Тагови Вести таговане са "СПЦ"

СПЦ

Зашто опет о дарвинизму, који је већ сасвим довољно усталасао српску јавност? Свакако да је рок трајања овој теми продужила, између осталог, и неочекивана реакција професора Богословског факултета СПЦ. Ако ништа друго, бар је учинила занимљивијом.

За многе је брзина реакције од стране званичних лица једне институције при СПЦ, као што је Богословски факултет, била изненађење. Људи су се питали колико времена је прошло од објављивања Петиције до састављања и објављивања Јавног апела „научника“ са Богословског факултета? Два дана? Три? Пет?

Када се узму у обзир и садржај овог апела и брзина којом је организован, сачињен и објављен, долази се до закључка да је некоме заиста веома стало до тога да што пре и што више дискредитује Петицију, да заштити теорију еволуције и представи је као „недодирљиву“ за „обичне смртнике“. Многи медији су се такође, потрудили у истом смеру.

Опште је познато да Српска православна црква, њене институције, црквено-јерархијска и црквено-самоуправна тела и званичници, не реагују тако хитро, самоуверено и одлучно, као у овом случају: Петиција за ревизију теорије еволуције достављена је административној служби Народне скупштине у Београду 3. маја 2017. (фотокопија), а реакција професора Православног богословског факултета на ову Петицију (међу њима и једног епископа из дијаспоре) под насловом „Јавни апел“, потписана је такође у Београду, 9. маја 2017.

А колико је времена прошло од неке реакције било које званичне институције СПЦ, на вест о увођењу образовних „секс пакета“ у наше вртиће и школе за сву школску децу без изузетка? Колико је прошло времена од неке реакције из СПЦ?

Није била ниједна реакција? И још увек је нема!

А колико времена је прошло од вести која је одјекнула у православној и другој (традиционално оријентисаној) јавности да се у десет вртића и школа у Србији (ваљда за почетак, као пробни балон) над свом децом, и то без обавештавања родитеља, спроводи секташки и духовно опасан програм „Мајнд ап”, у коме се деца уче да емоције умирују будистичком медитацијом? Намера финансијера тог програма је да се он уведе у све школе и вртиће у Србији.

Колико је времена прошло пре него што се Патријарх огласио поводом тога? Колико је времена прошло пре него што се било ко из Синода огласио? А неко задужен за верску наставу у школама? Макар неко из пресс службе Патријаршије? На Патријаршијском сајту? А неко са Богословског факултета, било ко? Као на пример, професори за предмете који се баве пастирском психологијом, катихетиком, хришћанском педагогијом, педагошком психологијом, пастирским богословљем са психологијом… Неко од оних који се баве сличним областима, као дидактиком, догматиком, апологетиком… и уопште, предметима који својим научним и звучним именима красе програм овог факултета (види овде). Ето лепе прилике да се научно и богословски објасни и анализира „Мајнд ап” програм који има духовно спорну садржину. Ко ће то боље учинити од професора са Православног богословског факултета? Али…

Није била ниједна реакција? И још увек је нема? Хоће ли је бити? Нико не зна! Сумња се да ће је икада и бити.

Изгледа да су наша деца и њихово образовање мање важни од мајмуна, амеба и прелазних облика које наука још није открила, а не верујем ни да ће их икада открити јер је такође, научно доказано да се оно што не постоји не може ни открити.

Ипак, изгледа као да нама треба још један Дарвин, са још једном „научном теоријом“, како би нашим епископима и професорима ПБФ-а открио да постоји једна необична угрожена врста која се зове: православни верници и њихова православна деца. За разлику од прелазних врста жабо-зебри, ова врста заиста постоји, и можете је срести свуда у земљи Србији.

Горка је истина да су православни верници, њихове породице и православна деца од стране званичника СПЦ остављени на цедилу. Спомињу се само, као у читуљи: по неки понављајући пасус у посланицама или извештајима након Сабора: „Као и сваке године, посебна пажња је посвећена невољама наше Цркве и нашег народа… Не мање пажње посвећено је, кaо и ранијих година, питањима црквене просвете и школства, верске наставе, научно-просветних установа… Посебна пажња посвећена је кризи брака и породице…“ – и томе слично. (Овде www.spc.rs/sr/saopshtenje_svetog_arhijerejskog_sabora )

А слично саопштење „кaо и ранијих година“, само овај пут од ове године, можемо очекивати и ускоро.

Неко каже да Црква не може да учини више од тога: да каже, да саопшти, да апелује… Али, где су њени апели, реакције, где су њене здраве речи поводом, на пример, „промене свести у Срба”, а посебно промене свести наше деце, коју Брисел и Вашингтон желе да спроведу преко својих послушника? Црквени званичници не реагују чак ни када их вуку за рукав. А вукли су их. И ништа.

На жалост, тешко је тако брзо, довољно јасно и благовремено исказати став Цркве, али је истина и да се може макар мало брже и боље реаговати.

Иначе, питање на које би „научници“ и дарвинисти са ПБФ требало да одговоре, јесте: зашто су решили да се огласе баш по овом, а не по неком другом питању? Ко их је натерао да пишу?

На основу дискусије са листе Светосавље приредио
Прот. став. Србољуб Милетић

-

Рашчињени епископ СПЦ Артемије наставио је излагање одбране на суђењу пред Вишим судом у Београду, одговарајући на питања тужиоца у вези са трошењем средстава намењених за обнову манастира на Косову и Метохији.

Артемије, који је био еписко рашко-призрески, тврди да за сваку новчану трансакцију коју су Епархија рашко-призренска и он као владика извршили на рачун епархијског центра „Раде неимар“ постоји уредна документација.

После његовог протеривања са КИМ, документација је, како је рекао, остала у епархијској архиви манастира Грачаница и додао да је део документације сигурно склоњен да би он био оптужен и рашчињен.

„Рашчињен сам без спровођења канонског поступка како је то уобичајено када је реч о владикама. Уручен ми је само папир на којем пише да више нисам владика због непослушности, проневере пара… Процедуре које су поприсане црквеним законом нису испоштоване“, рекао је Артемије.

Некадашњи владика је приметио да је тужилаштво закључило да су спорне исплате за 10 објеката, напомињући да је „Раде неимар“ радио на укупно 30 објеката,

„Недоумица ми је ко је изабрао баш ове објекте“, навео је Артемије, а тужилац му је, иако на то није обавезан, одговорио „реч је о материјалним доказима, о ономе шта је урађено, колико је то плаћено“.

Потом је некадашњи владика запитао тужиоца „како је неко унапред знао који су објекти преплаћени с обзиром на то да до тада вештаци нису изашли на терен и нису урадили вештачења“, али на то питање није добио одговор.

На јучерашњем суђењу детаљно је негирао наводе оптужнице да је злоупотребом овлашћења оштетио фонд епархије намењен за обнову манастира на Косову и Метохији од 2004. до 2009. године.

У својој одбрани рекао да су наводи оптужнице, којом се терети да је навао налоге за исплату незавршених или недоврешених радова предузећу „Раде неимар“, „базирани на клеветама и неистинама“, те да је његов прогон уследио када је 2009. тадашњем потпредседнику САД Џозефу Бајдену забранио да посети епархију.

Суђење ће бити настављено 29. јуна.

Поред бившег епископа оптужен је и његов некадашњи лични секретар Дејан Симеон Виловски коме се суди у одсуству, одговорно лице из предузећа „Раде Неимар“ Предраг Суботички и Јелена Шубаревић.

Они се терете се за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву.

Истрага у овом случају покренута је још 2009. године. Оптужница је подизана у два наврата.

Оптужница која је спојена од два оптужна акта из 2010. и 2015. године, терети их да су извршили злоупотребе у вези са обрачуном трошкова за грађевинске радове, те да је фирми „Раде Неимар“ исплаћено знатно више од стварне вредности радова, док неки наплаћени радови нису ни изведени.

Исплате из благајне Епархије рашко-призренске, према оптужници, су обављане без претходне потребне сагласности надлежних црквених органа.

Првим оптужним актом тужилаштво терети оптужене да су СПЦ оштетили за 349.000 евра, док по другом још није готово вештачење о тачном износу.

Пуномоћник СПЦ се придружио кривичном гоњењу окривљених и истакао имовинско правни захтев од 20 милиона динара, 32.000 евра и 1,8 милиона евра за колико се црква сматра оштећеном.

Симеону Виловском се суди у одсуству јер се налази у Грчкој. Он је у тој земљи био ухапшен почетком марта 2010. године по потерници коју је за њим расписала Србија. Међутим, Врховни суд Грчке одбио је да Виловског изручи Србији пошто је заузео став да нису испуњени услови за његову екстрадицију.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/2740508/artemije-tvrdi-da-mu-je-sklonjena-dokumentacija-kako-bi-ga-rascinili-.html

-

Све у вези са радом заједничке међуверске комисије о (не)делима хрватског кардинала Алојзија Степинца уочи, током и после Другог светског рата, као и да ли ће он бити проглашен свецем је у рукама папе Фрање, речено је „Танјугу“ у изворима блиским СПЦ, који енергично одбацују тврдње загребачког „Вечерњег листа“ да је међуверски дијалог о томе у кризи и да ће бити прекинут.

„Папа Фрања је формирао заједничку комисију и једино он може да прекине њен рад“, каже Танјугов извор, и истовремено истиче да верује да се то неће догодити, упркос томе што представник Ватикана у тој комисији чврсто држи хрватску страну.

До сада су одржана четири састанка те комисије, у Ватикану, Загебу, Новом Саду и Пожеги, наредни ће бити одржан у Подгорици, и на тим састанцима је, како наводи извор Танјуга, српска страна изнела низ неспорних аргумената који не иду на руку Католичкој, односно Хрватској бискупској конференцији.

„Очекује се, међутим, да и Ватикан отвори своје архиве да би се утврдиле чињенице. Све до сада изнето не иде на руку Католичкој цркви и све у вези с тим је у рукама папе Фрање“, рекао је исти извор и истакао да питање које би сада могло да се постави је: да ли ће папа смоћи снаге и истрајати до краја“.

„Једино папа може да прекине рад комисије, а ако би се то, којим случајем догодило, Степинац би одмах био проглашен свецем, ако не одмах од актуелног папе, сваки наредни ће то учинити без било каквог двоумљења“, објашњава извор Танјуга.

Што се тиче самог рада међуверске комисије, предвиђено је да она има пет сесија, али се због свеукупне ситуације и спорости Ватикана у достављању архивске документације не искључује могућност да њен рад буде продужен и на наредну годину, сазнаје Танјуг.

Пометњу у погледу исхода састанака и рада заједничке комисије двеју цркава, наиме, унео је загребачки Вечерњи лист тврдњом да српска страна није доказала да је Степинац сарађивао са усташким властима.

„Довршетку канонизације блаженог кардинала Алојзија Степинца ускоро ништа више неће стајати на путу. Наиме, мешовитој комисији Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве, која је основана на иницијативу папе Фрање, преостао је још само један сусрет, с тиме да СПЦ није предочила ниједан доказ који би требао да заустави или до даљњега одложи његову канонизацију“, пише Вечерњи.

Позивајући се на своје изворе, овај загребачки дневник наводи и да српски историчари и епископи СПЦ-а комисији нису предочили ниједан ваљан документ којим би се оспорила Степинчева улога у Другом светском рату, тј. раздобљу које је најспорније за СПЦ.

Иначе, чланови ове комисије заветовали су се на ћутање и по правилу након њиховог сусрета издају се кратка и штура саопштења углавном о томе да је комисија одржала још један састанак, уз навођење теме о којој је бло речи на тој сесији.

Да ништа није онако како то Вечерњи жели да прикаже хрватској јавности потврђује и угледни хрватски теолог и публициста Драго Пилсел, који је писање тог листа назвао „таблоидним“ и „памфлетом“.

„Могу (хрватски члан комисије) Кришто и компанија шкргутати зубима, може Павичић промовисати још на десетке сличних памфлета, може и уредништво Вечерњег листа (ако мисле да им се то исплати и ако мисле да се таблоидним навлакушама може задржати кредибилитет листа) наставити ову кампању дезинформирања, али неће моћи да утиче ни на Папин суд, ни на закључке Комисије ни на оно што ће документи показати и већ показују: Степинчеву одговорност. Јер о томе се ради и ни о чему другом; документи који су обећани српским члановима Комисије од (члана комисије) оца Ардура им се не дају“, поручио је Пилсел у свом тексту објављеном на порталу Аутограф.

Стога, указује Пилсел, усклик „документи, документи, документи“ који, као, мотивише рад модератора Комисија оца Ардуре, у овој „Вечерњаковој или Павичићевој навлакуши“ бива као бумеранг који се враћа и свом силином удара у чело манипулатора.

„Документи, документи, документи…?“. Па, изволите их, господо, прострите их. Немојте се бојати истине о Степинцу ако заиста верујете да је заслужио част олтара и да буде као такав пример хришћанског живота целоме свету“, поручио је Пилсел.

Овај угледни теолог и публициста истиче и да изгледа да манипулатори и не знају друго него да изграђују култ националног свеца, да допуни/поправи наратив који баш и не служи на част хрватским католицима.

„Наратив који каже да је Алојзије Степинац био прави људскоправашки Суперман. Кај год!“, поручује Пилсел и додаје:

„Још нешто: да су озбиљни и да су надарени, да знају шта раде, ови који рогоборе преко Вечерњег листа не би се служили услугама необразованог и неначитаног вртигуза, апаратчика и дилетанта какав је Дарко Павичић“.

Било како било, све се своди на речи Танјугових извора да је одлука о даљем раду комисије, о евентуалног продужетку њеног рада и најзад о томе да ли ће Степинац бити проглашен свецем – у рукама папе. Овог или неког наредног, показаће време.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2721636/argumenti-spc-o-nedelima-stepinca-neoborivi-na-potezu-vatikan.html

-

Председник владе и изабрани председник Александар Вучић разговарао је данас с патријархом СПЦ Иринејом, а новинарима је пренео да имају „висок ниво сагласности око кључних питања важних за државу и народ“, али и подвукао да је Србија секуларна држава

 Председник владе ои изабрани председник Александар Вучић са патријархом СПЦ Иринејом / фото: Танјуг/Т.Валић Председник владе ои изабрани председник Александар Вучић разговарао је данас с патријархом СПЦ Иринејом, а новинарима је пренео да имају „висок ниво сагласности око кључних питања важних за државу и народ“, али и подвукао да је Србија секуларна држава.

Вучић је поновио да је Србија секуларна држава, али да је добро да постоји међусобно разумевање, јер на тај начин пуно тога може да се постигне, црква у свом, духовном смислу, а влада у државним питањима.

Он је истакао улогу СПЦ у очувању нашег културног, духовног и националног идентитета и у земљама бивше СФРЈ и у свету и додао да се патријарх интересовао за економију земље, реформе и обнову.

Вучић је подвукао и да се, наравно, разговарало и о КиМ, о опстанку наших културних и верских објеката у јужној српској покрајини и о томе шта држава може додатно да учини и помогне.

Премијер је најавио да ће до краја његовог председничког мандата бити завршен Храм светог Саве и додао да ће у наредних месец дана бити уплаћена половина неопходних средства за то.

Рекао је да је то недвосмислено обећао патријарху.

„Већ смо прикупили значајан новац, половину колико је неопходан за завршетак радова. Спремни смо да их исплатимо у наредних месец дана“, рекао је Вучић.

Како је премијер истакао, завршетак Храма је веома важан, не само у религиозном смислу, већ и у привредном, односно туристичком.

„То је од великог интереса за нас и верујем да грађани то разумеју. И то је на радост свих, не само верујућих, већ и оних који разумеју шта су потребе Београда и наше земље“, рекао је Вучић.

Такође је рекао и да ће држава помоћи и око манастира Хиландар који сматра српском светињом најпознатијом у свету.

www.novosti.rs/

-

МИТРОПОЛИТ загребачко-љубљански Порфирије изјавио је да је резултат рада Мешовите комисије СПЦ и Римокатоличке цркве о улози кардинала Алојзија Степинца још неизвестан и да многа кључна питања и периоди још нису разматрани.

МИТРОПОЛИТ загребачко-љубљански Порфирије изјавио је да је резултат рада Мешовите комисије СПЦ и Римокатоличке цркве о улози кардинала Алојзија Степинца још неизвестан и да многа кључна питања и периоди још нису разматрани.

         „Ни сам нисам сигуран да ли смо на половини рада. Ми не знамо какву ће одлуку папа донети. Као што патријарх рече, каква год да буде, католике ће обавезивати, а ми ћемо бити задовољни, или незадовољни“, рекао је митрополит загребачко-љубљански за празнично издање листа Политика.

         Он је додао да од дијалога чланова комисије, ако је искрен и истинољубив, не може бити штете, него само користи.

         „Верујем и да је папа предлогом за оснивање мешовите комисије за дијалог о кардиналу Степинцу очекивао управо такав дијалог. С таквих позиција ми радимо у комисији“, рекао је Порфирије.

         Трећи састанак Мешовите комисије Српске православне цркве и Римокатоличке цркве о улози кардинала Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата завршен је 14. фебруара у Новом Саду.

         Како је раније најављено, наредни састанак мешовите комисије која је успостављена на иницијативу папе Фрање, требало би да буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла на тему „Однос надбискупа Степинца према СПЦ од 1941. до 1945. године“.

         Према писању медија, СПЦ ће моћи да користи ватиканску архиву у којој се чува преписка Степинца, папе Пија Дванаестог и тадашњег ватиканског државног секретара Тисерана.

         Комисија се прошле године састала два пута, средином јула у Риму, када је утврђена методологија рада и у октобру у Загребу, када је разматрала Степинчеву улогу пре Другог светског рата.

         (Бета)

         „Ни сам нисам сигуран да ли смо на половини рада. Ми не знамо какву ће одлуку папа донети. Као што патријарх рече, каква год да буде, католике ће обавезивати, а ми ћемо бити задовољни, или незадовољни“, рекао је митрополит загребачко-љубљански за празнично издање листа Политика.

         Он је додао да од дијалога чланова комисије, ако је искрен и истинољубив, не може бити штете, него само користи.

         „Верујем и да је папа предлогом за оснивање мешовите комисије за дијалог о кардиналу Степинцу очекивао управо такав дијалог. С таквих позиција ми радимо у комисији“, рекао је Порфирије.

         Трећи састанак Мешовите комисије Српске православне цркве и Римокатоличке цркве о улози кардинала Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата завршен је 14. фебруара у Новом Саду.

         Како је раније најављено, наредни састанак мешовите комисије која је успостављена на иницијативу папе Фрање, требало би да буде одржан у Пожеги (Хрватска), 21. и 22. априла на тему „Однос надбискупа Степинца према СПЦ од 1941. до 1945. године“.

         Према писању медија, СПЦ ће моћи да користи ватиканску архиву у којој се чува преписка Степинца, папе Пија Дванаестог и тадашњег ватиканског државног секретара Тисерана.

         Комисија се прошле године састала два пута, средином јула у Риму, када је утврђена методологија рада и у октобру у Загребу, када је разматрала Степинчеву улогу пре Другог светског рата.

         (Бета)

fakti.org/serbian-point/sta-to-pisu/za-nedelju-dana-se-otvara-tema-odnos-stepinca-prema-spc-od-1941-do-1945-godine

Црно-црвена интернационала извела је у двадесетом веку неколико експеримената. Усред Великог рата убачен је црвени вирус у организам руске царевине. Прошло је сто година али обновљена Русија још осећа последице октобарске инфекције. То се десило на великој сцени светског позоришта.

Исход Великог рата решен је на споредној, малој сцени. Српским пробојем 1918. Што би млади данас рекли, покидали смо Немце и Бугаре. Сличну изјаву, уосталом, о исходу рата дао је и кајзер кога за сад нећу цитирати.

Подвиг Србије плаћен животима једне трећине становништва „награђен“ је гашењем две српске државе, Црне Горе и Србије. И? Ето, после једног века Црна Гора није више српска држава. А Србија? Србија, попут некадашње Русије, гори у грозници и топи се нагризана црвено-црним паразитима. Један од резултата Великог рата је обновљена мржња међу словенима и нестанак три православне државе. Две од поменуте три су убачене у нешто што ће се од 1930. звати Југославија. Русија ће постати СССР. Споља гледано Русија је некако испливала, а ми, а Србија? Над нама се надвила сенка већ неколико пута виђеног и присутног монструма… Југославије.

Српски, а слободно могу рећи и руски непријатељи, знају да колико год Србија била мала и огољена, она не може пасти, не може нестати, не може бити уништена док је Србија и док се тако зове! Једини начин да нас истребе и населе нашу земљу антропоморфним био-роботима, је да униште само име Србије. А то ће постићи једино, знају то добро, према искуству Краљевине Југославије, ако Србија изгуби име. Тек кад промене име, може да се заврши оно што су започели у Јасеновцу, на Пагу, Јадовну…

У том смеру окренута су сва њихова оружја; опет је ангажован римски бискуп да настави оно што ради од почетка. Делови СПЦ укључени су у кловновску расправу о Степинцу. Јер, која је сврха састанка на „неутралном“ терену, у Новом Саду. Већ сам избор места за ове бесрамне преговоре је увреда и пораз за Србе. Да ли ће блажени постати свети за њих, не значи ништа за нас. „Степи“ је звезда крвавог и најзверскијег „ријалитија“ у повести цивилизације. Он је као старлета која је позната јер је била у ријалитију, а иначе је нико. Он је вансеријски серијски убица и зато је познат.

Једини разлог учешћа наших епископа је унија и жеља да постану бискупи, што многи већ и јесу. Кад смо код тога, границе ђаковачке бискупије су заправо границе НДХ и долазе до Београда, па господо, чик то помените у том Новом Саду.

А шта је са нама цивилима? Нама се у истом циљу поништавања Српства пишу заједнички уџбеници историје на свим језицима региона. У њима је све објашњено, али тако да смо ми Срби ипак криви за све. Јер да не инсистирамо на Српству, ратова, свих ових, неби ни било, што је, признајем, тачно! Да је Србија пристала да буде силована неби ни добила батине осиромашеним уранијумом. Нека ми овде читалац допусти мали екскурс. Сетите се оне НАТО промотерке и чувених изјава како осиромашени уранијум заправо и не зрачи „много“ јер је осиромашен! Да би име Југославије поново улазило у свест и подсвест изнова се причају бајке како се код Броза лепо живело, како је свако могао на море. Па могло се и код Адолфа, и то не само на Балтик.

Постављају се тако изложбе фотографа из региона по Београду и Србији које су тобоже без става и коментара. Али, рецимо, на њима гори кула Минчета која споља не може да гори, јер је од – камена! На фотографијама се не виде запаљене ауто гуме које су део пиротехнике на сету.

„Српски“ глумци иду тамо около, по региону, у јефтине ситкоме а њихове колеге долазе овде. Све наводно због веће гледаности. Деца рођена после ратова деведесетих представљају најбољу публику јер се ничега не сећају и ниочему ништа не знају.

Вратимо се на лакше теме. Позоришту. Београдско Југословенско драмско позориште гостује са представом у ХНК. Хрватско народно казалиште. Дакле, не гостује Српско народно позориште у ХНК. То не може. Али може југословенско драмско. Целу ову параду подржавају кабловске телевизије а за њима не заостају ни тако зване велике телевизије са тако званом националном фреквенцијом. И код њих је све подређено југославизму. Од вести па до временске прогнозе. Експеримент траје… Наставиће се док се сви ми успавани не пробудимо.

-

Непознати починиоци поново су оскрнавили православне храмове у дрнишком крају у Хрватској, трећи пут у месец дана.

У саопштењу Српске православне цркве наводи се да су у ноћи између 20. и 21. марта изгредници оскрнавили православне светиње и обили цркве Светог великомученика Георгија у Кричкама и Светог Jована Крститеља у Миочићу, код Дрниша.

Напомиње се да је тај чин уперен против православних верника, те да настојања полиције у Дрнишу да буду откривени и кажњени починиоци још нису уродила очекиваним резултатима.

„Сваки хришћанин треба да осуди овај поновљени и обелодањени вандалски чин, да се све учини како би се неговала од Бога дарована слобода човека и уважавала верска осећања православних на дрнишком подручју“, наводи се у саопштењу Епархије далматинске.

Ни овај пут провалници нису опљачкали православне светиње нити оскрнавили иконе и предмете у храмовима, па се, како се истиче у саопштењу, неизбежно намеће питање мотива непознатих насилника.

„У молитви и миру наставићемо пост у сусрет највећем хришћанском празнику Васкрсу и молићемо се Господу да уразуми насилнике и упути их на хришћанске врлине, како би најзад престали да скрнаве наше светиње“, истичу у Епархији Далматинској.

У саопштењу се додаје да је 19. марта уочено да је обијена Црква Рођења Пресвете Богородице у Медвиђи, те да је надлежни свештеник одмах обавестио полицију, која је убрзо изашла на терен и извршила увиђај.

Јужна врата на Цркви су, како се наводи, проваљена, при чему је причињена материјална штета.

Црква Рођења Пресвете Богородице је у фази обнове и тренутно се у њој налази део грађевинског материјала, од чега ништа није украдено.

„Ово је још један у низу немилих догађаја који се дешавају у Епархији далматинској и седми храм обијен у последњих месец дана. Надамо се да ће починиоци овог недела бити откривени и санкционисани“, истиче се у саопштењу.

www.nspm.rs/hronika/spc-u-poslednjih-mesec-dana-tri-puta-oskrnavljeni-pravoslavni-hramovi-u-dalmaciji.html

Живимо у времену када се насиљем и притисцима промовишу и настају вештачки народи и нације, по „политичким критеријумима“, које дефинишу ауторитарни режими под јаким сугестијама страних центара моћи са Запада. Ти центри моћи разбијају на Балкану традиционалне вере и народе и промовишу нове. Очигледан пример за то је промовисање Црногораца и Бошњака, као нових народа, мимо историјских чињеница и ипуњености елементарних критеријума. То је супротно чињеницама и историјским фактима. Очигледно је да је то небитно за нове режиме којима ништа свето није.

Црногорци као посебан народ никада нису постојали изван српског националног корпуса, све до појаве комунизма и успостављања бивше СФРЈ. Комунисти у таквој Југославији чинили су све да разбију српски национални корпус и минимизирају утицај Срба у другим републикама. То није било довољно, па су у Србији основали две аутономне покрајине, Војводину и Косово и Метохију, које ће додатно гушити српско национално биће.

У Црној Гори се сви процеси након агресије НАТО на СР Југославију одвијају под снажним утицајем водећих држава НАТО и ЕУ. Мило Ђукановић је био и остао њихова марионета и креира власт која безусловно спроводи његове замисли. Огрезао у криминалу спроводи политику која није израз воље народа. Медијском блокадом, уценама и привилегијама преко партијске камариле спроводи се једна погубна политика која не може имати сретан крај. Из његових речи јасно се препознаје мржња према свему што је српско и ако је по рођењу Србин, као и његов отац и његов „ђед“.

Тачно је да Русија и Србија имају веома моћно оружје у православној цркви која се противи НАТО и ЕУ, истакао је премијер Црне Горе Мило Ђукановић у интервјуу порталу Политико... Анти-НАТО снаге су и неке политичке партије из опозиције, део НВО сектора и део медија. Али главни ослонац противницима НАТО-а у Црној Гори је Српска православна црква. Она је била велики противник независности Црне Горе. Срамотне су биле њене тврдње да Црна Гора не може сама зато што је мала и да због тога треба да остане „у браку са Србијом“ и да ради за руске интересе.“[1] Сваки коментар скоро да је сувишан. Речи Милове саме говоре о његовом подаништву и националној одрођености од суштине српског бића.

Некад се Црна Гора поносила тиме што је предводник српског народа. Она је дуго била луча слободе и части целом поробљеном српском народу под Отоманском империјом. Та слобода Црне Горе била је политички, војно и финансијски цело време подржана од Русије. Без те помоћи не би ни постојала у таквим историјским околностима. У ослободилачким ратовима против Турске српски народ већег дела Старе Херцеговине и мале Црне Горе и брда, постепено је у крви и страдању ослобађао нове крајеве и припајао их Црној Гори, као матичној српској држави.

Међународним признањем Црне Горе, као државе, чему је пресудно допринела Русија 1878. године на Берлинском конгресу, створене су основе за развој модерне српске државе. После Косовске битке, српски народ је наставио да се бори за веру, част и слободу у брдима и кршу Црне Горе, док је остатак српске државе полако узмицао ка северу, смањивао се и нестајао. Смрт за слободу у то време вреднована је као врховна национална вредност. Умирање за слободу Црне Горе у време Отоманског царства било је симбол и смисао часног живота. Шта се то деси са српским бићем Црне Горе и да ли је ненародни режим Мила Ђукановића успео да поткупи део владајуће олигархије, да без трунке стида и срама продају своје национално и духовно биће? Заборавише шта су им били дедови, за коју су се светињу борили, заборавише Косовски завет! Та отуђена од народа власт у Црној Гори призна лажну државу Косово, јер заборавише да је Косово и Метохија и њихово, те да су њихови национални и духовни корени баш тамо потекли.

Није случајно Вук Караџић описивао зашто српкиње у Црној Гори и Херцеговини носе црне мараме. Оне су од давнина „жалиле за Косовом“ и за својим потомством које је гинило у бојевима са Турцима. То су деца памтила из прича од њихових бака и мајки. Под утицајем комунизма и Милове диктатуре Црна Гора се данас одрекла својих Немањића, Балшића, Црнојевића, Петровића….

Оно што Његош ни пред страшним непријатељем, великим Турским царством, није могао ни хтео да учини, говорећи да „Црногорци не љубе ланце“, учинила је постепено власт у Црној Гори од 1999. године до данас. Одрекла се заједничке државе са Србијом, Косова и Метохије…. цркава, манастира, Пећи и Пећке патријаршије![2]

Континуирано се и све интензивније затире српство у Црној Гори у верском, националном и културолошком погледу. Уз медијску кампању, прогон и притиске на све који другачије мисле и поштују традиционалне вредности, темељно се уништава духовно биће школске омладине. Али управо та омладина све више постаје пркосна и свесна завере коју чини марионетска власт против српског народа. Од основне школе па до факултета све више је омладине која са поносом истиче своје српско порекло. Тако је Раде Рачић тринаестогодишњи ђак, ученик седмог разреда у Подгорици, постао симбол српске омладине јер је добио јединицу из Историје када је лекцију о настанку Црне Горе започео реченицом да је она српска држава.

„Управо тако се десило. Наиме, то ће бити први пут у историји овдашњег образовног система да ученик добије негативну оцјену, а да запрво наставник није знао – прича за “Блиц” отац малог Радета Вељко Рачић. Прича иде овако: “Рачићу, реци ми нешто о настанку Црне Горе”.

– Црна Гора је прва српска држава која се прије звала…

Тада га је наставник прекинуо и повикао:

– Стани, стани, стани, ђе то пише у књизи?

Раде је тада одговорио наставнику.

Не пише ниђе, наставниче, то сам у кући научио, то сви знају, на шта је наставник њему рекао:

- Сједи, ево ти један!”

Отац је додао да ни он, а ни супруга нису критковали Радета. Чак му је мама купила нове патике. Он савјетује родитеље да чувају своју дјецу и да их васпитавају непоколебљиво у духу традиционалних вриједности и темељних опредјељања.

Када је син донио јединицу, као припадници најугроженије етничке групе у Европи, што српска заједница у Црној Гори и јесте, осјећали смо се тужно, али без икаквог осјећаја мржње или осветољубивости. Црна Гора преживљава посљедњих година своје најтамније часове, и то се свакодневно и у бројним другим примјерима потврђује“, каже Вељко.

Како је мали Раде пренио, већина другара је устала и аплаудирала му, а наставник је био шокиран, резигниран и љут. То су нови српски Обилићи који ће поново променити туђинско лице Црне Горе и поново му вратити сјај и понос свете српске земље.

„Раду је било криво, али каже да не одустаје од истините историјске чињенице да је Црна Гора српска држава. Дискриминација Срба у сваком смислу и погледу је нешто што више није никаква новост. Крст носити нама је суђено, страшне борбе са својим и туђином”, закључује Рачић.[3]

У школама у Црној Гори наставници одавно не смеју да говоре да предају српски језик нити да пишу ћирилицом. Све је у формуларима и обрасцима у школама написано латиницом, јер је то у складу са планом колективног језичког а потом и националног унијаћења Срба у Црној Гори. Сви наставници који су били „непослушни“ и нису пристали на то унијаћење избачени су са посла без објашњења. Људи су тако принуђени да раде неке друге послове, да таксирају, раде тешке физичке послове или оду на село да би прехранили своје породице.

Јединствени је подухват у Европи и свету да се један народ одриче имена свог језика и свог писма, на коме је створио све оно што је вредно и кроз шта је ушао у старе историјске народе. Митрополит Амфилохије је у бесједи истакао значај Светог Саве као утемељивача српске цркве, језика и државе. „То не служи на част онима који то данас раде у Црној Гори, то је јединствени подухват у Европи и свијету да се један народ одриче имена свог језика. Да се одриче свог писма, на коме је записано све што је створио“, рекао је митрополит Амфилохије.[4] Милов ненародни режим у Црној Гори одриче се својих великана српског рода Марка Миљанова, Петра II Петровића Његоша и многих других знаменитих личности, које су певале, писале и приповедале о српској суштини црногорског бића.

Његошева владавина Црном Гором била је обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством око очувања слободе и покушаја да прошири државну територију на рачун ослобођених српских територија, првенствено на простору Старе Херцеговине. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих световних власти зарад уједињења са Србијом, јер је био свестан да се само на тај начин може очувати српство у Црној Гори и на Балкану.

Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек дело српске књижевности. Друга његова важна дела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Његош је сахрањен у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом. Његошева капела је разрушена иако се ради о последњој вољи и жељи великог Владике. То је био симболичан почетак уништавања српства и православља у Црној Гори, који су активно наставили комунисти и њихови потомци данас.

[1] Блиц, 21.05.2016.

[2] Александар Милачић, Црна Гора од српске Спарте до Монтенегра, Спутњик, 23.10.2015. (rs.sputniknews.com/autori/201510231100488378-crnagora-unesko-glasanje-komentar/)

[3] НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО, 09.02.2017.

[4] СРНА, 26.01.2015.

генерал-мајор у пензији проф.др Митар Ковач

слика http://www.in4s.net/jovanovic-odricanjem-od-njegosa-kosmeta-crna-gora-se-odrekla-od-sebe/

Представници Римокатоличке и Српске православне цркве воде дијалог о надбискупу загребачком Алојзију Степинцу, који је својевремено иницирао папа Франческо. У хрватској јавности много више се зна о тим разговорима. Смернице о нивоу информисања, по свему судећи, диктирају Каптол и Glas koncila.

Истовремено, у српским медијима, речено благим квалификацијама, влада конфузија у навођењу чињеница битним за сам процес. Тешко је казати шта је главни разлог томе. Могуће је правдати и тврдњу да део кривице сносе српски архијереји због своје затворености и још понечег.

Добрим познаваоцима тих разговора и упућеним у савремене српско-храватске политичке прилике знано је да је у Загребу пре пет-шест месеци на једном састанку за одабрану политичку и дипломатску елиту разматран проблем преговора. Том приликом процењено је да ће разговори око надбискупа Степинца трајати пуних пет година, наглашено је да ће у свему томе доћи до изражаја подршка православних Цркава српској страни која ће уследити после њиховог састанка на Криту.

На првом састанку у Риму, 12. јула ове године, српски архијереји су, кажу упућени у ту тему, пристали на пет састанака и пет тема разговора и да се све то сврши за годину дана!!!

Тајновитост Патријаршије могуће је објаснити неслагањем међу архијерејима и по овом питању. Мада је Сабор својевремено формирао комисију за разговоре, формално никада није постављен њен председавајући, то јест онај архијереј који ће водити сав посао. По некој црквеној логици (дужина епископског стажа), то би требао бити митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Ако би се, пак, гледала географска надлежност, онда би то био митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ако би се архијереји водили знањем из историје, онда би то био епископ славонски Јован. Но, главну реч води епископ бачки Иринеј (који је, узгред, портпарол Српске православне цркве)!

Нејасно је откуд међу архијерејима, као равноправни члан, оријенталиста и бивши дипломата Дарко Танасковић.

Хрватска страна је одавно обзнанила да су уз надбискупе и бискупе теолог Јуре Кришто, иначе некадашњи свештеник у Канади и доктор филозофије, и историчар Марио Јареб, докторирао на историјату усташког покрета до 1941. године.

Синод је својевремено именовао консултативно тело али још увек нису позната имена мада се у одређеним круговима зна ко су.

Међу историчарима се зна ко је на којој теми докторирао, ко је добар познавалац новије историје Српске православне цркве, ко познаје новију историју Римокатоличке цркве, ко је истраживао историју Независне Државе Хрватске, једном речју – ко би могао да помогне српским архијерејима.

На основу штурих сазнања, утицај на архијереје имају они историчари који о задатој теми знају тек нешто више од обичног заљубљеника у историју.

С друге стране, познато је да и архијереји „пате“ од комплекса пред носиоцима академских титула. Но, те титуле не значе и познавање теме а то значи и њихов веома мали допринос у конкретном случају.

Проблем надбискупа Степинца није мала тема. Нас Србе првенствено боли његово нечињење у спашавању српског народа у Независној Држави Хрватској 1941-1945, потом духовни злочин над православљем који су извршили представници Римокатоличке цркве. Нас не интересује надбискупово држање пред комунистичким судом. Узгред, он је имао какву-такву прилику да се брани од оптужби али то није искористио. Такве прилике нису имали српски архијереји. Степинцу није недостајала ни длака са главе, док су тих година српски архијереји били батинани и шиканирани од представника комунистичке власти (митротополит Јосиф Цвијовић и епископи Нектарије Круљ и Никанор Иличић и други).

Аутор овог текста је присталица тврдње да разговарати треба јер је то прилика да Хрватима у лице кажемо шта српска историографија зна о надбискупу. Проблем су архијереји који ће то спречити или ће избор сарадника међу историчарима бити такав да је унапред познат исход разговора – другачије казано – знамо ко ће кога понизити и у овом случају!

На Бадњи дан, када се у црквеној порти традиционално праштају размирице међу комшијама, у граду Загребу острвила се група новоусташа да ремети ту атмосферу, онима већ малобројним, који имају снаге и одлучности да у атмосфери вишедеценијског прогона, ипак дођу у саборни храм СПЦ!

Загреб је нажалост варош где су србождерски испади почели још пре два века, јер су прве организоване антисрпске рушилачке демонстрације одржане 1899.године, у организацији HSP!

Анте Старчевић „отац домовине“, иако му је мајка Милица била Српкиња, први је почео да шири лаж о „хрватским православцима“, покушавајући као вођа HSP (Хрватска странка права) да ту лаж натури крајинским Србима, који су тада још „царски људи“ били, те за цивиле Хрвате ни марили нису!

У часу када су Беч и Пешта договорили развојачење Војне крајине и њено припајање Угарском делу Двојне монархије, а не никаквој хрватској бановини, интензивира се ова лаж поново!

Еуген Кватерник, аустријски Немац, један од вођа HSP, покушаће да злоупотреби незадовољство крајинских Срба одлуком да се развојачи Војна крајина, те покреће тзв „Раковичку буну“, за команданта устаника именује капетана Ћујић-а, кога аустријски документи именују као Србина, а не никако „хрватског православца“!

Аустрија је буну лако угушила, и вође по кратком поступку стрељала, те се процес развојачења растегну, да се бунтовни Крајишници некако сами у својој души преломе!

Велики број Срба, који тако постадоше угарски поданици, хрватски шовинисти доживели су као претњу, јер је јака политичка група Срба у Новом Саду већ била артикулисана, и одмах успоставише тесну сарадњу са загребачким Србима, који су представљали јак трговачки и интелектуални слој, уз Жидове који су већ имали своју веома добро организовану ЖОЗ (Жидовска црквена опћина Загреб) ослоњену и на бечку и на пештанску заједницу.

Организована ће политичка борба резултирати чињеницом, да ће у хрватском Сабору Србин обавезно бити подбан, ако је Хрват бан, или обрнуто, што траје до Великог рата!

Однос је пренет и на градско поглаварство (градска влада), те су бројни угледни Срби вршили ту функцију у граду Загребу!

Од првог хрватског католичког концила (1900.године), почиње систематско лагање о „православним Хрватима“, које су тобож агресивни СПЦ свештеници убедили да су они Срби!

Зачетник ове кампање је угарски земаљски управник у БиХ, Kalaj, који ће најближег сарадника у овом пројекту наћи у RKC надбискупу Врхбосанском, Štadleru!

Истовремено је покренуо кампању за укрупњавање разједињених шиптарских фисова, које уз помоћ дуката и пушака „албанизују“, стварајући тако подлогу за каснију причу о „природним албанским земљама“, преко којих би имала проћи већ пројектована железница „Беч-Солун“!

Сви покушаји да убеде Србе да су „православни Хрвати“ нису дали жељене резултате, те чак ни у Великом рату нису успевали да то наметну, упркос злочиначког прогона и терања у концлагере писмених и мислећих.

У заједничкој држави, пројекат је приремено гурнут у каптолску фијоку, јер су Срби слободно исповедали своју православну веру, притом се не светећи католичким челницима за прогон и злодела у Двојној монархији.

Када хрватски фашисти почеше системско истребљење Срба у НДХ, српски народ се лати оружја и загребачки челници се нађоше на удару нацистичке власти у Берлину, пошто је устанак угрозио снабдевање немачке армије у Северној Африци, преко Солуна!

Да донекле смире српско становништво a угоде Немцима, сетише се усташе пројекта о „hrvatskim pravoslavcima“ и потражише „погодне“ ретке претекавше православне свештенике!

Тако унапредише калуђера фрушкогорског манастира Хопово, Grigorijа Ivanovičа Maksimovа, избеглог пред црвенима, проглашавајући га mitropolitom zagrebačkim Germogemon и првосвештеником HPC („Хрватска православна црква“), одлуком поглавника Павелића!

Успеше и да сакупе неколико отпадника за верске службенике, јер су јереји и архијереји СПЦ већ били зверски затучени на бројним губилиштима, међу првим жртвама хрватског геноцида! Неколико дотадашњих конвертита, поврати се у крило новостворене HPC, што су пропагандисти „hrvatskih slikopisnih zapisa“ ревносно овековечили на филмској траци, склањајући и тај примерак у Немачку, где су га „случајно открили“ пре неку годину, као „вредну архивску грађу“ и одмах умножили за знанствену (стручну) употребу!

Пропаст NDH, била је истовремено и пропаст такве HPC (нажалост, изгледа привремено!).

Када је деведесетих година прошлог века разбијена тадашња заједничка држава и настале лилипут „NАТО државице“, појави се проблем у лику и делу СПЦ, која обједињава српски етнички простор и даје осећај свим Србима да су јединствена целина, без обзира у којој држави тренутно живе!

Решење овог тешког „проблема“ је већ постојало, почетни пројекат урадио је Савић Марковић-Штедимлија, близак сарадник Мирослава-Фриц Крлеже, који је још касних тридесетих прошлог века у Загребу урадио модел „црногорске православне цркве“, у оквиру будућег пројекта „Независна Црна Гора“ Секуле Дрљевића. 

Користећи Штедимлијин пројекат, касних педесетих година прошлог века, урадили су комунисти свој пројекат МПЦ („Македонска православна црква“), насилно отимајући српске средњевековне манастире и цркве из времена Немањића, у Македонији.

Штедимлијин пројекат обновио је и „дон Мило“, уписујући „васкрслу“ ЦПЦ („Црногорска православна црква“) у регистар невладиних организација.

Додуше, „Црногорска православна црква“ још упорно покушава да приграби имовину СПЦ у Црној Гори „демократским“ методама, уз помоћ „правне државе“.

При покушају да их приме у UNESCO, и шиптарски „научници“ су помињали постојање „косовске православне цркве“, a манастире српске по Косову „експерти“ UNESCO не воде као српску баштину.

Тако је не случајно, пре неколико година у Задру покренут поновни пројекат HPC, и то од активиста НВО „Hrvatski domobran“, који су агитујући успели да у попису становништва у рубрику вероисповест, натуре и непостојећу категорију „hrvatski pravoslavci“!

По важећем закону, припадници удружења грађана „Hrvatska pravoslavna crkva“, могу после пет година да траже упис новостворене цркве уколико имају потребан број „верника“, што утврђује хрватско министарство културе.

Намера је јасна, створити „критичну масу“, која ће затим захтевати своја „легитимна верска права “, још само да се „покрадене“ црквене драгоцености врате из агресорске Србије, па може почети борба за повратак „старохрватских цркава и манастира“, које су још ти агресори из династије Немањића отели на силу „збуњеним hrvatskim pravoslavcima“, који тада нису послушали добронамерне фрањевачке фратре, који су о томе вероватно оставили записе, који увек могу волшебно изронити из богате ватиканске збирке.

Тако се не би ни могло догодити, да православни свештеник у Шибенику, забрани да на српској парцели гробља, где се сахрањује Србин али „хрватски ветеран – домољуб“, почасни плотун испуцају припадници ХВ, док је сандук прекривен „шаховницом“.

Тај су инцидент, управо искористили чланови НВО „Hrvatski domobran“ из Задра, да обнове причу о неопходном обнављању HPC, па неће више ти страни попови ширити „четнишво“ по етнички чистој „лијепој нашој“!

По самој својој замисли, HPC јесте проблем за СПЦ, те изјава митрополита Загребачко-љубљанског да за СПЦ она не постоји, није никако трајно решење, али јесте избегавање суштине проблема односа између RKC и СПЦ на српским етничким просторима, који није настао од „јуче“, а сам од себе сигурно неће ни нестати!

слика http://www.novinar.de/2009/12/22/osniva-se-hrvatska-pravoslavna-zajednica-cilj-autokefalnost.html