Тагови Вести таговане са "SAD"

SAD

Када су уочи прошлонедељног самита „Берлинског процеса“ у Трсту једног евроциника упитали који је, реално, домет те регионалне конференције, он је лаконски одговорио: „Шта фали да тамо попијемо оригинални италијански еспресо и попричамо?“

У Трсту је у међувремену завршена још једна међународна егзибиција којом је Брисел поручио „Западним Балканцима“ да им до даљег нема ништа од чланства у ЕУ. Али да, упркос томе, не треба да губе наду јер, ево, Европа и даље мисли на њих.

Да би Балканци лакше прогутали ову контрадикторну и дешперативну поруку, Брисел је поред све тежих и сложенијих процедура, стандарда и услова за пријем, произвео и обиље иницијатива, асоцијација, координација и сл. Ти сурогати за чланство треба земљама и народима региона да одрже илузију да „сваки дан у сваком погледу све више напредују“ на европском путу, а да никада не стигну на циљ. Не шкртари се на парама. Ројиле су се разноразне НВО, са регионалним сједиштима, замашним буџетима, скупо плаћеним директорима, луксузно опремљеним канцеларијама, бројним кадровима и међународним пројектима за мање или више просипање магле. А зову се Европски покрет, Иницијатива за југоисточну Европу, ЕУ у више брзина, Берлински процес или слично.

„Берлински процес“ покренула је канцеларка Ангела Меркел 2014. пошто је ЕУ запала у кризу, а предстојећа консолидација је дугорочно искључивала даље проширење. Било је предвиђено да у наредне четири године, а уз подршку Брисела, „Западни Балканци“ у пет и по држава превазиђу све регионалне препреке на путу за ЕУ. Послије инцијалног скупа у Берлину, а прије овог у Трсту, одржана су још два годишња окупљања у Бечу и Паризу, а као главни резултат трогодишњег рада помиње се да је формирана Координација за младе.

Умјесто рјешења која би земље тзв. Западног Балкана колективно припремила за ЕУ, за прве три од укупно четири пројектоване године проблеми су се само умножили. Превлака је постала предмет спора између БиХ и ЦГ, Пирански залив – између Словеније и Хрватске, мост преко Пељешца – између Хрватске и БиХ, разграничење у Војводини – између Србије и Хрватске. Да и не помињемо узавреле напетости између Македонаца и Албанаца у БЈРМ, нове размирице између РС и Федерације у БиХ, хроничне између Београда и Приштине.

На страни ЕУ током протекле три године ситуација се релативно још више погоршала. Грчка криза, брегзит, мигранти, Орбаново солирање, дистанцирање вишеградског квартета, русофобија, подјела на њемачку и америчку ЕУ, гасни проблеми са Украјином итд. довели су Унију на ивицу пропасти. Елем, невоље Иванова, Раме, Изетбеговића, Тачија, Вучића и регионалних колега су „мала маца“ у односу на главобоље Јункера, Туска, Могеринијеве и Хана. И није баш јасно ко би коме ту прије требало да притекне у помоћ.

Али, улоге су одавно подијељене, и ЕУ је та која помаже тзв. Западном Балкану само зато да у отворено европско двориште не би ушли Руси, Кинези, Турци и да се у њега не би вратили Американци. Када од балканских лидера из Брисела траже да прије свега сачувају мир и стабилност, они хоће да кажу: „Не таласајте, смирите се, сачекајте још да видимо шта ћемо ми сами са собом, а ви дотле држите европски курс.“

Најкомичније је што у читавој егзибицији здушно учествују и балкански лидери. Не зато што и даље наивно вјерују у европерспективу, него зато што и њима ваља да глуме да би замазали очи својој националној јавности. Јер када више генерација политичара народу понавља бајке о евроинтеграцијама, када свако евробирократско „лијево сметало“ чим слети на Сурчин свечано изјави да је Србија све ближе Бриселу и да је тамо једва чекају, када се створи мрежа НВО чији активисти шире еврофантазије, када се народу годинама тупи како ЕУ нема алтернативу, те када многи Балканци на крају повјерују да ће живјети као у Њемачкој, Француској или Холандији, онда је тешко промијенити плочу.

Осим тога, механизам евроинтеграција је лукаво смишљен. Мало штапа, мало шаргарепе –мало претприступних фондова за намјенску потрошњу, мало бесплатне тамо већ застарјеле технологије, мало кредита са каматама Европске банке, ММФ-а, Свјетске банке. А онда се испостави да су банке Њемачке, која „већ годинама троши милијарде да санира грчке финансије“ зарадиле више од милијарду и по на каматама. Када се једном загази у евроколотечину, тешко је изаћи без велике штете. Брегзит је, истина, изазвао много разочарања, туге и вајкања на обје стране, али прави проблеми су настали око алиментације због једностраног развода брака.

Зато је у Трсту све било у стилу узајамног сокољења између Меркелове, Могеринијиве и Хана, испред ЕУ, и високих званичника земаља региона: „Ти мени војводо, а ја теби сердаре“. Када су, међутим, новинари Хана упитали за материјалну основу бројних пројеката за царинску унију, заједничко тржиште, јединствену транспортну зону и сл. које су нудили Балканци, рекао је: „ЕУ ће обезбиједити почетних пет стотина милиона евра, а остало ће пословна заједница!“ Пола милијарде евра на регију од пет и по држава звучи готово неозбиљно, јер толико су Кинези спремни да уложе само у фабрику гума у Централној Европи.

Није чудо што је Вучић приликом посјете Турској, ваљда поучен искуством домаћина Ердогана, затражио од Брисела да му се јасно и прецизно каже да ли ће Србија бити примљена у ЕУ и ког датума. Наравно, такав одговор никада неће добити, и Туск је могао само да му каже да ће то бити „одмах по завршетку дијалога са Приштином“. А то практично значи да ће Тачи, подржан од Брисела и Вашингтона, бити бескомпромисан све до пуног признања „Косова“, без обзира на уставне концесије које припрема предсједник Србије.

Ипак, Вучићу, бар што се тиче националне јавности и није проблем да прикочи према Бриселу. Разочараће само све мањи, евроентузијастични, дио те јавности. Већина која није представљена у парламенту Србије једва ће дочекати да га подржи на евроазијском путу, који он стално држи само као уцјену. Старији памте да се на тршћанској пијаци Понте росо продавала западна бофл роба са сиромашне Балканце, а да је СФРЈ у СССР извозила робу широке потрошње, на Блиски исток – грађевинске услуге, а кредите узимала у америчким банкама.

Вучић је зато пожурио у Вашингтон са адутом да „ракеташи Војске Србије на вјежбама НАТО-а у Румунији управо обарају све мете изнад Црног мора“. Погодите чије?!

Да би предсједникова посјета САД протекла у што повољнијој атмосфери, вицепремијер је морао поново да одложи додјелу дипломатског статуса руско-српском центру за ванредне ситуације. Први Вучићев сусрет у Вашингтону био је са командантом цивилне гарде – оном „паравојском из Охаја“, која није ни НАТО ни Армија САД, него „партнер за мир“. На крају, као шлаг, дошао је сусрет са Пенсом. Неко ће рећи да Вучића у Москви прима лично предсједник Путин, а тамо га спуштају на потпредсједнички ниво, али овога пута и није баш тако. Актуелни потпредсједник САД је највиши представник „дубоке државе“, који се по уставу аутоматски усељава у Овални кабинет ако оданде, на овај или онај начин, иселе Трампа. А Вучић, сјећамо се, није ни био Трампов изборни навијач.

Резултатима посјете наш предсједник је, мало је рећи, одушевљен: „Пенс ме испратио до излаза!“ Заузврат му је рекао да ће приликом посјете Београду имати срдачнији дочек него игдје у региону. То није тачно, већ и зато што нема шансе да претекнемо Албанце у Тирани и Приштини, изузев ако у међувремену на Теразијама не подигнемо споменике Хилари, Вокеру, Сорошу и другим експонентима „дубоке државе“. Даље, рекао му је да Србија са Русијом има пријатељске односе једнако као и са многим другим земљама. То такође није тачно, јер пријатељство са овом земљом, а зна то и Пенс, није упоредиво са другим. Објаснио му је да „Србија жели брже да рјешава проблеме на Косову“, што се ваљда односило на промјене Устава Србије. Али тиме није обрадовао Пенса, јер Американци баш преферирају замрзнуте конфликте. Посјета је сигурно побољшала односе двије земље, а и од сусрета са америчким бизнисменима биће вјероватно неке вајде.

Док Њемачка „Берлинским процесом“ и сличним керефекама покушава да тзв. Западни Балкан задржи у замишљеним границама ЕУ крајем 21. вијека, САД преко НАТО-а журно заокружују хладноратовски санитарни коридор око Европе према Русији: балтичке државе – Пољска – Украјина – Црна Гора. Ускоро ће вероватно бити укључена и Македонија, а Румунији су управо за скупе паре утрапили амерички противракетни систем „Патриот“ као седатив за претходно испровоцирану русофобију. Судећи по томе што је, како рече, „успоставио сталну личну везу са Пенсом и да не жели да открива дио разговора који би могао да изазове погрешна тумачења“, испада да је Вучић већ нашао алтернативу за ЕУ. Уосталом, рећи ће да циљ и није пуноправно чланство у ЕУ него усвајање европских норми и вриједности.

Можда би било добро да за предстојећи мегаскуп, најављен поводом уставних промјена, на који ће бити позвани и представници цркве, цивилног друштва, универзитета итд., предсједник прошири дневни ред. Да видимо куда Србија заправо иде. Овим путем тешко да може, будући да није ни Швајцарска ни Титова Југославија. Русија нуди енергенте и оружје. Кина инфраструктуру и инвестиције. ЕУ и САД се заједно труде да их у томе онемогуће. Али и да једна другу омету.

Наравно, није ни „Берлински процес“ за одбацивање. За шефа оне Координације за младе изабран је наш омладинац Ђуро Блануша. Када порасте, постаће Горан Свилановић и биће од велике националне користи. Скинуће се са буџета Србије и све до европске пензије ићи на еспресо у Трст, на захер торту у Беч, на коњак у Париз. Да мало поразговара … Шта фали?

-

Америчка полиција ухапсила је у среду 155 демонстраната, који су протестовали у зградама Сената, док републикански посланици настављају рад на елиминисању већег дела постојећег закону о здравственој заштити, познатијем као Обамакер.

Хапшења демонстраната који се противе инцијативама републиканаца су честа, али је ово највећи број од почетка протеста, пренео је АП.

Полиција је навела да је реаговала на 45 места у три зграде Сената од поподнева.

Они наводе да су хапсили демонстранте тек након што су они одбили позиве да прекину протест.

Према закону савезног Дистрикта Колумбија противзаконито је демонстрирати у зградама комплекса Капитола, где је смештена америчка извршна власт, наводи АП.

 

www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2810676/policija-sad-uhapsila-155-demonstranata-u-senatu.html

Одувек је свет (међународну заједницу) између осталог, карактерисало стање у којем је део његових референтних субјеката безбедности (држава) поштовао договорена међународна правила опхођења и део који је само делимично поштовао или није поштовао поменута правила. У периодима када „одметнуте“ државе нису поштовале међународне норме (претиле миру) стварале су војне савезе с циљем да радикално прекомпонују постојећи светски поредак, односно успоставе „нови светски поредак“ у складу са својим интересима, а државе – потенцијалне жртве агресије су се удруживале ради успешне одбране својих националних вредности. Уколико је таква поларизација имала глобалне размере и ескалирала у оружани сукоб, било је речи о светском (тзв. „врућем“) рату, чије последице по човечанство су биле катаклизмичне. У прошлости, човечанство је два пута било суочено са светским ратом – Први (1914-1918) и Други (1939-1945). Ради ефикасног спречавања избијања такве врсте рата, одмах након окончања Другог светског рата формирана је Организација уједињених нација (ОУН), чији циљеви и принципи обавезују све државе да се својски ангажују на чувању светског мира и безбедности. Да ли захваљујући њеном ауторитету или страху од међусобног уништења најмоћнијих држава у случају директног оружаног сучељавња, светски мир је одржан све до данас. Међутим, у периоду од 1946. до 1990. године вођен је тзв. Хладни рат, између главних актера: Северноатланског одбрамбеног савеза (НАТО) и Варшавског уговора (ВУ), који је окончан“(?) наводном победом НАТО-а.

Тектонски светски мир. Оптимисти су неоснованим занемаривањем реалистичног, посебно агресивне политике држава хегемона, процењивали да ће самоукидањем ВУ (1991) и набујалим таласом глобализације свет постати јединствена безбедносна заједница, односно да се државе чланице ОУН неће међусобно оружано сукобљавати, него спорне проблеме решавати дипломатским средствима. На жалост, њихове заблуде су демантоване. Број оружаних сукоба између држава био је већи него у периоду тзв. Хладног рата: „…Нови светски поредак је у шест година изродио више оружаних сукоба и интервенција него у четрдесет година Хладног рата: 22 операције ОУН између 1988. и 1994. године, наспрам 13 између 1948. и 1988. године“ (Бодсон, Ж.: Нови светски поредак и Југославија, Евро, Београд, 1996, стр. 18.). У том контексту, треба имати у виду то да је НАТО громогласним самолегитимисањем као поборника чувања и унапређења светског мира, кренуо у општи поход, чија посебна обележја јесу: (1) физичко ширење на исток пријемом нових држава у свој састав, (2) управљање друштвеним кризама у изворно нестабилним и смишљено дестабилизованим државава у непосредном и даљем окружењу НАТО-а, наравно, у складу са својим поробљивачким циљевима, (3) грубо кршење Повеље ОУН употребом силе против држава за које претпоставља да му не могу нанети неприхватљиве губитке у људству и техници (агресија на СР Југославију 1999. године) и (4) злоупотреба командне улоге у мировним мисијама ОУН (у Босни и Херцеговини у толерисању муџахедина после успостављеног мира и на Косову и Метохији у трансформисању албанске терористичке „ОВК“ у Косовски заштитни корпус).

Недовољан (скоро занемарљив) ауторитет ОУН у решавању појединих међудржавних спорова и систематски покушај НАТО-а да се наметне као глобални миротворни фактор, затим, евидентна одлучност појединих (моћних) држава да одсудно бране своје националне вредности од спољашних облика угрожавања и најзад, планетарна агресија појединих недржавних (транснационалних) актера, јесу чињенице, које, између осталог, резултују тиме да су у савременој безбедносној сфери, у оптицају и процене о могућем избијању трећег („врућег“) светског рата. На такву могућност указују гледишта и ставови, попут: „Добро погледајте оно што сада гледате, јер то је почетак Првог светског рата 21. века. Свака нација мора да изабере страну у овом рату, јер не постоји неутралан статус“, рекао је председник САД Џорџ Буш својим сарадницима, неколико дана после 11. септембра 2001. године, док је надлетао рушевине зграде Пентагона (Ерик, Л.: Рат Бушових, ИК „Драганић“, Београд, 2003, стр. 109.). Директор ЦИА (1993-1995) Џејмс Вулсеј, признао је да је 11. септембар 2001. био грешка америчких тајних служби и оценио да је почео Четврти светски рат, односно заговарајући хитан напад на Ирак, у изјави за бечки „Курир“ (21. 05. 2002.), осим осталог, казао је: „Трећи светски рат био је хладни рат и трајао неколико деценија. Надам се да ће овај четврти трајати краће“. „Трећи светски рат може да почне ако Пентагон ракетира сателит Раша тудеј. Не сумњам да ће, у том случају, Руси узвратити уништењем Си-Ен-Ена“ (Кустурица, Е.: Како ће почети трећи светски рат!, www.iskra.co., 13. 05.2015.). „…У Сирији се већ дуже време води мали светски рат. Та земља је претворена у арену у којој се огледају посустајући глобализовани Запад и растућа средишта отпора…“ (Јанковић, С.: Трећи светски рат куца на врата, „Политика“, Београд, 8.10.2016, стр. 13.). „Велики сукоб светских размера може да почне ускоро. Створени су услови. На једној страни страшног судара добра и зла нашла би се Русија, сви православни и муслимани чији мозгови нису испрани. С друге стране, у првим редовима би такође били муслимани који би ратовали за интерсе моћних владара света“, оценио је шеик Имран Хосеин, исламски вероучитељ који тренутно живи у Малезији, а као високи муслимански верски учитељ службовао је од Индије, преко Америке, до Швајцарске (Вујичић, Д.: На прагу великог сукоба, „Вечерње новости“, Београд, 24. 07. 2016, стр. 11.). Писац Клаудио Магрис из Трста (Италија), гостујући у Издавачкој кући „Архипелаг“, а поводом шестог по реду Београдског фестифала европске књижевности (крајем јуна 2017), између осталог је изјавио: „Живимо у четвртом светском рату. То је рат свих против свакога и не зна се ко су добри момци…“ (Малушев, А.: Запад је неправедно оптужио Србију, „Српски телеграф“, Београд, 29. 06. 2017, стр. 20.).

Рат и светски рат. У суштини, рат је наставак политике другим (првенствено насилним) средствима између најмање две државе, једне државе и савеза држава, два савеза држава или различитих друштвених субјеката унутар једне државе, у којем се применом једног преовлађујућег садржаја (оружани-оружана борба или не-оружани – дипломатски, шпијунски, економски, пропагандно-психолошки…) и усклађеног комплекса других делатности (садржаја) настоји наметнути воља једне стране другој страни у сукобу, односно остварити победа над противником. Повељом ОУН, нападачки рат (агресија) је правно забрањен и представља злочин против међународног мира. Класификација ратова у теорији се врши по разним критеријумима. За појам „светски рат“ посебно је важан критеријум простора, односно светским ратом се сматра случај када ратно поприште обухвата већину светског простора (више континената) и највећи број држава међународне заједнице, груписаних око велики сила. После униполарног светског момента (1990 – 2000), у успону је вишеполарни свет, међутим, најмоћније војне силе су САД и Руска Федерација. Стога, основано је закључити да би њихово евентуално оружано сукобљавање имало обележје светског „врућег“ рата, независно од употребљених средстава – конвенционалних или нуклеарних. Имајући пак на уму да су у савременом свету у току бројни тзв. „мали врући ратови“ и још већи број тзв. специјалних (не-оружаних) ратова, а то има за последицу да је стање националне безбедности огромног броја држава претконфликтно, конфликтно или постконфликтно, то значи да савремени свет карактерише друштвени процес, познатији као ратовање. Реч је о „скупу свих борбених и неборбених активности које се предузимају да би се потчинила супротстављена воља противника или опонената. Ратовање у овом смислу, није синоним за рат. Ратовање не захтева објаву рата нити захтева постојање услова који се у најширем смислу сматрају као стање рата. Циљ ратовања није увек да се противник убије, већ да се потчини. Противник је потчињен када се понаша на начин који је коинцидентан начину на који – агресор или нападнута страна – жели да се он понаша“ (Шафрански, Р.: Теорија информационог ратовања – припрема за 2020. године, Military Review, November, 1994, p. 46.).

Шта нас чува од будућег светског „врућег рата“? Српски нобеловац Иво Андрић је говорио да рат може да се омакне. Несумњиво, имао је на уму Први светски рат, који је почела Аустроугарска нападом на Србију руковођена погрешном проценом да ће он бити краткотрајан, и Други светски рат, којем је претходило неразумно попуштање Лондона и Париза агресорском Берлину у погледу Чехословачке у Минхену 1938. године. У том смислу, треба имати на уму и илузију историчара и теоретичара након Првог светског рата, да је то последњи велики сукоб народа. Најзад, важно је претпоставити да се евентуални трећи светски „врући“ рат неће појавити у истом облику као претходна два оваква рата.

Реално је претпоставити да Трећи светски рат може избити само у случају да ауторитарни лидер неке велике силе, неосновано самоуверен у супериорност сопствене војне моћи изгуби разум и помисли да њеном употребом може у кратком временском року да победи противника и успостави замишљени нови светски поредак. Таква ирационална одлука, чак, у случају да одражава употребу конвенционалног оружја, представљала би корак без повратка, будући да би нападнута држава могла да одговори нуклеарним оружјем што би имало за последицу уништење човечанства. „Нико на Земљи не би преживео ако би дошло до рата између Русије и САД“, изјавио је Владимир Путин, председник Русије у интервјуу Оливеру Стоуну, познатом америчком редитељу (Н.Н.: Рат са САД нико неће преживети, „Курир“, Београд, 8.06.2017, стр. 14.).

Руски председник је дао поменуту изјаву (истина о могућој апокалипси) одговарајући на питање Стоуна – Да ли би САД биле доминантне у општем нуклеарном рату? Реч је апсолутној истини да би евентуални нуклеарни напад САД на Русију или обратно био – узалудан. Наиме, и Русија (има 7.300 нуклеарних глава) и САД (има 6.970 нуклеарних глава) имају три врсте стратешких нуклеарних снага: силоси на копну са интерконтиненталним ракетама, нуклеарне подморнице са истим таквим ракетама и стратешки авиони који носе нуклеарне бомбе или ракете. Константна борбена готовост ових снага искључује могућност било каквог изненађења, и за Москву и за Вашингтон, а громогласно промовисан амерички ракетни штит, не би могао да заштити становништво и територију САД. Наиме, евентуалне губитке једне стране у једној од поменутих врста нуклеарних снага приликом првог (изненадног“?) удара, били би компензовани употребом друге две врсте снага. Стога, са резервом треба сматрати процене неких стручњака да се ближи тренутак директног војног сукоба САД и Русије (трећи светски „врући“ рат), или нуклеарног сукоба између других држава.

Пошто је мало вероватно избијање светског нуклеарног рата, искрсава питање: да ли је могућан светски конвенционални рат? Несумњиво, његово избијање је могуће само у случају лоше процене агресора (велика сила или савез држава) да ће се жртва напада (и њени савезници), иако поседује нуклеарно оружје, бранити искључиво употребом конвенционалног оружја. Међутим, мало је вероватно, чак искључена могућност, да би жртва напада толерисала масовно убијање сопственог становништва, разарање објеката инфраструктуре и окупацију територије, а да штеди територију и становништво нападача, односно не узврати и нуклераним оружјем. Чак, у случају да се започети светски рат води искључиво конвенционалним оружјем, имајући на уму, с једне стране, огромну уништавајућу моћ „паметних оружја“ и са друге стране, ограничене могућности било које стране у сукобу да правовремено отклања губитке у људству и убојних средстава, довело би у искушење једну или обе стране у сукобу да посегну за ефикаснијем – нуклеарним оружјем.

Евидентан је светски неконвенционални рат. Довољан је само преглед актуелног стања међународног мира и безбедности па закључити да се највећи део човечанства налази у одмаклој фази неконвенционалног рата, а на простору неколико држава (Сирија, Авганистан, Јемен, Либија, Украјина…) у току је жестоки унутрашњи конвенционални „врући“ рат, уз посредну и/или непосредну невојну или војну ангажованост суседних држава и једне, две и више великих сила. Заправо, реч је о актуелном и перспективном светском неконвенционалном рату, који аргументовано отклања заблуду о могућем избијању светског нуклеарног или конвенционалног рата. Реч је о специфичном рату („хладном миру“) чији се бројни и разноврсни узроци могу свести на два кључна, често испреплетана узрока: (1) истрајавање на реализацији пројекта „Пакс американа“ (уређивање светског поретка под неприкосновеним утицајем Вашигтона) и (2) илузији исламиста (салафиста) о могућем обнављању калифата.

У вези са првим узроком актуелног светског неконвенционалног рата, из богатог комплекса случајева, помињемо само неке. Престижни креатори америчке спољне политике Збигњев Бжежински и Мадлен Олбрајт су истицали да је Русији припало превише природних богатстава и да Сибир треба правичније поделити. Свесни немогућности да жељену „правичнију поделу“ остваре директном употребом физичке силе, посегли су за неконвенционалним средствима. С тим у вези, руски председник Владимир Путин је у филму режисера Оливера Стоуна (почетком јуна 2017), између осталог, рекао: „Америчке обавештајне службе активно су подржавале побуњенике и терористе током рата у Чеченији. Користиле су терористе да уруше унутрашњу ситуацију у Русији. Циљ свега био је да се уништи руска привреда и смени руководство, од земље направи савезник и на крају узме њен нуклеарни арсенал“(Н.Н.: Путин: Американци су хтели да униште Русију, „Информер“, Београд, 14. 06. 2017, стр. 15.). Актуелној администрацији САД се као и претходној (Обаминој) привиђа руска агресија на Украјину и наводно ради њеног сузбијања, САД планирају да испоруче оружје Украјини следеће године: „У буџет Пентагона за 2018. укључена је и помоћ Украјини у оружју, које је потребно режиму у Кијеву да се одбрани од агресије са Истока“, изјавио је (26. 06.2017.) председавајући Комитета за оружане аснаге америчког Конгреса Мек Торнбери. Напади америчке војске на Асадову армију у Сирији директно провоцирају Русију, која подржава Сирију (у складу са Повељом ОУН) у борби против тзв. Исламске државе. Жестоке су реакције САД на развој севернокорејског нуклеарног оружја, претпоставља се, да би оправдале размештање сопственог противракетног система ТХААД у Јужној Кореји и тиме провоцира Кина и Русија које „озбиљно угрожавају досадашњу доминацију САД“, како се наводи у извештају америчког генерала Винсента Стјуарта, шефа једне од америчких војонообавештајних служби (ДИА) – припремљеног за расправу у Комитету Сената за војна питања, маја месеца ове године. Амерички председник Доналд Трамп је почетком фебруара ове године запретио председнику Мексика да ће му послати војску у земљу уколико не обузда криминалце. У том контексту, подсетимо се да су Амери кумовали успостављању лажне албанске државе „Косово“ на територији Србије и војне базе Бондстил, недалеко од Урошевца, за коју сматрају да је „угрожавају“ шпијуни из руско-српског хуманитарног центра у Нишу, привиђа им се малигни руски утицај на Балкану који покушавају да елиминишу упућивањем „суптилних“ упозорења Србији, узнемирени су што Раша тудеј информише истинитим информацијама о догађајима у свету на енглеском језику које, око 700 милиона људи у 192 државе „упија“ и мења своје виђење сумњичавог „америчког сна“ и пројекта „Пакс американа“ и сличних. Ради ваљанијег схватања испреплетаних неконвенционалних (субверзивних) и конвенционалних тзв. „врућих“ садржаја америчке хегемонистичке стратегије у реализацији поменутог пројекта, поменито то да је претходна (Обамина) америчка администрација учествовала у следећим „врућим“ ратовима: „Авганистан – 5 година, а 60.000 људи страдало је само од 2009. до 2011; Ирак – 3 године, а 4.000 људи изгубило је живот; Јемен – 2 године и 12.000 цивила убијено; Либија – 8 месеци и 30.000 људи је страдало; Сирија – 5 година и 100.000 људи страдало од 2011. до 2017.; Сомалија – 3 године и најмање 8.000 људи је изгубило живот“(Н.Н.: У овим сукобима учествовала је Обамина администрација, „Српски телеграф“, Београд, 19. 01. 2017, стр. 11.). Будући да актуелна америчка администрација наставља ове ратове и наговештава започињање нових (прети Северној Кореји, упозорава Кину да ће јој ускратити приступ вештачким остврвима која је подигла у водама Јужног кинеског мора, наставља да наоружава отцепљену кинеску провинцију Тајван, планира слања оружја Украјини, наоружава Саудијску Арабију чија ратна авијација убија цивиле у Јемену…), реч је о поузданим чињеницвама које указују да ће се задржати интензитет актуелног неконвенционалног светског рата између САД и њених савезника и огромног броја држава савременог света. Његови садржаји (не-оружане и оружане делатности) ће, између осталог, зависити од динамике сучељавања идеје о глобализму и обнове националне идеје (националне државе), а последице могу бити поновна блоковска (биполарна) подела света. Она је скоро реална у евро-атланском простору. На то је упозорио председавајући ОЕБС-а, министар спољних послова Аустрије Себастијан Курц, на седници Сталног савета ОЕБС-а (12.01.2017) рекавши да живимо у комплексно време у које се вратило „блоковско“ размишљање: „Суочени смо са губитком поверења међу чланицама и поделама на Запад и Исток“, констатовао је Курц.

За разлику од узрока светског неконвенционалног рата између референтних субјеката међународне заједнице (држава), паралалено се одвија још један такав светски рат између агресора – несувереног транснационалног субјекта (терористички колективитети салафиста – Ал Каида, Исламска држава, Боко Харам, Абу Сајаф, Ал Шабаб…) и највећег броја држава ( и великих сила) међународне заједнице. С тим у вези, важно је истаћи следеће: иако се неконвенционални рат између суверених субјеката води несмањеном жестином, почео је без директне објаве. Насупрот томе, овај други – рат између несувереног транснационалног субјекта и суверених субјеката човечанства почео је јавном објавом. Наиме, 23. фебруара 1998. године, у “Ал Кудс ал Араби“ арапском листу који излази у Лондону, објављен је текст/порука под насловом „Проглашење Џихада против Јевреја и Крсташа од Светског исламског фронта“, који је потписао Осама бин Ладен (вођа терористичке Ал Каиде) и вођа салафистичко-терористичких група у Египту, Пакистану и Бангладешу. Заправо, објављен је рат „неверницима“, заснован на верским аргументима. Израз крсташи преузет је из историје и означава хришћанску војску која је у 11. веку дејствовала на територији источног Средоземља, коју су муслимани окупирали у 7. неку. У „Проглашењу Џихада“ констатује се континуирана агресија крсташко-јеврејског савеза против ирачког народа, као „јасна објава Американаца рата Богу, његовом Пророку Мухамеду и муслиманима“ и позива на једногласно мишљење познавалаца исламског учења кроз векове да „када неппријатељи нападну муслиманске земље, џихад постаје индивидуална обавеза сваког муслимана“, па се препоручује следбеницима да је „убијати Американце и њихове савезнике, лична дужност сваког способног муслимана у свакој земљи у којој је то могуће… све док њихове армије не напусте све земље ислама…“.

У наредном периоду поменута објава рата је освежавана упућивањем претњи, попут: „Морамо да разоримо Рим…Циљ муслимана је Запад. Ми ћемо отворити Рим“(26. март 2004); „Данас смо вам прогласили крвави рат и нећемо престати с нападима против вас док се не вратитие на прави пут…“; „Борци, борите се против непријатеља Алаха. Позивам све наше бомбаше самоубице да униште градове неверника. Претворите ноћи неверника у дане, направите хаос у њиховим земљама и учините да њихова крв потекне у рекама“, поручио је 3. новембра 2016. године у аудио-поруци својим борцима вођа тзв. Исламске државе Абу Бакр ел Багдади, и сличних.

Иако потписници текста о објави рата „неверницима“ нису били, нити су данас легитимни представници муслимана, јер њихови следбеници чине занемарљив број од укупног броја (1,8 милијарди) муслимана, несумњив је њихов покушај да сопствено насиље познатије као тероризам представљају као чин свих муслимана у свету. На повремену успешност такве њихове подвале указује чињеница да званичници појединих (хришћанских) земаља приликом преузимања опсежних одбрамбених мера против салафистичких терориста, истичу да оне нису уперене против муслимана. То је апсолутно тачно. Међутим, на тај начин несвесно се поистовећују салафистички терористи и муслимани, уместо да се јасно разобличи идеологија салафиста и тако онемогући њихово дејство на муслимане, односно регрутовање терориста.

За потпуније схватање идентитета и крајњег циља овог енигматског агресора и тиме карактера овог светског неконвенционалног рата, треба поћи од чињенице да унутар вишеслојног муслиманског света и ислама, као религије, постоји неколико учења (школа), а једно од њих је салафијско. Реч је о легалној доктрини чији је следбеници сматрају једино исправном и који осећају своју „одабраност“ (супериорност) над осталим муслиманима. Фанатично су уверени да само они промовишу „прави ислам“ и да је њихова верзија једина, исправна, а они спасена скупина. За остале муслимане (следбенике других учења) тврде да су скренули с исправног пута који је одређен у Кур’ану, да су новотари (вероодступници), непријатељи вере, а грађане других вероисповести сматрају неверницима. Следствено таквом схватању, упућују позив муслиманима за повратак „правом исламу“ и за преобраћење „невернима“, у ислам. Позив не подразумева добровољност. Карактерише га беспоговорно прихватање њиховог учења, а, уколико се пружа отпор, подразумева сва средства принуде. Вишегодишњи систематски тероризам салафија у многим земљама савременог света и терор на територији коју контролишу (тзв. Исламска држава, у Либији, Нигерији, Јемену, Авганистану…), јасно дешифрује њихов позив и стратегију, а упркос томе, прати га, погубно одсуство опште националне и међународне превентиве на сузбијању тероризма џихадиста.

Актуелне и потенцијалне жртве напада салафистичког тероризма се још увек комотно баве препознавањем терориста. Тако, на пример, „у Босни и Херцеговини су летос на једном семинару о тероризму, стручњаци ‘цртали’ профил терористе као особе која има светлији доњи део лица јер брије браду пред напад, често мрмља или носи слушалице на јавном месту, што може да буде унутрашња мотивација молитвом или последњи договор пред напад. (Милановић, О.: Како препознати терористу, „Политика“, Београд, 5. 01. 2017, стр. 5.). Насупрот њима, терористи нису заокупљени препознавањем својих мета напада, које, углавном чине цивили. Они жестоко нападају, преузимају одговорност за изведне нападе и прете новим нападима. То потврђују неки њихови напади у јуну 2017. године, који су слични и у другим месецима пре и после јуна. Тројица џихадиста у Лондону (3.јуна) прво су комбијем покосили пешаке на Лондонском мосту, а затим ножевима убадали људе по пабовима, пре него шо их је полиција онеспособила. Убили су седам и ранили 48 особа. Терориста је 6. јуна, узвикујући „Ово је за Сирију!“ чекићем ранио полицајца у Паризу. У нападу џихадистичке групе Боко харам на северу Нигерије (8. јуна) убијено је 14 особа. Терориста који је узвикивао „Алаху акбар!“, 20. јуна, активирао је експлозивну направу на Централној железничкој станици у Бриселу итд.

За разлику од (несувереног) агресора чији борбени контигенти (терористички колективитети) имају висок степен аутономије у примени стратегије и тактике ради остварења јединственог крајњег циља (обнове калифата – заједничке државе свих муслимана у свету), друга страна (жртва агресије) је само привидно јединствена. Штавише, није занемрљив број жртава њихове агресије које неопрезно, континуално или повремено, тајно или јавно подржавају агресора (карактеристичан свеж овака пример представља неколико напада Војске САД на Војску Сирије која одсудно брани матичну земљу од репрезентног терористичког контингента салафиста – тзв. Исламске државе). То упозорава на могућност да ће овај рат бити дуготрајан, а Француска, која је дуже од годину дана под ванредним стањем због одбране од овог агресора, представља поучан овакав пример.

Незахвално је прогнозирати који, од ова два паралелна светска неконвенционална рата ће бити пре, како и када окончан. Оба рата имају за последицу велику људску патњу, односно разноврсно драстично угрожавање свих врста људских права и издвајање огромних средстава за војне потребе и унутрашњу безбедност државе (за полицију, судство, затвроски систем…). Све то доприноси да постојећи светски неред наговештава крај оваквог светског поретка и успостављање новог, чији актери ће, претпостављамо, ревилатизовати и унапредити Повељу ОУН, усвојену 1945. године.

-
Вашингтон – Председник Александар Вучић изјавио је после састанка са америчким потпредседником Мајком Пенсом да је веома задовољан садржајем разговора, тоном и начином комуникације, темама и сагласјем о већем броју тема о којима је било речи.
1111962076-620x330

„Србија не може да одговори свачијим захтевима. Ми имамо независну политику и не можемо на сва питања да одговоримо како домаћин жели. Пенс је био веома коректан и није ме ниједног момента ставио у незгодну ситуацију“, истакао је Вучић у укључењу у програм телевизије Пинк.

Према његовим речима, први ниво разговора били су односи у региону, на другом месту су причали о нашим билатералним односима и како да привучемо што већи број америчких инвеститора.

„Трећи ниво разговора је глобални проблем тероризма и, наравно, тема је била и однос са Русијом“, рекао је Вучић и додао да је био веома отворен, говорио „без рукавица“.

„Говорили смо о томе како ми посматрамо одређене ствари у региону и у нашој земљи, где имамо подршку Руске Федерације, где немамо подршку неких других“, рекао је Вучић.

У Вашингтону се начисто погубили: Украјинa се мешала у председничке изборе у САД

Он је додао и да је са америчким потпредседником говорио о српским интересима и да мисли да су се у већини питања у многим темама сагласили.

„Ја сам био веома отворен. У једном тренутку је потпредседник Пенс рекао да му се допада то што причам отворено и што то није бирократски језик. Говорио сам оно што не смем вама да кажем, оно што не могу да говорим ни јавности у Србији, али немојте да сумњате у то да сам штитио интересе наше земље“, истакао је српски председник.

Вучић је рекао и да је Пенс учинио велику част српској делегацији тиме што га је испратио после разговора до капија Беле куће.

„Ја сам веома задовољан тоном нашег разговора, и пре свега темама и сагласјем о већем броју тему. Честитао сам председнику Трампу и Пенсу на победи и рекао да је Србија то дочекала са одушевљењем, као и да Србија нема антиамерички однос“, рекао је председник Србије.

Разговорима с Пенсом претходили су сусрети председника Србије у Конгресу, који су протекли у охрабрујућој атмосфери, судећи по коментарима америчких сенатора после састанка.

Састанак Вучића и Пенса, само месец и по дана откако је Вучић преузео дужност шефа државе, свакако спада у ред најважнијих за Србију.

Вучић је на почетку посете рекао да у Вашингтону очекује важне разговоре о важним темама за Србију, те да ће покушати да обезбеди подршку вашингтонске администрације за политику озбиљности, одговорности и решавања проблема на Западном Балкану.

Са Пенсом лична комуникација

Са америчким потпредседником Мајком Пенсом Вучић је договорио да убудуће имају личну комуникацију.

„Договорили смо наставак наше личне комуникације и мислим да је овај састанак, после важних разговора са сенаторима и конгресменима, додатно допринео учвршћивању српско-америчких односа, стварању већег поверења и још снажнијег пријатељства“, рекао је он новинарима.

Умро је наш Вучић. Драги наш Вучићу нека те анђели вечно чувају у сумпорном језеру.

Вучић је пренео да је са Пенсом имао изванредан састанак, да је честитао председнику САД Доналду Трампу и њему на изборној победи, али и на важним стварима које раде за своју земљу.

Позвао је Трампа и Пенса да посете Србију, сматрајући да ће најбољи дочек у том делу Европе и шире управо имати управо у нашој земљи.

Вучић је додао да је разговарао са Пенсом и о очувању територијалног интегритета, ми из нашег угла наше земље, али и о томе како Америка доживљава улогу Русије и како то ми чинимо.

„Мислим да смо се добро разумели. Рекао сам да се Србија налази на европском путу, а Америка подржава тај пут. Србија има пријатељске односе и са Руском федерацијом, али и са свим другим државама“, казао је он.

Председник је рекао да не жели да улази у детаље разговора о односу према Криму и Косову, јер би неко могао да извлачи погрешне закључке.

Додао је да је било речи и о привлачењу америчких инвеститора, указујући да повећање трговинске размене и долазак инвеститора значи увек боље политичке односе, пошто су Американци увек рационални.

Упитан да ли Србија признаје као и САД уставно име Македоније, председник Вучић је одговорио да је Србија признала уставно име Македоније, иако је та земља признала независност Косова, сигурно упркос вољи свог становништва.

Такође је пренео да је са Пенсом кратко разговарао и о Босни и Херцеговини, додајући да је оно што је заједнички интерес пре свега мир и стабилност у региону, што подразумева мир и стабилност у Босни, а уколико тога нема у тој земљи, онда је тешко да га има било где у региону.

www.vaseljenska.com/vesti-dana/vucic-americkom-potpredsedniku-rekao-ono-sto-ne-sme-ni-srpskoj-javnosti-da-kaze/

Срећом по Србију, приликом своје посете Вашингтону, Александар Вучић није имао прилике да се види са републиканским сенатором из Аризоне Џоном Мекејном, који је због уклањања мањег тромба у глави морао да се подвргне хируршком захвату.

Вучић му је, очекивано, пожелео „брз опоравак и да се што пре сретну у Београду или на неком другом месту“.

За разлику од Вучића, једна функционерка Републиканске партије из Неваде, иначе верни присталица Трампа, је навукла на себе гнев мејнстрим јавности и осталих креатура вашингтонске мочваре зато што је свом партијском колеги јавно пожелела управо супротно. Наиме, Дајана Орок је преко свог Твитер налога подржала текст насловљен „Молим те већ једном ј.б.но умри“, који је написала позната америчка левичарска новинарка Кејтлин Џонстон.

Уместо објашњавања, најбоље је цитирати неке делове чланка око ког су заједнички језик нашле две Американке које формално припадају супротстављеним политичким таборима:

„Једна студија коју је објавио Журнал за безбедност пацијената каже да између 210.000 и 440.000 пацијената умре сваке године услед медицинских грешки. Да има Бога, убилачки ратнохушкачки неокон Џон Мекејн би био међу њима…

Не желим му болну смрт, не желим му спору смрт, не желим му неприродну или насилну смрт; само желим да постане неспособан да омогућава додатно немилосрдно убијање људских бића…

Овај зли човек је подржао свако америчко војно крвопролиће у свом непристојно дугом животу, и активно је учествовао у промовисању и прибављању подршке за сваки одвратни акт у режији војске током читаве своје каријере. Чланак у часопису Mother Jones из 2013… под насловом „Мапа: све земље које је Џон Мекејн хтео да нападне“, описује како се Мекејн свесрдно залагао за војне ескалације чак и у земљама које нису биле на мети незасите америчке војне машинерије.

Мапа земаља против којих је Мекејн призивао војну интервенцију

cdn-images-1.medium.com/max/1600/1*TibhDmw7NR0iIKig_JUAIA.png

Осамдесет година је дуго времена. Џон Мекејн је имао добар, дуг живот, добио много унучади, омогућио да великом броју људи касетне бомбе разнесу утробе. Сад може да се опусти… Може да умре као поносан, срећан човек. И треба. Још колико јуче…

Као што и сви неокони чине откако је неоконзерватизма, Мекејн промовише једну изразито јастребску, анти-детантовску политику према Русији, коју као добри мали јахач апокалипсе гура сваком приликом – од Сирије до санкција и НАТО провокација. И управо је то разлог што је, надајмо се у сутон свог живота, изненада постао миљеник Демократске партије, која, у свом бесомучном настојању да учини све осим да се помери улево, покушава да лов на црвене вештице и макартизам учини поново актуелним…

Ово померање неоконзервативне идеологије назад у правцу Демократске партије, где је и рођена, представља један од најзначајнијих политичких догађаја деценије, мада скоро нико о томе не прича. Руска хистерија која је запосела америчке мозгове се користи као средство приморавања Демократа на прихватање многих спољнополитичких ставова које неокони попут Џона Мекејна већ годинама заступају…

И сада смо на ивици светског рата са нуклеарном суперсилом и њеним савезницима, зато што су се ови демократски и републикански неокони удружили у савез ради промовисања онога што је Пол Крег Робертс назвао „најопаснијом идеологијом која је икад постојала“. Ови ужасни људи су ово наметнули нашој врсти, и могли би лако да нам, у блиској будућности, донесу и коначно изумирање.

Мекејн као ратни хушкач - карикатура

cdn-images-1.medium.com/max/1600/1*F-Aac7h0YgiaJJiA6VCm9A.png

Тако да, ако би Џон Мекејн могао да изволи и умре пре него касније, то би било сјајно. Или да се пензионише, ако би могао да се излечи од своје зависности од људске крви; и то би било у реду. Шта год би његове ужасне унутрашње демоне што више удаљило од управљања Америком.“

Нажалост, како то често бива, Дајана Орок је морала да се убрзо огради од својих речи, сигурно услед партијског и ко зна још каквог притиска. Тако је CNN-у објаснила да, мада заправо буквално не прижељкује Мекејнову смрт, ипак дели мишљење Џонстонове о Мекејновој спољној политици. У понедељак вече (17. јула) је преко Твитер налога упутила и извињење Мекејну.

Но, јасно је шта искрено мисле и она и ауторка „спорног“ текста. И да су на истој таласној дужини, иако на супротним странама сада већ застарелог политичког лево-десног спектра. Ова анегдота говори више од многих елабората о новој политичкој реалности Америке. И да суштинска политичка подела, не само у Америци, иде дуж неких других линија, попут глобалисти/антиглобалисти, националисти/интернационалисти, људи/нељуди.

Ни Србија ту није изузетак. А одговор на питање шта желите Мекејну – оно што му жели Вучић или оно што му желе ове две Американке – указује на то с које стране линије стојите, и ком бисте се царству приволели.

Лично, дајем предност дамама.

-

Борис Степанов

Најновија посета америчког председника Трампа Пољској је у Варшави названа „историјска“. Сада ће председник Анджеј Дуда имати и противракетне комплексе „Патриот“ чија је цена 7,5 милијарди долара и компримовани природни гас (КПГ) из САД, а и стални амерички контингент. Али то није све. Дуда намерава да доспе и у светски клуб Г-20.

Варшава није тек тако до сада ометала пројекат „Северни ток – 2“. А Дуда је знао да понекад Ангели Меркел дошапне да му је пријатељство са Вашингтоном много драже. Пољаци маштају да постану учесници у подели „гасног колача“ и спремни су да на обали Балтичког мора у граду Свиноујсце саграде лучки терминал за КПГ који стиже са оне стране океана.

Дуду не узнемирава чињеница да ће тај гас бити 2 -3 пута скупљи. Најважније је да се Американцима учини, а да се омету Немци и Руси. За Трампа бизнис са гасом има посебан значај. Прво – морају се вишкови продати, а мора се и континуирано зарађивати. Друго – изградња нових танкера представља и нова радна места и подршку бродоградилиштима. Треће – преко Пољске може да се врши економски притисак на све земље „Међуморја“ (обновљени пољски пројекат Пилсудског о формирању блока држава које се налазе између Балтичког, Црног и Јадранског мора – прим.прев.).

А најважније је следеће. Трамп се са Дудом договорио о јачању источног крила НАТО-а. Сада ће америчко оружје да купују све земље-новајлије у алијанси. Војна индустрија САД-а не мора да брине за наруџбине за много следећих година. Јер, како то каже домаћин Беле куће, Европа треба да покаже да верује у своју будућност тако што ће улагати у ту будућност.

Укратко речено – без Вашингтона, Пентагона, ЦИА и војне индустрије САД-а источноевропљани неће моћи да проживе ни дана! А Пољска ће постати првокласна држава која ће својим комшијама давати налоге и диктирати како да се понашају. Наравно да ће све инструкције да добијају из Вашингтона. Сада Варшава може да се поноси – она је именована за „вишу медицинску сестру“. Ипак – у једно не би смело да се сумња. Тешко да ће Пољацима и Дуди бити омогућено да приђу неким озбиљнијим новчаним средствима. У ствари – за џепарац локалној елити ће им бити добачено неколико милиона долара. А прави новац је (а ради се о билионима долара) већ одавно подељен у Вашингтону.

Трамп је предсједнички мандат почео неопрезним нападом на ЦИА и ФБИ, организације које имају кредибилитет и уживају поштовање Конгреса и Сената, као и војног естаблишмента. Те организације имају мандат да укажу на непријатеља, и оне су Трампу узвратиле ударац. Истина, претходно је Трампу „бацио рукавицу“ Џон Бренан, директор ЦИА у Обамином мандату. Агенцији се није допало Трампово заговарање побољшања односа са Русијом, за шта се Трамп залагао током предсједничке кампање. Трамп је заправо реаговао на нападе из обавештајне заједнице, а онда су агенције вишеструко узвратиле и Трампову критику искористиле као „оправдање“ за нападе на њега.

Тако се Трамп нашао под оптужбом да је на изборима побиједио уз помоћ Кремља, што прати логика да и њему блиске особе сарађују са Русијом. ЦИА и ФБИ, по устаљеној пракси, нису обавезне било шта да доказују. Стога је Трамп посјету Арапском полуострву разрадио у танчине и у смјеру да политички притисак на њега ослаби. Опет, политичкој „омчи“ и сам је нехотице допринио, јер је подстакнуо ЦИА и ФБИ да активирају одбрамбене механизме и употребе своје ресурсе за истрагу против њега и његових сарадника, за шта су у Сенату и Конгресу добили подршку, на првом месту од Демократске партије али и неоконзервативног крила Републиканаца, које предводи Мекејн.

Осим плеса са сабљама Трамп је осмислио и други перформанс, онај са свијетлећом куглом која означава јединство сковано у краљевским ходницима Ријада. Саудијци су, пак, у Трамповој посјети видјели шансу да се извуку из „терористичке коалиције“ која је организовала и финансирала Исламску државу, и пређу на другу страну, у коалицију која се бори против тероризма. Данас је јасно да је Вашингтон дубоко инволвиран у пројекат звани Исламска држава. Исто тако, потпуно је извјесно да је саудијски принц Мохамед бин Салман, омиљени син краља Салмана, иначе министар одбране, уз помоћ Ал Каидиних оперативаца преузео пуну контролу над Владом Краљевства Саудијске Арабије. Тврдолинијаш, дизајнер повратка на ригидни ислам, такође је посвећен раду на повратку Муслиманске браће на политичку сцену (не треба губити из вида да је универзитет Ал Ахзар у Каиру снажно подржан саудијским новцем и да је постао расадник кадрова ове идеологије). Иницијатор је рата у Јемену, у чему га је снажно подржао Катар. Али, напад на Јемен Ријад није могао извести без америчког благослова. Да ли је инструкција дата Саудијској Арабији да оптужи Катар за подстреквање тероризма, што се догодило одмах по Трамповом одласку из Ријада, заснована на погрешној процјени? Друго, да ли је Трампове сараднике, прије свега Тилерсона, ЦИА подсетила о важним „детаљима“ попут оног да се у Катару налази америчка војна база од великог значаја за регион, и да би она у случају ескалације сукоба на полуострву могла бити изложена ратним дејствима? Могуће је да су накнадне сугестије утицале, те је Трамп кориговао заузети курс и Тилерсон је убрзо захтијевао дипломатско рјешење у односима између Катара и сусједа.

Трамп је Ријад напустио, а ускоро су Саудијци, Египат, Бахреин и УАЕ „екскомуницирали“ Катар, означивши га као јединог спонзора тероризма и Исламске државе, и поставили познате услове за скидање санкција. Пометњу је створило и Трампово твитовање по повратку у Вашингтон, када је написао да Катар заслужује изолацију због спонзорисања тероризма. И Трампов твит је доказ да је хаос на Арапском полуострву био планиран. Али, опет, Трамп као да је заборавио на америчку базу са десет хиљада војника, веома важну за операције на Блиском истоку, у Персијском заливу и Авганистану. Све у свему, операција Катар била је пуцањ у властиту ногу. Тилерсон је угасио пожар, понудивши уговор о куповини наоружања, што ће Катар коштати дванаест милијарди долара.

Изгледа да се слично догодило и током самита Г-20. Трамп и Путин су се лако договорили о прекиду операција у Сирији као и потреби да се подржи Мински споразум. Већ сутрадан Трамп и Тилерсон су показали политичку недослиједност. Док је Путин још био под позитивним утисцима, стигле су га изјаве да остају санкције Русији (иако се о њима, како ствари стоје, није ни разговарало), стигао је захтјев за повратак Крима у састав Украјине и за прекид у „уплитања“ Москве у прилике у Донбасу.

Наговјештај продаје америчког оружја Катару, што је Тилерсон договорио током недавне посјете овој земљи, којом приликом су САД и Катар потписали споразум о борби против тероризма и његовог финансирања, још један је показатељ неконзистентне политике. Након што Трамп изнесе став да је Катар спонзор тероризма, САД и Катар потписују споразум о борби против тероризма!? Тилерсон је након потписивања уговора са Катаром оштро упозорио Ријад да напетост са Катаром мора престати. Да ли Тилерсонов потез, потпуно опречан са Трамповим ставом, који је амерички предсједник објелоданио на свом твитер налогу, говори да Тилерсон ради по налогу генерала Матиса? Да ли Матис заиста има пуну слободу у процјени ангажовања америчких трупа, те на тај начин можемо објаснити изненадно појављивање америчких трупа на неколико врелих геополитичких тачака (бродови у Црном мору, на Балтику, амерички носач авиона у Јужном кинеском мору)? Да ли се, пак, у позадини свега налази главни играч – војно-индустријски комплекс? Висина износа уговора о продаји наоружања које је Трамп склопио са Тајваном, Пољском, Саудијском Арабијом и Катаром, указује на то. Атмосфера хаоса највише погодује тржишту оружја и овладавању нафтним и гасним пољима, што одређује будућност Арапског полуострва и Блиског истока.

Могућност сарадње САД и Русије, што је обећавао Путинов сусрет с Трампом, нарушила је Тилерсонова изјава да санкције Русији остају на снази као и диктирање обавеза које, по Тилерсону, Русија треба да испоштује у Украјини. Обавјештајна заједница САД од почетка Трамповог мандата у приличној мјери бојкотује америчког предсједника, те је именовање Матиса за министра одбране био изнуђен потез. Све указује да је теза о умијешаности Русије у америчке изборе, низ оптужби на рачун Трампа и његових сарадника за сарадњу са Русијом, и теза да Русија лансира сајбер нападе, производ медија и обавјештајне заједнице која с медијима уско сарађује. Стога је јасна Трампова фрустрираност медијима, нарочито са CNN, што доказује монтирани снимак Трампове „борбе“ са CNN. Ипак, шоу мора ићи даље.

Како на америчку неконзистентност гледа руски предсједник? Путинова изненадна одлука да активира флоту са конкавним 25-метарским антенама помоћу којих ће Русија, након дуже паузе, поново мотрити космос и сателите, довољно говори. Рјечита је и Путинова наредба о хитној серијској производњи ракетног комплекса С-500. Москва је прочитала Пентагон и неоконе, који одуговлачењем мирнодобских рјешења желе омогућити војно-индустријском комплексу да достигне технологију Русије, како би Пентагон реализовао планирани продор према Каспијском базену и политичко редизајнирање подручја богатих нафтом. Том циљу биће подређен медијски рат и санкције против Русије.

И на крају, питање, шта ће у контексту Трампове политике бити са тзв. Исламском државом? Одговор је једноставан, она ће ускоро капитулирати, али то ће бити само привремено. Покрети јединица ове квазидржаве, суштински терористичке организације, регистровани су према Африци, Закавказју и ЕУ. Међутим, забрињавајуће велики број бораца је једноставно нестао са „радара“ и обрео се у Саудијској Арабији. Тај контигент могао је бити евакуисан само ресурсима озбиљне силе. Много тога указује да слиједи фрагментација држава на Блиском истоку, а питање је само редослиједа, односно да ли ће први на удару бити Египат или Иран. Трампова политика и даље је подређена политици неокона и биће у знаку фрагменатације Блиског истока и продора према Каспијском базену.

-

Драган Милашиновић

Када погледате формално Вилијем Монтгомери се, као амбасадор САД, није превише задржао у Београду, чак ни пуни мандат (од средине новембра 2000. до фебруара 2004), али је у трасирању нашег страдалничког пута “без алтернативе” оставио неизбрисив траг. У његово време и по његовим нотама “патриота” Коштуница и “издајник” Ђинђић играли су игру доброг и лошег полицајца одрађујући сваки амерички захтев час на овај, час на онај начин. Глумећи један храброг, други необавештеног, један одлучног други збуњеног, изазвали су нове поделе у ионако већ подељеном српском народу и паралисали сваки народни отпор очигледној евро-атлантској колонизацији на свим нивоима.

Када је, фебруара 2004. напустио амбасадорско место имао је “у џепу” све српске политичаре, а оног једног непредвидљивог није више било међу живима. То траје и данас. И данас је, без сумње, Вилијем Монтгомери најутицајнији амерички човек у Србији, па и на Балкану. Био је и део похода на власт СНС-а. Од озбиљног новца који је тај поход пратио, 7.500 долара месечно сливало се на њгов конто, као накнада за саветовање Томислава Николића.(1) Није било бесплатно ни његово појављивање на другом рођендану напредњака у „Београдској арени“.

И зато, као што можете бити сигурни у цикличност месечевих мена, можете бити сигурни да ће се Монтгомери јавити пред нека важна дешавања у Србији и проследити поруке у виду “добронамерних” савета. Огласио се. Сада, пред Вучићев одлазак у САД. Његово ћаскање са дописником Танјуга из Вашингтона дотакло се свих области од значаја за америчке интересе, а овде ћемо се осврнути на три посебно важне:

​ ·Статус руско-српског центра у Нишу

​ ·Однос према Космету

​ ·Утицај земаља региона на европски пут Србије

Иако истиче како сматра да статус руско-српског центра неће ни бити на дневном реду Вучићевих сусрета у Вашингтону, зато шту су “дани Хладног рата када су те ствари биле важне за САД одавно прошли” (2), Монтгомери је нагласио како је то „много важније питање за народ Србије и то како он види своју будућност … јер, импликације те одлуке сносиће народ Србије а не САД”(3). Личи ли Вам ово на претњу? И још се досетио да у све уплете и омиљеног нам маршала. „Премда мислим да велики мајстор неутралности током хладног рата, маршал Тито никад не би пристао да има руску базу на српској територији названу другим именом”(4) – подсетио нас је бивши амерички амбасадор.

Не знам за хуманитарни центар, Монтгомери. Али сигурно знам да у време маршала не би било СОФА ни ИПАП споразума, нити би се америчка војска шетала по Србији као по Охају. А маринац који се онако дрско изругивао Вучићу у кругу америчке амбасаде, у доба маршала морао би након пар сати да напусти земљу, или би доживео тешку “несрећу” први пут кад изађе у град.

Што се тиче односа према Косову, Монтгомери није превише околишао: „Реалност је да косовски Албанци слушају само, и понављам само, САД. Они не поштују ЕУ и осећају се слободним да игноришу њене захтеве, сугестије и претње“. (5)

Монтгомери се нада да ће актуелна америчка администрација искористити свој утицај да изврши притисак на косовске Албанце да испуне обавезе које су преузели Бриселским дијалогом али каже и да „страхује да се то неће догодити”.

Дакле, ако не будемо „добри и послушни“, опет ће пустити Шиптаре на нас. Ако и није претња, ово би се морало назвати масном уценом. Но, само изволите Монтгомери. Пустите их. Само, не заборавите, рат 1999. сте водили Ви а не ОНИ. А ратови вам у последње време не иду од руке…

На крају, подсетио нас је и да, ако оману Шиптари, постоје Хрвати да нам загорчају живот. Генерално подржавајући европски пут Србије рекао је следеће: „колко год то било нефер и суседи као што је Хрватска могу отежати тај пут (европски) како би забележили поене на политичком плану“.(6) И ово, најблаже речено, звучи као наговештај некаквих уцена.

Ма, супер, Монтгомери. Само нека отежавају. Има нас много који и не желе да Србија икад стигне тамо где је Ви гурате…!

______________________

(1)​ www.blic.rs/vesti/tema-dana/vilijam-montgomeri-ima-razraden-biznis-na-balkanu/dmj52jh

(2)​ www.ceopom-istina.rs/vesti/montgomeri-pred-posetu-vuchi-sad/

(3)​ Исто

(4)​ Исто

(5)​ Исто

(6)​ Исто

-
Сусрет председника Србије Александра Вучића са америчким потпредседником Мајком Пенсом у понедељак у САД прилика је да се везе Београда са Вашингтоном учврсте

 

 

 Free Images Pixabay

          Free Images Pixabay

Сусрет председника Србије Александра Вучића са америчким потпредседником Мајком Пенсом у понедељак у САД прилика је да се везе Београда са Вашингтоном учврсте, али и да се разговара о питањима која муче администрацију САД, пре свих – на чијој је страни Београд, оцењује Глас Америке.

Најављујући данас први сусрет Вучића са новом америчком администрацијом и његову прву посету САД откад је ступио на дужност председника, Глас Америке се пита шта би могла да буде порука новом председнику Србије из Беле куће.

Лук Кофи из фондације „Херитиџ“, која је идеолошки блиска новој администрацији САД, каже да би Белој кући саветовао да Србији пренесе снажну поруку да одлучи да ли жели да има конструктивну улогу у региону и посвети се евроатлантским интеграцијама, „или ће и даље да флертује са Русијом“.

Кофи при том сматра да, од свих земаља југоисточне Европе, Србија вероватно има најмањи заједнички интерес са САД.

И Јануш Бугајски из Центра за анализу европске политике мишљења је да је крајње време да Србија одлучи коме це се приклонити – Западу или Русији. „Црна Гора је одабрала, Македонија је одабрала, све земље у региону су одабрале да буду или део НАТО-а или западног света, и одбаце утицај Русије“, каже Бугајски, који сматра да је Вучићева посета важна јер ће, како наводи, из прве руке сазнати шта америчка администрација очекује од српске владе.

Шта се тачно очекује од Србије када је реч о руском хуманитарном центру није јасно, али су амерички званицници јасно ставили до знања да је тај центар потенцијални проблем, а као једно од горућих питања, и то би могло да буде тема разговора Вучића и Пенса, наводи „Глас Америке“.

„Србија мора бити опрезнија у спољнополитицким одлукама. Можете имати добре односе с Русијом и ако немате хуманитарни центар, и ако не учествујете у заједничким војним вежбама или не организујете састанак лидера Републике Српске и (руског председника Владимира) Путина на својој територији. Србији се мора ставити до знања да смо свега тога свесни“, каже Лук Кофи.

Истовремено, Дејмон Вилсон, потпредседник Атлантског савета, указује да је Србија та која ће донети коначну одлуку о томе шта ће урадити са руским центром, и истиче да је питање за САД како да и оне остану присутне у Југоистоцној Европи.

„Предлажем да присуство америчких трупа у оквиру КФОР-а и Бондстила не буде привремено, већ стално, како би било јасно да Америка као сила остаје ту и убудуће“, каже Вилсон.

Да се Америка враћа у Југоистоцну Европу и на Балкан, кажу експерти у Вашингтону, показују састанак председника Доналда Трампа са представницима Иницијативе три мора у Пољској, најављена посета потпредседника Мајка Пенса Црној Гори и Вучићев долазак у Вашингтон.

„Имамо много посла, биће и тешких питања између САД и Србије, и ово је прилика да се од почетка решавају како треба. Мислим да је Бела кућа заинтересована да са Србијом изгради однос поверења и да у Вашингтону постоји воља да се Западном Балкану покаже да није заборављен. Ми видимо Вучића као партнера“, наводи Дејмон Вилсон.

Глас Америке се пита да ли ће једна од тема партнерских разговора Вучића и Пенса бити и недостаци демократије у Србији на које, како напомиње, често указују америцке тинк-тенк организације и поједини званичници.

„Познаваоци прилика верују да ће, ако и о томе буде речи, то вероватно остати иза затворених врата Беле куће“, закључује амерички мултимедијални сервис.

www.novosti.rs

-

Рим – Сједињене Америчке Државе очекују да ће актуелна конфронтација са Русијом потрајати барем до 2024. и да ће укључивати више праваца, како предвиђа нацрт ревизије политике према Москви коју припрема Вашингтон, наводе светски медији.

Вашингтон, при томе, жели да осигура подршку својих европских савезника за даље јачање притиска на Москву, пише данас сајт „Раша тудеј“.

Очекивани дипломатски и економски „рат исцрпљивањем“ помиње се у документу о преиспитавању политике према Русији који тренутно припрема Селест Воландер, специјални помоћник председника Барака Обаме и званичник Савета за националну безбедност задужен за Русију и Евроазију, преноси италијански лист „Стампа“.

Италијански дневник наводи да је детаље о предстојећој промени политике САД према Москви сазнао из нацрта који је Вашингтон послао влади у Риму како би координисали будуће напоре.

Америчке дипломате кажу да је Русија променила свој кооперативни став који је заузела после распада Совјетског Савеза и да сада користи силу за одбрану својих националних интереса, наводи лист.

Промени доприноси и личност руског председника Владимира Путина који ће, како Вашингтон очекује, остати на власти барем до 2024. године.

Та промена стратегије према Русији постала је видљива са украјинском кризом, али се појавила још 2008. године са конфликтом у Јужној Осетији када је Русија употребила војну силу.

Решење Вашингтона за ову нову Русију је наставак притиска на Москву помоћу санкција, док истовремено њене суседе „мами“ економском помоћи и инвестицијама, пише „Стампа“.

Тренутна рунда санкција, како се наводи, нема за циљ да остави превелике последице по руску економију, тако да би претња оштријим санкцијама могла да се примени.

Ова стратегија тешко да је прошла непримећено у Москви, што се види из годишњег извештаја руског Министарства спољних послова који је данас објављен, а у којем се каже да САД настављају „систематску опструкцију Русије, окупљајући своје савезнике са циљем уништења њене економије“ блокирањем кредита, технолошког трансфера и укупном дестабилизацијом пословног окружења.

Руско министарство указује да је Вашингтон имао извесног успеха са политиком која је резултирала падом руске трговинске размене са државама чланицама ЕУ за скоро осам одсто у 2014.

Међутим, неке европске земље као што су Аустрија, Мађарска или Словачка прагматично одржавају активне билатералне односе са Русијом, закључује РТ.

Танјуг

www.vaseljenska.com/svet/sad-se-spremaju-za-dugotrajni-rat-iscrpljivanjem-sa-rusijom/