксваген, захваљујући специјалном програму, већ годинама спуштао концентрацију штетних материја у издувним гасовима својих лаких дизел аутомобила. Америчка правосудна машинерија је добила наређење да изгура немачку аутомобилску индустрију, и тако је почео лов. Нема тих адвоката који су могли да је спасу.

Као први је у јануару ове године ухапшен један од руководећих менаџера – Оливер Шмит – када се враћао у Европу после зимског одмора који је проводио у Мајамију. Оптужен је зато што је учествовао у завери са циљем да се преваре амерички потрошачи и прекрше важећи амерички закони о очувању човекове околине. Сада по законима САД њему прети затвор у трајању од 169 (сто шездесет девет) година. Берлин је одавно исплатио казну од 18 милијарди долара. Рекло би се да је поступак затворен и заборављен, али се сада испоставља да је америчко правосуђе одлучно да се разрачуна и са конкретним кривцима те афере.

Недавно је почела истрага против једног од менаџера фирме „Ауди“. Води се истрага и против бившег члана управе концерна, Ханс-Јакоба Нојсера, који је радио на развоју. Истражни органи ФБИ крију сва имена оних на које сумњају. Те особе су изван САД-а. Међутим сада ће круг оних на које се сумња да се прошири. Шмит је одлучио да се договори са судијама у размену за смањење затворске казне до 7 година и новчане од пола милиона долара. Није искључено ни да је он изговорио она имена која су Американци тражили. Врло је вероватно и да су у „списку Шмита“ не само менаџери Фолксвагена, већ и политичари. Тако да уочи избора, који ће у Немачкој бити одржани 24.септембра, могу да се очекују нови скандали и сензације.

-

Литванија, на челу са председницом Далијом Грибаускајте, служи интересима САД, сматра бивши председник те земље и члан Европског парламента Роландас Паксас, преноси литвански Спутњик.Председница Литваније Далија Грибаускајте и потпредседник САД Мајкл Пенс на свечаности у главном граду Естоније Талину

Паксас истиче да је ратно настројена председница ове недеље „превазишла“ већину европских лидера, изражавајући безгранично усхићење због одлуке америчког Конгреса о новим енергетским санкцијама против Русије.

„Далија Грибаускајте је нетактично реаговала одмах након што је Европа изразила своју забринутост због америчких акција које могу да имају негативан утицај на енергетске пројекте везане за интересе Европске уније“, пише Паксас на свом сајту.

Он је нагласио да председница нема право да Европској унији диктира нова правила енергетске политике. Идеја да Европа треба да подржи нове антируске санкције у супротности је са званичним ставом Брисела.

Паксас сматра да би солидарност између земаља-чланица Европске уније могла у тренутку да нестане због такве изјаве Грибаускајтеове.

„Данас раст цена и огромна друштвена изолација нису ништа друго до резултат служења интересима различитих утицајних страних група и бриселске бирократије. Због тога би било наивно веровати да ће се у најмање наредне две године било шта променити у Литванији“, закључио је Паксас.

Роландас Паксас био је председник Републике Литваније од 2003. до 2004. године. Он је посланик Европског парламента од 2009. године.

rs.sputniknews.com/evropa/201708111112242162-litvanija-predsednica-interesi-sad-paksas/

-

Министар одбране Сједињених Америчких Држава Џејмс Матис упозорио је да би рат са Северном Корејом био катастрофалан и навео је да би проблеме у односима државе требало решити дипломатским путем, преноси АФП.Министар одбране САД Џејмс Матис

Он је изјавио да се труд САД каналише дипломатским путем кроз дипломатску акцију, као и да се тиме добијају дипломатски резултати, због чега, рекао је Матис, САД жели да остане на томе.

Трагедија рата је свима добро позната, поручио је Матис и додао је да рату није потребна још једна карактеристика поред оне да је катастрофалан, преноси АФП.

 

rs.sputniknews.com/svet/201708111112246524-SAD-Koreja/

Имам некако утисак да се амерички амбасадор Кајл Скот са нама спрда. Мислим са суверенитетом Србије и њеном политиком, са српским колективним искуством и памћењем, са нашим осјећајем за политичку реалност, са нашим знањем и здравим разумом. Барем ми се тако чини на основу интервјуа који је прије двије недјеље дао „Политици“ (22. јули) и тако допунио иначе оскудне информације о Вучићевој посјети САД.

Прије свега, и по Скоту, али и према осталим изворима, током сусрета потпредсједник Пенс – предсједник Вучић, „који је унаприједио односе двије земље“, сва прича била је искључиво о Србији, а ни ријечи о САД. Испада да је само Србија једносмјерно унапређивала међусобне односе, а САД ништа. Биће да је у обратном смјеру све, укључив и санкције и бомбардовање, ионако било толико ван спора да се није имало шта унаприједити. Могао је Вучић ипак, бар реда ради, да упита Пенса за здравље његовог шефа Трампа и како подноси невиђену опструкцију Конгреса, медија и дубоке државе, те шта то значи за мир и стабилност у САД и у свијету. Србија можда и јесте неки од фактора у региону, али ситуација у Америци прелама се преко леђа читаве планете, па и наших. Овако је малтене испало да је само Србија важна, и билатерално, и глобално, а Америка тек неко лијево сметало. Да, наравно, није тако, Скот је ставио до знања сажетом платформом политике САД на Балкану.

„Америка је посвећена томе да игра важну улогу на Балкану јер мир и стабилност у овом региону видимо као веома важан и за наш мир и стабилност. Прилично често током историје Америка је била увучена у конфликте у овом региону и не желимо да се то више икада понови.“

Прво, зашто уопште Америка у „важној улози“ у региону? Никада ниједан форум суверених балканских земаља није позвао САД да се „посвете Балкану“. Све оне су се појединачно опредијелиле да се учлане у пограничну ЕУ, а не у читав океан удаљене САД. Из Вашингтона је већ безброј пута саопштено да европски послови припадају Бриселу и Трамп најавио да САД више неће рушити режиме по свијету. А ево их опет уредују у Скопљу, Подгорици, Приштини …

Друго, регионална ситуација на Балкану „важна је за мир и стабилност САД“ таман колико и водостај на Јужној Морави, изузев ако се ослони на „безбједносну дилему“ империје да јој се параноично привиђа опасност на свакој тачки планете.

Треће, Америка, бар од стране Србије, није увучена у ратне сукобе у региону, него се самоиницијативно, и мимо УН, оружано умијешала. Неће бити да их је Милошевић молио да нас бомбардују. Ова Скотова теза може се једино објаснити опасном идејом о „америчкој изузетности“, о „месијанској улози САД“, о „историјској обавези да усрећује свијет“.

И, четврто, одлука САД да – „како им се више никада не би дешавало да буду увучени у балканске конфликте“ – Србији откину јужну покрајину, саграде „Бондстил“ и ту стационирају трупе да не би морали опет да се враћају, а поготово Скотов скандалозан покушај да је и оправда, не заслужују коментар.

Био је то предтекст за Скотове одговоре на конкретнија питања, попут беспримјерних америчких притисака на Београд да не да дипломатски статус већ фамозном руском Центру за ванредне ситуације у Нишу, који је 2014. пресудно помогао током поплава у Србији и Српској.

„Нисмо видели ништа што би нас уверило да постоји потреба за давањем дипломатског статуса таквом објекту … Такав захтјев за нас једноставно нема смисла, па се питам шта су циљеви на дуже стазе …“

Тако нам и треба када на њихов безобразлук одговарамо глупошћу. Пошто је Хојт Брајан Ји најприје рекао да Центар за ванредне ситуације „можда није сада, али би могао да постане руски шпијунски центар“, требало му је одговорити такође хипотетички. Рецимо: „Наравно да би могао, једнако као што би и ви г. Ји могли да се као камиказа авионом забијете у амбасаду Русије. Умјесто тога, наши су његове ниже потчињене из амабасаде САД у Београду повели у Центар у Нишу да им покажу да тамо нема ништа „малигно“, а ови послије поновили безобразлук свога шефа из Стејт департмента. Скот је остао у резиденцији на Дедињу и сачекао овај интервју да надогради: „Ако већ нису шпијуни и неће ни постати, шта ће им онда дипломатски статус!?“

А онда је ваљда најзад осјетио да је ипак претјерао у безобразлуку и да је Србија још увијек колико толико суверена држава, па додао:

„Није важно шта ми мислимо, него шта Србија мисли и шта сматра да је у њеном најбољем интересу.“

Лијепо од њега што нас је подсјетио да нисмо нико и ништа, мада би се његова реченица могла схватити и овако: ви урадите шта год хоћете, а ја сам поновио оно што је Вучићу јасно рекао потпредсједник САД, па немојте да се послије жалите ако вас поново бомбардујемо.

Набрајајући теме разговора Вучић – Пенс, Скот се поново вратио на Русију, која је изгледа била на врху дневног реда.

„Такође је било говора о улози Русије у региону, окупацији Крима и другим трендовима којима смо сведоци када је реч о Москви.“

Како ли би Кајл Скот назвао тромјесечну агресију САД на Србију и отимање Косова са инсталирањем иностране војне базе „Бондстил“ на територији суверене државе. Да ли је то била помоћ албанској сецесији, помоћ Србији да остане без дијела територије, обезбјеђење парцеле за изградњу америчке војне базе или др.? Чак и многи проамерички политичари у Европи су се послије реинтеграције Крима у историјске границе Русије гласно присјетили да су сецесијом КиМ САД дале Путину међународни легитимитет на Криму далеко изнад потребног минимума.

И поред тога што не зна шта Руси траже у Нишу, Кајл хвали војну сарадњу Србије и САД, која је већа него са било којом другом земљом на свијету, и тако се спрда са нашом неутралношћу.

„Када је реч о војној сарадњи наше две земље, сарадња Србије с Америком, далеко превазилази сарадњу Србије са било ком земљом у свету.“

Истина, Србија неће у НАТО, али то не значи да неће директно са САД, са цивилном гардом Охаја и у Партнерство за мир, и то са руским МИГ-овима као миразом. Руски пријатељи ће нас разумјети, а америчке партнере („за мир“) не смијемо да вријеђамо ни кад Скот то чини нама.

„Важна је била и спремност потпредсједника Мајка Пенса да разговара са предсједником Вучићем …“

Тако вели Скот, иако се ваљда подразумијева да си, када некога позовеш у посјету, спреман и на разговор. Према дипломатском протоколу, са предсједником једне државе разговара предсједник друге, без обзира на величину и моћ земаља које представљају. У случају Србије, међутим, важно је што је и Пенс био спреман или, другачије речено, што је пристао, умилостио се, понизио се да сједне са Вучићем. Да је Скот ипак у праву, говори Вучићево одушевљење што га је потпредсједник САД испратио на одласку. Није Вучић изузетак, тако се, и још горе, понашају и остали Балканци. Премијер Црне Горе се пред Пенсом толико збунио да је хотел „Хилтон“ прекрстио у хотел „Клинтон“. Онда се и они у складу с тим понашају према нама. Има и данас „стручњака“ који сматрају да је Милошевићева главна грешка што је Зимермана дуго оставио у предсобљу и згражавају се што Додик није поздравио Кормакову.

САД, по свему, могу да буду задовољне понашањем Србије. Истина, Срби, ван круга актуелне власти, већином нису због тога срећни али, боже мој, најважније је да смо изгледа избјегли да будемо на „линији ватре“ (Бајден) и да нас поново бомбардују. Јер, у Вашингтону су напросто помахнитали: прогласили су трговински рат Русији, пријете Кини, заврћу руку Ангели Меркел, мобилисали су војну индустрију, милитаризују источне провинције ЕУ, спремају државни удар у Венецуели и, што је за нас најгоре, поново су „посвећени Балкану“. Или ће и 21. вијек бити амерички, или ће САД започети трећи свјетски рат. Није, међутим, ни српска власт баш сто посто „хепи“ јер Американци више хвале БЈРМ и Црну Гору, која је, према Пенсовој изјави ономад у Подгорици, преузела од Србије „жуту мајицу“ у трци за фактор бр.1 мира и стабилности на Балкану.

Узгред, могли бисмо већ да престанемо са дјетињаријама да је „Србија главни фактор“ у било чему и било гдје, јер напросто није. Затим, да су нам „САД пријатељске“, јер оне су то у региону Хрватима, па и Бошњацима, понајвише Албанцима, а не Србима. И, најзад, да смо ставили ногу у врата ЕУ, јер поуздано упућени Јункер баш јуче вели: „Ништа од тога!“ Мало што нам се они изругују, ми још ту причу, као да ништа не схватамо, још и глупо понављамо.

Док се појачава ударање у ратне бубњеве за један сјајни мали рат“ против Северне Кореје – који се може испоставити да буде све само не сјајан – вредело би осврнути се на текућу, наизглед успешну кампању развлашћивања председника Доналда Трампа да води било какву спољну или национално-безбедносну политику која је противна жељама тзв. војно-индустријског комплекса (Military-Industrial Complex, или MIC). Гугл претрага за термин „војно-индустријски комплекс“ (са наводницима) заједно са термином „Трамп“ даје скоро 450.000 резултата из свих извора, а скоро 26.000 само из медијско-информативних извора.

Током предизборне кампање 2016. и у првим седмицама свог мандата, Трамп је повремено окарактерисан као претња MIC-у. Међутим, како је време одмицало и како је све више генерала и личности из естаблишмента именовано у његову администрацију (укључујући и неке са наводним везама са Сорошем), док су људи лојални Трампу уклањани, нимало не изненађује што се на његову политику све више гледа као наставак политике претходних администрација (на пример, пријем Црне Горе у НАТО), уместо као раскид са истом. Неки сада говоре да је Трамп најбољи пријатељ  MIC-а, и да је можда то увек и био.

Има и оних који негирају било какво постојање MIC-а. Један самопроглашени конзервативни блогер који пише за про-ратни, про-интервенционистички и већином неоконзервативни National Review, тврди да је само постојање MIC-а „мит“ који гурају „присталице теорије завере“. Притом, он дозвољава да је свакако било умесно да се о том концепту говори док је на његову опасност, када се већ опраштао од Беле куће, упозоравао председник Двајт Ајзенхауер 1961, јер се тада на војску трошило око 10 одсто америчког бруто националног производа. Но, данас, када је тај проценат пао на номиналних 3,2%, односно мање од 600 милијарди долара годишње, наводно тај термин више није одговарајући. (Неки сматрају да је прави годишњи војни буџет преко 1000 милијарди долара – али нећемо се сада спорити око „ситница“.)

Има ту и нешто истине када је реч о новцу. У поређењу са „ратовима по избору“ који су обележили америчко глобално понашање од краја Хладног рата са Совјетским Савезом, MIC из доба 1950-их и 1960-их је био релативно мање склон да се упушта у војне авантуре. Постојање нуклеарно наоружаног супарника светског формата, у облику СССР, је вршило умирујући утицај на такве авантуристичке тенденције. Најозбиљније „битке“ у које се класични MIC најрадије упуштао биле су оне између различитих видова војске за буџетска средства. Каже се да је једном приликом генерал Куртис Ле Меј, командант Стратешке ваздушне команде америчког ваздухопловства, био брифован од стране једног нижег официра, који је непрестано означавао СССР као „непријатеља“. Наводно га је у једном тренутку Ле Меј прекинуо да би га исправио: „Младићу, Совјетски Савез је наш супарник. Наш непријатељ је америчка морнарица.“

Међутим, данас је „војно-индустријски комплекс“ архаичан термин који једва да може чак и да почне да описује сложеност и утицај садашњих структура. Чак је и у Ајзенхауерово време MIC био нешто више од дводелне структуре која обухвата Пентагон и војне лиферанте; ту је био и трећи, незаобилазни огранак: комитети Конгреса који додељују средства која чине крвоток MIC-а. (Наводно је у ранијој верзији Ајзенхауеровог говора употребљен термин „војно-индустријско-конгресни“ комплекс, што је потпунији опис онога што се на крају развило у тзв. „Гвоздени троугао“. Када су га питали о изостанку тог термина у коначном тексту, каже се да је Ајзенхауер одговорио: „Било је више него довољно супротставити се војној и приватној индустрији. Нисам могао да се качим још и са Конгресом.“)

Не само да је Гвоздени троугао наставио да се шири током Хладног рата, када је производња војног наоружања постала профитни нуклеус MIC-а, он је још више нарастао пошто је маркирани непријатељ, СССР, отишао у стечај 1991. И, мада је на кратко наступио један светли тренутак када се дискутовало о „мировној дивиденди“ која ће америчке пореске обвезнике ослободити терета „дуге неизвесне борбе“ против комунизма (по речима Џона Кенедија), та замисао је убрзо избледела. Јер, не само да се „тврда“ страна MIC-а одржала – прво да би се борила против „голе агресије“ Садама Хусеина на Кувајт, па онда на Балкану током 1990-их, у склопу решености НАТО да ће, „или изаћи изван своје зоне или изаћи из посла (out of area or out of business)“ – она се још додатно разгранала у „меке“ области контроле.

Током последњих четврт века, оно што је почело као Ајзенхауеров MIC се претворило у вишестрани, хибридни ентитет који обухвата запрепашћујући опсег јавног и приватног сектора. У великој мери, контуре онога што је некадашњи чиновник америчког Конгреса Мајк Лофгрен назвао „Дубоком државом“ (термин који се, већином захваљујући Лофгрену, у међувремену одомаћио) обликује инцестуозна „експертска“ заједница чије мишљење доминира у мејнстрим медијима. Међутим, она се протеже далеко изван тога, обухватајући елементе све три гране америчке власти, приватни бизнис (поготово финансијску индустрију, државне добављаче, информационе технологије), институте, НВО (од којих су многе све само не „невладине“, с обзиром да их финансирају званичне агенције како америчке, тако и влада наших „савезника“, сателита и клијената), високо образовање (поготово добитнике огромних истраживачких грантова које даје Министарство одбране), и две главне политичке партије и њихове изборне оперативце, као и гомиле лобиста, изборних консултаната, анкетара, спин доктора, медијских чаробњака, адвоката и других функционера.

Поредити MIC из 1961. са његовим потомком, данашњом Дубоком државом, је исто што и поредити коњску запрегу и аутомобил Формуле 1. Главни играчи Дубоке државе уживају моћ и привилегије каквих би се постидели и припадници старе совјетске номенклатуре, на коју она подсећа.

Штавише, узнемиравајућа сличност Дубоке државе са њеним умрлим совјетским панданом се огледа у њеним почетним настојањима да жигоше домаће америчко опозиционо мишљење као издају, уз свесрдно одобравање лудачке левице. Како је то описао Данијел Мекадамс из Рон Пол института за мир и просперитет:

„Влада никад не би сакупљала, анализирала и нишанила приватне медијске куће само зато што одступају од званичне вашингтонске неокон политике.

Можда још увек не. Али неке ‘невладине’ организације које финансира америчка влада већ сада раде управо то.

Немачки Маршалов фонд сада има мање везе са Немачком него када је основан после Другог светског рата у знак захвалност за амерички Маршалов фонд. Данас га већином финансирају америчка влада, савезничке владе (поготово владе анти-руски настројених балтичких држава), неокон фондације, и војно-индустријски комплекс. Посредством свог пројекта ‘Савез за обезбеђивање демократије’ (Alliance for Securing Democracy), чије име зачуђујуће асоцира на Совјетски Савез, покренуто је нешто што се зове ‘Хамилтон 68: нови алат за праћење руских дезинформација на Твитеру (Hamilton 68: A New Tool to Track Russian Disinformation on Twitter)’.

Овај пројекат надзире 600 Твитер налога за које Немачки Маршалов фонд тврди да су ‘налози који су умешани у промовисање руског утицаја и дезинформационих циљева’. Које то налоге надзире? Неће да нам кажу. Како бира налоге које ће да надзире? Неће да нам кажу. С којим циљем? Оно што је застрашујуће – неће да нам кажу.

Колика је само иронија у томе што нешто што се назива Немачки Маршалов фонд користи штазијевске тактике у циљу ућуткивања алтернативних медија и мишљења у Сједињеним Државама!“

Совјетска номенклатура се предала без борбе. Тешко да ће њен амерички пандан тако поступити. Још увек је под знаком питања да ли ће Трамп на крају одлучити да се бори или да се споразуме са њом. Неки сматрају да се, стављајући потпис на недавни закон о санкцијама против Русије, Ирана и Северне Кореје, он већ предао. Како год, било рата или не, ствари ће постати врло бурне.

слика https://www.srbijadanas.com/vesti/svet/10-razloga-zasto-tramp-nikada-nece-da-napadne-severnu-koreju-2017-04-21

-

Борис Степанов

За седам месеци, колико је на власти, Трамп је направио неколико рекорда. Он жели да у Белој кући заведе ред и зато упорно размешта своје најближе помоћнике. Различите фракције се боре за право да добију што директнији приступ Председнику. Било их је који су успевали, али су само десетак дана од именовања уз гласну лупи били избацивани. Рекорд држи Ентони Скарамучи – он је уз Трампа био само мало више од недеље дана. Сви су мислили да је он постављен на четири године, али се Џон Кели (кога су прозвали „чистач“) брзо снашао јер је схватио да се од Скарамучија треба што пре избавити. И избавио га се захваљујући чињеници да онај није поштовао дисциплину и субординацију.

Сада је генерал Џон Кели постао нови шериф који ће пратити све своје подчињене и лично им давати налоге које износи Трамп. Најважније је да се онемогући отицање информације из Беле куће. Новинари скоро сваког дана добијају из „поузданих извора“ најважније новости које до сада никада нису долазиле до „ушију новинара“. Али новинарски радници, баш као и телевизијски, сваког божијег дана хране „избезумљену публику“ новим порцијама компромитујућих новости и тајни из Овалне собе. Ни Буш-млађи, ни Обама нису се у своје време усудили да ризикују и себе су снабдели читавим тимом искусних професионалаца и истомишљеника.

Трамп са тим има велике муке. Сви његови људи су сакупљени по принципу – рођаци, познаници, спонзори и тако даље. Са таквима се не може далеко стићи. А велики носач авиона који се зове „Сједињене Америчке Државе“ треба да стално плови, а за његовим кормилом мора да буде капетан најчвршћег могућег карактера и гвоздене руке. Очигледно је да Трамп нема чврст карактер. Нешто му пришапну, он то одмах изговори да сви чују. На њега озбиљно не гледају ни Американци, па ни Европљани. Од њега чекају само следећу изјаву „Отпуштен си!“

Очигледно не без утицаја критике од стране европских савезника, руководство САД је одлучило да посведочи своју пажњу ка проблемима континента, у том смислу и његовог источног дела. Међутим, председник Доналд Трамп би издао себе ако и ту не би демонстрирао свој „бизнис приступ“. Заправо: уверивши државе југо-источне Европе у непромењену америчку подршку, он је кроз уста свог потпредседника ставио до знања да они морају да узму обезбеђење сопствених интереса у своје руке. Па тако и – „кроз главу“ Брисела. Председник Трамп је том приликом поново долио уље на ватру унутар-америчког политичког сукобљавања, оптуживши Конгрес за тежњу да подрије односе САД са Русијом.

„Наши односи са Русијом налазе се на невиђено ниском и опасном нивоу. Можете захвалити Конгресу, ти исти људи не могу нам дати чак ни лек“ – изјавио је Трамп посредством свог блога на Twitter-у. Међутим, истовремено је потпредседник Мајкл Пенс током своје источноевропске турнеје озвучио неколико другачијих изјава – оптуживши Русију за тежњу да „дестабилизује“ Балкан и отргне регион од Запада.

Антируска реторика потпредседника Пенса достигла је посебну ватреност током његове посете Црној Гори, на самиту „Јадранске повеље“. „Овде, на западном Балкану, Русија ради на дестабилизацији региона, подрива строј демократских држава и одељује вас једне од других и од остале Европе“ – застрашивао је Мајкл Пенс у Подгорици окупљене лидере Црне Горе, Хрватске, Албаније, Словеније, Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, као и самопроглашеног Косова. „Уверавам вас да САД одбацују било какав покушај примене силе, претње или застрашивања у том региону или изван његових граница“ и привржене су „учвршћивању односа који би ојачале везе међу европским друштвима, западним Балканом и САД“ – на крају је обећао Пенс.  [www.vestifinance.ru/articles/89186]

Међутим, као што је познато, ђаво се скрива у детаљима, па због тога важније питање представљају конкретни предлози и обећања, које је балканским лидерима донео Мајл Пенс. А они носе веома чудан карактер. У суштини, администрација Трампа предлаже својим партнерима у југо-источној Европи да почну да изграђују сопствене интеграционе механизме и економске моделе изван оквира ЕУ и мимо воље Брисела, не обазирући се на политичке губитке и финансијске трошкове, но, зато дејствујући у оквирима спољнополитичких и економских приоритета САД.

Међу горе наведеним моделима треба посебно истаћи два. Први је – енергетски и он прати циљ забијања клина у односима држава Европе (па у том смислу и балканског региона) са Русијом у области испоставе енергетских ресурса, како би се расчистило место за америчке извознике течног природног гаса. Под одређени удар санкција већ су потпале чак и најкрупније европске енергетске компаније, које узајамно сарађују са Москвом по пројектима „Северни ток“ и „Северни ток – 2“ – но, то и јесте тај сами бизнис приступ који предвиђа удаљавање конкуренције са тржишта свим доступним средствима.

Други модел – промоција такозваног пројекта „Међуморје“. Према расположивим информацијама, Трампова администрација види у указаном моделу (који потиче од немачких пројеката „Средње Европе“ старих један век и циљева „Мале Антанте“ из међуратног периода) згодно средство да се цео регион од Балтичког до Црног и Средоземног мора извуче испод контроле Брисела и да се ту обезбеди војно-политичко и финансијско присуство изван формата ЕУ и НАТО пакта. У овом тренутку најактивније присталице идеје „Међуморја“ су Пољска, прибалтичке земље, као и Румунија у одређеном степену. Но, у перспективи је могуће прикључење пројекту и других држава региона, које су традиционално окренуте ка Вашингтону, а не Бриселу.

Речју, администрација Трампа и не жели да скрива тесну везу енергетике и „Међуморја“. Још пре јулског самита „велике двадесетице“ амерички председник је, иступајући у Варшави, обећао државама региона “алтернативне испоруке“ енергената у оквирима „нове енергетске политике“ САД.

Међутим, Србија и балканске земље, оцењујући политику САД у региону, морале би имати у виду не само политичке и финансијско-економске трошкове од присаједињавања америчким пројектима, него и конкретне војне ризике. На пример, попут оних на које упозорава турски часопис Yeni Çağ на својим страницама преко Абдула Агара, једног од водећих безбедносних стручњака Турске. Према његовим речима, САД (чија се очекивања на Блиском Истоку „бису оправдала“), су изабрале прицрноморски регион у својству још једног свог терена. „Украјина је веома важан терен за конкуренцију. Слична слика карактеристична је и за Грузију. Но, главна борба је – у Сирији и Ираку“ – указује Абдула Агар и подсећа: „Од сада Запад залази било куда не ради стабилности, него ради хаоса, који одговара његовим интересима“. Говорећи о активизацији војних маневара у региону под патронатом САД, он је посебно истакао следећи моменат: „Маневри САД у Црноморском региону – представљају демонстрацију силе. Они негативно утичу на безбедност региона. Као што је познато, две од три основне тачке напетости у свету налазе се у Црноморском базену. То су Балкан и Кавказ. У тренутку кад је свеопшта пажња усмерена на Блиски Исток, на Кавказу и на Балкану ми можемо увидети ратове „четвртог покољења“. Према мишљењу Трампа, грешке које је Обама дозволио у Сирији, обезбедиле су преимућство Русији и Ирану“. [www.yenicaggazetesi.com.tr/abd-gozunu-karadenize-dikti-169239h.htm]

Чак и традиционално потпуно прозападно настројена Хрватска, изгледа да је помало збуњена новим спољнополитичким стилом америчке Беле куће. Борба за Јадран је завршена, и сада САД желе Балкан у целини – упозорава између осталих хрватско издање Advance. «Ма какав био руски утицај на Балкану, за људе попут америчког потпредседника  тај утицај је опасан и велик», – тако је веома иронично то издање окарактерисало оно рауђивање Мајкла Пенса о «руској претњи». [www.advance.hr/vijesti/bitka-za-jadran-je-zavrsena-a-sad-sada-zeli-cijeli-balkan/]

Говорећи о перспективама узајамне сарадње САД са балканским земљама, треба имати у виду још једну околност. Администрација Трампа уме добро да броји новце – како своје, тако и туђе. Због тога је више него наивно од ње очекивати геополитичку или енергетску хуманост. Довољно је сетити се изјаве Доналда Трампа о „застарелом“ формату НАТО пакта или о дуговима за колективну одбрану Немачке, Француске и других водећих земаља-чланица Североатланске алијансе. Тако да Србији и њеним суседима у региону тешко да има смисла посебно активно пратити трајекторију Беле куће. Ова трајекторија може  у потпуности довести до финансијског ћорсокака – ако не и регионалног сукоба. Користи од праха на Балкану има још увек више него довољно.

слика http://vecer.mk/makedonija/160000-vooruzheni-albanci-chekaat-dozvola-za-napad-na-balkanot

-

Хојт Брајан Ји, заменик помоћника државног секретара САД, биће именован за новог амбасадора Сједињених Ддржава у Скопљу, ексклузивно сазнаје „Ало!“ у дипломатским изворима.

Hojt Ji
Одлука администрације у Вашингтону да на службу у Скопље пошаље човека који је тренутно њихов главни оперативац за Балкан, нимало не изненађује упућене саговорнике „Ало!“ новина који откривају и да је Хојт Ји добио три кључна задатка која мора да спроведе док је у Македонији.

– Хојт Ји ће и формално да из Скопља координира рад америчких служби на западном Балкану. Има наређење да у року од годину дана припреми Македонију за улазак у НАТО. То ће бити најбрже приступање неке земље овом војном савезу, поготово земље која ни војно ни политички ни економски не испуњава основне услове за приступ озбиљној Алијанси. Иза свега је наравно геостратешки интерес америчког позиционирања у овом делу Европе. Ји има задатак да спречи повезивање луке Пиреј коју су купили Кинези са Будимпештом, и даље западном Европом. Наиме, кинески циљ је да брзом пругом од Солуна до Будимпеште транспортују своју робу, Србија је већ ушла у пројекат изградње своје деонице, али кључни део је кроз Македонију који ће Американци да опструирају. Трећи и за нас најдраматичнији задатак америчког дипломате је да учини све како би у најскорије време и дефинитивно била укинута Република Српска. Ово ће тешко проћи јер САД нема механизме да сем силом промени вољу српског народа у РС. Такође, из Скопља ће координирати и активности на дефинитивном одвајању Косова од Србије – истиче наш саговорник близак дипломатским каналима једне велике источне земље.

Каријерни дипломата Зоран Миливојевић, каже да је јасно као дан да долазак човека као што је Ји на такву позицију неће ни мало бити у интересу Србије, већ ће само доприносити јачању концепта НАТО, и не само то него ће се још више потенцирати на прзнању независности Косова и смањену утицаја Русије на наше просторе.

– Уколико је тачна информација да Ји долази за амбасадора у Македонију онда значи дефинитивно да је кључни циљ да Македонија што пре уђе у НАТО и да се тиме што пре цела та линија НАТО, после уласка Црне Горе и преко Косова за које исто постоји план да уђе једног тренутка, повеже и да се практично преко Бугарске после изађе на Црно море. Тиме би се потпуно затворио круг НАТО на простору Балкана. Тачније, тиме бисмо ми били потпуно окружени и у будућности би били реализовани главни стратешки политички циљеви НАТО везани за Русију и везани за стратешке циљеве Кине који се тичу њеног наступа на југу Европе – објашњава Миливојевић.

Наш саговорник подсећа да је Ји службовао и у Загребу, али и да је имао утицај на скорашња дешавања у Македонији.

– У последње време био је најактивнији овде у региону око експанзије НАТО и америчких интереса. Он је одлучујуће утицао и на расплет кризе у Македонији и на неки начин средио да се тамо формира македонско-албанска коалиција на челу са Заевим. Шта спрема по питању РС, ја у овом тренутку заиста не знам, али понављам цео његов аранжман неће бити у интересу Србије – завршава наш саговорник.

Зна нас као свој џеп

Каријера америчког дипломате Хојта Јиа повезана је са Балканом готово две и по деценије. Из првог реда је посматрао неке од најважнијих догађаја на овим просторима – 1993. је пратио припрему Дејтонског споразума, 1999. је седео у канцеларији Хавијера Солане, из Подгорице је пратио како се раздвајају Србија и Црна Гора, из Солуна како Грчка тоне у финансијску кризу, а из Загреба како се Хрватска припрема за улазак у Европску унију. У марту је у Приштини разговарао са Хашимом Тачијем, после чега је предлог за формирање косовске војске склоњен с дневног реда. У мају је посетио Македонију, након чега се Никола Груевски повукао, а Ђорђе Иванов понудио мандат Зорану Заеву. Истог месеца је у Албанији разговарао са политичким лидерима, после чега су се сви сложили да иду на изборе. На истом путовању се видео и с Александром Вучићем и Сашом Јанковићем у Београду.

 

www.alo.rs/saznajemo-ji-ukida-republiku-srpsku/117642

-
САД ће ипак учествовати у међународним преговорима о климатским променама упркос планираном повлачену из Париског споразума о клими, саопштио је данас Стејт департмент.
 Трампова администрација се предомишља око климатских промена / Фото Танјуг-АП

„САД ће наставити да учествују у међународним преговорима и састанцима посвећеним климатским променама како би заштитиле америчке интересе и обезбедиле да све опције будуће политике остану отворене за америчку администрацију“, наводи се у саопштењу, преноси АФП.

„Такво учешће укључиваће и актуелне преговоре који су везани за примену Париског споразума“, додаје Стејт департмент.

 

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:679196-%D0%A1%D0%90%D0%94-%D1%9B%D0%B5-%D0%B8%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D1%83%D1%87%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%83-%D0%BA%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0

-

БEOГРAД, СKOПЉE – Премиjер Mакедониjе Зоран Заев договорио jе са делегациjом СAД, иза кулиса Самита лидера Jадранске повеље у Подгорици,ново име за Mакедониjу како би што пре ушла у НATO, обjавио jе данас Спутњик, позиваjући се на неименоване изворе у делегациjи македонског премиjера.

Наводе и да jе македонски премиjер Пенсу изнео неколико предлога за ново име Mакедониjе, па би Република Mакедониjе убудуцће могла би да се зове „Горња Mакедониjа“, „Северна Mакедониjа“, или „Република Mакедониjа (Скопље)“.

фото Танјуг/ З.Жестић, илустрациjа

www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=348557