среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "СИПА"

СИПА

-
Покушај заустављања рада Народне скупштине Републике Српске је дефинитивно увод у „македонски сценарио“ и политички дебакл опозиције која насиљем није успјела у својим намјерама, јер је Српска тврд орах, непокорна и тако ће и остати изјавио је Предраг Ћеранић, декан Факултета безбједносних наука Универзитета у Бањалуци гостујући у нашем Јутарњем дневнику.
Предраг Ћеранић - Фото: РТРС

Предраг ЋеранићФото: РТРС

Ћеранић је истакао да поједини желе интервенцију СИПЕ на територији Републике Српске

– Можемо се сјетити протеста 14. маја у Бањалуци. Само што код нас нису фактор албанске партије, али јесте Бакир Изетбеговић и његова странка СДА и то јесте кључ. Ћамил Дураковић је испред своје организације „Одговор“ најавио да ће доћи до сукоба српских партија и посланика и тражио је интервенцију СИПЕ. Желе интервенцију иниституција БиХ, првенствено СИПЕ уз потпуно игнорисање институција Републике Српске, првенствено МУП-а Српске – нагласио је Ћеранић.

Ћеранић је коментарисао и саопштење СНСД-а поводом јучерашњих догађаја у Парламенту Српске.

– Чим се прозива Брајан Хојт Ји, који је замјеник помоћника америчког државног секретара и који посљедњих мјесеци борави у Скопљу. Он има штаб у америчкој амбасади у Скопљу и онда је јасно на коју се амбасаду у Сарајеву мисли. Брајан Хојт Ји вуче потезе и он сада врши одређене рокаде у ОХР-у и ОЕБС-у. Доводи агилније дипломате, добре оперативце, а све у смислу вршења нових притисака на Бањалуку, али и на Београд – истакао је Ћеранић.

Он додаје да се сада проблем у Македонији, Србији и БиХ своди се на то да се жели спријечити продор руског и кинеског капитала.

– У Македонији плате нису биле мале, народ је имао добар стандард управо захваљујући великим инфраструктурним пројектима које је уложила кинеска влада, а утицале су и најеве градње руских гасовода и нафтовода. Дакле желе спријечити утицај тог капитала. Видимо да Србија не одустаје од разговора са великим кинеским компанијама у управо је предсједник Вучић најавио долазак и недавно примио једног врло важног кинеског државног званичника. Исто се дешава и са Републиком Српском, гдје се покушава спријечити продор кинеског и руског капитала и и њохов утицај који би донио препород и Српској и Србији – нагласио је Ћеранић.

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=269359

-
СAРAJEВO – У оквиру акциjе коjа jе почела у раним jутарњим сатима, ухапшено jе више особа, а врше се претреси на неколико локациjа на подручjу Брчко дистрикта и Tузланског кантона.

 

           фото/фрееимагес.цом, илустрациjа

По налогу Tужилаштва БиХ, више десетина полициjских службеника СИПA-е и полициjе Брчко дистрикта БиХ извршени су претреси и хапшења осумњичених за кривична дела организираног криминала и неовлашћеног промета опоjних дрога члан 195. KЗ-а БиХ, преноси регионална телевизиjа Н1.

www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=350729

Правосуђе је једна од функција државне власти, која ауторитетом државе примјењује право на конкретне случајеве. Важно је нагласити да „Појам правосуђе“ у ужем смислу, подразумијева само судове и тужилаштва. У ширем смислу, овај се појам односи и на дјеловање других актера: адвоката, медијатора, правобранилаштава, органа јавне власти, судских вјештака и невладиних организација. Но, носиоци правосудних функција и вршиоци судске власти су само судије и тужиоци. Демократска, уставна пракса, подразумијева постојање обавезе поштивања и провођења сљедећих начела: прво, начело независности суда; начело сталности судске функције; начело судијског имунитета; начело неспојивости судијске са другим функцијама; начело јавности суђења; начело зборности суђења; начело учешћа грађана у суђењу, и начело одлучивања на више инстанци.

Осим што, привидно, поштују и проводе ова начела, Суд и Тужилаштво БиХ имају велику системску грешку: они нису дио уставних рјешења, нити је њихова позиција заснована на Уставу БиХ. Опште стање интензивирало је размишљања о етици носилаца дужности у босанско-херцеговачком правосуђу и то траје годинама, нарочито у посљедњој години. Потпуно је јасна и оправдана потреба да се преиспитају примјене принципа у којима требају дјеловати и које морају поштовати носиоци правосудних дужности.

Судије одлучују о животу и смрти, о праву и обавезама, о лишењу слободе, о ратним злочинима, правима из рада, уређују породичне односе, утврђују право власништва. Нема поре живота коју не дотиче и не прожима правосуђе. Без обзира на могуће приговоре да судија рјешава у оквиру закона, примјеном норме, остаје чињеница да је судија/тужилац изложен свим искушењима живота којим су изложени други људи око њега.

Много је питања на која одговор не даје судска пракса, већ јавно мнијење.

У суштини, јавно мнијење пружа и потврђује овлаштења судији да примјењује законе, и оно очекује правду, тражећи да судија буде лице и наличје правде. Јавно мнијење је и тужиоцу дало право да тражи оне који своја понашања не могу да ускладе са правилима заједнице, оно очекује да се такви брзо и ефикасно изведу пред суд и не прашта пропуштање и аљкавост, неодлучност или повлачење пред притиском.

Овлаштења која су повјерена судијама строго су повезана са вриједностима правде, истине и слободе. Мандат који су носиоци функција у правосуђу примили од народа захтјева да своје задатке обављају на јаван начин и да то чине увијек и без услова. Судија у свакој прилици мора бити непристрасан али и мора остављати дојам непристрасности, као што судија не само да мора бити частан, него мора и изгледати такав.

Судија у сваком тренутку и на сваком мјесту мора бити свјестан важности дужности коју обавља, не смије бити пристрасан и то се мора видјети на њему.

Стога је, за све носиоце правосудних дужности као и за оне који се спремају да се баве овом дјелатношћу, неопходно да усвоје етичке и професионалне принципе прописане за судије и тужиоце, да овладају претходним знањима која ће им омогућити да боље упознају себе и своје карактерне црте, своје навике и суоче се са својим предрасудама, да би ојачали и овладали својим духом и својим карактером, да би научили контролисати своје понашање, да би у сваком тренутку и на сваком мјесту били свјесни чињенице да средина у којој се крећу и живе у њима види и од њих, тражи правду.

Судија суда БиХ Бранко Перић, међутим, не брине о томе. Он је заузео активну улогу у креирању мишљења јавности о правосуђу. Слику унутрашњих односа и своје личне фрустрације положајем који заузима у систему правосуђа судија Перић је преточио у ново оружије против суда и успостављене хијерархије одговорних и руководећих лица. Судија Перић је присвојио јавност као властити инструмент моћи у унутрашњим односима и средство уцјене.

Док изриче најдубљу захвалност земљама Арабији, Турској и Персији, док хвали градове Истамбул и Анкару, Ријад и Техеран, судија Перић понекад скокне до Хага а понекад видео линком посвједочи како су Срби правили паравојне формације састављене од војника, полицајаца и криминалаца, и све то на терет ставио Мићи Станишићу и Стојану Жупљанину, у процесу пред Хашким трибуналом у коме су ратном Министру унутрашњих послова Републике Српске и Начелнику Центра Служби безбједности Бања Лука, изречене дугогодишње, вишедеценијске, затворске казне. Уз његову помоћ.

Видљиво је да на страницама новина Перић изриче захвалност Богу што је на вијеме проучио, право, логику, филозофију, стилистику и неколико магијских вјештина. Управо захваљујући њима, он је спознао корист вјеште ласке, утисак добро прорачунате разметљивости, слабост и непостојаност начела која људи проповиједају а не придржавају их се; схватио је и снагу новца, тврдоћу батине, меканост сарајевског гајтана и све страхоте гладовања које се спрда с обзирима, кад потегне да се подмири.

Зато захваљује Сарајеву и великим земљама и градовима јер се захваљујући њима припремио и довољно наоружао за живот у Сарајеву. Толико добро да ће моћи вољети чаршију а да му се она не наруга; да и добије помоћ „главног града“ а да га он не попљује; да га понекад прекори, а да му се тај злокобни град не освети.

Чак и слабије обавјештени о приликама у правосуђу могу замислити исцерено лице судије из Теслића, док унутар своје канцеларијске империје и дужности, муца прјетећу поруку: „Пази шта радиш предсједниче, или ћу те турити у колумну“.

Однедавно, међутим, такве колумне постале су потпуно приземне и политички јалове.

Ако се посматра тренутни распоред најважнијих носилаца правосудних функција у БиХ: Предсједник ВСТС-а Милан Тегелтија, Потпредсједник ВСТС-а Ружица Јукић, Предсједник Суда БиХ Ранко Дебевец, В.Д. Главна тужитељица БиХ Гордана Тадић и Главна дисциплинска тужитељица Алена Курспахић, уочава се потпуна промијена кадровског менталитета и профила водећих људи.

Тачно тако: нови људи су дошли. У правосуђе БиХ – одлучни и поштени.

Политичке фигуре, извршиоци политичких налога и корумпирани правосудни кадрови отишли су у завјетрину не баш тако мирно. Снажан отпор који су пружали произвео је одговор ослабљеног правосудног система у виду неколико дисциплинских поступака и понеке кривичне истраге. Због ових кретања у правосуђу најоштрије је реаговала исламистичка Изетбеговићева, породична, Странка демократске акције. Цјела њихова инфраструктура, јавна и тајна, отворено је устала против нових људи и нове „правосудне каровске политике“. Хаџи Бранко Перић остао је посљедњи мохиканац у Суду БиХ.

Након одласка корумпиране диктаторке у правосуђу, радикалне бошњачке предсједнице, чини се да се судија Перић осјетио изгубљеним и потпуно је изгубио компас. Разочаран и изненађен, са ерупцијом новинарске патетике и драматике, у једној малој колумни излио је сву огорченост властитом позицијом у правосуђу, бранећи уцјењеног, неспособног, у стварности криминализованог Министра безбједности са неважећом дипломом, Драгана Мектића.

У плачљивој нарацији пуној емоција и метафора, атрибута у виду прикривених комплимената, силогизама и компарација, запљуснуо нас је кондензованим бесмислом фаворизовања некога ко води рат против правосуђа, коме и сам припада.

Квази судија и квази новинар Перић заборавља, да није ВСТС напао Министра безбједности Драгана Мектића, него је Драган Мектић напао правосуђе, зато што неће да хапси јавне личности Републике Српске, њене најважније људе које је управо Мектић константно и агресивно криминализовао у јавности.

Перићу симпатичан, овај некомпетентни министар и особа која о области уређења безбједносних политика и прилагођавања новим безбједносним изазовима не схвата ништа, који је способан само забављати јавност о јахтама у Порторожу, вријеђати образоване жене, (углавном новинарке државне агенције СРНА и Јавног сервиса РТРС – које часно и мукотрпно зарађују сваку конвертибилну марку у овом тешком тренутку и неуређеној држави), пљувати по свим институцијама Републике Српске и проглашавати их лоповским.

Мектић је као бјесан трчао и њушио траг Предсједника РС Милорада Додика, најављујући истраге и оптужнице против њега. Управо, хапшење Предсједника РС је дио агенде и обећања које је Мектић дао својим газдама у Сарајеву и СДА.

Одсуство „ефикасних акција“ на плану хапшења функционера у Бања Луци усмјерило је Мектића на прислушкивање и кривичну обраду суспендованог Главног тужиоца Горана Салиховића, повезујући и ту смјену, индиректно, преко прислушкиваног новинара Мате Ђаковића, са оптужбом да је Салиховић штитио Додика и друге. А затим је напао све редом: нову тужитељицу, ВСТС… Зар је могуће, овакву ситуацију, у којој Министар безбједности пљује и лаже на правосуђе, ваљајући се у блату незнања, лажних оптужби и глупости – односно адекватан, одмјерени и храбри одговор на то, назвати ваљањем у блату цјелог правосуђа?

У стварности, Мектићеве оптужбе су натјерале часне људе у правосуђу да му кажу –ДОСТА. И да му одговоре. А да бисте одговорили особи са великим овлаштењима и кумовским залеђем у агенцији СИПА, морате бити чисти, поштени и довољно способни да се одбраните од монтираних процеса на које су Мектић и његова сарајевска чаршијска клика спремни.

Перићу је, међутим, такав лик симпатичан док избезумљен шаље у медијски простор крик страха и љутње а на површину избацује најважније питање: коме ће он уопште, као такав, новинар-судија, више бити потребан. Никоме. Никада.

Готово је: са политизоване и корумпиране правосудне сцене одлазе заувијек људи и политика која није проводила законе него калкулисала, намигујући и лијево и десно, прије свега странцима али и политичким странкама у Сарајеву и Бања Луци. Правник са периферије са искуством првог Предсједника суда БиХ од 2004-2008. године глумио је у вријеме Меџиде Кресо „змаја од Теслића“ и нудио се свим политичким опцијама, само да га врате на позицију предсједника суда. Тако је он открио Драгана Мектића, тепајући му у својој колумни да представља „змаја од Прњавора“ и „босанског Трампа“.

Овако, у Независним новинама, говори и пише судија Бранко Перић:

„…Људи који у јавности иступају у име правосуђа заборављају да је Мектић више од свих функционера извршне власти позван да сарађује са правосуђем и да коментарише његов рад и достигнућа. Европска заједница безбједност и правосуђе третира као једно и јединствено поље на које ће се односити претприступни преговори. О тим питањима у име БиХ са Бриселом разговара министар Мектић.

Он мора знати какви су резултати правосуђа када је у питању борба државе БиХ против корупције, шта је са спречавањем прања новца и како стоје ствари са финансирањем терористичких организација. Дакле, Мектић је државна адреса! Он је незаобилазан партнер правосуђа са којим се мора сарађивати, без обзира на то да ли је у Сарајево дошао у старом голфу и да ли је дипломирао на полицијској вишој школи или на правном факултету. Водити рат са Мектићем је сулудо. У том рату губитник може бити само правосуђе!“

У суштини, као Салиховић, Кресо и слични, чак и док се помало борио против њих, Перић једно говори, друго ради, треће пише, четврто пресуђује а пето мисли.

Прије свега, Перић би требао знати да на нивоу БиХ, у Савјету министара, постоји и Министарство правде, које води млади Јосип Грубеша – он је та адреса а не Мектић. Колико је Перић безобзиран кад рачуна на неписменост читалачког аудиторијума Независних новина док заступа ове ставове, лишене знања, смисла и правне етике…

У стварности, судија Перић и јесте препотентан, јер се увијек дружио и ослањао на те „простодушне људе са сумњивим образовањем“ попут Мектића.

Гледао је Перић на њих са симпатијама а они на њега са страхопоштовањем.

Али у свијету правосуђа, ниједан судија нема право рећи како је свеједно да ли је Мектић завршио вишу полицијску школу у Хрватској или је дипломирани правник.

На сеоским прелима у Кулашима, негдје на тромеђи између Прњавора, Теслића и Добоја, можда то и јесте свеједно, али… у кривичном праву, на овој тачки се конкретно и тренутно налази разлика између починиоца кривичног дјела и невине особе.

То баш није тако мало и неважно јер нико, баш нико, не може на овај начин користити и злоупотребљавати ауторитет правосудне функције, да би амнестирао починиоца кривичног дјела, посебно сада, док траје кривична истрага Тужилаштва БиХ управо због те разлике.

У суштини, Драган Мектић се није борио за стабилност земље нити је дао било какав допринос у борби против тероризма. Он је прикривао најважније чињенице везане за изворе и степен терористичке пријетње. У његовом мандату, у терористичким акцијама у Зворнику и Сарајеву, убијен је један полицајац и два војника. На ову чињеницу више је указивала администрација Доналда Трампа него сам министар безбједности Мектић.

Приступ Драгана Мектића је увијек дневно-политички и подразумијева релативизацију терористичке опасности у БиХ („…има тога и у другим државама…“), ублажавање односа јавности према овој претњи („…да не вријеђамо – није то исламски тероризам….“), и импутира безбједносном систему БиХ – неизграђеност (а ја бих рекао да је прије у питању „преизграђеност“ – 15 институција на нивоу БиХ дјелује у сфери безбједности и одбране а у РС само двије: МУП РС и Судска полиција), те манипулише причама о „умјереном исламу у БиХ“, оптужујући сваку борбу против тероризма као антисламску.

У његовом мандату извршен је атентат и покушај линчовања Предсједника владе Републике Србије Александра Вучића, а у земљу доведен из Гуантанама највећи стручњак за специјалне експлозиве терористичке организације Ал Каида, Терек Махмуд Ахмед Ал Савах. Ту је и цјела „Алжирска група“ која нам је упућена и о којој петочланој групи нико не води рачуна. Истовремено, на приједлог Мектића, његове Службе за послове са странцима, његових људи и његовог мнистарства, на слободу из имиграционог центра је експресно пуштен Абу Хамза – Имад ал Хусин, који представља пријетњу националној безбједности БиХ. О томе Перић није обавијештен или се само прави „мало мутав“. Јер, велико је Перићево разочарење што га Тегелтија са тужиоцима и судијама из ВСТС није „прогурао“ за предсједника суда БиХ и одатле потиче тај бијес и лажно моралисање. Мектић би га сигурно прогурао да се питао: али, није се питао.

Иначе, Перићеви наступи у новинама, баш као и суду, увијек су били контрадикторни.

Он је често критиковао десетогодишњу праксу примјене члана 7. Закона о Суду БиХ, његове практичне вриједности и злоупотребе, истичући да су на основу члана 7. пред Судом БиХ „процесуирани политичари високог ранга и сви су редом ослобођени“, написао је у колумни објављеној 15. априла 2013. да би само дванаест дана касније, тј. 27. априла 2013. донио рјешење о притвору за Предсједника Федерације БиХ Др Живка Будимира и осталих оптуженика, управо на темељу оспораваног члана 7. Закона?!

Свакако и његова пресуда, у предмету „Чаго и други“, у којој поништава пресуду Европског суда за људска права, побијајући меритум саме пресуде и разлоге за њено доношење, дословно каже да „…нема везе што је нешто у поступку прикупљања доказа мало незаконито…“ показује завидну дрскост и неразумијевање нашег правног поретка, који подразумијева обавезу провођења одлука Европског суда а не дебату о њима уз криминалну флоскулу „мало незаконито“.

Наравно да је та његова пресуда пала и да је остало питање незаконитог прибављања доказа у кривичном поступку које је чинила СИПА.

Због таквог односа према закону и јавности, против судије Бранка Перића до сада су поднесене три пријаве Уреду дисциплинског тужитеља, углавном због непримјерених јавних иступа, али без неких посебних резултата. Истина, двије пријаве су, након проведеног поступка, одбачене, док се посљедња пријава још увијек разматра.

У суштини, оно што јесте смисао анализе бесмисла које представља правосуђе у Сарајеву, а посебно људи попут Перића, јесте најважнија чињеница:

Ако је икада, у историји рада и дјеловања правосуђа на нивоу БиХ постојао кадровски распоред базиран на поштеним, способним и младим људима, спремним да се ухвате у коштац са свим заосталим проблемима које производи нефункционална држава и друштвени и политички односи у њој, онда је то овај распоред. Ако је икада постојала потреба да се ти људи и њихова часна опредјељења подрже – онда је то овај тренутак.

Милан Тегелтија и Ружица Јукић, Ранко Дебевец и Гордана Тадић, млада Алена Курспахић и други, више него икада и више него ико заслужују подршку друштва у овом сложеном и одговорном послу и врло тешком тенутку.

Подршка младим и способним судијама и тужиоцима није никаква шанса нити привилегија њима самима – ово је посљедња шанса да се једна надасве позитивна енергија и правничко поштење искористе да поправе и реформишу прилике унутар самог правосуђа.

Они су ново лице и посљедња шанса, а Бранко Перић као у огледалу одсликава остатак једног политичког и интересног, врло штетног система, кога коначно треба побиједити у интересу будућности укупних односа у цјелом друштву, а не само у правосуђу.

Сада када се промијене на боље виде и осјећају – сада када коначно у правосуђу имамо часне поштене и храбре људе, да на јавне нападе изађу у јавност, не због себе – него због часне и угледне професије, због повјерења које свако друштво указује судијама и судовима… сада то нападати а бранити неосноване и приземне оптужбе уз помињање ваљања у блату, значи бити безобзиран, себичан и поражавајуће неинтелигентан. У суштини значи бити као судија Перић, који напада оно што је највећа негација досадашњег стања у правосуђу а користи аргументацију примјењиву за то вријеме и односе, који су заслугом нових људи коначно превазиђени и поражени.

УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА: Предсједник ВСТС-а Милан Тегелтија 08.03.2017. за Независне новине, под насловом: „Почели смо провјетравање међу својима“, каже:

„…Правосудни систем је све само није корумпиран, 95 посто судаца су сигурно честити, поштени и вриједни људи који честито раде свој посао. Без обзира на своје недостатке и грешке и без обзира на све критике које можемо чути, правосуђе је најчеститији дио друштва… више од 95 посто људи у правосуђу у БиХ часно и поштено ради свој посао… није точно да постоји правосудна мафија. Међутим, точно је да у правосудном суставу у коме има 77 судова, 20 тужилаштава и 1300 носилаца правосудних функција, има корумпираних појединаца и људи који праве грешке и који треба да буду кажњени. Ово што ми радимо показује да систем функционише. У 2015. и 2016. смо имали 55 покренутих дисциплинских поступака, шест носилаца правосудних функција су разријешени, имамо 11 суспензија. То је велики број поступака, суспензија и разрјешења. Далеко је то од онога што је било некада. То показује да систем функционише онда када одстрањује слабости система и бори се са недостатцима… Правосуђе као систем није лишено права на јавну критику било кога у друштву па тако ни Мектића. Он има право да мисли што хоће о било чему, међутим проблем је када та критика постаје популистичка и када се улази у појединачне предмете и тада се то већ сматра притиском на правосуђе. У том контексту ВСТС је и оцијенио непримјереним притиске на рад правосуђа…“

Специјалним истражним средствима се дефинишу она средства или технике који се користе за прикупљање доказа и/или обавјештајних података и информација, на такав начин (тј. прикривено/тајно) да они који су предмет истраге на то нису упозорени. Свакако да примјена тих средстава подразумијева кршење грађанских права и руши приватност, што они који спроводе ту операцију или издају овлаштење за њено спровођење, у било којој и дјелимично уређеној држави, морају да оправдају ту врсту „електронског надзора“; пресретања телекомуникација, кориштење прислушних уређаја и кориштење средстава за праћење. Сама природа „електронског надзора“ је таква да његово кориштење често доводи до тога да докази прикупљени на тај начин касније буду оспоравани пред судом због тога што су, његовом примјеном, прекршена основна права (нарочито она која гарантује Европска конвенција о људским правима). Због тога се специјалне истражне технике и средства, било да је реч о операцијама које се спроводе ради прикупљања обавјештајних података или ради прикупљања доказног материјала, могу користити искључиво кад: постоји изричита основа у унутрашњем праву, и када постоји одговарајући оквир за издавање одобрења и адекватног надзора над спровођењем мјере, а сама примјена таквих мјера је неопходна и правилно одмјерена.

У Босни и Херцеговини та правила не важе; услови за примјену се не поштују, не обезбјеђује се надзор. Закон се не примјењује, крши се отворено и неограничено. Углавном из криминалних разлога а чине га наводне безбједносне агенције (ОБА и СИПА) које би требале гарантовати стабилност и заштиту уставног поретка. Умјесто заштите устава БиХ, управо те агенције су постале средство притиска; оруђе криминалаца, битанги и ратних злочинаца за рушење грађанских слобода, политичког система и правосудних институција, прије свега Тужилаштва БиХ. Понекад и у интересу других држава којима се, без одобрења суда, достављају резултати ових незаконитих активности.

О једној таквој операцији незаконитог електронског надзора ових дана је говорио Министар безбједности у Савјету министара Драган Мектић, који је јавно нагласио како је резултате проведених специјалних истражних мјера доставио Влади Србије из сасвим политичких разлога и потребе да узме учешће у кампањи за избор предсједника Србије.

Надзор над безбједносним агенцијама су договорили тадашњи политички лидери СДА и СДС – Бакир Изетбеговић и Младен Босић (који се у међувремену повукао са позиције лидера СДС-а). Син Алије Изетбеговића, Бакир, корумпирани фундаменталиста кога западни извори као и најважнији медији у Сарајеву (Слободна Босна и Аваз) повезују са политичким убиствима, ликвидацијама, тероризмом, крађом хуманитарне помоћи (вриједне пет милијарди марака) и војничких плата Армије БиХ (у вриједности од двадесет милијарди марака), преузео је под контролу Обавјештајно безбједносну агенцију, постављајући Османа Мехмедагића Осмицу, оданог исламисту, за директора, упркос отпору који је пружила америчка ЦИА и њен директор Џон Браун.

Младен Босић је на мјесто Министра безбједности довео полуписменог, нестручног и уцјењеног Драгана Мектића, вјерујући да ће такву особу, са фалсификованим подацима о стручном образовању, лако контролисати. Али Мектић је Босића избацио из игре и учинио га безначајним, именујући на чело Агенције СИПА свог радног колегу из Прњавора, саучесника у многим ратним и поратним догађајима и чврсте кумовске везе. Мада овдје „кум“ не мора бити дефиниција традиционалног и посебног пријатељства, већ више представља, потврду мафијашке везаности у хијерархијски утврђеном пословном односу, као елементу и садржају организованог криминала.

То је та релација Драгана Мектића и Перице Станића, која је ограниченом министру незаконито прибављала информације из јавног и приватног живота а које је користио да компромитује и уцјењује: тужиоце, судије, политичаре и новинаре.

У начелу, Тужилаштво БиХ као неформално удружење антисрпски орјентисаних кукавица и јадника, овакву судбину је заслужило. Одсуство стручног и моралног кредибилитета, потпуни недостатак храбрости и знања, довео је читаву неуставну структуру тужилаштва БиХ и многе тужиоце у неугодну ситуацију из које су се они спашавали бјекством, оставкама, измишљеним болестима или новим пословним плановима.

Први је капитулирао Главни дисциплински тужилац Арбен Муртезић из само једног разлога: да нова в.д. незаконита дисциплинска тужитељица Алена Курспахић може суспендовати Главног тужиоца Горана Салиховића, што је и учинила други дан након именовања. Пао је шеф одјела за сузбијање организованог криминала Божо Михајловић, нападнут је Олег Чавка а за њим и Дијана Кајмаковић… и тако даље и тако даље.

Углавном је незаконито прислушкивање представљало тај механизам компромитације и рушења тужилаца које се претвара у рушење тужилаштва, коме Мектић предлаже „Принудну управу“ само да би, он, полицајац, мућак из Прњавора, избјегао нужни кривични прогон због незаконитог, десетогодишњег обављања дужности директора Службе за послове са странцима, са сумњивом дипломом хрватског полицијског образовног центра. Дипломом „шестог степена“ тј. вишом али интерном школском спремом, за обављање послова у оквиру МУП-а Хрватске, са којом је незаконито водио Службу иако је законом прописано да директор мора посједовати „седми степен“ академског знања и звања. У стварности Мектић је на том мјесту и био јер је поред Младена Босића, Мирка Шаровића и Небојше Вукановића, представљао најважнијег партнера и борца за идеје Алије Изетбеговића али и Бакирове прагматичне циљеве сталних напада на уставну позицију и интегритет Републике Српске.

Прислушкивање јавних личности и носилаца извршних овлаштења имало је за циљ, прикривање стварних проблема које у сектору безбједности и међуетничким односима, константно производе, муслиманска браћа из СДА и њихов шеф Бакир Изетбеговић.

Најсигурнији начин слабљења Републике Српске јесте стара пропагандна матрица западних земаља о Бошњацима као наводној жртви и о Србији као агресору.

Сребреница је метафора неслућених могућности тог концепта, који урушавајући међународни положај Србије и Републике Српске у ствари, агресивно ради на промијени Дејтонског споразума у правцу унитаризације и нескривене, радикалне исламизације.

Са тим циљем и на тај начин је конструисана прича о геноциду и кривици Србије, Републике Српске и цјелокупног српског народа за рат и његове посљедице. Због очувања те слике рата, цјели политички и војни врх Србије и Републике Српске је брутално кажњаван и омаловажаван. Многи су и данас у разним европским затворима.

Шта је био једини адекватан одговор Републике Српске на ову пропаганду, која изазива тешке посљедице по уставни положај Срба у Босни и Херцеговини и по саму Републику Српску?

Шта је у ствари био одговор који даје какав такав позитиван резултат и на западу?

Аргументован приказ околности сукоба и самих актера те демистификација наводне жртве. Та наводна жртва је припадала свјетској исламистичкој и терористичкој интернационали а њен лидер је јасно формулисао идеју и програм изградње исламске државе на Балкану. У ствари, наводна жртва је дио свјетске терористичке мреже и истурени фактор заједничких циљева западних тајних служби и радикалног исламизма на Балкану. Та политика припада цивилизацијском и вјерском братству фанатика са руксацима пуним експлозива. Њихова идеолошка браћа су међу припадницима Ал каиде, Исламске државе, Нусра фронта, Муслиманског братства и сличних организација, које брутално, у вјерском заносу, одсјецају главе западним хуманитарним радницима, новинарима, шпијунима, цивилима и војницима једнако. У свему томе, ова наводна жртва, као народ, као политичка филозофија и вјерска свијест, учествује, ратујући и убијајући, на исти начин како су то радили 1992. у Тешњу, 1993. и 1994. у Средњој Босни и 1995. на Озрену и Возућој. Са камерама, ритуално, онако како је Султан Фатих одсјекао главу посљедњем босанском краљу Стјепану Томашевићу, симболично прекидајући и поништавајући било какву везу „земље Босне“ са европском културом и традицијом.

Срби су остали посљедњи браниоци европске традиције и тог идентитета пред исламистима у данашњој БиХ. Та борба је дио вјековног сучељавања ислама и хришћанства, у којој су стварне жртве и слабија страна управо Срби. Сами против Клинтоновог и Изетбеговићевог наслијеђа – сами против Бин Ладенових бомбаша самоубица и Багдадијевих кољача.

Босна и Херцеговина је критична тачка европске безбједности са базама Исламске државе, у политичким институцијама, вјерским елитама, невладиним организацијама, медијима, систему безбједности те у многим насељима која живе вануставни живот шеријатске државе. Цијела Босна и Херцеговина, кроз Бошњаке као најбројнији народ, живи теократску илузију о династији Изетбеговић и њиховом политичком наслијеђу.

Одговорност за стотину хиљада мртвих под Изетбеговићевом владавином, за два милиона присилно расељених и дубоку политичку конфронтацију Бошњака са комшијама хришћанима – Србима и Хрватима, доживјело је своју награду у чињеници да је Бакир наслиједио Алију и власт над терористичком мрежом коју су они изградили, да свој народ држе у покорности а Србе и Хрвате у страху. Та мрежа је све јача и организованија, све европске безбједносне службе знају за њу, а безбједносне агенције у Сарајеву подржавају терористе, врше контра-обавјештајну заштиту терориста и не баве се тероризмом на озбиљан и професионалан начин. Наше службе не поштују ни безбједносне процедуре, ни утврђене обавезе – не блокирају финансијска средства терористичким организацијама; не узнемиравају њихове банке, њихова осигуравајућа друштва, хуманитарне организације преко којих новац долази; не спречавају свакодневно прање новца, не блокирају пропаганду САФФ-а, нити било ког исламистичког медија. Штавише, те службе као изданци фанатизма Алије Изетбеговића, муџахедина, вехабија и странке СДА, у свој антисрпски загрљај хватају и неке фрустриране политичаре и новинаре из Републике Српске. Плански и синхронизирано се воде обавјештајно-безбједносне операције против аутентичних политика и политичара из Бања Луке, и то већ десет година, а безбједносне агенције испољавају неспособност да уоче јасну разлику између слободе штампе и терористичких активности, као што су акције и обавјештајно-пропагандне активности уз субверзивно-подривачку дјелатност.

Највећи непријатељ мира и стабилности у БиХ су исламистичка политика СДА и британско-америчка подршка тој ирационалној, антиисторијској, разорној и нелогичној вехабијској концепцији исламског друштва и државе. То је политика која угрожава безбједност цијеле Европске уније. Таква СДА и сам Бакир Изетбеговић, уз помоћ Службе за послове са странцима, коју је тада водио Драган Мектић, прима 2003. године у БиХ држављанство „санџаклију“ Адиса Дрнду а већ идуће 2004. године, без икаквих провјера, он постаје инспектор агенције СИПА. Обавјештајно безбједносна агенција има снимак хутбе из 2010. године коју је на Влашићу држао вехабијски вођа Билал Боснић (осуђен због веза са ИСИЛ-ом на 7 година затвора), а на том снимку хутби присуствује тај инспектор СИПА и подржава је – www.youtube.com/watch?v=rHmSQ3xVLfg

Данас је он Виши инспектор задужен за безбједносне провјере у агенцији СИПА! Виши инспектор који сарађује са исламистичким вођама правоснажно осуђеним због подршке Исламској држави напредује у служби и задужен је за безбједносне провјере, док су отјерани виши инспектори Марио Капетановић и Џенана Омербашић јер су ухапсити Шемсудина Мехмедовића, првог покровитеља ритуалног клања Срба у БиХ.

Као Бакиров послушник, Мектић подржава такву агенцију СИПА, која ће хапсити српске политичаре и војнике, прикривати у БиХ важне базе ИСИЛ-а и одбранити власт Бакира Изетбеговића, вјешто скривајући организованост и дјеловање терористичких група и организација. Штитећи терористе и њихове организације, прикривајући почињене терористичке акције и паралишући безбједносни систем државе, Младен Босић и Мирко Шаровић преко Мектића одузимају право Републици Српској на истину и одбрану. Истину да СДА и Бакир Изетбеговић штите и подржавају терористе у БиХ, да им пружају контраобавјештајну заштиту, да због њих паралишу цјелокупни правосудни систем; да спречавају локалне медије у бављењу том темом.

А једина ефикасна одбрана интегритета српског народа и Републике Српске јесте управо у разоткривању терористичких организација и терористичке пријетње која долази из Сарајева. Драган Мектић је за десет година управљања Службом за послове са странцима омогућио Арапима да организују и изграде десетине насеља затвореног типа око Сарајева, са нелегалном документацијом. Он је лично ослободио „Абу Хамзу“ (Имад ал Хусин) из имиграционог центра. Мјењајући, одредбу закона о максималном року задржавања странаца у имиграционом центу, свео је тај рок на три године. Промијена ове одредбе се тицала само Абу Хамзе, који представља пријетњу националној безбједности, па је задржан седам година до прогона у Сирију.

Терористички акти у Зворнику и Сарајеву, убиство полицајца и два војника у Сарајеву су прикривани и нису били вијест ни три дана. Ови терористички напади нашли су се на Америчкој листи 78. терористичких акција у свијету које су слабо праћене у јавности и на које није било адекватног одговора државе. Што је за Трампову администрацију проблем – за Мектића није. Ни о томе, ни о консолидованој листи терориста и њихових организација Савјета безбједности УН, на којој се константно појављују лица и организације из БиХ; ни учешћу БиХ држављана у терористичким акцијама у Француској, Белгији и Њемачкој; ни о одласку 400 фанатика из БиХ на ратишта Сирије и Ирака као ни повратку око 200. бораца – Мектић не говори. Као ни о обавјештајном нападу на Србију и атентату на премијера владе Србије Александра Вучића, за који је знао да се припрема и ништа није учинио да га спријечи нити да санкционише разуларене починиоце бруталног напада.

Ни у јавности, ни у парламенту, ни у Савјету министара није било говора о доласку бившег официра одреда Ел муџахедин, главног ратног рачуновође команданта Абу Малија, главног стручњака Ал Каиде за специјалне експлозиве Тарек Махмоуд Ахмад ал Саваха који је враћен из Гуантанама у „своју матичну државу БиХ“. И не само он него и пет Алжираца (Мустафа Аит Идр, Мухамед Нецхле, Боудела Хаџ, Сабер Лахмар Махфоуз и Лакхдар Боумедијен), који су из Гуантанама послани под ознаком „опасни по националну безбједност“ због познавања борилачких вјештина, хакерских напада на ДОС подсистем банака и других финансијских институција, због вјештине у уличним и градским ратовањима, због управљања експлозивима.

Скривање и заташкавање терористичке пријетње, пружање помоћи терористима је цивилизацијска издаја и издаја свих људи који желе мир и стабилност. Посебно је издаја Републике Српске, која је највише угрожена од исламског радикализма и сарајевских фанатика одгајаних у Изетбеговићевој доктрини свеопштег рата – свако против сваког.

А тек неконтролисано наоружавање недржавних актера попут Исламске државе, побуњеничких, паравојних, радикалних и терористичких група уз отворену или прикривену подршку одређених држава или скривених елита, представља безбједносну пријетњу на глобалном и националном нивоу. Бројне истраге, вођене у вези са уништавањем и продајом вишкова наоружања, муниције и минско експлозивних средстава показале су огромне злоупотребе појединих припадника Министарства одбране, оружаних снага, појединаца из предузећа намјенске индустрије, неколико домаћих и страних фирми и посредника који су учествовали у шверцу оружја које је донирано или продавано увозницима и крајњим корисницима, близу ратом захваћених подручја, уз слабо штићене магацине наоружања и војне опреме, те велике количине илегалног наоружања и неексплодираних убојитих средстава, постојање безбједносних пријетњи нових сукоба и терористичких напада од стране организованих група или усамљених насилних екстремиста опредјељених да самостално набаве оружје, експлозив и изведу неки терористички акт.

У Македонији Албанци и мања македонска странка договарају примјену платформе из Албаније која значи комадање Македоније. Нема разлике ни у коалицији Албанаца, Бошњака и Ђукановићевих Црногораца – иста мета, Срби, и идентична матрица. Баш као и савез слабијих српских странака из Републике Српске са вјерским фанатицима из СДА. Све што се дешава подразумијева напад на српске националне интересе и на хришћанство уз помоћ радикалног исламизма и национализма. Крајњи циљ јесте напад на стабилност најважнијег државног субјекта на Западном Балкану – на Србију. СДС је, дио тога – понашајући се као уцјењени слуга Бакира Изетбеговића, довео је државу и мир у питање. Они су издајници мира, правде и издајници Републике Српске.

А шта је СДС некада био, о томе ће вјероватно говорити сви они кадрови, ствараоци Републике Српске који су тако ефикасно отјерани из ове Изетбеговићеве политичке филијале, која је задржала име СДС а све друго, заједно са српским народом, брутално одбацила и изневјерила. Свакако ће положити рачун због тога.

-

Тим Агенције за истраге и заштиту БиХ (SIPA) за истраживање ратних злочина почињених у Сарајеву од формирања почетком 2013. године прикупио је много доказа у великом броју истрага ратних злочина почињених над сарајевским Србима, али је Тужилаштво БиХ углавном обустављало те истраге.

SIPA дошла до доказа о злочинима у Сарајеву, Тужилаштво их скрива

 

Открио је то за „Глас Српске“ саговорник из SIPA истакавши да је у тој агенцији евидентирано око 250 случајева убистава особа српске националности у Сарајеву.

– SIPA је од Тужилаштва добила велики број наредби за поступање. Тим за за истраживање ратних злочина почињених у Сарајеву у том периоду је доставио више од 100 комплетних извјештаја у вези са злочинима почињеним над Србима. За највећи број тих случајева нисмо добили никакву другу наредбу ни било какав други захтјев као што је допуна или прикупљање чињеница у вези са окончањем поступка – каже наш саговорник и додаје да из Тужилаштва никада није стигао одговор на питања шта је с тим предметима.

Портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић каже да та институција дјелује у складу са Стратегијом за рад на предметима ратних злочина.

– Процесуирамо и предмете који се односе на ратне злочине над жртвама српске националности у Сарајеву. У протеклој години било је оптужница које се односе на злочине на наведеном подручју – тврди Грубешић.

Предсједник Удружења породица несталих сарајевско-романијске регије Милан Мандић наглашава да има добру сарадњу са SIPA и Тимом за истраживање ратних злочина почињених у Сарајеву и да је његовим члановима дао све податке које има. Истакао је да је Тужилаштво БиХ обуставило истраге у највећим и најважнијим предметима ратних злочина почињених над Србима у Сарајеву и ексхумације на Казанима, депонији у Бућа потоку и Алипашином пољу.

– Никакву информацију о томе од Тужилаштва не могу да добијем. Тужилаштво предмете ратних злочина почињених над Србима углавном обуставља, наводно због недостатка доказа. Како ће бити доказа ако SIPA не дају да ради свој посао ни да га доведе до краја. Примјер је убиство, нестанак и тражење мог оца Боже Мандића. У том случају је Тужилаштво све обуставило наводећи као разлог недостатак доказа, иако постоје свједоци који су га сахранили – рекао је Мандић.

Републичка организација породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила упутила је недавно Предсједништву, Савјету министара и Заједничкој комисији за људска права Парламента БиХ иницијативу за формирање нове комисије за утврђивање истине о страдању Срба у Сарајеву у периоду од 1992. до 1995. године. Предсједник те организације Недељко Митровић каже да су разлози за формирање нове комисије за Сарајево утврђивање истине о судбини убијених и несталих Срба у сарајевским насељима Алипашино поље, Бућа поток, Казани и у многим другим мјестима.

Бивша Комисија за истраживање страдања Срба, Хрвата, Бошњака, Јевреја и осталих за Сарајево, коју је 2006. године формирао Савјет министара БиХ, доживјела је фијаско јер су бошњачки чланови инсистирали на томе да приоритет има утврђивање материјалне штете у односу на људске жртве.

Иницијатива

Недељко Митровић каже да ће ако не буде прихваћена иницијатива за формирање нове комисије за Сарајево, бити очигледно да бошњачки политички врх не жели да буде откривена истина о страдању Срба и онима који су те злочине починили.

– То би представљало још један злочин – каже Митровић.

www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/SIPA-dosla-do-dokaza-o-zlocinima-u-Sarajevu-Tuzilastvo-ih-skriva/228756.html

-

По налогу Тужилаштва БиХ, СИПА је на подручју Сарајева ухапсили Самира Кешмера и Мирсада Мензиловића, због вишеструког сексуалног злостављања и силовања малољетне Српкиње, током рата у Сарајеву.Мектић - реаогвање на писање Вечерњег листа, Фото: РТРС

И док су ратни емисари Сарајева широм свијета говорили о силовању Бошњакиња, у том истом Сарајеву силоване су Српкиње. Данашње хапшење бивших припадника тзв. Армије БиХ тек је дјелић потврде.

– Они се терете да су 1993. године на подручју једног сарајевског насеља извршили вишестуко сексуално злостављање и силовање малодобне особе, дјевојке српске националности, на подручју Сарајева – навео је Борис Грубешић, портпарол Тужилаштва БиХ.

На том подручју огромни мозаик састављен од бруталног злостављања, малтретирања и иживљавања над Српкињама, које су привођене због тривијалних разлога.

Исјечци из потресних свједочења силованих Српкиња говоре о томе: „Одвели су ме у Студентски женски дом `Младен Стојановић`…Мене је Бесим смјестио у студентску гарсоњеру, гдје ме је силовало шест униформисаних муслимана.“; „У подруму наше зграде било нас је осам Српкиња…..Муслимански војници све нас силовали су свакодневно….Тукли су нас и са извађеним ножевима пријетили да ће нам сјећи дојке, уши и дијелове тијела.“.

Четврти спрат Централног затвора, дом „Младен Стојановић“, подруми код самопослуге „Борсалино“, старог хотела „Балкан“, ЖИШ-а, стан у Мис Ирбиној – тек је дјелић списка приватних затвора, гдје су се одвијала силовања. И не само у њима.

– Има један примјер из `93. године у Сарајеву гдје је дјевојчица српске националности живјела са својим родитељима, а када је изашла напоље пресрели су је припадници Армије БиХ и силовали је – наводи Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина.

И док су жртве од страха и понижења ћутале, у београдском ГАК-у тражиле прекид трудноће, њихови злотвори, а бројна се имена знају, никако да се нађу пред правдом.

– Један број жена је већ завршио овоземаљски живот, тако да више нема ко ни свједочити. Не знам шта тај суд и тужилаштво раде толике године да нису хапсили кривце – истиче Божица Живковић Рајилић, предсједница удружења Жена жртава рата Републике Српске.

Уз 2.220 смртно страдалих жена, у Републичком центру за истраживање ратних злочина евидентирано је више од 1.400 жена, углавном жртава сексуалног насиља. Најмлађе жртве силовања биле су двије деветогодишње дјевојчице са подручја Илијаша и Оџака и 12-годишњакиња из Сарајева. За злочине над Српкињама у БиХ до сада је осуђено само шест лица.

facebookreporter.org/

 

-

Бихаћ – Полицијски службеници Агенције за истрагу и заштитиу БиХ (SIPA) ухапсили су данас тужиоца Кантоналног тужилаштва Унско-санског кантона Идриза Бегића, по налогу Тужилаштва КС.

 SIPA ухапсила тужиоца Тужилаштва УСК Идриза Бегића

Бегић се терети за кривично дјело примање дара и других облика користи. У току је претрес просторија Тужилаштва УСК.

Тужилац Бегић је раније довођен у везу са прикривањем доказа у предмету Цвијан Радић и други.

Високи судски и тужилачки савијет суспендовао га је 2014. године јер је против њега вођена истрага у Кантоналном тужилаштву Ливно. Суспензија је услиједила због немара у вођењу случаја убиства српског повратника и општинског инспектора у Бихаћу Цвијана Радића, те убиства генерала ХВО-а Владе Шантића.

Теретио се за немар у вршењу службене дужности, неоправдано кашњење у вршењу радњи у вези са вршењем дужности тужиоца те понашање у суду и тужилаштву које штети угледу тужилачке функције.

www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/SIPA-uhapsila-tuzioca-Tuzilastva-USK-Idriza-Begica/223879.html

Трудим се да не пишем и не говорим о Србији и њеној политици, дубоко увјерен да је то дужност многих мојих пријатеља у Београду и Србији, и да би моје бављење том отвореном раном колективне стабилности Балкана, а не Србијом као темом, било негирање тих храбрих, патриотских и стручних напора које чине добри људи, интелектуалци и неки политички активисти у Србији.

Ипак ми се понекад омакне, па поменем или напишем понешто о томе, више због потребе да јасно искажем свој став о политичком злочину и кукавичлуку који се чини у име цјеле Србије и српског народа, него што вјерујем да је то моје мишљење значајно или потребно. Иако не сумњам у своје право да изнесем лични став о политици владе Србије, ипак ћу покушати и објаснити изворе тог свога права и прилике које су утицале на моје мишљење.

1. Из неког разлога власт у Србији жели да о односима и политичким приликама у Дејтонској Босни и Херцеговини, својим грађанима, региону, цјелој Европи (прије свега неолибералној Њемачкој) пораженој Америци, говори и понаша се као да је „Босна Швицарска“!

Вучићеву Владу у Србији Република Српска уопште не занима, иако наводно сарађује са својом братском републиком и етничком и вјерском браћом „на највишем нивоу“ – са пуно толеранције и разумијевања. „Србија помаже и штити Републику Српску“ одјекује из Београда, али та помоћ није ни близу сарадње и помоћи коју сарајевске политичке елите добијају свакодневно од „своје вјерске браће“ из Саудијске Арабије и Турске. У рату и миру – обуком војника и официра, оружјем, храном, војним и невојним средствима, тајним службама и свим релевантним информацијама до којих дођу, сталном „размјеном обавјештајних података“, као и у билатералним односима, Уједињеним нацијама и Вијећу за инплементацију мира. Тајно и јавно, увијек и на сваком мјесту, без иједне калкулације, муслиманске владе и државе су подржавале политичко Сарајево, Изетбеговићев режим и његову политику. Није било „санкција на Дрини“, неодлучног или неодређеног става, као „нећемо да се мјешамо“ или још горе; „то се нас не тиче“. Отворена и јасна подршка по цјену кршења ембарга на увоз оружија; увоз милитантних појединаца и група; финансирање радикалних група, паравојски, тајних организација… Финансирање „увоза и извоза“ екстремиста – насељавања БиХ… Наравно и много тога још.

Никада се помоћ коју Србија пружа Републици Српској није приближила, ни нивоу који константно, задњих 25. година, пружају заједно Турци и Саудијци, у савезу са „вјерском полу-браћом“ из шиитске Исламске Републике Иран. Иако су на свим мјестима били у међусобном сукобу или рату – у „Изетбеговићевој Босни“ се нису колебали, били су заједно, одлучни да помажу и кад се не слажу – да подржавају и кад им се не допадају одлуке подстакнуте западним притисцима, а које су Изетбеговићи – старији и млађи, морали понекад доносити. Када би Република Српска из Београда добила ону врсту и количину помоћи и подршке коју је Иран пружао Изетбеговићевој номенклатури и исламистичком наслијеђу (бабе му Алије) – у вријеме, задњих 5. година, док је Иран био под санкцијама заведеним и од стране Босне и Херцеговине (док су тројицу иранских дипломата изгонили из Сарајева, због шпијунаже или нуклеарног програма) – Република Српска би била политички штићена и одбрањена.

Тога нема ни у тој мјери – чак се пропагандистички гради став да у уређеној Босни и Херцеговини, само Додик и Република Српска нешто покрећу и таласају. И то, као, углавном без разлога. Управо је то Александар Вучић хтио доказати својим одласком у Сребреницу (гдје је добио по носу и цјелој глави) али и шаховском партијом са Бакиром Изетбеговићем у Кнез Михајловој улици и каснијим одласком у Сарајево. Кроз ту сценографију заборављене су терористичке акције у БиХ (три у прошлој години – Зворник, Сарајево и Салаковац), заборављен атентат и покушај линчовања премијера Србије. И баш ту и лежи највећи проблем Србије: Србија је приватна политичка својина Александра Вучића, јер Вучић сматра да је то што се њему десило у Сребреници његова приватна ствар која је, само њему, произвела много личних неугодности.

Наравно да је то и глупост и безобразлук. У Сребреници је нападнут премијер Владе Србије а влада није о томе заузела ниједан државнички, па чак ни политички став: Вучић је то приватно рјешио са Бакиром.
Кроз фалсификовани попис становништва, у коме, послије пет вјекова, ислам постаје доминантна религија у БиХ, како није био ни у турско ни у аустро-угарско доба, а једна вјерска заједница, радикализована и изједначена са исламистичким наслијеђем свога вође Алије – која се жели представлити нацијом, постала је већинска у БиХ. Пренос надлежности, кршења и промјене Дејтонског споразума, те фашистички намјесник у БиХ Валентин Инцко и његова антисрпска, усташоидна политика… па хапшење Срба за све и свашта, неовлаштено ухођење и праћење функционера Републике Српске… насилни преврат у тужилаштву БиХ, чињеница да у Сарајеву више нема Срба, ни у промилима. Шта Србија од тога види и гдје је ова Вучићева влада показала вољу да помогне?!

2. Муслимански дио бошњачко-хрватске Федерације Босне и Херцеговине је терористичка база у којој се терористи финансирају, социјално издржавају, у којима се припремају и пролазе борбене и неборбене обуке, из којих организују терористичке акције у Паризу (Шарли Ебдо и Батаклан) и Бриселу; врше логистичку подршку и наоружавање свих исламистичких и терористичких групација у Европи. Из ових кампова одлазе на ратишта у Сирију, Ирак, Авганистан, Либију и Јемен. Преко 64 класична терористичка кампа, антиуставна насеља названа вјерским еуфемизмом „параџемати“ и 400 бораца који су преко ових кампова и из њих, директно, отишли на Блиски и Средњи исток ратовати за идеје и организације Ал каиде и Исламске државе. О томе је у Сједињеним Америчким државама објавила своја запажања и сазнања Лесли С. Лебл, савјетница Команданта мировних снага у БиХ, под насловом „Исламизам и безбједност“, објављену од стране најважнијих безбједносних института, академија и организација.

Када ова квази држава, или Исламска република у покушају, забрани све празнике и оспори Србима право на било какву везу са историјом и одбраном, онда је јасно да неко нешто мора урадити. Вучићева влада би морала одбацити политичке комплексе инфериорности коју имају такви политички полтрони према лидерима Републике Српске и учинити, бар мало, да помогне ову тешку борбу, коју Република Српска води против глобалне идеје исламизма и џихада (на једној страни) али и против обнављања Трећег рајха, под кринком уједињене Европе, који свим својим настојањима чини све да понизи и ослаби српски народ и да му уништи институционални, политички и државотворни потенцијал. Дакле, може ли Вучићева Србија видјети сложене односе у Босни и Херцеговини и стати на праву страну – на ону страну на којој сада видљиво наступају Русија и Кина, и која са запада, из Беча и Париза, добија отворену подршку релевантних политичких фактора?! Може ли Србија бити уз Републику Српску макар толико колико су Штрахе и Хофер из Беча?

3. Бакир Изетбеговић не представља цијелу Босну и Херцеговину – чак ни све Бошњаке, и сулудо је давати му легитимитет, који њему треба само зато да доврши пројекат свога оца, који значи уништавање српског народа, српске историје и српског културног наслијеђа у Босни и Херцеговини. Баш онако како се уништава на Косову и Хрватској, а у задње вријеме, и у бандитској Црној Гори, Ђукановићевој. Ако је влада у Београду братска влада оној у Црној Гори, онда су сви наши напори да дјелујемо на владу у Београду, узалудни.

Оснивач и власник највеће медијске куће у Сарајеву, „АВАЗ“, лидер Савеза за бољу будућност Фахрудин Радончић, рекао је на свједочењу у случају Насера Кељмендија пред Основним судом у Приштини да је за убиство Рамиза Делалића Ћеле, убице српског свата на Башчаршији, одговорна бошњачка државна мафија, а да су га ликвидирали да “не би открио десетак политичких убистава. Познато је свима на која убиства је Радончић мислио: сви команданти бригада и безбједњаци убијени су по налогу Алије Изетбеговића. По налогу Алије Изетбеговића убијени су Мушан Топаловић Цацо, Рамиз Делалић Ћело, Јусуф Јука Празина, Неџад Угљен, главни убица и командант бошњачке паравојне формације “Шеве”. – извршен је покушај убиства команданта Армије Р БиХ Сефера Халиловића а убијена његова супруга и њен брат, о чему свакодневно говори Семир Халиловић, син генерала.

Бакир Изетбеговић се доводи у везу и са убиством Јозе Леутара и то након информација из Беча о злоупотреби хуманитарне помоћи, трговини оружјем и крађи новца из хуманитарне помоћи. О томе је увјерљиво писао Криџ Хеџис у Њујорк Тајмсу. Изетбеговићи, Алија и Бакир, стоје и иза првог терористичког напада у БиХ, када је покушано убиство поглавара Исламске заједнице Југославије Јакуба Селимовског. Они су тада то договорили са Мустафом Церићем. Зољама је нападнут Ријасет, а погинуло је четворо лица; убијени су унук и зет бившег реиса Наима Хаџиабдића, погођена је спаваћа соба Јакуба Селимоског, рањен секретар ријасета Мухарем Омердић.

Изетбеговићи су убијали на Маркалама и улици Васе Мискина; постављали су експлозиве гдје год су могли, а њихова убиства муслимана кулминирала су ратом у Цазинској крајини и сукобом са Фикретом Абдићем”. Убиство Рамиза Делалића Ћеле на капији његове куће извршено је по директном налогу Бакира Изетбеговића, а међу извршиоцима су били поједини Албанци и муслимани из Санџака. Оно што је важно код налога за убиство Делалића јесте да се ту сада појављује и судбина шпијунирања, надзора, неовлаштеног праћења и рушења Горана Салиховића, главног тужиоца Тужилаштва БиХ. Ту ће се открити да су Радончић и Салиховић имали информације да је Бакир Изетбеговић издао налог за убиство Рамиза Делалића Ћеле и да је тај налог издао управо данашњем директору Обавјештајно-безбједносне агенције, Осману Мехмедагићу Осмици, који је тај налог пренио на Делалићевог безбједњака Муриса Друшкића, који данас води одјел за провјере у Обавјештајно-безбједносној агенцији. Обавјештајно-безбједносна агенција је криминална агенција која, са Агенцијом за истраге и заштиту „СИПА“, представља класичну муслиманску милицију, а са министром безбједности у Савјету министара БиХ Драганом Мектићем прикрива везе са терористичким организацијама и масовне злочине династије Изетбеговић и СДА.

Бивши високи функционер Странке демократске акције Мухамед Ченгић тврди да је референдум о независности који је одржан 1. марта 1992. године одвео БиХ у рат. „Референдум није био законит нити уставан према тадашњим прописима СР БиХ… Изетбеговићу је рат био неопходан да се наметне као бошњачки месија, уништи кредибилитет умјеренијих муслиманских вођа и међу муслимане усади трајно непријатељство према околним народима. За рат у БиХ је крив Алија Изетбеговић. Да није било илегалног референдума, не би било ни рата“, каже Ченгић.

Какав је био третман Срба у ратном “опкољеном“ Сарајеву види се из интервјуа Мирка Пејановића, Изетбеговићевим властима ‘лојалног Србина“, члана ратног Председништва БиХ, који је за сарајевски лист БХ Дани рекао да је у Сарајеву побијено само у првим месецима рата двије до три хиљаде Срба. Иако су први мјесеци рата према његовим рјечима били најгори за сарајевске Србе, злочина је било и касније током 1993. и 1994. Срби су убијани на улицама, у својим становима, на радним местима, у многим мучилиштима. На Требевићу су бацали Србе у пећину „Казани“, пре тога их ритуално убијали фанатици, а главе закланих Срба излагали су у Основној школи на Бистрику.

Бивши припадник Унпрофора и подофицир канадске војске Џејмс Дејвис у књизи “Канадски војник у југорату”, издатој у Ванкуверу 1997. описује безброј случајева злочина Армије Р БиХ над цивилима у Сарајеву, почињених с циљем да се за злочин оптуже Срби. Дејвис, који се у Сарајеву свега нагледао, не крије гађење према војницима тзв. Армије Р БиХ, дословно их назива животињама јер су убијали сопствени народ ради медијске пропаганде. 

О томе говори и бивши оперативац Изетбеговићеве тајне полиције АИД – Един Гараплија.

Слично је за сарајевске медије говорио и Зоран Чегар, припадник МУП-а БиХ, хрватске националности, који је рат провео у Сарајеву: ”Имамо ми наше ратне злочинце. По граду су убијали људе без обзира на националност, силовали дјевојчице, иживљавали се над њима, па су их бацали на улицу и говорили да их је убио српски снајпериста. Имамо ми наше који су нас убијали. Зашто њих не затворе?“

У документацији коју је тадашњи потпредсједник Федерације БиХ Мирсад Кебо доставио Тужилаштву БиХ, налази се и списак муслиманске тајне службе АИД за ликвидацију Бошњака који су наводно били чланови организације за “рушење Републике БиХ”. У том повјерљивом документу, од 5. новембра 1994. год. наводе се имена десетина бошњачких политичара и привредника, међу којима су: Нијаз Дураковић, Мухамед Ченгић, Алија Делимустафић, Хајра Балорда, Адил Зулфикарпашић… У „Кебиној документацији“ налазе се бројни докази о повезаности највишег бошњачког војног и политичког врха са радикалним исламистима, наредбе команде муслиманске војске за нападе на хрватска мјеста у централној Босни, као и списак муџахедина којима су бошњачке власти прије почетка рата у БиХ дале држављанство БиХ. У тој документацији се види да је Шефик Џаферовић у периоду послије рата, док је био члан АИД-а, уништио велики дио доказа о злочинима почињеним над Србима у Возући, Зеници и Завидовићима. Ту су и информације о убиствима одсјецањем глава Момиру Митровићу, Предрагу Кнежевићу и Гојку Вучићу, као и окрутном поступању према 12 заробљених војника ВРС у селу Ливаде и муџахединском логору Каменица код Завидовића пре напада на Возућу у септембру 1995. године.

Међу некажњеним злочинима над Србима је и злочин над 64 заробљена српска војника и цивила у септембру 1995. године приликом пада Возуће. У документацији се налази и извјештај Мисије ОЕБС/КЕБС/ за БиХ, из септембра 1992. године, у којем се наводи да је дио српских логораша заробљених у Казнено-поправном заводу /КПЗ/ Зеница спаљен у високим пећима зеничке Жељезаре. У истом извјештају се напомиње да је у ратном логору у КПЗ Зеница било око двије хиљаде Срба. Исто тако, видљиво је, како су „Босанске банке“, Вакуфска и Депозитна, основали Саудијци повезани с тероризмом и како су обезбиједиле финансијску помоћ за неколико организација које служе као фасада “Ал-Каиде” у БиХ (“Muwafak Foundation”, “Al-Haramain Islamic Foundation” и “Саудијски високи комитет”). Неке од њих Влада САД већ је означила као специјалне глобалне терористичке организације. Директор Вакуфске банке Амир Ризвановић у марту 2002. године признао је да “Al-Haramain” представља активног клијента банке, а да ју је ранији директор Нурудин Кустурица, након девет година управљања банком, напустио кад је откривено да је већински власник Вакуфске и Депозитне банке Yasin al-Qadi, на листи глобалних терориста. И тако у бескрај, о идеалној држави и једноставним погледима на рат и данашњицу, унутар муслиманске популације која се трудила да пружи отпор Изетбеговићевој политици.

Вучићева влада и он лично, рехабилитацијом Изетбеговића као „босанског владара“, те споља осмишљеном политичком агресијом на Републику Српску уништавао је тај дух отпора и међу Бошњацима, чинио га бесмисленим „кад Србија прихвата Бакира“ и све што он симболизује. Под теретом те и такве политике, посебно је угрожена Република Српска.

4. План да се инкриминише слободно размишљање о неколико истина о босанско-херцеговачком рату и да се кроз законска рјешења наметне Србији и српском народу теза о геноцидности у суштини руши Републику Српску више него британски покушај доношења резолуције о Сребреници. Правна квалификација која санкционише „негирање геноцида“ фактички брани једну срамну политичку категорију геноцида која оправдава сво политичко насиље према Србима, а посебно према Републици Српској, представља у правном и политичком смислу акт издаје једне уцјењене политичке структуре у Србији.

Као Бошњак и као муслиман, свједок сам многих злочина почињених у име Бошњака; оних према Србима као и према Хрватима – због тога сам цјелу ратну 1992. годину провео у муслиманском логору у Казнено-поправном заводу Зеница – који је носио ознаку „Пети павиљон“. Многи Срби из Биљешева, Дривуше и саме Зенице били су мучени и убијани у том логору још док сам ја тамо био. Био сам и 18 дана у муслиманском логору, на фудбалском стадиону „ТОШК-а“ у Тешњу, четири дана у подруму Штаба Територијалне одбране…

Плаћеници попут лажљиве и огавне Наташе Кандић не могу са својим скромним познавањем социологије свједочити о проживљеној историји, тумачити закон и креирати сулуда законска рјешења. На срамоту, али у Србији хуманитарно право тумачи површни социолог Наташа Кандић, прехлађени глумац Чедомир Јовановић и бивши музичар Ненад Чанак. Угађа се таквим особама и тој друштвеној појави, иза које не стоји ништа повезано са Србијом, српским народом и Балканом уопште – само прљави Сорошев и НАТО новац, којим је гомила бјесних паса напујдана на Србе, окупљена око фашистичког Фонда за хуманитарно право, са само једним циљем: да сваког дана пљују по Србији и Републици Српској – да рат који су водили Срби представе другачијим, да одбрану народа идентификују са „удруженим злочиначким подухватом“, представе посебним, одвојеним од суштине и сврхе рата који је вођен од стране Бошњака и Хрвата. Зато траже хапшења и кажњавања часних официра и генерала војске Србије и Републике Српске. Некада су прогонили генерала Диковића, данас већ часног човјека и војника, као и лажно оптуженог генерала Ђукића за злочин на Тузланској капији, иза кога су стајали Изетбеговићеви људи и тајне полиције. 

Откуда влада Александра Вучића у тој позицији, да овој антидржавној структури Кандићеве, која отворено и агресивно дјелује антисрпски на тлу саме Србије и цјелог српског етничког простора, испуњава жеље и релизује у парламенту сулуде замисли у сфери права, геополитике и посипања пепелом по глави властитог народа?

Како ће Вучић било кога увјерити да он не припада „енглеској стратегији сламања Балкана“ кроз слабљење српског народа, и да има икакве позитивне додирне тачке са српским народом ако су му идеје Наташе Кандић блиске и ако их реализује парламентарном већином коју лично он контролише. Истовремено, нико у Београду није покушао санкционисати извргавање руглу жртава холокауста и страдања јевреја у другом свјетском рату. То страдање се свакодневно у сарајевској штампи и електронским медијима минимизира и исмијава. У листу исламистичких организација „Сафф“, кога предводе два официра Одреда ел муџахедин, као и на порталу „Бошњаци Нет“, објављен је ауторски рад религиозног фанатика и фундменталисте Фатмира Алиспахића из Тузле, под насловом „Маркетинг трагедије“ у коме се наводи: „…да су “гасне коморе” направљене за туристе који обилазе Аушвиц и да нико није пронашао хемијске трагове гасова за масовну егзекуцију у њима. Аушвиц је лажна изложба и климава туристичка замка”.

У „Маркетингу трагедије“ наводи се и ово: „Крематорији су посебна прича. Званична хисторија тврди да су нацисти у року од десет минута кремирали тијела убијених, а наука тврди да је за тај процес потребно два сата. Наводи се и да нигдје није пронађена депонија пепела, а од шест милиона кремираних Јевреја би се створило макар једно брдо шљаке. Ови научници сматрају да је податак о шест милиона убијених Јевреја обична лаж, јер је на територијама под нацистичком контролом било четири милиона Јевреја, од којих су два милиона побјегла у Русију. Наводно је страдало тек 300.000 Јевреја, и то од посљедица тифуса и исцрпљености у конц-логорима. Кључни аргумент је наводни споразум циониста и нациста о пресељењу Јевреја из Њемачке, с циљем формирања Израела, а зашта су биле заинтересиране обје стране. Све друго је представа….“

А тек Јасеновац, Јадовно и друге јаме, њихово минимизирање и негирање геноцида према српском народу – јер ниједан суд у хагу није о томе донијео пресуду… па злочини 13. СС-Ханџар дивизије, давање улица у Сарајеву по именима усташа и њихова отворена рехабилитација… Не морам о томе говорити ја, који живим у највећем кантону муслиманско-хрватске федерације, али истичем: Република Српска значи мир, једини је извор баланса и равнотеже, посљедња брана пред агресивним исламизмом и терористичким организацијама. Свакако је Република Српска и брана пред агресивном НАТО алијансом.

Зашто Александар Вучић жели срушити ту брану кад то не одговара никоме у Босни и Херцеговини – упркос непостојању заједничког разумијевања друштвених односа, политика и циљева?! Можда Вучић више воли и поштује Бакира Изетбеговића него милион и по Срба Републике Српске, или можда једноставно зато што мора ићи у НАТО, што је преузео ту обавезу у име Србије па Републику Српску доживљава и као брану за реализацију своје политике. Како може прешутити традиционалну мржњу Њемачке, или хиљаду километара границе са усташком хрватском државом, која концентрационим логорима, мучењима и насилном кроатизацијом проводи њемачке тежње на Балкану, а којој отпор пружа Република Српска. Срамота и издаја – кукавичлук јадника, случајно залуталог у сфере државне политике. Када оде, треба пљунути на све што је радио и изградити све што је уништио.
Најбитнија чињеница је да истина о рату и миру, о Дејтону, заједничком животу и стабилности, о Федерацији и Републици Српској, Бошњацима и Србима, не станује у Сарајеву – као што је далеко и од политике која се води у Немањиној. Истина припада свим сукобљеним народима: њено суочавање и компромис, који мора бити резултат тог суочавања, представља мали дио правилне скице протеклог рата и Дејтонског мира у земљи. Упркос свему, потребно је послати јасну и неопходну поруку кукавној влади у Београду, да законска одредба о „забрани негирања геноцида“ представља жуту траку на руци цјеле Републике Српске док се бори, храбро и јуначки, да спречи план коначног одстрела од стране западних злочинаца и мајке Србије. У ствари себичне и зле маћехе – Вучићеве Србије!

 

 

слика https://zokstersomething.com/2015/07/11/

-
БAЊAЛУKA – Поступаjући по кривичноj приjави против председника РС Mилорада Додика због негирања геноцида у Сребреници, припадници СИПA данас ће у своjству сведока саслушати новинара београдских Вечерњих новости Mирослава филиповића, пренели су медиjи у БиХ.
Kоментаришући потез потпредседника Српске и функционера СДA Рамиза Салкића, коjи jе у Народну скупштину Републике Српске упутио предлог Резолуциjе о осуди геноцида у Сребреници, председник Додик jе 26. маjа за Новости рекао „да jе став Српске jасан и да нико не спори да се у Сребреници десио злочин, али не и геноцид на чему упорно инсистира Сараjево“.
„Жао нам jе што се десио злочин у том граду и што су многи људи страдали иако имамо званичне информациjе коjе говоре о много мањем броjу жртава од оних коjе помињу бошњачки политичари“, рекао jе тада Додик.
Jуче jе у своjству сведока у СИПA саслушан Додик, саопштено jе из његовог кабинета.
Председник РС Mилорад Додик дао jе изjаву по захтеву Tужилаштва БиХ, а на околности кривичне приjаве Удружења жртава и сведока геноцида и Удружења Покрет „Mаjке енклаве Сребреница и Жепа“ због кривичног дела „изазивање народносне, расне и верске мржње, раздора или нетрпељивости“ из Kривичног закона федерациjе БиХ, навели су из кабинета.
Удружење жртава и сведока геноцида и Удружење „Покрет Mаjке енклаве Сребреница и Жепа“ подниjели су средином 2015. године кривичну приjаву против Додика, jер сматраjу да jе председник Републике Српске „у више наврата приликом jавних иступа са краjњом безобзирношћу и без елементарног пиjетета омаловажавао жртве злочина при чему jе посебно отворено у више наврата негирао злочин геноцида у Сребреници“.
Kао пример навели су његов последњи иступ од 26. маjа те године, када jе коментаришући предлог Рамиза Салкића за доношење Резолуциjе о осуди геноцида у Сребреници, упућеноj Парламенту РС, изjавио:
„Наш став jе jасан. Нико не спори да се у Сребреници десио злочин, али не и геноцид на чему упорно инсистира Сараjево. Жао нам jе што се десио злочин у том граду и што су многи људи страдали иако имамо званичне информациjе коjе говоре о много мањем броjу жртава од оних коjе помињу бошњачки политичари.“
Подносиоци кривичне приjаве сматраjу да jе оваквом изjавом Mилорад Додик, као носилац званичне власти РС, „извршио порицање геноцида у Сребреници, коjи jе утврђен правоснажном судском пресудом Суда у Хагу, те негирање и саме судске пресуде чиме она губи на значаjу, а посебно на њеноj важности за саме жртве у смислу признања злочина и патњи коjе су жртве злочина претрпиле“, саопштено jе тада из ова два удружења.
Kривичне приjаве су поднесене у Kантоналном тужилаштву у Сараjеву и Tужилаштву Босне и Херцеговине.

Деценију и више, правосуђе Р Српске подноси материјалне доказе о злочинима почињеним над Србима (највише цивилима), али се ретко деси да се процесуирају хрватски и муслимански „бранитељи“, тако да се најчешће не утврђују кривице, изигравају се изјаве сведока и омаловажавају материјални докази злочина, поднети Суду БиХ од Тужилаштва Р Српске.

Сада одједном, после успелог референдума о дану Р Српске, ажурни суд затражи од СИПА да се притворе осумњичени за злочин над Србима, и то баш у Посавини!

У грађанском рату деведесетих година прошлог века, Посавина је била јабука раздора, као камен спотицања између исламских екстремиста и великохрватских отимача.

У Посавини живе и Срби, који су притом немилосрдно тамањени и од једних и од других, у време опште сатанизације „српских фашиста“, који руше стабилни мир на брдовитом Балкану.

Посавина је регија у којој су исламски фанатици те далеке 1992.године показали поквареној Европи како се лако чине злочини над српским цивилима.

Не само да се чине, већ се „свети ратници“ са трофејима и сликају у славу Алаха, ширећи снимке преко тек приспелог интернета, као очит доказ својим арапским и каубојским финансијерима да они испуњавају радни задатак, чекајући зелене парице обећане за истребљење тих православних неверника.

Пројектанти зла су ипак направили рачун без крчмара, јер нема понављања приче о „хрватском цвијећу“ у пројекту „европске муслиманске државе“, као базе на путу стварања ЗЕТРА („зелена трансверзала“) у тежњи за реисламизацијом старе даме Европе, труле и потрошене, управо обузете јачањем права LGBT, као чекића који ће трајно разлупати католичку доминацију.

Срби су били физичка сметња, и једнима и другима, зато што су већ створили своју државу Републику Српску, притом не тежећи да истребе два друга народа у БиХ.

Од марта месеца 1992.године, споре се муслимански и хрватски „бранитељи“ о злочинима над српским цивилима, током вишемесечне хрватско-муслиманске окупације тог територија!

У лето те 1992. године, током отварања коридора живота, српска војска успела је потиснути и хрватске и муслиманске екстремисте у Посавини, иако су били здружени под палицом NАТО планера.

ВРС је тако створила основ за преговоре о миру међу зараћеним странама, што су српски прваци упорно истицали на разговорима које су наметала господа VENS и ОWEN, који су претходно прећутно подржали брутално одбацивање плана KUTILLERA, који је имао српску подршку, јер је омогућавао мирно решавање насталих спорова!

Оружани сукоб хрватске паравојске HVО и армије БиХ, који се 1993.године претворио у етничко чишћење муслиманске популације на подручју самопроглашене HRHB (Хрватска република Херцег -Босна) угрозио је планове NАТО и ангажовао „међународну заједницу“ у тражењу прихватљивог решења да се опет здруже у решавању кључног проблема, протеривању Срба преко Дрине, почев од Јадрана, где су у Каринском мору имали и пограничну јединицу милиције Крајине, тада „заштићене“ од трупа UNPROFOR у оквиру плана VENSА!

Под каубојском диригентском палицом, постигнут je најпре Сплитски споразум као основ за војну сарадњу и ангажовање америчке фирме МPRY, која ће обучити и једне и друге, те активно координисати израду јединственог војног плана за етничко чишћење Срба из РСК и Високе Крајине, што ће се маскирати као остварење преговарачке основе за Дејтонски споразум!

Претходно су успели да договоре стварање МХ федерације, као муслиманско-хрватске заједнице која је условила свој пристанак за мировне преговоре, да добије већи део територије БиХ!

Додуше, нису успели војнички сломити Р Српску те тако утаначише да у будућу договорну БиХ а не никакву унитарну, ипак улазе два ентитета – Р СРПСКА и МХ федерација!

Под диригентском палицом САД измисли се Суд БиХ, који је одмах кренуо на институције Р Српске упорно намећући своју „истину“ у свим питањима друштвеног живота, па и питању правног санкционисања ратних злочина.

Случајно хапшење (!) дан пред католички благдан Свих Светих, када ветерани походе гробове својих другова, није ни мало случајно, јер координисани хрватски одговор то јасно показује.

Врисак у Хрватској, да је то учињено на захтев тужилаштва у Бања Луци, и то баш после окончане посете младог рецикланта Пленковића, који је током посете Сарајеву и Мостару нагласио да ће се активно ангажовати на измени изборних закона, како се више не би догађало да муслимански гласови бирају хрватског члана председништва БиХ, али и на укупном побољшању статуса Хрвата као конститутивног народа у БиХ, очекивана је реакција.

Промптно обавештавање ЕU и NАТО о том „безобразлуку“, као да је смишљена режија која захтева да „међународна заједница“ хитно размотри потребу за одржавањем Дејтона-2, као једино могућег мирног решења!

Некоме се доиста жури да наметне већ осмишљено „решење“ макар и силом, као наставак политике другим средствима.

Проблеми односа два народа у МХ федерацији, малобројни Срби су ту сведени на статус икебане за преговарачким столом а не конститутивног народа, упорно се потискују, јер би објективни разлози за муслиманско-хрватски дијалог оголили све покварене досадашње договоре, на изразито хрватску штету.

Аутохтони хрватски представници из БиХ одавно су маргинализовани, још од почетка приче о неопходности стварања МХ-федерације под каубојским брижним оком!

Упорни покушаји хрватских представника да се отвори конструктиван дијалог у МХ федерацији, имали су отворену подршку СНСД и председника Додика, од самог почетка.

Док је основни задатак високог представника био да гаси институције Р Српске, пребацујући их у надлежност измишљених „босанских институција“ зарад „функционалније“ сарадње, ЕU је пасивно посматрала све те прљаве радње у МХ федерацији!

Није случајност да је управо настала афера са хапшењем ратних злочинаца идеалан повод за хомогенизацију „хрватских бранитеља“, који као некадашња натоовска пешадија сада отворено траже и заштиту и подршку од стварних координатора у грађанском рату у БиХ. Уосталом, захтев за обављање информативних разговора са некадашњим припадницима HVO у склопу ове истраге, упућен је Загребу из Сарајева још пре две године, али купи прашину у некој фиоци чиновничког домољуба, док господари игре не нареде!

На сву срећу, ништа више није као пре две деценије, те ће овај „спонтани врисак“ (надати се) бити бура у чаши воде, која ће сигурно развејати део дуготрајне „демократске копрене“ над нерешеним муслиманско -хрватским односима, али не преко српских леђа, што је планерима очито и била стварна намера!