среда, јануар 17, 2018

Тагови Вести таговане са "Србиjа"

Србиjа

Newly elected Serbian President Aleksandar Vucic acknowledges the applause after the swearing-in ceremony at the parliament building in Belgrade, Serbia, May 31, 2017. REUTERS/Marko Djurica

Председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност.

Председник Републике дужан је да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција. 

Устав РС, члан 115., Закон о председнику РС, члан 9.(1)

 

Овај текст који смо почели цитатом члана 115. Устава Србије, а који је у Закону о председнику РС, којим се у Србији уређује рад председника државе, практично преузет као члан 9. могли бисмо наставити питањем – колико дуго председник Александар Вучић крши поменуте одредбе овог закона? Одговор је лак, од дана полагања заклетве, односно од првог дана свог мандата или, физички гледано, већ 6 месеци?

Друго питање, које се логично надовезује на прво, а могло би гласити – докле председник намерава да крши норме Закона којим се уређује његов рад? – можда правницима изгледа сложеније, али мени као аналитичару има још једноставнији одговор – Докле му се прохте! Зашто тако мислим? Просто зато што у Србији већ дуго не функционишу институције већ политички ауторитети. То, истина, није почело са Вучићем, али са њим је свакако достигло кулминацију, која превазилази чак и ону чувену Титову реченицу да се “не морамо увек држати закона као пијан плота”.

Наравно, мислим на Вучићеву одлуку да и као председник државе задржи функцију председника своје партије (СНС-а), на неодређено време, чиме је након Тадића постао други председник Србије који се директно оглушује о поменути члан 9. Закона о председнику. То остали председници Србије, почев од Слободана Милошевића па до Томислава Николића, нису чинили. Популарно “замрзавање партијског чланства” док им траје мандат био је минимум жртве коју су председничкој функцији подносили Вучићеви претходници. Слична ситуација је и у региону. Нема председника државе који је задржао партијску функцију, сем Вучића. Чак је и Хашим Тачи, када је изабран за тзв. “председника Косова” поднео оставку на партијску функцију у ДПК, а своје место уступио човеку од поверења Кадри Весељију. Разумем да, можда, Вучић нема човека од поверења, али то му свакако не даје за право да отворено гази Законе које би требало да штити.

Чињеница да га ниједна надлежна институција која би требало да се стара о законитости (од Скупштине, преко Владе до Уставног суда) не позива да свој рад усклади са важећим Законом, нити исти укида, може упућивати само на један закључак – Закон о председнику је прећутно суспендован или што је још горе, председник сам бира које ће његове одредбе поштовати, а које не. 

Овоме свакако морамо додати да се садашњи режим не осврће на постојеће законодавство, па чак ни на Устав земље, у свом евидентном одрицању од Космета, да је у случају “Београда на води” суспендовао све могуће законе и процедуре приликом доношења одлуке о градњи и додели посла итд. Све у свему, закона се прихватају само кад им треба као тољага.

И сада следи питање за све – како називамо стање друштва у коме појединац може ваниституционално да суспендује законе или њихове поједине делове?

Можете бирати између апсолутизма или меке диктатуре. Мени лично, узимајући у обзир отворену узурпацију посланичких права у Скупштини, циркус у медијима, људе у фантомкама, са бејзбол палицама у рукама, који се, по потреби, тајанствено појављују и нестају пред локалне изборе у мањим општинама битним СНС-у, више претеже на “меку” диктатуру, али свако има право на своје мишљење. А ако грађани Србије сматрају да се у Вучићевом случају треба ослонити на поменуту Титову максиму “о закону и плоту”, онда је мени и то у реду.

Али, да видимо шта је Вучића понукало на овако отворено кршење Устава и Закона о председнику. 

ВУЧИЋ И СТРАХ ОД ГУБИТКА ПОЛУГА МОЋИ

Кренућемо од тога да је Вучића на власт прво у странци, а затим и у држави, довела “победа” Томислава Николића на прошлим председничким изборима. (“Победа” је под наводницима, јер ни данас није сигурно како је до ње дошло и колико јој је допринела Ван ромпејова честитка, а колико ЦЕСИД-ова оловка, али то сада није ни важно). Након објаве Николићеве победе, превртљиви Дачић је, по ко зна који пут, окренуо политички ћурак и направио коалицију са СНС-ом у којој је неко време био Премијер у влади, Првог потпредседника (ППВ-а) Александра Вучића, а затим су заменили места.

Николић је, пре одласка на председничку функцију, партијске позиције покушао да обезбеди убацујући сина Радомира и неколико себи оданих људи на значајне партијске функције, али то се распукло као мехур од сапунице. Николићеви људи су се или приклонили Вучићу (попут Јоргованке Табаковић) или су једноставно најурени и из партије и из владе (попут Бачевића). Наравно, све то се одвијало и на нижим партијским нивоима. Без превише памети, политичког искуства и ауторитета Радомир Николић је брзо постао партијски чиновник без моћи одлучивања, а остаће забележено да је на Главном одбору СНС-а два пута гласао против интереса сопственог оца. Вучић је приграбио сву партијску територију, уз давање аутономије оним функционерима које је контролисала Трилатерала, кроз организацију “Ист-Вест-Бриџ”, попут Зоране Михајловић, или “масонска линија” (Гаша Кнежевић).

Све у свему Вучић је као председник највеће странке и премијер државе концентрисао у својим рукама готово све полуге моћи и утицаја. Но, избор за председника државе, суочио је Вучића са привременим проблем ингеренција, које су формално пуно мање од премијерских. Кажем привременом јер он очито има у глави да ће променом Устава себе зацементирати као једини ауторитет. Али, Устав треба тек променити.

Док се то не догоди једине праве полуге моћи које Вучић има у рукама су оне партијске, и одрицање од њих било би исувише велики политички ризик, посебно што он одлично зна са којом је лакоћом почистио Николићеве трагове у СНС-у.

Отуда, Вучић никада није ни имао стварну намеру да напушта функцију председника СНС-а. Логистику за то почео је да прави од тренутка када је изабран, али пре него је положио заклетву. Готово сви високи партијски функционери СНС-а лобирали су о неопходности Вучићевог останка на челу странке. (Вучевић, Вулин, Стефановић, Маја Гојковић, Ана Брнабић, итд.). У том смислу говорила је чак и Зорана Михајловић, за коју се шушкало да би радо Вучићу видела леђа. Њена изјава на ту тему тему дата „Новостима“ карактеристично одсликава како су функционери СНС-а у медијима лобирали Вучићев останак на челу партије.

„Не постоји ниједан рационални разлог да Вучић поднесе оставку на место председника странке, нити га на то обавезује било какав пропис. Није могуће одвојити Вучића и СНС, а као председник странке, убедљиво је победио у првом кругу на изборима“.(2)

Ту Вам је све садржано. Истицање да не постоји пропис који га на то обавезује, јединство партије о Вође, победа на унутарстраначким изборима. Али …

… АЛИ, ДА ЛИ ЈЕ ТО ЗАИСТА ТАКО?

Није тако. Зорана, по свом обичају, безочно лаже. Постоји и пропис и тумачење прописа. Пропис је Устав Србије, члан 115. и Закон о председнику РС, члан 9. који смо цитирали на почетку. Истоветни су. А ево и тумачења Устава.

“Политичке странке су уставна категорија (чл. 5), што значи да су странке јавне политичке организације (субјекти јавног права) па би и њихови лидери били јавни функционери. Уз ово, шеф државе представља Републику и изражава њено државно јединство (чл. 111 и 112 Устава). Даље, логично произлази (argumentum a contrario) да он, онда, не може истовремено представљати неког другог, макар то била и највећа странка, већ све нас (укључујући и опозицију). У вишестраначком систему једна странка никад не може бити израз свеукупног државног јединства, нити је цела држава. Аргумент у прилог става да странке остварују јавна овлашћења јесу њихове делатности: предлажу изборне листе, чланове бирачких одбора и РИК-а, финансирају се из јавних прихода (буџета), с њима се шеф државе консултује приликом предлагања будућег премијера итд. Странке су неопходне за функционисање парламентарног система, без њих се не може формирати парламентарна већина па тиме ни изабрати влада. Све ово потврђује да и шефовање странком мора бити јавна функција.”(3)

Дакле, уставне дилеме нема. Бити шеф странке јесте јавна функција и као таква не може бити обављана од стране председника републике. Аргументи у прилог сједињења страначке и функције шефа државе (које је навела Зорана) нису уставни већ политички и као такви не могу бити испред уставних категорија.

Осим, ако нисте Вучић. А ако јесте онда се не питате колико је законито све то што радите, хоће ли неко некада и негде то правно оспорити и колики ће бити цех такве осионости?

Као ни да ли друштво водите у апсолутизам или меку диктатуру? А требало би …

_______________________________

 

  1. www.predsednik.rs/dokumenta/zakon-o-predsedniku
  2. www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:668787-Mihajlovic-Vucic-ne-treba-da-odstupi-sa-cela-stranke
  3. www.srpskipravnickiklub.rs/s-orlovic-nas-predsednik-kao-sef-nijedne-ili-svih-stranaka/

 

 

 

Пут у „светлу европску будућност“ има и цену и жртве, што се у Србији свако мало сагледа у конкретним догађањима, или сећањима на дане који заслужују и сећање и поштовање.

Као изразит пример, већ одавно се ћутањем прелази преко датума ослобођења окупираног Београда у Великом рату, иако су београђани тешко и мучно предурали те пуне три године под окупаторском чизмом,чекајући сунце Слободе!

Симболично, баш на католички празник Свих светих, када излазе на гробље да пале свеће и положе цвеће, српски ослободиоци 1918.године ушли су у своју окупирану престоницу, палећи тако свећу умирућој Двојној монархији и њеним чиновницима, који су се три дуге године трудили да затру код народа све српско сећање.

Тај злонамерни насилни талас расрбљавања, најпре је почео од ћирилице коју одмах протераше из школе, јавне употребе, чак и бранећи да се службене књиге у СПЦ на ћирилици воде.

Уведена је одмах латиница и то хрватска варијанта и тзв „кориенски“ правопис, уз истовремено увођење тешких казни за непослушне. Систематски су опељешене све библиотеке и уклоњене све ћирилске књиге које „штетно делују на народ“, као почетак првог таласа расрбљавања Срба у двадесетом веку, што ће се наставити у неколико кампања разних ослободилаца. Нарочито се строго кажњавало поседовање књига Српских народних песама, а тек казивање, макар и делова.

Из Загреба као провинцијског седишта, у Београд су плански доведени разни културни делатници, као резервни официри махом поразмештени у канцеларију за цивилне послове, да се постарају за изобразбу (образовање) у школама, организовано је штампање и латиничких новина, да „пучанство“ (становништво) може да прочита истину о стању на ратишту и тако то. Стигли су и први европски уџбеници, наравно на латиници, а обавезно се певала „краљевка“ (хрватскa верзија за мађарску изведбу химне Аустро -Угарске!) на свечаностима.

Првосвештеник римски, благонаклоно је гледао на планове својих свештеника да се поради на мисионарењу међу тим ортодоксним дивљацима, тражећи помоћ и од украјинских унијата, јер свештеника унијата није ни било за саму Хрватску, где им је седиште у Крижевцима, а Жумберак као покрајина најпознатије мисионарско подручје, у некадашњем Вараждинском генералату Војне крајине.
Међу тим чиновницима,нарочито се истицао резервни поручник Огризовић, син управника поште у Сењу, Србина и домаће католкиње, одрастао као ванбрачно дете (које је отац ипак признао) у франковачкој средини какав тада беше Сењ, био је богом дан за културни рад међу окупираним београђанима, изгладњиваним и пљачканим на сваком кораку, али писменим, који треба да лепо пишу о својим окупаторима за кору хлеба, и без стида, наравно.

Он се може сматрати родоначелником београдских аутошовиниста у култури, јер се трудио да промени и културне „навике“ и културне „потребе“ београђана, па ће га зато у заједничкој држави загрепчани и изабрати за интенданта ХНК (Хрватско народно казалиште), упознао човек добро Србе, богомдан за међусарадњу, а и крв није вода, а наш човек, католик, ма шта још казати.

Додуше, ни у Београду га нису питали за рад у окупаторској управи, морао човек као и толики други, а сад смо једноимени троплемени народ, па да не закерамо и трн у здраву ногу забадамо. Ето, ни КуК потпуковника Славка Кватерника, окупаторског управника вароши београдске, није нико питао за приљежност на послу, али га ипак те србијанске барабе нису примиле у заједничку војску, већ су му дали чин пуковника и бедну пензију у Загребу, да чека онај десети април (пардон,травањ) да се огласи на загребачком круговалу, обнародујући васкрс NDH! Како да се слави то ослобађање Београда, кад је она бараба од генерала Михајла Живковића, команданта Одбране града Београда (службени назив команде!), на уредно поднет писмени предлог агресора за мирну предају вароши београдске, и то још на међународном дипломатском француском језику, својом ручердом нажврљала српски одговор – „Марш у пи*ду материну“ – упорно бранећи сваку стопу своје престонице!

Како да се тај сачувани докуменат изложи у свечаној сали војне академије, да се згражавају драги пријатељи из злочиначког NАТО, када стигну у инспекцију, успут донирајући неке крпице.

Како да се данас слави то ослобађање, да се стидимо пред том културном ЕU, чији су представници те далеке 1915.године проваљивали у сваку српску радњу, упорно тражећи српски Schnaps (ракија), а у европској Љубљани су наслови у новинама били „Beograd je naš“!

Како да се слави то ослобађање, кад су као прве европске тековине постављена вешала, не случајно баш на углу код хотела „МОСКВА“, и почео је просветитељски рад европејаца- „kulturtregera“, у земљи Србији!

Ето, скоро век касније, опет проблеми са тим српским генералима, довели у војну академију једног српског генерала да казује своје искуство у одбрани Отаџбине од NAТО агресора, а „међународна заједница“ се згража, чак га је и антисрпски хаашки трибунал осудио за некакву измишљену командну одговорност, а добро се зна да код тих Срба постоји само одговорност у одбрани Отаџбине, кад навуку униформу!

ЕU се згража на испољавање милитаризма, изузев у хумане сврхе као добри NАТО, те се зато не полажу венци и цвеће на заслужне гробове, иако би се то уклопило у ЕU, тамо сви славе тај празник баш на тај дан, али оћеш јест, парастос би држали православни свештеници СПЦ, а тај мирис тамјана баш и не прија културној Европи, као и београдским другосрбијанским аутошовинистима, који нису ни чули за генерала Михајла Живковића „Гвозденог“, команданта одбране престонице, команданта Првог српског добровољачког корпуса у Одеси, где су Срби пречани показали да су интегрални део српског народа, најпе у Добруџи на позив руског цара Николаја II, а затим и на Солунском фронту у саставу Југословенске дивизије, заједно са својом српском браћом приспелом из далеке Америке!

Па ко то данас сме да помене разним добронамерницима из ЕU, ЕК, NАТО, а о бившој браћи из Загреба и Љубљане да се и не говори, а они увек председавају комисијама које извештавају о добрим српским намерама, баш некако чудно, зар не!?

Ипак, на велику жалост и ЕU и другосрбијанаца, али и актуелне власти, иако се сећање никако не слави, већина младих у земљи Србији, на питање о ЕU, даје управо одговор генерала Живковића!
Баш некако чудно, зар не, или и није, ако се знају стихови познате песникиње — „Србија је голема тајна ……!

-

Владимир Фролов

После изрицања пресуде генералу Младићу, тете сорошевке организовале су „експертско саветовање“ о учинку хаашког трибунала, позивајући у госте и Иву Јосиповића, ЕU најдражег хрватског антифашисту, координатора стручног тима хрватске оптужнице за „српски геноцид“, која није прошла чак ни код доказаних србофоба у међународној заједници!

Лист ДАНАС, не случајно, радо је уступио простор да кумек Иво као антифашиста удели неколико „корисних савета“, неразумним Србима!

Иво, као правни стручњак, надобудно тврди да нема уласка у ЕU док се не призна Косово, али се изнова враћа својој најдражој теми, изједначавању усташа и четника, „заборављајући“ да је онај истакнути србомрзац Винстон изјавио још 941.године, да је ЈВуО антифашистичка војска у окупираној Југославији, а усташе су биле фашистичка хрватска војница, а Иво је ипак професор права, те не би требало да меша жабе и бабе, али он то упорно радо покушава, по моделу АПП (ако прође, прође!).

Само да оне немачке барабе нису објавиле сачувану ратну документацију немачке војске, где се баш јасно распознаје ко је ко у тада окупираној Југославији, без обзира колико се труде и кумек Иво и тете сорошевке да васпитају неразумне Србе, који ту документацију ипак изучавају!

-

Драган Милашиновић

Непосредно пред заседање Атлантског савета о Западном Балкану, које ће се одржати 29.11.2017. године у Вашингтону, на коме ће Србију представљати Министар спољних послова Ивица Дачић, ово тело објавило је Извештај о новој америчкој стратегији за Балкан под називом „Балкан напред: Нова стратегија САД за регион“.

У првом, аналитичком, делу Извештаја наводи се како је у региону постигнут значајан напредак у његовој трансатлантској будућности тиме што су Словенија и Хрватска сада чланице НАТО-а и Европске уније (ЕУ), а Албанија и Црна Гора приступиле НАТО-у. „Охрабрене овим успесима“, каже се даље у Извештају, „ангажовање и европских држава и САД је смањено, уз оправдање пасивног веровања у неизбежност крајње путање регионапа иако регион још жели да се придружи Западу и његовим институцијама, коначни исход не би требало више узимати здраво за готово“.(1)

Јасно је да ова формулација изражава одређено неповерење САД у способност ЕУ да обезбеди остварење  евро-атлантских планова и интереса у региону и да најављује повратак директног уплитања САД у обликовању будућности региона.

Атлантски савет предлаже да се то повећано присуство одвија у 4 корака:

Прво, успостављање сталног војног присуства САД у региону Југоисточне Европе да би се, како то они кажу „показала константна посвећеност постизању безбедности у региону(2) и омогућило дугорочно утицање на развој догађаја. У том „појачаном присуству“ највише се ослања на војни камп „Бондстил“, смештен на Косову. У даљем тексту Извештај директно наводи шта би требало да раде амерички војници.

Војници би требало да помогну и јачању способности локалних власти у борби против тероризма кроз обуку и размени најбољих пракси, као и пружању помоћи у хуманитарним катастрофама, а то би, такође, требало да пошаље јасан сигнал региону да су САД посвећене спречавању непромишљене ревизије постојећих граница, што подстиче руски авантуризам“.(3)

Ова изјава, непоткрепљена било каквим доказима, потпуно разоткрива шта је стварни циљ редефинисања стратегије САД за Балкан. Помињању „пружања помоћи у хуманитарним катастрофама“ недостаје још само слика Руско-српског хуманитарног центра у Нишу. А на то указује и следећи предвиђени корак.

Као друго, у Извештају се предлаже да САД треба да покушају да „постигну ‘историјско’ зближавање са Србијом, али да се то може постићи „једино уколико (Београд) почне значајно да се дистанцира од Русије“(4) – наводи Атлантски савет, при чему подразумева да Србија мора прихватити анти-српске плодове њихове досадашње политике, попут независног Косова.

Под три, САД треба да поврате репутацију истинског посредника, који, између осталог, треба да уложи додатни напор да би припремио Атину и Скопље да у будућности постану савезници, и придруже се ЕУ у напорима да подстакну да се разговори Београда и Приштине што пре окончају. Још један начин да се на „леп начин“ изађе у сусрет шиптарским захтевима за доректно укључење САД у тзв. „Бриселске преговоре“.

И најзад, четврто, САД треба да обрати пажњу на предузетнике и младе у региону, јер њима припада будућност. Дабоме, после штапа иде и шаргарепа.

Све у свему Хојтова прича о две столице постаје све актуелнија, а планирани резултати Вучићевог „унутрашњег дијалога“ постају све евидентнији. Нека се припреми Русија.

_______________________________

 

  1. www.nspm.rs/hronika/atlantski-savet-objavio-izvestaj-o-novoj-americkoj-strategiji-za-balkan-cetiri-tacke-za-akcije-sad-u-regionu.html
  2. Исто
  3. Исто
  4. Исто

 

 

-

Владимир Фролов

Након срдачних разговора чика Viljema Vokera са представницима Шиптара из три општине на југу Србије (наравно на Косову), одлучио је албански председник Мета да прошета српском општином у којој су Шиптари изразита мањина, баш на „дан албанске заставе“, који је државни празник у његовој држави!

Иако посета има наводни „приватни“ карактер, госта сачека опуномоћеник владе за те три општине, као лице од изразитог поверења ЕU пријатеља, да га прати ко сеиз, пошто је посета само „приватна“!

Ипак, наручена новинарска тевабија чека ко гладни вукови, да опише атмосферу на „дан албанске заставе“ у држави Србији, док се драги гост спокојно шета!

Када ће председник Србије тако одлучити, да приватно обиђе она српска војничка гробља расута по Албанији, српске разорене цркве и остатак Срба, који толико жељно ишчекују да се најзад појави неко из Србије, па да се и даље жилаво држе зубима са усмено предање да су Срби, јер од државе Србије до сада нису добили ни зидни календар на ћирилици, макар са сликом цара Душана који беше владар и Албаније, али то се не сме казивати, да се не успори нагли раст „природне Албаније“, сада на америчким стероидима, као ГМО антисрпски пројекат!

Алармантну вест да НАТО врши „невиђени притисак“ на Србију објавио је 25.11.2017. заменик председника Одбора за међународне послове Савета федерације Русије Андреј Климов, после састанка са српским парламентарним колегама, приликом посете Србији:

„На Србе се тренутно врши невиђени притисак, данас су нас у разговору са члановима њиховог одбора за одбрану и унутрашње послове они уверавали да постоји јак притисак да се придруже НАТО-у. То је у супротности са званичним изјавама које увек чујемо од структура НАТО-а да, наводно, никога не присиљавају да дође код њих, већ људи сами долазе и они просто не могу да их одбију“.

Међутим, само неколико седмица раније, после заседања Парламентарне скупштине НАТО у Букурешту, одржане од 7. до 10. октобра, Владимир Ђукановић, посланик СНС-а и члан делегације Скупштине Србије при НАТО-у, изјављује да се међу државама чланицама НАТО „став Србије доста уважава“, па онда додатно елаборира:

„Једина смо земља која је похваљена апсолутно за одлично ангажовање, за сарадњу, економију, док су остале земље са Балкана претрпеле велику критику… На Србију гледају као на једног веома поузданог партнера у смислу те сарадње. Можемо да будемо веома задовољни овим извештајем који се односи на Србију”.

Штавише, наставља извештај Политике: „Шеф делегације Драган Шормаз је такође задовољан што нико на његово излагање није реаговао ‘нападом’, супротстављањем. Ћутали су. Овде сам десет година и никада нису ћутали, а ово је био први пут.“

Мед и млеко, рекло би се.

Тај утисак је Ђукановић затим додатно учврстио у ауторском тексту за Нови стандард, где је, између осталог написао:

„Уколико би Србија себично гледала само своје интересе – што у суштини и јесте доминантно понашање у спољнополитичким односима – могли бисмо заиста да будемо веома задовољни управо завршеним јесењим заседањем Парламентарне скупштине НАТО у Букурешту. Најпре зато што као Балкан нисмо уопште у фокусу, што може да нас чини спокојним“.

А затим је уследила и кључна реченица, коју ваља посебно издвојити: Нити нас терају да идемо ка НАТО нити нас присиљавају на било шта“.

Све ово се уклапа и у поруку коју је председник Србије Вучић послао из седишта НАТО, приликом своје септембарске посете: „Јенс разуме Србију. Нико нас не тера у НАТО“.

А и у поруку коју је Вучић упутио поводом летошњег састанка са командантом Савезничке команде за операције генералом Куртисом Скапаротијем, када је изразио „задовољство добром сарадњом с НАТО, која се, како је саопштено, развија уз поштовање војне неутралности Србије“.

Пре неколико дана је Вучићеве речи, приликом посете Београду, потврдио и помоћник генералног секретара НАТО-а за јавну дипломатију Тацан Илдем, рекавши да НАТО никог штапом не тера да се укључи у тај војни савез. „То је суверена одлука суверене земље. Према томе, ми у потпуности поштујемо политику војне неутралности Србије и уз узајамно поштовање и разумевање мислимо да можемо напредовати и побољшати наше блиске партнерске односе“, додао је Илдем.

И амерички амбасадор Скот је слично говорио на септембарској конференцији „Западна безбедносна архитектура и Србија – изазови и дилеме“, одржаној у Београду:

Србија не мора да се одупире притиску да уђе у НАТО, јер тај притисак не постоји. Проширење НАТО-а се одвија на основу политике ‘Отворених врата’, што значи да може да се прикључи ко жели”.

Најзад, после неколико дана тишине, стигао је и деманти Милована Дрецуна из СНС, који је председавао поменутим састанком. Он је у изјави за Н1 рекао да нико од посланика није изговорио оно што је Климов пренео:

„Једино је колега из Двери изнео став своје странке и рекао да НАТО наставља да врши политички и информативни притисак, и то је било све. Колега Климов је очито на један свој начин протумачио то што је речено, али мислим да његова интерпретација апсолутно не одговара ономе што је од стране чланова одбора који су присуствовали разговору, речено“.

И раније цитирани Драган Шормаз, који је, иначе, последњих година „еволуирао“ у присталицу НАТО-интеграција Србије, је поново искључио могућност притисака од стране евроатлантиста:

„Или је господин Климов погрешно информисан, или ради нешто што можемо отворено назвати руском пропагандом, јер Русија је велика држава, сила која има своје интересе и наравно да у одређеним ситуацијама користи чак и дезинфомације за свој интерес, што није ништа чудно“.

Међутим, само дан после изјаве Климова, исти Н1 је пренео изјаву министра одбране Вулина да су „притисци на Србију огромни“, али да ће Србија „ипак остати војно неутрална“.

Нешто са овом сликом није у реду.

Тешко је поверовати да би руски сенатор тако неспретно обмануо јавност, поготову током посете једној пријатељској земљи. У најгорем случају, он је цитирао једног посланика. Истина опозиционог и анти-НАТО настројеног, али ипак посланика.

Међутим, Вулинова изјава од следећег дана нас упућује на то да, где има дима има и ватре. Сигурно је да Вулин није тек тако одлучио да малтене понови тврдњу Климова. Тачно је да није идентификовао вршиоца притиска именом, али хајде да размислимо: ко осим НАТО би могао да врши притисак на Србију? Русија? Па Руси нису годинама у стању да изгурају чак ни дипломатски статус за, парафразирајући Ивицу Дачића, „четири Руса и сабаку“. Око чега би онда они то притискали Србију? Да уђе у ОДКБ? Та организација нема ни поштену канцеларију у Београду, за разлику од НАТО-а, који је већ годинама домаћи у министарству одбране.

С друге стране, НАТО-вцима сметају чак и та четири Руса и њихов пас, и непрестано, годинама врше притисак на Србију да им не да дипломатски статус. И, на срамоту Србије, успева им. Недавно је командант америчке војске у Европи, генерал Бен Хоџис, изјавио да уопште не верује да је то хуманитарни центар, већ „фасада“. Није рекао тачно за шта, али се може претпоставити – за неки руски „бондстил“ (одакле му само та асоцијација…?). А западних оптужби да је то некакав „шпијунски центар“ смо се наслушали.

Није ли, дакле, логично из свега наведеног закључити да је сенатор Климов рекао истину, а да јавност обмањују управо они који се из петних жила труде да докажу да је НАТО сасвим „кул“, односно да нас само тапше по рамену и хвали што смо тако неутрални, и да не жели ништа више од нас.

Уз то, сва та ритуална понављања, попут мантре, да нас НАТО „не тера“ да се учланимо – управо терају на сумњу да је ситуација супротна, као и, генерално, сви претерани изливи „лојалности“. Додајмо томе и најновију понуду за „историјско помирење“ са Србијом која нам долази из НАТО лоби групе, Атлантског савета, где се под „помирењем“ подразумева да, уз пословичне „тешке одлуке“ које треба да донесу Вучић и Влада Србије, треба да прихватимо претварање Бондстила у сталну војну базу, која обезбеђује „стално присуство (погодите чије) војске у југоисточној Европи“ (сасвим „случајно“, баш како је најављено још 2000. године у чувеном Вимеровом писму). Ако је ово „шаргарепа“ која нам се нуди од стране главне НАТО лоби групе, онда „штап“ једино може да буде гурање Србије у НАТО на силу.

Дакле, најлогичнији је закључак да НАТО уистину тајно, иза затворених врата, врши „невиђени притисак“ на државне званичнике Србије да се Србија учлани у тај агресивни војни савез. И да највиши државни званичници не смеју или не желе да то признају.

А зашто? Због кукавичлука? Корупције? Издаје?

Процените сами.

-
Раст цене енергената, повећање приватне потрошње, већи прилив страних инвестиција, лоша пољопривредна година и јачање динара утицаће на повећање увоза.
Постоји најмање пет разлога зашто ће следеће – 2018. године српским извозницима, кола кренути низбрдо. После неколико добрих година, чини се, да ће се неки позитивни токови у спољној трговини преокренути. Лазар Шестовић, главни економиста Светске банке у Србији, подсећа да је последњих неколико година извоз растао брже од увоза, па је и јаз у спољној трговини значајно смањен.

– Следећа година може бити тачка заокрета у којој ће увоз поново почети да расте брже од извоза – упозорава Шестовић.

Да не буде забуне, Србија је увозно оријентисана привреда, што значи да је увоз већи од извоза. Само у току прошле године, наш укупан увоз износио је 17,38 милијарди евра, док је извоз био 13,42 милијарде евра. Међутим, позитивно је било то што је увоз растао спорије од извоза па се спољнотрговински дефицит из године у годину смањивао. Тако је, на пример, уочи избијања светске финансијске кризе, дефицит спољне трговине износио 26 одсто, да би на крају прошле године пао на свега 11,6 одсто. Назнаке преокрета позитивног тренда у спољној трговини, виде се још у току ове године. Закључно са септембром, укупан увоз износио је 12,7 милијарди евра, што је за милијарду више него у истом периоду прошле године.

Постоји неколико разлога зашто следећа година може бити преломна за увозно-извозну статистику. Лазар Шестовић, из Светске банке, истиче да ће планирани раст приватне потрошње (односно најављено повећање плата и пензија) у већој мери стимулисати раст увоза.

– Раст приватне потрошње обично се у увозно оријентисаним економијама прелије на раст увоза, јер се тим новцем замене неки кућни апарати, купе аутомобили или нека друга роба из увоза – истиче Шестовић и додаје да ће то аутоматски умањити раст српског извоза.

Други узрок успоравања раста извоза, Шестовић види у расту цена енергената. Током протеклих неколико година цене енергената су падале, па је Србија издвајала много мање новца, него раније, за увоз нафте или гаса, на пример.

– Са растом цена енергената почеће значајније да расте и укупан увоз – упозорава Шестовић.

Трећи разлог за заокрет токова у спољној трговини Шестовић види у томе што догодине нећемо моћи да рачунамо на раст извоза хране, што је ранијих година био случај.

– Узрок томе је лоша пољопривредна година, односно то што су временски услови ове године значајно смањили пољопривредну производњу. Највећи пад од чак 32,5 одсто забележен је у производњи кукуруза – истиче Шестовић.

И производња пшенице је 8,7 одсто нижа у односу на претходну годину, док је производња шећерне репе мања за око 15 одсто. То значи да догодине пољопривредне производе нећемо моћи да извозимо. Напротив, можда ћемо морати да увозимо храну, упозорава наш саговорник.

Као четврти разлог који током 2018. године може да утиче на повећање увоза Шестовић види стране инвестиције. Према подацима Министарства привреде, прилив страних инвестиција ове године износи 1,2 милијарде евра.

– Реч је о значајном износу. Али, страни инвеститори, који долазе код нас, обично имају велику увозну компоненту у производњи. Они се ређе повезују са локалним предузећима, већ робу чешће увезу од већ постојећих добављача који се налазе ван граница наше земље – сумира наш саговорник.

Постоји још један пети разлог који Шестовић није споменуо, а који дестимулише извоз, а стимулише увоз. Реч је наравно о курсу.

Јак динар у Србији, као увозно оријентисаној економији, погодује увозницима, док његово слабљење иде у прилог извозницима. Почетком ове године извозник који је своју робу у иностранству продао за један евро у Србији је тај новац могао да замени за 123,8 динара. На крају октобра исти привредник који исти производ у иностранству продаје по истој цени зарадио је мање (119,28). Увоз је, са друге стране, постао исплативији.

Аутор: А. Телесковић

Извор: Политика

www.srbijadanas.net/srpski-izvoz-krece-nizbrdo/

-
„НОВОСТИ“: СРБИЈА ОЗНАЧЕНА КАО ОПАСНА РУСКА БАЗА НА БАЛКАНУ

 

  • Војни аналитичар Љубан КАРАН: Изазивање унутрашње нестабилности и нереда најјаче је оружје на које западни стратези рачунају. Критичан тренутак биће када САД и NATO схвате да не могу да успоставе контролу над Србијом. Опасност је у томе што виша фаза може да склизне у оружану агресију

        ЗАПАДНИ центри наложили су обавештајним службама из региона да појачају деловање против интереса Србије, а у средишту нове антисрпске обавештајне офанзиве биће подривање Републике Српске, пишу „Вечерње новости“ и тврде да Београд има припремљен одговор на сваку верзију потенцијалних удара.

        Исти извор наводи да је договор о мекој офанзиви на Србију постигнут на недавном састанку у Подгорици, којем су, осим домаћина из америчке тајне службе CIA, присуствовали и шефови хрватске службе СОА, албанске ШИК, македонске УБК, а задатке је добила и косовска КИА, као и Обавештајно-безбедносна агенција из БиХ, те црногорска Агенција за националну безбједност.

        На овом скупу, пише лист, Србија је означена као опасна руска база на Балкану.

        Ове информације су, према сазнањима „Вечерњих новости“, саставни део политике новог загревања никада охлађених односа у региону.

        „У овом пакету су и акције о илегалној војној обуци младих Бошњака у режији Бакира Изетбеговића и ратних команданата из редова СДА, али и наоружавање Хрватске и њена антисрпска реторика“, пише лист.

        Према истом извору, важне карике овог специјалног рата су улазак Црне Горе у NATO, настојање да се формира такозвана војска Косова, а Македонија преуреди на проалбанским основама.

        Војни аналитичар Љубан Каран рекао је за „Вечерње новости“ да је изазивање унутрашње нестабилности и нереда најјаче оружје на које западни стратези рачунају, те да ће критичан тренутак бити када САД и NATO схвате да не могу да успоставе контролу над Србијом.

        „Опасност је у томе што виша фаза може да склизне у оружану агресију“, рекао је Каран, наводећи да терористичке акције против Србије није тешко подстаћи, с обзиром на то да постоје добро обучени терористи у окружењу, што је случај са групама под контролом бошњачког руководства у БиХ, као и приштинске власти на Косову, а сви су под капом Запада.

        Срна

 

fakti.org/serbian-point/sta-to-pisu/cia-u-podgorici-napujdala-sve-tajne-sluzbe-u-regionu-na-srbiju-i-srpsku

„Не знам шта би Вучићу да диже онолику галаму у Београду!? Реакције Србије су наоко бесмислене и беспотребне. Оне су, очигледно, димна завјеса за нешто. Шта? Можемо нагађати, да ли је то пресуда Младићу, НАТО или шта? На безобразне изјаве, тврдње и планове одговор не може бити мехак. Не може се мој одговор третирати као пријетња, пријете они који говоре о референдумима, награђују Крајишнике, Караџиће и по ратним злочинцима називају школе.“

Било је то објашњење Бакира Изетбеговића поводом реакција на које је међу Србима наишла његова пријетња да ће БиХ признати Косово и тврдња да су Бошњаци у Рашкој дискриминисани. Оно прво изјавио је за Радио Дојче веле, ово друго у Мостару током говора на „свечаној академији поводом 25 година од формирања 4. Корпуса Армије БиХ, а у организацији Координације темељних борачких организација Херцеговачко-неретвљанског кантона ФБиХ“.

 Српско Сарајево није у Србији

Политичка Србија и пријестонички медији углавном су игнорисали ову конфузну реакцију бошњачког лидера на одговор предсједника Србије, али можда ипак не треба да остане без коментара јер се ради о члану Предсједништва БиХ. „Шта је писац хтио да каже?“ Прије свега слушаоца/читаоца његовог излагања збуњује што он грди сусједну државу Србију због проблема које има у БиХ.

Каже: „На безобразно и тврдо није се могло одговорити мехко“, и као илустрацију наводи референдуме, свечани дочек за Крајишника, студентски дом који је добио име по Караџићу. Али, референдуми у РС су бошњачки проблем у БиХ, а не проблем Србије. Студентски дом на Палама добио је име по др Караџићу, а ни Пале ни дом не налазе се у Србији, него у РС/БиХ. Свечани дочек по издржаној казни приређен је Крајишнику у Српском Сарајеву, које такође није у Србији, него надомак муслиманског Сарајева.

Бакир је, међутим, на Дојче веле ипак пријетио државним признањем АП КиМ и подбуњивао „Санџаклије“, који се ваљда налазе у Србији, а не у РС/БиХ. Елем, опет та ступидна идеја коју су Изетбеговићи продали Западу – „све зло Босни долази из Београда“ (син) и „Босна ће бити мирна када Србија буде довољно слаба“ (тата). Или пак тамо купили – „Треба уцијенити Београд да на путу за Брисел отпише Косово, окрене се против Српске, заведе санкције Русији. А могуће да Бакир интимно мисли да, поред националног и територијалног континуитета, између Србије и Српске постоји и државни, одбрамбени, безбједносни итд. тајни уговор. Када сам једном бошњачком политичару првих послијератних година покушао да објасним да би као релативна већина унутар БиХ морали да имају више разумијевања за Србе и Хрвате, он се искрено забезекнуо. „Мој професоре, каква смо ми ј… већина!? Дође ли стани-пани, ето хина их јопет вамо, и оних ваших преко Дрине, и оних других преко Уне.“ Другим рјечима, оно што Додик наглас сања то се Бакиру привиђа, а и сан и привиђење дијеле сународници. Званична политика је ипак нешто друго, а прагматични Вучић о својим сновима у односу на Приштину, Бањалуку и Москву – ћути.

 Муслимански брат Тајо и каурин Ацо

Предсједник Србије се, штавише, у неколико наврата дистанцирао од референдума у Српској, позивао да се одустане од тога и често истиче да „поштује оквире дејтонске БиХ и жели да сарађује са Сарајевом, да се реше све препреке“, итд., итд. Без обзира на то што добро зна да је овај град постао искључиво муслимански и да 75 одсто територије БиХ заузимају РС и ХБ, те да ни Срби ни Хрвати номиналну заједничку пријестоницу не доживљавају као своју. За јуниора Изетбеговића је проблем што, уз раширене руке према Сарајеву и Бошњацима, увијек додаје да воли Српску и подржава је у складу са Дејтонским споразумом о „специјалним и паралелним везама“ То, међутим, овоме није довољно. Бакир би очито хтио да Предсједник Србије каже да му је важна сарадња са њим, а да за Додика не мари, да хоће што боље односе са Бошњацима у БиХ, а да га за прекодринске сународнике није брига.

Шта ли би тек било да и Вучић, попут Тајипа из далеке Мале Азије, који на страном турском језику преко иностране агенције Анадолија понавља „Босна је Турска“, „Алија ми је Босну оставио у аманет“, „Турска је присутна и на Дрини и у Мостару“ – подвикне са границе, и то на Бошњацима домаћем српском језику: „Српска је Србија“, „Милошевић ми је, као потписник Дејтона у име Српске, оставио у аманет да је чувам“, „Србија је присутна и на Башчаршији и у Тешњу“. По Бакиру, то може брат Тајо, али не може каурин Ацо. А ћафира Милета радо би мијењао и за Радована.

 Ни херцеговачки Хрвати нису бољи

На исти начин бошњачки лидер је одбрусио и херцеговачким Хрватима, који су се Вашингтонским споразумом одрекли Херцег-Босне и ушли у заједнички ентитет, уз међународну гаранцију да ће (бошњачко –хрватска) Федерација ступити у конфедерацију са Хрватском.

„Ова мантра о угрожености Хрвата наравно да се не може примити у народу, јер Хрвати сасвим добро живе у овој земљи. Постоје неке фрустрације са избором њихових представника, али сви ми имамо фрустрације и сви бисмо имали шта приговорити али то треба поступно мијењати и поправљати. Прича да су Хрвати грађани другог реда ни којем погледу не стоје. Напротив, бројке доказују супротно.“

„Фрустрација око избора хрватских представника“ није баш тек само „нека“. Због дефектне уставне одредбе у којој, умјесто да стоји да једног од три члана Предсједништва БиХ бира хрватски народ, пише само да тај треба да буде Хрват, знатно бројнији бошњачки бирачи у јединственом ентитетском бирачком тијелу већ су у два изборна циклуса одредили хрватског представника у политичком врху земље. Ако се закон хитно не промијени, а Бакир вели да неће, пробошњачког Хрвата Жељка Комшића у Предсједништву БиХ догодине би могао да наслиједи кандидат истог политичког профила – Славо Кукић. И још поручује Човићу да се „мантра о угрожености Хрвата не може примити у народу“. Напротив, на западнохерцеговачком терену врије, првенствено због тога Хрвати и траже трећи ентитет.

Бошњачки лидер такође вели да Хрвати не само да нису мајоризовани него да су чак кадровски фаворизовани. Вјероватно му се тако само чини, али чак и да је стопроцентно у праву, то ништа не мијења на ствари. Битно је да Хрвати у ФБиХ осјећају бошњачку доминацију и да зато желе да изађу из заједничког ентитета, перспективно из БиХ. Поређења ради: Срби су, рецимо, често помињали историјску чињеницу да су Хрвати и Бошњаци, захваљујући „Србославији“, послије оба свјетска рата са поражене колаборантске стране прешли на побједничку. Као и да је Муслиманима, Македонцима и Црногорцима тек у СФРЈ признат статус нације. Испоставило се, међутим, да су сви они заједничку државу сматрали за „тамницу народа“ и, по цијену рата, листом се опредијелили за сецесију.

 Мостарска митоманија

„Мостар ће бити јединствен, босански, херцеговачки и европски и свјетски град. Ујединит ће га Мостарци без обзира којем народу припадали, и неће бити поражени у овом граду ни Хрвати, ни Бошњаци, ни Срби. Борба за јединствени Мостар није још завршена, оно што данас можемо обећати је да ћемо се и даље борити за оно за шта су се борили Хујка и његови саборци.“

И то је у Мостару рекао јуниор Изетбеговић. А како реално ствари стоје у граду на Неретви, изван говорнице са које је Бакир фантазирао? Град је већ 25 година строго етнички подијељен на хрватски (западни) и бошњачки (источни) дио, чији становници међусобно не комуницирају. Локални избори у граду нису одржани већ осам година, нити има наговјештаја да ће их бити икад више. Сви покушаји међународне заједнице били су толико јалови да Мостар, као безнадежан случај, више нико и не помиње изузев лидери СДА на свечаним академијама, дакако, у источном дијелу града.

Тако Бошњаци и Хрвати међусобно, а Срби, од којих Бакир цинично очекује да се укључе у обнову његовог фабулозног јединственог града, у Мостару практично више не станују. Има их тек толико да о Божићу једва испуне Саборну цркву, док политички више буквално не постоје. Народ који је дао Шантића, Ћоровића, Митриновића, и чија је културна, економска и политичка грађанска елита учинила Мостар градом. Мостар, као безнадежан случај више нико од надлежних странаца и не помиње. Чак ни понајнадлежнији в.п. Инцко, ваљда зато што барем ту не може да пронађе српску кривцу.

Да прича о мостарском братству-јединству буде до краја надреална, Бакир је бесједио у дворани која носи име Мидхата Хујдура Хујке, „који је дао живот за слободни Мостар“. Узгред, Хујка је био члан СДА од оснивања и борио се у редовима муслиманске АБиХ. У рат се укључио тако што је са друговима из мостарске махале Лука направио оружану засједу црногорским добровољцима у редовима ЈНА „зато што су били припити, бахати и провоцирали грађане Мостара“. А погинуо је у борби против ХВО-а у Сјеверном логору, који је дијелио мостарске махале од АБиХ, у којој није било немуслимана.

 Политички надреализам породично наслијеђе Изетбеговића

Изгледа да је политички надреализам породично наслијеђе Изетбеговића. Као што је Алија Изетбеговић у јесен ратне 1993, у јеку окршаја тзв. Армије БиХ против Војске Републике Српске и Хрватског вијећа обране, себе упорно називао предсједником свих Босанаца и Херцеговаца, тако његов јединац насљедник, на челу бошњачког народа готово 25 година касније, умишља да има легитимитет да заступа цијелу БиХ, односно и Републику Српску и „Хрватску републику Херцег-Босну“, а не само преосталих пет бошњачких кантона. Истина, Алија је у то вријеме контролисао само десетак одсто територије БиХ, а Бакир данас читавих 25 одсто. Али, док је сениор Изетбеговић тада имао подршку Била Клинтона на челу једине суперсиле, јуниор живи у мултиполарном свијету, у коме се питају и Русија, и Кина и Њемачка, у коме матица Србија више није у међународној изолацији, а незадовољни херцеговачки Хрвати више неће да живе са Бошњацима у ФБиХ.

 

Вехабизам 

Актуелна политичка спорења између политичких странака Бошњака у Санџаку која понекад ескалирају до нивоа инцидената, с једне, и функционисање чврстог језгра вехабија чији се чланови (од почетних пар стотина до актуелних неколико хиљада) сукцесивно  насилно испољавају, са друге стране, указују на евидентну безбедносну претњу Републици Србији. Уколико та претња не буде отклоњена у догледно време, несумњиво ће ескалирати односно попримити сва обележја насиља познатог као тероризам. Реч је о комплексном и динамичном индоктринарно-регрутном процесу вехабија, којим обезбеђују одржавање и оснаживање фанатизма својих чланова о потреби (“неминовности“) насилног наметања Бошњацима сопственог учења о исламу и придобијању нових чланова и симпатизера. Такво своје “невидљиво“ деловање повремено испољавају агресивним јавним наступима, с циљем да покажу своју одлучност, снагу и јединство.

Изучавање и одабирање подобних муслимана “Бошњака“ млађих годишта и њихово упућивање на школовање у Саудијску Арабију, Египат и друге муслиманске земље представља запажен облик њиховог деловања. Они приликом повратка, са собом доносе верску литературу, видео и аудио материјал са верском (вехабијском) садржином, и као најбитније, доносе знање и искуство о “правилном“ схватању ислама које треба усадити (пренети и наметнути) сународницима. Њиховој успешности у индоктринацији својих сународника у великој мери доприноси повремен плански долазак и ангажованост исламских свештеника из БиХ у Рашку област и АП Косово и Метохију. Они приликом одржавања проповеди (“дерсова“) у џамијама подстичу Бошњаке на бојкот српских производа, дају им упутства да не упућују хришћанима честитке за Божић или Ускрс и сл. Један од њих (Хафиз Бугари, Албанац родом из Ораховца на Космету, иначе имам Беле џамије на Вратнику у Сарајеву), на проповедима позива Бошњаке у Санџаку на тероризам и џихад речима: “Не може се поправити стање муслимана папирима. То не иде. Зна се чиме се поправља стање муслимана у свету.  Чиме се поправило у прво време? Преношењем ислама у сва места. Уверавањем људи да постоји само Алах Бог. Чишћењем срца од свих идола, па после, ако треба, и џихад. А требао је џихад и требаће џихад! Немојте мислити да ћемо другачије опстати, осим са ове три ствари: вера, економија и одазивати се Алаху кад дође време џихада“.

Огромна финансијска помоћ коју вехабије дају исламским заједницама у БиХ и Србији, пре свега у Рашкој области  и на Космету, а иза ње стоји Саудијска Арабија, поред осталог, има за последицу изградњу нових џамија, с једне, и придобијање нових чланова, са друге стране. Они за прелазак Бошњака из сунитске у вехабијску струју нуде по  2000 евра,а након  тога “прелетачима“ редовно дају месечну помоћ од 200 евра. Имајући у виду да је неповољно социјално стање приличног броја Бошњака, таква понуда представља велики изазов за њих, која усклађена са умешном индоктринарно-пропагандном делатношћу, даје солидне резултате (у општини Сјеница језгро вехабија од око 200 чланова, има још око 800 потенцијалних).

Вехабије у Рашкој области своје екстремистичко деловање према “неверницима“ (хришћанима – Србима) преовладавајуће испољавају вербално или у писаној форми. Међутим, у односу на Бошњаке који су сунити, у складу са својим искључивим ставом да их треба усмерити на “прави пут“ ислама, показују све већу нетрпељивост, нетолерантност  и агресивност. Њихов отпор који је евидентан, покушавају да савладају и применом силе. Наиме, изводе физичке нападе на муслиманске вернике и духовнике Рашке области и Косова и Метохије. Вехабије су октобру 2006. године изазвале инцидент у Новом Пазару тако што су физички насрнули  на хоџу у једној џамији и “заузели“  џамију у којој верницима намећу клањање на њихов начин. Каменовали су и демолирали једну вакуфску кућу у којој станује имам са породицом. У Бијелом Пољу су напали Рагиба Латића, имама џамије у Лозној и бјелопољског имама Ирфана Хасановића. Група вехабија  је (3. 11. 2003. године) у Арап џамији у Новом Пазару физички напала тамошњег имама и мујезина, како би им наметнули свој концепт обављања верског обреда. Тако је дошло до употребе ватреног оружја   између вехабија и осталих верника и повређене су три особе.

Наведене и низ других чињеница указују на могућу угроженост безбедности Републике Србије екстремизмом вехабија који има изгледе да се трансформише у тероризам. Наиме, група вехабија је давне 2006. године (4 јуна) онемогућила одржавање концерта музичке групе “Балканика“ из Београда у Новом Пазару. Сат времена пре почетка концерта, током генералне пробе, вехабије су се попеле на бину, један од њих је узео микрофон и рекао: “Ово је исламски град, ово је против ислама и шеријатског закона“, после чега су почели да руше озвучење, бацају и оштећују опрему.

Као индикатор тероризма у Рашкој области може се окарактерисати и појава интернет сајта “Слободни Санџак“, на коме се најављује формирање паравојне формације (терористичке, н. п), под називом “Санџачки вукови“. Испод фотографије вука, декорисане  са три полумесеца, стоји слоган организације који гласи : “На одмазду одговори одмаздом“. Потом следи фотографија војника са црним шлемом на глави. Порука на том сајту “Овде се не живи да би се умирало, овде се умире да би се живело – придружите се санџачким вуковима“, казује много о пројектованом (терористичком) насиљу.

Необјашњиво одбијање или несналажење власти Републике Србије да се адекватно ангажује на сузбијању екстремизма вехабија (на пример, насиље вехабија у односу на музичку групу «Балканика» свело се на “необуздане младиће“, “групу изгредника“ и “непознате починиоце који су носили симболе верника исламске вероисповести“,  а председник општине Новог Пазара је за све што се догодило  оптужио  МУП и БИА), с једне, и скромне могућности Бошњака  грађана који припадника сунитског ислама да се самостално успешно одбране од систематских смишљених агресивних насртаја вехабија, са друге стране, указују на то да уколико  евидентна негативна догађања у Рашкој области ургентно не буду заустављена и потом потпуно онемогућена, Република Србија  може у догледно време да се суочи са класичним исламистичким тероризмом, који ће несумњиво бити вишеструко подржан од исламистичке терористичке мреже ИД, будући да потенцијални терористи у овом делу Србије делују према њеном програму и крајњем циљу.

 

Албански верски екстремизам

Тероризам албанских екстремиста скоро две деценије   представља најопаснији облик угрожавања безбедности Републике Србије који се јасно огледа у томе да албански  екстремисти као крајњи циљ имају разбијање територијалног интегритета Србије и сматрају да су на домаку његовог остварења. Упркос томе, званична  Србија не уочава  главни узрок тероризма албанских екстремиста – радикални ислам. Уколико кључни чиниоци међународне заједнице  омогуће албанским екстремистима да на Космету коначно успоставе други албански ентитет (на корак су до тога), то ће представљати прву  велику победу исламиста у Европи после турске агресије у 14. веку на Балкан и снажно  их подстаћи да још агресивније наставе  са урушавањем и разбијањем територијалног интегритета Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке. Због тога тероризам албанских екстремиста на југу Србије (на Космету и у општинама Бујановац, Прешево и Медвеђа) представља једну од највећих претњи безбедности и развоју читавог Балкана.

Анализа бројних чињеница у вези са насиљем албанских екстремиста у прошлости и садашњости које је испољавано у облицима као што су тероризам, оружана побуна и терор, указује  на то да је субјективни (неоправдан) узрок, односно верски фанатизам главно извориште њиховог необузданог насиља. Две  актуелне  карактеристичне чињенице у поптуности потврђују (идентификују) наведени став. Прво, осамнеастогодишњи период размештености Мисије ОУН на Космету (од 20. јуна 1999. године наовамо) карактерише потпуно одсуство било каквог “нарушавања“ људских и етничких (колективних) права и слобода Албанаца на Космету. Упркос томе, албански екстремисти су извели преко 6 000 аката насиља над српским цивилима на Космету. Схвативши суштину њиховог насиља, један од бивших  шефова УНМИК-а Михаел Штајнер је још 17. априла 2003. године   албанске екстремисте који себе називају “Албанска национална армија“ (АНА), прогласио терористичком организацијом. Друго, албански екстремисти су Мисију ОУН на Космету 2001. године прогласили “модерним окупатором“ кога треба протерати, чиме су потврдили да доследно делују   у складу са теоријом  “Џихад-а“, коју је уобличио исламиста Ал Газали и операционализовао Сејид Кутб (“… оружана борба тј. свети рат једино је средство  којим се могу срушити узурпатори тј. људи који владају у име ислама, а у ствари су вероодступници…“). У том контексту треба посматрати и оцењивати масовно насиље око 60 000 албанских верских екстремиста  у периоду од 17. до 19. марта 2004. године када су покушали да етнички очисте Космет од преосталих малобројних српских цивила, уништивши више десетина сакралних објеката Српске православне цркве и повремено дејствујући из ватреног оружја на припаднике Мисије ОУН.

Извориште поменутог терорског похода албанских верских екстремиста, као и оних у прошлости против Србије ( 1913, 1926, 1944/45, 1968, 1981, 1989, 1990, 1998/99, 2000, 2001. год) је у садржајима докумената који су муслимански (албански и бошњачки) прваци усвојили у Призрену 1878. године, а који су стриктно формулисани у складу са теоријом о џихаду. На пример, евидентна је подударност поруке из  1878. године “Лига ће уз узвишен закон Шеријата бранити част и имање муслиманских подручја  ако се буду покоравали законима Шеријата“ и  порука  (1) председника “Исламске верске заједнице Косова“ Реџепа  Боје који је  10. јула 1998. године објавио фатфу “издајницима“ Албанцима и џихад Србима и (2) једног од вођа терористичке «АНА» Вигана Градице који је  поводом  десетине изведених терористичких напада против Србије и Македоније на “албанским територијама“, изјавио: “АНА делује на свим албанским територијама које узурпирају српски, македонски, црногорски и грчки православци“.

Исламистички карактер насиља албанских екстремиста систематски се јавно потврђује у последњих 15-так година, јер је вишеструко подстакнут и подржаван од вехабија, најекстремнијег покрета муслимана. Постоје бројне информације о чврстој повезаности и удруженом деловању вођа терористичке “АНА“ и исламистичке терористичке “Ал каиде“ у БиХ. Резултати вехабијског деловања на “реисламизацији“ Албанаца на Космету и другим “албанским територијама“ су све видљивији – последњих година на Космету су финансирали изградњу око 200 џамија, а приличан број Албанаца млађих годишта, осим што се облачи и уређује свој лични изглед према вехабијском моделу ислама, агресивно покушавају да такво учење ислама наметну другим Албанцима.

Имајући у виду да је војна организованост албанских верских екстремиста сврстаних у “АНА“  на високом нивоу,  а да је њихово језгро од  пар хиљада  људи у стању да у врло кратком временском року мобилише  неколико десетина хиљада “војника“  у четири дивизије- 1.Малесија, 2.Чамерија, 3.Скендер Бег и 4.Адем Јашари, није тешко закључити у коликој је мери угрожена безбедност Републике Србије и региона. Реч је о томе да независно од  врсте статуса који ће бити утврђен за Космет, реално је очекивати неку врсту насиља албанских верских екстремиста  на подручју бујановачке и прешевске општине. Наиме, албански  верски екстремисти у поменутим двема општинама су још 14. јануара 2006. године усвојили документ (Декларацију) чији садржај их “обавезује“ да и применом силе (тероризмом и оружаном побуном)  “ослободе Прешевску долину“  и присаједине је тзв “Косову“. Назив тог документа   је “Платформа о политичком статусу Прешевске долине“ у којем  један од захтева гласи:“Захтевамо потпуно повлачење војно-полицијских српских снага из рејона и прекидање даље милитаризације рејона путем војних база“.

Да ли ће они у одређеном тренутку покушати да такав  ирационални циљ  остваре применом силе? Извесно је, искуствено. Њихова припадност исламистичко-терористичком планетарном покрету, недвосмислено указује на такву могућност. Посебно зато што би евентуално насиље у у те три општине на југу Србије било безрезервно подржано од албанских верских екстремиста са Космета и из Македоније, поред осталог и физичким присуством  одређених наоружаних  банди “АНА“. Масовни скуп Алнбанаца у Прешеву  и Бујановцу поводом обележавања државног празника Албаније  када су  најекстремнији међу њима скинули заставу Србије са зграде општине и поставили  заставу Албаније, представља очигледан пример и демонстрацију њихове доследности у провођењу ставова усвојених у Призрену 1878. године.