четвртак, јануар 18, 2018

Тагови Вести таговане са "СПЦ"

СПЦ

-

Драгоцени списи, пронађени на тавану Цркве Светог Марка у Београду, сређују се пред пресељење у Земун. Документи прворазреднe националнe вредности. Непроцењива грађа се тренутно конзервира и дигитализује

ДВА нивоа испод земље, у згради на Гундулићевом венцу у Београду, стрпљиво и предано, конзерватор Јована Рибошкић покушава да спасе и оживи странице књига старих и по неколико векова. Кроз њене руке пролазе вредни списи који говоре о прошлости и традицији нашег народа. Све што она среди у скученој соби, кроз ходнике налик лавиринту носи се у центар за дигитализацију Архива Српске православне цркве. Мањак простора највећа је бољка институције која чува сећање српског народа. Овај проблем ускоро ће бити решен, најављује за „Новости“ Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве.

 СИНОД СПЦ је одредио да Архиву припадне део зграде Светосавског дома у Земуну, који се налази у оквиру комплекса Цркве рођења пресвете Богородице у Земуну. Потребно је да простор величине хиљаду квадрата буде адаптиран, како би у потпуности био прикладан за архивске депое. До тада највећи део грађе и даље стоји на тавану Цркве Светог Марка, где је била заборављена до 2008. Пронађена је у лошем стању, прашњава и прекривена изметом голубова који су улазили на таван.

– Та грађа је сада у много бољем стању. Физички је сређена и заштићена, али ће бити потребно много времена да се она класификује, конзервира и дигитализује. На томе свакодневно радимо – објашњава Пилиповић. – Веома нам је важно што смо добили нови простор, јер ће тамо бити довољно места да се, под одговарајућим условима, сместе сви важни документи које чувамо и о којима бринемо.

ЗГРАДА у коју ће се преселити била је национализована, а пре неколико година враћена у поступку реституције. Првих стотину, од укупно хиљаду, квадрата, већ је сређено захваљујући донацији Фондације „Ана и Владе Дивац“. За системско решавање питања простора за Архив, каже наш саговорник, потребна је помоћ Министарства културе, које је и до сада помагало њиховом раду, као и Канцеларија за вере Владе Србије.

– Део грађе смо већ пребацили у Земун, а у садашњој згради, коју делимо са Академијом за уметност и конзервацију СПЦ, остали су центри за конзервацију, дигитализацију и за рад са корисницима. Надамо се да ћемо већ наредне године потпуно да се преселимо тамо – напомиње Пилиповић. – Архивистика је најмлађа делатност Цркве, а Архив је формиран 2007. године. Много посла је пред нама, а имамо само пет стално запослених и троје хонорарних сарадника. У депоима имамо 4.000 дужних метара грађе, од којих је десет одсто физички угрожено. Петини докумената потребна је конзервација.

МЕЂУ вредном грађом су списи из 19. и 20. века, документација централних тела Српске православне цркве. Међу најзначајнијима су Фонд Конзисторије Митрополије београдске кнежевине и Краљевине Србије и Збирке митрополита Михаила (1859-1898), Инокентија (1898-1905) и Димитрија (1905-1920).

Ту је списак одликованих Руса из Нижњег Новгорода из 1896. године, који су помагали српским црквама, писмо министра просвете и црквених дела Алимпија Васиљевића митрополиту Михаилу из 1878. године, о помоћи Призренској богословији, писмо руског конзула из Дубровника Ивана Степановича Јастребова митрополиту Михаилу о материјалној потпори за Србе у околини Призрена из 1877, писмо жичког Саве Дечанца министру иностраних дела о српским школама у Солуну из 1898. године…

Реч је, каже наш саговорник, о документима од прворазредног националног значаја, из којих се не чита само функционисање Цркве, већ и државе и целог народа.

БОЉИ УСЛОВИ У КАРЛОВЦИМА

ДЕО драгоцене грађе Српске православне Цркве налази се у Архиву у Сремским Карловцима, о коме бригу од 1946. године води Српска академија наука и уметности. Како су и овде услови веома лоши, недавно је одлучено да ће се ова грађа преселити у Светосавски дом у Сремским Карловцима, где ће бити и центар за дигитализацију.

www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:696631-Оживеле-највеће-тајне-архива-СПЦ

-
FoNet-SNS-NOVINARI

Владимир Фролов

Министарка за цесте, тунеле и мостове, поодавно показује карактеристику маргарина, мешајући се у све што се ње и не тиче, те је тако себи узела за слободу да тумачи како СПЦ, стварни и једини власник српских светиња на делу територије који се зове Космет, не сме да изрази свој став и мишљење о наводном „унутрашњем дијалогу“, уколико то не одговара визији za њу жељене ЕU и милог NАТО окупатора.

Министарка је видно „забринута“, због наводно крутог става СПЦ којим се спречава процес помирења са албанским народом!

Очито да министарка незна ситницу, да албански народ живи у Албанији, а на Космету живи шиптарска национална мањина, која је уз подршку NАТО и ЕU, насилно прогласила парадржаву, са којом би министарка сада радо да се мири!

Разумевање у гаће, што је уназад неколико година и практично показала успешном куповином државном картицом, не значи и разумевање у надлежност СПЦ, али у земљи Србији, већ поодавно се разни „мостови“ покушавају етаблирати, између српског народа и његове цркве!

-

Драган Милашиновић

„Верујем да оно што мисле Црква и народ мисли и наш председник. Уздамо се у Русију да ће нам помоћи да сачувамо оно што је увек било наше.“

Патријарх српски Иринеј-Интервју за Новисти

Женско које се у све меша, а није „Вегета“, трилатерална министарка Зорана Михајловић, заиста има невероватну потребу за личном промоцијом. Свесна чињенице да, због позиционирања у неформалним центрима моћи, Вучић не може да је отпусти из владе без сагласности оних чији је слуга покорни, а да ту сагласност неће добити, она већ годинама иритира и отворено изазива не само српску јавност већ и своје колеге из СНС-а, па и самог Вучића.

Након што је, иако министарка инфраструктуре, поднела предлог Закона о родној равноправности, око кога је натрљала нос премијеру Ани Брнабић и министрима Вулину и Ђорђевићу, кога је због његовог противљења њеном предлогу назвала „возачем на привременом раду у влади“, иако по ресору једини он може да тај закон представи пред парламентом, ојађени Владимир Ђукановић, човек од Вучићевог највећег поверења, у својој редовној колумни, на једном порталу, ускликнуо је “Смените Зорану или признајте да је јача од свих”.(1)

Али, авај. Није смењена. Нити ће бити. Разлог за то је што у служењу истим господарима она има више стажа и већу посвећеност него “нововерац” Вучић и, посебно, што њена мржња према Русији превазилази Чедину и Чанкову заједно, што је отворено показала када год јој се пружила прилика. А то евро-атлантски Господари умеју цене! Такође, она је Њима и вид контроле и полуга притиска на Вучића, ако му случајно падне на памет да се након преобраћања у глобалистичко европејство, опет у нешто преобраћа. А док је тако, степен њене самосталности у деловању и иступању остаће несхватљив за остале Вучиће поданике, па и господина Ђукановића. Јер, ти њени иступи, иако често наизглед непримерени, представљају априорну корекцију могуће Вучићеве “грешке” и подсећање који би пут Господарима био најдражи.

И тако је Зорана, следбеница Мамона, себи дала за право да преваспитава Патријарха српског, Господина Иринеја, а и све нас, православне вернике, одане Косовском завету. Након што је, после предугог ћутања, у изјави Новостима после прославе седам векова манастира Троноше, Његова Светост изрекла уздање у Русију да нам помогне у очувању земаљских и небеских светиња Косова и Метохије, Зорана је експресно реаговала својим саопштењем:

“Очекујем да ће Српска православна црква, као вековни чувар нашег народа и културе на Косову, бити добар партнер и да ће својим утицајем истински помоћи у успостављању нове врсте дијалога између Срба и Албанаца. Очекујем и да не врше притисак пре почетка разговора о Косову на председника Србије Александра Вучића”.(2)

Ово саопштење, дато само дан након патријархове изјаве, отвара многе недоумице и контраверзе. Пре свега, да ли Зорана говори у име владе или у своје лично? Односно, да ли је Вучић био упознат и да ли је одобрио овакав њен иступ и тон, будући да она опет делује мимо ресора и службених задужења? Или говори у име њених и његових илуминатских Господара?

Она очекује! Она од Цркве захтева да буде партнер у рангу плаћеничких прозападних НВО! Она тражи нови однос Цркве према Албанцима! Господе, Боже! Да је икада осетила макар искрицу Правосљавља у себи схватила би не само какве глупости говори, већ и колико јој елементарне пристојности недостаје. О њеној вери да и не говорим.

Друго питање је где и како она у патријарховим речима види неки “притисак” на Вучића? Шта Патријарх треба да каже о Космету а да то, по њој, не буде притисак на председника? Или мисли да СПЦ не сме у “дијалогу” имати свој став?

Но, њени ставови не могу бити изненађење било коме ко прати њену улогу у евро-атлантској окупацији Србије и овог текста не би ни било да само пре десетак дана није стигла вест која је изненадила безмало све верујуће Србе:

„Епископ шумадијски Јован доделио је потпредседници Владе Србије проф. др Зорани Михајловић Орден Светог Симеона Мироточивог. Орден Српска православна црква додељује за посебан допринос поспешивању односа између цркве и државе“(3), саопштио је кабинет потпредседнице.

Орден јој је додељен због њеног помагања реконструкције Храма Свете Петке у Петки. Није речено на који је начин она то помогла обнову Храма, као верник или као министар неком одлуком, али то није ни толико битно. Чак и да је донирала своја средства, у шта сумњам, да ли је, ако ниси смеран и искрен у вери, одан Цркви и верујућем народу, довољно бити донатор да би се добило црквено одликовање?

Поводом њеног црквеног одликовања верски аналитачар Драшко Ђеновић дао је занимљив коментар:

Владике су почеле да деградирају црквено ордење тако што га деле шаком и капом. Некада се знало ко и зашто добија црквено ордење. Kада је реч о Зорани Михајловић, моје питање је колико она живи по канонима Православне цркве и да ли неко ко не живи по томе може да добије црквени орден. Kолико знам, ово сада њој није први брак, питање је да ли је венчана у православној цркви. Сада имамо да особа која живи у ванбрачној заједници добија орден СПЦ, која пропагира брак, јер је све изван брака, по њеним канонима, грех“(4)објаснио је он.

Занимљиво је да је управо тај владика, Јован шумадијски, пре неколико месеци бившем председнику Томиславу Николићу и његовој супрузи Драгици доделио Орден Светог Саве првог степена, након што је од Николића његова епархија добила једну парцелу за изградњу манастирских конака.(5)

Све у свему, несумњиво је да баш саопштење Зоране Михајловић, представља нечувени притисак! Притисак на српског Патријарха, притисак на СПЦ, притисак на све верујуће Србе! И најбољу слику какав је „унутрашњи дијалог“ замислио Александар Вучић.

 

 

_____________________________________

 

  1. www.standard.rs/politika/38735-%D1%81%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%83-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B0%D1%87%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D1%81%D0%B2%D0%B8%D1%85
  2. www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:686319-Zorana-Mihajlovic-Crkva-ne-treba-da-pritiska-predsednika
  3. www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=355745&title=Crkva+odlikovala+ministarku+Mihajlovi%C4%87
  4. www.espreso.rs/vesti/politika/180585/ajde-sto-je-dobila-orden-vec-joj-ga-je-dao-tomin-pop-novi-detalji-zoraninog-odlikovanja
  5. www.nspm.rs/hronika/alo-spc-dodelila-orden-zorani-mihajlovic-a-ona-udarila-na-patrijarha.html

ВУЧИЧ БРАНКОВИЋ ЈЕ СПРЕМАН НА ИЗДАЈУ

Сада, када је Вучић у коалицији са убицом Харадинајем, и када више нема никакве сумње којим је путем кренуо, схватамо да људи који озбиљно прате србску политичку ситуацију нису ни сумњали у оно што Дарко Худелист пише у „Глобусу“: Вучић је спреман да призна „назависно Косово“, при чему нема никог да му се супротстави. Худелист је јасан: “Један мој саговорник из Београда овако каже о “фактору Црква & десница”, када је ријеч о Вучићу и његовој политици према Косову: “Мислим да му они нису озбиљне препреке. Десница је смијешна и држи је под контролом, понајприје Шешеља. А Двери су слабе. А Цркву је давно пацифицирао.”(1)

Потписник ових редова је још 2014. писао о везама Дарка Худелиста и Вучића, које су постојале још док је потоњи био велики „патриота“ у Српској радикалној странци. (2). Тако да, ако за те везе знамо, Худелистов текст није нимало случајно писан баш у овом периоду. Добро обавештени хрватски новинар Балкану ставља до знања шта његов стари познаник спрема.   

Али, шта је с нама?

КОСОВСКО ПИТАЊЕ ЈЕ ЈАСНО

Велики србски геополитичар, Миломир Степић, у свом интервјуу за недељник „Печат“ показује колико је „косовско питање“ једноставно и јасно. Геополитички гледано, каже он, Косово и Метохија су тврђава Балкана, његов централни простор, и зато није случајно да је баш ту изграђена наша средњовековна држава, као што није случајно да су Американци баш ту изградили базу Бондстил. Косово није само 12, 3% територије Србије, него много више, и у геополитичком и у метафизичком смислу. Ако се препусти Косово, следећи на реду је Ниш; мада у Нишу сад нема Арбанаса, каже Степић, треба се сетити да их некад није било ни у Призрену. Борба око Косова и Метохије и непредавање своје територије у овом историјском тренутку пресудни су за наш опстанак. 

По Степићу, „Србија представља персонификацију читавог српског чиниоца на Балкану. Управо свођење свих Срба и српских земаља само на Србијанце и Србију јесте само један корак у „обуздавању“ српског чиниоца који Запад сматра превеликим и прејаким у регионалним размерама. Ради тога су републичке „неадекватне границе“  (С. Хантигтон) претворене у државне, уведене су антисрпске санкције, пала је Република Српска Крајина, смањена Република Српска, окупиран косовско – метохијски део Србије, расрбљује се Црна Гора, на све стране се афирмише геополитички некрофилно неојугословенство, Србима се намеће „комплекс кривице“…И резидуална, постјугословенска Србија сматра се недопустиво снажном. Некадашње титоистичко гесло „Слаба Србија – јака Југославија“ наследила је још апсурднија неформалана крилатица „Мала Србија – стабилан Балкан“. Стога се ампутацијом Косова и Метохије и претећом центрифугалношћу Војводине очигледно врши њено додатно принудно смањивање и територијално уједначавање са 1995. оцеловљеном Хрватском и све унитаризованијом БиХ. И ту није крај, јер „Дамоклов мач“ сепаратистичких намера и великодржавних апсирација и даље прети“.(3)

ПРАВЕ СЕ НЕВЕШТИ

Ако ово зна Миломир Степић, научник, то морају знати и сви представници србске духовне, политичке и културне елите, од којих су неки ових дана заузети причом о „унутрашњем дијалогу“ о Косову и тврдњом да Србија више нема деце која ће да „гину“ за Косово и Метохију.

(Што да гину деца? Могли би да за Косово гину управо старци са једном ногом у гробу, који из удобних фотеља својих академија и других, често полусклеротизованих установа, унапред жале нашу „децу“. Јер, не заборавимо, у Првом светском рату за слободу нису гинула само деца, него и трећепозивци, о којима Живојин Мишић вели:„Погледајте оне чиче са Колубаре! Још ниједан извештај од команданата дивизије нисам примио да се они не спомињу како су задржали и потукли Швабе тамо где су се затекли! На њих да се угледате!“ (4))

Наша „елита“, ипак, не разуме основне истине о Косову и Метохији из једног простог разлога: праве се невешти. И праве се невешти из разлога свог комфора и због циљева крајње користољубивих. 

ПИТАЊЕ ЕЛИТЕ

Писац млађе генерације, Марко Танасковић, још 28. маја ове године на свом фејсбук профилу објавио је следећи запис: “Пре извесног времена, на једној кућној журци, имао сам необично занимљив и искрен разговор са бившим дипломатом једне изузетнио утицајне западне земље, који се сада бави бизнисом у региону. Обојица смо били мало више попили, додуше ипак он више него ја, што му је додатно развезало језик. У једном тренутку, упитао сам га сасвим отворено: “Зашто у Србији помажете и на власт доводите само најгоре људе?“ Размислио је на тренутак па ми је одговорио врло недипломатски: “Први разлог је очигледан, људи без квалитета и људи који имају слаб карактер и они склони корупцији су најпослушнији и са њима је лако манипулисати. А други разлог, хм, па како да ти кажем, ми том негативном селекцијом плански убијамо самопоштовање народа и осећај патриотизма међу будућим генерацијама.  Када виде какви све испливавају на површину, млади се разочаравају, почињу да мрзе сопствену земљу и страни утицај прихватају као нешто сасвим нормално, па чак и пожељно“…(5)   

Кад народ не води духовна и морална елита, него корумпирани и недостојни, он пропада, и мора да пропадне ако се нешто хитно не промени.

Власт Вучића и његове виртуелне странке, која ће се распасти чим нестане газдине кловновске, од запада октроисане, „свемоћи“, очити је доказ за то: нема области живота у Србији која није начета трулежношћу корупције и стравичном грабљивошћу напредњачких „босова“ маскираном час у причу о ЕУ, час у причу о патриотизму (продају Косово и Метохију, а граде култ „хероја са Кошара“.) И сви часни људи, нарочито млади, негодују кад то виде. Народу је заиста тешко кад нема на кога да се угледа, него лута по тами историје у којој се обрео без светлости узора пред собом.   

ЕЛИТА, ТО ЈЕСТ КЛИР

Један од могућих превода речи „елита“ на грчки је „клир“. То су, по духовним и моралним каквотама, најбољи, изабрани, удео Божји. Тако су се, у раној Цркви, називали сви хришћани, од Бога одабрани да Му буду народ, Нови Израиљ.

Ипак, реч „клир“ у европским језицима, па и код нас, вековима, пре свега, означава свештенство. Свештеници Цркве Бога Живога су, по Светом Јовану Златоусту, клир – изабрани удео Господњи, зато што људима сведоче Распетог и Васкрслог Христа и рађају их крштењем и духовним животом за вечност. Они су изнад обичних угледника и јавних личности онолико колико је небо изнад земље. Због тога, у својих „Шест књига о свештенству“, Златоусти настојава на неопходности њиховог достојанства заснованог на моралу: “Душа свештеника са свих страна треба да блиста красотом како би могла да радује и да просвећује душе које гледају на њу. Греси незнатних људи као да се врше у мраку и погубљују само оне који греше. Међутим, греси значајног и познатог човека наносе општу штету, чинећи пале још немарнијима за добре подвиге, а опрезнима дајући повод за гордост. Осим тога, пропусти простих људи никоме не наносе значајну штету, чак и ако се објаве. Томе насупрот, (пропусти) оних који стоје на висини свештеничког достојанства су, најпре, свима пред очима. Осим тога, чак и да је мала, њихова грешка у очима других изгледа велика, с обзиром да сви мере грех по достојанству онога ко је погрешио, а не по важности самог дела. Свештеник је, дакле, дужан да се са свих страна огради најкрепкијим оружјем, тј. неуспављивом бодрошћу и постојаном опрезношћу над својим животом, пазећи са свих страна да неко не примети откривено и незаштићено место и нанесе му смртан ударац.“(6)

Клирици, дакле, морају бити људи за узор.

ШТА ОЧЕКУЈЕМО ОД СВОГА КЛИРА?

Велики руски философ, Иван Иљин, у свом огледу „Шта очекујемо од својих пастира?“, истиче да свештеник треба да буде не само морални узор, него и молитвеник пред Господом, који није потонуо у схоластичка расуђивања: “Шта човеку може пружити богословско школовање које проистиче од апстрактног, сувог, логички умујућег рација, који срцем не сазире Христа Спаситеља и не помаже нам да Га видимо? Какво значење има апстрактна „егзегеза“ или дедуктивни аргумент у сазерцатељним и молитвеним пространствима живе религиозности? Могу ли они дати религијску очевидност души која тражи Божју светлост и огањ, која очекује живога Бога? Колико пута, слушајући у иностранству беседе и проповеди инославног свештенства, размишљамо о томе колико је оно богато књишком образованошћу и колико сиромашно даровима срца и духа! Како је то туђе руској православној души!“(7,188)

По Иљину, дакле, свештеник мора имати молитвену силу, љубеће срце и живу савест. Кад је савест свештеника у питању, Иљин каже: “Тамо, где ми понекад беспомоћно сумњамо и колебамо се, он, као мајстор савести, мора видети јасно и дубоко; где ми блудимо и падамо у заблуду, он мора знати и показивати прав пут; где ми питамо, он мора имати одговор. Он мора да нас подржава у искушењима и саблазнима; мора нам бити ослонац приликом наших колебања и изнемогавања. Он мора одмах да сагледава где постоји нечасност, неискреност, издаја; али да при томе чува правичност у суду и пресуђивању. /…/Нама је неопходан искрен и отворен исповедник, који се никад и ничим не може поткупити, који није похлепан, који се не боји силника и који је слободан од властољубивости; нама је неопходно живо огњиште хришћанске савести, са чистим пламеном и кротком светлошћу.“(7,190)

Србска историја је навикла на овакве свештенике, и они су, вековима, били залог опстанка овог народа. Зато је тај народ говорио: “Триста – без попа ништа!“, а Турци, у песми „Почетак буне против дахија“ желе да погубе „попове, српске учитеље“. Француз Шарл Иријарт, који је написао књигу „Путописи из времена устанка 1875-1876“ говори о изванредној присности између православног свештенства и народа у Босни и Херцеговини. Он каже да су свештеници толико срођени са паством да је реч Србин синонимна речи православац. Зато су свештеници предњачили у устаничким борбама против Турака. Што се римокатоличког свештенства тиче, оно је, каже Иријарт, верне одвраћало од учешћа у устанку, јер им је из Ватикана тако наређено.

ЕЛИТИЗАМ БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ

Свој елитизам, своју изабраност, наш клир је, рекосмо, поред молитве и духовног руковођења, доказивао делатним учешћем у борби за слободу Србства. Ево неколико примера из књиге протојереја Божа Ј. Јокановића „Крстом, пером и мачем/ Свештенство у служби свом народу“ (Светигора, Цетиње, 1998).

Свети Петар Цетињски је водио војску у боју на Крусима, против Махмут – паше Бушатлије, позивајући своје јунаке: “На оружје и крваво поље, мили витези!…Архипастирски благослов предајем вама!“ Касније је тукао Наполеоновог маршала Мармона у Боки Которској. Његов синовац Петар Други Његош, не само да је ратовао против Турака, него је одбио и понуду Порте да формално призна власт султана и добије ону аутономију коју је кнез Милош добио за Србију. Владика бачки Јован ( Јовановић ) је 1804. први купио Карађорђу два топа, и послао их, скупа са топџијом и џебаном, у устаничку Србију.

Поп Лука Лазаревић је био јунак  боја на Мишару, па му на гробу пише: “Овде лежи Лазаревић Лука/ штит Поцерја, цвјет српских јунака,/ проста земљо којано га скриваш,/ својом те је искупио крвљу“. Био је ту и прота Милутин Илић – Гучанин кога је, како каже Петар Јокић, „слушала његова нахија као светог Краља Првовенчанога“ и који је, на треће Тројице, у боју у селу Лопашу у Драгачеву, победио турског Орд-агу и главу му одсекао. Поп Ђорђе Каран, један од вођа србског устанка у Босни 1875/76, одметао се у хајдуке, да би бранио народ од  зулума. О њему се певало:“Беж`те, Турци, зарана, ето попа Карана!“ Они су, као свештеник Богдан Зимоњић и као архимандрит Нићифор Дучић, узимали и пушку у руке, кад је требало бити јунак „ђе прах гори пред очи јуначке“. Неустрашиви поп Лука Николић, са јуначког Чева, био је такав да за њега прота Божо Јокановић вели да је од оних који се „осим Бога нису бојали никога, а смрти најмање“. Свештеници – слободољупци су, као поп Миле Јововић у Никшић, улетали међу Турке са крстом и јатаганом. Или су, као поп Радивоје Вучинић са бомбама у рукама, упадали међу непријатеље, што је Вучинић урадио  у Окружном начелству у Прокупљу 1917. године.

Народна песма описује јеромонаха Исаију, из манастира Каленића, који је био писар чувеног Коче капетана, и о коме се певало: “Војску купи Коча капетане/…/ Барјактара црног калуђера,/ По барјаку положио браду,/ Па он учи Србе у параду!“ (Овог Исаију Турци убише 1788. у Текији на Дунаву!) Убише Турци и Хаџи – Рувима, старешину Боговађе, и Хаџи – Герасима (Ђеру) из манастира Моравци код Љига зато што су ови духовници водили народ на путу ка слободи. Мучеништвом се, у Хаџи Проданвој буни 1814, прославише Свети Пајсије и Авакум.

Сетимо се и попа Богдана Лалевића, војног свештеника андријевачког батаљона, који је, на Бардањолу код Скадра, 1913, кад су око њега сви пали и није имао ко да носи барјак, узео и барјак и пушку и у јуришу на Турке погинуо. Имали смо и свештеника Николу Симовића, који је свом сину, кога су Аустријанци стрељали на Цетињу, 1917. године рекао:“Сине Јакша, буди храбар и држи се јуначки! Умрети за слободу свога народа и Отаџбине дужност је сваког Србина!“

Имали смо свештеника новосадског Павла Стаматовића, који је, на захтев своје пастве, на Велики четвртак 1848. изнео протоколе рођења писане на мађарском, и спалио их у порти цркве. Био је ту и архимандрит Сава Дечанац, који је свој народ бранио на Берлинском конгресу, а пре тога, са Нићифором Дучићем, четовао по Херцеговини за време Невесињске пушке.

Такви су одржали веру у народу у најтеже доба, кад је изгледало да нема наде и да је никад неће бити.

ШТА ИМАМО ДАНАС?

Данас, и у овом тренутку, нема ни помена о клању и дрању свештеника који гину за слободу, па се глас Србске Цркве о Косову и Метохији очекује више него икад: глас јасан, у исти мах јуначки и мајчински, јер, ако неко треба да види шта ће бити с нама ако останемо без Косова и Метохије, то је клир Светосавске Цркве. Тај глас је, авај, све само не гласан и јасан: рецимо, најпре се чује да је први по части клирик СПЦ рекао да се Косово и Метохија никако не смеју и не могу предати, а онда се, на опште чуђење, сазна да он то никад и нигде није рекао. (8)

Уместо јасног гласа у одбрану Светиње, имамо разне врсте понашања које није у складу са хришћанским моралним кодексом – од учешћа високих клирика на „Бир фесту“(9) до прављења мрсних светковина у манастирима усред Великогоспојинског поста. (10) Док народ једва има хлеба да једе, епархијски дворови се опремају као космички бродови. (11)   

Теологија која се проповеда на богословским школама СПЦ одавно је престала да буде у духу Предања: главни теолог кога следе наши професори није Свети Јустин Ћелијски, него митрополит без пастве, Јован (Зизјулас), фанарски архиекумениста, о чијим јересима говори највећи француски православни богослов, Жан Клод – Ларше, који чак сматра да су извесни теолози СПЦ најгрлатији проповедници зизјуласовштине.(12)

А Зизјуласова теологија, заснована на криптопапистичком универзализму, хришћански патриотизам пориче као етнофилетизам, и пропагира стерилно квази-хришћанство које може да буде исто и на Венери и на Марсу, при чему нема никакве везе са народом из кога хришћанин потиче. 

Они који треба да, по Иљину, буду „мајстори савести“ покушавају да нас увере како нам је, од чврстог става о Косову и Метохији, потребнија комисија о Степинцу, и сваки јасан став по том питању настоје да осенче, пригуше, дају му другу „боју и арому“. А било би довољно да, поводом покушаја издаје Косова и Метохије, само понове Лазареву клетву издајницима: “Рђом кап`о док му је колена!“

Међутим, врх СПЦ се одавно определио за борбу да србски манастири на Косову и Метохији добију екстериторијални статус, попут Свете Горе и Ватикана.(13) Борба за екстериторијалност на земљи која, по Уставу, јесте део државе Србије јасно указује на то да се од Косова и Метохије одустаје у конкретном, државотворном смислу, и да се манастири претварају у својеврсне музеје које ће Арбанаси једног дана тражити као оно што припада њима. Како каже арбанашки истраживач Баки Свирца, (независно) „Косово има обавезу да препозна Цркву и њене привилегије и да поштује њену аутономију у верским питањима, али са друге стране и Црква има обавезу да прихвати нову реалност на Косову, тј. независност“(13,135).

Худелист сматра да је врх СПЦ реалност прихватио. Они који имају највећу моћ у том врху не дозвољавају да се било какав чвршћи став најстарије установе србског народа пробије у јавност, вероватно зато да велики „патриота“ Вучић не би био уцвељен. (14)  Најстрашније од свега је што врх СПЦ ћути о коалицији Вучићевих Срба са шиптарским злочинцима на Светој Србској Земљи. То је недопустиво и срамно, ма ко и како бранио овакав поступак „икономијом“ и „дипломатском мудрошћу“. Јер, Харадинај је, бар кад су Срби у питању, нови Павелић.           

КАКО ДА СЕ БОРИМО?

У интервјуу за портал „Патриот“, већ поменути Марко Танасковић каже: “Ми не само да смо десуверенизована земља, ми смо де факто окупирана земља, премда је реч о мекој окупацији која је тежа за детектовање и пријатнија за живот, али дугорочно може бити погубнија за судбину и карактер једног народа. Ако нам је за неку утеху, ситуација није много боља у многим већим и богатијим европским земљама где се такође доводе, често мимо било каквих избора и провера народне воље, врло проблематични људи на власт који за своје потезе не одговарају бирачима, већ транснационалним центрима одлучивања оличеним у великим корпорацијама и банкама. Глобалистичка неман врло је жилава, а мали потреси у виду Брегзита и Трампове победе довешће само да појачавања стиска. Пошто не верујем у „спонтане“ уличне револуције у данашње време медијске свемоћи и потпуне обавештајне контроле, мислим да се најбоље можемо супротставити оваквом наопаком систему тако што ћемо јачати наше породице и унутрашњу националну кохезију, ићи у цркву и чекати да се спољнополитичке околности промене у нашу корист, што ће се неминовно кад-тад догодити. Треба читати Еволу и вежбати његово „јахање тигра“.“(15)

И док чекамо да се светскоисторијске околности промене, и вежбамо да „јашемо тигра“, бранећи своје породице и одлазећи у храмове на молитву, вредело би чути глас врха СПЦ у заштиту Косовско – Метохијског Јерусалима, наше капије у Небеску Србију.  

 

________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 5. септембра 2017. године):

1. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/hrvati-najavljuju-srbija-se-sprema-da-prizna-kosovo-evo-kako-ce-to-vucic-izvesti/

2. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/25223/#

3.Проф.др Миломир Степић: Косово је тврђава Балкана-чувајмо зидине!, Печат 483/2017, стр. 16.

4. facebookreporter.org/2014/05/12/фбр-фељтон-србске-чиче-на-бранику-от/                                                                  5.www.facebook.com/groups/1579629612265398/permalink/2015474335347588/

6. svetosavlje.org/o-svestenstvu/4/

7. Између ЧЕКЕ и ГЕСТАПО-а/ Иван Иљин и васкрс Русије ( приредио Владимир Димитријевић ), Катена Мунди, Београд, 2014.

8. stanjestvari.com/2017/07/28/irinej-nisam-davao-izjave/

9. borbazaveru.info/content/view/9910/1/

10. borbazaveru.info/content/view/9917/1/.                                     11.www.telegraf.rs/vesti/722659-vladika-jovan-platio-stolice-24-000-evra.

12. borbazaveru.info/content/view/8086/1

13. Видети: Коста Чавошки: Да ли судије штите издају/ Прилог историји српског правосуђа, Катена Мунди, Београд, 2014.

14.www.srbijadanas.net/vladika-irinej-bulovic-sakrio-memorandum-spc-o-kosovu/; www.telegraf.rs/vesti/776270-atanasije-irinej-bulovic-je-licemer-vladike-privatizuju-crkvu

15.patriot.rs/marko-tanaskovic-mi-ne-samo-da-smo-desuverenizovana-zemlja-mi-smo-de-fakto-okupirana-zemlja/

 

 

 

Под насловом „Званичан став СПЦ о дијалогу утврдиће Синод“, 29. јула се појавила Танјугова вест да ће званичан став Српске православне цркве поводом јавног позива председника Александра Вучића на унутрашњи дијалог о будућности Косова и Метохије одредити Свети архијерејски синод, те се даље наводи да је Синод „једино меродавно тело које тај став може донети“, али тек након што буде стигао званичан позив за учешће у дијалогу, којим поводом би се изјашњавале владике и утврдио званичан став СПЦ. (1)

Вест је непрецизна, недоречена и збуњујућа, те оставља могућност различитих нагађања и неоумица.
Као прво, у тексту се наводи да су напред цитиране речи изречене у Кабинету Патријарха српског Ирнинеја, али се не каже ко је то рекао, да ли Патријарх лично или неко друго лице из Кабинета, па је остало нејасно да ли се може сматрати да је то званичан став и мишљење Патријарха, или се ради о незваничној изјави неког неидентификованог лица које је затечено у Кабинету и које је било саговорник новинара.

Из начина како је текст конципиран није јасно на које се владике мислило када се каже „тек тада би се изјашњавале владике“, да ли се мисли на владике које су чланови Светог архијерејског Синода, или се мислило на све владике које чине Сабор СПЦ?

И најзад, треба рећи да, судећи по одредбама Устава СПЦ, није тачна констатација да је Синод СПЦ једино меродавно тело које је позвано да по наведеном битном националном питању заузима став. Синод не само да није једино меродавно тело, већ није уопште меродаван.

Наиме, јавни позив везан за даљу судбину Косова и Метохије, које је упућен од стране председника Александра Вучића непосредно након посете и разговора иза затворених врата са представницима и званичницима Сједињених Америчких Држава, је питање које је од суштинског значаја за очување духовног православног идентитета српског народа. О том питању су, наравно, позване да се изјасне не само све владике Српске православне Цркве, већ и целокупан црквени клир и сав верни народ.

Нема ни говора о томе да о таквом важном питању доносе одлуке само четири владике и Патријарх (Синод СПЦ) , јер би то било у супротности и са одредбама Устава Српске православне Цркве, које јасно дефинишу да је Свети архијерејски сабор, којег чине сви епархијски Архијереји под председништвом Патријарха, највише јерархијско представништво, највиша црквенозаконодавна власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка и унутрашњег уређења Цркве и врховна судска власт. Само је Свети архијерејски сабор позван да уређује унутрашњу и спољашњу мисију Цркве ради утврђења, одбране и ширења православне вере и чистоте хришћанског морала и да установљава за то потребне органе и оснива потребне заводе, установе и удружења.

Са друге стране, Свети архијерејски синод је према одредбама Устава предвиђен као највиша извршна (управна и надзорна ) власт. Синод је извршни орган, па се у народу због тога и назива „црквена влада“. Сходно томе, Синод је позван да спроводи одлуке Сабора, а позван је између осталог и да, под председништвом Патријарха, одлучује о редовном и ванредном сазиву Светог архијерејског сабора.

Дакле, у конкретном случају Синод би био позван једино да, у складу са делокругом који му Устав СПЦ одређује, донесе одлуку о сазивању ванредног Сабора СПЦ, како би се све владике изјасниле о питању од суштинског значаја за очување наше православне вере, идентитета српског народа и очување српске државе.

Било би добро да се поводом информације која се појавила на званичном порталу јавног медијског сервиса огласи сам Патријарх и извести јавност о томе да ли се ради о званичом ставу који је заузела Његова Светост Патријарх српски, или је информација нетачна.

О поменутој информацији нема никавог трага на званичном сајту СПЦ.

(1) www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2821034/zvanican-stav-spc-o-dijalogu-utvrdice-sinod-kad-dobije-poziv.html

-
СПЦ под „контролом“ тајних служби и клубова

СПЦ, рачунајући и Синод била је и данас је под великим интересовањем тајних служби како унутрашњих, тако и страних. Тајне службе имале су свој утицај у СПЦ и пре другог светског рата, посебно у време диктатуре Kраља Александара ,али и владавине председника владе Kраљевине Југославије др Милана Стојадиновића и мистериозне смрт Патријарха Варнаве. Британске тајне службе су преко појединих политичких и војних кругова увезале своје интересе у пуч 27. марта 1941 године преко патриајрха Гаврила Дожића. Након доласка комунстичке власти СПЦ пролази кроз велика искушења и терор УДБЕ. Избор за патријарха Германа 1958 године био је под сумњом да је УДБА и Брозова власт контролисала избор Патријарха СПЦ. Тајна служа Јуославије и Србије (УДБА) и касније СДБ са посебном пажњом пратила је,али и била је инфилтрирана у Синод СПЦ све до данас. У свом тексту „Kо све влада Србијом“ април 2017 године у делу посвећеном утицају УДБЕ на рад СПЦ пише.

Преносим део текста:

Под „обрадом“ је и СПЦ по „дубини“ почев од свештенства до владика. Тако у архивама УДБЕ, а онда и њених наследника има више хиљада картона обрађених свештеника и владика СПЦ и других конфесија. Посебну „обавештајну“ картотеку прави Римокатоличка црква која има своју обавештајну службу и мрежу Службе безбедности воде архиву утицајних свештеника и владика на које се може утицати на различите начине. Они који су ближи моћним владикама, а владике службама безбедности добијау боље, моћније и богатије епархије посебно у градовима, а они „тврђи“ се кажњавају и раде као свештеници у пасивним крајевима као вид казне. Брозова УДБА формирала је и утицала на удружење свештеника који постају део ССРН (фронтовске организације) ради контроле рада цркве, социјалног статуса свештенства и могућности веће контроле верника преко „извештаја“ свештеника надлежнима у УДБЕ. Архиви УДБЕ садрже профил свештеника, пороке, породицу, број вернника које покривају, значајније јавне контакте, односе са хијерархијом у СПЦ посебно у иностранству. Свештенство које је радило за УДБУ имало је своје конспиративно име и евиденциони број у картотеци и списак својих „сарадника“. Свештенство је за чланове KПЈ-СKЈ или функционере морало да доставља „служби“ податке о славама, сахранама и крштењима. Постојала је и контрола свештеника од стране другог лица у цркви, црквењака или инструисаног грађанина „инфоматора“. То је разлог што је СПЦ од краја другог светског рата била под великим притиском власти и УДБЕ све до 1990. године. Сарадња дела црквеног клера наставља се и даље посебно у контактима свештенства са страним амбасадама или онима који су у категорији „екумениста“ или „монархиста“. Пут ка трону владичанства или стрешина храмова води и преко сарадње са државним институцијама од политичких партија, лидера до тајне службе.Тако политичке партије имају своје свештенике који секу славске колаче странака и они су део утицаја.

„Тајкунизација“ и „феудализација“ владика СПЦ?

Успостављање вишестраначког система у Србији крајем 199о године и владавине Слободана Милошевића СПЦ пролази велика искушња грађанских ратова на простору бивше Југолсавије, а у Србији СПЦ преко владика и дела свештенства „дели“ се на оне који подржавају власт, и оне који су уз опозицију. Тако је СПЦ ушла у „лавиринт“ старих и нових подела недовршеног идоелошког „грађанског рата“ међу Србима. Милошевићева власт чврсто држи један број владика под својом контролом и преко утицаја СДБ (Станишић) и врши се велики притисак на Патријарха Павла који је пастириски водио СПЦ, али није успео да се избори са „тајкунизацијом“ и „феудализацијом“ владика и богаћењм свештенства. Доласком на власт ДОС-а и посебно владе око ДСС и др Војислава Kоштунице афирмише се значајан утицај владика и дела СПЦ у јавну политику у периоду 2008-2012 година. Значајан утицај тајних служби како домаћих, тако и стрних али разних „клубова“ у Синоду СПЦ био је у сукобу и спору са владиком Артемијем , који је као резултат имао смена и „изопштење“ и повлачење значајног броја монаштва са Kосова и Метохије. Премијери и Председници Србије око себе стварају „лобије“ владика који пропагирају политике партија на власти.Унутар Синода СПЦ и по „дубини“ води се „закулисана“ борба владика, која за резултат има разне коруптивне,хомосекуалне и друге афере. Тако су тајне службе „уцениле“ структуре СПЦ, и смањиле или неутрлаисале вид отпора против штетних политика које урушавају интересе СПЦ на Kосову и Метохији или у региону. Поред тајних служби на шематизм СПЦ врше притисак или утицај и разне езотеричне организације попут масонских ложа, Трилатералне комисије за Србију, као и извесни кругови САНУ. На делу је слабљење и(или) раскол СПЦ у Црној Гори на Kосову и Метохији, БИХ (Република Српска). Унутар Синода су „струје“ блиске Цариграградској, Московској патријаршији или дипломатији „посебне сарадње“ са Ватиканом. Владике су постале „сиве еминеције“ тајкунског карактера у згртању материјалних добара које су себе прогласиле као „мали патријарси“ Нема озбиљне финансиске контроле државе над радом СПЦ и епархија, и то је могући разлог утицаја и притиска државне власти и тајних служби на рад СПЦ „по дубини“. Лично богаћење ,расипништво,афере и политканство владика, и енормно сиромаштво и социјалне разлике верника утичу на компромитацију и углед СПЦ и њене Светосавке улоге. Управо због тога тешко је очекивати да ће се СПЦ бити јединствна и „жестоко“ се борити за Kосово и Метохију као „срце“ српског народа.Битно је очувати своје позиције!

Томислав Kресовић

ВИДОВДАН

www.vidovdan.org/2017/07/19/tomislav-kresovic-ko-i-kako-utice-na-spc/

НЕМА МЕСТА ЗА СЛУЧАЈНОСТ

Свети Јован Кронштатски је јасно и гласно рекао: “Нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога“. И заиста: мада људи о томе вероватно нису ни мислили, завршетак рада комисије о Алојзију Степинцу која није донела никакве резултате скоро се поклопио са осамдесетогодишњицом Крваве литије у Београду, 19. јула 1937. Тада су жандарми, по наређењу Антона Корошца, римокатоличког жупника и министра полиције у Влади Краљевине Југославије, на чијем челу је био Милан Стојадиновић, насрнули на србску православну литију коју су водили епископи СПЦ, и која је кренула да се моли Богу за здравље патријарха Варнаве, по свему судећи отрованог због свог одлучног отпора Конкордату са Ватиканом.(1)

Четири дана касније, патријарх Варнава умире у мукама, али народна побуна, мало по мало, постиже циљ, и Стојадиновић мора да повуче Конкордат, који је у Скупштини већ био изгласан. После тога се пројављује гнев папе Пија Једанаестог, који прети да ће Срби због одбијања уговора с Ватиканом једног дана зажалити.

Ова одлука изазвала је и велики бес загребачког надбискупа Степинца, који ће и тада и касније Србе оптуживати за антикатоличку мржњу, и тврдити да с њима нема и не може бити заједничког живота. Читав 20. век је век у коме је Ватикан ратовао против Србства, и то на све могуће начине. (2)

Ипак, у 21. веку као да свест о томе међу неким Србима нестаје. На Сретење, 15. фебруара 2014. године, патријарх србски Иринеј, председник техничке Владе Србије Ивица Дачић, министар одбране Небојша Родић и други званичници у римокатоличкој цркви Криста Краља у Београду прославили су стогодишњицу Конкордата између Краљевине Србије и Ватикана (3), после чијег потписивања је Ватикан одмах дао благослов Хабзбурзима да униште малу православну Србију. (4)

Затим је, из неких, углавном нејасних, разлога, формирана је комисија о Алојзију Степинцу, која је, 2017. године, дошла до генијалног заључка да се код римокатолика само папа пита о канонизацији светих и да се ставови Срба и Хрвата о Степинцу разликују. Иако је деведесетих година 20. века, али и касније, папство све време на страни наших НАТО непријатеља и својих хрватских штићеника, екуменистичка блискост с Римом у врховима СПЦ буја као тропско растиње. Можда се зато ни не обележава осамдесетогодишњица херојског отпора конкордатском унијаћењу и смрти патријарха – мученика Варнаве. Ипак, да и ми то не бисмо заборавили, сетићемо се улоге великих србских светих 20. века, Владике Николаја и Оца Јустина, у борби за србску душу.

МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ И ЦРКВА

Период владавине Милана Стојадиновића, вође Југословенске радикалне заједнице, почео је једним символичким гестом: Стојадиновић је, за здравље своје мајке, жене и деце и покој душе свог оца, приложио иконостас у храму Св. Саве у Жичи, дело угледног руског иконописца Ивана Мељникова. „Гласник“ Србске Цркве је, у броју од 5. јуна 1936, истакао овај гест као пример да је код високих државних функционера још увек жива вера, „на чврстим темељима сазидано свето Православље“. Сгојадиновић је 16. јула 1936. посетио Жичу с генералом Марићем, и дао прилог за подизање монашког конака. Све ово је било веома добро прихваћено и од стране црквене јерархије, али и од стране народа.
Међутим, све се помутило када је почела прича о Конкордату. Мостови поверења срушили су се за најкраће могуће време, и више није било ничега што би могло да заустави оштро супротстављање епископата пројекту Конкордата. Стојадиновић је био вешт политичар, али се, очито, више уздао у вештину, него у врлину, и чинило му се да Србска Црква, позната по својој лојалности држави, неће реаговати. Ту се, међутим, преварио.

ОПАСНОСТИ УГОВОРА С ПАПОМ

Конкордат око кога се потрудила Влада Милана Стојадиновића био је потпуна капитулација пред захтевима Рима, који се сасвим ставио изнад државе Југославије. Критичари истог су, пре свега, тврдили да је Конкордат непотребан, јер га је у свету потписало свега девет држава, међу којима јесу биле Немачка, Италија и Аустрија, али и Хаити. Велика Британија и Француска никакав међудржавни уговор с Ватиканом нису имале. Указивало се на то да се римокатолицима даје могућност мисије међу православнима. Начело равноправности конфесија било је повређено ставом да ће римокатолички свештеници бити заштићени као и државни службеници (што није било предвиђено по Закону о Србској Православној Цркви). Римокатолицима је било дато право на рад у милосрдним установама и непосредно деловање међу болеснима и сиротињом. Римокатолички свештеници су били заштићени и пред судом више од православних: држава је морала не само да обавести њихову црквену власт о покретању поступка, него и да наведе разлоге због којих је поступак покренут, па чак и да формира мешовиту комисију са црквеном влашћу ако ова одбије да окривљено духовно лице повуче са положаја. По члану 14. конкордата, статус правног лица даван је римокатоличким установама у складу са канонским правом дотичне конфесије, а не у складу са државним законом. Било је предвиђено и широко изузимање из војне обавезе, итд. На то СПЦ није могла да пристане.

ПАРТИЈСКА ИЛИ НАРОДНА ДИСЦИПЛИНА

Борба против Конкордата била је оштра и одлучна, и са једне и са друге стране. Југословенска радикална заједница је избацила из редова својих посланика др Војислава Јанића и архимандрита Никона (Лазаревића), јер су гласали против Конкордата. Када је Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео одлуку да из заједнице верних буду искључени посланици који буду гласали за уговор с Ватиканом, епископ Николај је упутио писмо свим народним посланицима из своје епархије, и упозорио их: „Нека Вас не плаше партијском дисциплином, јер постоје две важније, старије и јаче дисциплине, а то су: дисциплина српсконародна и дисциплина црквеноканонска. Обе ове надживеће ону. (…) Глас народа, глас Божји. Тај народ дао Вам је мандат, а од тог народа Ви ћете опет тражити мандат. Будите уверени да ће Вас народ питати само једно – би ли и ти Конкордатлија или не?“

НИКОЛАЈ ПИШЕ СТОЈАДИНОВИЋУ

Из Kpaљева, 20. јула 1937, Николај телеграмом преклиње Стојадиновића да „скида зло са дневног реда“, јер је „тешка рука Немањића Саве“, а кад га Стојадиновић моли за поверење и тражи да Николај „помирљиво утиче на своје колеге“, епископ жички му одговара да нема олаког помирења после премлаћивања народа код Саборне цркве у Београду, јер „др Корошец није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог болесног Патријарха. Уникум. А замислите како би римски Папа потресао цео свет, да је један српски жандарм ударио католичког бискупа“. А затим га упозорава на тешке последице изгласавања Конкордата: „Уверавам вас да је народ на ивици побуне. Ја знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни Конкордат. Ја не заборављам ни ово ни оно. Но сав је народ потпуно бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт, све због овог Конкордата. Као кад би ђак написао читко пропис па просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама не види од Конкордат. Од времена такозване „владановштине“, ја не памтим оволику узрујаност у народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му, ласка Вам и обмањује Вас; и немојте мислити да је овако страшно незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје да је кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски непријатељ. Уосталом, и сви просвећени католици ужасавају се власти која се даје томе Кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато Вас и овим путем, и последњи пут, молим и преклињем: скините то чудовиште са дневног реда, те сачувајте земљу од потреса, сачувајте своју част и повратите свој углед у народу. Сачувајте себе од моралне и политичке смрти, то је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у 12 часу. Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути са дневног реда. Можда. Но сетите се да ће теже бити ако прође. Нека језива атмосфера окружава нас. Свако очекује најгоре. Ако изагитујете, на супрот вољи народној, вољи 7.000.000 Cpба и толико католика, да се Конкордат изгласа у Скупштини, шта сте са тиме учинили? Отворили сте једну живу рану, која се годинама неће моћи залечити, а своје име сте уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А Ви нисте самац; Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег телеграма. Нека вам је Бог на помоћ“.

Из писма се види да Николај није желео заоштравање сукоба, али је био неодступан у одбрани црквено-народних интереса.

СТОЈАДИНОВИЋ СЕ БРАНИ

Стојадиновић је, у писму од 22. јула 1937, покушавао да умири Николаја, тврдећи да, после Народне скупштине, Конкордат треба да прође Сенат, Краљевско намесништво и ратификацију, а да у том периоду „Влада и Св. Синод треба да буду у вези, да разговарају, а не да води борбу Св. Синод против Владе, да се прети народним посланицима, да се шире летци, да звоне звона, да се истичу црне заставе, итд“. Стојадиновић је уверавао Николаја да је „добар православни Србин“ и да „воли своју веру“. Верујући у исправност своје политике, која је подразумевала приближавање Берлину и Риму и обуздавање хрватских тежњи (а Стојадиновић је знао да само Ватикан може умирити Хрвате), он је покушавао да направи компромис, који, нажалост, није био само то.

ЧОВЕК ИЛИ МИНИСТАР

У писму др Нику Суботићу, Србину из Далмације, министру правде, Николај га упозорава да је „изнео пред представнике народне уговор са прастарим непријатељем Српства и Православља и да га је бранио и заступао“, па се пита да ли је Нико Суботић као Србин жив или је умро. Министру просвете Стошовићу Николај је рекао да у Конкордату уопште није реч о помоћи нашим католицима, него о учвршћивању папске власти на Балкану. Замерио му је што није посаветовао Стојадиновића, него је све препустио Москателу, „папином експоненту“, и питао га је: „Ја ли теби ротаријанство ближе срцу него Српство и Православље и правда Божја?“ И додавао: „Теже је бити човек него министар. Немој се љутити што се усуђујем дати ти један савет – можда једини и последњи у овом животу – БУДИ ЧОВЕК, МАКАР НЕ БИО МИНИСТАР„.

НИКОЛАЈЕВА НАЧЕЛНОСТ И ЈУНАШТВО

Владика је, у доба антиконкордатске борбе, био помно праћен од стране „среских шпијуна“. Један од њих је известио начелника среза трнавског, да, приликом беседе у храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, када је беседио о стогодишњици чачанске Гимназије, ни једном речју није поменуо Конкордат, нити је говорио против краљевске владе и појединих њених чланова. Међутим, Николај је одбио да оде у саму Гимназију и освешта спомен – плочу, јер су се у школи налазили Стојадиновићеви посланици који су гласали за Конкордат, као и министар Војко Чвркић.

Напади на Светог Николаја Жичког у то доба ишли су чак и до покушаја атентата, како сведочи оновремени жички искушеник, а сада архимандрит, Јован Радосављевић. Атентат је избегнут после сабора богомољаца о Крстовдану, септембра 1938, када је ђакон Тимотеј открио младог човека с револвером у руци како хита на спрат жичког конака где је Владика седео са својим гостима. Сумњало се да је иза покушаја атентата стајао војвода Коста Пећанац, у договору са Миланом Стојадиновићем.

О ЈЕДНОМ ВИЂЕЊУ

Владика Николај је, у војловачком ропству, испричао о једном виђењу из доба борбе против конкордата. То је 24. децембра 1942. записао отац Василије (Костић):“Говорећи о игуманији Петронији, Владика говори да је она врло духовна монахиња, што говори следећи пример:За време конкордатске борбе 1937. године у току једне молитве имала је Игуманија интересантно виђење, које се трипут поновило. Јасно и разговетно је чула глас: Иди и реци Милану Стојадиновићу, председнику владе, који данас држи збор у Петровграду, да се измири са владиком Николајем, иначе пропашће и Српство и Југославија. Игуманија је отишла и саопштила Милану Стојадиновићу све овако. Он је променио боју лица, замислио се, извадио 3000 динара, рекавши:“Сигурно Вам треба за манастир.“ – Не, одговорила је игуманија. Имамо свега; дошла сам искључиво поводом реченога. Иако је Стојадиновић обећао да ће учинити како му је рекла, није испунио обећање.“ И заиста: пропало је и Србство и Југославија.

ОТАЦ ЈУСТИН: ПАПИЗАМ ГОРИ ОД ФАШИЗМА И КОМУНИЗМА

У својој беседи „Борба за српску душу“, Свети Јустин Ћелијски је објаснио смисао антиконкордатске борбе: “Чиме је Србин велики и славан? – Светим Савом. Чиме је Свети Сава велики и славан? Господом Христом. Јер је вером у Господа Христа и животом у Христу Растко преобразио себе у Светог Саву, и постао највећи Светитељ и највећи Просветитељ рода Српског. /…/Срби су увек били непобедиви кад год су се светосавским оружјем борили за своју душу, за своју слободу и правду. Само вођени и предвођени Светим Савом, Срби су недавно однели победу над конкордатском немани. Победивши ову неман, Срби су победили главног непријатеља своје душе: црну интернационалу. Победивши пак црну интернационалу, они су тиме победили још две интернационале: црвену – комунистичку и жуту – капиталистичко-фашистичку. Јер, не треба се варати: папизам је отац и фашизма и комунизма, и свих покрета који желе да се човечанство уреди насилним средствима, механички. Фашизам је идолатрија народа; комунизам је идолатрија класе. И један и други хоће да усреће човечанство мачем и огњем; и један и други изједначују грех са човеком, и због греха убијају човека. А знате ли ко их је томе научио? – Њихов рођени отац: папизам. Јер је средњевековни папизам то први пронашао и остварио кроз „свету“ Инквизицију: грешници су убијани због греха, јеретици су спаљивани због јереси, ad majorem Dei gloriam =за већу славу Божију, да би папе могле изградити свесветску папску државу. Јер треба бити правичан: папизам је гори и од фашизма и од комунизма, јер, док фашизам уништава своје противнике у име народа, а комунизам у име класе, дотле папизам уништава своје противнике у име кроткога и благога Господа Христа.“

ОТАЦ ЈУСТИН О НОВОМ СВЕТОМ САВИ

У тој истој беседи, отац Јустин каже: “Срби су срцем осетили сву опасност која им прети од папистичке интернационале, и устали као један човек, вођени киме? — Другим Светим Савом: владиком Николајем. Он је апостолски неустрашиво, златоустовски убедљиво, светосавски мудро водио наш народ кроз борбу са конкордатском немани. И голоруки народ је однео победу над оружаним насиљем? Чиме? – Светосавским оружјем: православном вером, православном правдом, православном истином, православном ревношћу, православном неустрашивошћу, православном трпељивошћу. Благодарећи еванђељској делатности Владике Николаја, седмоврата Жича је у наше дане постала неосвојива и необорива тврђава Светосавља и Православља. Из ње, богомудри Владика Николај, као други Свети Сава, мудро крмани нашом народном душом водећи је Светосављем кроз буре и олује наше тужне и несрећне данашњице. Дела су његова уистини светосавска. Реците, зар је од дана Светог Саве Српски народ имао већег владику, већег просветитеља, већег апостола, већег исповедника, већег беседника, већег народњака, већег градитеља од Светог Владике Жичког Николаја? – Није, сигурно није, и по хиљаду пута: није./…/ Човек, човечанство се никад не може уредити и усрећити без Христа, поготову против Христа. Сви такви покушаји завршавају међусобним клањем, самоистребљењем и људождерством. Испуњавајући овај аманет Светога Саве, ви ћете бити победиоци у свима борбама које водите за своју Православну, за своју Светосавску, за своју Српску душу. И тако ћете, витези Светосавља, стати у ред наших бесмртника, на чијем челу блиста наш непобедиви вођ – Свети Сава, чији лик краси наш најновији Свештеномученик – Патријарх Варнава“.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Некада су слуге папизма тровале србског патријарха Варнарву, јер је бранио народ свој од ватиканских претензија – данас у врховима СПЦ цвета екуменско цвеће, а уместо отрова посеже се за медом и млеком. Некада смо имали Владику Николаја, који је политичарима претио тешком руком Немањића Саве, а данас имамо подршку извесних високих клирика ЛБГТ пропагандистикињи Ани Брнабић и њеном налогодавцу, жељном да мења свест Срба, неуспелом имитатору Милана Стојадиновића, председнику АВ. Некада смо имали Светог Јустина Ћелијског, који је Ватикан смео да назове црном интернационалом и претечом комунизма и фашизма, а данас на Богословском факултету СПЦ тако нешто нико не сме ни да зуцне. Некада смо имали епископе које туку у Крвавој литији, а данас „сви јунаци ником поникоше и у црну земљу погледаше“. Па ипак, ипак…Што рече песник: “Није све пропало кад пропало све је“. Снажне реакције србске православне јавности на комисију о Степинцу и сличне подухвате показују да смо, као и пре осамдсет година, спремни да останемо уз Светог Саву и Свештеномученика Варнаву, ма шта о томе мислили компрадори маскирани у политичаре или клирици који су утонули у визије екуменског братства и јединства. И то је, ма како нам било тешко, ипак добар знак. Живеће овај народ.

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 22. јула 2017):

1.svetosavlje.org/konkordat-i-smrt-patrijarha-varnave/; borbazaveru.info/ZIP/konkordat.pdf

2. scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0085-6320/2004/0085-63200403423V.pdf

3. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/patrijarh-irinej-drzhavni-vrh-na-proslavi-konkordata/
4.www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/zaboravleni-chinilats-srbotsida/

Позната сатирична песма Војислава Илића „Маскенбал на Руднику“ написана је 22. јануара 1887. године, после првог маскенбала у Србији, који су приредили високи дворски кругови око краља Милана и краљице Наталије, 13. јануара 1887. године у Београду. Иако је песник песму потписао псеудонимом (Црни домино), ухапшен је у фебруару исте године и одмах је признао ауторство песме. Свака сличност са данашњим временом је случајна, па тако и евентуална сличност тадашњих и данашњих маскенбала. Случајна је и чињеница да су и тада и данас, на власти у Србији били напредњаци. Чини ми се да није згорег навести ову песму у целини, јер песници знају као нико други да опишу суштину маскенбала…

МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ

И код нас овамо маскенбал се гради,
Позвати су стари, позвати су млади
И одбор је склопљен. И већ ових дана
Позваћемо госте и са других страна.
Председник одбора о свему се стара,
Јер је он одређен да представља цара:
Имаће на грудма орден златног руна,
Али му на глави неће бити круна
Него, место круне, чаков или капа;
Одборници биће гомила сатрапа.
Крај његових ногу скупиће се звери:
Медведи, мајмуни, мачке и пантери.
Госпођице лепе и госпође младе
Представљаће голе нимфе и најаде.
Та и сам ће Рудник, кад га смеј пробуди,
Од силнога смеја да развали груди.
За весеље такво и за љубав њину,
Сам начелник пристô да представља свињу.
Једна лепа госла, али доста стара,
Набавила руво од једног жандара.
Цар је на то пажњу обратио много,
Сваки свога „фаха“ да се држи строго:
Тако смо позвали и једног сељака,
Да представља собом хромога просјака.
Него ту се друштво забринуло цело:
Да ли сељак има просјачко одело?
Једна мудра глава реши збрку целу:
Та нек дође сељак у своме оделу.
*
Ето то је програм, нека свако види:
Пишите нам Срби, како вам се свиди?

Но, поред тих случајних подударности и љубави ка маскенбалима тадашње и данашње напредњачке власти у Србији, постоје и неке озбиљне разлике. Међутим, тадашњи велики српски првојерарх Митрополит Михаило, није баш био одушевљен издајничким Бечким споразумом из 1881. године који је потписала напредњачка влада Краља Милана и није био вољан да учествује на маскенбалима које та власт приређује. Због тога је, у складу са демократским традицијама и европским вредностима својих бечких покровитеља – напредњачка власт протерала из Србије Митрополита Михаила као доказаног русофила! Овде смо већ дошли и до великих разлика у понашању тадашње и данашње црквене јерархије у Србији и то и представља разлог оваквог увода у текст.

* * *

И пре избора Ане Брнабић за новог премијера у Скупштини Србије, знали смо да је Бог протеран из душа појединих српских најамничких политичара. Тога дана (расправа започета управо на Видовдан) сазнали смо да је Бог протеран и из душа 157 посланика српског парламента.

Када су уочи Француске револуције антихристови масони у јавни простор убацили паролу „слобода, равноправност, братство“, у још увек колико-толико хришћанској Западној Европи, обичан човек није ни сањао да ће се пропагандисти тих наоко предивних принципа, ускоро претворити у крваве злочинце. Русоовштина, волтеријанство, толстојевштина, марксизам-лењинизам,… свеједно, сво то секташтво и њихове присталице учили су да је човек добар сам по себи, по својој природи, и да Црква и било какви духовни принципи и институције – једноставно нису потребни. Те недотупаве „величине“ су уверавале народ да је неопходан само добар животни програм да би на земљи наступио рај. Но, милионске жртве, гиљотина која је целу Француску окупала у крви и бољшевички терор који је то исто урадио у Русији, показали су сву моралну наказност човека који из своје душе протера Бога. Крвава историја ХХ века показала је исправност српске народне пословице – Без Бога, ни преко прага, показала је да је истинска слобода, истинска једнакост, истинско братство, могућно само у Христу.

Због чега на све ово подсећамо? Због тога што и после страшног искуства ХХ века и пропасти свих тих „изама“, у тренутку кад је и сама ЕУ са својим европеизмом једном ногом у гробу, наше недотупаве „величине“ хрле на брод који само што није потонуо. А главна „величина“, наш фараон, све више подсећа на Никиту Хрушчова. Пошто није могао иза себе оставити неко велико достигнуће као што је победа над нацизмом његовог великог претходника, мали недотупави Никита је, мислећи да се на силу може постати велики, хтео у историју да уђе са таквим „историјским достигнућима“ као што је предаја Крима Украјини или поновни страшни прогон цркве (обећао је да ће на ТВ показати последњег попа у СССР-у)… Тако је и наш фараон, срамним Бриселским споразумом практично предао Космет у руке српских крвника из ОВК (а премијерка-лезбијка је по причи београдске чаршије и доведена да би се све то озваничило, а фараон пилатовски опрао руке). Но, пошто околности нису баш као у време Никите, па не може да обећа да ће на телевизији показати последњег попа у Србији, наш фараон је смислио нешто друго чиме жели да уђе на велика врата у историју. Жели да у „историјску посету“ Србији доведе Римског папу! И сва ова комедија око „Комисије о Степинцу“ је управо и имала сврху да „припреми пут“ за долазак „светог оца“, илити архијеретика из Рима. Да се одмах оградим, то није моја уобразиља, о томе бруји интелектуална београдска чаршија, а ја – колико видео, толико грешан био. Ако лаже чаршија (што бих искрено волео), онда и ја слагах, да Бог прости.

Али, ако у тој причи има и зрнце истине, онда се заиста морају поставити многа питања онима који по природи ствари не би смели протерати Бога из својих душа – српским архијерејима. Како се сам ток и резултати рада те комисије могу објаснити једном једином српском узречицом – жали Боже узалуд изгубљеног времена – поставља се још једно логично питање: коме је таква комисија уопште била потребна? Шта СПЦ има са канонизацијом Алојзија Степинца? То је ствар Римокатоличке тзв. цркве и просто је непристојно мешати се у туђе ствари. Поготово што наши архијереји свакако знају какве су све „величине“ од стране те организације проглашаване светитељима. Једноставно – каква црква, такви и светитељи. Могу поједине српске владике до изнемоглости причати о „сестринској цркви“, зашто то раде не знам, али знам да они морају знати да су одлуке Првог и Другог Ватиканског концила по својој јеретичкој суштини превазишле све јереси осуђене на Седам Васељенских Сабора. Као што знам да они морају знати за грандиозну улогу римокатоличког клира и Алојзија Степинца у србоциду извршеном у клеронацистичкој НДХ за време Другог светског рата. Тачка.

Да одмах кажем да свакако не припадам онима који олако критикују свештеноначалије. Дара мора да преврши меру да би се то урадило. Као монархиста по убеђењу, природно је да сам и десничар, али свакако далеко од оних који подржавају револуционаре са деснице. Овде не мислим само на политичаре, него и на црквене и околоцрквене људе. Слажем се да самовоља појединих владика, њихов модернизам, па и филокатолицизам и екуменизам, није измишљен већ реалан проблем Цркве. Али критиковати се може само јаким аргументима и благим речима. Јер, ако се против тога боримо без трезвеномислија, онда се лако може постати сарадник модерниста или нека врста „револуционара десничара“. Некад се стиче такав утисак да поједини српски „ревнитељи“ и жестоки критичари стања у СПЦ од архијереја очекују само издају Цркве и ништа више, а себе сматрају чуварима вере. Било би лепо кад би било истинито. Као што је познато из историје, крајности се често подударају и то је озбиљан проблем. Јер када против екуменистичке лажи устане горда фарисејска лаж (у којој је још мање смирења и ту падају сви ти зилоти који сва блаженства поштују осим првог које је и најважније – блажени сиромашни духом, то јест, смирени), тада екуменизам појединих владика заиста делује као мање зло од несмирених антиекумениста који често завршавају у секташтву. Боље и поп који воли да попије, чији су плодови богослужења још увек благодатни, него, наизглед исправна ствар и борба…, а у души пустош. Дакле, о стању у Цркви се мора говорити са максималним трезвеномислијем и недопустива је болесна сумњичавост према архијерејима каква постоји међу многим „несмиреним ревнитељима“.

Но, то не значи да су црквена питања нека табу тема, то само значи да смо свесни да неке појаве у нашој Цркви могу изгледати као болесне појаве, али да се болест може излечити, а да раскол није болест, него смрт. Тако да ни ћутање поводом избора премијера који вређа верска осећања милиона православних (и муслиманских) верника у Србији, као и ова комедија са фамозном „Комисијом о Степинцу“, не смеју бити табу тема. Јер, ако се може схватити да недотупави најамници заражени јудином похлепом за сребрењацима, верују да Европа – која је изнедрила или негује варварство, инквизицију, гиљотину, феминизам, нацизам, фашизам, антисемитизам, геноцид, србоцид, холокауст, содомизам, легализацију наркоманије, убијања, свакојаке перверзије… – може да представља узор коме Србин треба тежити, просто није могуће да верујући православни хришћани, а камо ли православне владике, у тако нешто могу веровати и то подржавати?

Да појасним ово око вређања верских осећања. Свакако да немам ништа лично против госпођице Брнабић, али имам против пропаганде содомског греха (Библијски термин). Ево шта о томе кажу стубови вере хришћанске.

Апостол Павле пише: „Зато их предаде Бог у срамне страсти (због греха – Р.Г.). Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно. А исто тако и мушкарци ставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи одговарајућу плату за своју заблуду“ (Римљанима 1:26-27).

А свети Јован Златоусти који је содомију сматрао грехом тежим од убиства, овако пише: „…Знај да и безумни и обузети болешћу лудила много муче сами себе и, бивајући у жалосном стању, подједнако се и смеју и радују својим делима, која код других људи изазивају плач над овим болесницима. Али ми не говоримо да су они због тога ослобођени од казне. Напротив, баш због овога они се налазе у ужасном мучењу, а то је, да нису свесни свога положаја. Не треба болесни да суде о стању дела, него здрави…“.

Но, судећи по оптужницама које се подижу против здравих (Миша Ђурковић, Владимир Димитријевић) изгледа да је ситуација у Србији обрнута и да смо на прагу и гушења слободе говора и слободе мишљења и забране верских уверења, само да би се удовољило болеснима по дефиницији светог Јована Златоустог…

Зар један Палма који мисли да су Бетовен и Шопен његови савременици, испаде једини частан Србин међу члановима владајуће коалиције у Србији, који није протерао Бога из своје душе? Зар није стидно за верујућег православног човека да муслимански муфтија има и морала и храбрости да се успротиви пропаганди содомског греха, а ни један православни свештеник, а камоли владика, се јавно не огласи поводом избора содомисткиње за премијера? Већ осећам сиктање „толерантних“ представника другосрбијанштине и ЛГБТ популације о наводном „говору мржње“ (нешто се нису огласили када један од вођа те популације мртав-хладан рече да би спалио све верске храмове – што заиста представља говор мржње), међутим, уопште ми није намера да на било који начин вређам премијера Србије, али као верујући православни хришћанин ваљда имам право да користим библијску терминологију у складу са својим верским уверењима. По дефиницији – православни верник не може да мрзи човека, може да мрзи само грех и да се бори против пропаганде греха. И ја то чиним.

Но, да се вратимо „Комисији о Степинцу“. Да ли је заиста могуће да је патолошка жеља неке умишљене „величине“ да доведе архијеретика из Рима у „историјску посету“ Србији, довољан разлог да поједини српски епископи само што не заплачу над страдалништвом јадног Алојзија Степинца? Цитирамо речи из тог саопштења комисије: „Све цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска православна црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере“. Могу се поједини чланови те фамозне комисије до миле воље препуцавати са Вечерњим новостима, саопштење те комисије својом сервилношу вређа верска осећања многих православних Срба, поготово потомака оних који су некако преживели србоцид у клеронацистичкој НДХ. Узгред, из ове цитиране реченице из саопштења комисије, испада да је и по завршетку Другог светског рата постојао простор НДХ??? Прочитајте пажљиво – Све цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ… Па ваљда то после Другог светског рата није био простор НДХ или српске владике сматрају да јесте? Лично сматрам да србождер Тито и велики број високорангираних хрватских комуниста, нису имали ништа против НДХ, али се та територија после Другог светског рата не може називати простором НДХ макар то потписивала и мешовита комисија епископа и бискупа.

Дакле, сервилан однос Цркве према власти мора имати одређене границе. Зар није био довољно поучан пример Митрополита Амфилохија, који зарад обећања о помоћи приликом завршетка радова на храму Христа Спаса у Подгорици, подржа Мила Ђукановића у другом кругу избора, што је било одлучујуће за његову победу, иако је у првом кругу имао много мање гласова од Момира Булатовића? Овај криминалац је касније осрамотио образ Црне Горе и започео истинску хајку како на самог Митрополита тако и на СПЦ у целини у Црној Гори. Зар је било какво евентуално обећање данашњих српских властодржаца довољно да поједини архијереји „забораве“ да је према речима светог Јована Златоуста чију Литургију скоро свакодневно служе, содомија грех тежи од убиства? Зар мисле садашњи српски архијереји да би Митрополит Михаило био таква громада у историји СПЦ да је ћутећи пристајао на све безбожне кораке власти и безбрижно учествовао на њиховим безбожним маскенбалима?

Хоћу да верујем да приче „београдске чаршије“ нису увек тачне, али би свакако било добро да се наши архијереји дубоко замисле да ли у овако трагичном стању у коме се Србија нашла, има и доза њихове кривице и да би било добро и за њих и за све нас да учине све да се то стање промени. Конкретни кораци и кажњавање „Дарвинових бранилаца“ због њиховог срамног чина, искрено су обрадовали сваког верујућег Србина и улили наду да СПЦ има снаге да уклони оне који каљају образ најзначајнијој институцији српског рода. Нама мирјанима нема бољег начина да помогнемо него да се искрено, кротко, у смиреномудрију, молимо за своје архијереје, јер Бог као једини истински лекар душа, ништа тако не прихвата и не воли као кротку, смирену и благодарну душу. Али и да их братски опомињемо ако „дара преврши меру“.

Нека као опомена послужи и овај цитат из предговора књиге Татјане Грачеве „Света Русија против Хазарије“, коју сам превео и која је изашла чини се већ давне 2009. године (и коју је, знам поуздано, прочитао поприличан број српских архијереја). Писац предговора за српско издање књиге не може да схвати инертност и практично одобравајуће ћутање наше Цркве поводом првих корака у процесу содомизације Србије. Да ли је тада могао претпоставити да ће само осам година касније председник Србије предложити содомисткињу за премијера и да ће то српски парламент одобрити? Тим цитатом и завршавамо текст, уз наду да ће Срби прекинути стање из песме владике Николаја – „…неће да се покају, на суд Божији чекају“. Као и са надом да ће се српски архијереји угледати на Митрополита Михаила и светог владику Николаја, који се није либио да осуди властодржце када се радило о издаји вере. Јер како рече велики Гогољ у Тарасу Буљби – нема страшнијег греха од издаје Вере и Отаџбине…

„Зачуђујуће (или боље рећи застрашујуће) благо противљење архијереја и свештенства СПЦ по овом питању уводи цело друштво у смутњу и (не дај Боже) нове деобе. Бог је због дела који овај европејски закон бестидно истиче као велике вредности и тековине европске цивилизације и културе, претворио Содом и Гомор у прах и пепео, тако да ни данас, неколико хиљада година после, на том месту ни трава не ниче, него је беживотно и пусто, као вечна опомена да се рат против Бога не може добити! Свети владика Николај Српски је подигао целу Србију на ноге и срушио Конкордат. Тим поводом, председнику краљевске владе Милану Стојадиновићу, у изузетно оштром тону, владика Николај писмено поручује: „… Отворили сте једну живу рану која се годинама неће моћи залечити, а своје сте име уписали не на листове славе, него у списак оних које народ проклиње. А ви нисте самац; ви имате пород.“ Министру правде др Нику Суботићу, владика шаље поруку Виле Приморкиње (др Нико је био Србин из Далмације) да је „… постао шампион оног језивог савеза са кнезом црне интернационале. Зато оплакујем моралну смрт његову.“ Министру просвете Стошићу је поручивао да је теже бити Човек него министар и да буде човек макар не био министар и изрекао му страшно упозорење и претњу: „Рука Светог Саве спустиће се на све вас због ове нечувене љаге на образ српске цркве и српске историје, и то ускоро! И покајте се док времена има!“

-
Степинац „жртва” а не верски „џелат”

Надбискуп Алојзије Степинац осведочени клерикални “џелат” и духовник НДХ, која је била у склопу политике Тречег Рајха одговорна је за истребљење и исељавање Срба, Јевреја и Рома у НДХ у “дијалогу” мешовите комисије Српске патријаршије и Хрватске бискупске конференције постаје “жртва” тоталитарног односно комунистичког режима. Уместо истине која треба да буде предмет пастирског и духовног помирења народа и цркава на основу истине стоји “рационализација” која суштински негира историјске чињенице. Тако се саопштењу рада мешовите и комисије наводи да су све цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска православна црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере. НДХ и Алојзије Степинац су поништили СПЦ и вршили геноцид, покршавање и исељавање и стварали Грко-Православну цркву у НДХ. Српски народ и СПЦ су доживели “Варварство у име Христа“ како није виђено од времена Инквизиције и све је то било познато Ватикану више од седам деценија. Срби су у Хрватској 1991 до 1995 године доживели су “римејк” политике НДХ и Kатоличке цркве у блажој али суровој форми.

Тоталитаризам “опрашта” грехе Ватикана и Степинца?

Данас када је Хрватска чланица ЕУ и преко Ватикана и Немачке је добила независност и “опрост” за злочине “Бљеска” и “Олује” ствара се нова слика да се злочини НДХ и Kатоличке цркве из другог светског рата преко надбискупа Степинца ублаже или релативизују и добију контекст страдања од ауторитарних режима. По овој оцени СПЦ је страдала од НДХ и Павелића, а католичка црква и надбискуп Степинац од комунистичке и Брозове власти, као што је страдала и СПЦ од 1945 и касније. Ауторитарни и тоталитарни режими уташко—нацистичке и комунстичке власти се изједначавају, да би се заштитио углед Ватикана и преко њега и надбискупа Степинца, који је осуђен и био у неком облику кучног притвора и забране црквеног рада до своје смрти 1960 године.У усаглашеном саопштењу, којим је окончан једногодишњи дијалог двеју цркава о улози контроверзног хрватског надбискупа, сугерише се да је „Степинац мученик и исповедалац вере Римокатоличке цркве.На овај начин “мученк” Степинац отвара себи врата да постане “блажени” односно “светац”, а Ватикан “пере руке” за геноцид НДХ и проусташког клера пре свега фрањеваца .

Прагматизам изнад истине и историје?

Зашто се све ово ради? Пре свега да би се преко “трулих“ компромиса дошло до “уравнотежња” СПЦ и Србије и Ватикана али и Римокатоличке цркве у Хрватској и СПЦ, Ватикан није признао Kосово и процена је да надбислуп Степинац у дипломатском смислу не би требало да буде препрека односа две државе али и две хришћанске цркве. Тежи се стварању “светске цркве” и “помирењу” хришћана у сукобу или великим играма са исламом. Србија у региону мора да игра позитивну улогу, и за то треба да добије и “позитивну” оцену чланица ЕУ попут Хрватске као и Ватикана који се “пита” око статуса држава у ЕУ. Овај “толерантни“ став дела мешовите комисије Србије и СПЦ има више у себи политичку димензију него што је био циљ научног “раскринкавања” улоге надбискупа Степинца у НДХ и става Ватикана. Очигледно је да су “прагматски“ и државни разлози били изнад историјских ,научних и црквених. Тако је историјска наука али истина о страдању православног становништва пре свега Срба алии СПЦ у НДХ доживела неку врсту “капитулације” пред дневном полтиком. Овакав став мешовите комисије државе Србије и СПЦ је несумњиво “договорен” на реалацији државни врх Србије и СПЦ у име “виших интереса” у будућности са Ватиканом, ЕУ и Хрватском. Да је то тако показује и мишљење историчара Института за савремену историју и функцинера СПС–а Предрага Марковића кој и у први план истиче изградњу поверења и бољих односа између две цркве Марковић каже: “Ово је крај вишедеценијског процеса у коме је најважнији резултат потпуно промењена атмосфера у односима између две цркве. Веома значајно је и што је папа Фрања показао спремност да заустави процес канонизације и отвори научни дијалог”. Озбиљног научног дијалога очигледно више неће бити а Ватикан ће “када дође време” ипак канонизовати надбискупа Степинца због оцене мешовите комисије да је Степинац “жртва” тоталитраног режима и НДХ и Брозове власти.Ово ће бити и “победа” клеркилнне полтике у Хрватској и “чишчење” истроријске науке у Хрватској око Срепинца али и НДХ. Очигледнио је да се чека да на трон Ватикана дође “нови“ Папа који ће канонизовати надбиксупа Степинца.Дотле Ватикан и Римокатоличка црква у Хрватској су добиле “индулигенцију” за злочине и геноцид НДХ, а СПЦ могућу подршу Ватикана за “очување” интереса СПЦ на Kосово и пут Србије ка ЕУ.

Томислав Kресовић

ВИДОВДАН

vidovdan.org/2017/07/16/tomislav-kresovic-truli-kompromisi-spc-i-vatikana-oko-nadbiskupa-stepinca/

-

Неочекивани епилог рада мешовите комисије СПЦ И католика о контроверзном хрватском надбискупу. Ђурић: У размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу

СВЕ цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска православна црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере.

Овај став из заједничког саопштења мешовите комисије Српске патријаршије и Хрватске бискупске конференције са последње сесије дијалога о ратној улози надбискупа Алојзија Степинца, многима је послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ.

Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.

У усаглашеном саопштењу, којим је окончан једногодишњи дијалог двеју цркава о улози контроверзног хрватског надбискупа, сугерише се да је „Степинац мученик и исповедалац вере Римокатоличке цркве“. Оба тима мешовите комисије сматрају, између осталог, и да је њихов рад био прилика да се осветле „живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду“. О његовој одговорности и могућој умешаности у злочине – нема ни слова.

У врху СПЦ засад немају званични коментар ових теза.

– Владике које чине српски део овог тела још нису допутовале из Рима, а патријарх је на службеном путу у Америци. Тек када се они врате биће могућ разговор о учинку разговора са католицима и изнетим ставовима – речено је „Новостима“ у седишту СПЦ.

У црквеним круговима незванично, ипак, признају да је објављено саопштење необично снисходљиво према римокатоличком клеру, што драстично одступа од уобичајеног сагледавања рата, НДХ и масовних злочина над Србима.

Да су католици и практични добитник ових разговора, како се тумачи у црквеним и научним круговима, показује и чињеница да ватиканске архиве нису отворене српским истраживачима, иако је то био један од услова за разговоре.

Дубоко разочарање током и исходом разговора двеју цркава о контроверзном надбискупу не крије историчар и директор београдског Музеја геноцида Вељко Ђурић Мишина. На основу објављеног саопштења он тврди да су у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу.

– То се догодило захваљујући бројним компромисима и играма које су се у режији политичких и других кругова одвијале иза сцене – тврди Ђурић. – У целом процесу наука је била у другом плану. Од првог, припремног састанка у Ватикану све је водило унапред познатом циљу – спречавању сваког заоштравања односа са Хрватима.

Тон саопштења и резултат шест сесија разговора на сличан начин се тумачи и у Загребу – као потврда успешне одбране лика и дела Алојзија Степинца. Извори из Каптола тврде да српска страна није изнела ниједан нови документ који би бацио ново светло, посебно на догађаје из 1941. године, кад су усташе дошле на власт. Тврди се да су ватикански домаћини од представника СПЦ упорно тражили да покажу нове аргументе, али да се то није догодило.

– Све што је представљено за време рада комисије већ је познато. Ничег новог није било – тврде на Каптолу.

На истом трагу је и вараждински бискуп Јосип Мрзљак, иначе рођак контроверзног кардинала. Он поздравља разговор између две цркве, али и наглашава да су оптужбе на рачун Степинца – пале у воду.

– Треба излазити с дијалогом и документима о ономе што је било. Често смо слушали митологију када се говорило – „Степинац ово, Степинац оно“ – а на крају од тога није било ништа. Верујем да је ово један добар почетак – закључио је Мрзљак гостујући на ХРТ-у.

Историчар Института за савремену историју Предраг Марковић у први план истиче изградњу поверења и бољих односа између две цркве.

– Ово је крај вишедеценијског процеса у коме је најважнији резултат потпуно промењена атмосфера у односима између две цркве. Веома значајно је и што је папа Фрања показао спремност да заустави процес канонизације и отвори научни дијалог – наводи Марковић.

Мешовита комисија

ПРОПУСТИ У ПРИПРЕМИ РАЗГОВОРА

У ЦРКВЕНИМ круговима готово од почетка рада комисије, формиране на иницијативу папе Фрање, говори се о неколико кључних пропуста приликом припреме разговора. Унутар СПЦ велики је број утицајних клирика који су се противили и самом учешћу у дијалогу. Пристајањем на ограничени једногодишњи рад комисије и свега шест сесија разговора, српска страна унапред је изгубила прилику да студиозно припреми одбрану своје позиције.

– Стали смо на црту много спремнијим и научно поткованијим Хрватима. Наш део комисије није имао јасну методологију рада, није довољно користио изворе, а направљено је и више грешака у припреми разговора. На другој страни стола наш тим сачекала су, између осталог, два изузетна хрватска познаваоца историје предратног периода, усташког покрета и Степинчевог деловања. Све то највероватније је допринело оваквом исходу – истиче саговорник „Новости“ близак врху СПЦ.

Папа Фрањо, АП Andrew Medichini

ПАПА НЕ МЕЊА СТАВ

ПАПА Фрања неће у догледно време прогласити Алојзија Степинца за светитеља. Завршетак рада мешовите комисије двеју цркава неће имати утицаја на његов став. Ово тврде извори „Новости“ блиски врху Римокатоличке цркве, који тврде и да ће поглавар Свете столице добро проучити закључке са заседања овог тела. У Ватикану, као и у врху Католичке цркве у Хрватској, међутим, свесни су да разговори о Степинцу имају и шири контекст.

– Сигурно је да ће резултат ових разговора имати везе и са односима Свете столице са Србијом, али и са Русијом – наводе на загребачком Каптолу.

 

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:675758-%D0%A8%D0%9E%D0%9A-%D0%9D%D0%90-%D0%9A%D0%A0%D0%90%D0%88%D0%A3-%D0%A0%D0%90%D0%94%D0%90-%D0%9A%D0%9E%D0%9C%D0%98%D0%A1%D0%98%D0%88%D0%95-%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0