среда, август 22, 2018

Тагови Вести таговане са "Срби"

Срби

Навршило се већ пуних 99 година, од оног поклоњења депутације тзв Narodnog vijeća „države Slovenaca, Hrvata i Srba“ код регента Аександра, где су очајнички молили да икако уђу у заједничкиу државу, док им у ушима већ звони корак почасног строја талијанских берсаљера, који марширају својом земљом, до јуче аустроугарском, али њима дарованом у Лондону (без знања и учешћа Србије у тој работи!), зарад интереса  Британаца и Француза.

Након бечког октобарског обнародовања цара Карла, да сваки народ има право на своју државу, самопроглашена је SHS, али тек пошто је новостворена влада Мађарске (у складу са Вилсоновим тачкама), дала своју сагласност.

Narodno vijeće „države Slovenaca, Hrvata i Srba“, хитро је потом послалo делегацију у тек ослобођени Београд, да моли да српска војска одмах пређе на „њену“ територију, и што пре стигне до Ријеке, како би се физички спречио улазак Талијана, на источну обалу Јадрана!

Тек кад је стигло наређење од главнокомандујућег сила Антанте, кренула је српска војска да запоседа српски етнички простор некадашње Двојне монархије, до линије разграничења договорене са мађарским парламентарима у Солуну, а не да „окупира“ непостојећу „хрватску земљу“, како данас упорно лажу новоисторичари загребачки, али и сорошевске тете, баке и секе   београдске, и то синхроно!

Политикантске игре вођене у провинцијском парламенту некадашње угарске покрајине, нису биле по жељи и вољи народа,те се представници Срба, Буњеваца и Шокаца из Барање, Срема и Бачке, састадоше и донеше декларацију о уједињењу са краљевином Србијом, што данас тако стидљиво помињу путници у ЕU!

Банаћани су то решили, истим моделом, притом оружјем протерујући творце некакве самопроглашене „швапске банатске републике“, на српској земљи!

Видећи таква решења, представници земаљске скупштине БиХ донеше једнаку одлуку, док су се Срби из Црне Горе већ ујединили са матицом, одлуком своје скупштине у Подгорици.

Суочени са загребачким шпекулацијама, посланици народне скупштине у Далмацији донеше одлуку, да у Загребу затраже хитан став о уједињењу, или ће се они самостално уједини са Србијом, јер су им већ биле познате намере тадашњих „талијанаша“ (Хрвати који су се изјашњавали да су Талијани) да подрже захтев Талијана из Истре и Далмације, да талијанска војска што  пре преузме контролу територије, и пре одлука мировне конференције, о којој се тек воде припремне расправе!

Притерани тако до дувара, загребачки хрватски шпекуланти, који су још увек сањали да су они једини „наследници Двојне монархије у јужнословенским земљама“, упорно су покушавали да створе „своју државу и своју војску“!

Обратили су се  аустроугарским генералима, Стјепану Саркотићу и Луки Шњарићу (обојица су учесници у нападу на Београд, и 1914. и 1915. године!) да хитно формирају „хрватску војску“, иако су троједница  у „државном“ имену, али хитност искључује договор, док не стигну мрски српски опанчари, који су тада носили француске ципеле, снага Антанте!

Оба наводна хрватска генерала, најпре су затражили од више команде у Пешти да се ослободе дужности у војсци КуК монархије, па тек после добивене сагласности, прихватише да формирају  нову војску. Захвални политичари, сместише их у угледни и конфорни хотел, да се мало опораве од ратних напора, па да приону на посао, али оћеш јест, те барабе из Војводине развејаше сан о граници на Сави, а они сарајевски безумници прескочише Дрину, док је у Загреб већ стигла делегација српске врховне команде, одушевљено дочекана од југословенске омладине и чланова хрватско-српске коалиције, који тада чине већину у загребачком парламенту.

Јасан и оштар став представника Далмације, није више могао да се пренебрегава, те се у руководству изразито антисрпске странке HSP, разви дискусија како „исправно“ реаговати, да се спаси што се спасти даде, макар за будућу парламентарну борбу око „хрватских  права“!

Међутим, ни руководство хрватско-српске коалиције није било наивно, те доноси одлуку, да у будућoј делегацији која ће ићи на поклоњење ЊКВ регенту Александру, обавезно представник „милиноваца“(фракција HSP која је сарађивала са посланицима  хрватско-српске коалиције) буде молилац за уједињење, да се тако избије сваки аргумент очекиваног противљења „франковаца“ овом једином решењу, које тада  гарантује заједнички опстанак  целокупног хрватског народа, али само у заједничкој држави са победничком Србијом!

Док се тако образлажу планови за историјско уједињење, део франковаца, резервних официра из 25. и 53.пуковније, које су после свог повратка са талијанског фронта (наравно под оружјем), делимично задржане у касарни у самом граду, договара са руководством HSP да се „спонтано“ изазову демонстрације „незадовољног пучанства“, након повратка делегације из Београда!

Али, ни чланови привремене владе SHS не седе скрштених руку, те  ускоро сазнају за ове завереничке намере, па наоружавају чланове организације Сокола у граду Загребу, али доводе и чету морнара из ратне луке Пуле, као своју узданицу за заштиту јавног реда и мира.          

Српска војска, која је као део снага Антанте смештена у Загребу, не меша се у рад цивилне власти, јер је влада краљевине Србије признала постојање самопроглашене SHS у складу са Вилсоновим тачкама, али и као могућност да се хрватски народ сам одлучи о заједништву, ако Хрвати не желе уједињење, потом ће се у складу са Вилсоновим принципом самоопредељења, организовати изјашњавање и српског народа, у тој заједници!

Делегација за поклоњење, отпутовала je у Београд пуна стрепње да их не одбије српски престолонаследник, јер ће се тада наћи у статусу пораженог народа, а стара римска изрека каже – „тешко побеђенима“ – а били су окупатори у Србији и Црној Гори, чинећи злочине на сваком кораку као франковци, али аустроугарски царски окупатори!

До дана данашњег, упорно се у Хрватској истиче како је Србин, Светозар Прибићевић, образложио Александру молбу за уједињење, што је ноторна лаж!

Молилац који је образложио молбу, био је члан HSP, фракције „милиноваца“, посланик  Анте Павелић звани „зубар“, да би се разликовао од свог младог и дрчног страначког имењака!

Дакле, Хрват је образлагао молбу за уједињење, као једини спас од очекиване катастрофе, јер су Мађари већ ушли у Прекомурје на позив мађарске мањине, да их „заштите“ (наравно, трајно!).   Александар ће брзоплето прихватити ову молбу, пре него ли је утврђена граница српског етничког простора у тој „državi SHS“, па да се потом прикључе Хрвати и Словенци у заједницу са српским земљама, и настане краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, али са јасно обележеним етничким границама, да се избегну све трагичне последице овог брзоплетог чина, у XX веку!

Чим се делегација врну у Загреб, одушевљено дочекана од искрених југословенски опредељених грађана, франковци одлучише да искажу „незадовољство“, користећи као повод наводну жељу „хрватског пучанства“ за стварањем „републике“!

Повереник за унутрашње послове градског поглаварства (градска влада) Загребa, Грга Анђелиновић, затражио је помоћ српске војске, али му је потпуковник Душан Симовић, вођа српске војне делегације, децидирано одговорио – „Браћа Срби неће пуцати у браћу Хрвате“!

Анђелиновић је оружану побуну спречио оружјем, ангажујући соколаше и морнаре,те су у граду Загребу на Хрвате ипак пуцали Хрвати, а не српска војска, како се лаже још од 1918. године!

Српска војска је исте вечери добила наредбу од главнокомандујућег снага Антанте, генерала Сараја, да разоружа бивше војнике КуК, и то је спроведено без икаквог отпора, а организатори побуне су похапшени и предати судским органима, али цивилне власти а не српске војске, јер није била окупаторска већ ослободилачка!

Генерали Саркотић и Шњарић, одмах су побегли у Грац, да се склоне од очекиваног хапшења и суђења за почињене ратне злочине током окупације Србије и Црне Горе, настављајући  свој антисрпски  рад у емиграцији.

У данашњој Хрватској, сваког 5. децембра (пардон, prosinca), обавезно се полаже цвеће за „просиначке жртве“, као прве у наводном „небројеном“ низу, док је у две заједничке државе трајала „великосрпска окупација“ чија је прва тековина била, опште право гласа на изборима за Конституанту, јер загорски кумеки у „претечи ЕU “ до тада и нису имали опште право гласа, изузев одабраних, а то је било чиновништво, свештенство RKC, велепосeдници, те малобројно имућно сељаштво!

Новостворена „браћа“, баш су се исказала у Великом рату, нарочито у окупацији Србије и Црне Горе, додуше у туђој униформи, што им је била традиција.

У Другом светском рату, заједно са „удруженом европском силом“ (наводним добровољцима ), под вођством немачких нациста, у туђим униформама, стићи ће Хрвати и до Стаљинграда, а данас будно стоје на стражи у Естонији, опет под немачком командом, али и сада  упорно сањајући да су стража на Сави и Дрини, наспрам тих православних „шизматика“!  

-
„ПРИХВАТИТЕ РЕАЛНОСТ“ – ТО ЈЕ МАНТРА ДАНАШЊИХ КРЕАТОРА РЕАЛНОСТИ И ГЛОБАЛНИХ МАНИПУЛАТОРА

Да ли је било реално супротставити се турској војсци на Косову Пољу? Није, али је из те битке створен дух вере, идеје, вредности и надахнућа за векове који ће следити      

  • Реално је 1915. српска војска била истерана из земље, Србија окупирана, на ивици пропасти. Да ли је повлачење на Крф било реално? Није, али је нереално васкрсло Србију
  • Да су Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци, Шиптари, прихватили реалност – Југославија се не би распала

Пише: Небојша РЕЏИЋ

        ШТА је реалност?

        По дефиницији то је: стварност, чињенично стање, узето из живота, истинитост.

        Али, у времену садашњем, постмодерном, када постоји и постистина, да ли постоји и постреалност?

        Да ли је сама спознаја довољна да се ствар, дело, појава или стање прогласи – реалним?

        Да ли је Ајнштајн био реалан када је тврдио да је све релативно?

        Какав је утицај протока времена на спознају реалности. Где је граница временског трајања када се нешто проглашава реалним? Шта значи то када се каже: у том тренутку је то било реално? Када је тај тренутак престао да буде реалан?

        Мантра данашњих креатора реалности и глобалних манипулатора је – прихватите реалност.

        Данас би се и даље Сунце окретало око Земље, да Коперник није одбио да прихвати реалност и направи – обрт.

        Ђордано Бруно би реално могао да свој живот оконча уз ватру камина, а не на ломачи.

        Када су сви, реално видели и знали да је то тако, реално, Галилеј је супротно реалности саопштио: „Ипак се окреће”.

        Колумбо је, упркос реалности стално ишао на запад и открио Нови свет.

        Бастиља је била – реалност. Да су Французи слепо и фаталистички веровали у реалност, Бастиља би била симбол и данданас, а „Слобода, братство, једнакост” остао би нереални апел.

        Реалност је бити роб у Америци. Колико би само памука произвела Америка? Али, нису били реални – укинули су ропство.

        Да ли је било реално супротставити се турској војсци на Косову Пољу? Није, али је из те битке створен дух вере, идеје, вредности и надахнућа за векове који ће следити.

        Почетком 19. века Турци, дахије, ропство, данак, све је то било – реално. Требало је, реално, и даље гледати, плаћати, трпети зулум?

        Те, 1915. реално је српска војска била истерана из земље, Србија окупирана, на ивици пропасти. Да ли је повлачење на Крф било реално? Није, али је нереално васкрсло Србију.

        Да ли је било реално да Пупин остане у Идвору, а Тесла у Лици? Реално, да. На срећу човечанства нису били реални.

        Да су Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци, Шиптари, прихватили реалност – Југославија се не би распала.

        Да су Шиптари прихватили реалност не би било ткз. Републике Косово.

        Ако ми, Срби, прихватимо реалност – неће бити Србије.

fakti.org/srpski-duh/ako-mi-srbi-masovno-prihvatimo-realnost-nece-biti-srbije

Мештани Горажда, српске енклаве надомак Пећи, огорчени и уплашени јер су се нашли на мети непознатих пљачкаша

У НОЋИ између уторка и среде, још непознати лопови украли су из дворишта породице Портић, у самом центру Гораждевца, краву и бика. По речима Милоша Димитријевића, представника Привременог органа општине Пећ, после крађе стоке, лопови су на око две стотине метара од куће Портића, украли комби у власништву Николе Јовановића, а потом и ауто и фрезу у власништву Бранка Стевановића.

– Овим крађама, учесталим последњих месеци, недавно су у центру Гораждевца украдене четири краве, мештани остају без егзистенције. Основни извор прихода браћи Ненаду и Веску Портићу јесте управо пољопривреда и сточарство – истиче председник Димитријевић и додаје да полиција и даље трага за починиоцима, али да ни претходни лопови нису пронађени.

Због тога су мештани ове српске енклаве надомак Пећи огорчени и уплашени и на састанку у петак затражили су од командира косовске полиције да заштити њих и њихову имовину.

– Због великог незадовољства међу житељима најавили смо и протесте, јер се све ове пљачке изводе са циљем да нас застраше и наведу на исељавање – каже за „Новости“ Димитријевић.

Око 800 Срба који овде живе дало је командиру полиције ултиматум од четири дана да пронађе починиоце последње пљачке. Иначе, после оружаног напада на споменик жртвама НАТО у центру села 2016. године, хуманитарном помоћи купљене су камере и уведен је видео-надзор којим је покривено читаво село, што би, верују мештани, требало да буде од помоћи косовској полицији при проналажењу крадљиваца.

www.novosti.rs

-

„Ајнхард (775 – 840) био је франачки научник, писац и дворанин. Био је слуга Карла Великог и његовог сина Лудвига Побожног. Остао је упамћен по свом највећем делу – биографији Карла Великог „Vita Caroli Magni“, која представља једно од највећих књижевних завештања раног средњег века.“

Ајнхардов Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена — што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате.

Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата.

Хроничар Ајнхард (раносредњовековна илуминација)

У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави.

Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у „Приморску Хрватску“, или „Далматинску Хрватску“.2 (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис — мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима.

Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига „поздравили неки хрватски изасланици“3, мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).

Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. И Ћоровић то овако записује:

Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима ‘за који се народ казује да заузима велики део Далмације’.4

Нико од наших историчара не расправља о овој чињеници — да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији — коју наши историчари прекрштавају у „Приморску Хрватску“. А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић!

Географска карта Европе из 814. године у време смрти Карла Великог. Означена је и Србија као Servia

То значи да је и Борнина мајка Српкиња.

Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:

Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.5

Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:

Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу… Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.6

Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):

Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.7

Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих. Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

Напомене:

01 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 7.
02 Проф. Реља Новаковић, Балтички Словени у Београду и Србији, Народна књига, Београд, 1985, стр: 8. и 9.
03 Владимир Ћоровић, Историја Срба, Зограф, Ниш, 2001, стр. 83.
04 Исто, стр. 84.
05 Проф. Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Историјски институт у Београду, 1977, стр. 60.
06 Проф. Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Историјски институт, Београд, 1977, стр. 33.
07 Исто, стр. 36.

Аутор: Слободан Јарчевић

Извор: Трипод

-

Француски генерал из Првог светског рата Луј Франше Д’Епере (Louis Franchet d’Espèrey), почасни српски војвода, командовао је пробојем Солунског фронта, а српске војнике сматрао најбољим у Великом рату

У Првом светском рату командовао је Француском армијом до 29. априла 1918. године – групом армија на француском фронту, а од 9. јуна 1918. године до краја рата био је врховни командант савезничких армија на Солунском фронту. Под његовом командом извршен је пробој Солунског фронта, отеране су немачко-аустријско-бугарске снаге, закључен је уговор о капитулацији бугарске војске и ослобођена је Србија.

Луј Франше Депере

Д’Епере је ступио у војничку школу октобра 1874. године и по завршетку добио чин пешадијског потпоручника. У капетана је унапређен 1885, у пуковника 1903, бригадног генерала 1908, дивизијског генерала 1912, а за маршала Француске 1921. године. Исте године добио је и почасну титулу српског војводе.

Д’Епере је веома ценио српску војску и редовно истицао њене заслуге у коначној победи савезника у Великом рату.

Од 1. јануара до 13. септембра 1918. године припремана је одлучна офанзива на Солунском фронту.

Врховни командант савезничких снага на том фронту генерал Франше Д’Епере, сазвао је конференцију, којој је присуствовао начелник штаба српске врховне команде војвода Живојин Мишић.

План је био да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километара.

У зору 15. септембра 1918. године, Д’Епере наређује да се крене у акцију пробоја, у којој је српска војска одиграла главну улогу и која се убраја међу најуспешније операције у Првом светском рату.

– Огромна жеља водила је војнике из победе у победу. Француска комора на коњима једва је стизала српску пешадију – говорио је Д’Епере.

Скопље је ослобођено већ 25. септембра, послије чега је српска војска кренула ка бугарској граници. Само четири дана касније у штабу Д’Епереа, Бугарска је потписала капитулацију, а 30. септембра обустављена су сва непријатељства.

– Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добављања хране француским трупама које напредују… Само српским трупама нису потребне комуникације – они иду напред попут торнада – истицао је Д’Епере.

Он је посебно истицао улогу српског сељака. – То су сељаци, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И, ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине – рекао је својевремено Д’Епере.

Француски генерал, а касније маршал, Луј Франше Д’Епере био је изузетно омиљен међу Србима. Умро је 8. јула 1942. године. У Београду му је подигнут споменик. Његов булевар (Булевар Франше Д’Епереа) налази се у у Београду на потезу од моста Газела до Аутокоманде.

Извор: Блиц

-

Они су били и већинска војска у Лаудоновој регименти која је освојила Београд од Турака у последњем рату између два царства

Време Хабзбуршке и Аустроугарске монархије свакако спада и у српску историју, али онај део који је био скрајнут у нашој новијој историографији. Околности се ипак мењају и све се више схвата да је реч и о положају знатног дела Срба, а томе важан допринос даје и Историјски архив Зрењанин. Поред изузетно успеле изложбе „Торонталска жупанија и њено наслеђе” прошле године, ова установа је недавно промовисала и књигу „Лаудонова регимента”. Аутор изложбе и писац дела је млади историчар Филип Крчмар.

Ернест Гидеон фон Лаудон рођен је 1717. у данашњој Летонији, а као сиромашни племић и странац ступио је у војну службу Аустрије и за рачун Беча војевао у Рату за аустријско наслеђе и Седмогодишњем рату. Ту је изградио завидну репутацију и стекао надимак „војнички отац”. Његова пола века дуга ратничка каријера достигла је врхунац када је 8. октобра 1789, већ као седи старац, освојио Београд од Турака у последњем рату између Хабзбуршке империје и Османског царства. Овај рат, код Срба упамћен као Кочина крајина, био је најава Првог српског устанка: у њему су се, под вођством Коче Анђелковића, борили српски добровољци, такозвани фрајкори, међу којима је био и Карађорђе.

– Лаудонов јуначки подвиг, за који су савременици говорили да је уздрмао темеље Цариграда, силно је одјекнуо у хришћанској Европи и пробудио наде у обнову изгубљене српске државности. Отуда су га у својим делима опевали и славили најумнији Срби оног времена – Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и још неки. Лаудон је пред смрт био награђен титулом генералисимуса, врховног команданта целокупне хабзбуршке оружане силе – наглашава Крчмар.

У својој књизи он подсећа да је Лаудон, осим по заузећу Београда, остао упамћен и по 29. царском и краљевском пешадијском пуку аустријске војске, који је носио његово име и учествовао у свим важнијим оружаним сукобима у Европи од почетка 18. века до распада Аустроугарске монархије: борио се у ратовима за шпанско, пољско, аустријско и баварско наслеђе, Седмогодишњем рату, три аустро-турска рата… Тукао је Наполеона у биткама код Асперна и Лајпцига, учествовао у гушењу Револуције 1848/49. године. Од средине 19. века његова база и извор регрута били су у Банату – најпре у Великој Кикинди, а затим у Великом Бечкереку. Окосницу Пука чинили су банатски Срби, међу којима је најзвучније име Милоша Црњанског, једног од највећих српских књижевника. Црњански је Први светски рат провео као војник Лаудонове регименте и оставио занимљива сећања на Велики Бечкерек на самом почетку рата.

На основу тешко доступне литературе и богате грађе сачуване у Историјском архиву Зрењанина, Крчмар је у својој књизи детаљно писао о војевању Банаћана у ратовима за независност и уједињење Италије, као и о њиховом учешћу у аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине. Многи од њих за храброст исказану у тим приликама били су награђени високим војним одликовањима. Најславнија победа Пука била је 1866. године у бици код Кустоце, у оквиру Трећег рата за независност и уједињење Италије. У то време Пуком је командовао Србин пореклом из Панчева: Давид Ђурић од Витез-Соколграда.

Истраживање даљих веза Лаудона са данашњим Зрењанином изнело је на светлост дана нове, до сада непознате чињенице из прошлости овог града. У Лаудоновој регименти војни рок су служиле генерације Великобечкеречана, међу којима и најугледнији овдашњи адвокати, новинари, лекари, па чак и неколико потоњих градоначелника.

– Данашња Улица Ђурђа Смедеревца у прошлости је носила Лаудоново име – каже Крчмар, наводећи да је у граду постојала и кафана под именом „Код фелдмаршала Лаудона”. До сада је било уврежено мишљење да је први познати почасни грађанин Великог Бечкерека био мађарски писац Мор Јокаи, али је то нетачно, јер је 30 година пре њега ова почаст указана мајору 29. пука, италијанском племићу који се звао Антонио Ањели-Монти. Присуство војске у граду утицало је и на урбану географију. Војници Лаудонове регименте у почетку су били смештени у данас непостојећу касарну „Колет”. Касарна се налазила на углу Македонске и Улице Николе Тесле, али је била премала, због чега је овдашња болница „Царевић Рудолф” била адаптирана, проширена и претворена у касарну. Она је и данас активна, али под именом „Светозар Марковић Тоза”.

– По сврси је очигледно надживела војску, за чије је потребе подигнута, али свеједно, остаје сведочанство о везама освајача Београда с градом на Бегеју – истиче Крчмар, кога су на промоцији књиге назвали најперспективнијим и најмарљивијим младим историчарем с ових простора.

Ђ. Ђукић

Извор: Политика

 

-
Замјеник директора Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију Душан Козарев оцијенио је данас да је ситуација на Космету и даље далеко од задовољавајуће, а да се наставља гоњење Срба због наводних ратних злочина на основу тајних потјерница и непоузданих свједочења.
Канцеларија за КиМ (Фото: Канцеларија за КиМ) -

                                                                                         Канцеларија за КиМ  (Фото: Канцеларија за КиМ)

 

Он је приликом састанка са специјалним извјестиоцем Савјета за људска права УН Нилсом Мелцером у Београду посебну пажњу посветио случају Богдана Митровића, Србина, ухапшеног због наводне умијешаности у ратне злочине, који се налази у вишемјесечном притвору без икакве оптужнице.

„Тај случај је модел по којем се политички инструисано правосуђе обрачунава са потенцијалним повратницима и људима који не желе да своју имовину препусте узурпаторима“, појаснио је Козарев, саопштено је из Канцеларије за Косово и Метохију.

Он је представника УН упознао о процесу дијалога Београда и Приштине, политичком ситуацијом у Покрајини, као и проблемом незадовољавајућег нивоа одрживог повратка на Косово и Метохију интерно расељених лица.

Извор: СРНА

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=278303

Од 2015.године, све јавне личности и сви грађани који не подржавају америчку хегемонију и Бакирову исламистичку политику су предмет агресивног надзора тајних служби: прислушкивања, праћења, ухођења и подметања из Сарајева.

Они који чине те радње, разним мјерама руше уставни поредак земље а увјеравају јавност да баш тиме бране државу. Моћ Бакира Изетбеговића посљедица је удруженог наступа, партнерства и отворене сарадње коју су са Бакиром и СДА успоставили неки наводни Срби из Савеза за промијене (СДС-ПДП-НДП) који као политичке слуге, поносно, батргају институцијама власти у Сарајеву служећи, помажући или често и окрећући главу од отворених напада на Републику Српску. Та наказна власт је од првог дана управо испољавала ту неподношљиву, радикалну, фашисоидну политику, коју је осмислио и у наслијеђе своме сину Бакиру, странци СДА и своме народу, оставио Алија Изетбеговић.

Све превазиђене и одбачене методе, као и пракса владања у комунизму, повампириле су се након 2015. године, кроз ову коалицију и власт у Сарајеву.

Питао сам о томе неке познате, у Сарајеву угледне и утицајне Бошњаке, након што је објелодањено да институција је којој се мора обезбједити потпуна контраобавјештајна заштита била више мјесеции предмет праћења, те коме то треба и чему уопште служи“!

Напад на предсједника Републике Српске Милорада Додика и завођење мјера посебног надзора над њим, представља прави врхунац антиуставне дјелатности исламистичке интернационале у структурама власти БиХ, удружене са куририма и представницима западне дипломатије у ОХР-у и разним амбасадама у Сарајеву.

Замислите државу у којој најснажнија политичка личност, која представља неприкосновени уставни ауторитет на пола земље, у једном од два ентитета, предсједник Републике Српске Милорад Додик, отворено каже: „Ја сам најпрогоњенија личност у земљи“.

Мој став о томе је прилично јасан: држава у име које неки политички деструктивци подузимају такве активности, НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ДА ПОСТОЈИ НИТИ ДА СЕ ПОМИЊЕ.

У стварности, није само ријеч о прогоњеном Додику него о прогоњеној српској нацији.

Срби су од деведесетих година најпрогоњенија нација на планети и то је разлог због кога прогоне Милорада Додика, као што су прогонили многе Србе и због чега су, на крају крајева, убили Слободана Милошевића и брутално хапсили националну елиту народа.

То и јесте разлог који ствара услове Бакиру Изетбеговићу да пуне три године некажњено пријети ратом Републици Српској али и Србији и Хрватској.

Иако је карикатурално и јадно причати и хвалисати се одбрањеним „фртаљем Босне“, као потврдом симболичне одбране цјеле државе и правом да се вријеђају и провоцирају Срби и Хрвати, ипак је створен привид да СДА и Изетбеговићи бране ту исту БиХ од хришћанских народа БиХ. Пријетње, мржња и бијес у начелу су ипак адресирани на Бањалуку и Додика.

Сваки пут кад српска нација испољи одлучност у било којој својој земљи, те кроз јавне институције и лидерство зажели, сасвим мирне савјести, формулисати властите колективне интересе и јавно их истаћи као суштину коју жели остварити у миру са другима, западне агентуре, Бакирови муслимански радикали и српски политички полтрони су правили такву буку лажних оптужби, прљавих инсинуација и издајничких тирада, да се стварни и прокламовани циљ српског народа у потпуности изгуби.

У име ПДП-а истрчали су на терен подобни новинари, који једном у години напишу нешто политички инспирисано. Понављаће као мантру паролу: „Злоупотреба националног интереса“, сви они који никада, ниједном мјером или политиком нису показали да разумију смисао разговора о властитом националном интересу.

Од 2015. године, у којој је власт Републике Српске морала учинити све на санацији великих поплава из 2014. године, које су уништиле цјели један годишњи буџет и разориле пола Републике Српске, безимени политички кловнови из Републике Српске проводили су политику мртвог Алије и живог Бакира, покушавајући заувијек срушити властиту Републику.

Забрана Дана Републике и Референдум који је Предсједник Додик са најближим сарадницима организовао и због кога је санкционисан од највеће и најгоре свјетске силе… терористички напади на полицију (у Зворнику), војску (у Сарајеву); напад на премијера сусједне пријатељске земље, Александра Вучића, у Сребреници, на наводно посвећеном мјесту а у бити на мјесту тријумфализма западне антисрпске пропаганде; затим, склапање споразума о „традиционалној трговини“ са Хрватском и давање таквих срамотних уступака, без икакве накнаде (уз јадно образложење да је Хрватска у Европској Унији па не може ништа дати)… лажни попис становништва и антиуставно обнављање тужбе против Србије због геноцида; кривични прогон најважнијих носилаца одговорних дужности у Републици Српској; стални пренос надлежности и гласање да шеф обавјештајне службе у БиХ буде припадник АИД-а и ноторни исламиста Осман Мехмедагић Осмица; прикривање терористичке пријетње, хапшење опозиције (Фахрудин Радончић али, прије тога и предсједник Федерације Живко Будимир, министар из породице Иванковић – Лијановић)…, подршка злочинцу са Возуће Махмуљину – ћутањем а Шефику Џаферовићу нескривена; и све друго што је Бакир Изетбеговић отворено заступао…

Јесу ли покушали Срби у сарајевској власти ишта корисно рећи у корист властитог народа и Републике Српске тим поводом? Јесу ли се Срби у институцијама власти у Сарајеву покушали супротставити ономе што њихов политички брат и партнер Бакир Изетбеговић ради?!

Ништа од тога: разни Шаровићи, Мектићи, Босићи, Иванићи… нису то никада поменули као проблем. И не само то: све су чинили да спријече предсједника Републике Српске и његове сараднике у њиховом патриотском труду и одбрани Републике Српске. Они су рушили Републику Српску, и данас је руше. Дрско и отворено.

Милорад Додик је једини политичар на Западном Балкану који се отворено супротставио америчким плановима и одрекао америчке подршке због српског националног интереса и због тога, и само због тога, ризиковао санкционисање.

Зато ме није изненадило када су ми у Сарајеву моји сународници у власти, они из СДА, отворено рекли: „Не пратимо ми Додика нити га снимамо. То је акција српских кадрова и америчке дипломатије у Сарајеву, на коју не можемо утицати.“

Управо тако: нико Додика не руши због боје његових очију или породичних прилика, него зато што Републику Српску нико не може срушити док је води и њоме управља Додик. Рушење Додика је зато услов рушења Републике Српске и српског националног интереса на простору на коме, са ове стране лажне границе на Дрини, живе Срби.

„Еуроамериканци“ и „амеросрби“ учествују са СДА у заједничком, прљавом послу доказивања како је арпски народ истодобно и проклет и неопходан: јер захваљујући њему, све постаје јасно, зло добива лице, гад је универзално препознат и именован.

Биолошка, политичка и метафизичка кривица српског народа се намеће агресивним пропагандним и институционалним мјерама са тежњом да више нико не повјерује у „политичко искупљење“ и једино што преостаје је устрајавати у згражавању, до мучнине.

Није та политика од јуче; читав прошли вијек обиљежен је том геополитичком констелацијом.

Не постоји начин на који би било могуће умањити димензију крвопролића што су их починили усташе од 1941. до 1945. (она су била посебно страшна јер се са њима сагласила већина хрватскога народа) те ужас који се ради њих увукао у душу српскога народа.

Јасно је да Павелићева Хрватска представља, уз нацистичку Њемачку „најкрвавији режим читаве хитлеровске Еуропе. Ни фашистичка Италија ни Вишијевска Француска, Албанија, Словачка, Мађарска, Румунија нису ни приближно биле такве.“ (П. Гард Смрт Југославије 1992). Али тај злочиначки режим је, након пада, оставио кукавичку мисао србомржње у срцима свих својих грађана и преносио се с кољена на кољено, до данашњих дана.

На западу су мирно посматрали своје неоусташке фаворите деведесетих година и није им пало на памет да сугеришу било шта што би представљало знак кајања, извињења или захтијев за опроштај од Срба због Павелићевог режима. Нико није отишао да клекне у Јасеновцу те гарантује Србима да се такве страхоте више неће поновити у новој Хрватској. Аутор једне шовинистичке а у најмању руку двосмислене књиге о геноциду, Фрањо Туђман је, с друге стране, током свог политичког дјеловања, у више наврата истицао властити расизам, ријечима: „Срећом, жена ми није ни Српкиња ни Жидовка.“

У суштини, вјечито зазивана „ендехазија“ и дозивање нових геноцида над српским народом у виду Олује или Бљеска, представља усташоидну националну врећу без дна, из које се, унедоглед, црпе мржње и бијес према Србима.

Петар Милатовић Острошки, српски писац, отворено бранећи властиту земљу против “међународне завјере“, истиче да је „српски народ током XX вијека био три пута жртвом хрватскога геноцида. Први пут од 1914. до 1918., други пут у вријеме Независне Државе Хрватске и трећи од инаугурације Фрање Туђмана, Титовог генерала и Павелићевог историчара. На највећу срамоту западне цивилизације, тај геноцид још траје.“

Упркос познатим, чврстим аргументима, читава се савремена, германска, а привидно европска мисао исцрпљује у покушајима механичког оптуживања Срба, непрестано наглашавајући њихово лицемјерје, насиље и злочине почињене деведесетих година током распада Југославије. На западу су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине и подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали све антисрпске револуције, други диктаторски режим титоизма, треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела подузетих према Србима или су пак подржавали сваку герилу само зато што су њезини мотиви били противни српској националној логици и интересу.

Попустљивост према српским диктатурама, тврдокорност према српској демократији и непрестано кретање, при чему се критичка мисао, испрва субверзивна, окреће против себе саме претвара се у нови конформизам; само конформизам овјенчан заборавом давних побједа. Вјечита одважност српског народа претвара се у шаблон за осуду.

Грижња савјести престала је бити повезана с прецизним историјским околностима, она постаје догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену у којој учествују полтрони Савеза за промијене, стварајући читаву интелектуалну трговачку мрежу политичара и невладиних организација, унајмљених да одржавају мисао о српској кривици. Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености подижу свој глас, управљајући полицијом говора, издају или одбијају издати свој имприматур. У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата демократије и западног пута.

То агресивно примјењивање скалпела на самоме себи они називају кајањем. Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар очитога. Не треба ништа доказивати, толико се ствари чине јасне да треба само понављати и потврђивати.

У првом реду, та политика западу, који је од памтивијека оптерећен мржњом према Србима, омогућава да забрањује српској политици да суди, да устаје против других режима, других држава и религија. Измишљени српски, прошли злочини налажу цјелом народу да затвори уста.

Једино српско право је шутња. То право затим покајницима нуди утјеху повлачења. Суздржаност и неутралност за њих постали су цивилизацијско искупљење странке и себе.

Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у послове новога доба, заборавити властите групне интересе те само понекад, стидљиво, приговорити онима који су донедавно убијали и подјармљивали Србе. На тај ће се начин заправо конституисати и дефинисати двије српске политике и националне стратегије: добри Изетбеговићеви, амерички и њемачки Срби, који позивају властити народ да се сакрије у мишју рупу и шути, и Додикови „лоши Срби“ који не прихватају да запад интервенише и да се уплиће у све и свашта.

Немогуће је, наравно, некажњено дресирати читаве генерације и тјерати их на самокажњавање. То изазива негативне посљедице којима се, дакако, придодају и секундарне добробити. Покрет што га је уочио и покренуо Милорад Додик још 2005. данас се шири и продубљује. Срби не желе живјети у раздобљу кад народни човјек мора да шути и трпи.

Стари континент, жртва властите побједе над фашизмом, демобилисао се након побједе над нацизмом и фашизмом. Након еуфорије побједе, услиједила је атмосфера одрицања, епоха америчког притиска а однедавно и масовних удара из Африке и Азије – посебно са Блиског истока. Цијели исламски свијет куца на врата Европе, сви желе ступити на њезино тло и то у тренутку када њу прожима потпуни заборав германских злочина и аспирација да владају на цијелом континенту и када је нимало није стид ње саме, као такве, поново оживљене у крилу германске надобудности и амбиција. Схватити тај парадокс, проникнути у европско морално срозавање, пронаћи теоријске алатке помоћу којих би се то могло објаснити, више није тако једноставно. Чак ни могуће.

Европа, попут пијанца омамљеног алкохолом, видљиво тетура, осјећајући како су је сатрли злочини претешки да би их носила на својим плећима: њена је историја препуна лешева, злочина, мучења, грађанских ратова, костурница и плинских комора. Европа на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиства, систематски и методички ствара строј за дехуманизацију који је у 20. вијеку доживио врхунац.

У овој се цивилизацији крије проклетство које јој квари смисао, изругује јој величанственост. Врхунци мисли, музике, умјетности, као бескористан и трагичан луксуз за посљедицу има поноре највеће мржње нељудских и безбожничких циљева и интереса.

 

Када је 1955. године, у својој књизи „Тужни тропи“, говорећи о бразилским Индијанцима, Claude Lévi-Strauss са згражавањем критиковао “развој западне цивилизације који је за велик и недужан дио човјечанства био чудовишна и несхватљива катаклизма“, ко се могао похвалити да је чуо и разумио ту поруку?! О том карактеру западне цивилизације и њихових држава још и данас свједоче безбројни путници, теоретичари. Четрдесет година након Lévi-Straussа, стање је и даље исто: “Колективно, много је тога за што бисмо требали тражити опрост”, објашњава филозоф Marc Ferry… Критички бисмо се требали присјетити свих насиља и понижења које смо наметали читавим народима на свим континентима, а све како би тријумфовало наше властито виђење људскости и цивилизације.”

И велики стручњак за Алжир, који, како би исказао властити очај, пише: “Французи никада нису размотрили могућност да кривња буде саставни дио њихове повијести.”

Француски филозоф и књижевник Edgar Morin је, у низу предавања што их је одржао током 2005. године, у „Новој Европи“ фашисоидних и нацистичких стремљења у дубини њене друштвене сржи, искључиво у њој, видио фермент константног и агресивног барбарства: “Нужно је бити кадар промислити о европскоме барбарству како бисмо га превладали, јер најгоре је увијек могуће. У пријетећој пустињи барбарства налазимо се у релативној заштити оазе. Једнако тако знамо и да смо у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгоре чине могућим, особито у раздобљима пароксизма.”

Да је Европа болесник на планету по којем шири своју заразу, то је оно за што би требало доказати кривицу најмоћнијој држави на европскоме тлу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор: Срби.

Пред нама савременицима и живима, западни савез Старог и Новог свијета, представља строј без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”, и тренутно живи у добу “освете крсташа” желећи посвуда извозити своје разуларене страсти.

Зар постоји ужас у Африци и Азији, Балкану или на Блискоме истоку, а за који европска и америчка политика нису одговорне?

Смисао овог приступа није у пљувању пута који је постао „пут без алтернативе“, како многи кажу, али: шта је одговор и шта треба учинити, то је једино питање.

Купити пиштаљке, блокирати Скупштину, пустити Бакира Изетбеговића да ради и даље шта хоће, ето шта. Да организује каменовање најодговорнијих људи Србије, да најављује рат и призива признање Косова, да организује обавјештајне продоре према Србији и Хрватској и да се свађа са цјелим свијетом, константно нападајући и вређајући Србе.

Они који мисле, да је вријеме у коме ће неки ситни бирократа поднијети свој извјештај о финансијама и ревизији, најбитнији догађај на планети и да због тога треба срушити Републику Српску – или нису Срби, или просто нису нормални.

Сви они који планирају да поново остваре побједу на изборима за члана Предсједништва БиХ уз гласове СДА, или за предсједника Републике Српске, жртвујући при томе српске народне интересе, дебело су залутали и српски народ ће их послати на сметљиште историје.

 Уз снажну осуду, то је једино право мјесто за те политике и такве људе.

 

-

Владимир Фролов

Користећи Дан примирја у Великом рату, огласи се не случајно и Вук Драшковић, отрцалом причом о „ненадокнадивој штети“ коју је српском народу нанео Милошевић “свађајући“ Србе са драгим комшијама, дојучерашњом „браћом“, која тако отворено показују србождерство које једино он упорно не види, као ни мржњу наспрам Југославије, створене на мору српске крви, али победом у Великом рату!

Никакво чудо, Вуја се давно исписао из свог народа, лажући у својим књигама о „српској геноцидности“, али ни не одлазећи у родни крај да запали свећу претцима, који су ипак били људи и у злу времену које није мимоилазило љути херцеговачки крш ни у Великом рату, али приче о добровољцима из Херцеговине нема у Вујиним књигама, то његови наручиоци не плаћају, а Вуја је познат као стипса, да би писао џабака!

Али, пред београдске изборе ваља се икако огласити, можда ипак капне која парица и за његову комби странчицу, да се сирома не пати, пензионер је, а кирију у вили мора платити!

-

 Др Вишеслав Аралица, хрватски историчар и професор историје са Хрватског института за повијест и Филозофског факултета у Загребу, изнео је занимљиву тврдњу о српском народу.

– Стјепан Радић се залагао за отцепљење од Срба, који су такође Словени. Додуше, он их није ни сматрао Словенима, доживљавајући Словене као мирољубиве и вредне, а Срби су му били ратници. Кад погледате из перспективе западњака, Срби су заиста другачији од свих осталих словенских народа. Немци јесу ратовали против Срба, али су их баш зато и поштовали – наводи Аралица.

Он истиче да су Срби једини словенски народ који је државотворан.

– Једини народ у Европи уопште за чију се династију није сматрало да потиче од германских освајача из раног средњег века. Имали су их, у ствари, чак две, Петровић Његоше и Карађорђевиће, обе с подручја данашње Црне Горе. За то време, бугарски краљ је практично Немац. Грчки је Немац или Данац, како се узме – објашњава Аралица.

– Где год погледате, свуда су или Немци или су пореклом Германи, као код Италијана или Шпанаца. И онда је то ствар поштовања. Као, Словени су добрице, кметови, радници, али нису ратници, не могу да се ослободе, не могу да створе државу. А Срби се у ту причу не уклапају, дакле нису Словени – рекао је.

(Хина)

www.nspm.rs/hronika/hrvatski-istoricar-viseslav-aralica-srbi-su-jedini-drzavotvoran-slovenski-narod-zato-su-ih-postovali.html