Тагови Вести таговане са "Саудијска Арабија"

Саудијска Арабија

-

Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Египат и Бахреин дозволиће катарским авионима да користе њихов ваздушни простор у ванредним ситуацијама, јавила је новинска агенција Саудијске Арабије СПА.

„Утврђено је девет коридора, укључујући оне у међународном ваздушном простору изнад Средоземног мора, које ће надгледати египатске власти“, известила је агенција цитирајући званичнике Саудијске Арабије задужене за ваздушни саобраћај, преносиРојтерс.

Како је АФП претходно известио, министри спољних послова Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата, Египта и Бахреина данас су се састали у престоници Бахреина како би разговарали о бојкоту Катара, који ће ускоро ући у трећи месец.

Циљ тог састанка је, како је агенција пренела, био покушај да се Катар убеди да престане са подршком екстремизму и тероризму, да престане да се меша у унутрашње послове околних земаља и промени своју политику.

Бојкот Катара започео је 5. јуна, када су четири арапске земље прекинуле све дипломатске и транспортне односе са том земљом, оптуживши је да подржава и финансира тероризам.

Све четири земље опозвале су своје амбасадоре, грађанима Катара је наређен повратак кући, а катарским авионима је забрањено коришћење ваздушног простора.

Катар је демантовао све оптужбе и четири арапске земље оптужује за „блокаду“. Такође су одбили листу захтева која им је достављена преко посредника Кувајта.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2822084/katarskim-avionima-koridor-samo-za-vanredne-situacije.html

Варшава је била домаћин самита Иницијативе „Три мора“ на којем су се окупили лидери дванаест европских држава. Циљ иницијативе је јаче повезивање земаља које излазе на Балтичко, Црно и Јадранско море. Иницијативу „Три мора“ чине Чешка, Словачка, Мађарска, Литванија, Летонија, Естонија, Аустрија, Румунија, Бугарска, Хрватска и Словенија. Пољска је била домаћин, суорганизатор скупа била је Хрватска, а идеја о одржавању самита веома се допала америчком предсједнику Трампу, који је био почасни гост и централна фигура скупа, који представља покушај привредног и инфраструктурног повезивања дванаест земаља Средње Европе.

Модератори скупа били су пољски предсједник Анджеј Дуда и неизбјежна Колинда Грабар Китаровић. Домаћини су очекивали да ће Трамп похвалити пољски ниво демократије, и указати на Пољску као важног америчког савезника у односима са ЕУ, као и истаћи њену улогу непробојног зида од руске агресије. Премијерка Беата Шидло додворавала се Трампу до границе неукуса, а по снисходљивости могли би јој парирати једино Хашим Тачи и дружина са окупираног Косова. Али, Трамп је изневјерио очекивања пољских званичника, те је штавише на препуни Трг Крашињских довео и Леха Валенсу, којег пољска власт избјегава, иако се Валенса у Пољској још доживљава као синоним отпора комунизму.

Вјероватно је Споменик Варшавском устанку, који се на тргу налази као знак сјећања на устанак Пољске домовинске армије (Армија Крајова) против нациста током Другог свјетског рата, Трампа инспирисао и подстакнуо да покаже познавање историје, али амерички предсједник није успио импресионирати домаћине. Они су очекивали да ће их похвалити и потврдити улогу Пољске као главног америчког савезника у борби против „опасности са Истока“, и као важног привредног партнера с којим ће се САД консултовати о свим питањима „високе политике“. Јарослав Качињски, лидер владајућих конзервативаца, увјерен је да је Пољска, као чланица ЕУ и највећа словенска држава у тој заједници, достојна респекта и позиције једног од водећих фактора у ЕУ. У том свјетлу треба и посматрати Иницијативу „Три мора“, коју предводе земље које су у ЕУ највише привржене католичанству, Пољска и Хрватска. Иницијатива „Три мора“ баш и није добра порука Меркеловој и Француској, а звучи и као безбједносна и економска пријетња Русији, у смислу њене изолације и онемогућавања приступа ЕУ тржиштима.

Трамп, као што смо већ констатовали, није испунио очекивања домаћина, али им је успио продати ракетни систем Патриот, вриједан више милијарди долара. Трамп је то извео маниром путујућег трговца оружјем, а наредни купац Патриота треба да постане Румунија. Пољска има задаћу да штити Балтичке земље од руске тврде и меке моћи, док Хрватска треба да штити ЈАНАФ и Јадран од руског утицаја, у одређеном смислу и Црно море, јер задатак којег се Хрватска прихватила гласи да заједно са земљама Црноморског базена отежа активности Руске црноморске трговачке и ратне флоте. Пољска, потпуно на америчкој линији, кивна је на Њемачку због идеје о изградњи Сјеверног тока 2, нарочито због наговјештаја јаче економске сарадње Њемачке с Русијом. То је потпуно у супротности с пољским очекивањима да постане главни конзумент америчког течног гаса. Поред сарадње са Словачком, Румунијом, Бугарском, Словенијом, Аустријом и Чешком, Пољска посебно повезивање тражи са Балтичким земљама и Украјином, како би се савезом земаља „међуморја“ на потезу Балтик – Црно море, формирали различити коридори кроз које Русија не би имала пролаз. Пољска настоји да развије свој утицај и у Вишеградској групи, али главни план, чвршће повезивање са САД, није успио, и поред тога што је Пољска учинила све што је могла како би се наметнула за незаобилазног партнера, нарочито у погледу снажне бране према Русији. Највећу бригу задао је неодређен Трампов одговор у вези опстанка, или реконструкције НАТО, иако се Варшава уз Шведску више од других у региону залаже за модернизовање одбране, и настоји да земље Балтика буџетска издвајања за НАТО до 2022. године подигну на 15 милијарди долара. Пољска издвајања су већа од издвајања других у региону и износе 2% буџета.

Након Пољске Трамп се упутио у Хамбург да би присуствовао самиту Г 20 који се одржао 7. и 8. јула. Општепознато је ко су биле звијезде самита. У центру пажње били су, наравно, Путин и Трамп. Теме разговора биле су очекиване и познате, као и реакције из ЕУ и САД. Реаговање медија и појединих политичара, такође се могло предвидјети. Земље ЕУ су посебно незадовољне, јер су остале на маргини дешавања, а незадовољство које је показала Меркелова изискује анализу, јер су интереси и планови Берлина вишеслојни, а артикулишу их турбулентне околности. Чињеница је да је ЕУ на прагу потпуне дисфункционалности. Чланице које се налазе на политичком рубу ЕУ, као и новопримљене, дубоко су незадовољне односом бриселске администрације. Познато је да се ове земље носе са лошим економским насљеђем и застарјелом технологијом, да је код политичке и економске елите присутан стари начин размишљања из доба дириговане привреде.

Ватре које су у Хамбургу палили Сорошеви „антиглобалисти“ нису се ни угасиле, а Трамп и Тилерсон су, један на твиту а други на састанку са Порошенком, показали познато лице америчких политичара. Можда су њихове реакције продукт оштрих коментара „дубоке државе“, што већ постаје дегутантно. Међутим, очито је да се приликом сусрета Путина и Трампа јавила обострана симпатија. Путин, ако је наишао на искреног саговорника, комуникацију покушава уздићи до пријатељства. Тако Путин и данас Берлусконија сматра за пријатеља. Међутим, након разговора са Трампом, ствари се ипак настављају кретати у негативном смјеру, и то управо оном који „дубока држава“ жели, а то је изазивање Путина. Наиме, упоредо са доласком Тилерсона у Кијев, гдје се упутио директно из Хамбурга, у украјинску луку Одесу стиже америчка падобранска бригада, а допловила су и два америчка ратна брода. Једино што се може закључити је да министар одбране Џим Матис има потпуно слободне руке и да и без Трамповог одобрења изводи операције. Тачно је да су вјежбе раније договорене, али Трамп их је могао опозвати, а Тилерсон и није морао лансирати стандардну замјену теза у вези Минског споразума, којег једино Путин одржава живим. Порошенко ће то протумачити на свој начин, односно као подршку за даље провоцирање Русије на граници са Кримом и одобрење за бомбардовање цивила у Донбасу.

Након Хамбурга услиједило је међусобно увјеравање ЕУ и САД да санкције Русији неће бити укинуте док се Крим не врати Украјини и не испоштује Мински споразум. Иста матрица примјењивана је на Косову и у БиХ, а све говори да ће неконзистентност америчке политике потпуно „испливати“ на Блиском истоку. Треба се вратити мјесец дана уназад и анализирати Трампову посјету Ријаду. То је еклатантан примјер америчке „растрзане“ политике и потпуно одсуство старе дипломатије, боље речено, уобичајене дипломатије. Трамп, краљ некретнина, и Тилерсон, краљ нафте, осмислили су, уосталом као и сви пословни људи, начин да профитирају из претходних Обаминих оптужби на рачун Ријада за учешће у нападу 9/11. Имајући у виду да је Катар један од водећих свјетских произвођаћа гаса, јер заједно са Ираном располаже са можда највећим базеном гаса и нафте, амерички прагматизам се показао на дјелу. Ријад је остављен у улози вјерног савезника, а уједно је зарађен велики новац договореном продајом оружја. Катар је оптужен. Користећи прагматичне методе, учешћем на плесу са сабљама, Трамп је покушао да учврсти утицај на Арапском полуострву, одреди нови правац геоекономије, и оперативну стратегију на ширем подручју Блиског истока.

Доласком на мјесто предсједника Трамп је показао да је најватренији поборник доктрине America First, чиме жели задржати америчку изузетност и позицију предводника уређења новог свјетског поретка. Олако се дају оцјене да је Трамп незналица, да није компетентан, да дјелује смушено. За разлику од ставова који доминирају у Конгресу и Сенату, Трамп не жели рат с Русијом, већ умјесто тога жели јаку Америку која би ојачала оружано, али и економски, те жели да учврсти долар да би могао парирати јуану. Он врло успјешно води анти-дипломатску политику, и она је фрагментисана, неухватљива. Трамп настоји да исправи низ грешака које су чинили Буш и Обама. Он покушава да доврши прекомпозицију Блиског истока, посебно Арапског полуострва, и да Русију и ЕУ „стави под контролу“. Његов основни проблем је што још нема контролу над безбједносним сектором у својој земљи, нема је ни над Пентагоном, а у потпуности ни над својом администрацијом.

-

У ГЛАВНИМ УЛОГАМА СУ САУДИЈСКА АРАБИЈА, УЈЕДИЊЕНИ АРАПСКИ ЕМИРАТИ И БАХРЕИН

ЗЕМЉЕ Персијског залива, које су прекинуле односе са Катаром, последњих дана покушавају и да уруше његов банкарски систем.

Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин већ су затражили од Дохе да им врати банкарске депозите.

Практино: све своје краткорочне депозите у катарским банкама. А то није мало: 16 милијарди долара.

Захтев је за Доху утолико неугоднији и опаснији што на финансијском тржишту Катара већ влада несташица долара.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orb/arapske-zemlje-pokusavaju-da-uruse-bankarski-sistem-katara

Окупиране територије – Много је младих у редове ИСИС отишло из косовског Качаника, а већина њих се неће вратити.

Родбини стижу поруке о томе да су они погинули на ратишту у Сирији, а њихове су жене преузели други џихадисти. Све се то догађа успркос великим казнама које на Космету постоје за одлазак међу терористе.

Целе породице из Качаника крећу у рат у Сирији

У Качанику, градићу који је већ неколико година познат као „џихадистичка престоница Европе“ је Савет Исламске заједнице преко озвучења на минарету градске џамије огласио смрт једног од Косовара који су отишли у рат у Сирији. То је терориста Љавдрим Мухаџери, познат по томе да је многа окрутна смакнућа снимао и постављао на друштвене мреже.

На једном снимку је машући сабљом рекао да ће освојити Рим и Шпанију, а многе је Косоваре наводио на убијања по Балкану. Ухапшено је седам особа које су планирале извршење терористичких напада по његовим упутствима.

Његову је смрт на захтев породице оплакивала џамија. Муслиманска заједница на Косову тиме није била задовољна. Кажу да такво понашање подстиче и друге да крену међу џихадисте и ИСИС-ове милитанте.

Многи млади, чак и целе породице, већ су из тог градића кренули на ратиште у Сирији. Процењује се да је на страни терориста свеукупно учествовало до 350 Косовара, од тога 50-ак жена и 30 деце. То су службени подаци, док су неслужбене бројке и пуно веће.

Шиптарске терористе финансира Саудијска Арабија

Љавдримов пријатељ Ривдан Хаћифи деловао је слично као и он, позивајући на убиства „неверника“ и „свети рат“. Он је, такође, смртно страдао почетком године.

Страни медији пишу како новац за косовске терористе стиже из Саудијске Арабије, и то већ годинама. „НY Тимес“ пише како је некада мирна земља сада центар исламског екстремизма. Неки младићи позив за проповеди добијају путем Фејсбука.

Проповеди организују исламска друштва младих која су основале Саудијска Арабија и друге државе Персијског залива са циљем ширења екстремизма. Један од младића који је био на таквој проповеди испричао је да су смернице које је тамо чуо јако строге: не смеју да се рукују са женама, иду у кафиће и слично.

Упркос строгим казнама и томе што политичари на Косову тврде да се број радикалиних смањује, заправо није тако.

Невладине организације упозоравају да и затворени радикали делују и у затворима регрутују нове чланове. Када они изађу из затвора, кренуће у Сирију и Ирак, а придобијају их уз новац и обећање да ће помоћи њиховим породицама.

Иако власти и даље тврде да радикала у Качанику више нема, ипак признају да неки од њих и даље делују илегално, у приватним кућама или чак колибама у шуми, које чувају наоружани стражари.

Курир / Нет / Слободна Далмација

www.vaseljenska.com/vesti-dana/kacanik-na-okupiranim-teritorijama-dzihadisticka-prestonica-evrope/

Чини се да је Семјуел Хантингтон био необавијештен и неук да схвати ток историјских процеса како би их правилно протумачио; ако је уопште имао такве амбиције.

„Моја поставка је да темељни узрок сукоба у овом новом свијету неће бити ни превладавајуће идеолошки ни превладавајуће економски. Велике подјеле међу људском врстом и превладавајући извор сукоба бити ће културни. Нације-државе остати ће најмоћнији играчи у свјетским збивањима, али главни сукоби глобалне политике појавит ће се између нација и група различитих цивилизација. Сукоб цивилизација ће доминирати глобалном политиком. Нестабилна разграничења међу цивилизацијама постати ће бојишнице будућности,“ готово славодобитно ће Хантингтон написати у уводу свога познатог рада, својеврсне анализе: „Сукоб цивилизација“.

За некога ко је био савјетник за националну безбједност неколико америчких предсједника, стручњак „и безбједњак и интелектуалац“, професор на Харварду, тешко би се могло закључити да је ово „глупа и промашена анализа“. Прије ће бити, да је ријеч о монструозном, злочиначком пројекту, који сугерише Америчком друштву и држави нову конструкцију лажних узрока, туђе кривице и пројекат новог модела управљања свијетом.

У стварности, не постоје сукоби који су настали на разликама у тумачењу вјере: тачније, у двадесетом и двадесетпрвом вијеку још се није десио рат због неке дефинисане културне разлике или цивилизацијске чињенице коју би на крају тог рата поражени морао уважити: И ТО БИ БИЛО СВЕ, КРАЈ РАТА. КУЛТУРНИ ПОРАЗ. Да је тако војска не би била потребна. Књигом против књиге – филм против филма – пјесмом на пјесму – језиком против језика… али никада, није могло тако; ипак су ратови вођени силом – углавном већом силом против мање силе; увијек геополитички инспирисани уз основни покретач видљив као економски и политички интерес. Не као религија, култура или цивилизација.

Прича о сукобу цивилизација, због културних разлика и лоше уређених граница између њих, је одлична да се запуши понека рупа у полуписменом новинском чланку или да се кроз медијску харангу и спинове изгради конструкција лажних узрока и посљедица рата. Све је то већ виђено од распада Југославије, бомбардовања и разарања простора који насељавају Срби, хапшења и мучења Срба по Хашким казаматима те убијања српске војно-политичке елите, лидера и предводника. Матрица је поновљена у арапском свијету, на Блиском и Средњем истоку – гдје су многи политички лидери муслимана силом збачени, брутално мрцварени и убијани пред упаљеним камерама тзв. модерног запада.

CNN, BBC, New York Times, Vashington Post, Dejli miror, Guardijan, Der Spigel, Deutche Welle… и други медијски манипулатори, пуни хвалоспјева о демократији и људским правима, ликовали су над животињски мученим и убијеним секуларним, снажним вођама и заслужним лидерима, попут Садама Хусејна и Моамера ал Гадафија. Управо су та одвратна медијска гамад, као израз империјалне културе којој је све дозвољено да очува колонијалну моћ и пљачком стечено богатство, покретали кампање и хајке чији је једини циљ био да на исти начин буду објешени и силовани па убијени и други исламски лидери: Бен Али у Тунису, Абдулах Салех у Јемену, Хосни Мубарак у Египту…

Али нису само западне владе имале ове планове и методе: гурали су у том правцу вехабијски злочинци и примитивни разбојници из Саудијске Арабије, неоосманизмом отровани Турци у Ердогановом халифату а повремено их је пратио, са истим амбицијама и сукобљеним интересима, шиитски Иран у матрици специфичног политичког дуализма исламизма и републиканизма. С тим што је исламизам најважнији и апсолутни фактор.

Онај ко види ту анти-историјску позицију три велике муслиманске државе, различитих цивилизацијских коријена (арапских, персијских и османских) одлично разумије да ниједан сукоб у коме учествују ове некадашње глобалне силе, а данас само регионалне кабадахије и мале, посрнуле империје, није утемељен у исламу, него у феудалној заосталости и тежњи да се поврати велика моћ, прво газећи оне најближе и најсродније а послије, преко лешева властите браће у вјери, да се дође и до свјетске моћи. Њихов узор су били и остали Велика Британија и САД, а помало су љубоморни и стално снисходљиви били према Израелу. За сваки случај.

Када се на овај начин критикују државне политике муслиманских разбојника, локалних исламских шерифа, јасно је да и католички фундаменталиста Паскал Брукнер има право поставити просто питање: је ли свака критика ислама исламофобија, па наставити у том тону:

„…Критика ислама, која није реакционарна, представља заправо напредан став у тренутку када милиони муслимана, либералних или склоних реформама властите вјере, само желе у миру практиковати своју вјеру и не слушати диктате догмата и брадоња. Свакако, у заборав треба протјерати варварске обичаје, попут каменовања, тјерања жене, полигамије, женског обрезивања; у ствари, требало је одавно, просијати Куран кроз сито херменеутичког разума и уклонити сумњиве стихове о жидовима, кршћанима, хомосексуалцима, позиве на убијање отпадника од вјере или невјерника…“

Без сумње да процес преиспитивања треба провести у исламу, прије свега јер исламска друштва живе у илузији супериорности зато што је задња, аутентична, објављена религија управо ислам. Тако схваћени ислам не жели бити баштиник вјероисповијести које су му претходиле, већ онај који долази након њих и заувијек их поништава. Дан у коме највише вјерске вође буду признале агресиван и освајачки карактер свога разумијевања властите вјере, кад затраже опрост за бомбаше самоубице, силеџије које убијају цивиле и дјецу по школама, улицама, трговима, у градском и међународном превозу; кад одбаце, измишљене и прљаве, наводне свете ратове покренуте у име Курана, за нечасна дјела почињена над тзв. невјерницима и отпадницима, посебно, женама… бит ће то дан напретка; дан кад ће се распршити легитимне сумње бројних народа везане уз монотеизам који приноси жртве; дан у коме ће ислам поново кренути путевима ренесансе и бити огромно теолошко, политичко и филозофско градилиште које се отвара.

Тај су посао на себе преузели усамљени интелектуалци, професори, попут шејха Имрана Хусејина (из Индонезије – поријеклом са Тринидад и Тобага), а у Европи поједине муслиманске вјерске вође: у Босни и Херцеговини су то, нарочито: др Решид Хафизовић, др Џевад Хоџић, др Аднан Силајџић, др Енес Карић, Фикрет Карчић и још неки; у Француској су то Фетих Бенслам, Малек Шебел, Латифа Бен Мансоур, Мохаммед Аркоун, Абделвахаб Медеб, Фадела Амара; ту су и жене које се побунише због положаја жене у исламској породици и друштву, попут: американке сиријског поријекла вафа Султан; Канађанке пакистанског поријекла Ирсхад Мањи; књижевнице из Бангладеша, Таслима Насрин; њемачке адвокатице турскога поријекла Сеyран Атес; холандске парламентарне заступнице сомалијског поријекла Аyан Али Хирси.

Било би нереално очекивати, са било које стране, помоћ умјереним муслиманима који се боре против радикализма и носе терет дисквалификација и оптужби да су: невјерници, атеисти и шизматици, које је дозвољено убити. Истина, проблем са умјереним је управо у томе што су – умјерени, и што не желе и не знају дјеловати оштро против радикализма и екстремизма; што инсистирају на унутрашњем дијалогу у условима духовног слома унутар свијета ислама, не видећи друге економске и геополитичке узроке, који међу муслиманима подстичу такве реакције на изазове модерног доба. Технолошку, војну и цивилизацијску предност моћне западне владе користе у заосталим, полупримитивним муслиманским друштвима, демонстрирајући силу и мржњу, тако присутну и препознатљиву у нетолеранцији, предрасудама и ксенофобији, видљиву у њиховим либералним и безбожничким државама!

А пошто су такви каквим их граде западне владе и ситуације које се на западу креирају, муслимани шуте на Паскалове изјаве о „просијавању Курана“ и о одвратној сугестији брисања и преправљања Књиге, која за вјернике представља „аутентичну Божију ријеч“!

Не могу се таквој мржњи супротставити ни „умјерени“ а ни они залутали, који мирно посматрају лудаке са руксацима пуним експлозива док убијају невине. Још мање то могу уцјењене корумпиране, у вјери радикалне а у прљавим пословима још радикалније, наводне муслиманске владе у срцу ислама: у арапском свијету и на Блиском истоку.

Јер шта су друго ратови који се тамо воде него одвратни, прљави послови који са вјером и вјерским интересима немају ништа заједничко. Као и будући, врло могући рат Саудијске Арабије и Катара који треба да означи крај заједничког политичког програма и вјерских циљева које су утемељили, Мухамед бин Сауд (Muhammad bin Saud) и Мухамед ибн Абдул Вехаб (Muḥammad ibn ‘Abd al-Wahhāb), прије више од 250 година.

Док је поријекло краља Саудијске Арабије видљиво у самом имену династије, познато је да катарски емир, Хамад бен Кхакиф Ал Тани, са поносом истиче поријекло од Абдел Вехаба. Арабија је насљедница политичког и војног вође тј. идеје халифата, а Катар је насљедник вехабијског учења, чији владари припадају лози самог творца тог правца.

И вријеме им је да се сукобљавају, можда и да ратују, те да својом антиисламском, политичком и вјерском визијо, само наставе дјелити и убијати муслимане, управо онако како су уз њихову помоћ и у њихово име задњих деценија радиле армије фанатика у Ал каиди, Нусри, Даешу, Ал Шабабу, Боко Хараму, Ласхкар ет Таибах и Талибани…

Али, шта у ствари хоће тај мали, војно безначајни али богати емират Катар у цјелом овом сукобу, зашто је покренут тај сукоб; постоји ли ризик великог рата међу муслиманима заинтересованим и укљученим у њега, те шта Турска тражи у таквом сукобу?!

Турска и Катар, очито, немају идентичне погледе са Саудијском Арабијом када је у питању преслагивање Блиског истока и то је очигледно. Турска је већ од раније најближе односе одржавала управо с Катаром, а обе земље су настојале инсталирати припаднике „Муслиманске браће“ у руководеће структуре власти земаља попут Египта и Сирије.

Саудијска Арабија је својевремено отказала подршку „Муслиманској браћи“, стављајући је на списак терористичких организација, због чега су „Браћа“ своје сједиште из Ријада пребацила у Доху. Ријад је финансијски и политички подржао војно свргавање египатског предсједника Мухамеда Мурсија (и свих вођа тамошњег огранка „Муслиманске браће“). Саудијски принц Бен-Салман сада, из себичних разлога и страха, настоји обновити или чак побољшати односе с том утицајном панисламистичком организацијом.

Практично, непријатељско позиционирање и припрема за сукоб братских радикалних муслиманских држава, Катара и Арабије, траје од 2014. године. Свјесна ових кретања, Турска је прошле године у Катару успоставила своју прву војну базу у иностранству, а ових дана, законским рјешењем и потврдом самог предсједника Ердогана, почиње да шаље први војни контингент од планираних 5.000 војника у ту базу.

Саудијска влада ових дана критикује „деструктивну улогу катарских обавјештајних служби“, „због интензиивирања контаката са Абу Мухамед Џуланијем“, командантом Џабхатун ал Нусре. Саудијци чак наводе и име катарског оперативног официра задуженог за те контакте – Алија ал-Меарија. Занимљиво је како је управо Али водио преговоре с руководством „Ал-Нусре“ о ослобађању 16 либанонских војника у децембру 2015. године, док је заузврат Либанон ослободио 13 припадника Нусре. Саудијци сматрају како Катар жели ојачати свој утицај на „Ал-Нусру“, обећавајући им заузврат америчку војну помоћ. У извјештају саудијске владе несумњиво се крије „зрно истине“. Анкара и Доха добро схватају бесперспективност даљег стављања улога на „Исламску државу“, а, са друге стране, нужно им је очувати високи степен надзора над сунитском оружаном борбом у Сирији, у којој „Ал-Нусра“ чини највећу снагу. Катар је уз подршку Обамине владе покушао Нусру очистити од исламистичког имиџа, присилити на савез с „Ахрар аш-Шамом“ и „Џаиш ал-исламом“ и учинити је прихватљивом. Уз промијену имена и америчке гаранције из времена Обаме, Турска и Катар су постепено под свој надзор ставили комплетну команду те организације. Стимулишући пребацивање великог броја бораца „Ал-Нусре“ у рату за Алепо (у ком је погинуло око 2.000 њених најрадикалнијих бораца, уз мало, на брзину, из сусједних регија прикупљених и неискусних бораца), Турска и Катар су вјеројатно избацили из игре већи број сарадника сумњиво убијеног шефа војног крила те организације, Абу Омара Саракеба.

Ипак, не треба имати илузије о катарској „самовољи“ по питању блискоисточне геополитике. Доктрина „демократских промјена“ осмишљена је у Брикингс институту (сједиште у Wасхингтону), а одобрена од Обамине администрације.

Међутим, догађаји на Блиском истоку нису кренули у жељеном смјеру „исламодемократије“.

Катарски емир у задње двије године је развијао своје односе са САД и ЕУ; ширио мрежу филијала западних универзитета у Катару; уложио у имиџ своје земље и повећао расходе за лобирање и ПР са 764.000 на 3.340.000 долара; појачао је и инвестиционо присуство у западним државама ЕУ, посебно Француској, с којом је до 2013. г. имао стратешко партнерство, да би се Француска, под водством Саркозија, окренула Ријаду. Све у свему, Катар данас у Француској ипак има дионице у најјачим фирмама попут Total-a (7,5%), Lagardere (12%), Vinci (7%), Viola (5%), La Tanneure (85%).

Захваљујући побољшању имиџа Катара и улагању у партнерство са Обамином владом, Катар добија одобрење америчког Конгреса за испоруку 72 ловачка авиона Ф-15.

Од раније је Катар свјестан и „ћорсокака“ у који је ушла саудијска војна интервенција у Јемену, у којој се за двије године ратовања, уз подршку и Ал каиде Јемена, није макло са „мртве тачке“ у сукобу арапске коалиције са шиитима-хутима (Хевсевије или Хуси) који подржавају бившег свргнутог предсједника Абдулаха Салеха.

Ипак је главни узрок новог курса Катара видљива промјена политике његовог великог регионалног и стратешког савезника – Турске. Договор Турске с Русијом и Ираном око сукоба у Сирији изазвао је немир у Дохи. Двије земље су донедавно, преко покрета „Муслиманска браћа“, имале идентичне циљеве поводом смијене режима у Египту, Сирији и Либији. Све је то заједно утицало да Катар покуша заузети положај медијатора у односима између сунита и шиита, у све експлозивнијој блискоисточној регији. Оно што је сигурно: ни Турској ни Катару не одговара претварање регије у тотално хаотично и крваво бојно поље, сваког против свих, уз опасно ривалство у регији САД и Русије. Турској у том случају пријети и територијална дезинтеграција, због регионалног курдског фактора који би се у таквом сценарију свеопштег хаоса ојачао и хомогенизирао. Он данас броји и више него значајних 20-ак милиона становника, добро наоружаних и мотивисаних за формирање компактне територијалне јединице с елементима државности.

Турска и Катар виде и опасност од све лошијих односа Ирана и Саудијске Арабије и не желе бити увучене у могући настали регионални пожар који им никако није у интересу. Катар је с тим у вези, још у прошлој години, остварио прве контакте с иранском владом и предсједником Роханијем те склопио прве економске уговоре (храна, воће, поврће).

Обамина администрација је, практично и отворено, у многим питањима стајала на страни Турске и Катара, о чему свједочи и Обамино одбијање стављања на списак терористичких организација, „Ахрар аш-Шам“. Тадашњим Турским заузимањем чврсте политике заштите властитих националних интереса и балансирањем на релацији Брисел-Москва-Вашингтон, Обама и није имао маневарског простора за успостављање противтеже непланираном руском војном позиционирању у Сирији, које укључује и изградњу нових војних аеродрома, модернизацију и проширење постојеће поморске базе у Сирији а не само подршку Асаду и САА, тј. војним снагама владе у Дамаску.

Америка и Њемачка су свакако хтјели и више од тога: пуну контролу над Турском и уклањање непослушног и ауторитарног режима Реџеп Тајип Ердогана, али је покушај војног пуча пропао а Турска промијенила политику према западу.

На крају је у Вашингтон дошао Доналд Трамп и одбацио сву вањско-политичку стратегију, доктрину и праксу која је његована од прве године овог вијека а коју је утемељио муж Хилари Клинтон – William Jefferson Blythe IV – звани Бил.

Све се обрнуло и окренуло за 180 степени – савезници су постали противници а тајна дипломатија покушава спустити тензије и непријатељства претворити у партнерства.

На Блиском истоку бирају се нове стране али деструктивна улога САД се не мијења.

Америка је била и остала непријатељ ислама. Они муслимани који ту просту чињеницу не виде су углавном и претежно будале и њима се Бог није ни обратио у Курану, јер се обратио људима обдареним разумом. А они муслимани који настављају бити америчка геополитичка пјешадија су или Ал каида или ДАЕШ – плаћеници који ће сигурно одговарати.

Исламски свијет који не показује вољу да се огради од тих „бруталних сељачина“, убица и разбојника, није ни заслужио бољу судбину од ове коју проживљава.

Јер, познато нам је како су сунити и шиити ратовали и ратују, више од тринаест вјекова. Затим смо свједочили како проирачки и просиријски припадници БАСС партије, комунистичке или шиитске милиције, Палестинци и „Маронитски тигрови“, у унутрашњем рату уништавају Либан, уз „помоћ и подршку Израела“, те разарају економију, инфраструктуру и државу у цјелини. До почетка либанског грађанског рата, Бејрут, главни град Либана, био је познат по својим широким булеварима, француској архитектури и модернизму – мали „Париз Блиског истока“, док је Либан сматран „Швајцарском Блиског истока“ и уживао веома миран живот у региону у коме су религијски конфликти и вјерски ратови, били свакодневица.

У рату Ирака и Ирана нам је као образложење објављено да сунитски режим Садама Хусејна и БАСС партије ратује против шиитске Исламске Републике Иран.

Рат у Авганистану тумачен је племенским подјелама Талибана и Паштуна, па је и ту елегантно избјегнуто импутирање исламу унутрашњег сукоба и одговорности за њега. Једнако тако, Ирак и Сирија, крвави рат и подјеле, понудили су изговоре о сукобу опозиције против диктатуре, у току којег је дошло и до међусобних обрачуна Сунита, Шиита и Курда.

У сваком рату били су умјешани прсти Саудијске Арабије, Турске и Ирана али су стварни организатори рата били у развијеном западном свијету: САД, Велика Британија, Француска и Израел; из сасвим геополитичких разлога и економских интереса, подржавали су своје терористичке фаворите: Ал каиду, Нусра фронт и Исламску државу. Та подршка некада је значила обуку и наоружавање те куповину опљачкане нафте на тлу Ирака, Сирије и Либије. Пуњени су већ празни нафтни извори у Америци и Израелу, затрпавано је тржиште нафтом, јефтиним енергентом, а Русија и кукавичка, разбојничка Саудијска монархија, као највећи произвођаћи и дистрибутери, економски су доведени у тежак положај.

Али послије тога, Американци и Саудијци су свијету сервирали виц о подршци тероризму као будућем разлогу рата на Арабијском полуострву. Наравно да је разлог карикатуралан, јер свијет није упознао снажнију идеолошку и финансијску подршку терористима од оне коју континуирано пружа Саудијска Арабија уз знање и помоћ Сједињених Америчких Држава. Енергетски интереси, нафтом и плином богати Катар, само због тога је мета и нове Трампове визије Америчке моћи и саудијског проклетства и феудалне свијести.

Иако Ал Џазира није медиј за ким би могли жалити, обзиром да је у значајнијој мјери био само инструмент обавјештајног пласирања полуинформација и лажних вијести а мање средство информисања, просто, блиједа Арапска копија CNN-а и ништа више од тога. А што се тиче екстремизма, радикализма и подршке терористима, ту разлике између Саудијске Арабије и Катара нема. Будући рат међу њима биће огољена слика свих ратова на Блиском и Средњем истоку, јер коначно ће на бојно поље истрчати исти народи, исти радикални сунити и идентичне вође са истим моделом владања, који ислам разумију и примјењу на крут и нељудски начин, у непојмљивом споју Хариџијског догматског усмјерења, Ханбелијског мезхеба и Вехабијског доктринарног наука и праксе.

Овај рат, који ће отворити очи исламској јавности – иако ће захтијевати пуно дипломатске вјештине и објашњења, да би се оправдао вјерским разлозима, у суштини, и није битан.

Злочинац против злочинца, у великој арени; коначно би то могло значити мали предах за сиротињу у другим дјеловима свијета, ако случајно, по угледу на све познате прошле ратове, сиротиња не пожури, како иначе зна, у прве редове. Али то већ није наш проблем.

Доналд Трамп је постао предсједник САД у окружењу, односно, на свјетској сцени која је постављена према матрици из „златног доба“ Клинтонове Америке. Појавом Клинтона и нових доктрина САД, свјетском сценом доминира свјетски шериф, нови савезници и нови непријатељи. Ту су и нови актери: наднационалне корпорације, Исламска држава… Свјетска сцена обилује и појавама као што су медијске дезинформације, корупционашке афере огромних размјера које су узроковале свјетску кризу, уништење средњег слоја, социјалних структура … Застрашујуће размјере сиромаштва, трговина људима и њиховим органима, кршење међународног права и напуштање међународних норми … Инсистирање на само једној, истини Запада.

Суочен са снажним отпором „дукобе државе“ Трамп је правио компромисе, одступио од прокламоване политике, и наставио ићи колосјеком свог претходника. Тако је Русији остала улога главног негативца, а Саудијска Арабија задржала позу „мудрог краљевства“, како је ову државу, финансијера тероризма, назвао Трамп током свог недавног боравка у Ријаду, иако је у предизборној кампањи износио сасвим опречно мишљење о овом „мудрацу“. Недуго након Трамповог повратка из Ријада, Катар се нашао на „стубу срама“, изложен јавној осуди и санкцијама сусједних арапских држава.

Све оптужбе изречене на рачун катарског емира, а улавном се односе на контакте са терористичким организацијама и њихово финансирање, са много више логике и аргумената могу се упутити саудијској краљевској кући. Кризу у Заливу Трамп је кратко прокоментарисао са „исплатила се посјета саудијском краљу“. Из Техерана су поручили да је ситуација у којој се ненадано нашао Катар „први резултат плеса са сабљама“.

Како ће се Катар извући из нимало угодне ситуације, кризе која је почела оптужбама заснованим на резултатима хаковања сајта катарске владе, односно када је на QNA (Qatar National Agency) званичној страници Владе Катара објављен говор Emira Tamim bin Hamad Al Thani, владара Катара. У том говору, Емир наводно отворено подржава владу Изреала и Ирана, критикује везаност и сарадњу Саудијске Арабије са УСА, и подржава тероризам у Ирану. Из Катара су стигла бројна демантија, а катарски званичници су одмах затворили страницу и Twitter account, тврдећи да је сајт хакован и да су информације нетачне. Није вриједило. Информације о контактима и финансирању терористичких држава и организација прихваћене су „здраво за готово“ и услиједила је лавина осуда.

Није тешко претпоставити ситуацију у Катару гдје се вјероватно очекује најцрњи сценариј, могуће и војна интервениције и инвазија од сусједа, и америчких снага на Блиском истоку. Да би се правилно протумачила криза у Заливу није згорег подсјетити да је Катар огромним новцем финансирао утицајне америчке think tankove и на тај начин покушао да се инволвира у америчку унутрашњу политику. Новац је улаган и у Клинтон фондацију и Трамповог противкандидата Хилари у предизборној кампањи. Такође, било би добро присјетити се планова Пентагона о „балканизацији Блиског истока“ у којима политичка мапа региона изгледа сасвим другачије од тренутне. На примјер, Саудијска Арабија била би подијељена на три државе, свети исламски градови Мека и Медина имали би екстериторијални статус, Хашемитска краљевина Јордан добила би знатно територијално проширење на рачун Саудије итд.

Кад је ријеч о „балканизацији“, односно цијепању региона по вјерској и националној основи, неминовна асоцијација на Балкан је и почетак кризе, односно хаковање владиног сајта и његов проскрибовани садржај. Наиме, у Македонији, и Републици Српској, такође, политичка криза је настала објелодањивањем нелегално прислушкиваних, односно „хакованих“ разговора званичнике македонске владе, а скоро идентична операција вођена је у Републици Српској. Узалуд су била упозорења да се ради о монтираним снимцима – на „хакованом садржају“ заснивали су се захтјеви за смјеном владајуће политичке гарнитуре.

На продубљивање кризе на Блиском истоку, усмјеравање јединица Исламске државе према централној Азији и централној Африци већ смо указивали. О покољима које поборници Исламске државе раде на афричком континенту нико и не извјештава, а врло оскудни подаци долазе и са Филипина. Нико се и не пита како је то наједном Исламска држава нашла резервни положај у југоисточној Азији.

Да ли ће Исламска држава „осванути“ на Балкану? Са сајта британске владе већ други пут упозоравају да хоће, односно да су терористички напади могући у Босни и Херцеговини, те се британским држављанима сугерише да ову земљу избришу са мапе пожељних туристичких дестинација. Шта то Енглези знају, а нама само увијено хоће да кажу? Британска упозорења треба схватити озбиљно. Из Лондона је указивано и да би се у Паризу и Бриселу могли догодити терористички напади, и догодили су се. Како су МИ5 и МИ6 знали да ће бити оно што је заиста и било у Паризу и Бриселу, а нису могли сазнати шта се спремало у Манчестеру и Лондону – остаје мистериозно.

Што се тиче Саудијаца, главних извођача радова за рачун САД на Блиском истоку, стићи ће их све што раде другима. Главна мета су, ипак, они. Како они прогоне Катар, тако ће њих Јордан. Само се мијењају улоге. Редитељ је општепознат.

слика http://www.advance.hr/vijesti/zaljevska-kriza-i-uvertira-u-neizbjezni-sukob-moguca-vojna-invazija-na-katar-kao-pocetak-rata-s-iranom/

Откако је америчка „дубока држава“ најавила повратак САД на Балкан, откочен је и окончан процес пријема Црне Горе у НАТО, који је Трамп био одложио. Македонија је капитулирала пред Заевим и Ахметијем. Тачи и Харадинај су добили прецизне инструкције Вашингтона како да легализују „косовску“ армију. A Вучић сваки час добија упозорења да Србија – и без уласка у НАТО и без санкција према Русији – мора да поштује доминцију суперсиле у региону. Иако је Хојт Брајан Ји у својој блиц инспекцији балканских пријестоница (Тирана, Подгорица, Скопље, Приштина, Београд) заобишао Сарајево, било је ипак довољно да овај Американац у једној изјави именује Додика као реметилачког сецесионисту, па да Изетбеговић устане из мртвих и испрси се. Подсјетио је Бакир на јунака из анегдоте о слону и мишу, који заједно прелазе преко дрвеног моста. Мост се тресе, а миш вели слону: „Ала дрмамо!“

Прије тога, а пошто је промашио са обновом тужбе „БиХ“ против Србије за агресију и пристао на хрватску изборну јединицу, изазвао је толики гњев сународника да је рејтинг СДА спустио на ниво са кога је у прошлости губио изборе, а нови се спремају већ догодине. То је по неким процјенама могло да га кошта функције предсједника странке већ на некој од наредних сједница Главног одбора. Али, „замјеник помоћника“ у Стејт департменту, азијатског презимена, поријекла и лика, дао му је кисеоник у задњи час.

На обиљежавању 27. годишњице оснивања СДА Бакир је најприје подсјетио чланство и руководство да је водећу муслиманску странку створио његов отац Алија.

А порука је да му је странка бабовина, коју, по породичном праву о насљеђивању, нико нема право да узме. Али, чак више него партијској задужбини Изетбеговића, Бакир се посветио Додику, кога у Сарајеву мрзе више него Караџића и Младића – заједно.

-„Додик већ деценију зауставља и слаби БиХ, а СДА зауставља и слаби Додика“ – соколио је Бакир своје партијске другове, а да није ни свјестан да је тиме потврдио да Босна већ десет година слаби, док се он и странка опсесивно баве само Додиком.

– „Додик тврди да може подијелити БиХ или барем вратити стање на оно што он зове изворним Дејтоном, дакле поништити реформе које смо постигли у времену 1996 – 2006.“ – Истина је, међутим да Додик никада није рекао да може да подијели Босну него да се она спонтано распада по шавовима РС и Х-Б. Оно пак што „Додик зове изворним Дејтоном“ јесте споразум који је потписао и Бакиров отац Алија у Паризу децембра 1995. А што се тиче постдејтонских и антидејтонских реформи, наметнули су их инострани протектори, а данас и они кажу да је стање у БиХ горе него што је било 1995, прије тих реформи.

-„Додик је одстрањен са државног нивоа и из дипломатских представништава и стављен је на црну листу Стејт департмана јер је дрско вријеђао представнике међународне заједнице, против њега је покренут поступак у Суду БиХ.“ – Јесте, у заједничке органе су изабрани представници РС из СЗП-а, али уз подршку СДА, па је опозиција због своје политике доживјела дебакл на локалним изборима. Додик заиста „дрско вријеђа странце“, али само када им узвраћа што исто чине Српској и њеном предсједнику. Најзад, Суд БиХ се не помиње у Дејтонском споразуму и зато Додик тражи да се Српској врати отета правосудна надлежност. Истина је и да он не може да путује у САД, али ни амерички званичници, попут амабасадорке Морин Кормак, нису поздрављени у РС.

-„Кулминација такве Додикове политике су неуставни референдуми, одликовање пресуђених ратних злочинаца и планирање референдума о отцјепљењу РС из БиХ“. Референдум у демократији не може да буде неуставан, и зато се Дан РС и даље слави 9. јануара. Ратним лидерима РС који су још Хагу нису изречене превоснажне пресуде па за њих важи презумпција невиности, а они који су већ одлежали казну сада су пуноправни грађани, па тако предсједник РС може да их одликује. Додик никада и нигдје није изнио никакав план о отцјепљењу, него о осамостаљењу, а да`то није исто, Бакир би могао да се сјети како је то његов тата радио у односу на СФРЈ. 

Али, све и да је тако како је исконструисао на рођенданском слављу странке, да ли лидер СДА, њено бројно чланство и масовне присталице заиста мисле да би одласком Додика Срби у РС окренули ћурак и засукали рукаве да граде Босну по бошњачкој мјери? Заборављају да је и Додик почео као бивши реформиста, вођа лојалне опозиције у ратном парламенту РС, прагматични предузетник и мирнодопски премијер кога је подржавала „међународна заједница“, а Бошњаци га прижељкивали на челу читаве БиХ. Али, није му дуго требало да препозна лицемјерје нападних иностраних и комшијских симпатија, односно да је цијена подршке уништење Српске, односно стварање унитарне Босне. Од тада је и за једне и за друге постао више од деценију нерјешив узрок свих проблема и предмет нечувене стигматизације. Нису им помогле ни методе обојене револуције, организација уличних протеста, провокације социјалних немира, подршка опозиционим медијима, уставне реформе.

У чему је тајна његових неколико премијерских и предсједничких мандата заредом? У томе што ужива већинско повјерење бирача. Уз све старе и нове теорије о манама изборне демократије није још пронађен бољи начин провјере народне воље, а пораженима не остаје друго него да закључе да би требало промијенити народ или свијест народа. А како то није лако ни на дужу стазу, Бакиру и бошњачкој елити би било корисније да размисле није ли проблем у њима самима, њиховом виђењу БиХ и РС у њој, као и, посебно, у њиховом разумијевању „међународног“ контекста.

Сам стари Изетбеговић се у својим Сјећањима вајкао како се слабо сналазио у међународним преговорима, а то се у његово вријеме ’90-их најприје односило на САД. Није рекао конкретније у чему и због чега, али је то објаснио Адил Зулфикарпашић: „На Западу је причао да хоће грађанску БиХ, а на Блиском истоку како хоће исламску државу“. Као да они нису знали да му је задњица увијек била на Балкану, а срце у Саудијској Арабији. По свјетским метрополама наступао је као башчаршијски шибицар који хоће да превари превејане свјетске полицајце. И, наравно, сам испао преварен.

Американци су га навукли у рат са два јача противника у коме су муслимани највише настрадали и, умјесто цјеловите и јединствене БиХ под њиховом хегемонијом, у Дејтону је потписао подијељену земљу у којој Бошњаци контролишу пет кантона на мање од 25 одсто територије. У међувремену су им Американци кришом послали испомоћ муџахедина који су постали квасац трансформације „најсекуларнијих муслимана у свијету“ у тврде и искључиве исламисте. Ипак, они и даље вјерују да су евро-амерички протестанти, католици и јевреји склонији босанским муслиманима него босанским хришћанима. Да на својој четвртини БиХ имају нафту, не велим, али без тога они могу да буду само људски ресурс за ширење вехабизма о трошку Саудије и регрутацију за исламски тероризам у служби САД.

Стари Алија је, међутим, био реалнији у другим процјенама – да „нема Босне ако је неће ни Срби ни Хрвати“ и да „Муслимани треба да узму онолико Босне колико могу просперитетно да контролишу“. На трагу тих спознаја, које су не само Алији него и сваком трезвеном ко живи у Босни одавно јасне, недавно се огласио Данијел Сервер. „САД и ЕУ би могле закључити да изградња држава на Балкану у оквиру постојећих граница није могућа и уместо тога предузети напоре да се испреговара етно-територијална подјела Босне, Косова и Македоније, уз право новонасталих држава да се прикључе сусједним земљама. Ово би захтијевало тежак дипломатски ангажман САД, а вероватно и распоређивање хиљада америчких и европских трупа како би се смањила вероватноћа избијања насиља. Из тог разлога би тамо вјероватно морале да остану још неколико година, ако не и деценија.“

Сервер је један од најутицајнијих експерата за БиХ још из времена Клинтонове администрације и освједочени промотор бошњачке политике. По први пут је у једном тексту поменуо опцију која не би била централизована и унитарна Босна. И то је учинио у опширном свједочењу на саслушању о Балкану (“Пријетње миру и стабилности“) пред Одбором за међународне односе Поткомитета за Европу и Азију америчког Конгреса, одржаном 17. маја 2017. А ако неко помисли да су његове посљедње реченице озбиљна резерва према изложеној опцији, вара се. САД још од пада Берлинског зида најављују да ће се повући са Балкана, а све чине да покажу да Европљани не могу без њих. Уосталом, нису ли они у Босни присутни већ 25 година, а ту је и команда у Бондстилу. На новим етничким границама на Балкану ионако не би дежурали амерички војници, него, рецимо, Бугари, Турци, Словаци, Црногорци и др. под униформама НАТО или УН.

Бакир Изетбеговић мора да је занијемио пред једном од опција коју је изложио Данијел Сервер. А прећутао је (превидио или потиснуо) да је замјеник помоћника Хојт Ји у на почетку поменутој изјави рекао и то да је „БиХ пред распадом, односно да је постала неуспјела или пропала држава.“ Без потребе, јер ако би се Српска и Херцег-Босна прикључиле матицама, једино би Бошњаци остали у БиХ, са више него довољном већином за бошњачку односно исламску државу. А што је најважније, у њој не би било Додика да им срећу квари.

слика http://www.magacinportal.org/2016/02/22/jovan-mitrovic-islamski-kalifat-i-balkanske-drzave/

Овонедељни терористички напади у Техерану, за које је одговорност odmah преузела Исламска држава (ИСИС), су само последњи инциденти који су узбуркали воде све немирнијег „Ширег Блиског истока“. Неће бити и последњи.

Напади у Техерану су дошли у време када су саудијске претње на рачун Катара, на основу надреалне оптужбе да исти подржава тероризам, достигле свој врхунац. Посматрачи отворено говоре о могућности преврата против владајућег шеика Тамим бин Хамад Ал Танија, па чак и о саудијској инвазији. На тему могуће промене режима, саудијски медији наглашавају да је Тамимов отац, Хамад, дошао на власт превратом против сопственог оца. Преврати нису реткост у катарској историји, а и увек ће ту бити бити још неки Ал Танијев брат, рођак или братанац који би могао да буде инсталиран као одговарајућа марионета Ријада. Што се тиче инвазије, треба имати на уму да је Катар био део прве и друге саудијске државе (које су трајале до 1818. односно 1891.) и да би то поново могао да буде. С обзиром на ниске цене нафте и Катарове масовне резерве природног гаса, Саудијцима би добродошла брза и лукративна диверсификација њиховог портфолија. Катар је у међувремену своје војне снаге ставио у највиши степен приправности.

У исто време, у Сирији су 6. јуна амерички авиони по други пут бомбардовали про-владине снаге, близу граничног прелаза Ал Танф ка Ираку, у близини Јордана. Званично оправдање је била заштита „умерених“ џихадиста које подржавају САД, у „деконфликтној зони“ коју је Вашингтон једнострано прогласио. Извештаји говоре да су САД такође распоредиле снаге у Ал Зкуфу, још једном пограничном месту североисточно од Ал Танфа, са очигледном намером блокирања било каквог повезивања сиријских и ирачких снага које се боре против ИСИС-а. Ово се подударило са најављеном офанзивом на ИСИС-ову номиналну престоницу Раку, коју предводе амерички спонзорисане Сиријске демократске снаге, чији далеко најбројнији елемент чине курдске Јединице народне заштите, за које амерички непоуздани НАТО партнер Турска тврди да су заправо терористи Радничке партије Курдистана.

Све ове дестабилизирајуће тенденције имају заједнички корен: агенду Саудијске Арабије да прошири вехабистичку агенду насиља и нетолеранције, која је на злу гласу чак и по нехуманим стандардима који преовладавају у исламском свету. Још горе, та агенда је добила озбиљну подршку приликом прошломесечне несмотрене посете америчког председника Трампа Ријаду, када је обећао неограничену војну и политичку подршку 31-годишњем саудијском Министру одбране и Заменику престолонаследника, Мухамеду бин Салману. Салман је главна фигура иза деструкције коју Саудијска Арабија и њени заливски савезници (укључујући и Катар) врше у Јемену, уз америчку и британску помоћ, и он засигурно не би оклевао да списку својих злочина придода и Катар. Остаје да се види да ли ће ићи толико далеко да провоцира отворени рат са Ираном, уверен да му САД чувају леђа. Дакако, имајући у виду Ријадову подршку џихадистичким организацијама, укључујући и ИСИС, не може се искључити да су у терористичке нападе у Техерану умешани и саудијски прсти, управо да би се испровоцирала реакција. Сигурно је да и Иранци имају сличне сумње.

Саудијска оптужба да Катар подржава тероризам је тачна у смислу да Доха од раније подржава џихадисте у Сирији, укључујући ИСИС, Ал Каиду и њихове разнородне изданке. Ријад би то морао да зна, с обзиром да наоружава те исте терористе. Међутим, сукоб се не врти око тога. Оно што смета Саудијцима је, делимично, катарска подршка Муслиманском братству, организацији којој је Ријад помагао више од пола века, све док Браћа нису преузела власт у Египту 2012. Свакако су Муслиманска браћа опака дружина, мада их Сједињене Државе још увек не воде као терористичку организацију. Главна саудијска замерка на рачун Браће није, међутим, њихов радикализам – јер Ријад радо и великодушно подржава далеко горе групе у многим земљама – већ њихов популизам и потенцијална претња коју представљају краљевским претензијама Куће Ал Сауд и других наследних диктатура у муслиманским земљама.

Што се тиче Тамима Ал Танија, његов главни преступ је његова спремност да разговара са Иранцима, које Саудијци – главни светски спонзори тероризма кроз „тврда“ средства новца и оружја и „меко“ средство вехабијске идеологије – уз америчку и израелску подршку, криве за сва зла која су задесила не само Блиски исток већ и читав свет. (У креативној варијацији на ову тему, CNN је покушао да кривицу за сукоб око Катара свали на – погодили сте – Русе! Према том водећем америчком сејачу лажних вести, „амерички истражитељи верују да су руски хакери провалили сајт катарске државне новинске агенције и подметнули лажну вест… по којој су катарском владару приписане измишљене пријатељске изјаве на рачун Ирана и Израела, као и сумње колико ће још дуго председник Доналд Трамп остати на власти“. Чак и да је та вест стварно била окидач за насталу кризу, што је тешко поверовати, има више страна којима би одговарало избегавање могућности да је спорна вест заправо веродостојно пренела Тамимове ставове.) Остаје да се види да ли ће Ријад успети да за кратко време укроти Катар. Уз посредовање Омана, Кувајта и других земаља, Катар би могао да покуша да одобровољи свог моћног суседа тако што ће зауздати Ал Џазиру, депортовати лидере Муслиманског братства и зауставити дијалог са Техераном. Вашингтон ће такође вршити притисак на Доху да капитулира, пошто је сва јаја ионако већ ставио у саудијску корпу, у исто време пазећи да не угрози истурени штаб америчке Централне команде у Катару.

С друге стране, Катарци би могли да реше да остану чврсти. Доха није без савезника. Немачки министар спољних послова Зигмар Габријел је окривио САД (и, последично, Саудијце) за кризу, осуђујући „трампизацију“ односа у заливском региону. Иран је понудио организовање испорука хране Катару, ради превазилажења затварања копнене границе са Саудијском Арабијом. Турска, која нагиње према Муслиманском братству, има базу у Катару, а турски парламент по хитном поступку одобрава слање додатних војних снага тамо. Такође вреди истаћи да се, иако је НАТО савезник, Турска све више удаљује од САД, већином због америчке подршке сиријским Курдима. Заједно са Русијом, Турска и Иран су активни учесници зона деескалације у Сирији које је установио Астански процес, што је прихватљиво за Дамаск, али не и за Ријад и Вашингтон.

И овде се враћамо на Сирију. Упркос свој причи о борби против ИСИС-а и „тероризма“, јасно је да је за америчку политику главни ђаво Иран. Не само да САД настоје да блокирају (про-иранску) сиријску и ирачку контролу заједничке границе, већ је јасно и то да пребацивање бораца ИСИС-а из Раке јужно и источно ка Мајадину и абу Камалу у провинцији Деир Ез Зор, није случајна ствар. Јер, то фактички зна и да су америчке снаге у Ал Танфу и Ал Зкуфу у фактичком партнерству са ИСИС-ом против Дамаска и Багдада, стварајући предуслове за оно што је израелски безбедносно-аналитички сајт Debkafile окарактерисао као „надолазећи озбиљни сукоб за контролу југоисточне Сирије и њених стратешких пограничних тачки“. Стога је јасно да су, без обзира на оштру реторику америчког Министра одбране Џејмса Метиса да ће амерички вођена курдска офанзива изложити ИСИС „уништењу“, борци ИСИС-а – или неки сунитски „лаки“ ИСИС који би био састављен после пада Раке – представљају стратешку активу која се не сме одбацити. (Курдске и њима савезничке снаге су 1. јуна дозволиле борцима ИСИС-а безбедан излазак из Раке. Међутим, кад су дошли на отворено, Руси – који нису учествовали у склапању овог споразума – су их десетковали из ваздуха. Е то се већ зове „уништавање“!) По речима једног неоконзервативца који дели став да се Иран мора сузбити по сваку цену, кључ је Деир Ез Зор, где изоловане снаге сиријске војске већ годинама одолевају непрекидним нападима ИСИС-а. (Вреди подсетити да су у септембру 2016. амерички авиони „грешком“ бомбардовали сиријске положаје у Деир Ез Зору, убијајући више десетина сиријских војника а помажући још један ИСИС-ов напад.)

Дакле, Шири Блиски исток почиње да личи на просторију пуну бензина, у којој Саудијци весело пале шибице. Питање које виси у ваздуху је зашто их Трампова администрација подржава и држи у уверењу да могу да неометано наставе тим путем. Опаска немачког Министра спољних послова Габријела о „трампизацији“ је само делимично тачна. Сукоб око Катара, амерички покушаји блокирања повезивања сиријских и ирачких снага (где би ИСИС и њихови саудијски спонзори били главни добитници) и, бар посредно, терористички напади у Техерану, су заправо одраз бланко војног и политичког одобрења које је Трамп дао Мухамеду бин Салману.

То није „Америка на првом месту“ већ, како је то описао Срђа Трифковић, „вехабизам на првом месту“. То није манифестација „трампизације“ америчке спољне политике, већ „детрампизације“ и увлачење његове администрације у вашингтонску „мочваризацију“. Тужно!

-

Сарајево – Арапски инвеститори наставили су, након Сарајева и околине, да преко домаћих посредника купују земљиште широм Босне и Херцеговине.(Фото: ЕПА)

Последњих месеци, мета им је напуштени грунт (обрадиву земљу) Срба и Хрвата на подручју Посавине, пише загребачки Вечерњи лист у издању за БиХ.

Новац из Саудијске Арабије, како се наводи, долази преко невладиних организација, фондација и фондова, док послове обављају локални представници.

Према доступним информацијама, наводи овај загребачки дневник, на подручју познатог католичког центра Плехана инвеститори из Зенице покушали су да купе земљиште да би саградили велике пчелињаке, али због интервенисања локалног свештенства до тога, ипак, није дошло.

На подручју Дервенте домаћи Бошњаци купили су у марту, уз подршку страних фондова, 200 дунума (дунум је површина од 1.000 квадратних метара) земљишта од хрватских породица Седлић и Гаура, а како се наводи, било је притисака и према другим породицама.

Према наводима саговорника листа, кампања за продају земљишта тренутно је стала, а и локалне српске власти су се забринуле па смишљају начин како да спрече продају земљишта.

Исти извори наводе да су посредници на подручју Модриче покушали да дођу до јефтине земље расељених Хрвата.

Лист пише да је компанија „СДА тајкуна“ Алије Будње, који је близак арапским фондовима, купила у месту Трњак на подручју општине Оџак, које је пре рата било настањено Србима, око 30 хектара земљишта.

Према наводима из општине Оџак, недуго након куповине земљишта, реаговали су хрватски, али и српски представници општине Шамац, па је обустављена куповина земљишта и некретнина.

Вести, Танјуг

www.vaseljenska.com/vesti-dana/saudijska-arabija-kupuje-bosnu/

-
РИЈАД И ДОХА СУ ПОДРЖАВАЛИ ТЕРОРИСТИЧКУ ГРУПАЦИЈУ КОЈУ СУ СТВОРИЛИ АМЕРИКАНЦИ

         СЈЕДИЊЕНЕ Државе су свих послењих година знале да Катар и Саудијска Арабија новцем и оружјем помажу Исламској држави –  о овоме сведоче писма Хилари Клинтон која је објавио WikiLeaks.

         У писму са насловом „Извори, укључујући западне обавештајне, шпијунажу САД и изворе у региону“, које је Клинтонова у августу 2014-те упутила саветнику Барака Обаме Џону Подести, наглашава се да Вашингтон треба да изврши пристиак на владе Катара и С. Арабије које финансијама и материјално-технички илегално подржавају Исламску државу и друге радикалне сунтске групације у региону“.

         С обзиром да је тренутно само Катар, са којим је због тога осам земаља прекинуло дипломатске односе, проглашен за државу која подржава тероризам – изгледа да је током посете Доналда Трампа региону било договорено да се крене у ликвидацију Исламске државе, а да се на оптуженичку клупу изведе само режим у Дохи.

         Ако се има у виду да су Американци створили Исламску државу, а и подржавали свих протеклих година и њу и Ал Каиду, сви су изгледи да ће „колективна кривица“ бити сваљена на Катар.

         У сваком случају, с обзиром на то да су Русија и Иран, укључивањем у рат на страни Сирије потпуно пореметили планове Вашингтона, Ријада и Анкаре, и да се показало да Исламска држава више не може да обори режим у Дамаску – Американци и њихови регионални савезници изнуђено праве нове комбинације. А у њима, очито, нема места ни за Катар ни за Исламску државу.

         Она, наравно, неће бити потпуно уништена већ претворена у „грађевински материјал“ за нешто друго…

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/wiki-leaks-sad-znale-da-katar-i-s-arabija-podrzavaju-islamsku-drzavu