среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "СССР"

СССР

Када су подаци о томе ко је поднео главни терет Другог светског рата по ангажованим снагама и губицима, свима (па и историчарима на Западу) је јасно да је СССР поднео далеко највећи терет Другог светског рата и отпора осовинској агресији. Чек 74% свих губитака Немачка је имала у рату против СССР-а а битком за Стаљинград је преотета иницијатива и добијена морална прекретница рата. У одбрани Отаџбине животе је положило преко 8 милиона војника Црвене армије а укупни људски губици су око 27 милиона грађана СССР-а. Нажалост службену историографију не прати и медијска слика о Другом светском рату. У кинематографији и популарној историографији (публицистика и видео продукција) преовладава слика по којој су „кичму Немачкој војсци“ сломили Британци и Американци и да је искрцавање у Нормандији кључни моменат у целом рату. Са војностратегијское тачке гледишта прекретница у Другом светском рату је немачки неуспех у реализацији плана „Барбароса“, односно неуспех немачке војске и њених савезника да сломи борбену моћ Совјетског Савеза. Сви каснији проблеми које су имали у рату су последица овог неуспеха.

Историографија је већ објаснила учешће Румуна, Мађара, Словака, Финаца, Хрвата и Италијана у оквиру плана „Барбароса“ и рата на Источном фронту[1]. Добро је осветљео ангажовање других европских народа, обично у оквиру СС или легионарских јединица[2]. За разлику од ових држава и народа, Срба као савезника нацистичке Немачке, није било на источном фронту[3]. Са друге стране, веома је важно да сагледамо да ли је било и, уколико га је било, какав је допринос Срба овом немачком неуспеху.

Да бисмо о доприносу Срба говорили кроз немачка документа важно је најпре да констатујемо да су Немци у документима „ствари“ називали правим именом. Тако када су у плановима за операцију „Подухват 25“ (напад на Краљевину Југославију) говорили о снагама за које очекују да им пруже отпор нескривено су говорили о Србима. Када су говорили о Источном фронту говорили су и писали “Руси“ без обзира на јасну свест да су им противници сви народи Совјетског савеза[4].

Каково је објективно место Краљевине Југославије и Срба у борби против сила осовине?

Војни пуч и смена владе која је два дана пре тога, противно плебисцитарној вољи српског народа, приступила Тројном пакту био је удар који је показао моралну величину српског народа и рањивост немачке доминације Европом. Под директном претњом ратом и војничким поразом Краљевина Југославија се определила да остане на страни Велике Британије. Оваква одлука је била не само емотивна већ и рационална. Правилно је процењено да дугорочно гледано Немачка не може добити светски рат. У рат је тек требало да се укључе Совјетски Савез и САД, прва по пространству и потенцијалу а друга по индустријском развоју водеће земље за које се претпостављало да дугорочно не могу остати ван ратног вихора.

Илузија да и Краљевина Југославија може остати ван светског рата показала се немогућом. Хитлер је пре отпочињања рата на истоку желео да расчисти ситуацију на Балкану и због тога је Југославији поставио ултиматум. Повољни услови за приступање Тројном пакту били су само варка којој је Хитлер често прибегавао[5]. Још у јулу 1940.године (одмах након слома Француске) одлучено је да Југославија у постојећем облику не може опстати у „новом европском поретку“[6] .

Да би се омаловажио допринос Срба у Другом светскомрату често се понавља, у Британији лансирана, теза о томе како су Британци „платили“ пуч. Истина је да су Британци уложили доста труда да Југославију одрже ван домашаја сила осовине. Али чинили су то на типично британски начин. Уместо ефикасне војне помоћи они су сплеткама и лобирањем покушали да се супротставе снажним немачким притисцима. Новац који је исплаћиван дат је политичарима који нису ни учествовали у пучу (земљорадничкој странци) а главни организатори и извршиоци пуча били су потпуни „идеалисти“. Пуч је и за Британце био изненађење. Они су доста труда и новца уложили у Будимпешти, Букурешту и Софији са никаквим резултатима. Илузија о некој њиховој акцији је плод вапијуће жеље да се на континенту постигне било какав успех па и по цену приписивања заслуга које су постигли други. Чињеница је да су патриотски орјентисани официри самостално донели одлуку и да су их у томе подржалне српске политичке елите.

Након консултација са представницима Велике Британије постало је јасно да су изгледи на успешну одбрану веома слаби. Одржавање каквог-таквог балканског фронта било би могуће само у варијанти да се Бугари нису прикључили Тројном пакту и уз снажну подршку Британије и Турске. Без тога процене су биле да је војни отпор могућ до 6 седмица и то у планинском масиву Црне Горе и источне Херцеговине, након чега би уследио неминован војнички слом.

Процењено је да ће окуптор поделити земљу и завести строг окупациони систем посебно усмерен према Србима које је Хитлер сматрао за иницијаторе преврата. Оно на шта се није рачунало и што је фатална грешка ондашњег вођства Југославије:

– није правилно процењена могућност масовног и свеобухватног геноцида који су власти НДХ, који су вољом сила осовине водиле ову фашистичку творевину спровеле над Србима;

– није правилно схваћена опсаност од могућности да се окупација искористи за социјалну револуцију, грађански рат и преотимање власти од стране комуниста.

Непосредно пред агресију у Краљевини Југославији је преовладало мишљење да је једини спас у повезивању са Совјетским Савезом. У том циљу успостављени су дипломатски контакти а 6.априла 1941.године у два часа иза поноћи (практично у време отпочињања инвазије) у Москви је потписан Уговор о пријатељству и ненападању. Чак се и Милану Недићу (у историографији означеном као колаборационисти) „признаје“ заслуга што је одбио притисак да Србе, макар симболично, пошаље на источни фронт[7].

Потписивање Уговора је дошло прекасно и није могло да измени судбину Југославије која је већ била одређена. Ипак смисао овог споразума није био без дугорочније вредности[8]. Без обзира што је непосредни почетак рата и брз војнички слом Краљевине условио да се потписани споразум не спроведе у дело, његова срха је била постигнута моралним подстреком да се сви друштвени слојеви (укључујући и комунисте који су могли попут француских „да одбију да бране буржоаску државу“) мобилишу на отпор. Нажалост због интервенције Велике Британије осујећено је даље зближавање Краљевине Југославије са Совјетским Савеом[9].

Првобитни план за отпочињање напада на Совјетски Савез био је да операције отпочну 15.маја али је почетак напада одложен за 4 недеље због операција на Балкану против Југославије и Грчке[10] а за те операције је ангажовано 13 дивизија предвиђених за рат на истоку[11]. Хитлер је тек 30.априла као коначни датум напада на СССР одредио 22.јун.

Основни узрок немачког неуспеха на Источном фронту је масовни хероизам совјетских војника и официра и њихова решеност да бране своју Отаџбину. Следећи узрок је неадекватан и преамбициозан ратни план који су сачинили Немци. Једноставно, Немачка и њени савезници нису имали довољно ресурса да покоре огромно пространство СССР-а и совјетске народе решене да се бране. Без обзира што је за напад прикупљено око 4,4 милиона, само немачких, војника, показало се да је то недовољно за замашан план какав је био немачки. Предност која је дата операцијама на фронту и уништавању војних групација Црвене армије онемогућила је „Луфтвафе“ да спречи измештање ратне индустрије иза Урала и да онеспособи СССР за дуготрајно вођење рата.

Без обзира на ове кључне разлоге не сме се занемарити да је 37 дана проузрокованих ратом на Балкану допринело да се спроведу совјетске ратне припреме и да се успоре немачке операције у касну јесен када су киша, снег и ниске температуре умањили немачку технолошку предност.

Фактор време:

На „Саветовању о ситуацији у Југославији“ 27. марта, Хитлер је, доносећи одлуку о нападу на Краљевину Југославију, саопштио својим највишим официрима да се операција „Барбароса“ мора одложити за четири седмице. До тада је 15. мај 1941. био специјалним наређењем означен као дан до кога морају бити завршене све припреме за напад на СССР. Операција „Барбароса“ ће отпочети тек 22. јуна, што значи 37 дана касније, или пет седмица, а не како је по Хитлеровом наређењеу било планирано четири. И не свим снагама које су биле планиране за напад на СССР. Неке елитне и веома битне офанзивне јединице – пре свих оклопне – због учествовања у нападу на Краљевину Југосалвију и Краљевину Грчку закасницу веома много са ступањем у борбени поредак на будућем Источном фронту[12].

Веома интересантно је сведочење генерал-потпуковника Валтер Варлимонта (Walter Warlimont), помоћника начелника Оперативног одељења Врховне команде Оружаних снага (изјава – сведочење на Нирнбершком процесу) јер она даје суштинску разлику између операције „Подухват 25“ (против Југославије) и „Марита (против Грчке):

„… Када је реч о утицају балканског похода на рат на Истоку, онда треба у том походу разлучити „Подухват 25“, напад на Југославију, од операције „Марита“, напада на Грчку. Зашто? Зато што рат против Грчке уопште није имао утицај на рат против совјетске Русије. Напротив, да би могао напасти Русију, Хитлеру је био услов да прошири тај рат претходним нападом на Грчку, где су биле британске трупе и њихови аеродроми. Циљ тог превентивног напада, на Грчку, пре свега је био заштита нафтоносних извора без којих се више не би могао водити никакав рат, и обезбеђење бока за напад на СССР. Према томе, „Марита“ је била планирана увертира за „Барбароса“. За „Маритима“ су снаге биле правовремено концентрисане у Бугарској. Напад на Грчку, време трајања тог рата, укључујући и повратак трупа са бојишта, све је то требало да буде окончано до 15. маја. Од тог датума, на концентрационом простору, немачке Оружане снаге могле су да очекују Фирер-бефел за „Барбароса“ Б-дан (дан напада). Међутим, тада је био извршен преврат у Београду. То све мења из основа. Искрсава „Подухват 25“, напад на Југославију. Мој шеф Јодл се енергично супротставио рату против Југосалвије. У кругу Оперативног одељење шеф је тврдио да ће та кампања довести до ненадокнадивог губитка времена. Предложио је Хитлеру да принуди Југославију на покорност другим средствима. Хитлер није хтео да га слуша. Подвикнуо му је да умукне. Ми у Оперативном одељењу били смо свесни чињенице колико је наше командовање скупо стајало поход на Југославију. Прво, у изгубљеном времену до зиме. Затим, уследиле су и многе друге импликације.“

Сличног мишљења је био и Курт Асман (Kurt Assmann), вицеадмирал, начелник Историсјког одељења Врховне команде Оружаних снага (војна студија):

„Одређено је да се све припреме за кампању с конспиративним називом „Барбароса“ окончају средином маја. Овај датум почетка операција остао је непромењен током зиме 1940/1941, у време када је планирана кампања „Марита“. „Марита“ је у почетку била ограничена на план окупације северне Грчке, са циљем да се помогне италијанска офанзива у Албанији која је била застала, а у складу са директивама Адолфа Хитлера издатим 17. марта. Снаге предвиђене за овај подухват нису узимане у обзир при концентрацији снага против Русије. Штавише, датум почетка „Барбаросе“ није био одложен ни онда када је по Хитлеровом наређењу од 22. марта балканска кампања проширена као последица британског искрцавања у Грчкој, тако да је обухватала целу Грчку са Пелопонеза. Веома прихваћено веровање да је британска интервенција у Грчкој изазвала одлагање датума почетка извођења „Барбаросе“ – није тачно. Напротив, извођење тог плана одложили су догађаји у Југославији.“

Нема сумње да су и временске прилике у пролеће 1941.године имале извесног утицаја на термин инвазије, али је чињеница да је првобитна одлука о почетку напада одложена за 4 седмице из стратегијских а не метеоролошких разлога. Тек се тачан термин могао кориговати због метеоролошког фактора одлагањем за још једну седмицу[13].

Очито је да је одлагање напада на СССР за немачку страну било губљење времена. А како је то време искористио СССР?

Немачки обавештајни и извиђачи подаци су потврдили да је „руска“ страна ово време искористила на добар начин[14]. И у мемоарима маршала Васиљевског[15], Рокосовског, Баграмјана[16] и Жукова[17] можемо видети да су период након напада на Југославију а посебно мај и јун искориштени за јачање одбрамбене мођи СССР-а. Све припреме нису биле довршене и пропусти отклоњени али је стање на фронту било далеко повољније 22.јуна него 15.маја.

Не треба изгубити из вида да је ток операцијке „Барбароса“ имао пресудног утицаја и на понашање царског Јапана и њихове планове на далеком истоку. Под руководством самог Цара 2.јула 1941.године је највише јапанско вођство донело одлуку да у случају пада Москве до краја августа Јапан ступи у рат на страни Немачке против Совјетског Савеза[18]. Због неизвесности у вези јапанског држања у почетку агресије није могло, у одбрани, бити употребљено 25 дивизија са далеког истока које су касније имале великог удела у одбрани Москве у касну јесен 1941.

Наношење губитака је класично поимање умањења снага неке од зараћених страна. Убити, уништити или „избацити из строја“ јасан је али недовољан показатељ о расту или умањењу борбених способности неке армије. Црвена армија је пребродила кризу у лето 1941.године иако је изгубила скоро целокупну мирнодопску армију у само неколико месеци. Њена борбена моћ је нарастала а немачка, мада са знатно мањим губицима, слабила. Некада је важније противника лишити мобилизацијских потенцијала заузимањем територије него му нанети губитке или уништити индустријска постројења за производњу наоружања уместо уништења борбене технике на бојном пољу.

Немачки губици у Априлском рату су били минимални[19] и са становишта људских и материјалних губитака. Ове операције су биле међу онима које немачка војска сматра практично „бескрвним“  јер је добар део јединица само промарширао територијом Југославије без правих борби.

*

Аналогије у операцијама против Југославије (немачка документа скоро искључиво говоре Срба) и Совјетског Савеза (немачка документа говоре совјетска Русија) имају још једну „страшну“ димензију. По први пут је нацистичка Немачка отворено саопштила свој расни став према противницима. У Југославији се јасно раздвајају Хрвати и Македонци[20] а сав бес усмерава према Србима третирајући их на далеко строжији начин (у наредби упућеној Францу Халдеру (Franz Halder), начелнику Главне команде копнене војске 9.априла се налаже. „Са грчком армијом треба особито добро поступати, а са српским официрима крајње сурово“). Судбина намењена Русима била је још страшнија. На „Генералском већу“ одржаном 30.марта 1941.године на коме је ширем генералском саставу саопштен план „Барбароса“ Хитлер је јасно саопштио да се рат на истоку битно разликује од рата на западу[21]. Наређено је погубљење без ислеђивања политичких комесара који су на тај начин постали прва категорија (још пре Јевреја) којима је одређена судбина да буду уништени без утврђивања икакве кривице.

*

Пред почетак агресије на Краљевину Југославију у њој је живела бројна Руска заједница „белих“ емиграната стиглих у Југославију након Октобарске револуције. О њиховом ангажовању током окупације и укључивању у Руски заштитни корпус историја је заузела двојак став. Али на држање Руса пред и у току априлског рата није могло бити приговора. Руси, официри Војске Краљевине Југославије часно су вршили своје дужности верни својој новој Отаџбини[22]. Руси, поданици Краљевине али и они који су уживали избеглички статус, били су спремни да се за њу боре и дају живот за њену слободу[23].

 

Закључак:

Војска Краљевине Југославије није нанела велике губитке осовинским снагама. Ипак она је успела да за 5 недеља прикује на граници СССР-а целокупну немачку армију и пружи драгоцено време да се СССР, макар делимично, припреми за напад. Истовремено она се неповратно сврстала на страну оних који су спремни да поднесу жртву за одбрану властите али и слободе других.

Исход рата би био исти и да су осовинске снаге напале према плану 15.маја, али би губици и страдање совјетских народа били још већи а пут до победе још крвавији и тежи.

 

ШЕСТ ДЕЦЕНИЈА КАСНИЈЕ:

Србија је 1999.године поново постала мета агресије оних који су сламањем Русије и експанзијом на исток желели да створе нови светски поредак. И поново је Србија постала учесник „рата за време“ између оних који су желели да искористе тренутну војну супериорност за реализацију својих агресивних циљева. Србија је бомбардована, разорена и привремено окупирана. Губици које је нанела агресору били су минимални. У рату за одбран од агресије чланица НАТО пакта можда нисмо успели. Али „рат за време“ није изгубљен, Русија се политички, војно, културолошки а делимично и економски опоравила и припремила. Данас Русија није она слаба држава из 1999.године. Можда су поучени искуствима из 1941. године када су „37 дана закашњења“ можда одлучивале о судбини рата агресори овај пут одложили или одустали од напада?

 

_____________________________________________________________________________________________________

[1] Поред 152 немачке дивизије (19 олопних, 10 моторизованих, 4 СС моторизоване, 1 коњичке, 1 СС полицијске, 4 брдске, 9  за осигурање и 104 пешадијске) било је ангажовано и 16 финских пешадијских дивизија и 3 бригаде, 13 румунских дивизија и 9 бригада и 4 мађарске бригаде. Нешто касније на јужни део фронта су упућене 3 италијанске дивизије, 2 слабе словачке дивизије и једна моторизована бригада.

[2] Caballero Jurado, Carlos and Lyles, Kevin, (1983). Foreign Volunteers of the Wehrmacht 1941-45. London.

[3] Није било ни Бугара али су они у замену за своје неучествовање добили окупациону зону у Србији и Грчкој да би „растеретили“ немачке јединице.

[4] Михаило Марић, „Уништити Југославију!“, Београд 1984. Немачко вођство је добро знало да су приче о идеологији само изговор. Немцима су увек противници били Словени и они су се трудили да их победе и поробе због „расе“ а не због идеологије. У свом спољнополитичком програму немачко-нацистичко вођство је након формирања Великог Рајха, у трећој фази „стварања новог поретка у Европи“ предвидела формирање више типова држава. Први тип би чиниле територије под директном влашћу Великог Рајха (Чешко-моравски протекторат, Пољско генерално гувернаторско и источно генерално гуварнаторско у обиму Белорусије, Украјине и европског дела Русије). Остале државе и народи „нове Европе“ делили би се на три политичке категорије: 1.- САВЕЗНИЦИ Великог Рајха који би обухватали Скандинавце, Холанђани и Фламанци и по могућности Енглези. 2.- ВАЗАЛИ, Мађари, Грци и романски народи као инфериорни имали би мање повољан и завистан положај. 3.- ЗАВИСНИ НАРОДИ пре свега Словени као „најнижи европски народи“ били би доведени у потпуно зависан положај од Рајха и подвргнути потпуној контроли и потпуној економској експлоатацији.

Конкретно за Србе, Хитлер је 19.априла 1941.године рекао мађарском посланику Деме Стојаи-у: „Срби су завереничка банда….Никада нисам у животу био огорчен као 27.марта. Ми морамо овај заверенички центар Београд, заувек угушити. Југословенска војска мора бити уништена без остатка…… Ваздушним нападом на Београд ја сам установио један пример. Ја ћу се већ постарати да то гнездо, у коме се окупљају изазивачи немира у свету нестане: 210. Очигледна сличност са политиком НАТО пола века касније и става нових светских моћника 2000.године (након НАТО агресије) када је одлучено да Србија мора остати ван сваког европског развоја

[5]   Немци су прекршили све споразуме које су потписали и повредили неутралност свих земаља које су им стајале на путу.

[6] Драган Ненезић, Југословенске области под Италијом 1941-1943, Београд 1999, 31. На састанку Хитлера и Ћана 7.јула 1940.године одлучено је да Југославија као “версајска творевина“ нема место у новој Европи и да се, према Хитлеровим речима „тај проблем ликвидира у италијанском смислу“ али тек кад се уништи Велика Британија и отклони опасност од уплитања Руса.

[7]  О његовим контраверзним ставовима и понашању сведочи и Драгољуб Јовановић (који му лично није био наклоњен), првак Земљорадничке странке који је по налогу совјетског посланика Плотњикова ступио у контакт са генералом (у то време Министром војске и морнарице Краљевине Југославије) Миланом Недићем, који му је уз податке о груписању немачких снага на границама Русије саопштио и: „Немци хоће на исток. Они знају да је комбинација Словена и Германа дала одличне резултате, многе велике људе. Хоће нас Словене да употребе као подлогу за свој калем. Можда и као гнојиво за своје њиве, као јефтину радну снагу за своје фабрике. Ми то не можемо допустити. Ја ћу господине, радије бити редов под Стаљином него генерал под Хитлером“.

[8] Као што је Хитлер рекао у разговору са Јоном Антонескуом 12.јуна 1941.године у Минхену: „Совјетска Русија покушава својим држањем да ојача вољу Енглеза за отпором, а наде Американаца у јаког континенталног савезника  у Европи. Русија се нада, пре свега, да спречи окончање рата у 1941.години….. такав став Стаљин је први пут показао  учи напада Немачке на Југославију, закључивањем познатог уговора са њом. Овај уговор је само наизглед теоретски и платонски. Практично, он је ојачао југословенски отпор и требало је, уосталом, да буде употпуњен руским обавезама о испоруци оружја и муниције. Једино је брзина немачког наступања онемогућила испуњење тих обавеза. 191.

[9] Слободан Јовановић, записи о проблемима и људима 1941-1944, Београд 2013.190. У делу о Нинчићевој спољној политици Јовановић детаљно објашњава како је Велика Британија уз помоћ чланова владе из редова ХСС саботирала закључивање споразума са владом СССР-а о војном савезу.

[10]  Други светски рат (преглед операција), Војноисторијски институт, књига 2, 41-42. Командант копнених снага је 7.априла издао наређење по коме се, ради рата на Балкану, напад на СССР одлаже за 4-5 недеља.

[11] Од тога 6 дивизија упућених из Француске на Балкан уместо на исток (4. и 8.оклопна, 16. и 20.моторизована, 1.брдска и 79.пешадијска); 6 из Немачке (101. лака, 125., 132., 169., 183. и 197. пешадијска) а са истока је доведена 14.оклопна дивизија.

[12] Вилхелм Кајтел (Wilhelm Kaitel), фелдмрашал, начелник штаба Врховне команде Оружаних снага (Нирнбершки процес): „Желео бих још једном да истакнем како је одлука да се нападне Југославија унела потпуну пометњу у све војне припреме и поступке предузете до тог часа. Нове снаге морале су бити доведене са севера, преко Мађарске. Да није било те наше интервенције на Балкану, напад на Русију започео би много раније. Из те интервенције проистекле су за нас многе непријатности. “

[13] Као што је у својој студији генерал-мајор Буркхарт-Милер Хилдебрант (Burkhardt-Muller Hilderbrandt) навео(у нападу на Краљевину Југосалвију у чини мајора ађутант начелника Главног штаба Копнене војске – војна студија):

„Поход на Југославију, који је до сада постао неопходан, крио је у себи опасност да се почетак“ Барбаросе“ толико одложи да озбиљно нашкоди његовом спровођењу. Због непланираног рата против Југославије одложен је завршетак концентрације снага за „Барбароса“ отприлике за шест седмица – од 15. маја за 23. јуни. Треба, међутим, рећи да би почетак операције „Барбароса“ морао бити одложен и због касног пролећа. Средином јуна било је још доста поплава у долинама река на пољско-руском подручју. Због тога се може рећи да је рат против Русије, да није било рата против Југославије могао почети једну до две седмице раније, али не више.“ Другачије мишљење је имао генерал Лотар Рендулиц (Lothar Rendulic)  који у својој изјави наводи:“ Бавећи се војним студијама после рата , чуо сам разне оцене задоцњења напада на совјетску русију. Већина, међу које спадам и сам, сматра да је за то кривац напад на Југославију.  За колико је недеља тај напад одложио план „Барбароса“, то је веома тешко рећи. Као командант, међутим, не сматрам да су пролећне временске прилике толико неповољан фактор за нападача. Могу бити, чак, повољније за напад него за одбрану, како кад и како где….“. 253.

[14] Примера ради према извештају извиђачке ескадриле Ровел од 22.маја 1941.године примећени су „бескрајни одбрамбени радови (пре свега копање противтенковских ровова) дуђ границе.

[15] Мемоарска грађа:“…На пример, средином маја 1941.године на основу директива Генералштаба, пребацивање неколико армија (укупно 28 дивизија)  из унутрашњости у пограничне војне округе, чиме је започета реализација плана концентрисања и распоређивања совјетских трупа на западним границама. Почетком јуна 1941.године, позвано је на вежбу око 800.000 резервиста, који су упућени као попуна у трупе западних пограничних војних округа и њихове утврђене рејоне.“ 264.

[16] „Ускоро је Генералштаб издао директиву да се у план заштите државних граница унесе низ суштинских измена. То је уследило одмах након окупације Југославије од стране фашистичких трупа. Команди округа било је наређено да знатно повећа састав  трупа које су биле издвојене за непосредну одбрану државне границе….. сећам се 26.априла је стигло наређење да се до 1.јуна формира пет покретних артиљеријских-противоклопних бригада….“ 264.

[17] „На дан 13.маја Генералштаб је издао директиву унутрашњим војним окрузима да упуте трупе на запад. Са Урала је пребачена у рејон Великије Луки 22.армија; из приволшког војног округа пребачена је у рејон Гомеља 21.армија; из северно-кавкаског војног округа пребачена је на линију дуж западне Двине 25.стрељачки корпус а из Забајкала у Украјину, у рејон Шепетовке 16.армија. У току маја птребацили смо из унутрашњих војних округа ближе западним границама укупно 28 стрељачких дивизија и четири армијске управе….“ 265.

[18] Džon Toland: Успон и пад јапанског империја, Загреб 1982.

[19] Подаци о немачким губицима у Априлском рату, у немачким изворима,  дати су обједињено са губицима у кампањи у Грчкој („Подухват 25“ и „операција Марита“). Према најмеродавнијем извору, ратном дневнику Вермахта, под датумом 30.април 1941. године дати су укупни  дотадашњи губици, дакле целе кампање сем напада на Крит. Према тим подацима погинуло је до тада 2.559, рањено 5820 а нестало 3.169 немачких официра, подофицира и војника.

Према подацима преузетим из књиге „Други светски рат (преглед ратних операција) књига 1, страна 511, у издању Војноисторијског института ЈНА, Београд 1957, а која се позива на књигу : „Der Deutche balkanfeldzug 1941. Wehrwissenschaftiche Rundschau; gneral Tippelskirch, 1955, str.64“ у кампањи у Грчкој (без заузимања Крита) немачки губици су били око 5.100 људи (1.100 погинулих и 4.000 рањених и несталих).

У свом говору 4.маја 1941.године Хитлер је као немачке губитке саопштио цифру од 17  погинулих официра и 1042 војника док су се касније појавили подаци о: у КоВ  57 официра и 1050 подофицира и војника и у РВ 15 официра и 84 подофицира и војника који се наводе као укупни губици Балканске кампање али се по свему судећи односе само на операције у Југославији (као и број заробљеника које је саопштио Хитлер).

[20] У самој Хитлеровој наредби-прогласу саопштеном војницима вече пред нападм се изричито каже: „Немачки народ нема никаквих повода да се бори против Хрвата и Словенаца. Од ових народа он ништа не тражи. Али немачки народ жели сада да се обрачуна са оном српском издајничком кликом у Београду….“ или у извештају Кајтелу од  9.априла „Само се још старо-Срби боре. Македонци и Хрвати одбацују оружје“

[21] „Морамо одустати од становишта војничког витештва….Сада је у питању уништавајући рат…Будућа слика држава. Северна Русија припада Финској, Протекторати: источноморавске земље, Украјина, Белорусија……Борба против Русије: уништавање бољшевичких комесара и комунистичке интелигенције….Комесари и људи ГРУ су  злочинци и као такви се морају третирати“

[22] Само један пример је Константин Јермаков, капетан I класе, командир 112. ловачке ескадриле са аеродрома Рожановачка Коса код Куманова који је првог дана рата положио живот у неравноправној борби предводећи своју ескадрилу.

[23] Председник Савеза Козака-учесника Светског рата, пуковник,  Никола Примеров у име Савеза понудио је, 30.марта 1941.године, формирање добровољачког одреда и приложио списак од 178 официра, подофицира и редова. Војни архив, П-17, к-13,1/1.

Прослава 20.октобра, дана ослобођења Београда од друге немачке окупације у XX веку, праћена је већ извесно време обавезним коментарима са изразито антируском компонентом, у београдским медијима страног власништва, иако та прослава не може и не сме да буде без руског службеног присуства, макар само и због оног гробља ослободилаца Београда.

Међу разним „бунџијама“, као шлаг на торту обавезно се јављају и фантомски антифашисти!

Њихова појава има развојни карактер од рушења берлинског зида до данас, у чему и појединци и групице у Србији имају одређену улогу, па пођимо редом, да се потсетимо.

Чим се сруши берлински зид који је раздвајао један народ, али и два различита система владавине, почеше европски демократи да се бацају дрвљем и камењем на руске победнике у Другом светском рату, прозивајући их за системско, намерно злостављање, побеђених нациста.

Још од спустања „гвоздене завесе“ пијаног Винстона, у литератури се нарочито описује системско силовање јадних Немица које су ето биле сексуално робље тих страшних совјетских војника, али који ипак нису примењивали окупаторску немачку праксу из Совјетског савеза да силом отимају девојке и младе жене уочи католичког Божића и Ускрса, одвозећи их у штабове да се слављеници мало развеселе, а и да те дивљакуше виде шта је то европски угођај.

Од како је света и ратова, злоупотреба жена побеђених била je жалосна пратећа појава, али за разлику од нацистичке, совјетска команда није издавала упутства за спровођење те „разоноде“!

За разлику од совјета, добри окупатори западњаци, уз помоћ најлон чарапа, чоколаде, конзерви и цигарета, помало су се веселили Швабицама, али оне су саме пристајале а они су одреда били све фини момци, као што то холивудски филмови обавезно приказују!

Чим, уз подршку озлојеђеног народа и још више пара чика Сороша и тетке CIA освојише власт, београдски демократи после петог октобра одмах протераше совјетске победнике из Србије, те сместа изменише називе улица у центру града, бришући Жданова, Толбухина и Бирјузова, што дрчни „антифашисти“ нимало не замерише, напротив, извукоше на светло дана податке о силованим женама, пљачи и тако то, приказујући Црвену армију као хорду дивљих ратника које предводи лично Атила „бич божији“, како су га назвали у тадашњој културној Европи, чији су војници такође играли те и такве игрице, чим би им се указала прилика.

Када неколико година потом, демократи најзад увидеше да нема јефтинијих енергената нигде сем у Русији, опсетише се добронамерне критике и поново дадоше победничка имена неким сокацима по далекој београдској периферији, јер ето они памте заслуге али ко ради тај и греши, стара је изрека, па не замерите … !

Додуше, знате, не могу се више вратити оне старе улице, личило би то на отворени пририсак а ЕU нас будно гледа, а ми тамо хитро кренули, па не замерите ..!

Али, од организовања параде „Корак победника“ приликом посете Владимира Владимировича, почела је видљива рехабилитација улоге Црвене армије у ослобађању Југославије, иако је демократска ЕU врло прекорно указала владајућим на искакање из уходане матрице, јер у земљама бившег Варшавског пакта организовано и системски уклањају споменике захвалности совјетској ослободилачкој армији, извлаче се на светло дана појединачни ексцеси, дају им се генерално оцене које не почивају на чињеницама, али „демократија“ не зна за препреке, а баш те Совјете није нико ни звао да их ослобађају а још мање и да Берлин окупирају, све са стотинама хиљада нациста и придружених европских помагача у њему. Чак је почело и подизање споменика доказаним сарадницима нациста, борцима против Црвене армије на њеном путу ослобађања тада окупираних земаља Источне Европе, који су напрасно преименовани у „антикомунистичке браниоце“!

И београдски антифашисти, хитро су организовали једног октобра давање имена двојице партизанских руководилаца улицама у градском језгру, јер знате и ми коња за трку имамо, само су заборавили ситницу, да је један од њих право са Теразија хитро одјахао до Дедиња, бирајући успут најлепшу вилу да му се нађе, а саму сложену операцију препустио тим залудним Русима.

Други није имао преча посла, већ да моли западне савезнике да се бомбардују градови (али само по Србији) где је наводно била смештена нацистичка ратна индустрија, па су тако америчке бомбе 1944. године побиле више београђана него ли немачке 1941.године, али друг се учио у Шпанији, био светски човек изнад приземног српства, осведочени антифашиста, што је нарочито и доказао својим писмом из 1991.године када је осудио „злоупотребу“ ЈНА која брани само Србе, случајно угрожене на територији некадашње НДХ, али европски народи неће дозволити евентуални поновљени злочин, а они га управо и отворено потстичу!

Ипак, за свога живота, дотични случајно није разјаснио позадину оног споразума са Немцима из марта 1943.године, иако је и његов потпис на њему, а налог- овлаштење издао му бравар! У Словенији и Хрватској, чим се осамосталише, укинуше постојећи СУБНОР (Савез удружења бораца народноослободилачког рата) мењајући га демократском САБА (Савез антифашисти чких бораца и антифашиста), па да се и они потом уклопе у европски тренд осуде једноумља, зна се и чијег!

Тако се током грађанског рата деведесетих година прошлог века, демократски антифашисти из свих некадашњих југословенских република, удружено оборише на „српске четнике“ који се само бране од повампиреног неофашизма!

Али, модерни антифашисти то не примећују, забављени су пажљивим исчитавањем ревизионистичке литературе у којој се детаљно „научно“ тумачи значај „великосрпске фашистичке идеје“, изложене у Меморандуму САНУ.

Осуда старешина тадашње ЈНА који су часно вршили своју обавезу заштите и одбране угроженог српског народа, попримала је размере планске кампање, а неке од тада створених NVO почеле су парама чика Сороша и да штампају памфлете у којима се Срби приказују као водећи антисемити на простору бивше Југославије, са намером да се јака жидовска удружења у свету придруже бруталној антисрпској кампањи.
Када се најзад истакнутим совјетским командантима заслужено доделише имена булевара на Новом Београду, закукаше антифашисти заједно уз бројне NVO, како се брутално потире југословенски карактер некадашње заједничке престонице, а заборавише да је нису бранили од повампиреног неофашизма, када је то требало.

Један београдски демократски лист (у страном власништву, наравно) објави текст-коментар острашћене новинарке која осуђује овогодишњу пригодну прославу у Батајници, нарочито се окомивши на скандалозно учешће „авиона стране земље“, што видно смета жељеној ЕU али и још више добром Skotu, који, иако се наводно не меша у унутрашње односе земље домаћина где врши улогу главног и одговорног уредника балканског хаоса, већ постаје познато медијско гунђало!

Руске „ластавице“ (Стрижи) на слободном српском небу, весници су срећније српске будућности коју би неки радо да виде у америчким „фантомима“ ,који су ипак сејали осиромашени уранијум над Србијом подржани тада и од раздраганих антифашиста, који упорно спроводе радни задатак насилног преумљивања Срба, а сами то заправо и нису, било да су доказани аутошовиунисти, било да су потомци дедињских јахача из далеког октобра.

Наслеђе предака, изражено као антисрпство, они су успешно преточили у еуроатлантистичко „демократско“ супростављање „говору мржње“, који они непогрешиво одмах „препознају“ код свих који само желе јаку, сређену, независну Србију!

-

Иван Бесмертниј

 

    Он је руководио  КГБ-ом  (Комитетом државне безбедности – прим.прев.) Совјетске Украјине. Он – то је Виталиј Васиљевич  Федорчук.  Од 1986.године није давао интервјуе. Изузетак је направио 2007.године, а 2008. је умро, а да није доживео ужасе и срамоту грађанског рата.

Извор: www.2000.ua/v-nomere/derzhava/ekspertiza/o-chem-molchit-general-fedorchuk_arhiv_art.htm

Шта прећуткује генерал Федорчук

Његова глава је  складиште тајни, поверљивих и строго поверљивих информација. Сада му је осамдесет седам година. За време Великог отаџбинског рата борио се за Отаџбину.  Затим се, пошто је завршио специјалне школе,  бавио обавештајним радом  у Немачкој. Када се вратио у Совјетски Савез судбина је одредила да баш он више од десет година руководи КГБ-ом Украјинске Совјетске Социјалистичке Републике. Затим је био председник КГБ-а, па министар унутрашњих послова СССР-а. Преживео је све буре, драме, закулисне сударе и борбе за власт, ма и за судбину земље у том необичном и невероватном периоду који су после неки „шефови перестројке“ из сопствене малоумности назвали „застој“. Био је велики пријатељ са Леонидом Брежњевом и Владимиром Шчербицким.

А већ у наше време,  када су неке његове бивше колеге, генерали КГБ-а, Крјучков, Леонов, Дроздов, Грушко, па чак и Бобков, написали подебеле књиге мемоара, генерал Федорчук је већ неколико деценија (од 1986.године) ћутао. Тек је уочи  2007.године на упорну молбу свог колеге, кога заиста поштује, бившег официра обавештајца Николаја И. он прихватио да га интервјуишу за „2000“.

– Виталије Васиљјевичу, пред наш сусрет поново сам прочитао одељак  из књиге Леонида Млечина  „Председници органа државне безбедности“ који је посвећен Вама. Судећи по ономе што је написано, може се закључити да сте ви из Дњепропетровска.

– Ја сам са Житомиршчине. Из обичне сељачке породице са много деце. Никаква „чупава рука“ ме није додирнула, никада у вези са мном није било прљавштине. Све што сам добио у животу, све што се дешавало – то је било само захваљујући мом сопственом раду, мојој енергији и снази.

Говорећи грубо, о вама је написано много гадости, а ви ништа не одговарате, само ћутите?

– Знам ја Млечина. Либерал до дна душе. Шта бих ја имао да са њим дискутујем? Либерали су као црви, они изнутра буше своје државе. И није ни мало тешко  приметити у чију корист то раде. У корист САД-а. Добар део њих живи од америчког новца –  они добијају различите грантове, разне врсте  новчане помоћи. Баш је све то гадно.

Мислим да у животу баш све није било онако једноставно, како је то приказао Леонид Млечин, као два и два су четири. Ви сте били на различитим највишим државним дужностима (председник КГБ-а Украјине, председник КГБ-а СССР-а, министар МУП-а СССР-а) у време које се лакомислено назива „застој“, мада је у ствари то најинтересантнији део историје који још увек чека  да буде поштено, објективно истражен.

Да, то је било зачуђујуће време. Споља је све изгледало мирно, а иза завеса се водила најжешћа борба.

Кога против кога?

-Говорећи савременим језиком – борба између патриота и либерала-уништилаца. У наведеном случају ја не мислим на супротстављање по линији дисиденти – партијски апарат. Прича о затворима и насилном исељавању у иностранство неких радника културе, а говорећи још отвореније – прича о вештачком стварању дисидентског покрета – то је посебна тема.

Када говорим о борби либерала и патриота, ја мислим на врло сакривену, вешто маскирану супротстављеност у самом партијском апарату, међу највишим руководством СССР-а.

У том контексту било би врло интересантно сазнати ваше мишљење о Јурију Андропову, вишегодишњем председнику КГБ СССР-а који је имао имиџ интелектуалца – либерала, који је познавао стране језике,   бавио се и уметношћу, па чак  је, како се шапуће, био покровитељ` неких писаца и глумаца.

-Моје мишљење о њему је потпуно негативно.

Зашто?

Без обзира на позитивно мишљење које је о њему имала интелигенција он је, свесно или несвесно,  учинио врло много на рушењу Совјетског Савеза.

Потпуно  сам шокиран.

-Зашто? Да нисте од мене очекивали славопојку?

Не, не. Сумњао сам да ће ваше мишљење о њему бити сложено. Али никако нисам очекивао да ће бити тако оштро.

Па, ето, ви сте допутовали из Украјине и сигурно желите да ме питате за дисиденте – како, зашто и ко их је хапсио? Андропов је захтевао да хапсимо.

Да, то питање заиста многе интересује. А мене занима још нешто: како је могло да се догоди да су те репресије само убрзале разбијање Совјетског Савеза?

-Када  сам био председник КГБ-а Украјине, председник КГБ-а СССР Андропов је захтевао да ми годишње у Украјини хапсимо по 10 – 15 људи. И мене је коштало невероватних напора  – све до званичног обраћања Брежњеву – да се број украјинских дисидената годишње ограничи на 2 – 3 човека. Осим тога, Андропов је лично пратио ток ислеђивања неких украјинских дисидената. Понекад је усмеравао истрагу. Да ли можете да схватите? А затим је, уз помоћ неких писаца, за све бачена кривица на КГБ Украјине, на Федорчука, који су, по њима, хтели да се додворе Москви.

Када мислим на дисиденте одмах се присећам познате мисли Алена Далеса, вишегодишњег шефа ЦИА, из његове књиге „ЦИА против КГБ“, када он каже да је за нас, Американце, баш згодно што у СССР-у има политичких затвореника, и ми треба да их подржавамо у свему како би они, када их ослободе, имали јасно опредељену антисовјетску позицију. Још је важно, пише Далес, да се ослобођење тих дисидената поклопи са временом када ми, уз помоћ наших пријатеља из СССР-а, на власт доведемо либералног вођу и тај започне промене. Не може, а да не зачуди да су се догађаји у СССР-у у време перестројке развијали  тачно по Далесовом плану.

-Па о томе  се и ради.

И у вези с тим питање: А интелектуалац Андропов? Шта му то није било јасно?

-Њему је све било јасно. Шта више – он је припомогао да се ти планови остваре. Ви сте, вероватно, приметили да су у затворе слати углавном писци које је подржавала држава, а у иностранство су избацивани либерали – Аксјонов, Бродски, Буковски. Неки радници у култури су били као полу-забрањени. А у ствари – Андропов  их је тајно подржавао, чувао и о њима у друштву стварао позитивно мишљење.

Да ли бисте могли да кажете које су то особе?

-Наравно. Висоцки, Љубимов и још неки. А колико тек вреди његово необично пријатељство са Јевгенијем Јевтушенком? Дешавало се да је пијани Јевтушенко у кругу својих пријатеља демонстративно телефонирао Андропову на његов лични телефон.

А непријатна прича са Солжењицином? Замислите само: сеоски учитељ који је преседео у затвору добијао је дозволу да се послужи тајним архивима НКВД-а? При чему су у његовим књигама многи документи банално фалсификовани, величина репресија је јако преувеличана. То, како је лично Андропов руководио операцијом слања Солжењицина у САД – то је посебна прича. Питање је – зашто? Да би овај тамо, у САД, без икаквих тешкоћа наставио својим књигама да руши Совјетски Савез?

Па онда ко је, ако већ није Андропов, допринео уништењу Совјетског Савеза?

Брежњев је за свог наследника хтео да види Шчербицког.

У пролеће  1982.године, пола године пре смрти Брежњева, Андропов је постао секретар ЦК КПСС, а на место председника КГБ СССР које је било ослобођено, именовани сте ви. Да ли је до тог именовања дошло  на иницијативу Андропова?

-Не! Он је мене мрзео исто онолико, колико сам ја њега.

Па како се онда догодило да сте баш ви постали председник КГБ-а СССР-а?

-На  инсистирање  Леонида Иљича Брежњева.  Као што знате, до тада сам ја преко десет година био на челу КГБ Украјине.

Сећам се – телефонира ми Владимир Васиљјевич Шчербицкиј. Каже: „Чекај поред телефона, зваће те Брежњев“. После минут – два звони Леонид Иљјич: „Треба, – каже он, – да предаш послове у Кијеву и да дођеш у Москву на дужност председника КГБ СССР-а“. Ето тако је било.

Понекад се чуло да је Брежњев хтео да види Шчербицког, а не Андропова, као свог наследника.

-Да, истина је. Још 1972.године,  када су се код њега појавили први озбиљни проблеми са здрављем он је пожелео да оде, и за свог наследника је препоручио Шчербицког.

А шта је засметало испуњењу његове жеље?

-Не шта, него ко… Па – Андропов. Он је преко свог човека од поверења, академика Чазова, наговорио Шчербицког да сам одбије понуду Брежњева.

Уосталом, и 1982.године, осећајући да умире, Леонид Иљјич је хтео да уместо њега лидер СССР-а буде Шчербицки. Али – Андропов је опет одиграо своју игру. Учинио је да Шчербицки отпутује пословно у Америку, а за то време он, Андропов, постао је секретар ЦК. И у таквим околностима Андропов је једноставно био принуђен да прихвати захтев Брежњева – да ја будем постављен за председника КГБ СССР-а.

-Када је после пола године, у јесен Брежњев умро, за генералног секретара ЦК КПСС постављен је Андропов, а он је вас поставио за министра МУП-а СССР-а. Са чиме је то имало везе?

-Дотле је преко 20 година министар Министарства за унутрашње послове био генерал Шчелоков. Андропов га је невероватно мрзео. Пошто је постао први човек СССР-а Андропов је Шчелокова одмах пензионисао. А мене је, пошто је и мене мрзео и желео да ме некако понизи, ослободио дужности председника КГБ СССР-а и поставио за главног милиционера у земљи. Па шта? Преживео сам. Био сам министар МУП-а до 1985.године. Радио сам поштено, са пуно добре воље. Као и на свим претходним високим положајима и у КГБ Украјине, и у КГБ СССР-а, за све године мог службовања нисам узео ни пару мита. Живео сам од плате и само од ње.

Дужности министра унутрашњих послова СССР-а ме ослободио тек Михаил Горбачов – још један  плаћеник и ђак Андропова, који је на крају крајева и завршио посао који је започео његов учитељ – растурио је Совјетски Савез и оставио да се странци ругају  нашој Отаџбини која је некада била Велика.

Било би интересантно и да чујемо какво је ваше мишљење о Владимиру Шчербицком.

-Ја сам увек имао јако добре односе са Владимиром Владимировичем, и кад сам радио у Кијеву, и када сам прешао у Москву.

Он је био велики човек. Много је учинио за Украјину. Сећам се како је пред Брежњевом он од Андропова бранио украјинске писце. Са некима од њих он је био близак пријатељ, позивао их је кући. Понекад су он и његова жена Рада Нову годину дочекивали заједно са писцем Павлом Загребељним и његовом женом Елом.

Био сам шокиран када сам чуо да се Шчербицки убио. Мада се није требало чудити: уништено је све оно за шта је живео, а осим тога – он се јако нервирао због Чернобиља.

Зашто у Украјини постоји толика мржња према Русији? 

А да ли ви имате сада пријатеље? Не осећате се нимало усамљени?

-На жалост, неки моји пријатељи су већ умрли, а има их који су почели да служе Америци. И пријатељство је ишчезло. Тужно. Шта ви мислите зашто је у Украјини толика мржња према Русији? Американци деле милионе, само како би мржња према Русима била све већа. А ослањају се не само на људе, осетљиве на долар, већ и на недовољно образоване младе људе, али, на моје велико огорчење – и на неке моје бивше колеге.

Да, углавном на неке потпуно неморалне типове који су у своје време служили у Петој управи КГБ-а, који су смештали у затворе дисиденте и за то били награђивани, а сада се боре за рехабилитацију украјинских фашиста из ОУН-УПА и дивизије СС „Галичина“.

Па у томе је ствар. Ја све разумем, али схватите и ви мене: мени као бившем руководиоцу државне безбедности једноставно није згодно да говорим о томе.

Виталије Васиљјевичу – а како је са данашњим руководством Русије, да ли комуницирате са Путином? Да ли се ваше искуство данас користи?

-Путин је долазио код мене. Ту је седео, у тој фотељи у којој сте данас ви. На жалост, Путин и његов тим мене сматрају за превише старог за повратак у службу. А лични односи су нам јако добри. Ми комуницирамо.

Органи државне безбедности Русије вас, наравно, не само да чувају, већ вас и контролишу.

-Послужите се, послужите… Попите и гутљај водке…

———————————-

ПРЕВОД ФСК: pandoraopen.ru/2017-10-14/general-kgb-ob-andropove-i-ne-tolko/

 

 

 

ИВАН ПРОШКИН

 

Како је показала пракса – чврст став представља најбољу гаранцију успеха на преговорима са нашим „западним партнерима“.

У фебруару месецу текуће године навршило се 60 година од тренутка постављања Андреја Громика, једног од највећих дипломата ХХ века, на положај Министра иностраних послова СССР-а. Као шеф спољнополитичког ресора он је провео 28 година  – рекордни стаж за сву руску историју. И све те године он је самопожртвовано штитио интересе своје државе на међународној арени. И не само да их је штитио, него се за њих борио у једном од најсложенијих и најопаснијих периода у светској историји – у време такозваног хладног рата. И у доброј мери захваљујући његовом чврстом ставу, његова држава је могла равноправно да конкурише САД и њеним савезницима. На жалост, људи који су дошли после Громика, били су на дипломатском плану његова потпуна супротност и катастрофални резултати од таквих промена нису морали дуго да се чекају.

Дипломатска каријера Андреја Громика почела је још крајем 30-их година, када је направио каријеру у научној области, па је препоручен за дипломатску службу од стране тадашњег Народног комесара иностраних послова Вјачеслава Молотова. По једној од верзија, Јосиф Стаљин је разгледао списак са кандидатима и дошавши до презимена Громико одједном је рекао: „Громико је добро презиме!“. Каријера у Народном комесаријату иностраних послова одвијала се муњевито. Он је већ 1943. године би амбасадор у САД,  а 1946. године Громико са 37 година постаје стални представник СССР-а у СБ ОУН. Притом је будући шеф совјетске спољне политике непосредно учествовао у формирању УН, поставши једним од отаца-оснивача те организације.

Међутим, истински звездани час дипломате наступио је у фебруару 1957. године. Тада је Никита Хрушчов замислио да Дмитрија Шепилова који је тада био шеф МИП-а пребаци у секретаријат ЦК КПСС. Поводом тога он га је позвао себи и питао кога он може препоручити за тај положај. „Ја има два заменика – рекао је Шепилов – један је булдог; ако му кажеш, он ће загристи на мртво, не отварајући чељусти“. Други је, по речима министра, „талентован и виртуозан дипломата“ и препоручио ј Хрушчову управо другога. Он је размислио и изабрао прву кандидатуру – Андреја Громика.

Како се у каснијој историји показало, овај избор шефа совјетске државе је био апсолутно исправан, исто као и карактеристика коју је изнео Шепилов. Генерално Громико је у свом дипломатском стилу веома много узео од Вјачеслава Молотова, кога у суштини може назвати својим учитељем. Међутим, совјетска дипломатска школа од првих година свог постојања грађена је на темељима дипломатије Руске Империје, која је блистала таквим мајсторима спољне политике као што су били Александар Горчаков, Сергеј Бите и многи други. Громико који је одлично познавао руску историју, развијао је у себи дипломатско умеће и на примерима царских дипломата. Иако се, на пример, од Громика није могла очекивати мека љубазност једног Горчакова.

Постдамска конференција, јул 1945. године. Громико – трећи са десне стране

У раду конференције он је био управо тај „булдог“ који агресивно намеће своју спољнополитичку линију велике државе која стоји иза њега. Управо је за време Громика 1963. године био потписан споразум о забрани нуклеарних испитивања у атмосфери, у космичком пространству и под водом. За СССР, који је у том тренутку имао неупоредиво мањи нуклеарни потенцијал, споразум је био дефинитивно угоднији него за САД, које су се лишиле низа широких могућности за одржавање вежби са применом нуклеарног оружја. Важан корак у постизању нуклеарног паритета били су успеси совјетске дипломатије и приликом потписивања споразума ОСВ током 1972. године, као и споразума о спречавању нуклеарног рата из 1973. године.

Други значајан успех совјетске дипломатије тога времена представљало је закључивање Московског споразума из 1970. године између СССР-а и Савезне Републике Немачке. Громико је инсистирао на томе да земље НАТО које стоје иза леђа Западној Немачкој, де-факто признале пољско-немачку границу која је настала као последица Другог светског рата по Одри-Ниси, одбацивши на тај начин претензије на источне територије Немачке које су се налазиле у саставу савезничке СССР-у Пољске. Споразум је имао велики значај за учвршћивање доминације Москве над источном Европом. Практично је управо тај споразум коначно установио сфере утицаја Москве и Вашингтона у Старом Свету, што је у извесној мери снизило ниво геополитичке напетости на континенту.

Стил Громика – „зарити“ се у опонента чврстим стиском и методично добијати од њега ситне уступке један за другим, док број тих уступака не пређе у квалитет, што је и дефинисало успех преговарачког процеса. Треба истаћи и да је сваке преговоре он почињао тек после капиталне припреме, озбиљно проникнувши у суштину предстојећих питања и оних који могу изнићи, не ограничавајући се само њиховим површним схватањем. Људи који су га познавали, тврдили су да Громико сматра изузетно важним одабир материјала за преговоре, притом је то шеф совјетске дипломатије самостално радио, како би у сваком тренутку дискусије имао могућност да буде у току свих важних детаља.

Имајући довољан број чињеница за вођење дугих преговора, Громико је био склон отезању самог њиховог процеса, трудећи се да не жури и не испушта из вида ни најситнији детаљ. Поред тога, пред почетак важног сусрета он је увек изучавао личност човека са којим је требало да разговара. Није случајно његову обавештеност приметио други велики дипломата те епохе – Хенри Кисинџер, који је заузимао место државног секретара САД у периоду 1973-1977. године. „Он черечи опонента на комаде. Он је сличан тешкој локомотиви која иде у задатом правцу и стављају пред собом снагу своје аргументације, упорно тежи да достигне постављени циљ“ – говорио је амерички дипломата. Управо због непопустљивости и упорности у постизању својих циљева, Громико је на Западу добио оштар но прилично одговарајући надимак – „Мистер Њет“.

Сам шеф совјетске дипломатије је тврдио да је увек у свом раду полазио од три главна правила. Као прво, говорио је он, неопходно је тражити максимум од друге стране, не либећи се захтева. Као друго, Громико је позивао да се у нужним ситуацијама не преза ни од грубих, но често ефикасних механизама, као што је ултиматум. Према његовим речима, не треба избегавати лаке претње на адресу саговорника, а затим као излаз из настале сложене ситуације предложити преговоре. „На Западу ће се увек наћи људи који ће пристати на то“ – изјављивао је шеф спољнополитичког ресора СССР. И као треће, он је учио младе совјетске дипломате да започињући преговоре, не одступају ни за корак. „Они сами ће вам често предложити то што сте тражили. Но, тада не пристајте, него цедите више. Они ће поћи на то“ – говорио је он. Успех или неуспех преговарачког процеса он је дефинисао на следећи начин: „Када добијете половину или две трећине тога што нисте имали – тада  сматрајте себе дипломатом“.

Те речи Громика у потпуности су се оправдале за време Карипске кризе 1962. године. Према речима дипломата, ти дани нису били баш прости у његовој дипломатској каријери, међутим, он се блиставо суочио са својим задатком. У то време СССР је, као што је познато, упутио на Кубу 42 ракете са нуклеарним бојевим главама. Сједињене државе, откривши њихово размештање на острву, запретиле су да ће их уништити масовним авио-ударима. Свет је стајао на корак од тоталног нуклеарног рата. Председник САД Џон Кенеди је 18. октобра примио Громика. Дипломата је спокојним но самоувереним маниром изјавио шефу Беле куће, да је у насталој ситуацији уцена недопустива, и због тога Вашингтон не треба да звецка оружјем и да се понаша као да не постоји никакви животно важни интереси за СССР. А тај интерес је био да се из Турске уклоне америчке ракете, усмерене ка  јужним рејонима СССР-а. У резултату су СССР и САД кренули на примирје: Москва је извезла ракете са Кубе, а САД их је извезла из Турске. СССР је за себе могао добити безбедност својих јужних рејона, а Громико је могао да у свој актив упише још једну успешну драматично спроведену дипломатску операцију.

Громико на преговорима са Кенедијем

Патријарх совјетске дипломатије напустио је свој положај тек 1985. године, на таласу масовних унутар-политичких промена у СССР-у. После смрти престарелог Черњенка, поново се поставило питање власти. И у том тренутку одлучујућу реч имао је управо Громико – политички «староседелац» који је у том тренутку био утицајни члан Политбироа. На жалост, управо  је Громико инсистирао на томе да следећи шеф државе постане, како је тада изгледало млади и перспективни политичар Михаил Горбачов. Сам дипломата је касније у једном интервјуу изјавио да не жали на учињеном избору. «Нама је био потребан активан шеф» – говорио је већ после оставке престарели дипломата, међутим, додајући при том да Горбачов није оправдао наде које је полагао у њега. «Није жвака за сељака, није владарска круна за Горбија!» – приговарао је Громико.

Можда је дипломата био искрен кад је говорио да је избор у корист Горбачова био условљен неопходношћу обнове руководеће врхушке државе. У то време је можда био само један од разлога, ледени брег, док су други мотиви лежали у нешто другачијој равни. Сам Громико је, према успоменама његове кћери Емилије које је изложила у књизи «Хоћу да испричам», написала да зна веома много тога о чему не треба говорити. «Генерално, ја много знам. Но, то ће отићи са мном у гроб» – наводе речи дипломате њгова кћер. Он се упокојио 1989. године, 17 дана ре 80-тог рођендана. Ко што је и говорио велики дипломата, своје тајне је однео у гроб.

            *          *          *

На жалост, људи који су дошли после Громика, не само да су представљали његову бледу сенку, него су се они у свом деловању руководили дијаметрално супротним интересима, са ентузијазмом предајући једну за другом геополитичку позицију, за добру реч и тапшање по плећима од западних шефова. Тако је 1985. године, већ при Горбачову, министар иностраних послова постао Едуард Шеварнадзе. Громико је био шокиран тим постављањем, пошто као прво, нови генерални секретар није желео ни да се консултује са самим Громиком поводом те кандидатуре, а као друго, зато што Шеварнадзе није имао никаквог искуства у раду на спољнополитичком фронту. Даље акције новог шефа МИП-а по питању примирења са Западом и једностране предаје геополитичких позиција само су уверили Громика да је Горбачов на то одговорно место изабрао апсолутно погрешног човека.

Ипак, Громико који је отишао из дипломатије није улазио у политику, што му није сметало да изрази своје лично мишљење о произашлим догађајима: «Не треба одлазити из центра Европе, била би то грешка стратешког карактера, то је наша прва линија одбране, њу треба ојачати, а не остављати» – коментарисао је он предају савезника СССР-а од стране Горбачова у Источној Европи. Громико је сматрао грешком отказ совјетског руководства од силе као инструмента сровођења спољне политике, истичући да мир, ма како  он добар био, не треба  да се постиже на рачун сопственог народа. «Ако се поносиш свјим пацифизмом, не седај у фотељу руководиоца велике државе. Поноси се у својој кући, свом дворишту, у рејону, али не штети својој држави» – изнео је своју позицију дипломата у интервјуу новинару Дмитрију Тихонову.

Шеф совјетске дипломатије у свом радном кабинету

Чинило се да од Шеварнадзеа не може бити нико гори на месту иностраних полова. Међутим, његов наследник Андреј Козирјев, који је 1993. године постављен за шефа МИП-а СССР-а, а потом Русије, показао се не само као лош дипломата. У поређењу са Громиком, он је био «антидипломата», који је свесно ставио на себе поводац Запада који је тада газдовао у Русији. У свом раду у својству руководиоца спољнополитичког ресора он не само да је одбацио наслеђе совјетске дипломатске школе, пре свега Андреја Громика, него је чинио све супротно. Тамо где је било неопходно бранити своју позицију, он се слагао са својим опонентима без роптања, добивши касније понижавајући надимак «Мистер Да». «Један од проблема Совјетског Савеза огледао се у томе што смо се ми сувише заглавили на националним интересима» – говорио је Козирјев. Не чуди зато што је уз такво «професионалне» кадрове земља бачена на маргине светске политике, практично се спустивши до трећеразредног нивоа земље која нема никакав ауторитет на међународној арени.

Тек је Јевгениј Примаков који је 1996.  године постао министар иностраних послова, почео враћати некадашњу величину руске дипломатије. По многим параметрима он је покушавао да делује ослањајући се на искуство Андреја Громика. Без обзира на тешку унутрашњо-политичку ситуацију, трудио се да заузме чврсту позицију на преговорима са западним земљама. Како је показала пракса, управо таква варијанта се показала за нову Русију најрезултативнијом, омогућивши да већ почетком новог миленијума вратимо земљи међународни статус велике државе.

Данас је руска дипломатија, на срећу, увелико заснована на наслеђу Громика. Није случајно да га је актуелни министар иностраних послова Сергеј Лавров назвао једним од највећих дипломата ХХ века. Сам Громико је говорио да се никада није „улагивао“ Западу, сматрајући такву тактику у вођењу преговора контрапродуктивном. „Ми имамо делатнике који би кроз зубе и стидљиво штитили сопствене интересе. Ах, да не увреде Америку! Ми тако далеко нећемо отићи“ – говорио је он.

И гледајући на то са каквом увереношћу се сада понаша Русија на међународној арени, можемо рећи да се земља на крају избавила од комплекса ниже вредности из 90-их година и од тог самог баналног клањања пред Западом. Чини се да  се идејно и практично наслеђе великог совјетског дипломате Андреја Громика показало у том послу веома корисним.

 

 

ПРЕВОД ФСК: kolokolrussia.ru/duh-istorii/masterklass-ot-gromko-kak-razgovarivat-s-zapadom-15-02-2017

 

 

-

-Можда су их у Лубјанки терали да пишу тих 100 тајних пријава? Терали их силом?

Ма ко може да натера да се пише тајна пријава за невиног човека? На пример Рокосовски – избили су му зубе. Никога није издао. Ни генерал Горбатов. И будућа жена маршала Катукова је 1937.године такође доспела „под бич“ али није написала ни једну пријаву. Зато су они који нису никога пријављивали такође остављали интересантна сведочења – они пишу да су били са таквим и таквим људима и да су ти људи, после повратка са нове истраге са задовољством саопштавали у својој соби: Данас сам још седамнаесторицу  уписао!“, „А данас сам ја још 50 уписао“. И радосно су се кикотали док не би разглавили вилице.

-А зашто је опозиција ишла на такав корак?

Ствар је у томе да је Стаљин, обзиром да је био отворено принципијелан партијски радник, њих 1935.године отворено упозорио – завршите ваш рад испод жита, није нам сада до тога. Прекидајте, јер ће доћи до чистке. 15.маја 1935. је у отвореном тексту упозорио да се формира специјална комисија за проверу чланова партије. Шта више, отворено је 4.маја 1935.године генералима рекао – престаните са заверама, знам да се спремате да понеког од нас убијете. Отворено је рекао- Не! Прекидајте, док вас нису пострељали.

Не, они су до краја све водили, а у резултату је настрадала армија – наравно да када командни врх дође у такву ситуацију, морални дух армије пада. Све те чињенице се потврђују архивским материјалом. У ономе што сам рекао нема ни једне измишљене речи или претпоставке. Све то јасно потврђују архивски  материјали. Како да се после тога оцењују поступци опозиције? Како да се оцене сви ти вапаји који се односе на репресије?

-Сада је  1937.година направљена као симбол читавог периода Стаљинове власти.

Што се тиче цивила све бацати на Стаљина, уопште – комплетну измишљотину репресија – то је злочин. Јер није он иницијатор. Шта се догодило? 5.децембра 1936.године је донет Устав, најдемократскији устав тог времена у читавом свету. Први пут у историји Русије требало је да се одрже тајни алтернативни избори. И то тајним гласањем. Шта више, опозиција је покушавала да то онемогући још у време док је писан нацрт устава. Овако или онако Стаљин је ипак успео да посао доведе до краја.

Али радило се о томе, да је опозиција одлично схватила: уз те нове изборе за нови Врховни совјет Стаљин планира да изврши мирну ротацију читавог владајућег елемента. А њих има око 250 хиљада. Уосталом, НКВД је на толики број оптужених и рачунао. Они су све схватали, али – како да раде? Нико није желео да се одвоји од своје фотеље и истовремено су сви они одлично схватали још једну околност – у дотадашњем периоду они су такве ствари чинили, посебно у периоду индустријализације и колективизације да их народ не би изабрао ни са задовољством, ни без њега, већ би им свима поразбијао главе. Било је много партијских секретара чије су руке до лаката биле у крви.

-И Хрушчова?

Наравно. Шта тај није све чинио! Како би ублажили улогу тих нових избора уочи стављања на снагу упутстава о њима организован је пленум ЦК БКП(б) после кога је група првих секретара, на челу са Хрушчовом и заједно са првим секретаром Западно-сибирског обласног комитета ВКП(б) Робертом Ејхе, најжешћом фигуром међу крвожедним вампирима – та два гада су почела да притискају Стаљина, тврдећи да прво треба да се грађанство  очисти од свих контрареволуционарних елемената, кулака и осталих, као и остатака буржоаских партија, царских елемената. Па тек после тога да се изађе на изборе.

А зашто су притискали кулаке? Ради се о томе да је у периоду 1934 – 1935.година генерални тужилац СССР-а Вишински извршио масовну рехабилитацију и повратак назад такозваних „исељених“ сељака у поступку колективизације и примене „закона о три кукурузна клипа“. Он их је рехабилитовао. А они су се вратили врло огорчени. Са једне стране су били захвални совјетској власти, клели су се у Стаљина, али са друге – били су врло љути лично на прве секретаре који су их трпали у затвор.

Тамо је била потпуна самоуправа – у једној области је Хатајевич, драг човек, у својој посебно одабраном региону је у току колективизације фактички објавио грађански рат. Резултат је био да је Стаљин био натеран да му припрети да ће га зачас стрељати уколико не прекине да се потсмева људима. Наравно, народ је 1937.године све то још памтио – он је једноставно требало да гласа и крвопије као Хатајевич би се нашле тамо где им је и место.

Стаљин је стварно био замислио операцију мирне ротације, он је то испричао Хауарду Роју, америчком новинару, у марту 1936.године. Он је изјавио да ће ти избори бити прави корбач у рукама народа за смену руководећих кадрова, и баш је директно употребио ту реч – «корбач». Зар ће још јучерашњи «богови» у својим срезовима да трпе корбач? Они су захтевали санкције због чистки.

Стаљин је био принуђен да им дозволи, али је поступио врло лукаво – одобрио им је мали рок – свега пет дана. А када се он завршава – недеља је. Сматрао је да ништа неће успети. Али се испоставило да су ти гадови већ у рукама имали спискове. И буквално већ сутрадан су кренули телеграми – први су Хрушчов  и Ејхе. А после је свог драгог пријатеља Ејхеа, који је 1939. стрељан, и  то праведно, због свих његових суровости, Хрушчов 1954.године рехабилитовао као првог.

-Ви сте проучавали феномен издаје неких представника највишег војног руководства СССР. До издаје је долазило не само у рату, већ и после Стаљинове смрти? Уосталом, већ сте више пута говорили: убиство Стаљина?

Да, ја сам сигуран – то је било убиство. Број чињеница доказује да је он убијен. Најједноставнији пример који сви знају – када човек умире, по старинској традицији, на очи му се ставља метална парица како би му се затворили капци. Ако се то дешава у пољским условима, једноставно се преко очију превлачи рука – затварају их. Лекар највишег ранга, Чеснакова, која је позвана док је Стаљин умирао, ставила му је на очи по пару. Али се  очи  под њиховом тежином нису затвориле.То  значи да је он био отрован. Зато што капци остају у положају у коме је организам отрован. После му их затварају силом.

-Како сте згодно рекли у једној од својих књига: историја је извиђање уназад и може да се догоди да ћемо данашњу стварност сазнати тек у будућности. Али, ипак, на ком је историјском путу Русија данас, како ви мислите? Постоји ли аналогија са „издајом елите“ из 1937.године када чиновници који су храњени из државних јасала нису хтели да оставе своје фотеље, а нису могли ни да раде јер једноставно не би ни били реизабрани?

Потпуно сте у праву, ситуација је врло слична. Слична је зато што Путин, по свему судећи, нема довољно снаге или одлучности, без обзира што је прилично одлучан човек, да изађе на крај са свим барабама. Али шта мене запањује? У многим штампаним медијима само што не псују, а о свему осталом пишу, – критикују владу и министре – највише за транспорт и економију.  Набиулину толико критикују да би било боље, извините, одмах да је стрељају него да настављају са критиком. Па- поставља се питање: зашто ти, мој драги човече, то не видиш?

У реду, сви сматрају и покушавају да натуре мишљење да он неће да дира „своје“. У реду, нека је и тако. Чак можемо да закључимо и да је то врло људска особина. То значи да он сматра да је он лично одговоран за њих. Али зашто те барабе не сматрају да су оне одговорне онима који су им дали толику власт, толику удобност и такве могућности. Зашто они не сматрају да су одговорни за то што им он фактички чува животе? Јер када би их отпустили – њих би растргли.

Добро је што ми подржавамо ослабелог Башара Асада, добро је и што смо вратили Крим, али можеш да вичеш до изнемоглости „алве – алве“ – у устима ти неће од тога постати слађе. Тако је и са Мантуровом,  или Уљукајевом  кога су прозвали „ронилац“ јер сваки пут мери колико је дубоко дно. Проучава „дно пада“, на интернету пише стихове свом сину, они пише – само погледајте – „у овој земљи је живот немогућ, ово  је одвратна земља, бежи, сине, одавде“. Или Кудрин?

За оно, што тај „стручњак“ проповеда њега би у своје време, као његовог претходног колегу Брилијанта-Сокољникова, народног комесара за финансије  – стрељали. Потпуно исте мисли су код Кудрина. Загрцнуо сам се кад сам видео чак и исту цифру – Сокољников је почетком ’30.година вршио пропаганду потребе да се развој одвија са цифром од максимално 7% годишње. И Кудрин је лупетао исто то.

-То је било када је требало да се изађе на – на сваких седам сати по предузеће?

Да, Стаљину је требало да се повећа темпо акумулације, а да би се дошло до тога је  требало 16 – 25%, па су тако и чинили пред рат. То је фантастика, ни једна држава у свету себи није могла да дозволи нешто такво, и до сада нико није премашио тај рекорд. Ето шта се радило.

-А постојали су и „ауторитарни режими“ (за шта криве Стаљина), и „либерални слободни“, ево, сада је код нас „слобода тржишта и демократија“ – а таквог темпа нема. Зашто? Суштина је била другачија или стваралачка идеја?

Да, идеја стваралачка, а садашња власт нема идеја. Када сам чуо да је Путин отишао да отвори „Јељцинов центар“ рекао сам – готово је, крај је твом ауторитету, друже пуковниче. Дотле се он досетио да се врло озбиљно дистанцира и да се фактички „очисти“ од јељцинске прошлости. Јер он је  председник већ трећи пут. Сто пута су поновили његове речи да је рушење Совјетског Савеза велика геополитичка катастрофа. Много је критиковао начин живота ’90.година. Нико није више ни помишљао да га штипа због прошлости из Јељциновог времена. Кад они – 7 милијарди тамо угурали.

-То јест – дали су за шта? За идеологију?

Ма каква идеологија „јељцинизма“? То је била идеологија рушења. Рушења личности, рушења друштва, државе, Отаџбине. Путин покушава да обнови оно што је за време Јељцина уништено. Али такав темпо, као у доба Стаљина, они никада неће моћи да постигну. У Јељциново време је рушено оном брзином, којом се у време Стаљина градило. Јако брзо. Али патриотизам се не постиже само спољном политиком. Људи то осећају, ето – скоро ће избори за Државну думу и доћи ће до велике извитоперености, биће много скандала и „брилијантски“ чиновници ће бити принуђени да иду на фалсификовање. Зато што много њих неће проћи. Народ се уморио од тих углађених папагаја.

-Уочи Дана сећања и туге у бившем Лењинграду је постављена меморијална табла  маршалу Манерхејму –  зар и то није својеврсна издаја?

Није се смела таквом човеку поставити меморијална табла у граду чији становници још увек јако добро памте невине жртве блокаде до које је дошло и уз помоћи финских војних јединица. Како је могуће да је то урађено? Покушаји Мединског да се оправда пред становништвом Петербурга, које је врло узнемирено викало – то не сме да се постави – његови покушаји да кажу да „не треба да се буде више свет од Римског Папе“, у том питању – од Стаљина, који је хтео да заштити Манерхејма, нису били одрживи.

Мединског је, као доктора историјских наука, срамота да говори тако нешто, он је одлично знао да Стаљин није дирао Манерхејма само из једног разлога – зато што је то било договорено са Западом, а пошто он Финску извлачи из рата, њега неће оптуживати као  ратног злочинца. Ето то је било све. И ето зашто Стаљин није дирао Манерхејма. А да ли га је штитио – није. Јер Манерхејм  је био злочинац.   Стаљин је то одлично знао   али је то учинио да омогући смањење жртви руског народа, како би се што пре ослободио фронта са Финском.

Ко је саветовао Мединског? Ко је Финска да се ви њој 22.јуна клањате? Манерхејм је својим злочиначким понашањем  1920 – 1922.год.  пре рата доказивао да је он непријатељ Совјетског Савеза. Зашто се нисте присетили да је 11. јуна 1941.године Финска потписала званичан уговор с хитлеровском Немачком о заједничком нападу на Совјетски Савез? Зашто се нико није сетио да нам је Финска рат објавила пре него што нас је Хитлер напао? Зато што је 17.јуна у Финској објављена општа мобилизација што је у то време аутоматски значило рат. Зашто нисте погледали према Пискаревском гробљу, на коме леже стотине хиљада невиних жртви? Зашто сте поставили споменик злочинцу, какав је био Манерхејм? Он је све своје заслуге пред Руском Империјом, пред Русијом, које ја не негирам, прецртао, зато што је учествовао у таквим злочинима, зато што је на његовој савести таква количина жртви. Зашто није хтео да чује гласове становника Лењинграда?

Идите – поклоните се Хесовом гробу, посетите град у коме се родио Хитлер и тамо спуштајте венце – све  ће исто бити. Како сме да се не рачуна мишљење читавог народа, чак и само конкретних становника конкретног града који је толико настрадао у време рата – изволите, постављају меморијалну таблу човеку који је учествовао у организовању те блокаде?!

У Русији је на снази издаја народа, а то је страшно и опасно.

 

Крај

 

ПРЕВОД ФСК СА: https://pandoraopen.ru/2017-05-22/tajna-22-iyunya-vtoroj-eshelon-zogovora-tuxachevskogo/

-

-А када је Стаљин рекао да мора да се изврши мобилизација?

Мобилизација је објављена званично тек 23.јуна. Зато што да је објављена раније у збрци која је владала изгледало би да смо ми агресор. У то време je објава опште мобилизације значила објаву  рата. Стаљин је учинио све како ни један скот на свету не би добио шансу да за агресију окриви Совјетски Савез.

Све је учинио, тако да смо до 12 сати 22.јуна ми покушавали да се преко отвореног радија договоримо са јапанском владом да они буду посредници код Немачке како би се све вратило у предратни статус-кво. Јапанци су формално прихватили, али су их Немци, природно, послали где треба, и ништа није урађено. Али Стаљин је учинио све што се могло  како Совјетски Савез никако не би могао да буде оптужен за агресију.

Што се тиче наредби. Тренутак, када је број сигнала о (почетку напада) 22.јуна достигао врхунац је био – 47 пута, и то је било отприлике 18.јуна. Требало се потпуно убедити, јер објава рата, довођење војске у борбену готовост, њихово извођење у пограничну зону – то су најопаснији кораци.

А 18.јуна, када је талас обавештајних информација достигао врхунац, Стаљин је наредио да војно-ваздушне снаге и граничари заједно спроведу извиђање по читавој линији границе у границама компетенције Западне војне области, односно Белоруске области. И рано ујутро је командант 42. ловачке дивизије, генерал-мајор Георгиј Захаров, заједно са својим навигатором, сео у познати „кукурузник“  (АН-2, који је до рата коришћен у пољопривредној авијацији – прим.прев.) и облетео читаву границу, на сваких 35 км је слетао, на крилу писао извештај, граничари су се прикрадали у потпуној тишини, узимали извештаје и својим каналима их слали у област, а из пограничне области – у Москву. Граничари – то су биле јединице НКВД-а и они су имали своје линије везе. До вечери се добијала комплексна слика о томе шта се дешава – да, Немци излазе на полазне позиције.

Готово је, лавина је кренула, и то таква да никако није могла да се заустави, и она се није могла вратити тамо, одакле је кренула. 18.јуна је све било коначно познато! Баш 18.јуна  је Стаљин издао наредбу да се војска доведе у потпуну борбену готовост.

-То значи да су генерали имали четири дана да армију доведу у пуну бојеву готовост?

Да, шта више, знали су да ће главни удар да дође од Бреста. После рата су ти исти команданти, који су седели у правцу Бреста, и чудом преживели рат, сами су написали да – да, они су знали, и знао је, природно, и командант Западне области Павлов. Поставља се питање – а зашто, гаде, кад си већ знао, ниси извео јединице из тврђаве у Бресту? Између четири сата и пет, ујутро, ми смо изгубили, а ви замислите само, три дивизије у покрету. Пројектили су падали директно у гомиле живих тела.

А њега су још годину дана пре тога упозоравали да треба да се одатле извуку дивизије, бивши командант, командант Четврте армије Василиј Чујков, који је доцније постао надалеко познати херој Стаљинградске битке и маршал Совјетског Савеза, он је захтевао, он је урликао, песницом лупао – инсистирао је да се те дивизије повуку.  А њему је стизао одговор „тишина!“, и то је било све. И завршило се тиме да је он „премештен“ у унутрашњу Орловску област. Поставили су новог команданта, и тај је покушао да зине, али је све до краја остало како је било. При том ништа није урађено, и то уз договор са начелником генерал-штаба Жуковом, уз његову посебну сагласност.

-Збрка са временом почетка рата у мемоарима Жукова – зашто је наш војни начелник одједном време почео да пише по берлинском времену – односно „у три сата“? Шта је он то хтео да каже?

Да, тако је било. Али – уопште је несхватљиво ко је конкретно писао, и шта тамо има да је написао Жуков. Зато што на 500 страница његових мемоара главна војна и партијска цензура су дали списак примедби, препорука и жеља. Шта да се допише и препише. .. 500 страница, да ли схватате шта је то? Читав том. Шта је после тога у књизи остало од Жукова ја једноставно не знам.

Сада – што се тиче времена. Да ли он, отворено говорећи, није схватао шта пише. Да ли је, због година, једноставно „пролупао“. Зато што је он заиста говорио о берлинском времену. Ја сам у свом главном раду „22.јуни. Блицкриг – издаја“ навео потпуни списак саопштења са граничних постаја – у колико сати су Немци почели да пуцају. И то, према московском времену. Граничари све рачунају по московском времену. Локално је локално, али када се пише извештај Москви, користи се само московско време.

Код њега постоји нелогичност и у вези са оним пребеглицом, изровареним Алфредом Лисковом. Њега су довели у штаб граничара када је до напада био остао да ли само сат, да ли пола сата. Шта је он могао још да каже, тим пре, нешто што се могло саопштити Стаљину? Није ми јасно зашто је он уопште писао о томе. У „03.01 телефонирали су ми из Црноморске флоте.“ Стварно чудно – зашто се он позива на Црноморску флоту? Да ли зато што је вицеадмирал Октјабрски био његов врло близак пријатељ, или – зашто? Јер, било је много умесније да се позове на Балтичку флоту. А ако ћемо поштено, онда је требало да се позове на саопштења команданата области. Јер најтеже је било пешадији, а не морнарици.

-Ваша књига, чији је поднаслов „Анатомија издаје“ да ли то значи да ви сматрате да сва „неспремност“ генерала  није била само њихова несмотреност?

Показао сам да, како су они ишли ка потајној замени плана одбране, у чему је суштина те замене, већ сам врло детаљно испричао посебно за сваку област шта се дешавало због коришћења података из комисије Покровског, када се упореде са конкретним дејством у борбама, и најзад, упоређено са подацима војне обавештајне службе. И оно, што је било уочи тога, и оно што је било првих дана – све то омогућује да се детаљно покаже „анатомија“ онога до чега је дошло тамо и како је дошло. Како је овај или онај догађај  оцењивала ова или она страна.

-Како је Стаљин дозволио да дође до „завере генерала“, јер је постојала и 1937.година када је такође била чистка?

Нису баш све пребројали кога су могли, све док се процеси нису отргли. И опозиција, чак и она војна, тада је донела одлуку – то је било још 1936.године – да чим их ухапсе да сваки од њих мора да изда што више невиних људи. Како се оно каже – „за сваки случај“. И они су издавали. Неко по 100, а неко и по 150 људи – то је огроман талас за проверу, документа, то ће да успори  систем, да у народу изазове панику, страх и неповерење према власти.

А ви само замислите, да узмемо логику контраобавештајаца (ма, и било ког правосудног органа) – ево га оптуженик, он је дао 100 имена својих јатака. То значи да свакога од њих треба проверити. И онда креће – саставили су два – три папира – човек мора да се задржи, да се провери. А онај је, на пример, дао још 100 имена. Два – три пута када се налети на такве, и од аритметичке прогресије ухапшених ми прелазимо на геометријску. Резултат – гигантски број људи се нашао под истрагом. Ни због чега, ни за шта. Па шта је то, Стаљинова кривица? Или кривица Лубјанке? То је кривица опозиционара који су издавали невине људе, вукли их за собом.

-Да ли постоје докази, примери?

На пример, Михаил Кољцов (право име му је Мојсеј Фридланд, псеудоним у Шпанији му је био Мигел Мартинес, новинар – прим.ред.)  старији брат Бориса Јефимова, уметника – карикатуристе. Борис Јефимов се до краја свог живота на телевизији простачио као, он не зна зашто су му ухапсили брацу. Брацу су му ухапсили са разлогом.

Прво, тај новинар није тек тако имао звање команданта корпуса, односно он је звање генерал-поручника добио захваљујући пријатељству, њему је баш добро плаћено, 3 хиљаде рубаља примања, посебна кола, одмаралишта, све повластице. Па ето, тај „симпатични“ новинар је осим што се бавио врло недоличним пословима, због чега је руководство шпанске комунистичке партије писало чак и Стаљину, он је, чим је доспео у Лубјанку, одмах „издао“ преко 100 људи. Па шта да се ради са толиким људима?

Или Мејерхолд. Због чега је ухапшен – то је једно, али зашто си потказао преко 100 људи? Зашто? Ти људи су дуго после тога покушавали да се оперу.  А било их је и који нису ни успели у томе. Све у свему, 1937. – 1938.године било је око 4 милиона потказивања. Ето до чега се дошло. Операција која је у принципу започета правилно, а односила се на чишћење армије и друштва, у прво време чак и врло потребна, аргументована операција, у резултату се претворила у крваву баханалију.

 

Наставља се…

 

ПРЕВОД ФСК СА: https://pandoraopen.ru/2017-05-22/tajna-22-iyunya-vtoroj-eshelon-zogovora-tuxachevskogo/

-
Предсједник Русије Владимир Путин сматра да је код људи најважнија особина поузданост и способност да се одржи ријеч, рекао је он у интервјуу медијима Киргизије.

„За мене је најважнија сигурност, једна од најважнијих карактеристика сигурности је знање да се испуни оно што се договоримо, да се одржи ријеч“, рекао је шеф руске државе.

Он је објаснио због чега је у Киргизији распоређена руска авиобаза.

„Није случајно да се у Киргистану, у Канту, налази руска авио-база“, рекао је Путин.

Он је додао да Киргизија, иако има врло мало становништва, има „врло интересантан географски положај“.

Руски лидер је подсјетио да је република у своје вријеме имала велику улогу у очувању и повећању одбрамбене способности СССР-а.

По Путиновом мишљењу, Киргизија има „интересантну и веома обећавајућу будућност“. Он је похвалио рад и таленат народа земље.

Извор: Спутњик

www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=269730

-
Захар Прилепин

Задивљујуће су промене до којих је у последње три деценије дошло са народима Русије, али у првом реду промене у исконским Русима.

Народ је показао да је јачи и паметнији од пропаганде.

У те три деценије  народ је добио тоне и тоне штампаних материјала, посвећених „црном миту“ који се односи на СССР и социјализам.

Телевизијом је владао колективни Сванидзе, телевизијске минуте су окупирале бесконачне  антисовјетске серије које се, то мора да се каже, снимају и данас.

Бити антисовјетом је у те три деценије значило бити модеран, перспективан, омиљен код власти.

Најбогатији људи у земљи, најпопуларнији глумци, певачи, засмејачи и водитељи ток-шоу програма сматрали су за свој дуг да чим им се укаже прилика, са поводом и без њега, цеде кроз зубе: „Знамо ми добро чиме су се совјетске бајке завршиле!..“

А у ствари – они нису знали баш ништа! А најважније је – баш ништа се још увек није завршило.

Ево неколико примера.

Ако је 1995.године однос Руса према Лењину био негативан са 48% Руса, после двадесет година   ситуација се претворила у супротну: више од половине одраслог становништва је почело да Лењина сматра за позитивну личност. (За негативну – мало више од 20%, а остали су „неопредељени“). Рекло би се да је све врло једноставно; нема потребе да се правимо да нам није јасно.

Прво – Лењин се сматра за заступника свих увређених и понижених: човек који је капитализму, или ако вам се тако више свиђа – светском финансијском систему – бацио у очи најстрашнији могући изазов.

Лењин је антоним за олигархат и гламур.

Уопште није важно какве то има везе са реалним историјским Лењином; важно је да се мит о „немачком шпијуну“ и „манијаку“ у свести већине становништва Русије уопште није примио.

Лењин – то је фанатик, у потпуности предан својој идеји.

Данас је та  сорта изумрла.

Али људи су се уморили од „превише људског“ у нашим руководиоцима, понекад пожеле да имају посла и са „натчовеком“. Лењин је потпуни натчовек: тип са високим челом, рођен у Симбирску, који је од Русије направио централну персону светске историје 20.века и предмет нада и очекивања  милиона и милијарди представника „трећег света“. Гледајући у совјетску Русију они су веровали да „светски поредак“ није заувек, да ће се једном појавити неки тврдоглави, непобедиви вођа који ће све то (колонијални систем у овом или оном облику, систем међународних финансијски манипулација и сл.) потпуно сломити, и то без имало жаљења.

Још већи преокрет  у свести становништва наше земље је везан за име Стаљина.

Према подацима стручњака, ако је 1989.године рејтинг Стаљина у списку руководилаца земље који су имали највећи утицај на историју земље био само 12%, 2012.године он се нашао на првом месту са 42%. А 2015.године је већ 52% Руса изјавило да је Стаљин у историји Русије одиграо „безусловно позитивну“ и „у првом реду позитивну“ улогу. Супротно гледиште заступа 30% анкетираних. (Постоје оправдани разлози да се каже да рејтинг Стаљина у Русији тежи ка цифри од 70 процената, али се социолози  елементарно још не одлучују да тако нешто отворено признају).

Позитивна осећања према Стаљину, мада је тачније рећи прихватање Стаљина, уопште није знак  (како то воле да кажу наши фини либерал-демократе), „кметске свести“ становништва земље и сасвим сигурно не жеље да се врате репресије и чистке.

Пре свега, Стаљин је симбол победе у најстрашнијем светском рату, симбол индустријализације и модернизације.

Најзад, Стаљин (баш као и Лењин) је – аскета. То је важно! Наведени квалитет у савременој руској, уосталом и светској, политици се баш и не прихвата.

Али зато Руси јако цене скромност и некористољубивост!

(Све дискусије на тему да је „Лењин циркао пивце у Швајцарској“, и да је „Стаљин у рату добијао „посебно следовање“, посебно од људи који су покуповали  читаве градске четврти зграда у свим Европама и Азијама које се само могу замислити звуче не само као шала, већ као идиотизам. Требало би да се стиде, и то само кад зину, поготово не да се хвале!).

„Стаљин је једино што може да изазове ужас на развратном лицу трговчића“ – једном је рекао један професор. Наравно да под „трговчићима“ он није мислио на обичног представника малог и средњег бизниса (свима им желим срећу и упорност).  Мислио је на онај тип човека  који сматра да се све може продати и све може купити, и да је цена у овој или оној валути једина мера свих ствари.

Слични „трговчићи“ су заузели превише места у нашем животу, и то не зато што им то припада.

Идући за правдом људи не схватају зашто су трговци постали национална аристократија, зашто су заузели место на коме по правди треба да се нађу борци и филозофи (успешни трговци и фабриканти такође су обавезни да представљају аристократију – али никако не само они).

И најзад – дошли смо до тога да је до сличних  трансформација дошло и у односу на конкретну совјетску прошлост. Сада више од 40% Руса искуство СССР-а оцењује као позитивно (а само њих 9% као негативно).

Упоређења ради: 52% Руса из Русије не може да каже ни једно позитивно достигнуће Бориса Јељцина; зато многобројне негативне резултате његове власти наводи преко две трећине тих Руса.

(У „корисност“ Јељцинове власти је убеђено само 11% Руса из Русије).

И сада долазимо до најједноставнијег могућег питања: да ли код нас уопште постоји демократија, или је нема?

Тешко да се може сумњати у чињеницу да је огроман део руске елите која поседује извршну власт у свој њеној комплетности  рођена ’90.година двадесетог века.  У суштини – то је либерално-буржоаска генерација – произилази да су то у ствари „деца Бориса Николајевича  (Јељцина)“.

Али неко ипак треба да чини већину становништва?

Хајде, да бисмо запамтили, да још једном поновимо: по различитим проценама, између 40 и 60% Руса се придржава „левичарских“ погледа. Они очекују да економија скрене улево и у овој или оној мери осећа заинтересованост или симпатију за „левичарске“ фигуре домаће и светске историје.

Не постоји идеологија у Русији – ни либералистичка, ни десничарско-националистичка, која има тако очигледну и реалну подршку.

Више од половине Руса, према званичној статистици, жели да се изврши поновно оцењивање епоха „перестројке“ и „Јељцинових реформи“.   Они, то је потпуно очигледно, не желе да живе у оном истом систему, са свим његовим очигледним трошковима – најмање у облику социјалних неједнакости и очигледне зависности од светских финансијских институција; а највише – у друштву које је саграђено на принципима похлепе и конформизма.

Па онда: зато ми све до сада живимо у друштву које не одговара надама већине?

Зато што нам је неко рекао да је комунизам прошлост, да је он некада постојао?

А либерализам – зар он није већ постојао, или шта? А национализам – није ваљда он управо измишљен?

Комунизам – то је истовремено и наша традиција, и наша једина нада на пробијање у будућност.

Шта више, комунизам – то је и тежња ка слободи, и исказивање истински дрских, слободољубивих, најјаркијих квалитета нашег националног карактера.

Разузданост донског козака Степана Тимофејевича Разина, срчаност башкирског атамана Салавата Јулајева, декабристички идеализам, поезија Мајаковског и поезија Јесењина, партизани Сидора Ковпака, осмех Гагарина –  и све то је комунизам.

Сетите се како је код Јесењина: „А Русија – тек то је земља… Само нека је совјетска власт!“

Комунизам је – народни избор.

Нисмо само једном последњих година виђали где се окупљају људи ради чувања свог руског идентитета. Они се окупљају код споменика Лењину.

Они који су успели да сачувају споменике сачували су и право да говоре на руском језику, да живе на просторима националне историје, да се поносе својим победама, и да не гледају митинге са бакљама.

Црвена застава изнад Русије је – неизбежност.

Освојили смо рајхстаг –  изаћи ћемо на крај и сада.

 

ПРЕВОД ФСК https://publizist.ru/blogs/110093/19226/-

-

Четврт века после пропасти СССР-а, руски ратари су најзад спремни да потуку рекорд у производњи жита којег су постигли усеви ове земље совјетског доба.

И усев жита и усев кукуруза ће бити виши него икад, најавило је Про-зерно. Процене ће се можда повећати јер напредује жетва у Сибиру.

Ове године ће жетва досегнути целих 130,7 милиона метричких тона житних и кукурузних усева, рекао је Владимир Петриченко, директор московске аналитике Про-зерно. То ће изгурати производњу 2,6 посто више од ранијег врхунца из 1978. године, уочи совјетске инвазије на Авганистан под влашћу Леонида Брежњева.

Ратари ће згрнути више пшенице и кукуруза него икада раније, а род јечма ће бити највећи од 2008. године, показује Про-зерно. Прорачуни могу да буду и већи, јер Сибир жање више жита, рекао је Петриченко телефоном.

Напросто, прорачуни за кукуруз су порасли јер су кише подстакле раст у европским деловима земље, у поређењу са сушним условима који су оштетили усеве САД и Канаде. Ова предност је утврдила позицију Русије као овогодишњег врхунског произвођача. И министарство пољопривреде САД очекује се да ће она бити најмоћнији извозник жита сезоне 2017-2018. године.

„Пшеница чак може да постигне 85 милиона тона“ рекао је Петриченко. „То ће бити горња граница.“

Процене главних руских усева (Про-зерно)

  • 80 милиона тона пшенице
  • 19 милиона тона јечма
  • 16,3 милиона тона кукуруза

Аутор: Anatoly Medetsky

Са енглеског посрбио и текст опремио: Душан Ковачев

ИЗВОР: Стање ствари

Bloomberg: Руска жетва ће ове године превазићи совјетски рекорд у приносу жита

-

Четврт века после пропасти СССР-а, руски ратари су најзад спремни да потуку рекорд у производњи жита којег су постигли усеви ове земље совјетског доба.

И усев жита и усев кукуруза ће бити виши него икад, најавило је Про-зерно.

Процене ће се можда повећати јер напредује жетва у Сибиру.

Ове године ће жетва досегнути целих 130,7 милиона метричких тона житних и кукурузних усева, рекао је Владимир Петриченко, директор московске аналитике Про-зерно. То ће изгурати производњу 2,6 посто више од ранијег врхунца из 1978. године, уочи совјетске инвазије на Авганистан под влашћу Леонида Брежњева.

 

Ратари ће згрнути више пшенице и кукуруза него икада раније, а род јечма ће бити највећи од 2008. године, показује Про-зерно. Прорачуни могу да буду и већи, јер Сибир жање више жита, рекао је Петриченко телефоном.

Напросто, прорачуни за кукуруз су порасли јер су кише подстакле раст у европским деловима земље, у поређењу са сушним условима који су оштетили усеве САД и Канаде. Ова предност је утврдила позицију Русије као овогодишњег врхунског произвођача. И министарство пољопривреде САД очекује се да ће она бити најмоћнији извозник жита сезоне 2017-2018. године.

„Пшеница чак може да постигне 85 милиона тона“ рекао је Петриченко. „То ће бити горња граница.“

Процене главних руских усева (Про-зерно)

  • 80 милиона тона пшенице
  • 19 милиона тона јечма
  • 16,3 милиона тона кукуруза

Аутор: Anatoly Medetsky

Bloomberg: Руска жетва ће ове године превазићи совјетски рекорд у приносу жита