четвртак, децембар 14, 2017

Тагови Вести таговане са "Шпигл"

Шпигл

-
Загреб је јако досадан град у којем је најбоља ствар – аутопут према мору. Објављено је то у репортажи у угледном њемачком листу „Шпигл“.
Загреб - Фото: Wikipedia

ЗагребФото: Wikipedia

Како преживјети „загребачку тугу“ док се налазе у у хрватској пријестоници њемачким туристима објаснила је новинарка Ане Хеминг и понудила им неколико савјета.

Иронично се наводи да је „врхунац љета у Загребу“ био концерт групе „Дуран Дуран“, који се могао чути и у забаченим четвртима, а да би њихова пјесма Ordinary World  могла „бити локална химна“, преноси хрватски портал Индекс писање њемачког листа.

Иако су читаоци Лоунли планета Загреб прогласили дестинацијом број један 2017. године, новинарка Шпигла пише да пјешачка зона у центру града подсјећа на њемачку провинцију, попут градова Росток или Бохум.

Кафићи у центру описују се као превише слични, „са ланџ изгледом, који је био мода почетком вијека“, а ништа занимљивији нису ни тржни центар „Долац“, нити Горњи град.

„На ивицама Загреба могу се наћи тренуци у којима тупоћа прераста у авантуру, у метрополи која би требало да се такмичи за најдосаднији град, барем у Европи“, пише Шпигл и препоручује туристима да град откривају возећи се трамвајем јер „бицикл могу да возе само полако, а бициклистичке стазе су заправо на тротоарима“.

„Мост младости“ описан је као „бетонски брутализам“, док на Бундеку недостаје воде у вјештачком језеру и све изгледа тужно. Јарун је још гори, сматра репортерка њемачког листа.

Спомиње се и Хрелић, на којем се продаје стара роба, „ствари које људе тјерају да се зацрвене“.

У Музеју савремене умјетности новинарка је провела три сата, али у то вријеме није срела друге посјетиоце јер „вријеме за умјетност је, чини се, луксуз.“

Ријетку похвалу добио је кафић „Криви пут“, као и поглед на град са Сљемена који је „величанствен“.

„Најбоља ствар у вези Загреба је ауто-пут према мору“, пише новинарка и наводи како је тако стигла и до Ријеке која ће бити европска пријестоница културе 2020. године.

Занимљиве су ријечке плаже, на којима се људи купају са великим контејнерима у позадини, а навече се може јести риба на обали. Ту је и Титов брод који чувају тројица чувара.

Извор: РТС

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=273373

-
Парламентарна демократија је у Турској трајала скоро стотину година, преживјела је ратове и државне ударе, а сада је уништена, пише њемачки Шпигл.
Ататурк и Ердоган (Фото:reutersmedia.net) -

Ататурк и Ердоган (Фото:reutersmedia.net)

Овај коментар је услиједио послије позитивног одговора већине турског народа на референдумско питање – Да ли предсједнику републике треба проширити овлашћења.

„То није само реформа Устава, како турска власт говори. То је револуција, државни удар одозго који уништава демократију и претвара Турску у државу једног човјека. Недјеља 16. април ће остати у историји као дан када је Ататуркова република уништена и замијењена Ердогановом државом, а посљедице ће бити видљиве и када Ердоган буде ван кабинета“, наводи се у анализи.

Према писању њемачког листа, овакав референдум није требало ни да се деси, нарочито не у држави која тврди да жели да буде демократска и чланица Европске уније.

„Грађани су морали да се изјашњавају, иако је у току ванредно стање, 40.000 људи је у затворима због политичких ставова, међу њима 150 новинара и два предсједника прокурдске ХДП. Ердоган је преузео цијелу државу у својој кампањи – полицију, судство, администрацију. Највеће телевизије су 90 одсто времена давале власти, а тек 10 одсто опозицији. Без обзира на све ‘да’ је добило свега два одсто више гласова, а у највећим градовима Истанбулу, Анкари и Измиру чуло се гласно ‘не’. Цио процес су пратиле о оптужбе за манипулацију“, додаје се.

Ердоган не треба да брине, пише Шпигл, он разумије да је резултат референдума охрабрење да повећа своју аутократију.

„Нови Устав ће му дати моћ какву оснивач државе Мустафа Кемал Ататурк никада није умао. У новом систему Ердоган ће моћи да укине парламент по својој вољи, премијерско мјесто је укинуто, а моћи ће да именује 12 од 15 судија Уставног суда. Проблеми Турске неће нестати послије референдума, напротив, могу се повећати. Држава је дубоко подијељена, опозиција говори о крађи… У овом тренутку Турској је потребан ујединитељ, мушкарац или још боље жена која би ујединила друштво, смањила тензије. Другим ријечима, држави треба све супротно од Ердогана“, додаје се.

Поставља се питање шта ће радити Европска унија.

„ЕУ мора брзо да реагује на пад демократије у Турској, Европа и Турска су партнери у НАТО, дијеле историју, конекција не може једноставно бити прекинута. Европа мора да се суочи са Ердоганом, њемачка власт мора да каже да он не може да очекује новац за помоћ док уништава демократију. ЕУ мора да преговара о тржишној унији, то би могло да помогне турским компанијама да извозе у Европу, а заузврат треба тражити концесију од власти над људским правима“, закључује Шпигл.

Извор: Агенције

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=249844

-

У замену за помоћ Москве у спровођењу локалних избора на истоку Украјине, Берлин је спреман да укине низ ограничења.

 Ангела Меркел и Владимир Путин

Ангела Меркел и Владимир Путин

Иза кулиса Бундестага немачки политичари кују планове за ублажавање руских санкција, пише Шпигл. У замену за помоћ Москве у спровођењу локалних избора на истоку Украјине, Берлин је спреман да укине низ ограничења. Немачка очекује да ће то помоћи да се одржи јединство ЕУ и да се помире присталице и противници санкција.

На бизнис форуму „Дан предузетника: Русија у Мекленбургу Предња Померанија“ вицеканцелар Немачке Зигмар Габријел позвао је на прекид изолације Русије и ступање у дијалог са њом, пише Шпигл.

Вицеканцелар је рекао да је Москва поуздан партнер и нагласио потребу постепеног укидања санкција. Он је и раније, када је донета одлука о њиховом продужењу, давао сличне изјаве, али то није довело ни до чега. Овај пут све може бити другачије, наводи издање.

На крају самита Г-7 у Јапану учесници су изјавили да ће наставити да се придржавају чврстог курса у односима са Москвом. Међу њима је и немачка канцеларка Ангела Меркел. За сада „не треба очекивати промене“ рекла је она, али је прећутала да се иза кулиса њене владе већ одавно праве конкретни планови за ублажавање антируских санкција. Реализација ових планова могла би почети већ ове године, закључује Шпигл.

До сада се Немачка држала положаја да је укидање трговинских ограничења и забрана за улазак могуће само под условом пуне имплементације Минских споразума. Међутим, сада је Берлин спреман да изађе у сусрет Москви и ослаби санкције, ако у минском процесу буде постигнут напредак.

„Одувек сам се придржавао става да санкције нису саме себи циљ. Ако у испуњавању Минског споразума буде видан напредак, онда ће бити могуће разматрање и ублажавање санкција“, изјавио је министар иностраних послова Немачке Франк-Валтер Штајнмајер.

Овај курс подржава и кабинет канцелара, наводи лист. За обнављање односа са Москвом су представници Социјалдемократске партије Немачке. И иако Штајнмајер никада није отворено говорио у корист ублажавања санкција, он већ одавно подржава идеју повратка Русије у формат Г-8. Меркелова се увек држала чврстог курса, али је сада и кабинет канцелара ублажило свој став.

План Берлина је да се у замену за помоћ Москве у спровођењу локалних избора на истоку Украјине повуку неке санкције, објашњава Шпигл. По свему судећи, то се неће тицати финансијских ограничења и санкција према Криму. Највероватније ће се укинути забрана за улазак одређених људи у Немачку, на пример, чланова руског парламента или ће се смањити рок за продужење санкција са шест на три месеца, сматра лист.

Берлин такву одлуку објашњава потребом да се ЕУ уједини, јер се међу присталицама санкција и онима који се према њима односе скептички јавља све више несугласица. Пре неколико недеља Штајнмајер је истакао да отпор продужењу санкција расте. Постаје све теже постићи заједнички став по том питању, додао је он.

„Главни задатак је да се сачува консензус у ЕУ. Морамо бити спремни за чињеницу да ће за то морати да се плати цена. У најгорем случају, урушиће се јединство Европе и ЕУ ће изгубити своју улогу“, рекао је опуномоћеник владе Немачке за сарадњу са Русијом Гернот Ерлер.

Брисел наставља да се држи старог курса. Шеф Европске комисије Доналд Туск сигуран да ће одлука о продужењу руских санкција бити прихваћена „без посебне расправе“. Међутим, број европских држава које се не слажу са чврстим режимом санкција расте, наводи лист. Постоје све веће сумње да 28 земаља-чланица ЕУ лако пристане на продужење ограничења. Берлин зову напети званичници из оних земаља у којима расте незадовољство санкцијама, али се плаше да о томе отворено говоре.

Неке владе не крију свој став, пише Шпигл. Вицеканцелар Аустрије Рајнголд Митерленер противи се продужењу руских санкција у садашњем облику. Са њим се слаже и министар економије Француске Емануел Макрон. Скептично расположење расте у Италији, Шпанији, Грчкој и Португалији.

Министар спољних послова Мађарске Петер Сијарто изјавио да његова земља неће пристати на аутоматско продужење санкција. Због трговинског ембарга извоз Мађарске, Чешке и других земаља источне Европе снажно је опао, објашњавају аутори текста.

Премијер Италије Матео Ренци такође већ дуго критикује политику ЕУ према Русији. Италијански политичар незадовољан је чињеницом да је његова земља приморана да трпи економске губитке, док Берлин и Москва настављају да раде на реализацији пројекта „Северни ток 2“.

У Француској се расположење такође мења. Недавно је већина посланика Народне скупштине гласала за резолуцију која позива на укидање санкција Русији. Један од разлога је и то што француски пољопривредници трпе због последица трговинских ограничења. Други разлог је у улози Русије у сиријском сукобу. Москва је потребна да би у овој земљи настао мир, тако да је не би требало стално вређати, сматрају противници санкција.

Против ублажавања санкција углавном је Велика Британија, балтичке земље и Пољска, у којима највише страхују од „руске агресије“, пише Шпигл. Иза сцене размишљају о могућностима проналажења компромиса. Балтички народи и Пољаци могли би се сложити за ублажавање санкција, ако заузврат савезници разместе већи контингент трупа у овим земљама.

На другој обали Атлантика планове Берлина прихваћени су без нарочитог ентузијазма. „Антируске санкције ће бити укинуте само након што се испуне сви услови споразума. Ако се нешто промени, то ће представљати знак слабости. То може да створи опасан преседан“, изјавио је амбасадор САД у Немачкој Џон Емерсон.

У исто време Запад се поново клади на дијалог са Русијом, пише Шпигл. Као доказ својих речи лист помиње наставак активности Савета Русија—НАТО.

извор: www.novosti.rs/вести/планета.479.html:607558-Тајни-план-немачких-политичара-Ублажавање-санкција-Русији-у-замену-за-изборе-у-Донбасу

-

Кијев – Предизборна кампања Петра Порошенка запамћена је у Украјини пре свега по обећањима да ће развластити олигархе и продати своје компаније, на основу података које је ових дана објавио немачки „Шпигл“, Порошенкови пријатељи — олигарси, настављају да се богате, а његов сопствени бизнис је процветао.

Фабрика чоколаде „Рошен“ не само да није продата, него је увелико повећала производњу — за годину дана отворено је 14 нових продавница укључујући и једну у самом центру Кијева. Председник Украјине то објашњава чињеницом да је Украјина у јако лошој економској ситуацији, па просто не може да нађе купца.

Исто тако добро послује и Порошенкова банка чији су активи значајно порасли, пише даље немачки лист, додајући да су председникови пословни контакти у најмању руку сумњиви, а пословни партнери показују велико интересовање за енергетски сектор Украјине.

Истина је да је влада одавно планирала реформу сектора, али за „Шпигл“ је спoрно питање како се могло десити да је уговор потписан са давним Порошенковим бизнис партнером Константином Григоришином. Према подацима које наводи лист, Григоришинова компанија је добила посао без обзира на „енормно повећане“ цене нових трансформатора који су Украјини веома потребни.

„Шпигл“ изражава сумњу и у приватизацију компаније „Центренерго“ коју наводно успорава Порошенков повереник у влади, његов стари пословни партнер Владимир Демчишин, из разлога који „доводе у сумњу његов професионализам“.

У тесту се украјинском председнику замера и да неће да се растане са „Каналoм 5“, телевизијом чији је оснивач. То изазива незадовољство и у његовој партији, па га посланик Сергеј Лешченко назива „украјинским Берлусконијем“, асоцирајући тако на бројне афере бившег италијанског премијера.

Спутник.рс

www.vaseljenska.com/vesti/ukrajina-propada-porosenkov-biznis-cveta/

-

СЛОБОДАН РЕЉИЋ

Ни Фајненшел тајмс не пише о Ципрасу као што блебећу празна срца провинцијалних неолибералних конвертита

Прва је годишњица како је умро Хиро Онода. То ми пада на ум док гледамо како се наша јавност односи према узлету Алексиса Ципраса на европско политичко небо. Редов Онода, подсећања ради, бејаше последњи војник који одложио оружје у Другом светском рату. На Филипинима су 1974. (не 1947!) у прашуми пронашли Јапанца који је још увек одано служио цару. И дуго није прихватао да је рат завршен. Упокојио се прошлог јануара у 91. години.

Српска јавност на челу с нашим премијером, личи ми на – Хиро Онода. Иако потпуно вестернизовано српско јавно мњење није живи део западне јавности. Самоизолована провинција је некад од Солане, Блера или неког другог бившег човека, примили наредбу на ретушираној слици нестварне Европе и отад се упорно клања том Златном телету. Одавно ни тамо нико не даје пет пара за ирационално обожавање које као безглаве муве стиже из Србије. Зато је, ваљда, само нама таквима Ципрас симаптични дечко који је несувислостима омађијао народ, а Ангела Меркел ће му дати бомбоницу и – вратиће се он у Атину – вучићевски заљубљен у протстантизам и штедњу. Истераће из свог стана супругу комунисткињу и двоје децу и дати постеље нама драгој „тројци“ (ММФ, Светска банка, Европска банка) да покаже размере кајања.

Зашто ли Пол Кругман тако не мисли? А ипак је он либерал од формата и нобеловац. А Џозеф Стиглиц сигурно има неку трауму чим „угриза“ руку која га је хранила – Светску банку. И овом нобеловцу се не чини да ће Немци заврнути уши несташку испод Акропоља, него вели да, ако дође до цепања еврзоне, онда би боље било да Немачка изађе него Грчка.

ДВА ЕВРОПСКА ПОЛА

Млађани Грк је и на насловној страни Шпигла: Der Geisterfahrer пише великим словима преко респектибилног портрета. То би означавало човека који вози у правцу који није прописима дозвољен. Оваква јавност би у томе „читала“ онај виц: кад питомац побегне из лударе па улети на коридор 10 и пита се: како то да сви данас возе погрешном страном ауто-пута. Али овде се не мисли на тог путника. Дилема је: да ли овај возач вози правцем којим би могли да крену многи, па би можда и прописи могли  бити промењени.

Шпигл види два пола у садашњој Европи: на једном је Меркел, на другом Ципрас. Текст се на бави all-inclusive туристичким аранжманима, занимацијом која је до српске јавности стигла преко Дејли мејла, него разматра како је евро – уведен да би уједињавао Унију – довео до тачке у којој се мора размишљати о распаду. „Ако падне евро, пашће и Европа“, говорила је 2010. Ангела Меркел.

„Последње две недеље нису нам донеле ништа добро“, исповедио се анонимно Шпиглу високопозиционирани саговорник у немачкој влади. Европска централна банка се дала на штампање (тако се то некад звало) количине евра који се броји трилионима, Французи и Италијани траже да се још олабави са условима које прописује Пакт раста и стабилности, а који је требало да евро учини чврстим. Та правила за јавни дефицит и дуг била су иначе пробијена од самог почетка, чак и од Немачка. Цифре подношене Европској унији биле су бесрамно манипулисане од свих, не само Грчке. На пример, 2011. од 16 чланица еврозоне само пет су биле испод 60 одсто дуга, што Пакт дозвољава. Кипар, Словенија, Словачка, Финска и Луксембург. Ово и нису „тешкаши“ еврозоне. Пакт је реално мртав. А и „политика штедње“, коју Меркел препоручује европској сиротињи. Тиме је угрожено и немачко предводништво.

„Ово је окупирана земља у којој премијер добија наредбе од Ангеле Меркел“, говорио је Панос Каменос из Независне партије Грка и пре него што је постао Ципрасов коалициони партнер. Окупација је заразан појам у Европи, па делује анахроно кад се из преслабе Србије чује неискрено мрмљање како „нама нико наређује“. Ципраса ће у одбрани права на суверенитет да подрже и Марин ле Пен и Виктор Орбан, и шпански левичар Пабло Иглезијас (многи типују да је он следећи Ципрас)…

ciprastrojkaА у Грчкој се Сириза никако не своди на „екстремну левицу“? А и како може бити екстремно оно најраширеније у демократском друштву? Некад су за то браниоци система бирала реч „популизам“, што ће рећи – има демократско и народно. Митрополит левреотијски и месогејски Николај с Ципрасом није делио вредности у комунистичкој омладини, али је пре две године писао: „Ако се овако настави, ускоро ћемо јести само конзерве и двопек. А и то тешко. Грчка застава више неће значити да смо господари у својој земљи. Заставе других земаља подсећаће нас на наше грешке и јарост наших освајача. Нешто треба да се промени. Сад. Одмах. Не желимо да политичари слепо усвајају законе који се од њих захтевају. Желимо да нама управљају људи. Јер, нисмо ми бирали политичаре да би спасили евро, већ да би спасавали нашу историју, наш живот, наше достојанство, нашу свакодневицу, нас саме.“

ВУЛИНОВА НАДА

Лидер типа Ципрас се у политичкој теорији означава као catch-all или big-tent: политичар који привлачи људе различитих погледа уједињених у отпор заједничком непријатељу или пред великим проблемима. Али, као што се лепо види из случаја Ципрас-Каменос, не ради се овде о коалицијама које уједине арогантни амбасадори под „окупационим условима“ и уз братимљење с „тројком“. И зато је нада Александра Вулина залудна досетка. „Вучић и Ципрас по енергији, храбрости и вредноћи су веома блиски и веома би се добро разумели иако имају различите политичке ставове“, рече увели левичар који се ошишао, ставио кравату и својим „пријатељима“ из „тројкиног“ естаблишмента продао своју браћу из српских општина на Ким.

Вучић и Ципрас су два пола. Ципрас о капитализму прича као неко ко зна шта је то. Кад је тај момак, левичар који не носи кравату, 5. децембра а у оквиру своје проширене кампање стигао у Београд – посета пријатељском народу! – одржао је предавање на Правном факултету. У вестима од 12 редова наше новине су јавиле и да се „састао с државним званичницима Србије и с патријархом Иринејом“. Професионално: кратко и јасно. „Државни званичници“ су били Александар Вулин. Народњачки лидер није тог дана имао веремна за губљење. Какав преглед игре. Не видети главног плејмејкера Европе пред носом.

Али ту је наш премијер у праву. Овај одлучни човек је најдиректнија негација свега што Александар Вучић говори, ради а посебно онога што се назива „успешим реформама“. „Последњих пет година мерама штедње, изгубили смо 25 одсто БДП, незапосленост је 30 одсто, међу младима 60 одсто. Србија није у ЕУ, али има исте проблеме. Дакле, наш заједнички непријатељ је неолиберална политика, било у ЕУ или ван ње.“ Дијагноза у три проширене реченице. Плус два принципа: „Познати грчки интелектулац је рекао да ће социјализам бити демократичан или га неће бити, што бих ја данас преформулисао: Европа ће или бити солидарна или је неће бити. Не желимо Европу која ће као главни адут за Балкан наводити јефтину радну снагу.“ (Овај никад не би купио рекламу на CCN!)

ciprasmerkel02Спољна политика Европе не може да се води против Русије нити насиљем, рекао је: „ЕУ не сме да подржава тзв. хуманитране интервенције, које, као што ви Срби добро знате, уништавају читаве генерације људи. Демократија и хуманост се не могу извозити бомбардовањем.“ И, наравно, Грци и Срби „имају заједничке корене и борбе у прошлости, и треба да наставимо тим путем“. Ово је заиста било да му одбори СНС Новог Сада и Београда организују опструкцију предавања, а партијски ботови да фронтално крену на њега.

СЛИКА СВЕТА КОЈИ ТОНЕ

И у чему може бити блискост човека који верује у простантизам више него у своју православну историју и коме су Аустрија и Немачка ближе него Грчка – с овим самосвесним победником. Александар Вучић говори о савременом капитализму као сељаче које је сишло с брда и заслепљено светлостима велеграда. Тако некритички водити кампању о враћању дугова звучи, могло би се рећи, макроекономски неписмено.

Да не компликујемо. Нема сумње да су они из „црне тројке“ видели на Тајмс скверу у Њујорку – The National Debt Clock. Ових дана тамо сте могли видети бројку – 18.103.998.000.000. То је национални дуг водеће земље либералног света а која води овај свети рат против дугова. Наравно, последњих шест бројева се непрестано обрће. Кад је тај билборд инсталиран 1989. цифра је била 2,7 trillion dolars – кажу да ми то изговарамо као билиони долара, али реч је о реду од 12 цифара. Кад сам пре деценију на лицу места видео ово „чудо с краја XX века“, мање ме је фасцинирало то што та бројка расте таквом брзином од чињенице да станеш и гледаш – како цео свет тоне у живо блато, а нико не верује да се ишта треба или може предузети. Иза тога стоји и чињеница: кад се дете роди у земаљама OECD, има за вратом просечан дуг од око 50 хиљада долара. Јасно је да је то дуг који се вратити не може. Ни за два живота. Али јасно је и да из тога лудила има нечијег интереса.

Зато је бескрајно цинично што тај свет из ММФ и Светске банке долеће испод тог билборда, а онда нама и Ципрасу прича „како се дугови морају враћати“ по цену опстанка народа. И то сад кад је опште место да је задуживање читавих нација тактичка операција за ограничење суверенитета држава и остваривање сталне контроле.

Данас се не може с представама о томе како је мој ђед у босанској вароши посудио два џака жита од комшије из другог засеока и живео с осећањем да се не сме огрешти – улазити у преговоре са „пријатељима“ из ММФ. Они ни себи нису пријатељи. Како се лепо може видети, рецимо у две невелике књиге угледног норвешког економисте Ерика Рејнерта, преведене и код нас пре десетак година, ми живимо у економски виртуелном свету, у коме се чињењем финасијске олигархије „однос између финансијских трансакција, заснованих на реалној привреди, и чистих финансијских трансакција драматично променио… данас само два постотка укупних валутних трансакција у свету потиче од трговине робом и услугама“! А у исто време „тржиште изведених хартија од вредности (је) три до пет пута већа од светске производње роба и услуга у реалној привреди“. Такви балони се надувавају до пуцања. Један је пукао 2008.

ВУЈОВИЋ, ЗВЕЗДА ВОДИЉА

Кад говори о дуговима и границама штедње Алексис Ципрас разумева суштину, зато и њега разумеју и леви и десни, и подржаваоци и опоненти, и на Југу у на Северу: зналци климају главом а народ препознаје смисао. Ни Фајненшел тајмс ни Вол стрит џорнал не пишу о томе као што блебећу контузовани мозгови и празна срца провинцијалних неолибералних конвертита. И као што се за грудву снега која крене низбрдо не зна где ће завршити, тако се не може претпоставити шта ће се и како од Сиризиног програма остварити, али да ништа више неће бити исто од Акропоља до Даблина и Аљаске, у то не треба сумњати.

И ту можемо да закључимо и о Вулиновом поређењу Ципраса и Вучића. Грчки премијер је човек који на таласу народне потребе и разумевања „духа времена“ тражи излаз из неподношљивог стања, а наш премијер стаје на браник мртвог система и нас уграђује у напуклу брану. За њега нису инспирација борци за бољи свет, његова звезда водиља је ислужени чиновник Светске банке који је стигао на његов двор пошто је самоубилачку магију Вашингтонског консензуса већ продавао у Украјини и који је у животу лепо зарађивао унесрећујући милионе сиромашних широм планете.

Још је чувени Хамурабије, владар Месопотамије, знао да је учинак камате на камату током времена толико јак да ће банкаре тако покретати да они не умеју да стану. Хамурабијеви економисти су знали да се ти „вол-стрит ратници“ морају кочити „тако што ће се дугорочни дугови брисати у неједнаким временским размацима“.

У добрим економским школама се препричава како је енглески економиста Ричард Прајс у XVIII веку показивао рачуницу: „Да је један шилинг стављен на штедњу кад се Христ родио, са 6 одсто камате и каматом на камату, количина новца (тј. количина злата) нарасла би довољно да испуни цео сунчев систем, дакле сферу са пречником који је једнак пречнику Сатурнове орбите око Сунца“. Душану Вујовићу и братији из Светске банке то су приче за Риплијеву рубрику „Веровали или не“.Тек за гимнастику мозга. Они само раде свој посао. Док има живих оваца, они шишају. Док се не појави довољно ципраса, па живот, за неко време, не надвлада монструма.

Али о капитализму нема многе тајни. То није више ни наука. Редови који следе написани су 1941, која је стигла после једне овакве сличне капиталистичке кризе. „Рат је показао да приватни каитализама – то јест, економски систем у коме су земља, фабрике, рудници и саобраћајна инфраструктура приватно власништво – не ваља. Он не може друштво опскрбљивати добрима“, писао је Џорџ Орвел у својим коментарима на BBC. Уверавања и пропаганда велепоседника који су „спокојно седели на својим стражњицама и покушавали приказати да је све што чине за опште добро“ нису могли да зауставе ток, те је „Хитлерово освајање Европе… било физичко разобличавање капитализма“. Много личи на данашње стање.

Ко не слуша „ципрасе“ призива олују. Питање је само: да ли ови што „спокојно седе на својим стражњицама“ бирају одржавања „немогућег система“ или да са „ципрасима“ стварају економију у којој ће, уместо бескрајне пљачке човечанства, превладати идеја о продукцији од које би сви могли да живе као људи.

А ми који смо пали на Вулина као Ципрасовог адвоката у Србији? Кад би у ону кашу што је Вулинов премијер промовише као „спасење“ пало и „ц“ од Ципраса, значило би нам. Бар би сазнали оно што Стиглиц рече да је помоћ „тројке“ – отров. Како за Грчку, тако и за Србију.

Објављено у „Недељнику“ 5. фебруара 2015.

standard.rs/politika/31065-%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%88%D0%B0-%D1%86%D0%B8%D0%BF%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%B5-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%88%D0%B0%D1%9B%D0%B5-%D0%BE%D0%BB%D1%83%D1%98%D1%83