уторак, новембар 21, 2017

Тагови Вести таговане са "Саудијска Арабија"

Саудијска Арабија

Ево га, из самог извора! Бивши премијер Катара је изнео истину о томе како је његова земља сарађивала са Саудијском Арабијом и Турском под руководством Сједињених Држава – тј. Обамине администрације – у дотурању оружја и новца џихадистичким терористима у Сирији:

„Експлозивни интервју представља, са високог нивоа, ‘јавно признање шуровања и координације четири земље ради дестабилизације једне независне државе, (укључујући) и могућу подршку Нусри/Ал Каиди’… Бивши премијер Хамад бин Џасим бин Џабер ал-Тани, који је надгледао сиријске операције у име Катара до 2013… рекао је, уједно признајући да су Заливске земље наоружавале џихадисте у Сирији са одобрењем и подршком САД и Турске: ‘Нећу да улазим у детаље, али поседујемо комплетну документацију о томе како смо преузели ствар у своје руке (у Сирији).’ Он је изјавио да су и саудијски краљ Абдулах (који је владао до своје смрти 2015.) и Сједињене Државе доделили Катару водећу улогу у тајним операцијама вођења посредног рата.

Мада веома разоткривајуће, опаске бившег премијера су биле у служби одбране и оправдавања подршке Катара тероризму, али и критике САД и Саудијске Арабије због тога што су оставили Катар ‘на цедилу’ у рату против Асада. Ал-Тани је објаснио да је Катар наставио да финансира оружане побуњенике у Сирији, док су друге земље на крају престале да пружају обимну подршку, због чега је он напао САД и Саудијце, који су на почетку ‘били у истом рову са нама’.“ ’ [“In Shocking, Viral Interview, Qatar Confesses Secrets Behind Syrian War,” Zero Hedge, 29.10.2017.]

Рекло би се – раскринкани су! Јер, само размислите о рањивости бивших америчких званичника који су тада водили ствари, председника Барака Обаме и шефице Стејт департмента Хилари Клинтон. А ова друга је управо прошла кроз своју најгору седмицу откако је изгубила изборе, после открића везаних за тзв. досије Стил (по Кристоферу Стилу, британском обавештајцу који је саставио спорни, наводно компромитујући досије о Трампу и његовим наводним руским везама – прим. прев.), аферу „Uranium One“ (име фирме која је контролисала 20% америчке производње уранијума, а коју је, током мандата Клинтонове, купила руска фирма, док се у исто време десетине милиона долара слило у фондове „Фондације Клинтон“ – прим. прев.) и умешаност фирме „Podesta Group“ (у власништву брата шефа кампање Хилари Клинтон – прим. прев.) у аферу „Рашагејт“ (односно оптужбе за руско „мешање“ у америчке изборе – прим. прев). Сада само треба удобно сести и посматрати ватромет! Како пише Том Луонго(цитирајући Zero Hedge):

„Људи, већ данима вам говорим да се заштитни зид око Хилари Клинтон урушава. Сад имамо Катар, који сада стварно нема шта да изгуби одајући умешаност Обамине администрације у ово, поготово с обзиром да су се Саудијци окренули против њих и покушали да на њих пребацу кривицу за неуспех устанка у Сирији.

Али, директно упирање прста у САД, ЦИА и Стејт департмент који је тад био под контролом Хилари Клинтон, је апсолутно најразорнија ствар коју су у овом тренутку могли да ураде.“

Ево, дакле, стиже! Скоро да се треба сажалити на јадну Хилари! Трампов тим и његове медијске присталице – почев од ТВ мреже Fox News, који је целе прошле седмице плесао на Хиларином политичком гробу – ће засигурно одмах, из све снаге, искористити ову причу!

Међутим – нису. Мада је Луонго указао на то шта је требало да се деси, нико из Трампове администрације није ни писнуо. Нити је ишта објављено на Fox-у. Обоје ћуте, као и мејнстрим медији (МСМ), који су, што се могло и предвидети, тихи попут гробова оних стотина хиљада Сиријаца које су џихадисти побили.

Нема ватромета, само цврчање цврчака. Као што сам и предвидео, амерички МСМ су потпуно игнорисали причу о Катару. Штавише, ни један важан медиј у Сједињеним Државама је није објавио, иако је објављено неколико чланака на енглеском језику на ту тему у блискоисточним медијима. У САД су се тиме једино бавили алтернативни медији попут Zero Hedge, the Ron Paul Institute, Antiwar.com, и неколико других, већином блогери који су користили Zero Hedgeкао извор.

Укратко, уместо да буде сензација, било је – ништа. Непостојећа вест. Није се десило. Чак нису приметили ни они који имају непосредни, партијски политички интерес да се та ствар разгласи на сва уста.

Као и претходни пут.

Подсећање: У августу 2016. Доналд Трамп је оптужио Барака Обаму и Хилари Клинтон да су, тим редом, „оснивач“ и „суоснивач“ ИСИС-а. Медијски и политички свет је био скандализован! Наводно неутрални „проверивачи истине“ су одмах ступили у акцију и осудили Трампа. „Нетачно,“ изјавио је сајт FactCheck.org. То је флертовање са „теоријама завере“, просудио је Snopes. „Екстремна лаж,“ оценио је PolitiFact.

Па, наравно, шта сте очекивали од МСМ и њихових омиљених „чувара капије“? Помислих, колико ће тек победа бити слађа кад Трампов тим буде одговорио, уз доказе! У нестрпљивом ишчекивању, послао сам мејлове на адресе неколико својих контаката у Трамповом изборном тиму (11. августа 2016):

„Господо,

Сви знамо да су МСМ лажови, али је Трампова оптужба да су Обама и Хилари оснивач и суоснивач ИСИС-а тачна. Још 2012. је у меморандуму ДИА (америчке војно-обавештајне службе – прим. прев.) предвиђено да ће слање новца и оружја за подршку џихадистима (кад је Хилари била шеф Стејт департмента) довести до стварања ‘салафистичке кнежевине’, односно онога што је постало ИСИС 2013. Флин је већ рекао да то није било ‘жмурење’, већ ‘свесна одлука’!

Још нисам нигде видео ни реч о том меморандуму и Флиновим опаскама на било ком медију који се бавио оптужбом за ‘оснивање/суоснивање’. Хоће ли се кампања огласити у вези тога? Желите ли да ја нешто напишем?

Џим“

Одговор: „Прво напиши нешто из свог угла.“

Наравно, нема проблема, биће ми задовољство да нешто набацим. За добро наше ствари! Учинимо Америку поново великом!

Ово је био мој одговор:

„Слободно искористите – јавите ми шта сте одлучили.

‘МЕДИЈИ ИГНОРИСАЛИ МЕМО ДИА КОЈИ ДОКАЗУЈЕ ТРАМПОВУ ТВРДЊУ ДА СУ ОБАМА И КЛИНТОН „ОСНОВАЛИ“ ИСИС

Најновији пример пристрасносног понашања великих медија у корист Хилари је хистерична реакција на оптужбу Доналда Џ. Трампа да су председник Барак Обама и бивша шефица Стејт департмента Хилари Клинтон, тим редом, „оснивач“ и „суоснивач“ Исламске државе (ИСИС, ИСИЛ).

Ни један битан медиј се није потрудио да помене званични документ који доказује апсолутну истинитост оптужби г. Трампа.

На основу захтева организације Judicial Watch, у складу са Законом о слободи приступа информацијама, објављен је извештај Одбрамбене обавештајне агенције (Defense Intelligence Agency – DIA) из августа 2012. У њему се прецизира да је спољна подршка за џихадистичке снаге – у којим истакнуту улогу играју Ал Каида у Ираку (AQI) и Муслиманско братство – које се боре против сиријске владе створила „могућност за успостављање проглашене или непроглашене салафистичке (радикалне исламистичке терористичке) кнежевине у источној Сирији, што је управо оно што силе које подржавају опозицију и желе, ради изолације сиријског режима“. У то време је Хилари Клинтон била Обамина шефица Стејт департмента.

Следеће године, у априлу 2013. прогнозирана „салафистичка кнежевина“ се и остварила, кад се AQI самопрогласила као „Исламска држава Ирака и Сирије“ – ИСИС.

Као што је г. Трамп истакао, неопходни предуслов за појаву ИСИС-а било је нагло повлачење америчких снага из Ирака по наредби Барака Обаме, што је помогло ширењу AQI-евих операција на Сирију. Али је исто толико битна била и несмотрена одлука Обамине Беле Куће и Стејт департмента Клинтонове да се у Сирији води она иста политика „промене режима“ која је довела до катастрофе у Либији. То је подразумевало и упумпавање новца и оружја у сиријски рат, као подршку џихадистима под вођством Ал Каиде.

Коментаришући извештај из 2012, прошле године је генерал Мајкл Флин, бивши директор ДИА а сада саветник г. Трампа, рекао да оно што је постало ИСИС није резултат „жмурења“, већ „свесне одлуке“ да се дозволи предвиђено стварање „салафистичке кнежевине“. Како је рекао генерал Флин у интервјуу за Ал Џазиру:

Хасан: Ви у суштини кажете да сте, чак и у тадашњој власти, знали за постојање тих група, видели сте ту анализу, и противили сте се томе, али ко то није слушао?

Флин: Мислим да председничка администрација није слушала.

Хасан: Дакле, администрација је зажмурила на Вашу анализу?

Флин: Не знам да су баш зажмурили. Мислим да је то била одлука. Мислим да је била свесна одлука.

Хасан: Свесна одлука да се подржи устанак у ком су учествовали салафисти, Ал Каида и Муслиманско братство?

Флин: Била је то свесна одлука да раде то што су радили.

Ствари су јасне. Једва годину дана од почетка сиријског рата, Обамина администрација је знала да ће се формирати џихадистичка квази-држава ако се буде наставило са подршком терористима. Обамина администрација је, у сарадњи са регионалним савезницима, донела „свесну одлуку“ да настави са подршком која је довела до формирања ИСИС-а, баш како се и очекивало. Обамина улога „оснивача“ и Хиларина као „суоснивача“ не могу бити јасније.’“

После овога није било одговора од Трамповог тима. Чак ни Флин, који се јавно изјаснио 2015, није помињао „пиштољ који се пушио“ из ДИА – исте оне агенције коју је претходно предводио!

Укратко, из каквог год разлога, чак и у тој релативно раној фази – август 2016. –Трампова операција је већ тад била у рукама људи који су били верни становиштима Дубоке државе. Дакле, наоружавање џихадиста у Сирији није био проблем. Као ни збацивање Гадафија и пребацивање гомиле либијског оружја у регион. Као ни свргавање Садама Хусеина и отварање Ирака за Иран и Ал Каиду. Једина грешка која се могла признати је била та што смо се повукли с неког места где смо претходно послали америчке снаге.

За свој рачун, решио сам да објавим верзију свог одбаченог предлога као текст у часопису Chronicles. Још неколико новинара је коментарисало постојање меморандума ДИА, попут Alex-а Newman-а са сајта The New American. И то је отприлике било то.

Као вечни мазохиста, решио сам да контактирам Louis-а Jacobson-а и Amy Sherman, двоје новинара сајта PolitiFact (12. августа):

„Поштовани г. Џејкобсон и г-ђо Шерман,

Овде Џим Џатрас. Ја сам бивши амерички дипломата и бивши спољнополитички саветник републиканског вођства у америчком Сенату.

Не знам како је могуће дати оцену ‘екстремна лаж’ на вашем ‘истиномеру’ за Трампову тврдњу да су Обама и Хилари основали ИСИС, а да нисте бар узгред поменули извештај ДИА из августа 2012. у којем пише да ако западне силе, Заливске државе и Турска наставе да помажу радикалне исламистичке снаге у Сирији – предвођене Ал Каидом у Ираку и Муслиманским братством – то може довести до појаве ‘салафистичке кнежевине’ у источној Сирији. А то се управо и десило, у облику ИСИС-ове декларације државности неколико месеци касније, у априлу 2013. Бивши директор ДИА, генерал Мајкл Флин, јавно је рекао да то није био резултат ‘жмурења’ већ ‘свесна одлука’. У меморандуму се такође јасно прецизира да су тај исход прижељкивале ‘силе подршке’ и да су биле свесне природе снага које су подржавале.

Размотрите намеру, узрочност и последицу. Једна обавештајна служба каже да ћете, у коначном исходу, ако наставите да чините А, највероватније добити Б. А онда они наставе да чине А као свесни политички избор, што резултира у Б, баш као што је и најављено. На страну ‘сарказам’, оно што је Трамп рекао је тачно.

Под претпоставком да је ваше изостављање овог аспекта представљало обичан превид а не и доказ да је Politifact, као и остали МСМ, на страни #WarmongerHillary („ратног хушкача Хилари“ – хештег на друштвеној мрежи Твитер – прим. прев.), молим вас да размотрите измену ваше оцене, уз цитирање овог мог коментара испод тога. На располагању сам вам да одговорим на било каква питања или пружим додатне информације, путем е-поште или на телефон [xxxxxxx].

Поздрав

Џим“

Требало би да се већ једном научим да не губим своје време.

 

М.К. Бадракумар

 

Предстојећа посета саудијског краља Салмана бин Абдулазиза Русији (4-7. октобра) испуњена је симболизмом, из неколико разлога – и не само зато што је то прва посета неког саудијског монарха Русији у историји. Совјетски Савез је 1926. био прва земља која је успоставила дипломатске односе са Краљевином (која се тада звала Краљевина Хеџаза и Неџда). Међутим, под великим западним утицајем, саудијска страна је деценију касније замрзнула односе, што је остало на снази до распада Совјетског Савеза 1991.

Историјски гледано, руски сусрет са исламом је био буран – често конфликтан али, свеукупно гледано, асимилативан. Донекле се може упоредити са дужим интервалима индијске историје, с тим што Русија има империјалну прошлост, док Индија никад није била експанзивна сила, већ је била подложна таласима муслиманских освајања.

Без сумње је Запад повукао мајсторски геополитички потез кад је потпирио сукоб између ислама и комунизма. Прави циљ Запада у држању Совјетског Савеза изван Блиског истока је био ради контроле нафтних резерви региона и светског нафтног тржишта. Употреба долара као валуте за трговину нафтом била је од суштинског значаја за статус долара као „светске валуте“, што је и дало подлогу за америчку глобалну хегемонију током претходних седам деценија. Неки историчари наводе ниске цене нафте као један од разлога за слабљење совјетске привреде током 1980-их.

Иронично је то што се нафта поново налази у средишту руских односа са Саудијском Арабијом – мада сада обе државе имају заједничке интересе на светском тржишту (што се коси са америчким интересима након успона индустрије нафтних шкриљаца). Саудијска Арабија и Русија су два водећа извозника нафте, и приходи од тог извоза представљају веома битан део њиховог националног дохотка. Они су стога заинтересовани за стабилно нафтно тржиште, са одрживим, умерено високим ценама нафте. (Стручњаци сматрају да би цена нафте од 50-60 долара по барелу повећала саудијско-руску зону комфора.)

Засигурно ће енергетска сарадња бити једна од главних тема за Кремљ током посете краља Салмана. Саудијска Арабија је показала занимање за улагања у руска арктичка поља, а такође има амбиције да развије сопствену индустрију гаса. Још једна важна тема је могуће руско чланство у ОПЕК-у. Уз то, Русија би желела да продаје оружје Саудијској Арабији, у чему су досад превласт држале западне земље, као и да развије своје пословне интересе на саудијском тржишту на пољу пројектног извоза. Потенцијалне области сарадње су и нуклеарна енергија и железнице.

Ипак, неизбежно је да ће Салманова посета бити оцењивана у геополитичком контексту. Лабављење саудијско-америчког савеза, саудијско-иранско ривалство, завршетак сиријског сукоба, пат позиција у рату у Јемену – све су то релевантне теме. Уз то, док је уклоњени принц престолонаследник Мохамед бин Наиф био амерички фаворит за наслеђивање краља Салмана, садашњи принц престолонаследник Мохамед бин Салман је лично посветио пуно пажње грађењу пријатељства са Русијом.

Да ли процват односа са Саудијском Арабијом значи да Русија „снижава ниво“ својих односа са Ираном? Далеко од тога. Русија не намерава да опонаша западну стратегију „завади па владај“. Руска дипломатија ће настојати да синергизује односе са Саудијском Арабијом (и земљама Персијског залива) са једне стране, и Ираном са друге. Не треба губити из вида да предложени Коридор север-југ, вишедимензионална транспортна мрежа која спаја Русију са тржиштем Персијског залива, пролази кроз Иран. Неће бити изненађење ако у некој догледној будућности Русија буде покушала да промовише помирење између земаља Персијског залива.

Оваква инклузивна регионална стратегија је претходних година омогућила Русији да изгради широку мрежу на Блиском истоку и ојача и консолидује свој углед и утицај. Израел, Египат, Јордан, Турска, Ирак, Иран, УАЕ, Саудијска Арабија, Катар, Бахрејн – Русија са свима њима има добре односе, упркос евентуалним областима разилажења у регионалним политикама. Ово је супротно од америчког приступа који промовише „блоковски менталитет“ међу земљама региона и користи противречности регионалних политика.

Наравно, и руски национални интереси убиру користи од овако инклузивног приступа. Очигледно је да руска сарадња са Турском и земљама Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива практично онемогућава амерички стратешки циљ размештања антиракетног система у луку који се простире јужно од Централне Европе, чиме се Обамина администрација интензивно бавила. Свакако је да су се могућности НАТО да постане главни регионални безбедносни играч, што је био још један амерички циљ, драстично смањиле. Уз то, ако рециклирање петродолара настави да постепено еродира, то може озбиљно да ослаби западни економски и финансијски систем. Међутим, имајући све ово у виду, Русија не гаји илузије да је близу дан када ће блискоисточне државе остварити „стратешку аутономију“ – а то укључује и Саудијску Арабију.

Међутим, у блиској будућности, са руског становишта, сарадња са Саудијском Арабијом ће помоћи у постизању трајног споразума у Сирији. Стварање зона деескалације у Сирији доводи до повољних услова за политички дијалог. Унутар-сиријски дијалог ће морати да тече паралелно са постизањем ширег регионалног разумевања међу спољним силама.

Могуће је да Саудијска Арабија очекује руску помоћ у окончању исцрпљујућег рата у Јемену. Исто тако, обнова саудијско-руских односа, с обзиром на саудијску улогу Чувара светих места ће и те како бити примећена у (сунитским) муслиманским областима Северног Кавказа. А то може само да ојача руску националну безбедност. Јасно је да се руска дипломатија спрема за обнову односа са (сунитским) муслиманским Блиским истоком после пораза ИСИС-а и Ал Каиде у једном крвавом и изузетно жестоком сукобу (у ком су кључни руски савезници били шиитска милиција из Ирана и Хезболах). Ово све је у складу са вековним ритмом плима и осека руских односа са муслиманским светом.

ПРЕВОД ФСК

Извор: blogs.rediff.com/mkbhadrakumar/2017/09/23/what-saudi-king-salmans-visit-means-for-russia/

Кад се одреди циљ и утврди курс, немогуће је промијенити правац, чак и када се непобитно потврди да су сви избори били погрешни и да се срља са народом у амбис. Филозофи и афористичари би то прокоментарисали овако: „Наравно и Одисеј је лутао али није водио цијелу Итаку са собом“!!! Лутање династије Изетбеговић, тај пут на који су повели све Бошњаке, са намјером да воде и цјелу БиХ, представља батргање у политичком блату, из кога се излегла идеја о жртвовању „мира због суверености“. И мир је заувијек изгубљен у једној незрелој, од народа отуђеној политици, чије наслијеђе збуњује савременике и актере збивања, због немогућности да се прецизно утврди гдје у овом злу почиње Бакир а престаје Алија и шта је у свему томе представљало било чији индивудалитет а шта удружену и заједничку, породичну или национална срамоту.

Опљачкана земља, покрадена хуманитарна помоћ, уништена индустрија, општа бесперспективност, масовни и брутални злочини – злочини у рату-злочини у миру – стоје као непрекинута нит основног идентитета те политике, која рушећи међуљудске односе на свим нивоима и паралелама, нужно производи биједу, сиромаштво и спремност на насиље.

Изетбеговићи су радикално промијенили лице Сарајева, а јавност и грађани су као прави заведени слијепци тражили кривце међу собом, по Бакировом тумачењу патриотизма. Медији су се, што од страха, што од корумпираности, трудили да несувисле реченице и пројекције Алије и његовог сина претворе у какву-такву платформу и политичку визију.

У својој краткој и не баш важној политичко-информативној историји, почев од 07.04.1866. године и ћириличног недјељника „Босански вјестник“, до данас, Сарајево је, ипак, имало штампу и друге медије али, готово никада, није имало довољно квалитетне новинаре.

У име и под заставом те елитне интелектуалне дјелатности и професије, у Сарајеву су углавном наступали, скривајући истину, само мале, ситне покварене душе, које никада нису имале свој став о важним друштвеним питањима већ су, чувајући свој социјални статус, по правилу, кукавички, увијек били на страни јачих, на страни владајућих кругова, оних у земљи као и оних у свијету. Ко није, тај иде у притвор.

Мјењали су се људи и генерације, али тај слугански, полтронски и аферашки приступ домаћих, „босанских“ медија у Сарајеву, остао је сталан, носећи на себи печат издаје професије.

На ту срамну историју властољубља и поремећених погледа подсјетио ме, ни крив ни дужан, један, „Осврт, са Америчке веранде“ из дневног листа Аваз од 16.09.2017. аутора који носи познато, старо Бошњачко и муслиманско име Ерол (наравно, Ерол Авдовић), а који је своје ратне извјештаје писао по „гудурама и ратиштима Њујорка“, па као прави „босански патриота“ то нам написао у овом свом осврту под насловом „Геноцид без држављанства“. Иако овај наслов не дјелује смислено, на њега не треба обраћати пажњу, јер је читав осврт бесмислен.

„Осврт“ почиње са подсјећањем на БиХ и „доприносом“ који је Ерол Авдовић дао у „одбрани своје земље“, из које је побјегао довољно брзо и далеко да га не стигне ни једна граната, сањајући тешко оствариви повратак, због рата, па је ту жељу, која треба да нас увјери у његов патриотизам, ипак одбацио и, након што је рат прошао, остао је да живи у Америци а „пати за Босном“. Као прави патриота.

„Јављао сам о томе до краја 1995. године готово свакодневно одавде, с Истривера, на све радио и ТВ програме који су тад емитирали из опкољеног Сарајева! Слао те своје “ратне” извјештаје, преносећи озбиљна упозорења: прво легендарног америчког дипломате, амбасадора Томаса Пикеринга (Thomas Pickering), убрзо тамнопутог и доброћудног Едварда Перкинса (Edward Perkins), а онда и доиста опасне Медлин Олбрајт (Madeleine Albright) кад је све преузела у своје руке, 27. јануара 1993. године. Али нисам, вјерујте ми, преносио само њихове ријечи, иако сам их дословце цитирао. У себи сам узвикивао: “Зауставите овај проклети рат. Хоћу кући!“, написа Ерол у Авазу.

Политички циљ овог „осврта“ са америчке веранде је углавном двојак: да се Мјанмар (Бурма) и већинско немуслиманско становништво оптуже за геноцид над муслиманима, а затим да се то лансира преко Атлантика са бизарним и бесмисленим поређењима и оптужбама за Сребреницу. Рохинџе су ипак, само одскочна даска за оживљавање мржње према другим, са печатом Сребренице.

„Шеф Вијећа за људска права УН-а, јордански принц Зеид бин Ра’ад ел-Хусеин, ономад је рекао како се у Мјанмару догађа “школски примјер етничког чишћења”. Дакле, још не геноцид?! Враг је овдје опет у бројкама. Али још више у словима. Сјећам се како је венецуелански амбасадор Диего Арија (Arria), када се у својству предсједника делегације Вијећа сигурности 26. априла 1993. вратио из Сарајева и Сребренице, одмах рекао – у Босни је на дјелу “slow motion (успорени) геноцид”! Бројеви су тек онда почели да нас престижу. Код Рохинџа народа је обрнуто, већ их је више од 300.000 протјерано у Бангладеш, а нико од главних да то назове правим именом. Чека ли то свијет нову Сребреницу?“ (Ерол Авдовић, АВАЗ )

Са пуно патетике, за коју Ерол мисли да припада и приличи Бошњацима, исцрпљеним у рату, он пише свој „Рохинџа-Босна“ памфлет и ламент, и у познатом стилу, кроз изјаву званичника УН-а, открива „пројекат геноцид“ још априла 1993. године:

„Кад видим Рохинџа народ који сада успоређују с Босанцима и те колоне налик на сребренички “Марш смрти“ кроз џунглу умјесто босанску прашуму, опет у себи осјетим тај пригушени крик немоћи до бола. И иза њих остаје само згариште. Но, њима је, чини ми се, још горе. Људи моји, ми, Босанци, барем имамо државу, без обзира на то што нам је отимају домаће незналице. Никада, а вјероватно и нико народу Рохинџа неће подићи споменик који заслужују, од бијелог камена попут оног у Поточарима. Додуше, УН ће и њихово страдање ажурно документирати и архивирати, али ће проћи времена док се испостави дијагноза, па тек терапија, а онда – ко жив, ко мртав.“

Да не буде забуне, у овом осврту Ерол Авдовић прозива предсједницу Мјанмара, добитницу Нобелове награде за мир, Аунг Сан, о којој Борис Џонсон, шеф британске дипломатије, мисли да је „једна од најимпресивнијих фигура нашег доба”, која је због насиља над муслиманима данас “суочена с огромним изазовима у модернизацији своје земље”. Ерол је огорчен због такве квалификације прилика, као „процеса модернизација земље“, па са чуђењем пише:

„Ипак, то што нобеловка Аунг не долази у УН, на 72. засједање Генералне скупштине, јер је срамота од шефова држава и влада из 193 земље, или барем неких од њих, јер нису сви исти, као да је зрнце наде, иако је нада највећи непријатељ народа Рохинџа. Добро је што је Аунг стид нас! Али је ужасно што још неопростиво шути док будистичка већина којој она припада наставља с масовним терором над обесправљеним муслиманима Мјанмара.“ (Ерол Авдовић, АВАЗ)

И коначно, на завршетку свога „погледа са Америчке веранде“, Ерол Авдовић нам је открио зашто и чему служи тај наслов, осврта – Геноцид без држављанства.

„Замислите, Рохинџа народи су апатриди – људи без статуса, држављанства и других грађанских права у земљи у којој се овакви рађају и живе од 9. стољећа, кад су им арапски мисионари и трговци донијели ислам! То је њихов гријех? Зато би овај злочин над њима већ сада требало назвати геноцид без држављанства.“ (Ерол Авдовић – АВАЗ)

Да је овај приступ изолован и не тако чест, овакав ограничен, тешко би привукао било чију пажњу али…он је данас у Сарајеву медијско правило. Он је начин на који Изетбеговићеви грађански и исламски фанатици тумаче и агресивно промовишу стварност већ четврт вијека. Ширећи мржњу и пријетњу праве бесмислене паралеле и враћају земљу и народ у страхоте рата, да би мрзили друге и другачије а не њих.

Наслијеђе и тумачење ратова на простору бивше СФРЈ оставило је тешке посљедице и мултиплицира их свакодневно. Поглед на узроке и посљедице рата углавном зависи од тога гдје ко стоји у историји. Српске, хрватске и муслиманске (касније бошњачке) заједнице имале су конкурентске визије и интересе и свака је чувала сјећање на сопствену националну историју, сопствену културу и интерес, посебно преданост вјери и увијек живе, јуначке приче о храбрости, витештву и борби против „невјерника“.

За многе на Западу, то разметање побједом или жртвом, јунаштвом и страдањем, је превазиђена форма испољавања властитог групног идентитета и интереса. Свака вјера и свака нација види ону другу као милитантну, прилично барбарску и фанатичну у својој религиозној ревности, одлучну да подјарми, превјери или искоријени другу и, отуда, као пријетњу и ометање испуњења Божије воље. Њихово спорење се наставило задње двије деценије. Припадност исламу, начин разумијевања своје вјере и њеног практицирања, био је посебан проблем у сложеним односима између три народа.

Мада се ислам у БиХ тумачи као аутохтона „европска верзија“ османског модела и Ханефијског мезхеба, коме треба модерна исламска реформа као одговор на изазове живота у хришћанском окружењу, нужност евро-атлантских интеграција и понашања западних друштава и држава у цјелини.

Иако се коријени потребе за реформом представљају као тренутна потреба и израз актуелног тренутка, оптерећеног ратним искуством, они су, у ствари, дубоко исламски (ревивалистичка, селефијска традиција) али и западни (одговор на европски колонијализам). Ислам посједује богату, дугу традицију обнављања (теџдид) и реформе (ислах). У односу на Запад уобличила су се четири различита муслиманска одговора: одбијање, одступање, секуларизација и позападњачење те исламски модернизам.

Вјековима су појединци (теолози, учени правници, суфије и каризматични проповједници) и организације предузимали обнову заједнице у временима слабљења и опадања, реагујући на очигледан јаз између исламског идеала и стварности муслиманског живота. Као у свим стварима, повратак исламу, то јест, основама – Кур’ану, животу Посланика и раној исламској заједници – понудио је модел исламске реформе која, апсолутно, противрјечи прокламованим политичким циљевима и начину представљања властитог исламског друштва као грађанског и европског. Проблем се јавио у избору средства.

А средство је постао и тероризам: намјерно и систематско убијање, сакаћење и угрожавање невиних људи како би се у њих утјерао страх, ради јасне политичке сврхе. Фанатичне муџахединске и вехабијске групе, државни агенти и шири исламистички покрет, уз подршку јавности, политике и религије, настојали су осмислити и реализовати политичке и војне циљеве које је, по њиховој процјени, немогуће постићи у постдејтонском миру, на редовним политичким форумима. Када су те своје амбиције пренијели на шире бојно поље цијеле Европе, привукли су пажњу и постали позната метафора свјетског тероризма.

Велики број организација иза којих стоји СДА данас су покриће за неконвенционално дјеловање и низ координисаних акција политичког, психолошко-пропагандног, оружаног, економског, обавјештајног и субверзивног карактера које се подузимају против противника, хришћанских политичара, друштава и држава у сусједству, углавном ради остваривања психолошких, економских, социјалних и политичких циљева. На овом плану, у шеми функционисања ове структуре, рат без престанка и компромиса не престаје никад и води се стално: на тактичком, оперативном и стратешком нивоу.

Тероризам је увијек политички чин, чак и када показује друге мотиве, као што су вјерски, економски или друштвени. Тероризам није ни филозофија ни покрет. Тероризам је средство.

Опредјељујући се за овај алат, ово средство наводног остварења колективних циљева, Бошњаци су ископали велики јаз између себе и других у начину разумијевања шта су они данас и шта је уопште бошњачки идентитет, којој цивилизацији припадају, шта знају о себи…

Био је то знак да је вријеме неких тема и дилема, које истичу страдање једне стране и фаворизују послушност западним силама заувијек прошло; геополитиичка констелација је промијењена; односи међу великим силама и регионалним лидерима потпуно су другачији.

А војници Алије и Бакира још увијек, на исти начин, истом реториком, грчевито бране пропагандну конструкцију грађену од деведесетих година и срушену као безначајну и непотребну данас, у овим условима. Ти фанатизовани војници, који вјерски радикализам задовољавају и манифестују и на другим континентима, у друштвима којима не припадају и о којима не знају ништа, јуришају, истовремено, на хришћанске симболе и различитост.

Њима још увијек није објављено да је Алија Изетбеговић давно умро и да ово што ради Бакир Изетбеговић није понашање жртве него заједнице која је у оквиру себе допустила развој таквих екстремних процеса којима су уплашили Европу, која је пред дилемом како да ућутка заједницу за коју је властитом пропагандном машинеријом изградила мит жртве, а која се данас претвара у исламски бич над главом цјеле Европе.

У Сарајеву не разумију да Иран више није на оном мјесту на коме је раније био: да је бранећи себе, своју безбједност и државни суверенитет, затражио и добио помоћ од Русије. Уосталом, истим путем, послије покушаја државног удара иза кога су стојале западне владе и службе (САД, Њемачка, Француска и Велика Британија), кренула је и званична Турска, спасавајући Ердоганов и живот и режим.

Зато Бакир Изетбеговић данас има озбиљну дилему: да ли да чува партнерство са Саудијском Арабијом, која је његовој сиромашној породици даровала огромно богатство, кроз хуманитарну помоћ у новцу и роби, или да се окрене Турској, гдје је „династија“ депоновала главнину свог богатства. Иако је везан „пупчаном врпцом“ за Ердогана, ипак одлука о приоритетном партнерству није нимало једноставна.

Ердоган је анатемисан на Западу, чак и Сарајеву, као диктатор, а о диктатури династије Абдулазиз и краљу Селману нико не говори ни ријечи. Ни на истоку – ни на западу.

То што Саудијска Арабија има утицај на Исламску заједницу БиХ не чини ову ситуацију толико тешком колико је чини евидентно партнерство те тоталитарне и примитивне државе са западним силама, посебно на плану заједничке изградње вехабијске и терористичке инфраструктуре у БиХ, која може бити употребљена против самог Бакира и његових слуга. Зато је најважније питање за Бакира, тог бошњачког вођу, како га назва бивши Реис Мустафа еф. Церић: може ли од Запада изоловани Ердоган бити гаранција пред сасвим сигурном одмаздом коју би провела Саудијска Арабија уз помоћ САД на тлу БиХ, када би Бакир покушао ограничити дјеловање и утицај ове злокобне монархије и повео Бошњаке у загрљај Турској. Свакако и у загрљај Русији, а то ову једначину чини много компликованијом и са пуно више непознатих чинилаца у њој, нарочито ако се настави са непријатељством према српском народу и Републици Српској.

Послушност према Ердогану, уз сарадњу са Ираном, може представљати стабилност само ако Бошњаци буду имали подршку и пријатељство Републике Српске. Само заједнички наступ Срба и Бошњака уводи у компликовану једначину нестабилног Балкана и Србију и Русију, а тиме утиче на способност „назор државе“ да гарантује мир и стабилност упркос свим геополитичким потресима и плановима НАТО пакта да за своје потребе покрене сукобе па чак и рат на Балкану. Наравно, и договор са Хрватима те јасно увјерење да бошњачко-српски договор није направљен на штету њих и било кога.

Уз финансијско присуство и подршку Кине, то може представљати једини пут у стабилност.

Да не разумије у каквој се ситуацији налазе Босна и Херцеговина, Бошњаци и он сам, Бакир је показао агресивним обавјештајним операцијама против Србије а затим и против Хрватске. Наставио је са бахатим приговорима упућеним Аустрији и Себастијану Курцу, затим Милошу Земану, да би завршио заоштравањем сукоба са Хрватском око Пељешког моста, на исти начин на који су његови незрели национални бојовници отворили сукоб са Црном Гором око границе и покушали да освоје и присвоје Суторину.

И ево нас поново на терену разумијевања самих себе и својих интереса.

Њих не могу тумачити ни реализовати приземни демагози и паразити, иза којих стоји наслијеђе Алије Изетбеговића и СДА као радикални вјерски покрет са политичким циљевима, који још увијек није постао странка нити ће у догледно вријеме то постати.

У покушају да прикрију свој вјерски екстремизам, разни теоретичари који вире испод кишобрана давно формулисане политике СДА, чак и када раде за политичког противника, упорно покушавају, из привидног грађанског дискурса, тумачити међународне прилике и појаве, забринути из сасвим „људских разлога“ за муслиманску браћу Рохинџе.

Ко је уосталом икада од Бошњака у своме животу видио како изгледа један Рохинџа?! Шта више, не постоји дилема да ли треба дићи глас против страдања невиних људи, становника Мјанмара – наравно да треба. Оштро и јасно, до те мјере да се затражи одузимање Нобелове награде за мир предсједници те земље, или да се коначно схвати да је та награда често долазила у руке безначајних људи а понекад и стварних злочинаца према миру. И да је та награда: политика.

Али како то да квази-муслимански интелектуалци и новинари увијек бране муслимане нападајући немуслимане?! Гдје је био „Босанац Ерол“ када су радикални исламисти разарали Авганистан и иселили два милиона људи, и Талибана и Паштуна или… када су радикални исламисти, са једне стране шиитске милиције а са друге Ал Каида Ирака, све уз помоћ Американаца, разарали Ирак и протјерали три милиона Ирачана, па то наставили у Сирији, гдје су припадници Ал Каиде, Исламске државе и Нусра фронта убијали невини народ, уз помоћ Американаца, Британаца и Израела, те истјерали више од осам милиона људи, што чини готово трећину становништва те земље. А злочини Саудијске Арабије у Јемену… злочини Исламске државе у Нигерији, Либији, Малију… са хиљадама мртвих и милионима протјераних.

Запита ли се ико, на страницама пропагандних и обавјештајних билтена запада и Турске који се штампају и објављују у Сарајеву, МОЖЕ ЛИ СЕ И ТО НАЗВАТИ ГЕНОЦИДОМ?! Геноцид муслимана над муслиманима можда није упутно помињати, јер је то срамота.

Ови јадни „мислиоци“, наводни Бошњаци, тако радо користе ријеч геноцид да су га открили у Мјанмару прије било кога и претворили у квалификацију за општу политичку употребу, срачунату да оживи дисквалификације блиских народа и изнуде у БиХ низ политичких уступака који теже унитаризацији земље и наставку њене тихе и агресивне исламизације.

Зато ови лажни Бошњаци, та „патриотска дијаспора“, требају и Рохинџе и Мјанмар (Бурму), како би сакрили своје незнање о властитом идентитету и да га наставе истицати као Алијину агенду: Исламска Република БиХ: Република али и Исламска.

Бошњачки идентитет, у сваком смислу, представља посебност тј. различитост и треба га узети у обзир као историјски лик, упркос снажној манифестацији само вјерских осјећања, јер нико га данас не оспорава осим вехабија, радикалних исламиста који национална осјећања и националну свијест одбацују као нешто што није својствено муслиманима. За исламисте не постоји бошњачки национални дух ни бошњачки национални идентитет.

Управо зато „Бошњаштво“ као и друге форме испољавања националне свијести они осуђују и одбацују, јер су њихови ментори и газде свјесни да та форма идентитета није „поуздана“, јер није нешто што сваки декларисани Бошњак има у себи јасно дефинисано, заувијек дато и потпуно одређено, већ представља развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и према другима. Многе, видљиве, смјене и промјене.

У стварности, ниједан национални идентитет не представља нешто што може бити створено, а поготово не представља вриједност која се наслијеђује. Национални идентитет, као сублимација индивидуалног и друштвеног искуства, представља систем рационалних и емотивних реакција у развоју и способност за преиспитивањем и реинтерпретацијом сазнања о себи уз неизбјежне компромисе. Он има своју свјесну и несвјесну димензију али појединачна перцепција припадника заједнице је ипак промијењива.

Разумијевање себе у заједници, иначе, мора се тумачити као процес у којем се личност постепено али стално изграђује у настојању да буде и разумије своју друштвену посебност у односу на шире заједнице народа и држава тј. човјечанство у цјелини.

Данашњи Бошњаци као народна заједница представљају идентитет који се обликује у многим процесима које диктирају и дјелимично управљају њима: вјерска хијерархија моћних диктаторских, исламистичких друштава и држава (Саудијска Арабија, Турска и Иран), затим дипломатска машинерија Запада (САД, Велика Британија и Њемачка) и на крају унутрашњи вјерски и политички фактор (породица Изетбеговић, СДА, Исламска заједница). На унутрашњем плану, СДА представља најмоћнији инструменат обликовања колективног идентитета Бошњака.

Цјели народни морал заснива се на вриједностима које су од користи стаду: просијечан Бошњак, као и маса, не мучи се много питањима савјести. Он слиједи вођу јадном логиком оданости и реагује познато – што се нека особина чини опаснија по стадо, то је стадо жешће осуђује. Мржња према супериорнијим користи пропагандна оруђа осуде као што су: сумњичење за наводну издају свега и свачега, негирање заслуга, креирање тезе о опасности која је огромна; „човјек мора стријепити и осјећати се лоше“.

Криза бошњачке националне свијести као такве је толика, да је о њој забрањено озбиљно, аргументовано говорити, уз ризик да доведе у питање њену стварну утемељеност, цјелокупан начин на који је она дефинисала и схватила себе или одредила свој задатак у историји. То важи за све форме и манифестације воље тог идентитета, који је данас евидентно огрезао у дефетизму, кукавичлуку, мржњи и сасвим екстремној, ирационалној и мистичној форми властите вјерске праксе.

Шта творци и носиоци те свијести могу да кажу о људима као субјектима слободе, који су игром случаја и сплетом историјских околности постали Бошњаци?!

Пука просјечност као слика странке и њој лојалног народа, као слика о опстанку и напретку, не може рећи ништа ново или битно, пошто она апстрахује само из себе и за себе од свога примитивног себства. Зато упорно тражи савезнике у рушењу или дестабилизацији Републике Српске, приређујући свом народу осјећај незадовољства што Република Српска функционише као једини стабилни државно-правни субјект у земљи. Кроз овакву политику, ни народ ни странка нису свјесни једине констелације која би их начинила побједницима. Без јасног партнерства са Србима, које подразумијева прихватање руке помирења из Београда и Бањалуке и одбацивање азијатске мржње, Бошњаци ће, и овај пут, остати историјски и политички губитници у новој епохи промијена.

Њихови савезници, политички лилипутанци, сада већ схватају: Република Српска их је поразила јасним циљевима и снажном политичком визијом предсједника Додика.

На крају свега ипак остаје ружна слика БиХ као политичке мочваре коју су за себе изградили Изетбеговићи, понашајући се као крокодили који су успјели прогутати властити народ али су изневјерили обећање дато радикализираној бошњачкој сиротињи, да ће њихова жртва бити уграђена у темеље нове Босне и Херцеговине: Без Срба, без Хрвата… и без било које друштвене групе способне да поквари хармонију стварања Исламске државе. Тај опасни пројекат је пропао; то виде разумни, али још увијек не признају злонамјерни.

 

-

Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Египат и Бахреин дозволиће катарским авионима да користе њихов ваздушни простор у ванредним ситуацијама, јавила је новинска агенција Саудијске Арабије СПА.

„Утврђено је девет коридора, укључујући оне у међународном ваздушном простору изнад Средоземног мора, које ће надгледати египатске власти“, известила је агенција цитирајући званичнике Саудијске Арабије задужене за ваздушни саобраћај, преносиРојтерс.

Како је АФП претходно известио, министри спољних послова Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Египта и Бахреина данас су се састали у престоници Бахреина како би разговарали о бојкоту Катара, који ће ускоро ући у трећи месец.

Циљ тог састанка је, како је агенција пренела, био покушај да се Катар убеди да престане са подршком екстремизму и тероризму, да престане да се меша у унутрашње послове околних земаља и промени своју политику.

Бојкот Катара започео је 5. јуна, када су четири арапске земље прекинуле све дипломатске и транспортне односе са том земљом, оптуживши је да подржава и финансира тероризам.

Све четири земље опозвале су своје амбасадоре, грађанима Катара је наређен повратак кући, а катарским авионима је забрањено коришћење ваздушног простора.

Катар је демантовао све оптужбе и четири арапске земље оптужује за „блокаду“. Такође су одбили листу захтева која им је достављена преко посредника Кувајта.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2822084/katarskim-avionima-koridor-samo-za-vanredne-situacije.html

Варшава је била домаћин самита Иницијативе „Три мора“ на којем су се окупили лидери дванаест европских држава. Циљ иницијативе је јаче повезивање земаља које излазе на Балтичко, Црно и Јадранско море. Иницијативу „Три мора“ чине Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летонија, Естонија, Аустрија, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија. Пољска је била домаћин, суорганизатор скупа била је Хрватска, а идеја о одржавању самита веома се допала америчком предсједнику Трампу, који је био почасни гост и централна фигура скупа, који представља покушај привредног и инфраструктурног повезивања дванаест земаља Средње Европе.

Модератори скупа били су пољски предсједник Анджеј Дуда и неизбјежна Колинда Грабар Китаровић. Домаћини су очекивали да ће Трамп похвалити пољски ниво демократије, и указати на Пољску као важног америчког савезника у односима са ЕУ, као и истаћи њену улогу непробојног зида од руске агресије. Премијерка Беата Шидло додворавала се Трампу до границе неукуса, а по снисходљивости могли би јој парирати једино Хашим Тачи и дружина са окупираног Косова. Али, Трамп је изневјерио очекивања пољских званичника, те је штавише на препуни Трг Крашињских довео и Леха Валенсу, којег пољска власт избјегава, иако се Валенса у Пољској још доживљава као синоним отпора комунизму.

Вјероватно је Споменик Варшавском устанку, који се на тргу налази као знак сјећања на устанак Пољске домовинске армије (Армија Крајова) против нациста током Другог свјетског рата, Трампа инспирисао и подстакнуо да покаже познавање историје, али амерички предсједник није успио импресионирати домаћине. Они су очекивали да ће их похвалити и потврдити улогу Пољске као главног америчког савезника у борби против „опасности са Истока“, и као важног привредног партнера с којим ће се САД консултовати о свим питањима „високе политике“. Јарослав Качињски, лидер владајућих конзервативаца, увјерен је да је Пољска, као чланица ЕУ и највећа словенска држава у тој заједници, достојна респекта и позиције једног од водећих фактора у ЕУ. У том свјетлу треба и посматрати Иницијативу „Три мора“, коју предводе земље које су у ЕУ највише привржене католичанству, Пољска и Хрватска. Иницијатива „Три мора“ баш и није добра порука Меркеловој и Француској, а звучи и као безбједносна и економска пријетња Русији, у смислу њене изолације и онемогућавања приступа ЕУ тржиштима.

Трамп, као што смо већ констатовали, није испунио очекивања домаћина, али им је успио продати ракетни систем Патриот, вриједан више милијарди долара. Трамп је то извео маниром путујућег трговца оружјем, а наредни купац Патриота треба да постане Румунија. Пољска има задаћу да штити Балтичке земље од руске тврде и меке моћи, док Хрватска треба да штити ЈАНАФ и Јадран од руског утицаја, у одређеном смислу и Црно море, јер задатак којег се Хрватска прихватила гласи да заједно са земљама Црноморског базена отежа активности Руске црноморске трговачке и ратне флоте. Пољска, потпуно на америчкој линији, кивна је на Њемачку због идеје о изградњи Сјеверног тока 2, нарочито због наговјештаја јаче економске сарадње Њемачке с Русијом. То је потпуно у супротности с пољским очекивањима да постане главни конзумент америчког течног гаса. Поред сарадње са Словачком, Румунијом, Бугарском, Словенијом, Аустријом и Чешком, Пољска посебно повезивање тражи са Балтичким земљама и Украјином, како би се савезом земаља „међуморја“ на потезу Балтик – Црно море, формирали различити коридори кроз које Русија не би имала пролаз. Пољска настоји да развије свој утицај и у Вишеградској групи, али главни план, чвршће повезивање са САД, није успио, и поред тога што је Пољска учинила све што је могла како би се наметнула за незаобилазног партнера, нарочито у погледу снажне бране према Русији. Највећу бригу задао је неодређен Трампов одговор у вези опстанка, или реконструкције НАТО, иако се Варшава уз Шведску више од других у региону залаже за модернизовање одбране, и настоји да земље Балтика буџетска издвајања за НАТО до 2022. године подигну на 15 милијарди долара. Пољска издвајања су већа од издвајања других у региону и износе 2% буџета.

Након Пољске Трамп се упутио у Хамбург да би присуствовао самиту Г 20 који се одржао 7. и 8. јула. Општепознато је ко су биле звијезде самита. У центру пажње били су, наравно, Путин и Трамп. Теме разговора биле су очекиване и познате, као и реакције из ЕУ и САД. Реаговање медија и појединих политичара, такође се могло предвидјети. Земље ЕУ су посебно незадовољне, јер су остале на маргини дешавања, а незадовољство које је показала Меркелова изискује анализу, јер су интереси и планови Берлина вишеслојни, а артикулишу их турбулентне околности. Чињеница је да је ЕУ на прагу потпуне дисфункционалности. Чланице које се налазе на политичком рубу ЕУ, као и новопримљене, дубоко су незадовољне односом бриселске администрације. Познато је да се ове земље носе са лошим економским насљеђем и застарјелом технологијом, да је код политичке и економске елите присутан стари начин размишљања из доба дириговане привреде.

Ватре које су у Хамбургу палили Сорошеви „антиглобалисти“ нису се ни угасиле, а Трамп и Тилерсон су, један на твиту а други на састанку са Порошенком, показали познато лице америчких политичара. Можда су њихове реакције продукт оштрих коментара „дубоке државе“, што већ постаје дегутантно. Међутим, очито је да се приликом сусрета Путина и Трампа јавила обострана симпатија. Путин, ако је наишао на искреног саговорника, комуникацију покушава уздићи до пријатељства. Тако Путин и данас Берлусконија сматра за пријатеља. Међутим, након разговора са Трампом, ствари се ипак настављају кретати у негативном смјеру, и то управо оном који „дубока држава“ жели, а то је изазивање Путина. Наиме, упоредо са доласком Тилерсона у Кијев, гдје се упутио директно из Хамбурга, у украјинску луку Одесу стиже америчка падобранска бригада, а допловила су и два америчка ратна брода. Једино што се може закључити је да министар одбране Џим Матис има потпуно слободне руке и да и без Трамповог одобрења изводи операције. Тачно је да су вјежбе раније договорене, али Трамп их је могао опозвати, а Тилерсон и није морао лансирати стандардну замјену теза у вези Минског споразума, којег једино Путин одржава живим. Порошенко ће то протумачити на свој начин, односно као подршку за даље провоцирање Русије на граници са Кримом и одобрење за бомбардовање цивила у Донбасу.

Након Хамбурга услиједило је међусобно увјеравање ЕУ и САД да санкције Русији неће бити укинуте док се Крим не врати Украјини и не испоштује Мински споразум. Иста матрица примјењивана је на Косову и у БиХ, а све говори да ће неконзистентност америчке политике потпуно „испливати“ на Блиском истоку. Треба се вратити мјесец дана уназад и анализирати Трампову посјету Ријаду. То је еклатантан примјер америчке „растрзане“ политике и потпуно одсуство старе дипломатије, боље речено, уобичајене дипломатије. Трамп, краљ некретнина, и Тилерсон, краљ нафте, осмислили су, уосталом као и сви пословни људи, начин да профитирају из претходних Обаминих оптужби на рачун Ријада за учешће у нападу 9/11. Имајући у виду да је Катар један од водећих свјетских произвођаћа гаса, јер заједно са Ираном располаже са можда највећим базеном гаса и нафте, амерички прагматизам се показао на дјелу. Ријад је остављен у улози вјерног савезника, а уједно је зарађен велики новац договореном продајом оружја. Катар је оптужен. Користећи прагматичне методе, учешћем на плесу са сабљама, Трамп је покушао да учврсти утицај на Арапском полуострву, одреди нови правац геоекономије, и оперативну стратегију на ширем подручју Блиског истока.

Доласком на мјесто предсједника Трамп је показао да је најватренији поборник доктрине America First, чиме жели задржати америчку изузетност и позицију предводника уређења новог свјетског поретка. Олако се дају оцјене да је Трамп незналица, да није компетентан, да дјелује смушено. За разлику од ставова који доминирају у Конгресу и Сенату, Трамп не жели рат с Русијом, већ умјесто тога жели јаку Америку која би ојачала оружано, али и економски, те жели да учврсти долар да би могао парирати јуану. Он врло успјешно води анти-дипломатску политику, и она је фрагментисана, неухватљива. Трамп настоји да исправи низ грешака које су чинили Буш и Обама. Он покушава да доврши прекомпозицију Блиског истока, посебно Арапског полуострва, и да Русију и ЕУ „стави под контролу“. Његов основни проблем је што још нема контролу над безбједносним сектором у својој земљи, нема је ни над Пентагоном, а у потпуности ни над својом администрацијом.

-

У ГЛАВНИМ УЛОГАМА СУ САУДИЈСКА АРАБИЈА, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ ЕМИРАТИ И БАХРЕИН

ЗЕМЉЕ Персијског залива, које су прекинуле односе са Катаром, последњих дана покушавају и да уруше његов банкарски систем.

Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин већ су затражили од Дохе да им врати банкарске депозите.

Практино: све своје краткорочне депозите у катарским банкама. А то није мало: 16 милијарди долара.

Захтев је за Доху утолико неугоднији и опаснији што на финансијском тржишту Катара већ влада несташица долара.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orb/arapske-zemlje-pokusavaju-da-uruse-bankarski-sistem-katara

Окупиране територије – Много је младих у редове ИСИС отишло из косовског Качаника, а већина њих се неће вратити.

Родбини стижу поруке о томе да су они погинули на ратишту у Сирији, а њихове су жене преузели други џихадисти. Све се то догађа успркос великим казнама које на Космету постоје за одлазак међу терористе.

Целе породице из Качаника крећу у рат у Сирији

У Качанику, градићу који је већ неколико година познат као „џихадистичка престоница Европе“ је Савет Исламске заједнице преко озвучења на минарету градске џамије огласио смрт једног од Косовара који су отишли у рат у Сирији. То је терориста Љавдрим Мухаџери, познат по томе да је многа окрутна смакнућа снимао и постављао на друштвене мреже.

На једном снимку је машући сабљом рекао да ће освојити Рим и Шпанију, а многе је Косоваре наводио на убијања по Балкану. Ухапшено је седам особа које су планирале извршење терористичких напада по његовим упутствима.

Његову је смрт на захтев породице оплакивала џамија. Муслиманска заједница на Косову тиме није била задовољна. Кажу да такво понашање подстиче и друге да крену међу џихадисте и ИСИС-ове милитанте.

Многи млади, чак и целе породице, већ су из тог градића кренули на ратиште у Сирији. Процењује се да је на страни терориста свеукупно учествовало до 350 Косовара, од тога 50-ак жена и 30 деце. То су службени подаци, док су неслужбене бројке и пуно веће.

Шиптарске терористе финансира Саудијска Арабија

Љавдримов пријатељ Ривдан Хаћифи деловао је слично као и он, позивајући на убиства „неверника“ и „свети рат“. Он је, такође, смртно страдао почетком године.

Страни медији пишу како новац за косовске терористе стиже из Саудијске Арабије, и то већ годинама. „НY Тимес“ пише како је некада мирна земља сада центар исламског екстремизма. Неки младићи позив за проповеди добијају путем Фејсбука.

Проповеди организују исламска друштва младих која су основале Саудијска Арабија и друге државе Персијског залива са циљем ширења екстремизма. Један од младића који је био на таквој проповеди испричао је да су смернице које је тамо чуо јако строге: не смеју да се рукују са женама, иду у кафиће и слично.

Упркос строгим казнама и томе што политичари на Косову тврде да се број радикалиних смањује, заправо није тако.

Невладине организације упозоравају да и затворени радикали делују и у затворима регрутују нове чланове. Када они изађу из затвора, кренуће у Сирију и Ирак, а придобијају их уз новац и обећање да ће помоћи њиховим породицама.

Иако власти и даље тврде да радикала у Качанику више нема, ипак признају да неки од њих и даље делују илегално, у приватним кућама или чак колибама у шуми, које чувају наоружани стражари.

Курир / Нет / Слободна Далмација

www.vaseljenska.com/vesti-dana/kacanik-na-okupiranim-teritorijama-dzihadisticka-prestonica-evrope/

Чини се да је Семјуел Хантингтон био необавијештен и неук да схвати ток историјских процеса како би их правилно протумачио; ако је уопште имао такве амбиције.

„Моја поставка је да темељни узрок сукоба у овом новом свијету неће бити ни превладавајуће идеолошки ни превладавајуће економски. Велике подјеле међу људском врстом и превладавајући извор сукоба бити ће културни. Нације-државе остати ће најмоћнији играчи у свјетским збивањима, али главни сукоби глобалне политике појавит ће се између нација и група различитих цивилизација. Сукоб цивилизација ће доминирати глобалном политиком. Нестабилна разграничења међу цивилизацијама постати ће бојишнице будућности,“ готово славодобитно ће Хантингтон написати у уводу свога познатог рада, својеврсне анализе: „Сукоб цивилизација“.

За некога ко је био савјетник за националну безбједност неколико америчких предсједника, стручњак „и безбједњак и интелектуалац“, професор на Харварду, тешко би се могло закључити да је ово „глупа и промашена анализа“. Прије ће бити, да је ријеч о монструозном, злочиначком пројекту, који сугерише Америчком друштву и држави нову конструкцију лажних узрока, туђе кривице и пројекат новог модела управљања свијетом.

У стварности, не постоје сукоби који су настали на разликама у тумачењу вјере: тачније, у двадесетом и двадесетпрвом вијеку још се није десио рат због неке дефинисане културне разлике или цивилизацијске чињенице коју би на крају тог рата поражени морао уважити: И ТО БИ БИЛО СВЕ, КРАЈ РАТА. КУЛТУРНИ ПОРАЗ. Да је тако војска не би била потребна. Књигом против књиге – филм против филма – пјесмом на пјесму – језиком против језика… али никада, није могло тако; ипак су ратови вођени силом – углавном већом силом против мање силе; увијек геополитички инспирисани уз основни покретач видљив као економски и политички интерес. Не као религија, култура или цивилизација.

Прича о сукобу цивилизација, због културних разлика и лоше уређених граница између њих, је одлична да се запуши понека рупа у полуписменом новинском чланку или да се кроз медијску харангу и спинове изгради конструкција лажних узрока и посљедица рата. Све је то већ виђено од распада Југославије, бомбардовања и разарања простора који насељавају Срби, хапшења и мучења Срба по Хашким казаматима те убијања српске војно-политичке елите, лидера и предводника. Матрица је поновљена у арапском свијету, на Блиском и Средњем истоку – гдје су многи политички лидери муслимана силом збачени, брутално мрцварени и убијани пред упаљеним камерама тзв. модерног запада.

CNN, BBC, New York Times, Vashington Post, Dejli miror, Guardijan, Der Spigel, Deutche Welle… и други медијски манипулатори, пуни хвалоспјева о демократији и људским правима, ликовали су над животињски мученим и убијеним секуларним, снажним вођама и заслужним лидерима, попут Садама Хусејна и Моамера ал Гадафија. Управо су та одвратна медијска гамад, као израз империјалне културе којој је све дозвољено да очува колонијалну моћ и пљачком стечено богатство, покретали кампање и хајке чији је једини циљ био да на исти начин буду објешени и силовани па убијени и други исламски лидери: Бен Али у Тунису, Абдулах Салех у Јемену, Хосни Мубарак у Египту…

Али нису само западне владе имале ове планове и методе: гурали су у том правцу вехабијски злочинци и примитивни разбојници из Саудијске Арабије, неоосманизмом отровани Турци у Ердогановом халифату а повремено их је пратио, са истим амбицијама и сукобљеним интересима, шиитски Иран у матрици специфичног политичког дуализма исламизма и републиканизма. С тим што је исламизам најважнији и апсолутни фактор.

Онај ко види ту анти-историјску позицију три велике муслиманске државе, различитих цивилизацијских коријена (арапских, персијских и османских) одлично разумије да ниједан сукоб у коме учествују ове некадашње глобалне силе, а данас само регионалне кабадахије и мале, посрнуле империје, није утемељен у исламу, него у феудалној заосталости и тежњи да се поврати велика моћ, прво газећи оне најближе и најсродније а послије, преко лешева властите браће у вјери, да се дође и до свјетске моћи. Њихов узор су били и остали Велика Британија и САД, а помало су љубоморни и стално снисходљиви били према Израелу. За сваки случај.

Када се на овај начин критикују државне политике муслиманских разбојника, локалних исламских шерифа, јасно је да и католички фундаменталиста Паскал Брукнер има право поставити просто питање: је ли свака критика ислама исламофобија, па наставити у том тону:

„…Критика ислама, која није реакционарна, представља заправо напредан став у тренутку када милиони муслимана, либералних или склоних реформама властите вјере, само желе у миру практиковати своју вјеру и не слушати диктате догмата и брадоња. Свакако, у заборав треба протјерати варварске обичаје, попут каменовања, тјерања жене, полигамије, женског обрезивања; у ствари, требало је одавно, просијати Куран кроз сито херменеутичког разума и уклонити сумњиве стихове о жидовима, кршћанима, хомосексуалцима, позиве на убијање отпадника од вјере или невјерника…“

Без сумње да процес преиспитивања треба провести у исламу, прије свега јер исламска друштва живе у илузији супериорности зато што је задња, аутентична, објављена религија управо ислам. Тако схваћени ислам не жели бити баштиник вјероисповијести које су му претходиле, већ онај који долази након њих и заувијек их поништава. Дан у коме највише вјерске вође буду признале агресиван и освајачки карактер свога разумијевања властите вјере, кад затраже опрост за бомбаше самоубице, силеџије које убијају цивиле и дјецу по школама, улицама, трговима, у градском и међународном превозу; кад одбаце, измишљене и прљаве, наводне свете ратове покренуте у име Курана, за нечасна дјела почињена над тзв. невјерницима и отпадницима, посебно, женама… бит ће то дан напретка; дан кад ће се распршити легитимне сумње бројних народа везане уз монотеизам који приноси жртве; дан у коме ће ислам поново кренути путевима ренесансе и бити огромно теолошко, политичко и филозофско градилиште које се отвара.

Тај су посао на себе преузели усамљени интелектуалци, професори, попут шејха Имрана Хусејина (из Индонезије – поријеклом са Тринидад и Тобага), а у Европи поједине муслиманске вјерске вође: у Босни и Херцеговини су то, нарочито: др Решид Хафизовић, др Џевад Хоџић, др Аднан Силајџић, др Енес Карић, Фикрет Карчић и још неки; у Француској су то Фетих Бенслам, Малек Шебел, Латифа Бен Мансоур, Мохаммед Аркоун, Абделвахаб Медеб, Фадела Амара; ту су и жене које се побунише због положаја жене у исламској породици и друштву, попут: американке сиријског поријекла вафа Султан; Канађанке пакистанског поријекла Ирсхад Мањи; књижевнице из Бангладеша, Таслима Насрин; њемачке адвокатице турскога поријекла Сеyран Атес; холандске парламентарне заступнице сомалијског поријекла Аyан Али Хирси.

Било би нереално очекивати, са било које стране, помоћ умјереним муслиманима који се боре против радикализма и носе терет дисквалификација и оптужби да су: невјерници, атеисти и шизматици, које је дозвољено убити. Истина, проблем са умјереним је управо у томе што су – умјерени, и што не желе и не знају дјеловати оштро против радикализма и екстремизма; што инсистирају на унутрашњем дијалогу у условима духовног слома унутар свијета ислама, не видећи друге економске и геополитичке узроке, који међу муслиманима подстичу такве реакције на изазове модерног доба. Технолошку, војну и цивилизацијску предност моћне западне владе користе у заосталим, полупримитивним муслиманским друштвима, демонстрирајући силу и мржњу, тако присутну и препознатљиву у нетолеранцији, предрасудама и ксенофобији, видљиву у њиховим либералним и безбожничким државама!

А пошто су такви каквим их граде западне владе и ситуације које се на западу креирају, муслимани шуте на Паскалове изјаве о „просијавању Курана“ и о одвратној сугестији брисања и преправљања Књиге, која за вјернике представља „аутентичну Божију ријеч“!

Не могу се таквој мржњи супротставити ни „умјерени“ а ни они залутали, који мирно посматрају лудаке са руксацима пуним експлозива док убијају невине. Још мање то могу уцјењене корумпиране, у вјери радикалне а у прљавим пословима још радикалније, наводне муслиманске владе у срцу ислама: у арапском свијету и на Блиском истоку.

Јер шта су друго ратови који се тамо воде него одвратни, прљави послови који са вјером и вјерским интересима немају ништа заједничко. Као и будући, врло могући рат Саудијске Арабије и Катара који треба да означи крај заједничког политичког програма и вјерских циљева које су утемељили, Мухамед бин Сауд (Muhammad bin Saud) и Мухамед ибн Абдул Вехаб (Muḥammad ibn ‘Abd al-Wahhāb), прије више од 250 година.

Док је поријекло краља Саудијске Арабије видљиво у самом имену династије, познато је да катарски емир, Хамад бен Кхакиф Ал Тани, са поносом истиче поријекло од Абдел Вехаба. Арабија је насљедница политичког и војног вође тј. идеје халифата, а Катар је насљедник вехабијског учења, чији владари припадају лози самог творца тог правца.

И вријеме им је да се сукобљавају, можда и да ратују, те да својом антиисламском, политичком и вјерском визијо, само наставе дјелити и убијати муслимане, управо онако како су уз њихову помоћ и у њихово име задњих деценија радиле армије фанатика у Ал каиди, Нусри, Даешу, Ал Шабабу, Боко Хараму, Ласхкар ет Таибах и Талибани…

Али, шта у ствари хоће тај мали, војно безначајни али богати емират Катар у цјелом овом сукобу, зашто је покренут тај сукоб; постоји ли ризик великог рата међу муслиманима заинтересованим и укљученим у њега, те шта Турска тражи у таквом сукобу?!

Турска и Катар, очито, немају идентичне погледе са Саудијском Арабијом када је у питању преслагивање Блиског истока и то је очигледно. Турска је већ од раније најближе односе одржавала управо с Катаром, а обе земље су настојале инсталирати припаднике „Муслиманске браће“ у руководеће структуре власти земаља попут Египта и Сирије.

Саудијска Арабија је својевремено отказала подршку „Муслиманској браћи“, стављајући је на списак терористичких организација, због чега су „Браћа“ своје сједиште из Ријада пребацила у Доху. Ријад је финансијски и политички подржао војно свргавање египатског предсједника Мухамеда Мурсија (и свих вођа тамошњег огранка „Муслиманске браће“). Саудијски принц Бен-Салман сада, из себичних разлога и страха, настоји обновити или чак побољшати односе с том утицајном панисламистичком организацијом.

Практично, непријатељско позиционирање и припрема за сукоб братских радикалних муслиманских држава, Катара и Арабије, траје од 2014. године. Свјесна ових кретања, Турска је прошле године у Катару успоставила своју прву војну базу у иностранству, а ових дана, законским рјешењем и потврдом самог предсједника Ердогана, почиње да шаље први војни контингент од планираних 5.000 војника у ту базу.

Саудијска влада ових дана критикује „деструктивну улогу катарских обавјештајних служби“, „због интензиивирања контаката са Абу Мухамед Џуланијем“, командантом Џабхатун ал Нусре. Саудијци чак наводе и име катарског оперативног официра задуженог за те контакте – Алија ал-Меарија. Занимљиво је како је управо Али водио преговоре с руководством „Ал-Нусре“ о ослобађању 16 либанонских војника у децембру 2015. године, док је заузврат Либанон ослободио 13 припадника Нусре. Саудијци сматрају како Катар жели ојачати свој утицај на „Ал-Нусру“, обећавајући им заузврат америчку војну помоћ. У извјештају саудијске владе несумњиво се крије „зрно истине“. Анкара и Доха добро схватају бесперспективност даљег стављања улога на „Исламску државу“, а, са друге стране, нужно им је очувати високи степен надзора над сунитском оружаном борбом у Сирији, у којој „Ал-Нусра“ чини највећу снагу. Катар је уз подршку Обамине владе покушао Нусру очистити од исламистичког имиџа, присилити на савез с „Ахрар аш-Шамом“ и „Џаиш ал-исламом“ и учинити је прихватљивом. Уз промијену имена и америчке гаранције из времена Обаме, Турска и Катар су постепено под свој надзор ставили комплетну команду те организације. Стимулишући пребацивање великог броја бораца „Ал-Нусре“ у рату за Алепо (у ком је погинуло око 2.000 њених најрадикалнијих бораца, уз мало, на брзину, из сусједних регија прикупљених и неискусних бораца), Турска и Катар су вјеројатно избацили из игре већи број сарадника сумњиво убијеног шефа војног крила те организације, Абу Омара Саракеба.

Ипак, не треба имати илузије о катарској „самовољи“ по питању блискоисточне геополитике. Доктрина „демократских промјена“ осмишљена је у Брикингс институту (сједиште у Wасхингтону), а одобрена од Обамине администрације.

Међутим, догађаји на Блиском истоку нису кренули у жељеном смјеру „исламодемократије“.

Катарски емир у задње двије године је развијао своје односе са САД и ЕУ; ширио мрежу филијала западних универзитета у Катару; уложио у имиџ своје земље и повећао расходе за лобирање и ПР са 764.000 на 3.340.000 долара; појачао је и инвестиционо присуство у западним државама ЕУ, посебно Француској, с којом је до 2013. г. имао стратешко партнерство, да би се Француска, под водством Саркозија, окренула Ријаду. Све у свему, Катар данас у Француској ипак има дионице у најјачим фирмама попут Total-a (7,5%), Lagardere (12%), Vinci (7%), Viola (5%), La Tanneure (85%).

Захваљујући побољшању имиџа Катара и улагању у партнерство са Обамином владом, Катар добија одобрење америчког Конгреса за испоруку 72 ловачка авиона Ф-15.

Од раније је Катар свјестан и „ћорсокака“ у који је ушла саудијска војна интервенција у Јемену, у којој се за двије године ратовања, уз подршку и Ал каиде Јемена, није макло са „мртве тачке“ у сукобу арапске коалиције са шиитима-хутима (Хевсевије или Хуси) који подржавају бившег свргнутог предсједника Абдулаха Салеха.

Ипак је главни узрок новог курса Катара видљива промјена политике његовог великог регионалног и стратешког савезника – Турске. Договор Турске с Русијом и Ираном око сукоба у Сирији изазвао је немир у Дохи. Двије земље су донедавно, преко покрета „Муслиманска браћа“, имале идентичне циљеве поводом смијене режима у Египту, Сирији и Либији. Све је то заједно утицало да Катар покуша заузети положај медијатора у односима између сунита и шиита, у све експлозивнијој блискоисточној регији. Оно што је сигурно: ни Турској ни Катару не одговара претварање регије у тотално хаотично и крваво бојно поље, сваког против свих, уз опасно ривалство у регији САД и Русије. Турској у том случају пријети и територијална дезинтеграција, због регионалног курдског фактора који би се у таквом сценарију свеопштег хаоса ојачао и хомогенизирао. Он данас броји и више него значајних 20-ак милиона становника, добро наоружаних и мотивисаних за формирање компактне територијалне јединице с елементима државности.

Турска и Катар виде и опасност од све лошијих односа Ирана и Саудијске Арабије и не желе бити увучене у могући настали регионални пожар који им никако није у интересу. Катар је с тим у вези, још у прошлој години, остварио прве контакте с иранском владом и предсједником Роханијем те склопио прве економске уговоре (храна, воће, поврће).

Обамина администрација је, практично и отворено, у многим питањима стајала на страни Турске и Катара, о чему свједочи и Обамино одбијање стављања на списак терористичких организација, „Ахрар аш-Шам“. Тадашњим Турским заузимањем чврсте политике заштите властитих националних интереса и балансирањем на релацији Брисел-Москва-Вашингтон, Обама и није имао маневарског простора за успостављање противтеже непланираном руском војном позиционирању у Сирији, које укључује и изградњу нових војних аеродрома, модернизацију и проширење постојеће поморске базе у Сирији а не само подршку Асаду и САА, тј. војним снагама владе у Дамаску.

Америка и Њемачка су свакако хтјели и више од тога: пуну контролу над Турском и уклањање непослушног и ауторитарног режима Реџеп Тајип Ердогана, али је покушај војног пуча пропао а Турска промијенила политику према западу.

На крају је у Вашингтон дошао Доналд Трамп и одбацио сву вањско-политичку стратегију, доктрину и праксу која је његована од прве године овог вијека а коју је утемељио муж Хилари Клинтон – William Jefferson Blythe IV – звани Бил.

Све се обрнуло и окренуло за 180 степени – савезници су постали противници а тајна дипломатија покушава спустити тензије и непријатељства претворити у партнерства.

На Блиском истоку бирају се нове стране али деструктивна улога САД се не мијења.

Америка је била и остала непријатељ ислама. Они муслимани који ту просту чињеницу не виде су углавном и претежно будале и њима се Бог није ни обратио у Курану, јер се обратио људима обдареним разумом. А они муслимани који настављају бити америчка геополитичка пјешадија су или Ал каида или ДАЕШ – плаћеници који ће сигурно одговарати.

Исламски свијет који не показује вољу да се огради од тих „бруталних сељачина“, убица и разбојника, није ни заслужио бољу судбину од ове коју проживљава.

Јер, познато нам је како су сунити и шиити ратовали и ратују, више од тринаест вјекова. Затим смо свједочили како проирачки и просиријски припадници БАСС партије, комунистичке или шиитске милиције, Палестинци и „Маронитски тигрови“, у унутрашњем рату уништавају Либан, уз „помоћ и подршку Израела“, те разарају економију, инфраструктуру и државу у цјелини. До почетка либанског грађанског рата, Бејрут, главни град Либана, био је познат по својим широким булеварима, француској архитектури и модернизму – мали „Париз Блиског истока“, док је Либан сматран „Швајцарском Блиског истока“ и уживао веома миран живот у региону у коме су религијски конфликти и вјерски ратови, били свакодневица.

У рату Ирака и Ирана нам је као образложење објављено да сунитски режим Садама Хусејна и БАСС партије ратује против шиитске Исламске Републике Иран.

Рат у Авганистану тумачен је племенским подјелама Талибана и Паштуна, па је и ту елегантно избјегнуто импутирање исламу унутрашњег сукоба и одговорности за њега. Једнако тако, Ирак и Сирија, крвави рат и подјеле, понудили су изговоре о сукобу опозиције против диктатуре, у току којег је дошло и до међусобних обрачуна Сунита, Шиита и Курда.

У сваком рату били су умјешани прсти Саудијске Арабије, Турске и Ирана али су стварни организатори рата били у развијеном западном свијету: САД, Велика Британија, Француска и Израел; из сасвим геополитичких разлога и економских интереса, подржавали су своје терористичке фаворите: Ал каиду, Нусра фронт и Исламску државу. Та подршка некада је значила обуку и наоружавање те куповину опљачкане нафте на тлу Ирака, Сирије и Либије. Пуњени су већ празни нафтни извори у Америци и Израелу, затрпавано је тржиште нафтом, јефтиним енергентом, а Русија и кукавичка, разбојничка Саудијска монархија, као највећи произвођаћи и дистрибутери, економски су доведени у тежак положај.

Али послије тога, Американци и Саудијци су свијету сервирали виц о подршци тероризму као будућем разлогу рата на Арабијском полуострву. Наравно да је разлог карикатуралан, јер свијет није упознао снажнију идеолошку и финансијску подршку терористима од оне коју континуирано пружа Саудијска Арабија уз знање и помоћ Сједињених Америчких Држава. Енергетски интереси, нафтом и плином богати Катар, само због тога је мета и нове Трампове визије Америчке моћи и саудијског проклетства и феудалне свијести.

Иако Ал Џазира није медиј за ким би могли жалити, обзиром да је у значајнијој мјери био само инструмент обавјештајног пласирања полуинформација и лажних вијести а мање средство информисања, просто, блиједа Арапска копија CNN-а и ништа више од тога. А што се тиче екстремизма, радикализма и подршке терористима, ту разлике између Саудијске Арабије и Катара нема. Будући рат међу њима биће огољена слика свих ратова на Блиском и Средњем истоку, јер коначно ће на бојно поље истрчати исти народи, исти радикални сунити и идентичне вође са истим моделом владања, који ислам разумију и примјењу на крут и нељудски начин, у непојмљивом споју Хариџијског догматског усмјерења, Ханбелијског мезхеба и Вехабијског доктринарног наука и праксе.

Овај рат, који ће отворити очи исламској јавности – иако ће захтијевати пуно дипломатске вјештине и објашњења, да би се оправдао вјерским разлозима, у суштини, и није битан.

Злочинац против злочинца, у великој арени; коначно би то могло значити мали предах за сиротињу у другим дјеловима свијета, ако случајно, по угледу на све познате прошле ратове, сиротиња не пожури, како иначе зна, у прве редове. Али то већ није наш проблем.

Доналд Трамп је постао предсједник САД у окружењу, односно, на свјетској сцени која је постављена према матрици из „златног доба“ Клинтонове Америке. Појавом Клинтона и нових доктрина САД, свјетском сценом доминира свјетски шериф, нови савезници и нови непријатељи. Ту су и нови актери: наднационалне корпорације, Исламска држава… Свјетска сцена обилује и појавама као што су медијске дезинформације, корупционашке афере огромних размјера које су узроковале свјетску кризу, уништење средњег слоја, социјалних структура … Застрашујуће размјере сиромаштва, трговина људима и њиховим органима, кршење међународног права и напуштање међународних норми … Инсистирање на само једној, истини Запада.

Суочен са снажним отпором „дукобе државе“ Трамп је правио компромисе, одступио од прокламоване политике, и наставио ићи колосјеком свог претходника. Тако је Русији остала улога главног негативца, а Саудијска Арабија задржала позу „мудрог краљевства“, како је ову државу, финансијера тероризма, назвао Трамп током свог недавног боравка у Ријаду, иако је у предизборној кампањи износио сасвим опречно мишљење о овом „мудрацу“. Недуго након Трамповог повратка из Ријада, Катар се нашао на „стубу срама“, изложен јавној осуди и санкцијама сусједних арапских држава.

Све оптужбе изречене на рачун катарског емира, а улавном се односе на контакте са терористичким организацијама и њихово финансирање, са много више логике и аргумената могу се упутити саудијској краљевској кући. Кризу у Заливу Трамп је кратко прокоментарисао са „исплатила се посјета саудијском краљу“. Из Техерана су поручили да је ситуација у којој се ненадано нашао Катар „први резултат плеса са сабљама“.

Како ће се Катар извући из нимало угодне ситуације, кризе која је почела оптужбама заснованим на резултатима хаковања сајта катарске владе, односно када је на QNA (Qatar National Agency) званичној страници Владе Катара објављен говор Emira Tamim bin Hamad Al Thani, владара Катара. У том говору, Емир наводно отворено подржава владу Изреала и Ирана, критикује везаност и сарадњу Саудијске Арабије са УСА, и подржава тероризам у Ирану. Из Катара су стигла бројна демантија, а катарски званичници су одмах затворили страницу и Twitter account, тврдећи да је сајт хакован и да су информације нетачне. Није вриједило. Информације о контактима и финансирању терористичких држава и организација прихваћене су „здраво за готово“ и услиједила је лавина осуда.

Није тешко претпоставити ситуацију у Катару гдје се вјероватно очекује најцрњи сценариј, могуће и војна интервениције и инвазија од сусједа, и америчких снага на Блиском истоку. Да би се правилно протумачила криза у Заливу није згорег подсјетити да је Катар огромним новцем финансирао утицајне америчке think tankove и на тај начин покушао да се инволвира у америчку унутрашњу политику. Новац је улаган и у Клинтон фондацију и Трамповог противкандидата Хилари у предизборној кампањи. Такође, било би добро присјетити се планова Пентагона о „балканизацији Блиског истока“ у којима политичка мапа региона изгледа сасвим другачије од тренутне. На примјер, Саудијска Арабија била би подијељена на три државе, свети исламски градови Мека и Медина имали би екстериторијални статус, Хашемитска краљевина Јордан добила би знатно територијално проширење на рачун Саудије итд.

Кад је ријеч о „балканизацији“, односно цијепању региона по вјерској и националној основи, неминовна асоцијација на Балкан је и почетак кризе, односно хаковање владиног сајта и његов проскрибовани садржај. Наиме, у Македонији, и Републици Српској, такође, политичка криза је настала објелодањивањем нелегално прислушкиваних, односно „хакованих“ разговора званичнике македонске владе, а скоро идентична операција вођена је у Републици Српској. Узалуд су била упозорења да се ради о монтираним снимцима – на „хакованом садржају“ заснивали су се захтјеви за смјеном владајуће политичке гарнитуре.

На продубљивање кризе на Блиском истоку, усмјеравање јединица Исламске државе према централној Азији и централној Африци већ смо указивали. О покољима које поборници Исламске државе раде на афричком континенту нико и не извјештава, а врло оскудни подаци долазе и са Филипина. Нико се и не пита како је то наједном Исламска држава нашла резервни положај у југоисточној Азији.

Да ли ће Исламска држава „осванути“ на Балкану? Са сајта британске владе већ други пут упозоравају да хоће, односно да су терористички напади могући у Босни и Херцеговини, те се британским држављанима сугерише да ову земљу избришу са мапе пожељних туристичких дестинација. Шта то Енглези знају, а нама само увијено хоће да кажу? Британска упозорења треба схватити озбиљно. Из Лондона је указивано и да би се у Паризу и Бриселу могли догодити терористички напади, и догодили су се. Како су МИ5 и МИ6 знали да ће бити оно што је заиста и било у Паризу и Бриселу, а нису могли сазнати шта се спремало у Манчестеру и Лондону – остаје мистериозно.

Што се тиче Саудијаца, главних извођача радова за рачун САД на Блиском истоку, стићи ће их све што раде другима. Главна мета су, ипак, они. Како они прогоне Катар, тако ће њих Јордан. Само се мијењају улоге. Редитељ је општепознат.

слика http://www.advance.hr/vijesti/zaljevska-kriza-i-uvertira-u-neizbjezni-sukob-moguca-vojna-invazija-na-katar-kao-pocetak-rata-s-iranom/

Откако је америчка „дубока држава“ најавила повратак САД на Балкан, откочен је и окончан процес пријема Црне Горе у НАТО, који је Трамп био одложио. Македонија је капитулирала пред Заевим и Ахметијем. Тачи и Харадинај су добили прецизне инструкције Вашингтона како да легализују „косовску“ армију. A Вучић сваки час добија упозорења да Србија – и без уласка у НАТО и без санкција према Русији – мора да поштује доминцију суперсиле у региону. Иако је Хојт Брајан Ји у својој блиц инспекцији балканских пријестоница (Тирана, Подгорица, Скопље, Приштина, Београд) заобишао Сарајево, било је ипак довољно да овај Американац у једној изјави именује Додика као реметилачког сецесионисту, па да Изетбеговић устане из мртвих и испрси се. Подсјетио је Бакир на јунака из анегдоте о слону и мишу, који заједно прелазе преко дрвеног моста. Мост се тресе, а миш вели слону: „Ала дрмамо!“

Прије тога, а пошто је промашио са обновом тужбе „БиХ“ против Србије за агресију и пристао на хрватску изборну јединицу, изазвао је толики гњев сународника да је рејтинг СДА спустио на ниво са кога је у прошлости губио изборе, а нови се спремају већ догодине. То је по неким процјенама могло да га кошта функције предсједника странке већ на некој од наредних сједница Главног одбора. Али, „замјеник помоћника“ у Стејт департменту, азијатског презимена, поријекла и лика, дао му је кисеоник у задњи час.

На обиљежавању 27. годишњице оснивања СДА Бакир је најприје подсјетио чланство и руководство да је водећу муслиманску странку створио његов отац Алија.

А порука је да му је странка бабовина, коју, по породичном праву о насљеђивању, нико нема право да узме. Али, чак више него партијској задужбини Изетбеговића, Бакир се посветио Додику, кога у Сарајеву мрзе више него Караџића и Младића – заједно.

-„Додик већ деценију зауставља и слаби БиХ, а СДА зауставља и слаби Додика“ – соколио је Бакир своје партијске другове, а да није ни свјестан да је тиме потврдио да Босна већ десет година слаби, док се он и странка опсесивно баве само Додиком.

– „Додик тврди да може подијелити БиХ или барем вратити стање на оно што он зове изворним Дејтоном, дакле поништити реформе које смо постигли у времену 1996 – 2006.“ – Истина је, међутим да Додик никада није рекао да може да подијели Босну него да се она спонтано распада по шавовима РС и Х-Б. Оно пак што „Додик зове изворним Дејтоном“ јесте споразум који је потписао и Бакиров отац Алија у Паризу децембра 1995. А што се тиче постдејтонских и антидејтонских реформи, наметнули су их инострани протектори, а данас и они кажу да је стање у БиХ горе него што је било 1995, прије тих реформи.

-„Додик је одстрањен са државног нивоа и из дипломатских представништава и стављен је на црну листу Стејт департмана јер је дрско вријеђао представнике међународне заједнице, против њега је покренут поступак у Суду БиХ.“ – Јесте, у заједничке органе су изабрани представници РС из СЗП-а, али уз подршку СДА, па је опозиција због своје политике доживјела дебакл на локалним изборима. Додик заиста „дрско вријеђа странце“, али само када им узвраћа што исто чине Српској и њеном предсједнику. Најзад, Суд БиХ се не помиње у Дејтонском споразуму и зато Додик тражи да се Српској врати отета правосудна надлежност. Истина је и да он не може да путује у САД, али ни амерички званичници, попут амабасадорке Морин Кормак, нису поздрављени у РС.

-„Кулминација такве Додикове политике су неуставни референдуми, одликовање пресуђених ратних злочинаца и планирање референдума о отцјепљењу РС из БиХ“. Референдум у демократији не може да буде неуставан, и зато се Дан РС и даље слави 9. јануара. Ратним лидерима РС који су још Хагу нису изречене превоснажне пресуде па за њих важи презумпција невиности, а они који су већ одлежали казну сада су пуноправни грађани, па тако предсједник РС може да их одликује. Додик никада и нигдје није изнио никакав план о отцјепљењу, него о осамостаљењу, а да`то није исто, Бакир би могао да се сјети како је то његов тата радио у односу на СФРЈ. 

Али, све и да је тако како је исконструисао на рођенданском слављу странке, да ли лидер СДА, њено бројно чланство и масовне присталице заиста мисле да би одласком Додика Срби у РС окренули ћурак и засукали рукаве да граде Босну по бошњачкој мјери? Заборављају да је и Додик почео као бивши реформиста, вођа лојалне опозиције у ратном парламенту РС, прагматични предузетник и мирнодопски премијер кога је подржавала „међународна заједница“, а Бошњаци га прижељкивали на челу читаве БиХ. Али, није му дуго требало да препозна лицемјерје нападних иностраних и комшијских симпатија, односно да је цијена подршке уништење Српске, односно стварање унитарне Босне. Од тада је и за једне и за друге постао више од деценију нерјешив узрок свих проблема и предмет нечувене стигматизације. Нису им помогле ни методе обојене револуције, организација уличних протеста, провокације социјалних немира, подршка опозиционим медијима, уставне реформе.

У чему је тајна његових неколико премијерских и предсједничких мандата заредом? У томе што ужива већинско повјерење бирача. Уз све старе и нове теорије о манама изборне демократије није још пронађен бољи начин провјере народне воље, а пораженима не остаје друго него да закључе да би требало промијенити народ или свијест народа. А како то није лако ни на дужу стазу, Бакиру и бошњачкој елити би било корисније да размисле није ли проблем у њима самима, њиховом виђењу БиХ и РС у њој, као и, посебно, у њиховом разумијевању „међународног“ контекста.

Сам стари Изетбеговић се у својим Сјећањима вајкао како се слабо сналазио у међународним преговорима, а то се у његово вријеме ’90-их најприје односило на САД. Није рекао конкретније у чему и због чега, али је то објаснио Адил Зулфикарпашић: „На Западу је причао да хоће грађанску БиХ, а на Блиском истоку како хоће исламску државу“. Као да они нису знали да му је задњица увијек била на Балкану, а срце у Саудијској Арабији. По свјетским метрополама наступао је као башчаршијски шибицар који хоће да превари превејане свјетске полицајце. И, наравно, сам испао преварен.

Американци су га навукли у рат са два јача противника у коме су муслимани највише настрадали и, умјесто цјеловите и јединствене БиХ под њиховом хегемонијом, у Дејтону је потписао подијељену земљу у којој Бошњаци контролишу пет кантона на мање од 25 одсто територије. У међувремену су им Американци кришом послали испомоћ муџахедина који су постали квасац трансформације „најсекуларнијих муслимана у свијету“ у тврде и искључиве исламисте. Ипак, они и даље вјерују да су евро-амерички протестанти, католици и јевреји склонији босанским муслиманима него босанским хришћанима. Да на својој четвртини БиХ имају нафту, не велим, али без тога они могу да буду само људски ресурс за ширење вехабизма о трошку Саудије и регрутацију за исламски тероризам у служби САД.

Стари Алија је, међутим, био реалнији у другим процјенама – да „нема Босне ако је неће ни Срби ни Хрвати“ и да „Муслимани треба да узму онолико Босне колико могу просперитетно да контролишу“. На трагу тих спознаја, које су не само Алији него и сваком трезвеном ко живи у Босни одавно јасне, недавно се огласио Данијел Сервер. „САД и ЕУ би могле закључити да изградња држава на Балкану у оквиру постојећих граница није могућа и уместо тога предузети напоре да се испреговара етно-територијална подјела Босне, Косова и Македоније, уз право новонасталих држава да се прикључе сусједним земљама. Ово би захтијевало тежак дипломатски ангажман САД, а вероватно и распоређивање хиљада америчких и европских трупа како би се смањила вероватноћа избијања насиља. Из тог разлога би тамо вјероватно морале да остану још неколико година, ако не и деценија.“

Сервер је један од најутицајнијих експерата за БиХ још из времена Клинтонове администрације и освједочени промотор бошњачке политике. По први пут је у једном тексту поменуо опцију која не би била централизована и унитарна Босна. И то је учинио у опширном свједочењу на саслушању о Балкану (“Пријетње миру и стабилности“) пред Одбором за међународне односе Поткомитета за Европу и Азију америчког Конгреса, одржаном 17. маја 2017. А ако неко помисли да су његове посљедње реченице озбиљна резерва према изложеној опцији, вара се. САД још од пада Берлинског зида најављују да ће се повући са Балкана, а све чине да покажу да Европљани не могу без њих. Уосталом, нису ли они у Босни присутни већ 25 година, а ту је и команда у Бондстилу. На новим етничким границама на Балкану ионако не би дежурали амерички војници, него, рецимо, Бугари, Турци, Словаци, Црногорци и др. под униформама НАТО или УН.

Бакир Изетбеговић мора да је занијемио пред једном од опција коју је изложио Данијел Сервер. А прећутао је (превидио или потиснуо) да је замјеник помоћника Хојт Ји у на почетку поменутој изјави рекао и то да је „БиХ пред распадом, односно да је постала неуспјела или пропала држава.“ Без потребе, јер ако би се Српска и Херцег-Босна прикључиле матицама, једино би Бошњаци остали у БиХ, са више него довољном већином за бошњачку односно исламску државу. А што је најважније, у њој не би било Додика да им срећу квари.

слика http://www.magacinportal.org/2016/02/22/jovan-mitrovic-islamski-kalifat-i-balkanske-drzave/