понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "Срби"

Срби

-
Banja Luka, Bosna i Hercegovina - 14. oktobar 2017: Nećemo učestvovati u radikalnim mjerama Milorada Dodika, poručio je danas Dragan Mektić, član glavnog odbora Srpske demokratske stranke (SDS) i ministar bezbjednosti Bosne i Hercegovine. Mektić je ovo izjavio nakon što je predsjednik manjeg bh. entiteta Milorad Dodik pozvao opoziciju da podrži ideju održavanja referenduma o Ustavnom sudu BiH. ( Gorana Jakovljevic - Anadolu Agency )

Владимир Фролов

Одмах после срамне ослобађајуће пресуде ратном злочинцу Насеру Орићу, не случајно, огласи се федерално министарство безбедности БиХ, својим извештајем – анализом.

По њиховим анализама, у БиХ је евидентно присутан верски екстремизам, али је нарочито наглашена „опасност“ од нараслог „равногорског покрета сљедбеника идеологије четничког покрета из Другог свјетског рата“!

Министарство нарочито наглашава да – „сљедбеници овог покрета агресивно негирају легитимност државе БиХ, опструишу евроатлантске интеграције, те износе радикалне ставове“!

Министарство додуше није навело, да ти „равногорци“ у Сирији кољу мирне грађане, цивиле, држе наставу по камповима у Бочињи и Маочи, забрањују приступ полицији и органима управе у своја насеља, али свакако ће се ускоро доказати и ко то стоји иза ових „равногорских активности“ које угрожавају „светлу европску будућност“ БиХ!

Још само да се драга тета Мери из Америке, тренутно на служби у Сарајеву, огласи саопштењем да и даље „прети“ још увек неоткривена организација “ГАВРИЛО ПРИНЦИП“, и то преко интернета, а снажне, моћне, FBI, CIA, NSA, никако да им у траг уђу, па ће све бити јасно!

У вилајету босанскохерцеговачком, на брдовитом Балкану, стање угрожености од „геноцидних Срба“ и даље је непромењено, срећом па се примиче Митровдан, да„угрожени“ напокон одахну!

Недавно је пажња  србијанске и европске јавности била заокупљена референдумом у Барселони, који се ипак није проширио на целокупну Каталонију, нити су се Каталонци  већински изјаснили за отцепљење од остатка Шпаније, упркос планске и намерне подршке сорошевских медија и  активиста у ЕU, иако  се тако свесно крши устав Шпаније.

У Србији су појединци отишли и даље од тога, радосно хитајући у саму варош Барселону да тако зараде још који додатни поен код чика Ђерђа, који ипак помало и шкртари у свом  даривању, дуго већ траје процес покушаја отимања Војводине коју поодавно зову „европском регијом“, а то код Срба има значење као и она популарна песма Звонка Богдана -„ Ко те има,тај те нема… , јер су увиђавни у Београду почели и потомцима некадашњих фолксдојчера, већински доказаних ратних злочинаца, да враћају имовину, иако закон то јасно брани.

Зато њихови представници и тврде да је чак 60% обрадивог земљишта у Банату било у власништву „подунавских Шваба“, што се као еуфемизам све чешће и користи за некадашње фолксдојчере, кријући тако њихову злочиначкиу прошлост, намерно!

Галамећи о „правима“ Каталонаца на изјашњавање, београдски еуропејци и борци за „људска права“, никако да се сете примера из некадашње заједничке државе, који је много ближи и зато и поучнији, као пример како је ЕU злонамерно „превиђала“ права српског народа у републици Хрватској, као делу тадашње заједничке државе.

Још у рату, плашећи се да ће српски народ у NDH захтевати своју државу јер је изложен геноциду, а Хрвати као народ нису учествовали у антифашистичкој борби од самог почетка, хрватски комунисти су у одлуке ZAVNOH-а („ Zemaljsko antifašističko vijeće narodnog oslobođenja Hrvatske“) ставили одредницу да су Хрвати и Срби два равноправна народа, који живе у Хрватској.

Та је одредница била у свим уставима који су касније усвајани, те тако и у оном из 1974.године, који је био почетак разградње заједничке државе.

У том свом републичком уставу, ипак  су у Хрватској ставили и  одредницу да су Срби у Хрватској конститутивни народ  са правом самоопредељења, укључујући и право отцепљења, али су ставили и одредницу да је у употреби службени језик  –  Hrvatski književni jezik!

Када је група грађана поднела тужбу на ту одредницу, Уставни суд је то поништио и наложио измену тог  члана  републичког устава, али се то није догодило све до почетка распада заједничке државе, међутим, освестило је део мислећих Срба и подмлађену интелигенцију, стасалу после геноцидног покоља мислећих Срба из 1941.године, као почетка систематског затирања свих Срба у NDH!

Оживело неоусташтво током предизборне кампање у пролеће 1990.године, захтеви за ревизијом историјских истина уз какофонију подршке „демократизацији“ која је стизала из земаља ЕU, пре свега из обновљене Немачке која је на сва уста подржавала хрватску храброст у обрачуну са „једноумљем“, уз пословичну подршку из Ватикана, али и Француске и Британије, које су у два светска рата чак биле савезнице са Србинма, и добро знале размере злочина који су над њима почињени, обележили су тадашњу предизборну кампању!

Чим су сазнали за намере странке HDZ да се измени уставни положај српског народа у Хрватској, како би му се укинуло право на демократско изјашњавање о својој судбини у промењеним условима и међуодносима, руководство СДС, као  странке легално регистроване у Загребу која је учествовала на изборима и ушла у парламент, упркос заједничког наступа хрватских комуниста и свих хрватских странака да то спрече, почиње да врши припреме за будући реферерендум, као основ за јасан став  о будућим међуодносима Срба и Хрвата у Хрватској, која тежи својој самосталности!

Пажљиво је одмерено спровођење самог референдума, те у питању стоји одредница о аутономији Срба као народа у Хрватској, који је вољан да склопи споразум са Хрватима као народом, о форми заједничког живота у Хрватској који почива на темељима демократије! Дакле, нема никаквог става о растурању Хрватске, о евентуалној забрани да се Хрвати слободно изјасне – да ли остају у заједничкој држави Југославији, или се одвајају!

Међутим, ову одлуку и форму већина Хрвата је одмах осудила као наводно антихрватску, испољавајући отворено антисрпско расположење, које је на светло дана извукло све оне запретене пароле и поруке франковаца, још из времена Двојне монархије.

Сам хрватски врховник Tuđman предњачио је својим порукама, али се још ипак ограђује од величања усташтва, јер није био несигуран у отворену подршку ЕU све док Америка није залегла иза своје одлуке о растурању заједничке државе Југославије, као испуњењу свог дела тајног договора са Ватиканом, познатог под називом „PAX  AMERICANA“, склопљеног између председника Регана и тадашњег папе Ivana Pavla II (Vojtila), случајно Пољака!

Срби су као народ, свој референдум одржали симболично 19.августа на православни празник Преображења Господњег, тако навештавајући своју спремност за договор  о суживоту!

Брутални покушај спречавања референдума, упадом хрватске специјалне полиције у поједине општинске СУП-ове и покушајем отимања наоружања резервне милиције, упадом у просторије за референдум и отимањем гласачког материјала,чак и бруталним полицијским упадом у православне храмове, „демократски“ су пример поштовања важећег устава тадашње републике Хрватске, што нико у ЕU није желео да види, али су одмах осудили покушај „угрожавања  целовитости младе хрватске демокрације“, а лепо пише у важећем уставу да је то и држава српског народа у Хрватској, па тај народ само користи своје демократско право!           

Референдум је подржала изразита већина српског народа, прихватајући одлуку о својој аутономији у Хрватској која је део заједничке државе!

Међутим, сатанизација Срба као народа кренула је попут бујице у медијима, покретане су кампање осуде референдума у чему су предњачили некадашњи чланови SKH, пошто се након изборне победе само током јуна месеца 1990.године 100000 наводних комуниста учланило у победнички HDZ, доказујући се тако католичким поповима и емигрантима-повратницима!

Ипак, тадашње руководство СДС, поштујући своје демократско опредељење, наставило је разговор са врхом HDZ да се нађе модус превазилажења спора, и спречи претећа неоусташка агресија на српски народ у Крајини!

За то време, траје кампања отпуштања Срба из државне службе, из предузећа и општинских органа, почиње отворени насртај на приватну имовину Срба у хрватским градовима, што потсећа Србе на погроме током Великог рата и нарочито током постојања NDH!

Тек када је постало евидентно, да ће у Хрватској ипак насилно променити уставне одредбе и силом укинути статус народа Србима, што значи губитак права на одлучивање о својој судбини, народни посланици – Срби, чланови парламентарних странака SKH-SDP и СДС, одржали су у Книну  своју конститутивну седницу, проглашавајући стварање САО Крајине као неотуђивог  дела заједничке државе Југославије, тада међународно признате чланице ОУН, не негирајући право хрватског народа да се изјасни за своје издвајање из те заједнице, али  штитећи себе као народ  од евентуалног уласка у нову могућност геноцида над њим!

Ова је одлука у целости  била у складу са важећим уставом републике Хрватске, јер су тек дан после ове одлуке, у хрватском сабору заступници акламацијом изгласали укидање статуса народа Србима, преводећи их насилно у статус националне мањине!

За ову срамну одлуку, гласали су и поједини Срби посланици SKH-SDP, који су одбили да деле судбину свога народа, али су одмах награђени похвалама хрватског врховника Тuđmana за доказано домољубље, а поједини су октроисани на места предвиђена за Србе у власти!

После покушаја референдума у Каталонији, у Београду се нико не „сећа“ овог примера како је ЕU злонамерно кршила право српског народа у Хрватској стечено у антифашистичкој борби, притом подржавајући отворено испољено неоусташтво!

Проблем насилног проглашења „државе Косово“ од стране шиптарске националне мањине, најсликовитије показује пример двоструког стандарда ЕU кад се упореди са легалним и легитимним референдумом српског народа у Хрватској, али београдски еурофанатици ни не помишљају да то отворено изговоре, биће да се плаше да ће им доказана еуродесничарка Ruža Tomašić одмах укинути мрвице из приступних фондова, а Милорад Калимеро ни не помишља да тако шта и изговори као заступник у хрватском сабору, иако зна добро цео ток насилног укидања српског народа, јер је и сам учествовао у томе, као добри послушни амерички ђак!

 

 

-
Врбују се млади Срби из најсиромашнијих слојева, а остали се застрашују да ће им се чланови фамилије наћи на албанским потерницама као оптужени за ратне злочине, или да ће им одузети имовину.

Безбедносне снаге самопроглашене републике Косово

 

Албанци са Косова врбују уценама Србе за „косовски безбедносни корпус“ (КБС), или будућу „војску Косова“, сазнаје Спутњик. Ако не може на врата, може кроз прозор! Ово је логика којом се Хашим Тачи руководи у намерама да Косову обезбеди потребну српску већину за формирање „војске Косова“.

Јасно се да Срби који партиципирају у косовској влади и парламенту неће дати свој глас за формирање војске Косова, који је преко потребан Хашиму Тачију да од НАТО-а и међународне заједнице добије зелено светло за трансформисање КБС-а у „војску Косова“. Подсећања ради, Тачијев покушај да до војске дође кроз законске амандмане, како би се заобишла промена устава Косова, а тиме и неопходна подршка српске заједнице, пропала је јер је НАТО био изричит да жели „чисте папире“ у вези са тим питањем.

У међувремену, Тачи је пронашао начин да у КБС доведе што више Срба и Црногораца како би испунио мањинску квоту од десет одсто која је неопходна за мултиетничку „војску Косова“. На тај начин, Тачи би на основу „стања на терену“ захтевао брзу трансформацију КБС-а, јер би био „покривен“ чињеницом да су „Срби, грађани са Косова, прихватили ’војску Косова‘“, те да је с тога то једино меродавно.

Тачи и његови људи, наиме, користе неколико тактичких метода. Прва је врбовање младих Срба из најсиромашнијих слојева, који углавном нису завршили ни школу, нудећи им будућност у КБС. Друга тактика је застрашивање, односно уцена да ће им се чланови фамилије наћи на албанским потерницама као оптужени за ратне злочине. Трећи начин присиле је претња одузимањем имовине.

Наш саговорник који се нашао у ситуацији да добије такву понуду од Албанца иселио се са Космета.

„Продао сама дедовину за мале паре и са мајком и породицом сам се вратио у Краљево, где смо до пре неколико година били избеглице. Иначе сам из Новог Брда“,  каже он.

У јулу ове године 61 Србин је приступио КБС-у, што је и у Приштини поздрављено као доказ да та формација испуњава своју обавезу професионално, а доказ за то су припадници мањина који су укључени у рад.

Косовска држава телевизија пренела је прилог у којем су интервјуисали српске припаднике КБС-а који су изјавили да их је углавном незапосленост навела да економску сигурност потраже управо овде.

„Видим будућност овде на Косову, желим да живим и радим овде, зато сам се и пријавио. Остали могу да се угледају на мене и да се пријаве, јер без посла не може да се живи“, каже Вељко Ћурчић из Добротина.

Ненад Максимовић из Грачанице изјавио је да се „пријавио јер није имао посао, али и да му се свидело како ово изгледа, те да није ништа тешко и да би препоручио свима да се пријаве“.

Новим кадетима КБС-а председник Тачи је честитао на том битном и храбром кораку за њихову каријеру и будућност, истичући да тиме постају део једне од најбитнијих институција Косова. Он је такође рекао да је мултиетнички састав КБС-а најбоља порука да заједнице треба да буду интегрисане у друштвени и институционални живот једне демократске државе, у којој је сваки грађанин додатна вредност државе.

 

Војска Косова

„Институција којој се придружујете је најбољи пример демократске, мултиетничке и професионалне институције, која најбоље представља вредности наше заједничке државе. Радимо на трансформацији КБС-а у ’оружане снаге Косова‘, што подразумева битне измене у мандату, мисији, величини и структури КБС-а. Нико на Косову, у региону, а ни шире, не треба да се брине због тог природног и неопходног процеса. То кажем с уверењем, јер КБС се ни данас не разликује много од осталих војски. А ја сам сигуран да ћете након трансформације ви, припадници свих заједница, наставити да достојанствено служите у интересу заштите суверености Косова, заштите имовине и вашег наследства“, истакао је тзв. председник Косова Хашим Тачи 9. јула 2017. године.

-

Сличност Срба са козацима су одавно примећивали многи руски путници. Трпезар (чин на руском двору) Петар Андрејевич Толстој, упућен од стране Петра Првог у Венецију ради проучавања поморске вештине, завршио је путовање по Далмацији. 11 јуна 1698. године он пише у свом путном дневнику: “Допливасмо до места које се зове Пераст (Бока Которска), у којем има много Срба, који су у суштини грчког обреда (вере). Ти Срби живе додирно са турским градовима и селима. Ти Срби су војници, личе у свему на донске козаке, сви говоре словенским језиком. Уживају благостање, куће су камене градње, к Московљанима се обраћају са поздравима и поштовањем. Недалеко од споменутих места живе слободни људи, Црногорци. Хришћанске вере, словенског језика и има их у значајном броју. Никоме не службују, повремено прижељкују рат са Турцима, а повремено се боре са Млечанима (Венецијом).“

За српске и козачке заједнице био је карактеристичан војнички начин живота, колективан допринос сигурности, расподела обавеза, економска узајамност. У условима непријатељског окружења, учесталих најезда и војних инвазија то је било животно неопходно. То је још израженије било код Црногораца. Током целог периода Османлијског царства најраспрострањенији облик отпора су били покрети хајдука – јунака. Они су настали спонтано, као реакција на национално и религијско угњетавање, средство самозаштите. Изборно начело, равноправност, решавање свих важних питања на општим скуповима допуњују сличности ових јунака и козака. Срби и Црногорци су драге воље више од свега бирали војна попришта, војсковође су били висока мишљења о њиховим војним квалитетима. Стални ратови су допринели да се међу њима образује већа група професионалних војника, за које је рат постао начин живота и основни извор егзистенције.

Козаци и Срби

Ако “јунаци” имају сличности са слободним козацима, то онда “граничари” – крајишници сличе посељеним козацима на Кавкаској граници. Граничари становници војних насеља на турској граници, углавном Срби били су ослобођени већине феудалних обавеза, користили су се самоуправом и водили рачуна о заштити границе. У ратно време били су дужни да дају утврђен број (количину) пукова. Потребе војног снабдевања граничари су, као и козаци, обављали за свој рачун и добијали новчано издржавање само у време рата. Живели су на пограничној територији са Турском (Војној Граници), дуж река Саве, Тисе и Дунава која се звала Крајина (козачко Поднепровље – Украјина). У 18 веку граничари су чинили трећину аустријске армије.

Током 17. века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци

Први помен о јужним Словенима у саставу козака пада у другу половину 16 века. У петстостраничном регистру сачињеном 30 марта 1581 године бележи се “Марко .. Српске земље”. “У Сич ишли су … и Срби и Бугари и Црногорци и други Словени”.Заједничка православна вера и језичка сродност су значајно допринели њиховој адаптацији у козачкој средини. О српском пореклу сведочи значајна количина презимена са кореном “серб” – Серби, Сербиново, Сербиненко. Многи су добили надимке од распрострањених имена међу Србима: Драган (драгоцени, Стојан, Ратко, Жарко, Мирко. Код запорошских козака се сусрећу српска презимена: Дукић, Зорич, Радић, Симић итд. Они који су заслужили поверење заједничке дружине бирали су се на највише војне дужности. Србин Остап је 1698 и 1700. године био војни писар Запорошске Војне Дружине. Томе су много доприносила војна умећа Срба, њихово знање језика, обичаја и турске војне тактике. Запорошка “Сабља” се попуњавала емигрантима из јужнословенских земаља све до њене ликвидације 1775. године. У трећој четвртини 18. столећа, тј. у последњем периоду постојања Запорошке “Сабље”, могло се у њој набројати и по неколико десетина Срба, о чему сведоче регистри и војна уверења – документи.

Константин Србин је започео службу као “тумач, преводилац с тураског језика. Од 1744. он је више пута на Крим пратио посланике и ту су се очигледно испољвале његове дипломатске способности. Увиђа се његова учтивост и вештине регулисања конфликата. У козачку јединицу су пристизали захтеви “за именовање тумача козака Брјуховецког из јединице Косте Србина”. Константин Србин је 1754. г. био у чину козачког потпуковника – међу делегатима Истражне комисије по питању решења претензија кримских татара. А 1757. је био изабран за атамана Брјуховецке козачке јединице. Јосип Иванов син Србина је 1743. почео да служи у Запорошској Војној Дружини Полтавске козачке јединице. У војном документу се оцењује савесно испуњење свих наредби јединице. Јосип Србина је 1756. био изабран за пуковског писара Каљмиске паланке (вероватно округ или срез), а 1759. г. за пуковског писара у Самарској паланци.
Током 17 века Срби су активно учествовали у козачким ратовима и заузимали упадљива места у војсци. За један од веродостојних извора држи се и регистар из 1649. године сачињен на темељима “Зборовског договора”. У њему се међу надимцима – презименима етнонимског порекла сусреће се име Сербин – Србин.

Срби су у пуковнији су улазили у ред чак и козачке гнералне пуковније. Србин Митко Мигај је хетману Ивану Виговском био главни бунчужник (ја бих рекао ађутант – носилац козачке палице). Међу малоруским племићким породицама Генералне пуковније и пуковника Запорошке Војске у периоду “Хетманства” (1648-1764) има неколико родова српског порекла. То су Божићи, Дмитрашко – Рајићи, Милорадовићи, два рода Србина: грба “Лељива” Ивана Фјодоровича Србина, лубенског пуковника (1672-1674), грба “Лук” Војце Србина, пуковника пјереславског (1675-1677, 1679 – 1683), а од 1687 – 1688. козачки есаул. Козаци српског порекла у пуковнијама и у Генералној пуковнији су се често користили својим утицајем. У Пјереславској пуковнији Срби су читав век заузимали кључна места. Дмитрашко – Рајићи, Новаковићи, Србини, Требињски (Угричићи – Требињски)од друге половине 17.века чине команду пука.

Потпуковници-пуковници Пјереславског пука српског порекла
Дмитрашко-Рајићи грба “Сас”

прво колено
Родион (Рајча) Григорјевич Дмитрашко (ок.1635-1705), српског порекла, од 1665. у Украјини, где је био пуковник “волошких хоруга (украјинска јединица која брине о застави)”, пуковник пјереславски (1666-1671, 1672-1674, 1687-1688).

друго колено
Марко Васиљевић (ок.1645-1690), сестрић Родиона Дмитрашка, пуковски потпоручник, пуковски капетан (1687), “војни пријатељ (заменик сатника)” (1688).

треће колено
Алексеј Марковић (ок.1680-1704), “пријатељ-бунчужник” (заменик ађутанта који носи палицу).
Дмитриј Марковић (ок.1680-1715), “војни пријатељ”, умро у сибирском прогонству.

четврто колено
Фјодор Алексејевић (ок.1704-1726), “пријатељ-бунчужник”, погинуо у Гиљанском походу.
Василиј Алексејевић (ок.1704-1753), березански сатник, пријатељ-бунчужник, школовао се у Шлезији и Прагу.
Андреј Дмитријевич (ок.1705-1760), пријатељ-бунчужник.
Владимир Дмитријевич (ок.1709-1735), пријатељ-бунчужник.
Пјотр (Петар) Дмитријевич (ок.1709-1749), пријатељ-бунчужник.
Иван Дмитријевич (1703/1707-1775), пријатељ-бунчужник, био је ожењен ћерком пријатеља – бунчужника Степана Милорадовића.

пето колено
Фјодор Андрејевич (1736-1797), у служби од 1759, канцелариста одговара појму секретара) Генералне војне канцеларије, војни пријатељ (1765), пријатељ – бунчужник (1782).
Павел Петрович (1736-1774), пуковски заставничар Пјереславског пука (1764-1767), градски пуковник.
Фјодор Иванович (1744-1784), пуковски секретар, војни пријатељ.
Иван Иванович (1767-1822), војни пријатељ.

Извор: ЧетнициМагацин

Разни властодршци се упорно и свесрдно труде да нас убеде, како смо онакви какви заиста нисмо, да нас увере да смо оно што би запад волео да будемо. И поред свог тог њиховог жалосног и лицемерног труда Срби никад неће бити нерадници, примитивни, глупи, неверници, јефтина радна снага… Једино јефтино је та упорност лажног представљања сопственог народа. Прошлост, садашњост а потрудићемо се и будућност јасно говоре супротно њиховим неверничким жељама, тезама и у болесним умовима осмишљеним фикцијама.

Оно што се заиста може замерити светосавском народу јесте нешто потпуно друго. То је неприхватљиво кратко памћење зла које му је нането. Када су непријатељи у питању превише смо склони брзом праштању, а то нас је увек скупо коштало. Тако смо брзо гурали у фиоке праштања и заборава крваве пирове и злочине Отомана, Бугара, Арбанаса, Немаца, Хрвата, Угара… Још брже смо дозвољавали да нам време из сећања избрише њихова осмишљена уништења и сатирања свега српског. Као да нам се нису догодили егзодуси, геноциди, насилна прекрштавања, рушења споменика, гробља, манастира, цркава, присилна турчења, бугарчења …

Покушавали су све писано, документовано, створено, изграђено, световно, духовно све оно видљиво као и оно мање приметно а што би могло светосавце увек изнова да васкрсне да униште. Олако смо некако прелазили преко жртава и циљева бомбардовања како од стране отворених непријатеља као што су Немачка и НАТО, тако и оних прикривених који су се званично представљали као савезници Енглези, Американци… Искрено али и наивно смо певали Француској и указивали јој сву љубав једног православног и неисквареног народа.

За то време не питајући се да ли на то и имамо права!? Шта би нам заиста рекли они који су верујући у њихову искреност и дату реч изгубили своје животе или животе својих најмилијих. Нисмо веровали чињеничном, а то смо одувек најскупље плаћали, и то слободом, животима, територијом …

Требали се опет подсећати на испоруке опанака на које су нам стављали картонске ђонове, који су остављали по Албанској голготи босе и незаштићене херојске ноге српских сељака. Можда смо заборавили топовску муницију коју смо платили и преплатили а она је „случајно“ стигла у погрешном калибру. Очекивали су ваљда да ће то бити довољно да заустави Српске див-јунаке у одбрани Отаџбине. Брзо смо им опростили бродове који су каснили да превезу оно мало преостале промрзле и од савезника остављене и преварене српске војске. Бродове и лађе којима смо испевали „креће се лађа француска …“. Никада се уствари те лађе не би покренуле да Руски цар није поставио ултиматум тим „дивним“ савезницима…

Вероватно би се многи зачудили зашто Бугари уместо благодарим (хвала), кажу мерси. Наравно да је то уствари хвала на француском, па они то и говоре у знак захвалности Француској. То је још један део историје који говори о „искрености“ савезника и њиховој „праведној“ борби против злочинаца и крволока. Управо ти наши западни „савезници“ французи зауставили су српску војску, бранећи бугарске монструме. Оне који су још до јуче клали српску нејач, масакрирали старце, палили и пљачкали српска села, силовали, рушили, уништавали… Окренули су француски савезници своје „пријатељске“ топове на Србе како би одбранили бугарске крволоке. Не треба онда да чуди захвалност бугарских звери коју и данас изражавају говорећи „мерси“ уместо „благодарим“. Они заиста и имају разлог за то, али ми сигурно не.

Да не би се стварно испоставило да испаднемо глупи, баш онако како се садашњи велики вођа труди да нас представи, морамо се потрудити да знамо и оно што би сви они волели да се несећамо. Зато не смемо заборављати истину коју смо видели као и  прошлост коју морамо и имамо обавезу да научимо и до краја упознамо. То је једини начин да не дозволимо да у лажима које плету око нас своју душу, част и веру несмотрено испрљамо и изгубимо.

У прошлости смо због таквих грешака погрешно тражили у закржљалим расама душу. Не желећи да верујемо да се звери не могу променити већ само притајити. Тако смо покушали на своју штету да им понудимо искрено братство и јединство. Наивно делећи своје а неузимајући ништа њихово, желели смо да им отвореног срца и раширених руку дамо све. Поклањали смо им могућност да не живе као слуге и робови, дали смо им слободу, државу, љубав, искреност …

Наравно да није вредело, морали смо знати да никад и нису били вредни тога. Опет смо се суочили са исправношћу народне изреке „пред свињу се не бацају бисери“. Да смо раније послушали народне мудрости које су нам стари оставили мање би страдали. Погрешили смо толико пута време је да престанемо са тим. Окренимо се себи и незалуђујмо се више немогућим.

Какав је тај људски несој који и данас подржава „демократски“ запад, може се јасно видети из депеша генерала Александрo Лузана слатих за време Другог светског рата. Не треба нас данас да чуди западна подршка тим зверима, не заборавимо народну „с ким си такав си“. Нема разлике међу њима зато се одлично разумеју и подржавају. Наша судбина јесте да смо окружени том људском погани. То изгледа страшно али управо то што нас нису уништили  доказује снагу вере, истине и правде.

Одувек је запад давао нескривену или прећутну подршку закржљалом несоју у нашем окружењу да над светосавцима чине и најмонструозније злочине. Арбанашка племена, Бугари, Хрвати, Угари никад неће успети са својих руку да сперу крв невиних српских жртава. Али још тужније је сазнање да њихове потамнеле душе то бар неким гестом нису ни покушале да учине. Гледали су они и гледају да то на сваки начин после прикрију, оправдају, оспоре, умање. Ипак захваљујући појединцима који иако су припадали агресорима и злочинцима нису могли баш таква зверства да сваре, писани трагови су увек остајали. Тако су неки од најмонструознијих усташких трагова остали забележени у писму којим италијански генерал Александрo Лузано у пролеће 1941 из Купреса извештава Мусолинија лично:

 

„Драги Дуче, безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 километара од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин. Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове. И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се чуло дечије кркљање. Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су девојчице од осам година…

                   …За све време док се овај злочин догађао, певао је силом доведен оркестар Цигана. На вечну срамоту наше Римске цркве, један Божји човек, један жупник у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасли, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Покољи Срба су достигли такве размере да су у овим крајевима загађени многи извори. На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.“    (1)

 

Треба ли нам још нешто да нам покаже и докаже да са зверима немамо и никад нећемо имати ничег заједничког. Наивни генерал Лузано је сматрао да ће Римску цркву бити срамота, није ни сањао да ће она злочинце проглашавати цвецима. Уосталом какви свеци таква и црква. Сваки даљи поновни покушај пружања руке и опраштања крволоцима непримерен је и узалудан чин. Исто тако дозволити им прекрајање српске историје како западу одговара или њено називање митом је само још један монструозни злочин очито никад престалог крвавог пира над светосавским народом.

Наравно да се за такву издају свог народа и Отаџбине добијају похвале и награде запада. Такви само морају да знају да чак и ђаво има меру и да се такви и њему гаде. Не дозволимо да неодговорност и заборав наши потомци плаћају опет крвљу. Све те закржљале расе морамо оставити да своју срећу траже сами, обавезно без нас а свакако не преко нас. Подсетимо се зато још једном речи песме нашег Јована Дучића и добро их упамтимо.

 

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

 

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

                                                                   Јован Дучић

 

Време је да престанемо да заборављамо, да престанемо да се играмо непотребно са истином. Починимо ли поново тај грех снаћиће нас још веће муке, проблеми, тешкоће, питање је да ли би онда поново заслужили спас. Јер управо искуство и пример наших предака морају да нам буду сигурни путокази за будућност наших потомака. Искушења које нам живот намеће су опасност само онда када не схватамо како и зашто су нас снашле.

Нама је историја већ дала сва питања и одговоре. Прошлост нам је исто тако дала и највеће муке и искушења, наизглед нерешиве моменте, али и сигурна решења како их све надвладати и победити. Немојмо зато жртве својих предака бацати олако низ воду, дозволивши људској погани да нас води погрешним путем. Када једном дозволимо да своје ципеле упрљамо њиховим блатом никада нам више корак неће бити сигуран и чист, никад више светосавски.

        Србине победи малодушност, мора се поново показати зверима снага вере, части, чојства и истине. Пробудимо крв својих предака у себи, и видећемо тада да су пред нама неслућени путеви и небеске висине. Свет ће престати да нам буде кавез без излаза у који су нас затворили, а врата среће ће се сама отворити. Схватићемо да су претње које су нам до јуче биле застрашујуће велике изгледале тако јер смо дозволили да их пузећи гледамо из погрешне перспективе. Онда када стојимо усправно пуни вере све те претње неће бити вредне ни помена.

                     Ђедови су нам оставили корене да нас не би свака шуша могла оборити, однети, уплашити, померати, ишчупати. Оставили су нам и крила којима су они досезали све оне небеске висине на које смо тако поносни. Запад је са својим слугама и пајацима чинио све не би ли нам та крила сломио и уништио. Зато нас сада вапаји наших часних предака позивају да крволоцима покажемо да у томе нису успели. Не смемо, а знам и да их нећемо разочарати.

 

 

_________________________________________________________________________________________________________

 

 

  1. novosti.rs/…/aktuelno.293.html%3A410385-Ispovest-Depesa..

 

 

 

 

-
Предсједник Републике Српске Милорад Додик изјавио је данас у Мркоњић Граду да је Република Српска држава и да ће то бити, јер је то историјска правда.
Милорад Додик - Фото: РТРС

Милорад ДодикФото: РТРС

Додик је рекао да неће одустати од те борбе, без обзира на то шта мисле у америчкој Амбасади.

„Тек сам кренуо и с поносом ћу свуда у свијету представљати српски народ који је велики и поштен, као и Републику Српску“, рекао је Додик у обраћању на обиљежавању 22 године од страдања Срба у западној Крајини.

Према његовим ријечима, БиХ није држава пошто Савјет министара није влада већ помоћни орган Предсједништва БиХ.

„Кључна власт је у ентитетима и морамо вратити изгубљене надлежности, чиме ћемо се одужити и страдалима овдје у западној Крајини“, рекао је Додик.

Он је навео да злочин хрватско-муслиманских снага у западној Крајини говори да су Србе побили и поклали они који су до јуче са њима живјели.

„За те злочине нико није одговарао, иако ми наивно вјерујемо да хоће. Каква је данас ситуација, изгледа да неће одговарати никад нико јер је правосуђе нелегално пренесено на ниво БиХ“, рекао је Додик.

Он истиче да су Срби наивно вјеровали да ће они који су се борили за Алију Изетбеговића праведно судити ратном команданту такозване Армије БиХ у Сребреници Насеру Орићу којег је Суд БиХ јуче ослободио свих оптужби.

„Никада неће муслиман пресудити муслиману због Србина. Морамо активно радити на томе да се прекине негативна пракса правосуђа БиХ. О томе се не смије ћутати“, поручио је Додик.

Он је рекао да је сада тренутак да се дјелује или ће Суд и Тужилаштво БиХ опет пресудити да су Срби оправдано убијани и етнички чишћени, као што нема оптужница за злочине у западној Крајини.

Додик каже да је БиХ пропала земља која живи на штету Срба и да је потребно да, због тога, нестане.

„БиХ не може да има Суд и Тужилаштво јер је на штету Срба промијењен Дејтонски споразум под притиском и међународне заједнице“, рекао је предсједник Српске.

Он је навео да докази о Орићевим злочинима постоје управо у америчкој Амбасади, те позвао народ и све политичаре из Републике Српске на јединство с циљем прекидања овакве праксе правосуђа БиХ према Србима.

Додик каже да у Сарајеву нема правде за Србе и да ће учинити све да се бори против такве БиХ, иако она има моћне заштитнике.

„Срби треба да се окупе око Србије и гледају у њу као матицу. Од тога нема ништа нормалније“, рекао је Додик.

Он сматра да српски представници из Републике Српске морају прекинути рад на нивоу БиХ јер дају легитимитет Сарајеву које не држи до Срба.

„БиХ је лоше мјесто за Србе и Републику Српску и лично ћу се борити за наша права да овдје очувамо мир. Ако се не побунимо за наша национална права, прије ћемо биолошки нестати“, поручио је Додик.

Извор: СРНА

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=272977

-

Владимир Фролов

Inicijativa mladih za ljudska prava, најдража београдска NVO америчке амбасаде за заштиту „угрожених“ Шиптара, спремно је дочекала најављени „унутрашњи дијалог“ о јужној српској покрајини, обнародован одмах после повратка фактора из SAD.

Како би препарирали српску већину, они су издали и неопходни „Vodič za unutrašnji dijalog o Kosovu“, да се народ не мучи, само да следи њихова упутства изложена у 10 принципа! Тако се ето понавља симболика о десет божијих заповести, да се православни Срби повинују, а не да се супроставе, те министарка-маргаринка мора да удара пацке непослушном патријарху српском!

Најдражи Скотови послушници, вредно су сабрали у свом водичу и све примере „српских злочина“, и то од 1974.године па до прогона Срба 1999.године, у режији хуманог NАТО!

Чисто да неверни најзад схвате неопходност одрицања од свог државног и духовног темеља, јер у ЕU и тако треба да уђу обезбожени и денационализовани, да се лакше уклопе, по ставовима разних NVO цивилнога друштва, обилато плаћених доларима чика Ђерђа и USAID-a!

-

Владимир Фролов

Сасвим случајно, баш у време устоличења епископа далматинског СПЦ у Шибенику, сисачки бискуп Vlado Košić предводио је овогодишњу процесију и мисно славље, у том граду!

Користећи већ доказани вокабулар када су Срби у питању, узорити Košić ни овом приликом није пропустио да нагласи неке „ситнице“ како преноси портал Šibenik.in, тврдећи да је — „domovinski rat bio pravedan, odbrambeni rat od srpske agresije, te da on još traje, ali se vodi drugim sredstvima – podmetanjima i iskrivljavanjima istine“!

„Ne sme se dopustiti gaženje žrtve hrvatskih branitelja koji su dali svoje živote i zdravlje za našu domovinu, kako Hrvatsku tako Bosnu i Hercegovinu“! Нарочито се запитао зашто се мичу спомен – плоче погинулих „бранитеља“, као да су погиниули за неку другу, а не за своју домовину!

Овим je питањем узорити сликовито дао одговор на чињеницу, да је 3000 споменика борцима НОР порушено након доласка на власт ХДЗ, јер су многи били исписани и њему мрском ћирилицом!

Од сликовитих описа хришћанске љубави католичких попова наспрам мрских „ркаћа“ у делу „Бакоња фра Брне“ Симе Матавуља, у Далмацији се изгледа ништа није изменило, а век прође!

Представници косовских Срба који нису на Српској листи Оливер Ивановић и Драгиша Миловић критиковали су данас позив директора Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића косовским Србима да на локалним изборима 22. октобра подрже ту листу.

Ђурић је рекао и да сви они који наступају против Српске наступају и против државе Србије. Он је рекао да се гласањем за Српску листу, гласа против раскидања веза Срба у покрајини са државом Србијом и против оспоравања њиховог права у покрајини на сопствени национални интерес.

Ивановић и Миловић, кандидати за градоначелнике Митровице и Звечана на листама „Србија демократија правда“, односно „За наш Звечан“, оценили су за агенцију Бета да су поделе о којима Ђурић прича опасне и упозорили да Бриселски споразум раскида везе са Србијом а не грађани који желе да подрже неке друге листе.

Ивановић је рекао да свако коме партијски интерес није изнад националног види да је изузетно опасно делити косовске Србе по томе да ли ће гласати за Српску листу или не.

Ивановић је казао да разуме „жељу и потребу да се освоји Митровица као стратешки важно место, симбол отпора насиљу и екстремизму, симбол опстанка Срба“, али је и додао да мора да се зна да „се победа добија на изборима гласовима грађана а не притисцима, отпуштањима и кажњавањем“.

„То морају имати у виду они који обављају одговрне државне функције у Србији, јер смо их сви директно или индиректно гласали. Зато сматратм да им је обавеза по Уставу да све грађане, поготово нас на Косову и Метохији, учине равноправним, а не да их деле на партијске чланове њима ближе и противнике – све оне који не припадају владајућој коалицији“, рекао је Ивановић.

Ивановић је оценио да су невоље на Косову настале давно, али да су се оне увећале када су партије формирале на Косову своје организације које се поистовећују са државним институцијама, преко својих партијских људи делују као да то ради држава.

Он је рекао да је прилично разочаран саопштењем Канцеларије у којој је та Ђурићева изјава, али и додао да мора да призна да њоме није изненађен.

Кандидат за градоначелника Звечана на листи „За наш Звечан“ Драгиша Миловић оценио је да је непримерено да државни чиновник као што је Марко Ђурић дели то мало српског народа који је остао на Косову и којима је Србија избад свега.

„Заиста је непримерено да нас мало који смо остали овде да жвимо дели“, рекао је Миловић и подсетио да је он „даноноћно крварио са саобрцима да сачува институције Србије на Косову“ док је Ђурић био тај који их је једну по једну у Бриселу препуштао Приштини.

Миловић је оценио да је овакав притисак власти и Ђурића на свакога ко мисли другачије незапамћен.

„Бриселски споразум раскида везе са Србијом а не ми“, рекао је Миловић и додао да је власт у Београду учинила све да се север интегрише, довела је људе по партијској линији па се сада плаши избора које сама није могла да распише.

Марко Ђурић позвао грађане на Косову да гласају за Српску листу, сви који ће наступати против, тиме су и против државе Србије

Позивам грађане Србије на Косову и Метохији да на локалним изборима, 22. октобра, подрже кандидате Српске листе, јер ће на тај начин, између осталог, гласати против раскидања веза Срба у покрајини са државом Србијом и против оспоравања права на сопствени национални интерес, саопштио је Марко Ђурић, директор канцеларије за КиМ.

 

 

Нису предстојећи локални избори прилика да неко реши своје личне егзистенцијалне проблеме, да упосли себе, члана породице или неког рођака, ти избори су од егзистенцијалне важности за српски народ на Косову и Метохији. Јасно је да ће у општинама где Срби имају већину и већину у локалним органима власти чинити Срби, међутим није свеједно која ће српска политичка снага имати ефективну власт, и да ли ће упориште за власт црпети у Приштини или у Београду, каже Ђурић.

Додао је да ће Српска листа наступати на овим изборима са кандидатима који имају различиту политичку прошлост и уживају различит углед у својим заједницама, али настојала је да сабере најбоље међу онима који имају амбицију да се баве политиком на Косову и Метохији.

„Непрегледна је колона лекара, инжењера, професора, учених људи и вредних домаћина који су се ставили на располагање Српској листи и свом народу на Косову и Метохији. Српска листа била је отворена за све спремне да се боре за колективни интерес и да буду део тима руковођеног српским државним и националним интересима, а они који су изостали то су учинили зато што нису могли да се обавежу под таквим условима“, истиче.

Како тврди, било је и локалних политичара који су из личног рачуна решили да на изборе изађу у сопственој режији, са некаквим наврат-нанос напабирченим листама. „И нека су. Увек је у српској политици било оних који су били спремни и на непринципијелне погодбе, и на трговине, и на разне друге нечасне ствари како би на маргинама демократије пронашли некакву личну корист, и такви каткад улазе у локалне парламенте и у централној Србији и у Војводини, међутим Срби на Косову и Метохији не могу себи да приуште такву врсту ноншалантног односа према сопственој судбини“.

Српска листа, каже, једина ужива подршку Републике Србије и њених институција, и питање је зато чију подршку имају они који иду против Српске листе и где лежи њихова лојалност. „Одговор је лак – те политичке снаге су инструмент у рукама оних чији је циљ разбијање српског политичког јединства и фрагментација нашег народа на Косову и Метохији, јер Срби, ако ниси монолитни и јединствени, не могу се надати ни да ће имати колективна права“.

„Свима који ће на предстојећим изборима наступати против Српске листе, а тиме и против државе Србије, поручујем само једно: нека се не надају да ће моћи да после избора буду у коалицији са Српском листом, јер овде се не ради само о сукобу програма, овде је реч о сукобу вредности и односа према политици, животу, Косову и Метохији и Србији. Српска листа је данас овако снажна зато што је другачија од микространака какве су Срби у прошлости имали на Косову и Метохији, зато што за њу политика није лицитација за продају овог или оног српског интереса. Снажна је зато што и српски народ у нашој јужној покрајини жели да буде снажан“, каже се у саопштењу Марка Ђурића, директора канцеларије за КиМ.

(Бета, Фонет)

www.nspm.rs/hronika/oliver-ivanovic-i-dragisa-milovic-opasno-je-sto-djuric-deli-srbe-na-kosovu-briselski-sporazum-raskida-veze-sa-srbijom-a-ne-gradjani-koji-podrze-neke-druge-liste.html

-
На иницијативу удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке, организована је дводневна експедиција чији је задатак био да на подручју острва Пага, на рту Слана, лоцира мјесто на коме су у ноћи између 14 и 15. августа 1941. године усташе поклале 91 дијете узраста до петнаест година, 293 женске особе и 407 мушкараца.

 

Паг - пронађена масовна гробница Срба - Фото: СРНА

                                                                                    Паг – пронађена масовна гробница СрбаФото: СРНА

 

„Чланови експедиције располагали су са неколико фотографија које су урадили италијански војници почетком септембра 1941. и оскудним писаним материјалима који су само приближно описали локацију стратишта“, рекао је за Срну предсједник Удружења „Јадовно“ Душан Басташић.

Он је појаснио да је за одлуку о одласку на терен пресудна била фотографија из истог периода снимљена са самог стратишта, која је у архив Удружења стигла недавно из Италије, а на којој је видљив шири простор око тог мјеста.

„Велику помоћ у лоцирању стратишта пружио је локални мјештанин, добар човјек и познавалац терена који није одустао од потраге ни онда када се чинило да ће мисија бити неуспјешна“, каже Басташић.

„Успињући се по тешко приступачном и стрмом терену, на око 300 метара ваздушне удаљености од мора, недалеко од увале Малин, екипа је стигла до мале висоравни благог нагиба са које је био видљив крајолик истовјетан ономе на 76 година старој фотографији“, рекао је он.

Мада је од љета 1941. природа учинила своје, на том мјесту, удаљеном око шездесет метара од руба висоравни Форнажа на сјеверу, како каже Басташић, јасно су видљиви трагови педесет метара дугог рова и неколико других, двадесетак метара дугих постраничних ровова гдје је убијена 791 жртва.

„Тек доласком на мјесто злочина може се претпоставити какав тежак и мучан пут су прешле жртве ходајући скоро два километра по каменој пустињи од мјеста логора Слана до мјеста гдје су биле мучене и убијене. Ништа лакше није било ни женама са дјецом које су од логора у Метајни у утроби брода биле превезене до увале од које је требало прећи око пола километра оштрог успона до ископаних ровова“, истиче Басташић.

Он је додао да су чланови експедиције снимили низ фотографија и видео-записа, а локација и пут до ње снимљени су ГПС апаратом.

„На том мјесту, злочин је почињен ноћ уочи католичког празника Велике Госпе 1941. године, када су усташки злочинци непосредно пред затварање логора Слана и Метајна од стране италијанске војске имали намјеру да побију све преостале логораше“, подсјећа Басташић.

Он је рекао да су се сутрадан ујутро, након што су усташки злочинци довршили крвави пир, пијани и крвавих униформи, прикључили литији која се кретала улицама града Пага и завршила у католичкој цркви у центру града.

Басташић наводи да су, због распадања тијела жртава и страха од загађења воде за пиће, италијански војни санитарци двадесетак дана након злочина извршили ексхумацију и спаљивање тијела чији су пепео и нагорјеле тјелесне остатке затрпали у исте ровове у којима су жртве биле убијене.

„Пошто терен рта Слана обилује подземним водама које током кишних периода извиру и сливају се према мору, пепео и остаци спаљених тијела ношени су протеклих осам деценија према плавој гробници пашких врата гдје је љета 1941. своје животе завршио највећи број жртава, од њих најмање 8.020 убијених на овом хрватском острву“, наводи Басташић.

Он указује да данас на острву Пагу, на мјесту некадашњег логора, нема споменика који би подсјећао на стравичну судбину недужних жртава, Срба и Јевреја.

Спомен-плоча у ували Слана, постављена 1975. године, разбијена је 1991. а оне обновљене 2010. и 2013. године, разбијене су након свега неколико дана.

„Потомци жртава окупљени око удружења `Јадовно 1941.` у јуну 2015. године на мјесту некадашњег логора Слана, на брежуљку између српског и јеврејског логора поставили су и освештали Часни крст“, додао је Басташић.

Извор: Срна

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=272041