Тагови Вести таговане са "Србиjа"

Србиjа

-

Србија постиже стални напредак у спровођењу амбициозног програма политичких, правних и економских реформи, сматра председник Спољнополитичког одбора Европског парламента и известилац ЕП за Србију Дејвид Мекалистер и истиче да се Србија налази на добром путу у погледу испуњавања критеријума за чланство у ЕУ.

У ауторском тексту за Јуропијен вестерн Балканс каже да је то приметио током последње посете Београду, у августу, и истиче да све док се Србија креће напред, сталожено и доследно, Брисел треба да подржи сваки корак ка заједничкој европској будућности.

– На пример, Србија је усвојила свеобухватан програм реформе управљања јавним финансијама, као и важне законе који се односе на регулаторну реформу, плате у јавном сектору и административне поступке – навео је.

Истакао је да је развијена стратегија за електронску управу, усклађен је њен правни оквир и настављена промоција система запошљавања заснованог на заслугама.

Напредак је, према његовим речима, такође видљив и на економском плану.

– Смањивањем буџетског дефицита и реструктурирањем јавних предузећа, Србија је успела да смањи домаће и спољне неравнотеже. Према подацима Светске банке, очекује се да ће привреда Србије ове године порасти за три одсто – прецизан је Мекалистер.

Примећује, међутим, да је потребно више напора како би се осигурала слобода изражавања, заштита мањина, квалитет судства, приступ правди, мере у борби против корупције и укључивање цивилног друштва у процес приступања.

– Како би даље напредовала на свом путу ка интеграцији у ЕУ, Србија би требало да да приоритет напорима у овим областима и покаже конкретна достигнућа – каже Мекалистер и додаје да ЕУ, заузврат, мора остати ангажована у земљи и читавом региону Западног Балкана и пружити своју подршку када год је то потребно.

Истиче да се не ради о наметању решења ЕУ, већ о, како је рекао, слушању и напретку заједно.

ЕУ највећи донатор

Подсетио је да је ЕУ већ далеко најважнији донатор неповратне помоћи Србији.

Тренутно је, напомиње, ангажована у око 600 пројеката који подржавају програм реформи и развоја земље и помажу у припремама за чланство у ЕУ.

– Многи од ових пројеката пружају врло конкретне предности за друштво – од обезбеђивања болничке опреме и изградње вртића, подршке иновативним компанијама и помоћи у борби против корупције – каже Мекалистер.

Па ипак, указао је, да такви пројекти могу достићи свој пуни потенцијал и претворити се у јавну подршку за ЕУ и процес придруживања, једино ако су видљиви широм земље.

– Сви смо позвани да ефикасније комуницирамо у погледу степена и конкретних користи од ангажовања ЕУ у земљи (Србији) – прецизан је известилац ЕП за Србију.

Говорећи о региону који и даље карактеришу етничке тензије и поделе, добросуседски односи, каже Мекалистер, представљају основни услов за постизање политичке стабилности која је потребна за интеграцију у ЕУ.

Реформе предуслов

– Зато треба да обезбедимо да тренутни дијалог између Београда и Приштине, под покровитељством ЕУ, иде унапред и помогне у решавању нерешених сукоба између Косова и Србије – казао је.

Истиче да ће тежња ка чланству у ЕУ дати резултате само ако се спроведу темељне реформе.

– Проширење ЕУ је дугорочан процес. Правне и структурне реформе и билатерални преговори неопходни су за испуњавање копенхашких критеријума и не могу се извршити преко ноћи – навео је Мекалистер уверен да ће сваки мали корак на европском путу на крају довести до стабилности и безбедности на Западном Балкану.

Због тога, указао је, Брисел мора да одржи перспективу чланства у ЕУ живом и блиско да сарађује да бисмо, како је нагласио, осигурали да заједничка визија, заједничка европска будућност, једног дана постане стварност.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/dejvid-mekalister-srbija-se-nalazi-na-dobrom-putu-u-pogledu-ispunjavanja-kriterijuma-za-clanstvo-u-eu.html

-

Драган Милашиновић

Било је 20.09.2017 неколико занимљивих политичких догађаја и вести које завређују да буду предмет кратког аналитичког коментара, али ја сам се одлучио за једну неуобичајену – званични опроштај прослављеног српског и југословенског кошаркашког тренера Душана Дуде Ивковића од вођења кошаркашких утакмица.

Ако има оних који би ме питали зашто је једна ревијална кошаркашка утакмица политички догађај, могао бих одговорити – зато што је, под овим режимом, све у Србији и око Србије политика, али радије бих узвратио контра-питањем – а зашто Дуда Ивковић, тренер који је своју земљу предводио до две сребрне олимпијске медаље, једног светског и три европска злата, као и до једне европске вице-титуле(1), своју последњу утакмицу води у Пиреју, а не у Београду? Зашто му достојан и дирљив опроштај приређује страни клуб у коме је радио, а не земља којој је донео толике титуле и признања и којој и данас сијају драгуљи које је избрусио, почев од Милоша Теодосића до млађаног Богдана Богдановића?

Зар само зато што је, користећи своје грађанско право, подржао политичку опцију коју актуелни режим, из себи знаних разлога, доживљава као највећу опасност и активно учествовао у кампањи председничког кандидата супростављеног Вучићу, он нема право на јавно признање за сјајну спортску каријеру? Када је пре око месец дана ФИБА објавила да Дуда Ивковић ове године улази у њену кућу славних, као једини кошаркашки тренер, стигле су честитке из целог света, али ниједна од српских званичника, иако је ранг  тог признања такав да је од значаја за цео српски спорт, па и државу. Није му честитао чак ни министар спорта Вања Удовичић, коме би то морала бити ресорна делатност. Срамно.

И зато је вечерашња утакмица у Пиреју, вечерешњи испраћај српске кошаркашке легенде на туђем тлу, за Србију прворазредни политички догађај, пре свега као још један споменик политичком лудилу у које актуелни режим гура српски народ. Мржња и бахатост коју садашња српска власт испољава, не само према политичким противницима, већ и према политичким неистомишљеницима, мора забринути сваког разумног и моралног грађанина ове земље.

Јер, Душан Дуда Ивковић није и нема намеру да буде политички активан. Његова подршка Саши Јанковићу била је принципијелна ствар, један вид грађанског неслагања са евидентном тоталитаризацијом српског друштва. Право да то неслагање јавно изрази, у нормалној држави, мора имати сваки човек, а посебно јавне личности. Отуда су покушаји његове маргинализације и медијске сатанизације због легитимно изнетих ставова брука, али и право лице садашњег режима.

Наравно, ово не значи да Дудин политички одабир сматрам политички смисленим. Напротив. Саша Јанковић је готово иста политичка опција као и Вучић, само што је културније упакована. Но, то не може и не сме бити разлог да на њега као тренера не будемо поносни, да му не будемо захвални за све што је дао нашем спорту.

Знају то многи и зато Дуда Ивковић није био сам и без Срба на свом опроштају у грчком Пиреју. Били су тамо Новак Ђоковић, Жељко Обрадовић, Саша Ђорђевић, Милош Теодосић и многе друге познате спортске и јавне личности, али и обични људи који су дошли да га поздраве.

А то што није било српских режимлија више је њихова срамота, него Дудина нелагодност.

И зато би им било боље и корисније да узроке те срамоте анализирају много дуже и озбиљније од Трампових претњи паклом са говорнице Генералне скупштине ОУН. Нама је амерички пакао већ испоручен…

 

_____________________________________

 

  1. www.rts.rs/page/sport/ci/story/32/kosarka/2877216/oprostaj-dude-ivkovica-u-pireju.html

 

1. Европска унија из перспективе „деведесетих”

Када поборници идеје „Европа (=ЕУ) нема алтернативу” хоће да обичном свету приближе све „бенефите” које ће наш народ и држава имати од прикључења овом земаљском рају, најбољем од свих до сада обећаних, онда посегну за аргументима оваквог типа: где су одлазили наши гастарбајтери на рад – у земље ЕУ или у Русију и Кину; где би жели да живите и радите – у Немачкој и Француској или у Русији или Белорусији; да ли је бољи систем социјалне и здравствене заштите у ЕУ или у Русији; где су радничка права боље заштићена у Немачкој, Аустрији и Француској или у Русији, Кини и Казахстану; да ли би више волели да вам деца студирају на универзитетима у ЕУ или у Русији и Кини; и најзад, хоћете ли да Србија буде у заједници са европским или са азијским државама.

Пошто човек своју представу друштвених феномена углавном формира на основу утисака из најскорије прошлости, што посебно важи за човека информатичке ере коме је вертикала сећања и искуства све краћа и оскуднија, навдена аргументација у прилог ЕУ је из угла искуства деведесетих година прошлог века заиста убедљива. Насупрот политичког хаоса, општег безакоња и несигурности, привредног и финансијског краха, колапса социјалног и здравственог система, који су деведесетих година прошлог века задесили све државе Источне Европе и Балкана, Европска заједница је тих година заиста деловала као једна велика „држава благостања”. Стога су Фукујамина прорицања о крају историје и коначном тријумфу западне либералне демократије деловала реалније на ратом захваћеном Балкану и у транзиционо девастираној Источној Европи, него на западној хемисфери. Овај хилијастички утисак, измешан са осећајем сопствене инфериорности, имао је код Балканаца и источних Европљана плодну подлогу у вишедеценијском доживљају Запада као симбола слободе.

Једном речју, Запад који је почетком 20. века извезао комунизам у православно Руско Царство, дочекао је крајем истог века у својим раљама робове-бегунце испражњене свести, који су хрлили у обећани Еденски врт западне цивилизације. Тако је Запад захваљујући извозу комунизма током 20. века, уместо физичке колонијализације свог источног предзиђа, извршио врло успели подухват колонизације (акултурације) свести, пре свега, европских православних народа.

Пошто је код колонијалне вестернизације поистовећивање са западном цивилизацијом акт нужности, а не акт слободног подражавања, не треба да чуди што данашњи предводници позападњачивања међу Србима немају ни делић оног одушевљења за слободу и националност које је надахњивало духове једног Илије Гарашанин и Стојана Новаковића. Наши данашњи западњаци лишени су не само слободарства, већ и сваког вида рационалности. Стасали по надзором Тита и партије, они имају митски и догматски однос према европској стварности, који се најочигледније манифестује у пароли „Европа нема алтернативу”. Митски однос према стварности и стална борба против „слободних духова који сам мит доводе у сумњу”, чине основу свести и деловања данашњих Србијиних ЕУ-ропејаца, па их М. Ломпар с правом назива секуларним свештенством.1) Делом због иностраних апанажа, а делом због сопственог историософског слепила као плода једнодимензионалне догматске свести, Србијини секуларни свештеници имају окамењену представу о Европској унији, која одговара утиску који о Западној Европи из деведесетих година прошлог века носи и наш обичан свет. Зато сазнање о томе где се запутио брод ЕУ тешко да можемо да добијемо од оних чији су политички видици и интереси неповратно колонијално закључани у идеју „Европа нема алтернативу”. Неупоредиво је корисније да чујемо шта о будућности Европске уније говоре припадници њеног наднационалног естаблишмента.

2. Рађање новог лица Европске уније

Не само по годинама, већ по оном што говори, што је урадио током сто дана свог председниковања, а нарочито по ономе што најављује да ће учинити, Емануел Макрон делује као аутентично лице нове Европске уније. С тим у вези, свакако није случајно то што либерали из руске филијале „Карнеги центра” о феномену „макронизације” већ говоре као о „могућем начину обнове Запада”. При томе, подвлаче како ће сам Макрон својим примером показати колико је „макронизација” образац „успешне приче” (success story) за супростављање пробуђеним ултралевим и ултрадесним популистима (овде).2) Своју визију „успешне” француске и европске приче, овај бивши Ротшилдов банкар је подробно представио у опширном интервју који је 1. 9. 2017. дао „Le Point-u” (овде).3) У интервјуу се Макрон дотиче свих на почетку навдених стереотипа на основу којих просечан грађанин Србије гради своју представу о Европској унији као земљаском рају.

2. 1. Ново лице европског радног законодавства

За „мајку” свих својих садашњих и будућих политичких битака, Емануел Макрон је прогласио реформу тржишта рада. Права тема за проверу реалистичности представе једног српског евро-ентузијасте о Европској унији као вечитом рају социјалне сигурности и владавине права.

Суштина Макронове реформе у области рада своди се на дерегулацију радних односа, минимизирање улоге гранских синдиката и гранских колективних уговора (овде).4) Намера је да се неки од кључних елемента уговора о раду, као што су минимална надница, дужина радног дана и радне недеље, износ накнаде за прековремени рад, више не уговарају на националном нивоу кроз гранске колективне уговоре, већ на нивоу предузећа или директно између радника и послодавца. Макрон у наведеном интервјуу истиче како ће према прописима измењеног Законика о раду, отпуштени радник моћи само једном у пет година да се користи правом на материјално обезбеђење за случај незапослености (овде).5) У измењену радном законодавству своје место неће наћи место ни мировне судије у радним односима, које су до сада, заједно са представницима предузећа и инспекторима Министарства за социјална питања, решавале спорна питања у вези са отпуштањем радника, а пре свега спорове у вези са тим да ли је до отказа дошло услед кривице радника или економских разлога. У овом другом случају они су заједно одлучивали нпр. о дужини периода у коме је отпуштени радник примао накнаду, његовој преквалификацији, и све те обавезе су до сада падале на терет предузећа (овде).6) У случају противзаконитог отказа Макрон предлаже да минимални износ накнаде штете досуђене од стране суда буде у висини три плате после двогодишњег рада, а да максимални износ буде у висини двадесет плата за преко двадесетдевет година стажа. Према постојећим прописима висина минималне накнаде штете износи шест плата, док максимални износ није законски одређен, па су до сада француски судови досуђивали противзаконито отпуштеним радницима високе износе накнаде штете. Предлаже се ослобађање послодавца од плаћања новчане казне држави када прекрши процедуру приликом давања отказа, под условом да је сам разлог за давање отказа био законит (овде).7) После другог отказа, радник не само да би губио право на материјално обезбеђење, већ би се дотадашња његова стручна спрема и радно искуство проглашавали „ирелевантним” и он би био дужан да прође неки од облика професионалне преквалификације. При том се због отвореног Макроновог подозрења према синдикатима планира да држава престане са досадашњом праксом финансирања додатног образовања у организацији синдикалних организација (овде).8) Слабљење улоге синдиката у конфликтним ситуацијама видљиво је и у предлогу да се досадашња најмање четири различита комитета на нивоу предузећа – представници свих запослених, синдикалног руководства, испекције за контролу услова рада и конфликтне комисије, споје у једно и да тако преговарају са послодавцем (овде).9) Уз то, Макрон предлаже да „средњи и мали бизнис добије могућност да колективне уговоре претреса и утврђује без учешћа гранских синдиката, директно са представницима запослених или чак са радницима непосредно” (овде).10) Да није реч само о радикалном смањењу права радника и незапослених, већ да Макрон има намеру да озбиљно умањи и финансијску страну оних социјалних права која ће преживети реформу, најјасније се види из предлога да се помоћ државе за отплату стана за сиромашне и студенте смањи на износ од пет евра месечно (овде).11)

Реформу која ће слободу уговарања између радника и послодавца оставити скоро без икакве нормативне и контролне стеге Законика о раду, гранског колективног уговора и националног гранског синдиката, Макрон је с правом назвао „коперниканском” (овде),12) јер у Француску, како примећује научни сарадник РАН, Јелена Филипова, уводи амерички либерални модел уређења радних односа, који укида евро-континентални концепт права на рад (овде).13) Посматран из угла двестогодишње еволуције француског радног права, Макронов предлог делује још „коперниканскије”, јер радноправну заштиту суштински враћа на оквире Наполеоновог грађанског законика од 1804. године. Према чл. 1781. ове кодификације код усменог уговора о најму радне снаге се у случају спора веровало на реч послодавцу и то када је у питању висина наднице и друге годишње премије.14)

У дерегулацији радних односа нови француски председник тражи лек за смањење садашње укупне незапослености од 9,6%, односно 25% у младој популацији. Имајући у виду високу незапосленост и буџетски дефицит од 3%, Макрон постојећи систем оцењује као неефикасан, а онда у духу утилитаризма додаје да је „неправичан зато што је неефикасан, и неефикасан зато што је неправичан” (овде).15) Дакле, по Макрону испада да ће „ефикасност и правичност” бити достигнути тек онда када се у условима дуготрајне и изузетно високе незапослености радник буде оставио сам, без икаквих гарантија законских императивних норми и колективних уговора, да са послодавцем уговора надницу, премије, радно време.

При томе, Макрон у складу са својим схватање социјалне правичности најављује после реформе тржишта рада и реформу пореског система, која треба послодавцима да смањи порески терет. Овакав предлог реформе новог француског председника показује сву исправност оцене Н. Катића да „када се уведе режим радикалне штедње на свему, поготову на трошењу за социјалне функције или за државне инвестиције, почиње неповратни процес демонтирања социјалне државе. Ова криза и њено пролонгирање није ништа друго до тихо убијање модерне социјалне државе и смрт кроз хиљаду резова”.16)

2. 2. Ново лице европске правне државе

Да има намеру да потпуно, Катићевом речју, „демонтира” постојећу социјалну државу, Макрон и не крије. „Ја не припадам свету старих положаја. Ја сам кренуо против њега”, вели млади француски председник (овде).17) Овим жели да укаже не само на своје чиновничко порекло, које га не везује за политичку Француску, већ и на своју намеру да кроз рушење постојећег поретка, створи „нови врли свет”. Цитирајући економсту Ј. Шумпетера, Макрон истиче како је његов задатак да ослободи процес „креативне деструкције”. Да ће жртва овог процеса бити не само социјална држава, већ и владавина права, показује начин на који ће бити извршене измене важећег Законика о раду. Иако има сигурну већину у Народној скупштини и Сенату, која је на претходним парламентарним изборима измајсторисана захваљујући већинском двокружном систему, рекордно ниској излазности (38,3%), притиску тек завршених председничких избора и Ротшилдовим донацијама у нову Макронову партију, француски председник се одлучио да радно законодавство измени путем уредби Владе (овде).18) Парламент је на основу чл. 38. Устава овластио Владу да ова може у форми ордонанси да измени Законик о раду (према чл. 34. материја радног права спада у искључиву надлежност Парламента)19), у циљу спровођења свог програма. Председник и Влада су се одлучили да заобиђу редовну законодавну процедуру у Парламенту, како би избегли пролонгирање законодавног поступка због могућег подношења бројних амандмана од стране опозиције, али и незадовољних посланика владајуће већине. Јер, реформи радног законодавства се противи чак 63% француских грађана, у оквиру њих су најбројнији гласачи странака које предводе Ле Пенова и Меланшон, али и 59% гласача републиканаца и 71% гласача социјалиста (овде).20) Тумачећи изузетак са ордонансама као правило, а у праву важи начело да се изузетак увек рестриктивно тумачи, француска Влада је de facto преузела законодавну власт од Парламента. Пишући о владавини уредбама у Краљевини СХС, Слободан Јовановић је истицао следеће: „Од када је уредба заменила закон, правни поредак је изгубио сваку стабилност, и ми у погледу правних прописа живимо од данас до сутра, у вечитом провизоријуму”.21) Оно што је важило као дијагноза за Краљевину СХС, мора да важи и за једну Француску.

Ако је подела власти минимални услов да би за једну државу рекли да у њој постоји владавина права, онда је француска држава због владавине уредбама на добром путу да изгуби овај атрибут. Ствари изгледају још озбиљније ако се узме у обзир чињеница да се измене Законика о раду путем уредби Владе спроводе у условима ванредног стања. Јер, масовни улични протести које су најавили други по величини француски синдикат, као и странка Жан Лик Меланшона, увек могу бити забрањени из разлога безбедности, односно терористичких претњи. Уз поделу власти, „слобода појединца да се потчини само оном закону за који је дао слободан пристанак”, чини други нужни елемент владавине права.22) Без владавине права Макронова власт може бити легална, али не и легитимна.

Из интервјуа Le Point-u се види да млађаном банкару Макрону није приоритет владавина права, а у оквиру ње ни подела власти и слобода, већ сувереност, као највиша и недељива власт. При томе у уставном систему Пете Републике он види у председнику „основу политичког живота и гаранта државног устројства” (овде).23) Истовремено, даје предност чиновничкој у односу на политичку владу, што заједно са бившим чиновницима који су као политички анонимуси убачени у парламент, показује да је Макрон изразити поборник јаке извршне власти и слабог парламента. Ако се овоме дода његово цитирање поуке утемељивача француске апсолутне монархије, Луја XIV, „не дозволите да руководе вама, будите домаћин, радите без миљеника и премијера” (овде),24) онда је јасно да Макрон жели да до крајњих граница ојача улогу председника Републике, који треба буде отелотворење суверене, односно највише и недељиве власти. Оправдање за овакав поглед на председничку власт Макрон налази у томе што су у Француској, као колевци европске апсолутне монархије, и данас итекако „живе монархијске представе”. Да не би било заблуде да овај његов квазимонархизам значи некаво враћање вредностима француске средњовековне монархије, Макрон истиче како се сва поређења „завршавају на томе” (овде).25) Суверену власт нови француски председник мисли да дели само са бриселским наднационални структурама и ту се представља као снажан заговорник концепта ЕУ као наддржаве, јер према Макроновом тумачењу стварности испада да сви грађани чланица ЕУ очекују да их заштити овај, његовом речју, „Левијатан”.

Најавом реформисања локалне управа, под видом финансијске штедње, која треба да доводе до укидања традиционалног француског локалног устројства са департманима и општина (овде), Макрон жели да заврши посао на остварењу, речју Х. Шулцеа, „апсолутистичке идеје државе”, коју је започо француски апсолутизам, а наставила Француска револуција, „тако што је ратом и масовним терором принудно успоставила револуционарно јединство”.26) Таква држава је према грађанима свепрождиружћи (реформа радног права) и свеуједначавајући (реформа локалне управе) „Левијатан”, док се према глобалној плутократији показује као пуки пион. Једном речју, садржина и начин на који француски председник намерава да спроведе наведене реформе показују да „макронизам” значи успостављање снажне и бирократизоване извршне власти, ослобођене у име ефикасности „стега” демократског легитимитета и владавине права.

2. 3. Ново лице европског образовања

Тврдња да у Макроновом концепту држава представља пуки инструмент за реализацију интереса глобалне плутократије, делује на први поглед превише „завренички”. Међутим, сам Макрон је у наведеном интервјуу показао да његове реформе радног, социјалног и фискалног система Француске полазе од визије Европе светске финансијске псеудоелите која нема своју Отаџбину.

Суштину Француске и француске цивилизације Макрон види у ономе што је Ф. Бродел назвао „амалгам”, расна, верска и културолошка мешавина (овде).27) Сходно таквом карактеру, највећа опасност савременог француског друштва је по Макрону грађански рат. Исламски тероризам је никао на периферији француских градова, зато што француско друштво и држава нису успели да културолошки, социјално и економски апсорбују муслимане из азијских и афричких земаља. Истичући како су главне жртве садашњег „неефикасног” радно-правног, социјалног, али и образовног система, млади и нискоквалификовани кадрови, Макрон заправо указује да би директну корист од најављених реформи требали да имају мигранти са периферије француских градова. Исту социјалну групу има у виду и Макронов предлог да области Париза, Лиона, Провансе и Марсеја добију статус грађевинских зона са посебним приоритетом, у којима треба либерализовати градњу и снизити цену квадратног метра. Реч је о регионима у којима је и највећа концентрација миграната.

Да је целокупна реформа усмерена тако да у њој главну жртву треба поднесу демографски истрошени, а политички и економски немоћни средњи слојеви аутентичног француског друштва, најасније показује следећа Макронова реченица: „Данас човек из сиромашне породице, посебно ако родитељи немају високо образовање, мало има шанси за успех, макар он добио и диплому основних студија (према болоњском систему)” (овде).28) Да би повећао социјалну покретљивост француског друштва, која треба да омогући друштвену адаптацију и успон миграната, Макрон планира да на јесен и следеће године покрене „револуцију у образовању”. Први њен циљ је да школовање на универзитету изгуби ону популарност коју има данас. У центру пажње треба да буду струковне студије, као и различити облици преквалификација и доквалификација, јер образовање мора, по Макрону, да прати потребе и интересе бизниса (овде).29) Када се одбаце „болоњске” идеолошке флоскуле, као што су оне о подизању практичних знања, већој транспарентности и проходности образовног процеса, онда се види јасна Макронова намера да заједно са ликвидацијом социјалне државе и владавине права, изврши и егзекуцију над преживелим остацима традиционалног европског образовања у Француској.

2. 4. „Макронизам” и мигранти

Предложене реформе показују да је суштина идеје „макронизма” да се изгради модел државе и друштва који ће моћи да апсорбује и држи под контролом ону радну снагу и пореске обвезнике који из Азије и Африке буду плански пристизали у демографски исцрпљену „стару” ЕУ. У тој тачки се „макронизам” показује као политички феномен који је итекако повезан са феноменом миграција из афричких и азијских земаља. Тврдњу, по којој су остарелој Европи мигранти једини спас за очување њене привреде и социјалних и пензионих фондова, није изрекао ни један поборник „теорије завере”, већ на Радио Београду добро обавештена Соња Лихт (овде).29)

Српски евро-ентузијасти добро дошли у европски „котао за претапање”, у коме су образовање, наднице, радничка права и владавина права прилагођени навикама становника Малија и Авганистана! И нека вас при томе не радује притајена осветничка помисао да ће афрички образовни и здравствено-социјални ниво права и услуга у ЕУ подједнако погодити и некадашње „беле” колонизаторе, јер европско „црно племство” никада није живело тамо где је живео обичан свет. Уосталом, Емануел Макрон само спроводи планове тог „црног племства”, јер је његов план реформе радног и пореског права и образовног система преписан из извештаја који је 2008. године сачинила Комисија за стимулисање економског раста, којом је руководио, ни мање ни више, познати банкар и масон високог степена – Жак Атали, а у којој је Макрон био помоћник генералног секретара (овде).30)

 

____________________________________________________________________________________________

1) М. Ломпар, Дух самопорицања: прилог критици српске културне политке, Нови Сад, 2012, стр. 14-17.
2)
carnegie.ru/2017/08/22/ru-pub-72892
3)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
4)
www.bbc.com/russian/features-41116560
5)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
6)
www.bbc.com/russian/features-41116560
7)
amarok-man.livejournal.com/2458403.html
8)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
9) www.bbc.com/russian/features-41116560
10) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
11) inforesist.org/frantsuzskiy-zhurnalist-padenie-reytinga-makrona-ne-samoe-hudshee-vse-eshhe-vperedi/
12) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
13)
www.bbc.com/russian/features-41116560
14) История государства и права зарубежных стран, т. 2, отв. ред. Н. А. Крашенинникова, Москва, 2008, стр. 660.
15)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
16) Н. Катић, Из другог угла, Београд, 2015, стр. 139.
17)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
18) inforesist.org/frantsuzskiy-zhurnalist-padenie-reytinga-makrona-ne-samoe-hudshee-vse-eshhe-vperedi/
19) M. Jovičić, Veliki ustavni sistemi, Beograd, 1984, str. 481.
20) tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/4511469
21) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 637.
22) К. Чавошки, Право као умеће слободе, Београд, 2005, стр. 192.
23) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
24) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
25)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
26) H. Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd, 2002, str. 52; pravosudija.net/article/terri-meysan-chto-gotovit-francii-prezident-makron.
27) inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
28)
inosmi.ru/politic/20170901/240181503.html
29)
www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/radio-beograd-1/2801554/talasanje.html
30) pravosudija.net/article/terri-meysan-chto-gotovit-francii-prezident-makron

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Само пет дана након формирања Владе Републике Србије (формирана 29.07.2017), упркос објави председника републике Александра Вучића да ће премијерка Ана Брнабић бити задужена за економску политику, а министар спољних послова Ивица Дачић водити спољну политику, премијерка Брнабић је 3. јула дала интервју америчкој агенцији “Блумберг“, чији је преовлађујући садржај спољнополитички. Медији су се фокусирали на наслов дотичног интервјуа “Ако Србија буде морала да се определи између Русије и ЕУ, изабраће ЕУ“ (“Serbia Will Choose EU Over Russia If Forced“, July 3, 2017, 11:00 PM GMT, Bloomberg), објављеног у агенцијским вестима позивајући се на агенцију Блумберг, за који је накнадно установљено да је злонамерно и тендециозно лансиран. Циљ је као и небројено пута до сада био – бацање зле крви (нажалост, аутори овог “интервјуа“ су макар именом српског порекла – Миша Савић и Гордана Филиповић).

Реакције српске јавности на поменути наслов интервјуа премијерке Ане Брнабић биле су двојаке, потпуно поларизоване: оправдано осуђујуће, патриотске и жестоке, са једне стране, и одобравајуће и снисходљиве, од стране НАТО пешадије. Из спектра изјава јавних личности овим поводом наводимо само неке (искључујући најекстремније): “Брнабићева никако не би смела да остане на нивоу лепих жеља и пожељних изјава“– изјавио је Бојан Костреш; “изјава Брнабићеве оголила политику по којој, па и изнад саме Србије, стоји ЕУ“– Милош Јовановић;  “руско – српски односи нису претња било коме“– министар одбране РС Александар Вулин; “суштина мудре политике је да не дођемо у дилему“– министар спољних послова РС Ивица Дачић; “ на европском смо путу, али имамо став“– председник републике Александар Вучић.

Кампања овим поводом је своју кулминацију доживела након сусрета премијерке Ане Брнабић са амбасадором Руске Федерације у Београду, г.Чепурином (6.јула ове године), приликом које је премијерка усмено образложила амбасадору Чепурину комплетну новонасталу ситуацију, и у прилог томе лично предала стенограм поменутог “интервјуа“ (“Захарова: Брнабићева тврди да је њена изјава погрешно пренета, Чепурину предала транскрипт интервјуа“, дневни лист Политика, 7.7.2017).

Након пријатељског дипломатског сусрета на највишем нивоу, чија сврха је била разјашњење недоумица које је изазвао тенденциозни интервју, уследила је лавина негативних критика на рачун премијерке Брнабић. Стављена је на стуб срама само због  жеље да не дозволи да се уруши нешто што је стварано вековима – коректне и братске односе Руског и Српског народа. Издвајамо две критике, велике специфичне тежине. “Не схватам тај чин да се она (премијерка Ана Брнабић) некоме правда“- изјавио је новопечени министар у влади Бранко Ружић (“Завршена прича – није потребан стенограм“– дневни лист Курир, 11.07.2017).  “Потпредседница Владе РС Зорана Михајловић очитала је лекцију председнику владе РС Ани Брнабић“, искритиковавши је због правдања руском амбасадору уместо достављања садржаја интервјуа Влади Србије – истог дана након изјаве министра Ружића (“Рат-Зорана ударила на Ану“– дневни лист Курир, 11.07.2017).

Да ли је потребно посебно коментарисати релацију у којој потпредседник Владе критикује и “очитава лекцију“ председнику Владе Републике Србије??

Анализа овог интервјуа поново упозорава на то да се подмукла субверзивна политика Запада према Србији није уопште променила и да се не мења, упркос томе што након петооктобарског преокрета Србију предводе “демократизовани“ кадрови, чије једно ухо слуша Вашингтон, а друго Брисел. Евидентно је да је и такво дванаестогодишње подаништво према Западу под сумњом и Вашингтона и Брисела и последњих пет година, уз салве константних провокација чији је смисао омаловажавање крајње транспарентних и коректних  српско-руских билатералних односа који су у успону.

Објашњење наведеног неповерења и злурадог подметања можда лежи у чињеници што је актуелна власт Републике Србије знатно унапредила намерно атрофирану сарадњу Србије са Руском Федерацијом (период 2000. – 2012.). Посебно треба похвалити то што Србија упорно одбија “препоруке“, односно ултимативне захтеве Запада који се тичу увођењу санкција Руској Федерацији. Ојачана сарадња између Републике Србије и Руске Федерације, између осталог снажно доприноси јачању одбрамбене моћи и способности Србије, која у условима војне неутралности треба и мора да одговори постојећим и могућим спољним, али и унутрашњим изазовима и претњама сопственој безбедности. Само неко ко је непријатељ Србије може бити против нарастајуће разноврсне сарадње Србије и Русије, јер Србија оснажује своју оружану силу са искључивим циљем да брани и одбрани сопствено становништво и сопствену територију.

Држава Србија то чини руковођена богатим искуством о томе да оружани сукоби наносе максималну штету њеном одрживом развоју, а будући да такву могућност жели и свим земљама региона на тај начин доприноси очувању регионалног мира и безбедности. Имајући у виду наведене чињенице запрепашћује захтев америчког Конгреса, који је усвајањем посебне мере наложио Министарству одбране САД да му достави извештаје у руско-српској војној сарадњи. Медијима је то саопштио високи члан Комеитета за спољна питања Представничког дома Конгреса, Елиот Енџел (Танјуг, Спутњик, Новости, 15.07.2017). Енџел у наставку обајшњава да је “мера коју је Представнички дом Конгреса  усвојио део Закона о националној одбрани 2018.“. Он даље наводи да је “Русија недавно поклонила Србији оружје вредно 600 милиона долара, укључујући шест авиона МиГ-29 Фулкрум, 30 тенкова Т-72 и 30 оклопних извиђачких возила БРДМ-2“. Посебну забринутост њујоркшког конгресмена изазива чињеница да Србија сада поручује системе противваздохопловне одбране С-300, али и долазеће политичке одлуке. „Искрено, све ме више брину избори које Београд прави кад је реч о војним и безбедносним питањима. Зато сам и написао данашњи амандман“, прецизирао је Енџел. (Танјуг, Спутњик, Новости, 15.07.2017).

Коментаришући поменуте мере Конгреса и период српског доношења неких стратешких одлука, бивши амерички амбасадор у Београду Монтгомери, изнео је отворену претњу:  “Јер, импликације те одлуке сносиће народ Србије а не САД! “,  која је у контексту недавне оцене вашингтонске администрације да се Србија налази на линији ватре.

Да ли претходно наведени догађаји значе да САД, уз пример малигне манипулације агенције “Блумберг“, сматрају државу Србију својим двориштем у коме треба спроводити хирове, тако лечећи сопствене глобалне страхове? Очигледно није довољно што упорно покушавају да направе другу лажну албанску терористичку државу на српској земљи –  тзв. “Косово“. И тај процес им касни.

-

Владимир Фролов

Изгледа да је министар-певач Ивица малко прозрикио у маглуштини бриселских обећања, после мршавог европског доручка, који су шкрти Словенци послужили на Бледском форуму!

Можда се најзад и сетио оне народне – Обећање, луду радовање – па проговорио да ће се ЕU распасти ако не прима нове, наводно нестрпљиве чланице!

Ивица је забринуто истакао да у октобру у Београд стиже делегација европске службе за спољње послове на челу са драгом Federikom, што народски речено значи — „држ гаће“, јер стиже „решето“! Они ће почети разговоре о приступном поглављу 31– Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika!

Eтo, после понуђене Hojt Јieve „кошаре за јаја“, стижу европски теренски хигијеничари, па певачу неће пријати ни српски доручак, који ће као домаћин спремити за драге госте.

А, метеоролози међутим најављују баш благу јесен …..!

-

Предсједник ДПС Мило Ђукановић говорио је за дневну новину Блиц из Београда о свом тренутном политичком ангажману, односима са Србијом, зашто је Црна Гора признала Косово, да ли је Црна Гора антисрпска држава, у каквим је односима са Вучићем и другим темама. Ексклузивни интервју предсједника Ђукановића можете прочитати у наставку.

Како изгледа данас радни дан Мила Ђукановића?

Не изгледа битно другачије него током протеклих четврт века док сам обављао највише државне функције. Формирао сам одређене навике које подразумевају 10 до 12 сати рада дневно. Откако нисам на државном послу радим једнако дуго.

Али, ипак је сада лакше. Раније сам успевао науштрб сна да обезбедим време за неке од мојих хобија. До скоро сам се готово активно, свакодневно, а сада нешто ређе, иако редовно, бавио спортом. Раније је то било искјучиво играње баскета, а сада је то више спортских дисциплина. Нисам навикао да идем рано на спавање, волим пре тога да проведем сат-два са својим вишедеценијским пријатељима. Промена тема, које су обавезно ван делокруга мог политичког посла ме окрепи и релаксира.

Убрзо ће председнички избори, да ли ће то бити крај ваше паузе од државничких послова?

Надам се да ће ова пауза потрајати. Развојни и интеграциони процеси у Црној Гори које смо генерисали обновом независности узели су маха. Мој избор је да их помогнем драгоценим искуством из позиције председника странке. Но, како ће изгледати одлука ДПС видећемо ускоро.

Свесни сте да добар део ДПС бирача и јавности очекује да се кандидујете на председничким изборима?

Не изненађује, верујем, такво иницијално размишљање и очекивање странке на чијем сам челу. Ипак, наше је искуство да о свим аспектима неке теме дубље и пажљивије размислимо пре одлуке. Зато смо мање грешили и успешно и дуго чували поверење грађана.

Лично, врло сам релаксиран поводом те и сваке друге кандидатуре. Био сам председник Државе и премијер у седам мандата. Знам да не може шкодити искуство које поседујем. Макар, да не понављамо грешке којих је било у првим фазама бављења државним послом, а које су управо биле последица неискуства и неразумевања шире политичко-безбедносне слике. Но, знам и то да је највеће умеће у сваком послу благовремено дати праву шансу новим и младим људима. То ја морам памтити, свежије од других, јер сам своју шансу добио са 29 година. Како сам рекао, ДПС ће свој однос према председничким изборима саопштити најдаље за два мјесеца.

Да ли би данашњи Мило Ђукановић дао шансу младом Милу од 29 година?

Са данашње дистанце гледано, не мислим да је прихватање такве одговорности у тренутку распада Југославије и почетка ратова била само храброст. А, опет, било би грубо ствари назвати правим именом. Било је то време тектонских поремећаја не само у Црној Гори и региону него и у Европи и на глобалној сцени. Крај Југославије праћен крвавим етничким и верским сукобима, пад Берлинског зида, распад Совјетског Савеза и убрзавање процеса уједињења Европе, крај хладног рата … Догодило се да тим процесима у Црној Гори управљају људи са врло мало животног и нимало државничког искуства. Зато револуционарни обрти носе толико ризика за свако друштво. И, зато их треба избећи по сваку цену. Најбоље и најсигурније је континуираним институционалним и демократским развојем који учвршћује стабилност и ствара претпоставке за мирне промене власти када бирачи тако одлуче..

Јесте ли уплашени?

Имао сам отпор да преузмем прве функције, и партијску и премијерски мандат. Јер, нисам желио да у политику уђем тако дубоко. Осећао сам одговорност према Црној Гори која је тада била у потпуно ванредном стању и према људима које је, као и мене изненадно избацио талас промена. Бранећи се од политичких понуда, пристајао сам да помогнем процесима, али из неке менаџерске позиције. Но, знамо како је завршило. Логично је да је свако елементарно савестан, у таквим околностима морао бити и забринут и уплашен. Јер, уз политичко-безбедносне процесе која сам већ поменуо, присетимо се Црна Гора и Србија су убрзо ушле у режим ретко ригорозних санкција ОУН. Црна Гора као једна од мање развијених федералних јединица еx YУ и са потпуно неуравнотеженом јавном потрошњом која је у претходном периоду значајно дотирана из фондова заједничке државе. Једино што је у тим условима преостајало је потпуна преданост послу. Са свешћу да сваки нови дан доноси много више проблема о које се можете оклизнути, него шанси да се афирмишете.

За све ово време шта сматрате својим највећим успехом?

Када би неко са стране анализирао време мог бављења политиком, верујем да би закључио да су два највећа успеха обнова независности Црне Горе и улазак у НАТО. Ја мислим да постоји и нешто вредније од тога. Највећи успех савремене Црне Горе, дакле и мој као једног од људи који су дефинисали и водили државну политику, јесте да смо успјели да сачувамо мир и мултиетнички карактер нашег друштва. А то није било нимало лако: нити у ратом захваћеном југословенском окружењу, нити са наслагама свести о црногорској, доминантно ратничкој историји. Упркос свему, сачували смо биолошку супстанцу, поверење и толеранцију за различитости, имовину коју су стварали наши преци. То је данас квалитетан темељ са којег смо кренули у развојна и цивилизацијска достигнућа која сам на почетку поменуо.

Можда је ваш највећи успех 1999., када је Црна Гора успела да избегне страшније последице бомбардовања.

Причамо о истој теми. Та 1999. је уследила као даљи развој свести о важности мира и толеранције у мултикултурној заједници. Захваљујући томе, као председник Државе могао сам рећи: Ово није рат у којем ми треба да учествујемо. Ово је унапред изгубљени рат са међунардном заједницом који ће служити само за домаћу политичку употребу.

Иако је такво становиште било апсолутна новина, људи су га, ипак, прихватили. Зато је Црна Гора страдала неупоредиво мање од Србије. Наравно, не треба ни подсећати да сам током тих 78 дана имао непрекидну дипломатску активност да убедим кључне међународне званичнике да бомбардовање треба што пре прекинути. И, да не би смели себи дозволити осјећај моћи што ће из тог војног сукоба изаћи као победници, јер је, заправо, тежак пораз међународне политике то што је неко на крају 20. века довео у безизлаз да проблеме у Европи решава силом и бомбардовањем.

Свесни сте да сте већ постали део историјских читанки? Да ли страхујете шта ће ваши потомци учити о вама?

Не страхујем. Превасходно зато што знам да сам најбољи део свог живота и највредније своје потенцијале безрезервно дао својој земљи. Како год то неко вредновао, данас или убудуће. А, добра је околност, и за историју и за мене, да никад нисам мислио о свом месту у читанкама. Не само зато што су се крупни изазови смењивали, не остављајући времена ни да се претходни елементарно анализира и из њега извуче корисна поука. Него и зато што сам упознао доста људи који су, прецењујући се, мислили о свом месту у историји пре него о својим дужностима. Треба ли рећи да су историјске читанке увек биле претесне за те „великане“.

Када говоримо о историјским читанкама, и ваш однос с појединим личностима ће бити део њих. У недавном интервјуу за “Блиц” Момир Булатовић је изненађујуће врло пристојно говорио о вама, наравно не слажући се са вашом политиком?

Господин Булатовић је у времену раних 90-тих имао важну улогу у политичком животу Црне Горе. Како сам већ описао, било је то време опасног врења у којем је и Црна Гора могла кренути путем унутрашњих сукоба и трагично завршити. За улогу коју је имао тада и на том плану, Момир Булатовић заслужује поштовање. Коју годину касније он се није адекватно одредио према потреби Црне Горе да заштити државни интегритет и националне интересе у односима са Србијом у оквиру тадашње двочлане федерације. Мислим да је ауторитет Слободана Милошевића код њега изазивао огромно страхопоштовање, неку врсту вјере у божанска својства Милошевића, због чега је он губио способност да рационално обавља своје уставне дужности и да одговорно управља Црном Гором. Безрезервну лојалност Милошевићу, господин Булатовић је исказивао до последњег дана његовог живота. За неког је то квалитет. За мене није. Наиме, кад од ваших ставова зависи само ваша судбина онда можете мислити како хоћете. Доказивати чак и то да је истрајност и доследност у заступању неке потпуно накарадне идеје или погрешне политике морални квалитет. Али, када од вашег става зависи још нечија будућност, у овом случају читаве једне државе тада ваша верност и лојалност морају уступити место неким другим својствима. Најприје способности да препознате национални интерес, затим вјештини да га правилно ситуирате у матичне политичке и цивилизацијске токове које одређују моћнији од вас и напокон храбрости и одлучности да га остварите, упркос неизбежним отпорима у унутрашњој и међународној јавности. На том одабиру приоритета смо се, према мом схватању, суштински разишли господин Булатовић и ја. Драго ми је да је време помогло да након свега данас имамо однос који подразумева цивилизовану грађанску комуникацију.

А какав је био ваш однос са Милошевићем?

Он се мењао и временом погоршавао. Раних 90-тих била је уобичајена редовна комуникација између државних руководстава Црне Горе и Србије. Крајем 93. Или почетком 94. након једне размене веома различитих мишљења на економске теме, та пракса је прекинута. Од тада разговори међу федералним јединицама вођени су на релацији Булатовић-Милошевић. И тај мук је потрајао до епилога председничких избора у Црној Гори крајем 97. На њима сам ја победио Милошевићевог фаворита Момира Булатовића. Претходно, већ крајем 96. године ескалирале су политичке разлике на питању непризнавања резултата локалних избора у Србији. Наиме, ја сам тада исказао разумевање за захтеве опозиције у Србији и то је значило улазак у политички рат до истребљења. Матрица којом су се тада служили Милошевић и Булатовић је била стандардна: ја сам представљен као рушитељ Југославије, дакле државни непријатељ. Наравно и опасан криминалац, мафијаш, узурпатор …. и све што уз то иде. Силом прилика дијалог са Милошевићем сам наставио након победе на председничким изборима као један од 3 члана Врховног савета одбране. Но, и то је кратко потрајало. Већ крајем 98. године Милошевић креће у припрему ратног сценарија у односима са међународном заједницом. На пролеће 99. почиње и тај бесмислени рат што је значило и крај функционисања Врховног савета одбране. Тиме и крај наше комуникације.

Јесте ли имали неке непријатности током разговора с њим?

У пар разговора које смо имали у продужетку седница Савета било је нескривено његово незадовољство епилогом изборних процеса у Црној Гори. Тражио је начин да врати у игру своје подржаваоце који су кратко пре тога изгубили председничке, па парламентарне изборе. Али, није ту било непријатности. Милошевић је имао вештину да политички убедљиво образлаже своје идеје. Између осталог и зато је у неком времену уживао огромну подршку политичке јавности у Србији. Његов капацитет је био озбиљан. Нажалост, у једној фази, понешен некритичком подршком – до обожавања, почео је да се у заштити неконтролисане власти служи национализмом, што га је довело до кобних грешака. Касније није показао ни довољно вештине да правилно протумачи ширу политичку слику. Додуше, није то ни тако једноставно са наше балканске маргине. Све то је водило у тежак политички и животни крај.

И Зоран Ђинђић је ваша конекција са Србијом?

Зоранов и мој однос је био веома добар. Он нажалост није доживео озбиљну шансу да испољи несумњиви визионарски потенцијал, јер је време његовог бављења државном политиком кратко потрајало. Атентат на Зорана Ђинђића био је тежак ударац на демократске вредности и европску перспективу не само Србије него и региона у целини. Био је драг и паметан човјек. Шармантан, веома образован, правилно политички орјентисан, посвећеник европске перспективе Балкана.

Говорите да Црна Гора полако усваја европске вредности. И смењивост власти која се у Црној Гори још није десила је европска вредност. Да ли до ње није дошло због лоше опозиције или аутократског режима ДПС-а?

Схватам да је демократски развој Црне Горе праћен изнутра подгријаном сумњом због дуготрајности власти, коју дуже од четврт века, сама или у коалицијама, твори и обележава Демократска партија социјалиста. Многи, из знатижеље или другог разлога, постављају то питање. Мој одговор је постојан: већинско поверење грађана заслужујемо и потврђујемо несумњивим квалитетом и резултатима о којима сам већ говорио у првом дијелу интервјуа. И, који нијесу свакидашњи. Такође, атрактивношћу коју обезбеђујемо континуираним правовременим променама: програма, политике и људи. Тиме смо заправо предупређивали потребу грађана да нас на изборима промене као цјелину. Желим и да подсетим да ДПС никад није експонирала своје ексклузивне партијске интересе. Није ни било време за то. Њени интереси су били у целости подударни са оним како је већинска политичка јавност Црне Горе перципирала наше националне интересе.

Други део истине је да смо дуго на власти и тако доминантни због слабости конкуренције. Опозиција, изубијана хроничним изборним поразима оробила се идејом да науди Влади. А, од такве опсесије па до резона да нема велике штете ако при том наудите и Држави је веома мали корак. То се лицемерно лако оправдава тиме да ће се све брзо поправити након што се обави „историјска мисија“ смене власти. Завршни корак посрнућа је, као у случају Црне Горе када дио плаћене опозиције почне служити интересима стране државе, која из својих геополитичких разлога у једном тренутку има интересе подударне опозиционим.

Наравно, свака власт прави и грешке. Онима који желе само то да осенче лаксе је приказати слабости власти које дуже трају. Јер, и овде и другде – тачно је да власт и квари оне који је врше. Дакле, и ДПС има слабости, али су се људи за нас определили и то и даље чине не видећи нам ваљану алтернативу.

Да попричамо мало и о Србији. Да ли сте свесни да код доброг дела јавности у Србији преовладава мишљење да нам нисте пријатељ?

Свестан сам да и таква слика постоји. Да је одржавају и изоштравају неке јавне личности у политици, култури, медијима, како у Србији тако и у Црној Гори. Наравно, осећам обавезу да заједно са другим одговорним јавним посленицима објективизирам ту слику и да спречим деструктивну намјеру одређених кругова да односе Црне Горе и Србије трајно настане неповерењем и непријатељством. Знам и да сам неким политикама које сам персонификовао, мислим превасходно на обнову независности Црне Горе и улазак у НАТО, у делу јавности Србије, али и Црне Горе означен за неког ко то ради са лошим побудама према Србији. Истина је другачија, супротна. Имам пријатељски однос према Србији, без калкулација. И, желим да се односи међу нашим државама континуирано унапређују. Проблем је да неки људи који су пресудно одређивали државну политику Србије никако нису могли да прихвате да је Црна Гора држава која следи своје националне интересе. Који могу бити и блиски и подударни са Србијом, али у неким случајевима и различити. И, да то аутоматски не значи непријатељство. Сјетимо се времена владавине Војислава Коштунице. Због дефинитивно националитичке идеје да одређује што је добро за Црну Гору он је нас, који смо мислили да му то ни по чему не припада оквалификовао као непријатеље Србије и српског народа. Логично, упомоћ су му брже-боље прискочиле све верне слуге са јавне сцене којих није мало ни у једном друштву. Сјетимо се како су слуђивали јавност тих месеци и година. Не само тиме да би један број грађана требао остварити дупло бирачко право и у Србији и у Црној Гори, него још и горе дилемама хоће ли се породице које живе с ову и с ону страну границе моћи посећивати. Хоће ли се мртви из једне моћи сахранити у другој држави.

Добро је да је време потврдило наше тадашње ставове. Из Црне Горе нема никаквог непријатељства према Србији и не може га бити. Сви само морају схватити и у Црној Гори и у Србији и у Русији да Црна Гора има своју главу и да следи своје интересе. И, да ће пажљиво, као и увек у историји водити рачуна о интересима својих пријатеља.

Али признавање Косова је сада главни аргумент када појединци дају антисрпски предзнак вашој власти.

Разумем. Није лако било којој држави суочити се са неминовношћу губитка дела своје територије. Немојте ни помислити да у Црној Гори не постоји потпуно реална свест о тежини тог проблема. Па, ипак и даље сам на становишту да су још теже последице ако жмурите пред реалношћу. А, реалност неумољиво говори да је Србија знатно пре ових новијих генерација изгубила политичку битку на Косову. У време предсједника Тадића Србија је само добила фактуру којом се наплаћују грешке више генерација његових политичких претходника. Такво разумевање реалности саопштавао сам искрено и од првог дана свим саговорницима у Београду: од тадашњег председника Тадића до данашњег председника Вучића. Ако је тако, а мислим да јесте несумњиво, тада вам као одговорном државнику остаје превасходна дужност да непријатну истину поделите са својом јавношћу. Наравно, знам да је увек могуће довести у питање основну оцјену о дефинитивном губитку Косова. Ми у државном руководству Црне Горе тако видимо стварност и сматрали смо да без обзира, на тежину питања са пријатељима у Београду морамо бити искрени. Верујући да се тако помаже у бржем и лакшем суочавању са непријатном неминовношћу.

И шта су вам они рекли?

Имали су разумевања и демократског капацитета да схвате овакво становиште. Делили га или не. Мислим да су знали да такав однос Црне Горе нипошто није инспирисан антисрпством, већ жељом да своју политику заснујемо на реалности. Допадала нам се или не. Такође, да тиме желимо да дамо прилог решавању отворених питања у региону и успостављању поузданије стабилности.

Најискреније, не верујем да би ме ико нормалан у Србији данас разумео да кажем да после свега, после вишегодишње погрешне политике, посебно после трагичне војне авантуре 1999. године опет треба ратовати за Косово.

А да ли можемо да преведемо то што ви зовете националним интересима као притисак Европе за признавање Косова?

Знам, неки актери и тумачи политике тиме манипулишу. Но, то неће помоћи успешнијем заступању државних интереса, нити избегавању нових грешака. То је резон о којем сам говорио: у Коштуничино време Црна Гора је представљана као марионета запада која је у „авантуру независности“ кренула само да би нанела штету Србији. Иако је истина била другачија. Читава међународна заједница, а Европа посебно била је врло скептична према тој нашој идеји. Превасходно због неповерења у стабилност и демократски капацитет Балкана. Па и прошле године званична Москва је на идентичан начин описивала намеру Црне Горе да постане чланица НАТО.

У 25 година мог бављења државном политиком нико никада, чак ни између редова није тражио од Црне Горе да уради нешто против било кога. Нити је било императива због кога би Црна Гора одустала од неког свог националног интереса.

У каквим сте односима са актуелним председником Вучићем?

Откако СНС и Вучић имају доминантну политичку улогу у Србији односи између Црне Горе и Србије су унапређени. У том периоду Србија је претежно окренута себи, свом економском, институционалном и демократском развоју, дијалогу са Приштином сарадњи у региону и европској интеграцији. Мислим да је то било исправно и да на том курсу треба истрајати. Једино тако биће могућа обнова поверења и унапређење стабилности на Западном Балкану што нам је заједнички интерес. У личној равни са Александром Вучићем имам веома добар однос. Често разменимо мишљења о одређеним питањима отворено и с уважавањем, што верујем користи успјешнијем обављању наших послова и развоју односа између Црне Горе и Србије.

Каква је европска перспектива региона?

Мислим да нам је свима место у уједињеној Европи, која ће једино тако учврстити стабилност и обезбедити конкуретност на глобалној сцени. Дакле, кључно је да ЕУ, упркос кризама кроз које пролази током последње деценије остане истрајна у тој визији. Западни Балкан је без обзира на евидентне застоје и почетно васкрсавање национализама свестан да нема здраве алтернативе његовој европској будућности. Важно је обезбедити континуитет и динамику процеса интеграције и делотворнију подршку европских институција тим процесима на Балкану. Не оптерећујући се датумима пријема у ЕУ, свака од наших земаља кроз процес преговора свакодневно достиже нове стандарде и постаје све више дио савременог европског друштва.

Да ли ће Црна Гора пре свих ући у ЕУ?

Реално је да Црна Гора буде прва следећа чланица ЕУ, јер је толико одмакла у проговарачком процесу. Ипак, како сам казао, датум пријема није у првом плану. Не желимо да формално остваримо чланство, а да нисмо спремни за живот у престижној, али и захтевној заједници. Сам процес приближавања ЕУ је не мање важан за будућу чланицу уколико се посвећено бави реформама и усвајањем стандардаy. Такође, очекујемо да сви у региону што пре достигну могући темпо преговора, јер ће тада квалитет тог процеса и међусобна сарадња бити на вишем нивоу.

Божидар Маљковић, председник ОКС, ваш је пријатељ?

Јесте. Боша је мој драг пријатељ. Како држим до пријатељства, са Бошом сам одржавао комуникацију гдје год да га је тренерски позив водио. Врло сам се обрадовао да је, као један од најелитнијих српских кошаркашких стручњака он данас на челу Олимпијског комитета Србије. Сигуран сам да ће својим спортским и моралним квалитетима допринијети даљој међународној афирмацији спорта и своје државе уопште.

www.nspm.rs/hronika/milo-djukanovic-u-delu-javnosti-postoji-slika-da-nisam-prijatelj-srbije-sa-vucicem-imam-odlican-odnos.html

-

Владимир Фролов

Kajl Skot, aмерички амбасадор у Београду, учествујући у раду међународне конференцијеZapadna bezbednosna arhitektura i Srbija – izazov i dileme“, на сва уста је образлагао да NАТО никако не присиљава Србију да постане чланица тог злочиначког удружења, које ето баш изразито поштује одлуку Србије о војној неутралности!

Иако је изразио подршку Америке европском путу Србије, драги Kajl није пропустио да без устезања нагласи, да je „EU zajednica vrednosti koje se ne mogu birati“!

Чисто да се Срби не поасе о свом значају за распадајућу ЕU, која је из петних жила баш запела да изврши каубојски налог, да натера Србе да забораве вишевековну руску подршку!

Амбасадор је навео и светле примере неутралних земаља Шведске и Финске, које свако мало упуте отворену забринутост „ општеевропској опасности од разгоропађене Русије“, па ето тако, он се радосно нада …

Иначе, скуп у Београду је у организацији београдске NVO „Centаr za spoljnu politiku“, најдражег теренског сарадника америчке амбасаде, и корисника обилате финансијске подршке фондова USAID!

Баш необично, зар не?!

 

Има нечег мрачног и политички перверзног у коалицији с Харадинајем. То осећају сви, чак и они који ову коалицију покушавају да бране.

То би било исто, већ је добро примећено (овде), као да су 1943. године у НДХ уприличени избори, а званичан Београд натерао преостале Србе да на њима гласају, па онда још и да уђу у Павелићеву владу.

Истина, било је Срба и међу усташама, од кољача до генерала (од 93 генерала 13 су били Срби; овде). Миле Васић је у Јасеновцу полетно, ножем и маљем, убијао своје сународнике (овде), а члан председништва Хрватског сабора Сава Бесаровић толико је поунутрио режим коме је служио да је, пре но што су га партизани стрељали, узвикнуо: „Част ми је што сам био министар НДХ! Живио Анте Павелић!“ (исто).

Већ замишљам неког од „српских“ министара код Харадинаја како сутра, на суђењу за колаборацију, узвикује: „Част ми је што сам био министар Републике Косово! Живео Рамуш Харадинај!“.

То је политичка стрма раван: започиње изласком на општинске „косоварске“ изборе, наставља се учешћем на „парламентарним“ изборима по „Уставу Косова“, затим следи улазак у Тачијеву владу и заклињање на тај „устав“, ево, сад је ту и учешће у Харадинајевом кабинету, а завршава се суманутим клицањем џелату сопственог народа.

Има индиција да је улазак Српске листе (СЛ) у Харадинај-Тачијеву владу можда још одраније договорен. После избора један пријатељ с Косова написао ми је да су му неки Албанци рекли како је један број њихових сународника гласао за СЛ како би се, међу зајемчених 10 српских мандата у скупштини Косова, нашло што више посланика управо „косовског СНС“.

Погледао сам званични изборни извештај (овде) и видео да заиста постоје чудна неслагања броја Срба и броја гласова које је добила СЛ. У општини Исток има 540 Срба – укључив и млађе од 18 година (овде), а на изборима СЛ је добила 475 гласова (овде, стр. 12). У Гњилану Срба има 624 (овде), а СЛ је добила 1.291 глас (овде, стр. 8). У Клини има 94 Србина (овде), а за СЛ гласало је 248 бирача (исто, стр. 16) итд.

Не познајем баш најбоље косовске прилике пошто тамо не живим, а и подаци с Косова поприлично су непоузадни, па сам одлучио да ову индицију још некако проверим. Већ трећу годину водим дијалог на порталу КоССев с Фадиљем Љепајом (овде). Правило тог дијалога је да аутори сваки текст завршавају питањем за саговорника, на шта се онда одговара у наредном тексту. Тако сам и ја питао Љепају да ли је тачна прича да су и Албанци гласали за СЛ (овде), али на то питање, супротно правилима дијалога, он није одговорио (овде).

Но, и избегавање одговора свакако је неки одговор. Онда је Марко Јакшић (овде) упозорио на податак да су српске странке на „косоварским“ изборима добиле већи удео гласова од њиховог удела у становништву – готово 12%. Јакшић је ту појаву објаснио непоузданим подацима о броју Срба на Косову, чији је удео, судећи по изборним резултатима, већи него што се сматра.

Међутим, исти феномен могао би се, можда, објаснити и исправношћу сумње мог пријатеља с Косова да су за СЛ, по некаквом договору, гласали и Албанци: од 55.000 гласова које су добиле српске странке, сама СЛ имала је 45.000 (овде, стр. 23), па је тако добила 9 од 10 места која су зајемчена Србима у „Скупштини“ Косова. А Харадинајева влада има већину од 2 (и словима: два) гласа.

Ако се ове индиције покажу као тачне, онда највероватније постоји некакав договор на релацији Вучић-Тачи који превазилази њихове формалне сусрете у Бриселу. Не можемо знати да ли је и тај ванбрислески договор под нечијим патронатом, али могли бисмо претпоставити да јесте.

Када је Вучић истакао своју председничку кандидатуру, могли смо да прочитамо да је Запад подржава. Преласком с места премијера на место председника, Вучић се формативно изједначава с Тачијем, па је тако могуће да два јака политичка лидера Срба и Албанаца склопе споразум о Косову који је могуће спровести. А за то ће бити награђени Нобеловом наградом за мир (овде).

Мени план Запада с Вучићем и Тачијем изгледа овако: притиснућемо Тачија, који има много путера на глави, да изабере хоће ли да одлети с власти право у затвор, ако преговори не успеју, или ће да остане на власти и добије Нобелову награду, ако се споразум направи; исто ћемо урадити и с Вучићем – и ето га the final solution to the Kosovo question.

Наравно, да би овај план успео, Вучић и Тачи морају да остану на власти. Отуда, на једној страни, подршка стварању Харадинај-Тачијеве владе, као и, на другој страни, гледање кроз прсте Вучићу због појединих ауторитарних „несташлука“.

Међутим, и таква врста подршке има своје границе. Један аутор добро је приметио (овде) да, када је у питању ауторитаризам, „постоје прецизне границе постављене у тзв. Мекалистеровом протоколу (Мекалистер је известилац ЕП за Србију – моја напомена) које су самом Вучићу врло добро познате, и које он не усуђује да пређе: новинар се може вређати, али се не сме пребити; опозициони лидер се може оптуживати за убиство, или његова жена за трговину дрогом, али се нико од њих не сме ликвидирати; политичком противнику се могу подметнути обележене новчанице, али се он не сме ухапсити само због изнетог мишљења; ботови на друштвеним мрежама могу бити фиктивно запослени у министарствима или јавним предузећима, али друштвене мреже се не смеју укинути“ итд.

Постојање „Мекалистеровог протокола“ можда је добра вест за опозицију – јер тиме добија безбедне нише у које се може повући, али је лоша вест за све нас: она показује до ког ступња је Србија постала колонија. Ни Милошевић није баш био шампион демократије, али код њега се ипак знало да се главне одлуке у српској политици доносе у Београду, као и ко их доноси. Сада се о главним питањима код нас одлучује бог зна где и од стране бог зна кога.

Данашња српска политика подсећа ме на вечерњи „збор грађана“ у неком сеоском дому културе. На позорници је човек, осветљен рефлектором, који се буса у груди и виче како нико њему неће да наређује и како ће једино он да се пита, а уколико би се круг светлости само мало раширио, видело би се да су за његову главу и удове прикачени конци који завршавају у мраку, у нечијим туђим рукама.

Невоља с тим управљачима из мрака је што они присутнима – који хипнотисано гледају у марионету – не желе добро. Бојим се да смо, ако се убрзо не тргнемо, сви у озбиљној опасности  цело друштво, цео народ.
Јер, као што се види, границе мрака су све ближе…

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Одлазак високе делегације Српске напредне странке у Москву имао је један једини циљ а то је да испегла скандалозну одлуку Александра Вучића да се Рамуш Харадинај, кога он иначе назива кољачем српске деце, уз помоћ гласова „Српске листе“ изабере за председника владе Косова. Начин на који је то одрадила Српска напредна странка има све димензије једног великог политичког скандала. Спин-мајстори из ове странке уз помоћ јавних гласила Републике Србије, како приватних тако и државних, представили су грађанима Србије да председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин поздравља и стоји иза избора Рамуша Харадинаја за председника владе самопроглашене републике Косово.

Председник Српске листе Горан Ракић током посете руској Думи имао је форму кукавичијег јајета. Ушао је у думу као функционер Српске напредне странке а изашао као председник „Српске листе“. Разлог томе је што руска страна поштујући међународн право сматра да је „Српска листа“, регистрована по сепаратистичим законима самопроглашене републике Косово коју Русија не признаје, нелеглана и као таква под тим именом не може да борави у овом високом дому руског храма демократије.

Демантије о наводној подршци Владимира Владимировича Путина избору Рамуша Харадинаja за председника владе самопрогашене републике Косово морали су да одраде највиши функционери Јединствене Русије. То су учинили председник комисије за међународне односе Јединствене Русије Константин Петриченко и други човек Јединствене Русије њен генерални секретар Сергеј Неверов. Они су навели да је писање београдских медија у најмању руку некоректно јер је Владимир Путин велики борац против тероризма у свету и последње што би урадио јесте да подржи терористу за председника владе. Такође су и јадан и други казали да су избори у оквиру самопроглашене републике Косово, било локални било парламентарни, за Руску Федерацију нелегитимни јер нису у складу са Резолуцијом 1244 у којој стоји да је Косово и Метохија неотуђиви део Републике Србије. Када се преведе са дипломатског на народни језик подршка Рамушу Харадинају од стране руске државе изгледала би као да та иста држава поставља чувене чеченске терористе Шамила Басајева или Доку Умарова за председника чеченске владе.

Нажалост, цео овај политички скандал не би био могућ без појединих државних и политичких функционера са руске стране. Сергеј Железњак функционер Јединствене Русије ни мало се не либи да тзв. Српској листи пожели успеха на локалним изборима, и сигурно је да његово учешће у овом политичком спиновању није било мало. Сергеј Железњак није једини, јер сасвим слободно се може рећи и да је садашњи руски амбасадор Александар Чепурин руско дипломатско представништво малтене претворио у филијалу Српске напредне странке која се диви лику и делу Александра Вучића. Није много бољи ни Александар Бабаков који у време инсценираног државног преврата у Црној Гори шурује са српским председником док овај обилно помаже у инсценирању измишљеног државног удара а његови медији у Црној Гори, Пинк и Информер, дају невероватно снажну медијску подршку Милу Ђукановићу у време избора.

2010.године у Зубином Потоку Срби са целог Косова и Метохије, али не овај башиболук из тзв. Српске листе, него они који су тада више од десет година бранили интересе српске државе на Косову и Метохији, прогласили су Владимира Владимировича Путина за почасног грађанина Косова и Метохије. Ту повељу је на том свечаном скупу у присуству више од хиљаду људи преузео шеф руске канцеларије у Приштини. Руском председнику је то било мило, па је касније током своје посете у Београду на питање албанског новинара из Приштине шта мисли о тој повељи он једноставно казао, ако је то у интересу Срба мени је драго што сам њихов почасни грађанин.

Народни покрет „Отаџбина“ је покрет Срба са Косова и Метохије који је проруске оријентације и он се тиме поноси. Одлазак високе делегације СНС-а у Москву један део људи из Покрета је протумачио као да су отишли да ухвате муштулук руској страни да ће од стране српске владе руски хуманитарни центар у Нишу добити дипломатски статус. Нажалост, њихов одлазак је имао за циљ прљаво политичко спиновање и лицемерну злоупотребу имена руског председника. Покрет се још понадао да ће из Москве стићи вест после давања дипломатског статуса хуманитарном центру да ће у Србију стићи руски мигови и тенкови. Ипак како време иде, због некоректног односа криминално-диктаторског режима у Београду, хуманитарни центар у Нишу можда неће ни постојати а мигови и тенкови неће доћи у Србију.

Политика Александра Вучића коју он води према Руској Федерацији све више поприма обрисе оне политике коју је водио Мило Ђукановић. Обмањивао је и лагао Русе да Црна Гора никада неће ући у НАТО пакт а исту причу данас говори и Александар Вучић. Сходно томе, у будућности се можемо надати да после унуарсрпског дијалога, када ће Александар Вучић предати јужну српску покрајину Албанцима, покрене унутарсрпски дијалог о увођењу економских санкција Русији. Причаће српској јавости да ипак морамо да уведемо санкције Русији да бисмо постали чланица Европске уније.

И колико год се Александар Вучић бусао у прса да је његов режим самосталан и независтан он је у суштини поданички и марионетски.

 

Косовска Митровица
17.09.2017. године                                                                      

 

Информативна служба
                                                                              Народног покрета Срба са Косова и Метохије
                                                                                                                 „Отаџбина“

У напредном европском друштву још један празник – несебични борац за људска права Рамуш Харадинај постао је премијер Косова. Није важно што је та «република» полупризната, и у складу са тим је и Рамуш Харадинај полупремијер. Свеједно је празник, јер то именовање има очигледан облик «шипка» који је гурнут под нос Србији и српском руоводству посебно. Јер су Срби против Харадинаја подигли оптужницу у 108 тачака за тероризам, убиства цивила и друго. Без обзира на то што Хашки трибунал није потврдио те оптужбе (баш би било смешно да је то он урадио), Београд своје оптужбе није скинуо, јер је Београду вема добро познато какво чудовиште представља тај, ако смем рећи, «човек».
Именовање Рамуша Харадинаја за премијера (била је то акција Запада, а никако косовских власти) треба да веома јасно покаже Београду да ће његов пут у Европу пролазити кроз чистилиште, у коме ће се Срби одучити од сопственог мишљења, од сопственог националног поноса и од сопствених претензија на достојанствен живот.

Треба веома добро запамтити да у очима Запада српски народ представља обрађени материјал који се не може искористити у глобалистичке сврхе. Он није подвргнут потпуном бандитизму, сачувао је православну веру и старо историјско памћење. Послаће га да клошари на отпаду историје, а «косовари» треба да постану инструмент глобализације. И они то већ постају.

Ти политичари који сматрају да Запад реализује пројекат Велике Албаније ради прекрајања Балкана, не обухватају својом мисли сву ширину те замисли.

Да, Велика Албанија на челу са главосечама и нарко-дилерима мора се појавити већ у догледној будућности. У то може сумњати само човек који верује у напредну мисију САД. Сви остали који не схватају како се рат против других народа може сматрати напредном мисијом, тешко да сумњају да је Велика Албанија – батина против Европљана. И њена улога ће се огледати у одлукама веома широких задатака.

Посебност албанске дијаспоре у Европи огледа се у томе што су они у потпуности криминализовани, а то је велика сила. По команди из ЦИЕ, албанска дијаспора може организовано да приступи дестабилизацији Европе у било ком потребном тренутку и то нису празне речи.

Одважни лондонски полицајци се већ одавно не усуђују да подигну руку на албанску мафију, јер је њен одговор бескрајно окрутан и крвав. Пре пет година лично сам био сведок сцене у Лондону, када су двојица мушкараца унаказили челичним шипкама раскошни кабриолет, који је лагано ударио у њихов пикап приликом кочења на семафору. Да, момци у живописним мајицама, по изгледу наркодилери са Јамајке, седели су у кабриолету сагнувши главе на колена и нису ни мрднули. А у скупљеној маси шапатом се преносило: «То су Албанци». Увек будни лондонски «бобији» се из неког разлога нису појавили.

Велика Албанија ће плански повећавати своју дијаспору у Европи, иако је она и данас респектабилна. А за неколико година њени руководиоци могу створити мафијашку организацију од десетине хиљада бораца. То је такав инструмент терористичког, корупционашког и лобистичког утицаја на унутрашњу политику европских влада, о каквом може да машта било који брендирани аутор фантастичних детективских романа.

У овом случају, реалност може постази много страшнија од било какве наше фантазије.
А Рамуш Харадинај је прилично погодан за улогу исчадија пакла – владара у таквој тајној држави. Јер ЦИА не ствара просто мафију. Она ствара мафију-државу.

На чему можемо честитати свима вама и влади Србије посебно. Јер, зближавајући се са Косовом, она корак по корак омогућава упрво ову изградњу века.