субота, новембар 18, 2017

Тагови Вести таговане са "Србиjа"

Србиjа

„Нико не може да ме убеди да Јенс Столтенберг мрзи Србију“.

„Јенс може да потврди да сам се борио и штитио интересе Србије“.(1)

Александар Вучић, Брисел, 15.11.2017.

 

Ове две сумануте реченице нису извучене из контекста. Контекст је извучен из њих. Контекст Вучићеве посете Бриселу, где је учествовао на састанку Савета НАТО-а, а и сусрео се са Федериком Могерини. Изговорио их је достојанствено, подигнуте главе загледан у будућност (надам се његове, не и моје деце). Па, да их размотримо. 

Прво, ИМЕ. Генералном секретару НАТО-а Вучић се обраћа се именом. Јенс. Слатко и сочно, али на дипломатским брифинзима неуобичајено. На страну његова, већ много пута уочена, дипломатска неотесаност. Њоме би се ово могло објаснити да је то учинио једном, али како је током заједничког обраћања медијима то учинио више пута, слађано “Јенс” морамо посматрати као поруку. Пријатељства? Да, али и више од тога. Присности! Присности личне или присности државе и Алијансе? Са Вучићем таква дилема не постоји, он је – држава то сам ја, више и од Луја XIV, творца ове изреке. 

Логично је, онда, да се запитамо коме Вучић шаље ту поруку присности? Шиптарима? Тешко. Уосталом, њих баш брига, њихове позиције код НАТО-а су стабилне. Чланицама Алијансе? Бесмислено. Столтенберговом љубавнику? Таман посла. Па коме, онда? Нама и Русима, ето коме. Уствари, Русима и нама, да будем прецизнији. (Не зато што је граматички исправније, већ што је редослед примеренији).

И господин Столтенберг, да не кажем “Јенс”, звучао је присно. Према Србији. Он је истакао да партнерство НАТО-а и Србије напредује веома добро, као и да “нема контрадикције између војне неутралности и снажног партнерства Србије са НАТО“(2). Зашто би и било све док на једну вежбу са Русијом дође по 15 са НАТО. Такође, он се сложио са својим гостом “да морамо гледати у будућност”(3). Само што он за будућност сматра независно Косово, Војводину са атрибутима државе и прекограничну регију “Санџак”. Вероватно и о прешевској долини има неке планове који потврђују Вучићеву убеђеност “да Јенс не мрзи Србију”. Можда је и не мрзи већ само ради свој посао…

Зато је важно да схватимо како је ова несумњива промена реторике НАТО-званичника последица  промене стратегије приступа, не и промене планова, према Србији. Та стратегија заснована је на закључцима „Фонда за супротстављање руском утицају“ и низа других сличних глобалистичких института који су основани са намером да спрече убрзану ерозију угледа НАТО-а у свету, условљену безочном, агрсивном, политиком у остваривању интереса ”униполарног света” и раст утицаја Русије чија идеја “мултуполарног света” убрзано добија све више присталица, чак и у НАТО државама. 

Будући да је Србија пример земље где су ароганција и глупост НАТО-трабаната (Јелена Милић је класичан пример) довеле до пада рејтинга Алијансе упркос знатним средствима за промоцију, кренуло се  другим путем – директним укључивањем званичне политике Србије у мењање слике НАТО-а у српској јавности, под контролом НАТО сектора за јавну дипломатију из Брисела и НАТО канцеларија за везу у Београду(4).

Ово практично значи да нам више нико неће, попут Јелене Милић (верујем да примећујете како је њено присуство у јавности знатно смањено), говорити да је лаж како је уранијумска муниција толико штетна за здравље и сличне тупавости, већ ће нам се, са српске стране, причати о потреби “гледања у будућност”, “све бољој сарадњи”, “поштовању које нам се указује у Алијанси”, промовисати заједнички пројекти и вежбе итд. Са стране НАТО-а биће избрисана претећа реторика, формално ће се показивати уздржаност према проблему “Косова” (што никако не значи да је НАТО променио став!), показиваће се пуно “разумевање” (што не значи да га стварно има!) за “специфичне” историјске односе и везе са Русијом, нико од званичника неће више правдати „интервенцију“ у Србији, већ ће је једноставно називати „прошлошћу“ (на „оправданост интервенције“  повремено ће нас подсећати  пензионисани генерали, „аналитичари“ и остали јуришници другог ешалона) итд. То би временом требало да доведе до позитивних помака српске јавности према НАТО, а све под маском „супротстављања руској кампањи дезинформација на Балкану“(5). 

Фонд стратешке културе један је од првих медија на овом простору који је указао на ову промену стратегије, у сјајном тексту Драгана Крсмановића “Следећи задатак Вучића: Србија мора радити на побољшању угледа НАТО“(6), а како изгледа испуњавање те нове стратегије у пракси могли смо прво видети у јавним иступима и колумнама високог функционера СНС-а и врло блиског Вучиићевог сарадника Владимира Ђукановића након учешћа у раду пролећног заседања Парламентарне скупштине НАТО-а у Тбилисију и не тако давној његовој посети седишту НАТО-а у Бриселу. (Ах, како је био испоштован тамо, ах на какво је разумевање наишао, на какве љубазне осмехе…, а све то је, јел те, поштовање за Србију и Вучићеву политику …). Дакле, има да следи, како НАТО данас, није НАТО јуче … 

И то је постао модел, матрица која има за циљ мењање свести српске јавности према НАТО-у. Заједнички бриселски брифинг Вучића и Столтенберга класично је одрађивање те матрице, а реченице са почетка текста срж поруке која треба да нам се уреже у свест.

Да схватимо и ми и Руси да нико првог човека Србије не може убедити како је Столтенберг непријатељ Србије.  Не знам ко га у тако нешто убеђује? И у то да „Јенс“ у НАТО-у уопште нешто одлучује. Вучић заправо хоће да нам каже како други човек на челу, значи други НАТО на делу. Како је, доласком Столтенберга, НАТО од безочног тигра претворен у питому жирафу којој висока војна технологија служи само да са висине посматра свет. Да ли је Вучић толико наиван? Није. Само одрађује посао који му је поверен.

Подсетићу Вас да је по истом принципу прогласио за „пријатеље“ Шредера и Блера и још им за „привилегију“ да их тако зове дебело платио. И Бакира Изетбеговића гурао нам је под нос као пријатеља још колико јуче, а данас због њега сазива Седнице тела за безбедност. 

А шта тек рећи за ону другу реченицу да „Јенс“ може да потврди како је штитио интересе Србије. Изгледа смешно, зар не? Можда, сада. Али, када такву несувислост буде изрекао десети пут, многи ће почети да верују да Столтенберг боље од нас зна шта су интереси Србије. И да верује како НАТО, заправо, не жели да нам науди. Да Руси лажу. То је идеја. То је тајна Вучићевог „Јенсања“, које је поновио бар 5-6 пута. Недипломатски, али плански. 

Зато и кажем да су две реченице са почетка текста сам контекст Вучићеве посете седишту НАТО-а. Наравно, онај намењен јавности. Шта је Вучић обећао и прихватио иза затворених врата за сада не знамо. Али, Путин ће знати. Сигурно. 

Зато верујем да ће посета Вучића Москви за отприлике месец дана бити изузетно занимљива. И да ли ће донети тај историјски дипломатски статус Руском хуманитарном центру у Нишу. Зар нам „Јенс“ није поручио да је то само ствар Србије? А он је добар и „не мрзи Србију“. 

Значи, на Вучићу је…  

_______________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-danas-na-sastanku-nato-saveta-u-briselu-razgovarace-sa-jensom-stoltenbergom-i-federikom-mogerini.html
  2. Исто
  3. Исто
  4. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/uzalud-vam-trud-sviraci/
  5. Исто
  6. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/uzalud-vam-trud-sviraci/

-
Обавештајне службе Америке и Велике Британије појачале су присуство у Србији и то преко македонских и хрватских агената, пишу „Новости“, позивајући се на сазнања у безбедносним круговима.

 

Бизнис елита

 

Лист напомиње и да је министар унутрашњих послова и секретар Савета за националну безбедност Небојша Стефановић рекао да су стране службе у Србији појачале активности.

Како наводе „Новости“, позивајући се на добро обавештене изворе, политички притисак Запада по питању Косова и Метохије добио је чврсту подлогу и на обавештајном терену.

„Тако је забележено деловање страног фактора усмерено према релевантним друштвеним структурама, попут САНУ и СПЦ, које за циљ има нејединство о најкрупнијој националној теми око које је управо започет широки дијалог“, наводи лист.

„Новости“ пишу и да је у „пакету очекивања САД“ и оно да Београд „примири амбиције“ Милорада Додика о независности Републике Српске, па је и на том пољу регистрован рад обавештајаца у циљу подривања односа Србије и РС.

Према писању листа, у фокусу интересовања агената је и сарадња са Руском Федерацијом у економско-енергетској и војно-безбедносној области, а пажња у првом реду хрватских обавештајаца била је усмерена на испоруку шест „мигова 29“ из Москве.

„У последњих неколико месеци приметни су и покушаји да се разгради сарадња Србије и Кине када је реч о економским и инфраструктурним пројектима. Управо о томе се у Београду распитивао и први обавештајац Кине Менг Ђиенџу приликом своје недавне посете нашој земљи“, наводи саговорник листа.

У остваривању својих циљева страни обавештајци покушавају да врбују и високе функционере у политичком и безбедносном сектору.

„Активно делујемо у сузбијању тих субверзивних делатности, које су, осим у Београду, забележене и на југу централне Србије и у рашко-полимској долини“, тврди саговорник.

Поред тога, британски и амерички обавештајци показују интересовање и за могуће уједињење опозиције пред београдске изборе, а баве се и наводним кршењем људских и мањинских права и медијским слободама, пишу „Новости“.

Према незваничним подацима у Србији делује 55 страних служби безбедности из 40 земља. Са њима наше агенције сарађују, али има и агената који раде мимо тога и које наше службе откривају и прате, наводи лист.

rs.sputniknews.com/politika/201711161113461693-srbija-strani-obavestajci1/

У својој заиста манијачкој тежњи ја супротстављању руским пројектима у области испорука гаса путем гасовода, Европска комисија не само да ставља под претњу енергетску безбедност Европе, него и подрива сопствени имиџ институција која је способна да поштује споразуме. Управо овако треба оцењивати покушаје Брисела не само да унесе хитне измене у „енергетском законодавству ЕУ, него и да указаним изменама да „обрнуту снагу“. А то више није само очигледно кршење насталих правних и бизнис процедура, него и практично отворени сигнал оним земљама које још само теже да постану чланице Европске уније – као, на пример, Србија. Смисао сигнала је јасан: у ЕУ делује примат (гео)политичке сврсисходности, у вези с чим грађани не треба да се уздају у правне процедуре, па чак ни на чисто економске разлоге.

Ужурбано припремање поправки европског законодавства од стране Европске комисије омогућиће јој да регулише све гасоводе којима гас стиже у Европу, па тако и морске. Документ мора да гарантује да ће се „основни принципи енергетског законодавства ЕУ… примењивати у односу на све гасоводе у трећим земљама и из њих, до границе јурисдикције ЕУ“ – саопштила је Европска комисија.

Те исправке је већ требало да потврди Европски парламент и Савет ЕУ. Циљ Европске комисије је – како истиче њен председник Жан-Клод Јункер – да успе да донесе исправке до краја 2018. године. Датум није случајно изабран. Ради се о тежњи да се руски „Газпром“ лиши права да управља извозним гасоводима „Северни ток – 2“ и „Турски ток“, који су у градњи. Поред тога, исправке Европске комисије могу се проширити чак и на гасовод „Северни ток“ који функционише још од 2011. године.

Трећи енергетски пакет који је донет 2009. године и који је и данас на снази, предвиђа поделу функција добављача и транзитера гаса, а такође и обезбеђује доступ цевима и трећим странама. Међутим, ова одредба се не односи на гасоводе који пролазе кроз неутралне воде. Сада Европска комисија намерава да, у суштини, једноставно дезавуише такав концепт.

Карактеристично је да је Брисел већ изјавио да ће важење законодавних исправки мимоићи пројекат изградње Транс-јадранског гасовода. Овај пројекат предвиђа изградњу гасовода из Турске, преко Грчке, Албаније и Јадранског мора, до северне Италије. [https://www.vedomosti.ru/business/articles/2017/11/09/741033-evrokomissiya-gazprom?utm_campaign]

„Европска комисија је предузела нови покушај да узме под своју контролу изградњу и експлоатацију планираног гасовода „Северни ток – 2“. Она жели да тај гасовод потчини европским правилима. У Немачкој то наилази на одлучно противљење“ – указује у вези с тим немачки часопис Handelsblatt и подвлачи да је у резултату иницијативе Европске комисије „спор између бриселског ресора и Немачке ступио у нову фазу“. „Северни ток – 2“ представља својеврсни пројекат приватног бизниса“ – подвлачи с тим у вези Штефан Каалферер, управник за послове федералног савеза енергетске и хидро привреде Немачке (BDEW). Према његовим речима, „сваки нови гасовод који допрема природни гас у Европу, постаје добро дело за поузданог произвођача гасом, зато је нова иницијатива Европске комисије несхватљива“.

„Русија већ сада испоручује 42% природног гаса који увози ЕУ, па је на тај начин најважнији добављач. Иза ње следе Норвешка са 34% и Алжир са 10%“ – подсећа немачко издање. [http://www.handelsblatt.com/my/politik/international/gasversorgung-neuer-angriff-auf-nord-stream-2/20555584.html?ticket=ST-263468-gYbpljaJRbaFpg7O1DVe-ap1]

„Урађено је веома мало за десет година у плану диверсификације гаса у Европу“ – потврђује Марк-Аатуан Ејл-Мазега, директор Центра за енергетику Француског института за међународне односе. Према његовим речима „Русија и даље игра кључну улогу у области испорука гаса у Европу“. Пројекат Nabucco, који је својевремено подигао велику ларму, требало је да замени ПАО „Газпром“ у коме је Азербејџан требало да буде у својству добављача, међутим, на крају се од њега одустало у корист скромнијег Транс-јадранског гасовода капацитета од 10 милијарди кубних метара гаса (наспрам 40-50 колико је предвиђано за «покојни» Nabucco)», – подсећа у вези с тим француско издање Les Echos. [https://www.lesechos.fr/monde/europe/030658661940-europe-limpossible-alternative-au-gaz-russe-2120772.php#jwcbMlgWyYjs5jtW.99]

О томе да грозничави маневри Европске комисије директно противрече економским интересима Европе, сведочи и деловање водећих енергетских компанија на континенту – које се залажу за реализацију руских пројеката и спремне су да активно учествују у њима. Између осталих, шеф компаније IGI Poseidon, Елио Руџери, изјавио је да ће у 2023. години бити могућа изградња гасовода-одвода од „Турског тока“ у Европу. Према његовим речима „коначно инвестиционо решење планирано је да се донесе крајем 2019. године“, а сама изградња ће трајати између три и четири године. У резултату ће бити створен интегрисани јужно-европски систем гасовода који уједињује Русију, Турску, Балкан и Италију. [https://www.vedomosti.ru/newspaper/articles/2017/11/09/741037-vkrattse?utm_campaign]

Прикључивање ка гасоводу „Турски ток“ у правцу Грчке и Италије, није једина варијанта даље маршруте проласка руског гаса. Још једна варијанта је довођење једне гране гасовода до Бугарске, са каснијим њеним транспортовањем по маршрути Србија, Мађарска-Аустрија. ПАО «Газпром» је већ потписао «возни ред» по развоју националних гасно-транспортних система са профилним министарствима Бугарске, Србије и Мађарске. Према информацијама којима располажемо, ова чињеница је изазвала додатну нервозну реакцију у Бриселу.

Треба подсетити да је Европска комисија не једном раније већ предузимала покушаје да спречи изградњу гасовода „Северни ток – 2“. Између осталог и лета текуће године она је замолила земље-чланице ЕУ за мандат да спроведе преговоре са Русијом, поводом стварања „посебних правних норми“ за овај пројекат. Међутим, правна служба тог самог Савета ЕУ, дошла је до закључка да нема никаквих правних основа за такав захтев.

 

УСПОМЕНЕ РАДОЈА ЈАНКОВИЋА

Србски официр Радоје Јанковић, близак организацији „Уједињење или смрт“, носилац низа значајних одликовања из балканских и Првог светског рата, био је послат у Русију 1916, да уручи одликовање које је Цару Николају послао престолонаследник Александар, и да учествује у пропаганди за србску ствар. Укључиће се и у формирању Српске доборовољачке дивизије у Одеси. (Податке о њему и његовој делатности добили смо љубазношћу Градске библиотеке у Чачку, која чува Јанковићеву оставштину, као и госпође Данице Оташевић; они су потпуно непознати нашој јавности.) 

Сусрет с Царем Радоје Јанковић описује са пуно симпатија, гледајући у њему човека префињене душе који скоро да се снебива што је на престолу, а глас му је као „умочен у млеко“. Цар каже да ће србски орден поносно носити.

Када је избила револуција, Јанковић је и даље био у Русији. Влада фебруарских револуционара србске официре узима под своју заштиту, као савезнике. Иако је писац дневника највише узнемирен због суђења Апису и друговима, покушавајући да интервенише у њихову корист (касније ће због тога робијати у Пожаревцу!), он ипак прати шта се збива у највећој земљи на свету, па јула 1917. бележи да ухапшеног Цара Николаја одводе негде у унутрашњост. Извесно време, сретао се и са Керенским, кога овако описује: “Керенски је корачао брзо, носио је неку импровизовану униформу у знак главнокомандујућег војском. Палац десне руке заденут за блузу, чизме жуте, шапка нешто несразмерна која га је чинила комичним. Његов глас је тенор, пискав, крештећи. Кад говори он кара, праска, прети. Црвенило му удари у ионако црвено лице.., облива га зној и бес. Говори крећући се. Искорачујући напред, повлачећи се назад и окрећући се око себе. Његово око сева: жиле су му на врату набрекле, он шишти, сикће. Рекло би се да ће да заплаче. Керенски глуми. Беседа је морала бити написана и више пута прочитана. Његов језик не запиње. Њега служи реч и то реч смишљена и добра. Његове фразе сусочне и пуне државничке садржине. Керенски се представља као главнокомандујући, као диктатор и „таваришч“. Овај човек који је имао највећу популарност и сву власт у Русији није је никад употребио. Он није осетио шта је бољшевизам, он није ни знао ни одмерио шта је у суштини руска револуција. Он је једва 25. октобра 1917. тражио од Сопвјета републике дозволу да похапси бољшевике. Сутрадан бољшевици су га треснули о ледину, похапсили владу, а њега натерали у бекство у Европу.“

Неколико година касније, у једном накнадном запису, србски официр Керенског назива „највећим и најфаталнијим фанфароном каквог је историја забележила”.

Јанковић, у складу са упутствима надређених, настоји да одрже савезничке везе са Русима, без обзира што је Керенски на власти, а бољшевици припремају превратнички хаос. Схватајући да треба спасавати што се спасити може, наши официри чак усвајају револуционарни дискурс Фебруара, тврдећи да је србски народ, који ослобађа Јужне Словене, такође чинилац револуције. На великом скупу револуционара 20. септембра у Александријском театру Срби су посебно поздрављени: „Све ће дати, до последњег човека, да нас помогну”, бележи Јанковић у свом дневнику обећања која је добио. Излази за говорницу и каже: „Нико толико не осећа револуцију Русије као Срби и Југословени јер су трпели зулуме и трпе. Но надамо се да ће руска револуција добро свршити и да ће на крају крајева помоћи добровољце, да кад се пређу Карпати – пођу на ослобођење свијух земаља и заснују југословеснску републику као ученици руске револуције”.

Јанковић се, у име интереса Србије, среће са разним личностима бољшевичке револуције. Међу њима је и Троцки, кога овако описује: “Бело лице, дуга коса. Велико чело. Мачије око. Шораве усне. Црни танки обешени бркови. Шпицаста брада. Наочари. Тон говора пун, мек баритон. Без осмејка. Хладан, диктирајући тон. Нешто позе. Уморан. Ипак сигуран у оно што хоће. Зна куд иде. Неће у полемику. Политичар. Дипломата, дискретан и озбиљан. Ко зна колико куражан? Кад је рекао: „Ако савезници неће мир уз нас, онда ћемо правити мир с Немцима, што ће бити најгора ствар за све“, он прети. Моја брошура о Солунској афери била код Троцког на ревизији. Одобрена за штампу на енглеском и руском језику.“ Лењинова десна рука каже  да је „бољи сепаратни мир на рачун Русије, него рат до победе на рачун Русије“, најављујући тиме будуће преговоре у Брест – Литовску.  Када је Јанковић другом приликом питао Троцког шта ће бити са Србијом, овај му је, доктринерски, као да није знао да је ова балканска земља под страшном аустроугарском окупацијом, а њена власт и војска у у избеглиштву, рекао:„Подигните револуцију”. Овај фанатик „перманентне револуције“, на питање о ослобађању Босне и Херцеговине, каже:“Да Босна буде слободна треба ослободити и Индију.“, на шта Јанковић, видећи да су Срби остављени на цедилу, каже:“Јадна Босна. Јадни ми!“

После доласка Лењина на власт, Јанковић децембра 1917. године. Он пише да палата руских царева није оштећена у борби, него су је опљачкали револуционари. „Нагрнули су у подруме да испробају вина од сто година донета са Крима и Бесарабије. Пијани они су прошетали по горњим одајама где су госпостовали тирани и где се до октобра башкарио Керенски. Бољшевици су поштедели двор споља, али су га разорили изнутра. Најбогатији двор, најлуксузније одаје, најдрагоценије збирке уметничких производа изгажени су ногама пијаних војника Црвене гарде онда када од царизма није било ни трага;  кад је цела царска породица била у страшном Сибиру; кад су сви велики кнежеви били похапшени и прогнани”… У дечјим одајама „ормани са играчкама, пајаци, коњићи, кола, лоптице, све је то масакрирано и насилно здробљено. Са столичица и ормана згуљена је свилена тканина и однета. У соби руског престолонаследника радило је неко економско одељење Керенског. Он је крив што је ова ризница богатства оштећена. Његови службеници били су први који су начели народну својину у двору”, пише Радоје Јанковић оптужујући Керенског да је од многих просторија у Петрограду „нашао да је најбоље заседати по дворцу где је свака ситница мамила”. Керенски је уз то волео да се „башкари по царским одајама, свира на пијанину руске романсе и декламује Пушкина”. Поражавајућа слика револуције на сваком месту: све је било испревртано и изубаданао, а у „царским креветима пребивали су Некрасов и Коновалов”. Слично је било у собама царице Александре, „жутој соби”, билијар сали, собама принцеза Татјане и Олге, учионицама, тоалетима, са уметничким сликама, златним предметима, вазама, брокатним завесама које су исечене и однете, дрвеним гарнитурама…

Радоје Јанковић је сретао и Лењина, који је, по њему, отрован марксисмом, професионални револуционар који је, као и остали комесари, сматрао Русију последњом бригом. Јер, сви су они гледали само светску револуцију, а светлост им је долазила једино од марксизма:“Владимир Иљич Уљанов није био велики човек. Он је био само револуционар. Имао сам прилику  да 1917. и 1918. године слушам Лењинове говоре. Сви његови говори, све његово обилато писање имали су карактер не велике духовне, већ револуционарне делатности. Брже но ико, смелије но ико, некомпромисније но ико, Лењин је тежио примени интегралног марксизма у руској револуцији. Лењин је био пасионирани, рођени револуционар, за њега је раволуција ради револуције била животна визија. Лењин је био херој једне имагинарне реформе спровођене у мукама и крви једног сељачког народа, да би се коначно утврдило да су марксизам и комунизам смишљени противници слободног духовног човека. Совјетски комесари  сматрали су Русију последњом бригом. Они су видели светску револуцију. Њима је светлост долазила једино из марксизма.“

УТИСЦИ СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА

Србски Јеврејин Станислав Винавер, рођак једног од вођа кадета у Фебруарској револуцији, био је у Русији, по задатку своје отаџбине, баш кад се револуција одвијала. Иако је био против бољшевичког терора, он није волео ни покрет белих, сматрајући их реакционарима који би да успоставе стари поредак. У књизи „Руске поворке“ Винавер је јасан:“Ја бољшевике мрзим из све душе што су увели монопол на слободу, на идеале, на социјализам, на бунт – и створили своје крваво и фантастично царство на најстрашнијој, најужаснијој лажи: да је бунт, да је револт, да је пролетерска диктатура, да је баш социјализам – она карикатура, онај њихов крвави ужас, који данас истребљује стотине хиљада људи.“

Као истински србски родољуб, Винавер ће касније уочити последице револуције у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Тада  тврди да су многи Хрвати постајали бољшевици да би могли да мрзе Србе које је Коминтерна прогласила хегемоним народом. У  свом тексту „Београд и г. Крлежа/Загонетка г. Крлеже“ писао је 1924. године  о маскираној  србофобији аутора „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је, тих дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи србску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећа и хохштаплера“. Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: “Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“. Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, који не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер: “Све оно због чега социалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специалитет Београда“. 

МИЛОШ МОСКОВЉЕВИЋ О РЕВОЛУЦИЈИ

Млади србски научник Милош Московљевић, касније активиста покрета левих земљорадника, такође је присуствовао револуционарним врењима у Русији. Он је у то време водио дневник, из кога се јасно види какав је хаос владао у негда моћној земљи:“Број новчаница прелази 15 милијарди рубаља, више чак него за време Француске револуције. Ако овако економско растројство и немоћ потраје њена финансијска моћ неће се моћи дићи ни после рата, јер су фабрике уништене и престале да раде, и неће моћи подмиривати потребе у индустријским производима, који ће се морати довозити, за што треба плаћати златом (сад је златна резерва спала на 1.200.000.000 рубаља, а неће се имати шта извозити, јер је земља напуштена и запарложена, те за дуго времена једва ће моћи себе сама исхрањивати).“

Московљевић је био запањен дилетантизмом фебруарских револуционара, који су сматрали вишепартијски систем панацејом која ће решити све друштвене проблеме. Питао се како се може, пропагандом од два – три месеца, “толико настојавати на суверенитету и вољи народа”, “како се може ослањати на његово мишљење” јер народ “неће да гласа, не зна како да гласа, нити познаје партије и њихове програме”. Он је схватио да ће народ  подлећи дејству “рђавих, демагошких агитатора, који угађају његовим најнижим инстиктима”, па ће гласати “за оно што може донети пропаст земљи”.

Партијска демократија у земљи у којој таквог система није било значила је, по Московљевићу, “дати детету оштар нож да се игра с њим”. Партијски челници “не могу да се сложе и нађу начина да извуку земљу на прави пут”, надајући се да ће то да, пуким гласањем, “учине тамне масе народа”. После свега, у хаосу који долази, уочио је Московљевић, наступиће диктатура. Штрајкови су раздирали земљу, и никог није било брига за општи интерес. Московљевић бележи да је нарочито био штетан штрајк на железници: “Егоистични класни интереси одгурнули су у страну примордијалне интересе целе земље; железничари су као друмски разбојници. Напали на целу земљу, само да је опљачкају и себе задовоље, не обзирући се на грозне прилике у којима се она находи, и ноћас су отпочели штрајк.”

Видећи да бољшевици све чине да Русију лише слободе мисли и одлучивања, он је слутио какве ће то последице имати. У доба двовлашћа Привремене влада и петроградског Совјета, бољшевичка демагогија је у пуном јеку, о чему Московљевић пише: “Троцки с једне стране говори како влада пошто-пото гледа да одложи Уставотворну скупштину, зато иде у Москву да не би била под утицајем совјета, а с друге стране опет говори како се мора сазвати Конгрес совјета да замени Уставотворну скупштинy, која се неће моћи сазвати због војно-политичких прилика”. То јест, бољшевици, по Московљевићу, “на све могуће начине гледају да омету Уставотворну скупштину”. Главни циљ бољшевика је да Русија не остане у антинемачком фронту, па зато “гледају да што више оцрне владу и онемогуће Скупштину, да се докопају власти, и дочекају свога пријатеља Виљема” (немачког цара, нап. В.Д.)

Иако је мислио да су Лењин, Троцки и дружина дилетанти, Московљевић је ипак видео да су они способни да изведу преврат. У дневнику пише да су “пошто су припремили терен у пуковима, у току ноћи и данас постали господари ситуације: заузели станице (Финску и Московску), Народну банку, Телеграф, Телефон, Маријин дворац, одакле су избацили Предпарламент”. С тим у вези, он је у дневнику 25. октобра забележио: “Па ипак се деси оно о чему се већ толико дана говори, чега су се сви плашили, али нису веровали да ће да се оствари – данас, на дан Конгреса совјета бољшевики су узели власт у своје руке; све скоро мирно, без крви, јер је нису имали од кога узети, пошто власти скоро није ни било./…/ Крстарица `Аурора` стоји у Неви. По улицама мирно, нешто мање света; ретко кад прође војничка патрола, бог би је знао чија. Око подне су биле излепљене бољшевичке плакате, где јављају да ће ускоро власт прећи у њихове руке, позивају грађане да буду мирни, а они обећавају да ће строго одржавати ред и чувати од насиља и грабежи. Уопште организовали су се добро и много обећавају: брз и користан демократски мир, сељацима земљу, радницима контролу над индустријом. Главни им је штаб Смољни, где има много војске и митраљеза, а Зимњи двор је владин, али поједине трупе које су биле верне влади, чим су видели да бољшевики придобијају претежност, одмах су прешли њима. Такав је Рус – покажи му силу, песницу одмах је уз тебе!“

Између два светска рата, Московљевић сарађује са  Драгољубом Јовановићем и левим земљорадницима, а после рата са Титом и новом влашћу у Југославији, али, као и Драгољуб Јовановић, брзо бива одстрањен, јер су Броз и његови сарадници доследни ученици Лењина и дружине, који су користили „сапутнике“ док могу, а онда их пуштали низ воду. Поводом педесетогодишњице револуције у Русији, Московљевић је у свом дневнику записао: “Као присутник револуције у Петрограду нисам се могао сложити с радом бољшевика, као што се нисам сложио нити се слажем с радом њихових ученика – наших комуниста.“

         УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Краљ Александар Карађорђевић био је дубоко везан за царску Русију. Био је у Пажевском корпусу, имао је руског васпитача, надао се да ће се оженити великом кнегињом Олгом, ћерком Цара Мученика, а његова рођена сестра, Јелена, удала се сина великог кнеза Константина Константиновича, Ивана Константиновича Романова, кога су бољшевици убили у Алапајевску јула 1918, при чему је кнегиња Јелена месецима била у бољшевичком ропству, и једва се избавила. Зато је Александар свим силама био против Совјетског Савеза, који је срушио царску Русију; зато је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца примио много руских избеглица, који су одбегли од крвавог режима бољшевика.

Краљ Александар и Срби су увек остали верни успомени Светог Цара Мученика, па су и државну политику обликовали према томе. Милана Живановић о томе пише: “У периоду који је уследио након окончања Првог светског рата и трајао до почетка Априлског 1941. године, перцепција руског императора се најинтензивније развијала. Упркос нестанку руске царевине, стварањем Краљевине СХС очувана је дотадашња русофилска државна линија будући да су новом државом управљали династија Карађорђевић и представници елите Краљевине Србије попут Николе Пашића. Уосталом, краљ Александар је био питомац војне школе у Петрограду и са владајућом царском породицом је био повезан и преко родбинских веза. Успостављени су дипломатски односи са антибољшевичким центрима који су се борили против новог режима, чије су идеје (и реализација) друштвеног преображаја код српске елите изазивали страх од револуције. Тај страх је био повезан са бољшевичким паролама о светској револуцији, припремањем и убацивањем агената на територију Краљевине, њиховом унутрашњом политиком, као и са чињеницом да је кнегиња Јелена Карађорђевић била у бољшевичком заробљеништву. То су основни фактори који су одредили послератну антикомунистичку политику краља Александра, односно одбацивање могућности успостављања дипломатских односа са Совјетским Савезом. Притом треба нагласити и да је несумњив утицај имала и помоћ императора Николаја II Краљевини Србији током Првог светског рата.“  

Ипак, симпатије према Русима, макар и совјетским, остале су; у ваздуху су биле и левичарске идеје о револуцији као излазу из многих ћорсокака епохе. Дража Михаиловић је, после Првог светског рата, кажњаван јер је дизао здравицу револуцији у Русији, а Драгиша Васић је гледао своје „Црвене магле“ на обзорју епохе. Црнорукци, попут Божина Симића и Мустафе Голубића, Совјетски Савез су доживели као обновљену Русију с којом треба бити у савезу. За време Другог светског рата, многи обични Срби Стаљина су доживљавали као руског цара, а Титова пропаганда је, да би придобила нове борце, по Босни ширила гласине како се краљ Петар жени Стаљиновом ћерком Светланом. Тито је 1948. годину искористио не толико за обрачун са Џугашвилијем, колико за борбу против србске русофилије. 

Ипак, љубав између два братска народа остала је и остаће док год будемо ишли путем предака, који су знали да је јединство нашег духа трајно и утемељено на Христу и Његовим вечним вредностима.

 

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА:

1. Зоран Спалајковић: Политичко завештање српском народу др Мирослава Спалајковића, www.27march.org/images/File/dr_miroslav_spalajkovic.pdf

2. Србија и руска револуција 1917. Нове теме и изазови. Тематски зборник радова, Институт за новију историју Србије,  ИНСТИТУТ СЛАВЯНОВЕДЕНИЯ РОССИЙСКОЙ АКАДЕМИИ НАУК,mgimo.ru/upload/iblock/844/Tematski%20zbornik%20radova%202017%20(2).pdf

3. Станислав Винавер, Руске поворке, Земље које су изгубиле равнотежу, Службени гласник, Завод за уџбенике, Београд 2015.

4. Милош Московљевић, У великој руској револуцији/ Дневничке белешке ( приредио Момчило Исић ), Институт за новију историју Србије, Београд 2007.

 

 

 

ВЕЛИКИ ШОК

Када је избила Фебруарска револуција 1917. године, Србима није било лако, јер је са престола отишао велики покровитељ малог, али храброг, балканског народа, Цар Мученик Николај Други Романов. Историчар Богумил Храбак истакао је да је пад руске монархије означио крах наде да ће њихова држава, која ће настати после Првог светског рата, имати чисто србски карактер. Министар спољних послова републиканске Русије, Миљуков, био је изразито пројугословенски оријентисан, и умногоме је подржавао Бугаре. Србска политичка елита је била збуњена оним што се десило, а најпаметнији су схватили да је обарање Цара Николаја плод озбиљне међународне завере. Србски дипломата Јован Јовановић-Пижон је у свом дневнику 4. марта 1917. записао да се Енглези хвале „да су они изазвали револуцију у Русији и припремили је. ‘Ми смо неколико пута опомињали цара на опасност што немачки утицај преотима маха, а он није слушао, и ето шта му се случило’. Говорио је један од утицаја Енглез.“ Забележио је и 6. марта 1917. да су углавном „Енглези задовољни с догађајима у Русији“; „Говоре свуда да су и Енглези и Французи умешани у револуцију“.

Ипак, Срби у Русији су се изричито чували да не направе неку кардиналну грешку због новонасталих околности. С обзиром да су фебруарски револуционари остали у рату на страни Савезника, Никола Пашић је настојавао на томе да се сарадња с Русима продужи. Командант Српског добровољачког корпуса у Русији, ђенерал Михаило Живковић, писао је србском министру војске на Крф и посланику у Петроград: „Поводом руске револуције објавио сам Корпусу сходним наредбама да ми немамо ни право ни дужности мешати се у унутарње ствари братског нам руског народа, чији смо ми гости“. Србски посланик у Петрограду, Мирослав Спалајковић, писао је: „У овој неизвесности ми морамо бити опрезни, сачувати симпатије свих овдашњих политичких струја /…/ Наше није мешати се у руске унутрашње ствари и у смислу тога дајем непрестано савета овдашњим Србима“.

Чак и кад су бољшевици дошли на власт, србска политичка елита је настојала да их придобије за ослободилачку мисију Србије, а Никола Пашић је преко социјалдемократа из свог народа покушао да оствари извесни утицај међу бољшевицима. Али, када су бољшевици са Немцима потписали срамни мир у Брест – Литовску, окренувши леђа савазничким државама, односи су почели да се хладе, да би касније постали непријатељски.

РЕАКЦИЈА МИРОСЛАВА СПАЛАЈКОВИЋА

Србски дипломата који се затекао у револуционарној Русији, Мирослав Спалајковић, најбурније је реаговао кад су бољшевици окренули леђа савезничкој борби. Историчар Милорад Екмечић у књизи Ратни циљеви Србије 1914, о њему, са извесном иронијом, каже: „Био је међу ређим дипломатама који ће у општу историју свјетске дипломатије ући по злу гласу, пошто је касније на првом Лењиновом пријему за стране дипломате скочио нервозно са столице и пљунуо у лице шефу младе совјетске државе, називајући га њемачким шпијуном /…/ На осјетљивом дипломатском мјесту 1914, он је ишао са сигурношћу с којом се пијанац враћа из крчме кући – све је јасно видио до слиједећег угла. Цијели пут може бити кретање у кругу, али до слиједећег угла он јасно види.“

Зашто је Спалајковић тако реаговао? Зато што се, као Србин, осетио изданим и превареним. Он ће касније писати: “Већ сва несрећа, коју су Лењин и руски комунисти нанели Русији, била би довољан разлог за сваког разумног члана нашег народа да буде непомирљив противник тих интернационалних авантуриста и непијатеља руског народа. Али за такво наше држање према њима постоји, специјално за нас Србе, још и један други разлог, који нисам навео у свом говору. Због Лењина, и само због њега, патње српскога народа у току прошлога рата продужене су за читаву годину дана више, него што би то било да није било Лењина и његовог безумног експериментисања са Русијом. Заиста, после наше Голготе 1915 -1916 године, сва наша очекивања била су управљена у Русију. Само тако смо и могли, са мученичком резигнацијом, сачувати веру у будућност. И та нас је вера држала све до пред крај 1917. године. У то време је извршен бољшевички преврат, а убрзо за њим закључен и мир у Брест-Литовску. Рускога фронта је нестало, а с њим и наше наде у Русију. Први и непосредни резултат за српски народ од демонске радње Лењинове у 1917. години био је – продужење робовања и страдања нашега народа до краја 1918. године.“ 

Сећајући се револуционарног лудила коме је присуствовао, Спалајковић је писао: “Најбоље ћу укратко изложити моја посматрања и суђења о преживљеним догађајима ако изнесем утисак, који ме није остављао ни у једном тренутку револуције. Пред мојим очима је стално била слика кавеза у коме су били затворени зверови. Једнога дана сви су зверови побегли из кавеза, јер су их лудаци или злочинци пустили да изађу. И сад би требало вратити зверове у кавез; што је врло тешко, или их поубијати, што је немогуће, јер их има много. У томе је трагика сваке револуције, а нарочито руске. Цело питање се своди на то колико се могу припитомити зверови. Историја је то утврдила сваки пут кад су биле оборене или уништене све препреке, које представља држава са својим установама и које једине спречавају људску масу, да изађе из највише организације заједничког живота, државе, да би се вратила у примитивно стање, анархију. Специфички карактер руске револуције показује се у свој својој озбиљности, нарочито за време бољшевичке периоде, због тога што су се органском анархизму нераздвојном раси дадали елементи криминалитета и атавичког алкохолизма. Ти елементи, који постоје уосталом свуда, добијају у Русији нарочиту снагу с обзиром на огромно њено становништво и дубоко незнање њених маса. Из свију тих разлога, руска револуција је била само општи делириум тременс, у току кога је немогуће констатовати нормално и разумно дело. Она је још у почетку изашла из колосека. Из политичке револуције она се изродила у друштвену револуцију, и поред спољњег рата који је стављао у питање и сам живот народа. Можда је било тренутка у коме је било могуће задржати вратоломни трк Русије ка своме властитом уништењу о дати догађајима правац сходнији здравом разуму и стварним интересима народа? То је било у јуну месецу 1917. када је Керенски био на врхунцу своје популарности, а Лењин и Троцки од свију и свуда презрени. Онда је било могуће учинити бољшевизам немоћним и онемогућити га да шкоди Русији. Али Керенски није био на висини задатка. То се догађа увек кад шеф државе или владе нема битне особине, каја се састоји у чврстој вољи, способној да донесе јасне и енергичне одлуке кад треба заштитити највише интересе народа. Треба забележити заједничку карактеристичну црту свима доктринарима и политичарима руске револуције; она произлази из психологије расе и састоји се у некој врсти неравнотеже између разних психичких способности. То ја називам ограничним анархизмом чије су манифестације: интелектуална утопија, морални мистицизам или неотпорност злу, расипање у економском пољу, хипертрофија артистичког осећања, атрофија политичког смисла и несазнавање стварног интереса. Тај органски анархизам завршава се у души руског револуционара – из времена Чернишевског као из времена Толстоја и Горког – нихилизмом, који је, у политичком и друштвеном смислу, тако рећи истоветан, нарочито по својој прихичкој генези, схватању нирване у метафизичком и моралном смислу/…/“ 

Спалајковић је писао и о Троцком, демону револуције, али и у улози Јевреја у рушењу Русије. Истакао је да нису сви Јевреји били уз бољшевике, и да су се најбољи међу њима гнушали крвавог преврата: “Ми ћемо само споменути Троцкога једино да би означили улогу и положај Јевреја према руској револуцији. Главни штаб свију Совјетских организација састоји се поглавито од Јевреја, анархиста или авантуриста и агената сумњивих послова. Они су ти који у опше представљају лидере свију Совјета. Наравно таква ситуација испуњава страхом све добре руске Јевреје мислећи на евентуалне погроме, које би могле да изврше опскурне масе кад буде ликвидирао бољшевизам, да би се осветиле за сва претрпљена зла и муке, не разликујући добре Јевреје од рђавих. Покренута тим осећањима, једна јеврејска депутација из Москве ишла је код Троцкога да обрати пажњу на непријатне последице, које могу претрпети сви јевреји у Русији због рада Троцкога, њиховог једнородника. Овај је, увредивши их и назваши их “прљавим капиталистима”, истерао те одличне грађане, који представљају најбоље јеврејске елементе. Да би се десолидарисао са бољшевичким Јеврејима пред руским народом, Винавер, један од главних вођа кадетске странке, изврсан говорник и правник, човек високе културе и врло финог духа, објавио је манифест у коме је, у име свих добрих и честитих руских Јевреја, захвалио рускоме народу што је признао својом револуцијом Јеврејима једнака права са правима других народности, и молио завршавајући манифест, да се и јеврејском народу призна право да и он, као и сви други народи, има својих хуља.“

Спалајковић устврдио да бољешвизам чак није ни социјализам јер, по његовом мишљењу, „позитивни социјализам тежи остварењу једнакости економских услова путем богатства, док бољшевизам тежи то да постигне путем беде. Бољшевизам, или руски максимализам, има за циљ рушилачке ударце своје секире, рушење природних друштвених чињеница, као породица, рад и право сопствености које из рада проистиче. Он се труди, да уништи главну друштвену везу, која служи као природна основица заједничком животу. Он сачињава дакле потпуну негативну и анти-друштвену доктрину. Због тога су социјалистичке партије у Русији, без изузетка, неумољиви непријатељи бољшевика, и обратно.“

О вођи бољшевичког преврата Спалајковић пише: “Лењин је зао дух руског социјализма. Њега презиру други социјалисти утолико више што он има изврсних особина да задобије необразовану масу, дејствујући на неке њене нагоне. Али треба додати да су њега извесно помогле прилике, као ноторна неспособност његових противника, сувише велики политички и морални кредит, који су руски политичари као и савезнички дали руској револуцији, и најзад, читав низ политичких и војих грешака које се изгледа још не исцрпљују.“

Ипак, Спалајковић је веровао у препород Русије: „Да, благодарећи снази и младости свога организма, неисцрпним материјалним и моралним својим изворима, Русија ће ускоро изаћи из критичне фазе болести, која би, за сваки други народни организам, била вероватно смртна. Будућност припада руском народу. У то ја никако не сумњам. Ово убеђење једно је од најдубљих која су створена у последње време. Оно је слично убеђењу које се ствара поред узглавља болесника, који вам је драг и чији ток болести пратите са страхом од првога дана до тренутка када се може са сигурношћу утврдити победа животне снаге организма и скорашње нестајање болесних клица, уништење главног њиховог огњишта.“

РЕАГОВАЊЕ СРБСКЕ ВОЈСКЕ НА РЕВОЛУЦИЈУ

Србски официри и војска у Русији били су дубоко разочарани револуцијом. Војни изасланик у Русији, Лонткијевић, дубоко је жалио због промене која се десила. Отишао је да се поздрави са Царем Николајем: „Захвалио сам Цару за све што је учинио за Србију и Српску војску. Цар ми рече, да је увек имао искрене симпатије за братски српски народ; да се нада да ће правда победити и српски народ остварити своје идеале. Рече, да су прилике такве, да је сматрао за потребно одрећи се престола у жељи, да се рат доведе до победоносног краја. Молио ме предати Њ. Кр. Височанству Престолонаследнику Његов поздрав са надом, да ће Русија и савезници, испунити свој дуг и своје обећање према Србији. Такође се интересовао за наш корпус и молио предати му Његов поздрав. Ја сам још једном захвалио Цару, додајући да српски народ неће никад заборавити 1914. годину, када је руски Цар дигао свој моћан глас у заштиту Србије. Захваливши ми за службу, Цар ми пружи руку са речима: ‘Милостиви Бог нека заштити Српски народ’“.

Већ поменути генерал Добровољачког корпуса формираног у Русији, Михаило Живковић, сведочио је: „Цар Никола, који је био велики пријатељ нашег народа, и свагда указивао нарочите симпатије према Добровољачком корпусу желео је да се Корпус што пре формира. Царева жеља је била у то доба заповест, и да се само њему додворе руски су ћенерали – мислим нарочито на ђенерала Марска, начелника штаба Одеског војног округа – претицали у предусретљивости и љубазности према нама; као што ће после пада Царевог скинути сасвим образину, правити нам на сваком кораку пакости и трудити се да растуре Корпус“. Живковић је знао да је револуција сломила руску војску, која је, под Царем, била спремна за херојску офанзиву. Он каже: „Дубоко је уверење и моје и свих који су знали и гледали ове припреме да би нова руска офанзива пробила немачке бране као бујица и за кратко време потопила централне силе. Рат би био свршен још 1917. године, и то са друкчијим резултатима и нарочито много повољније по нас /…/ Све је то спречило избијање руске револуције и још више рђаво дириговање њоме. /…/ Револуција у Петрограду је задала толико јада и мука нашем братском народу Русима и којом због тога што је извршена у најнезгодније време – у току војне – користили су се наши непријатељи.“

Доктор једне од србских јединица, Рус, који је био бољшевички шпијун, јављао је о расположењу Срба добровољаца према револуцији: „Хапшење садашњег великог покровитеља и заштитника идеје Велике Србије, највећа несрећа је за нас и за српски народ. И ко је ухапсио нашег покровитеља? ‘То је шљам – Савет радничких и војничких депутата; ускоро ћемо му показати. У том ђубрету, (т.ј. Совјету радничких и војничких депутата) се налази 3000 шпијуна’, викао је начелник штаба Прве дивизије Белић“. Једна болничарка Добровољачког корпуса је изјавила: „Ми Срби смо падом цара Николе изгубили јединог и главног пријатеља српског уједињења у Русији“.

 

Наставља се…

Наша влада и до сада је обезбеђивала западним компанијама, кроз програм „10.000 евра за свако радно место“, бесплатну радну снагу (овде). Од сада ће, пошто је усвојен Закон о дуалном образовању (вест овде; закон овде) западне компаније у Србији моћи да користе и обавезну дечију радну снагу.

Срби који гледају Пинк и читају Информер мисле да је дуално образовање исто што и некадашње „школе ученика у привреди (ШУП)“ или, доцније, „шуварице“ (усмерено обазовање). Ђавола.

Раније „образовање уз рад“ било је у надлежности Министарства просвете. Сада пак компаније у које ће деца ићи да раде бира и контролише Привредна комора Србије. Раније је нагласак био на учењу – зато деца нису добијала плату. Сада је нагласак на раду – деца ће првенствено радити и за то бити плаћена. Ако при томе нешто науче добро, а ако не – није важно.

Сада ће се и до 80% стручних часова обављати у компанији, при чему деца могу да раде и до 30 сати недељно (пет дана по шест сати; чл. 6). За то ће добијати тек 70% од минималне цене рада (чл. 34).

Чак и у Немачкој јављају се случајеви злоупотребе дечијег рада у дуалном образовању (овде). Имајући у виду раширеност системске корупције код нас, лако је замислити фирме које ће дечији рад бескрупулозно употребљавати за најједноставније и најпрљавије послове:

„Услови (из закона) постављени послодавцима су такви да је сасвим јасно да их сваки послодавац може формално испунити, а да нема гаранције да ће их поштовати. То заправо значи да се послодавцима обезбеђује екстремно јефтина радна снага. Да ли је потребно дуално образовање за чишћење тоалета? За ношење тешких терета? Kолико је заправо праксе потребно да би се научило слагање каблова, када сам послодавац, иначе, изводи једнодневну обуку новозапослених за ово `занимање`? А то ће засигурно бити послови на којима ће се наћи деца у овом режиму рада“ (исто).

„Робовска држава Србија“ – био је назив текста посвећеног безочној експлоатацији радне снаге код нас, пренетог и на ФСК (овде). Стручна јавност, просветни синдикат и опозиција одлучно су били против Закона о дуалном образовању (рецимо: овде, овде, овде, овде или овде). Но, једна воља одлучила је да закон мора бити донет – „мада се иза хира једног човека могу препознати и притисци стране привреде и страних послодаваца, а у циљу претварања грађана у јефтину радну снагу за стране послодавце“ (овде). И закон је донет.

Иста воља вероватно лежи и иза одлуке да јуче отпочну заједнички маневри српске и америчке војске (овде). Наши падобранци скакаће заједно с америчким, а све у склопу ратних напора НАТО да се организује плацдарм према Русији. Но ако бисмо запитали наше власти зашто то чине, добили бисмо одовор да је улазак у амерички строј у тренутку док он вежба напад на Русију израз наше војне неутралности, и да радимо то не зато што смо слаби, већ што смо јаки и паметни.

„Вучић је притиснут, мора. Он тиме купује време за патриотски преокрет“, непрестано понављају родољубиве апологете режима. „Да ли Вучић мора да прима генсеке НАТО-а или империјалне политичаре, доказане србомрсце? Мора. Да ли мора да им износи хлеб и со (као Бајдену)? Не мора“ (овде). Не мора ни да даје изјаве попут: „Не треба нам новац, него америчко знање, односно како да Србе променимо, како да имамо тај ген који они имају“ (овде). Тај вишак типично вазалског ентузијазма управо је оно што показује да ипак није реч о морању, колико о хтењу. 

Што се преокрета тиче, чуо сам процену да ће се најмоћнији човек у Србији преломити „на патриотску страну“ тек када руски тенкови, у каквој контраофанзиви, уђу у Берлин и паркирају се испред Бундестага. Али, да ли ће се до тог времена ишта од Србије сачувати?

Немачки амбасадор у Београду нам је ове недеље поручио да је „услов за столицу Србије у ЕУ столица Косова у УН“ (овде). То је, вероватно, захвалност што је Србија подигла споменик подунавским Швабама у Бачком Јарку – којом приликом је наш председник изјавио да се „не би сложио са црквеним великодостојницима који су о представницима немачке државе говорили као о `нашим гостима`, јер у Србији свако ко је позван није гост, већ домаћин“ (овде). Пошто су, дакле, и Немци овде домаћини, јасно је зашто је Србија једина земља у Европи која враћа имовину фолксодјчерима (овде).

Домаћин је, вероватно, и француски „амбасадор“ у Приштини који нам сада поручује да је помирење Француске и Немачке, после Другог светског рата, „пример који две, недавно раздвојене државе, Србија и Косово, морају преузети и морају уложити напоре да постигну пуно помирење као две суседне државе, потпуно суверене“ (овде). Нисам знао да је Немачка била западна покрајина Француске, од које се отцепила пошто су Немци претходно протерали већину Француза, а преостале староседеоце једно време користили као бесплатни извор органа за пресађивање? Историјске паралеле су чудо.  

Овај мозаик догађаја током протекле недеље, заправо, само рељефно оцртава стварни пложај Србије. На делу њене територије, после војне окупације и протеривања већине Срба који су тамо живели, направљена је – назовимо то правим именом – марионетска држава „Косово“. Остатак Србије стављен је под једну врсту колонијалног протектората САД и ЕУ, а као протектор се након 2012. године све више јавља Немачка.

Видимо како актуелно колонијално намесништво уредно испуњава свој основни задатак садржан у речи од три слова: још. Још државних и економских концесија, још одрицања од суверености, још преумљивања, још покорнија радна снага, још простора за империјалну пљачку, још мања Србија, још марионетских државица…

Изгледа да данас Срби више немају државу. Република Србија је украдена, Република Српска (још) није држава. Да је Србија очигледно престала да буде српска држава види се и по томе што званични Београд активно помаже марионетску власт у Приштини да што брже „интегрише“ – а заправо асимилује – оно што је преостало од косметских Срба. И Недић је био колаборант, али бар није радио на томе да се Срби „интегришу“ у НДХ.

И Београд тешко да је више главни град српске државе. Да неко времепловом доведе Београђане из 1917. године у данашњи Београд већина њих не би могла да прочита ниједну фирму или улични натпис. Мислили би да аутроугорска и немачка окупација никада није ни престала и да још увек траје.

Дакле, на територији Србије имамо марионетску државу и протекторат. И тек када се ослободи Београд, може се размишљати о ослобођењу Призрена. Али, ко да ослободи Београд? Атлантистички агенти од којих једни глуме опозицију, други НВО сектор, трећи независне новинаре, а четврти стручњаке? Принц опозиције који се већ прославио изјавом да се „Вучић смеје док нас гази руском чисзмом“ (овде), а који је прошле недеље рекао: „Ја сам прилично сигуран, да не кажем да знам, да он (Вучић) јесте обећао Русима дипломатски статус за мисију у Нишу, која се зове хуманитарна, али неке чудне активности се са тог аеродрома одвијају“ (овде, 54:12)? Какве сад „чудне активности“!?

Србија се очигледно налази у мрежи чувара атлантистичке идеологије, који су распоређени по свим деловима апарата друштвене перцепције – од медија до универзитета. Тиме се обезбеђује да атлантистичка идеологија буде једини, или макар доминантни начин мишљења у Србији. Тиме се онемогућава да истина продре до друштва, како никада не бисмо сагледали свој стварни положај: ми смо сада колонија.

Није лако прихватити ову истину; и мени се каткада чини да у њој има извесног претеривања. Али, погледајмо још једном шта се десило током протекле недеље: дуално образовање, вежбе с америчким падобранцима, изјаве немачког амбасадора и француског „амбасадора“… – све то само у једној недељи. А зар ће наредне недеље бити другачије?

И тако ће деца наших госпподара постати господари наше деце

-

Драган Милашиновић

Колико год се то некоме у двема земљма свиђало или не свиђало, нема сумње да зменик генералног секретара Јединствене Русије и посланик у руској Думи, Сергеј Железњак, представља онај крак руске политике који од почетка подржава званичну политику СНС-а и председника Вучића. И то потуно јасно и транспарентно. Без обзира што у Србији, а претпостављам и у Русији има много оних који не разуму зашто то чини (рецимо, Дугин) треба веровати да он зна разлоге и да делује и оквиру одређених политичких оквира.

Да је тако најбоље потврђује чињеница да су, 21.04.2016., Железњак и Небојша Стефановић,  потпредседник Српске напредне странке, потписали Меморандум о разумевању и сарадњи између политичких партија које представљају(1), за који није најјасније да ли замењује или освежава однос двају партија успостављен Споразумом о Сарадњи од 27.10.2010., који су потписали тадашњи председник СНС-а Томислав Николић и председник Високог савета Јединствене Русије Борис Гризлов. (2)

Како год, Меморандум Железњака и Стефановића садржи једну врло, намерно или случајно, неодређену реченицу којом се дефинише однос две стране према Косову. Она гласи:

“Стране подржавају став српске Стране о очувању Косова и Метохије у саставу Србије”(3).

Ово би се практично могло тумачити да уколико српска страна (СНС) промени свој став о овој теми то ће аутоматски подржати и јединствена Русија. Такав контекст има. А сведоци смо да СНС итекако мења свој став о Косову и да ће то и формално озваничити након  завршетка Вучићеног “унутрашњег дијалога”.

У том контексту СНС је већ покушао да Јединственој Русији подметне кукавичије јаје у виду посете посланика Вучић-Вулинове Српске листе Москви, када је разговор о сасвим другој теми, у Србији интерпретиран као подршка руског партнера коалицији коју је Српска листа направила са Рамушом Харадинајем, што на састанку није било ни поменуто.(4)

Иако су ово одмах демантовали председник Одбора за међународне односе Јединствене Русије Константин Петриченко и секретар Генералног савета Сергеј Неверов(5), остала је сенка на имену Сергеја Железњака на кога су се позивали представници Српске листе.

Овога пута Железњак је преузео иницијативу и огласио се много јасније. У свом ауторском тексту на сајту Јединствене Русије он је оценио да би српски посланици који су окупљени у посланичком клубу „Српска листа“ требало да спрече оснивање Војске Косова и усвајање споразума о граници Косова и Црне Горе. 

„Улазак Срба у владајућу коалицију на Косову даје им реалну могућност да зауставе трансформацију Косовских безбедносних снага у Оружане снаге Косова, да блокирају процес демаркације границе са Црном Гором, као и других опасних великоалбанских сценарија“(5) – написао је Железњак. Када је реч о тактици Београда по питању Косова, он је констатовао како је она усмерена ка активном учешћу у привременим косовским институцијама представника Српске листе, чији су високи функционери истовремено у органима Српске напредне сранке.

Мада ће сигурно бити оних који ће ово тумачити као ново правдање Вучићевих погрешних потеза од стране Железњака, мислим да је идеја аутора била да Српској листи јасно предочи шта јој је чинити у времену које долази, уз подсећање СНС-а да је директно одговаран за потезе Српске листе. То је свакако напрагматичније што се могло учинити сада када смо ту где јесмо. 

А Српска листа и Вучић нека размисле …

___________________________________

 

  1. rs.rbth.com/politics/2016/04/22/jedinstvena-rusija-i-sns-potpisali-memorandum-o-saradnji_586997
  2. www.rtv.rs/sk/politika/jedinstvena-rusija-i-sns-potpisale-sporazum-o-saradnji_219466.html
  3. rs.rbth.com/politics/2016/04/22/jedinstvena-rusija-i-sns-potpisali-memorandum-o-saradnji_586997
  4. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/analiza-vesti/balkanske-skice-srpska-lista-iz-moskve/

 

-

Владимир Фролов

Oдмах после Skotova вриска на одлуку да генерал Лазаревић предаје српским питомцима војне академије, огласи се и неизбежни „непристрани“ ROJTERS, познат по пласману антисрпских вести током деведесетих година прошлог века, док су хумани NАТО генерали чинили ратне злочине над Србима!

Дрско пласирање тезе – „Iako bi u nekim zemljama presuda za ratne zločine mogla da bude minus, u Srbiji je postala medalja časti“, заправо означава почетак медијске кампање против одлуке војне академије да српским питомцима српски генерали пренесу ратна искуства, из одбране своје Отаџбине!

ROJTERS потом истиче, да је та одлука одмах алармирала „aktiviste za ljudska prava“ и то баш оне који су током NАТО бомбардовања позивали на још жешће бомбардовање, ваљда да се униште неприлагодљиви Срби, па да потом можда амерички генерали, доказани ратни злочинци, предају на тобожњој српској војној академији зомбираним будућим натоовским послушницима, да штите „људска права“ по њиховом моделу!

Само, и та „људска права“ и плаћеници USAID који их пропагирају у Србији, неминовно путују у канту за отпатке, јер се јасно види да ту ни мало п од „људских права“ нема.

Ни Skot, ни напујдани skotići неће спречити одлуку о заслуженом поштовању бранилаца Отаџбине, јер српски официри никада нису били агресори, већ само браниоци државе и народа!

-
У неким европским земљама постоји мишљење да је Србија „продужена рука“ Русије. Међутим, Немачка врло често има различите приступе односима са Москвом и односима са Београдом. Пошто ће слободни демократи највероватније преузети спољнополитички ресор у Берлину, тешко да Србију очекују добре вести из немачке престонице.

 

Порука немачког амбасадора у Србији Аксела Дитмана да је услов за столицу Србије у ЕУ — столица за Косово у УН, није изненађење за Вадима Трухачова, историчара са Руског државног хуманитарног универзитета. Он каже за Спутњик да, кад Немачка тражи столицу за Косово у УН, то није никакав нови „нож у леђа“ Србији.

„Берлин је још пре десет година преузео улогу главног полицајца на Балкану који треба да присили Србију да призна независност Косова. Ако би Немачка одустала од тога, то би значило да Берлин признаје да је његова политика након уједињавања две Немачке била потпуно погрешна. Да би дошло до преиспитивања ове политике, потребне су промене унутар немачких политичких елита. Осим тога, ова земља има још један адут: око милион Срба ради у Немачкој. У том смислу, када је реч о радним местима за Србе, Немачка нема алтернативу“.

На питање да ли би добар резултат Немачке левице и Алтернативе за Немачку могао да доведе до потпуне нормализације односа Берлина са Москвом, па самим тим и са Србијом, Трухачов одговара:

„Наравно да у неким европским земљама постоји мишљење да је Србија ’продужена рука‘ Москве. Међутим, Немачка, као, уосталом, и Аустрија, врло често имају различите приступе односима са Москвом  и односима са Београдом. Када је реч о Алтернативи за Немачку и Левици, ове странке критикују балканску политику Берлина, али проблем је у томе што у следећих десет година ниједна од ових странака неће ући у владу. То јест, Левица апсолутно сигурно неће, а што се тиче АФД, све зависи од тога да ли ће ова странка успети да покаже бољи резултат на следећим изборима“.

Како истиче руски аналитичар, „што се тиче других политичких фактора, Хришћанско-социјална унија и Социјалдемократска партија Немачке имају примедбе на рачун политике Берлина на Балкану, а Хришћанско-демократска унија Немачке, Зелени и посебно Странка слободних демократа заузимају изричито проалбански став и подржавају независно Косово“.

„Пошто ће слободни демократи највероватније преузети спољнополитички ресор, тешко да Србију очекују неке добре вести из Берлина“, закључује Трухачов.

(Спутњик)

www.nspm.rs/hronika/sputnjik-nemacka-nece-odustati-od-komadanja-srbije-cak-i-ako-se-priblize-berlin-i-moskva.html

-

Кина има један принцип: када ми сарађујемо, нема ниједног политичког предуслова. То је наш генерални став и политика, каже кинески амбасадор у Београду Ли Манчанг. Овако одговара на питање о притисцима на Србију да се определи само за „једну столицу“.

У интервјуу за Спутњик најављује долазак „Алибабе“ у Србију, као и отварање још једне директне авио-линије из Србије за Кину. Са амбасадором разговарамо у једном од салона Амбасаде НР Кине у Београду у тренутку када су све очи света упрте у Азију: председник Кине Си Ђинпинг примио је америчког председника Доналда Трампа, а пред самит Азијско-пацифичке економске сарадње.

Да ли очекујете да ће ти разговори и сусрети допринети већој безбедности у Азији и смиривању тензија?

— Свакако. Сваки сусрет лидера Америке, Кине, Русије или неке друге земље, позитиван је, и сигуран сам да ће имати позитиван резултат и дати допринос сарадњи, очувању мира, унапређењу економске сарадње и сарадње у другим областима. Очекујем велики успех од ове посете.

У октобру је одржан 19. конгрес Комунистичке партије Кине, који су многи назвали историјским. Који су правци развоја Кине зацртани на том конгресу и колико је кинески сан различит од америчког?

— Хвала што сте пратили тај велики догађај. Ја сам члан комуниста, имам већ 35 година стажа у нашој партији, и зато је овај конгрес, не само за мене него и за нашу земљу, велика ствар. Говор који је одржао наш председник и генерални секретар наше партије је много важан и свеобухватан. Ја тај говор сад изучавам. Колико ја схватам, има доста програма и садржаја, нпр. када је реч о међународним односима. Наш председник и генерални секретар апелује да се изгради нови модел међународних односа. То подразумева да све државе на свету, без обзира да ли су велике или мале, богате или неразвијене, буду равноправне. Треба да се међусобно поштују. То је много важно. Друга тачка је да се у међународним односима треба придржавати праведности и оправданости, а циљ тога је да увек имамо заједничку победу, а не као у спортовима, да ви побеђујете, а ја сам поражен. Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа.

Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа
© Sputnik/ Александар Милачић
Ми кажемо — да сви будемо победници. То је нови модел међународних односа

Што се тиче кинеског сна и поређења са америчким, колико је он различит?

— Ја градим кинески сан, нисам проучавао амерички сан. Кинески сан је да сваки Кинез, свако ко живи у нашој земљи да има сва права. Нажалост, чињеница је да тренутно у нашој земљи имамо скоро двадесет милиона људи који живе испод границе сиромаштва. Нормално, решили смо велики део становника, раније смо имали скоро 300 милиона испод те границе, сада остаје 20 милиона. То је за нас велики задатак. За неколико година ми ћемо тај проблем решити. То је кинески сан — да сви лепо живимо, да достојанствено живимо, да цела Кина буде богата, напредна, слободна.

Србији многи завиде на односима које има са Кином. Имамо Споразум о свеобухватном стратешком партнерству. Ових дана председник Си је писао председнику Вучићу захваљујући му на честиткама поводом Конгреса и поводом његовог реизбора за генералног секретара, и у том писму се истиче да српско-кинески односи показују позитиван тренд развоја. Једна од ствари која ће допринети развоју наших односа јесте и пројекат Појас и пут. Где је место Србије у том пројекту?

— Што се тиче овог питања, дозволите ми пре свега да пуно захвалим српском народу, Влади Србије, руководству Србије на челу са председником Вучићем. Ви сте поменули писмо кинеског председника председнику Вучићу. Ја бих рекао да њих двојица, председник Си и председник Вучић, заиста имају блиске, пријатељске односе, често размењују писма, заиста често. Један другог добро разумеју и поштују, и то је велика срећа и за Кину и за Србију. Пријатељски, ја бих рекао другарски однос између два лидера је много важан у неком смислу, а по мом личном мишљењу, то је кључни фактор. Ми високо ценимо и захваљујемо што је српски народ, његово руководство на време прихватило иницијативу „Појас и пут“ и активно учествује. На пример, у мају ове године, председник, тада још премијер Вучић отишао је у Кину да учествује на форуму „Појас и пут“, и у том смислу Србија активно учествује у тој иницијативи. Ми много радимо са Србијом, има ту доста пројеката. То је захваљујући жељи и Кине и Србије, дакле, то је принцип тржишта. Друго, хоћу да нагласим да је Србија Кини веома, веома пријатељска земља. Она је прва земља у региону са којом је Кина потписала свеобухватно стратешко партнерство.

Кинеска спољна политика јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање
© Sputnik/ Александар Милачић
Кинеска спољна политика јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање

Да ли је Србија на неки начин и одскочна даска за кинески бизнис у Европи?

— Ја то тако не гледам. Србија није даска за Кину да одавде скочимо у Европу. Мој став је једноставан: Србија је нама пријатељска земља. Кинески сан је, простије речено, развој. Свака земља, свака нација има свој сан. Србија има свој сан, ми исто, а то су развој, мир, стабилност и просперитет. Мислим да то важи и за Србију и за Македонију и за Босну, за сваку земљу. Кина има свој сан, Србија има свој сан. Сан нас повезује. Србији требају развој и инвестиције и Кини је потребно исто. Два руководства добро се споразумевају и имају поверења и поштовања. Онда је лако да нађу заједнички пројекат, ауто-пут, мост Земун—Борча, брзу пругу…

Знате да се Србија залаже за добру сарадњу и са Западом, и са Кином, и са Русијом. Међутим, недавно смо чули неке поруке да ми не можемо да седимо на више столица, него само на једној. Изложени смо притисцима. Како Ви то видите, зашто од нас траже да се определимо само за једну столицу?

— Кинеска спољна политика, како је речно на 19. конгресу ЦК КП Кине, јесте следећа: пре свега, међусобно поштовање. Све државе, без обзира на величину и моћ, равноправне су. Ми се никада нећемо мешати у унутрашње ствари других земаља, Кина никад неће експанзију и хегемонију. Поштујемо избор народа једне земље. То је мој одговор на ово. Да ли је то довољно или не? Ја сматрам овако: свака влада сваке земље пре свега води рачуна о свом народу, о својим интересима. Ми то потпуно разумемо, поштујемо и подржавамо.

Можете ли да замислите ситуацију у којој би, рецимо, Кина рекла: Ако хоћеш да сарађујеш са нама, онда нећеш моћи да сарађујеш са неким другим?

— Између Кине и Србије постоје заиста пријатељски односи. Постоји много конкретних облика сарадње између Кине и Србије. И не само са Србијом, него у целом свету. Кина има један принцип: када ми сарађујемо, нема ниједног политичког предуслова. То је наш генерални став и политика.

У Букурешту је у среду одржан састанак министара енергетике 16 земаља Источне и Централне Европе и Кине, и на том састанку је, између осталог, оцењено да је Србија лидер што се тиче броја пројеката. Посебно се то односи на инфраструктуру и енергетику. Укупна вредност највећих заједничких пројеката Србије и Кине достигла је цифру од 6 милијарди долара, од чега су пројекти на којима се тренутно ради вредни 2,5 милијарди. Реч је о 15 пројеката. Које бисте издвојили као посебно важне?

— Имате тачније информације од мене. За неке пројекте знам, за неке не знам тачно. У последње 3-4 године заиста има пуно пројеката на којима радимо заједно са пријатељима из Србије. Неки су у току. Оно што је готово су мост Земун—Борча, на ауто-путу на Коридору 11 тренутно раде две кинеске компаније. Једна компанија „Shandong Highspeed“, друга је ЦРБЦ, која је завршила мост Земун—Борча. Од енергетских пројеката ту је термоелектрана у Костолцу, али ја бих као можда најуспешнији издвојио пројекат Железаре у Смедереву. Откад је кинеска компанија узела ту компанију прошло је 14 или 15 месеци. Та компанија је била на великом губитку, сада је стала на своје ноге и иде на боље. Кинеска компанија је прошле године инвестирала преко сто милиона долара, ове ће исто инвестирати преко сто милиона америчких долара.

Рекли сте да је више кинеских компанија заинтересовано за улагања у Србију. Које су то компаније које су најближе тој одлуци и у којим гранама привреде су још могуће кинеске инвестиције?

— Ту има неколико пројеката и неколико кинеских компанија. Још су у току преговори, па по џентлменском договору још не можемо да дамо информације јавности и ја морам да одржим реч. Свакако да очекујемо да ће доћи нови талас кинеских инвестиција.

 

Колико је тих компанија?

— Три-четири компаније, и то су озбиљни преговори. Брзо ћете сазнати. Суме још не знам.

Имамо и канцеларију за сарадњу са Русијом и Кином. Како функционише билатерална сарадња по тој линији?

— Томислав Николић, док је био председник, дао је огроман допринос развоју и унапређењу билатералних односа између Кине и Србије. Он је прошле године позвао нашег председника Си Ђинпинга у званичну државну посету Србији и та посета је директни резултат развоју укупних пријатељских односа двеју земаља. Николић је стари кинески пријатељ, ми га волимо и имамо лични контакт са њим. Сутра идем поново код њега, разговарамо са њим, размењујемо информације, он нам даје савете и, ја бих рекао, налог. Он нам пуно помаже.

Шта је то што кинеске бизнисмене највише привлачи у Србији? Који су плусеви за пословање овде, а има ли минуса?

— Ја бих рекао, пре свега пријатељство, гостољубивост српског народа или овако да кажем — сви Кинези који дођу у Србију, без обзира на то да ли службено или приватно или као туристи или као званична делегација, сви кад дођу у Србију, осећају се као код куће. Не зато што домаћин каже — желимо да се осећате као код куће. Заиста имамо тај осећај. То је много важно. Пре свега, то значи да Кинези воле Србију и да Србија воли Кинезе. То је предуслов. Друго, лако можемо да се споразумемо са Србима. И један и други народ су отворени један према другоме. Ако имам неку примедбу, одмах кажем да имам другачије мишљење и друга страна одмах добронамерно схвата, то је много важно.

А инвестициона клима? Мислим на прописе, да ли кинеске компаније имају проблема око прибављања одређених дозвола, да ли је папирологија препрека?

— Није препрека. Ова влада је ефикасна, политичари су сјајни, народ, грађани су веома пријатељски настројени. Зато још једном понављам, ми се овде осећамо као код куће. Србија нам је пријатељска земља. Нормално, и ми изражавамо добродошлицу за сваку инвестицију у Кини.

Има ли их?

— Има неколико. Кад људи имају љубави према неком, то нема објашњење.

Недавно смо чули и за информатички пут свиле, у оквиру Појаса и пута. Одржан је низ састанака делегација Србије и Кине у вези са изградњом паметних градова и онлајн туризма. Можете ли нам рећи више о томе?

— Позната је кинеска компанија „Алибаба“. Ми смо већ успели да неколико пута контактирамо са „Алибабом“. И моја и српска заједничка жеља је да доведемо „Алибабу“ у Србију.

Докле се ту стигло?

— То је у току. Пре четири месеца био је овде гувернер провинције Џеђанг. „Алибаба“ је компанија у тој провинцији. Разговарао сам са гувернером, и он ми је обећао да ће са своје стране учинити све да „Алибаба“ дође у Србију. Хоћемо да направимо овде трговачки центар на сајту, а „Алибаба“ ће бити челник, односно то ће бити њихов посао. Један проблем још није решен, а то је како ћемо да вршимо плаћање. Али почели смо да разматрамо како да решимо и то питање. Друго, почели смо да разговарамо о другој директној авионској линији. Чим смо почели да разговарамо о томе, значи да тржиште постоји.

— Не, Шенџен. То је близу Хонгконга, на југу Кине. У току је и рад на „паметним градовима“. То ради наша компанија „Хуавеј“.

Поменули сте да је отворена линија БеоградПекинг. Укинуте су и визе. Колика су реална очекивања да захваљујући томе Србија значајно повећа прилив кинеских туриста?

— По нашој статистици, а она није прецизна али може да послужи као информација, досад је трипут више туриста него прошле године. Овде две кинеске компаније примају и организују групе кинеских туриста. Оне сад више нису у стању да приме сваку кинеску делегацију. Значи, велика је потражња, али оне нису у стању да јој изађу у сусрет. То је знак да долази пуно Кинеза. И ја често наилазим у граду на кинеске туристе. Мислим да је то тек почетак. Крајем овог месеца организоваћемо групу Си-Си-Ти-Вија. Они ће доћи овде да направе серију о лепотама Србије. Када то буде емитовано у Кини, то ће бити велика реклама и тек тада очекујемо масовни талас кинеских туриста.

Ли  Манчанг: Србија је кичма у овом региону
© Sputnik/ Александар Милачић
Ли Манчанг: Србија је кичма у овом региону

Колико су Кинези добри туристи, да ли много троше?

— Много. У просеку 4.000 евра за једно путовање.

Очекује се да ће идуће године бити завршен Кинески културни центар. Како ће он допринети културној сарадњи наших двеју земаља?

— Према плану, крајем идуће године тај пројекат треба да буде завршен. Србија је кичма у овом региону. Србија је мирољубива земља. Има богату и дугу историју, и ја очекујем да ће, када Кинески културни центар почне да ради, ту бити простор да се Србима представи кинеска култура и да кроз тај простор и ми вашу културу пошаљемо у Кину и представимо кинеском народу. Други задатак јесте да одавде покривамо регион, пошто у другим земљама још немамо културни центар.

Рекли сте да је Србија кичма региона. Како видите регионалну ситуацију, да ли је нешто угрожава?

— Не видим неку велику опасност. Свака земља води своју политику, и поготову Србија хоће добросуседске односе са свим земљама и постиже резултате. И свет, међународна заједница, треба да види да Србија даје све од себе да сачува стабилност у региону.

Кина даје веома снажну подршку Србији кад је реч о Косову. То се, рецимо, видело на последњем састанку Интерпола, када Косово није примљено у ту организацију. Међутим, јасно је да притисак Запада неће попустити и да ће на сваки начин покушавати да Косово угура у друге међународне институције. Колико је опасно то угрожавање међународног права, тим пре што најновији догађаји у Европи управо то потврђују?

— Кинеска спољна политика је пре свега међусобно поштовање. Као друго, поштујемо суверенитет и територијални интегритет сваке земље. Што се тиче Косова, наш став је јасан: Резолуција 1244 Савета безбедности је оквир у ком треба да се реши питање Косова. Мада у свету има неких земаља које су признале Косово, ми га не признајемо. Ми сматрамо да тај проблем треба решити, али у оквиру резолуције СБ и међународног права. У том смислу подржавамо Србију, а захваљујемо Србији што и она увек подржава кинеске суштинске интересе. Нормално, и ми као пријатељска земља подржавамо српске суштинске интересе. Ту нема никакве сумње.