Тагови Вести таговане са "тероризам"

тероризам

Турски министар за ЕУ Омер Челик изјавио је да је напад на ноћни клуб Реина у Истамбулу изведен „екстремно професионално“ и да има сличности са нападима на дворану Батаклан и редакцију сатиричног часописа „Шарли Ебдо“. Уједно, истакао је да је нападач очигледно тренирао на Блиском истоку и да је нападач користио разне методе како би избегао све модерне технике праћења. Стиче се утисак да турски министар зна пуно више од онога што је рекао и да он, у ствари, шаље поруку инспираторима терористичког напада. Порука гласи: Турска слути ко је у позадини. Међутим, порука се не своди на уочавање сличности са нападима у Паризу. Она има дубље значење и указује на везу напада у Истамбулу са Француском.

Истамбул није одабран случајно. Ердоган воли тај град, био је градоначелник Истамбула од 1994. до 1998. године. Али, циљ напада је шири. Ради се о дестабилизација турске државе и стварање хаоса како би се лакше одвојио део Турске настањен Курдима и припојио курдској држави у настајању. Сагледавајући све аспекте неуспелог пуча, Ердоган је увидео да у позадини јесу били Американци, али да су постојали и други извођачи радова. Оно што га је посебно заболело било је сазнање да код Американаца не само да не постоји намера да се Турској дозволи контрола пограничног појаса у Сирији, већ да је и значајан део Турске предвиђен у склопу будуће државе Курда. Болно је било и сазнање да то није само амерички интерес, већ да иза плана, такође, стоје Французи и Израел. Хитни долазак државног секретара Керија у Турску био је у функцији гашења ватре, али Кери није успео да обузда Ердоганов бес.

Сва расположива сазнања турске обавештајне службе указују да извршиоци овог и неких ранијих терористичких напада јесу војници Исламске државе, али они које регрутују Французи и њихови штићеници, обавештајци Алжира. Алжирска обавештајна служба ДРС, односно њен вањски огранак (DDSE) понудили су се Французима да у њихово име воде део операција Исламске државе. Французи су предлог прихватили како би заштитили своје интересе у расподели налазишта нафте на северу Африке. Због овог фактора било је тешко анализирати и схватити ширу и тачну слику ситуације у Ираку, Сирији и Либији, јер се увек појављивала непозната варијабла – француски и алжирски оперативци, и њихове веома лоше намере. САД су донедавно отворено најављивале потребу стварања курдске државе, али су престале то да чине због оштрих протеста Турске. Турска је уочила да је на дневном реду великих сила, дојучерашњих турских савезница, стварање државе Курда. Француска, али и Израел, показују велике амбиције у погледу курдске државе, а виде је као колонију у којој би експлоатисали нафту из веома атрактивних налазишта. Интерес Израела је и да се кроз стварање Курдистана изврши притисак на Иран, јер би стварање курдске државе дигло на ноге Курде који живе у Ирану. Њихова побуна би дестабилизовала Иран, што Израел жељно очекује.

Након координисаних терористичких напада у Паризу у новембру 2015. године, Франсоа Оланд је у обраћању Народној скупштини и Сенату у Версају истакао да је Француска у рату са Исламском државом и да ће француски носач авиона Шарл де Гол кренути ка обалама Сирије. Оланд је најавио да ће се француски авиони придружити Американцима у Ираку и Русима у Сирији у бомбардовању ИД, али то није испоштовао. Французи су се повукли, али су успели да спрече затварање више од 30 банковних рачуна у Ираку преко којих ИД обавља трансфер новца. Оланд је довукао носач авиона на обале Сирије тражећи подршку специјалних јединица САД како би убрзао активности на стварању курдске државе. Све што је постигао јесте увлачење Американаца у директан сукоб са руским снагама које су тек почињале кампању у Сирији. Ових дана из САД стижу изјаве да се против ИД боре једино Курди. Шта то треба да значи? Да Руси и Асадове снаге у Сирији чине само злочине? Након пада Алепа стижу и злослутне најаве америчких мас-медија да рат у Сирији још дуго неће бити окончан, јер су се снаге ИД повукле у Идлиб и Дер ел Зур и на тај начин контролишу источни део Сирије (који треба припасти курдској држави) и имају отворену везу са Мосулом. Шта значи изјава америчког генерал-потпуковника Стивена Таунсенда, команданта међународне војне коалиције под америчким вођством, да ће Мосул бити заузет за две године? Ништа друго него да ће се сукоб у Ираку и Сирији наставити и да ће САД Мосул користити као базу и пункт за испоруку ПВО система у виду ручних лансера Исламској држави (по Американцима умереној опозицији). То би могло довести до обарање руских авиона и испостављање захтева за поделу Сирије, чији један део би припао наводној опозицији и Курдима. Кад Ердоган дискретно указује на САД као инспираторе за масакре, он није далеко од истине, али су извођачи радова често тајне службе земаља Магреба или директно Французи.

Мора се признати да су Французи до сада остали неприметни и на Балкану, плетући мрежу Исламске државе, односно параџемата и Муслиманског братства. Французи арапског порекла, сада оперативци на северу Африке, координишу са мигрантима и параџематима у БиХ, на Косову и у Рашкој области. Подстичући на Блиском истоку етничке сукобе и померајући их према циљаним територијама, као што су их померали у бившој СФРЈ са запада на источне делове земље, Французи желе створити курдску државу, у којој би били и сунити и шиити. Понашање званичне Француске може бити предмет вишедимензионалних анализа у безбедносном сектору, што би председника Оланда и премијера Мануела Валса, а нарочито некоезистентног министра спољних послова Жан Марк Ероа довело у незавидан положај. Наиме, за време напада у Паризу све комуникације биле су у прекиду. Службе безбедности нашле су се у вакуму. Ту чињеницу медији не експлоатишу, чак и не спомињу. То је могао урадити само неко изнутра. Ко и зашто? У име чијих интереса су француске службе безбедности могле убијати властите грађане?

Уосталом, шта раде француски оперативци и специјални тимови на северу Африке? Скоро неопажено су протекле досадашње операције нафтних корпорација уз помоћ Француске. Користећи алжирску тајну службу Французи су убацивали своје терористе, односно одреде Ал Каиде који су заузимали нафтна поља чак и у Алжиру. Наравно, све се одвијало уз знање САД и Британаца јер су у питању интереси њихових корпорација. Ескалација сукоба у земљама Магреба је последица француских операција. Консолидоване су групе Боко Харама које ће наставити операције од Буркине Фасо дуж целе западне обале Африке. Боко Харам ће сада под заставом Ал Каиде из Малија упадати у Алжир, Мауританију, Западну Сахару, у Нигер и Чад.

За то време очи света су биле на збивањима у Ираку, Сирији, Турској и Балкану. У светлу интереса великих нафтних магната треба посматрати терористичке нападе у Ираку, Турској, а могуће да ни Дамаск неће бити поштеђен. Операције које преузимају тајне службе Алжира и Марока заједно са корпоративним специјалистима, и даље за рачун и уз подршку неокона, наставиће да раде на фрагментацији Турске, Сирије, Египта. Немају намеру да поштеде ни Балкан ни ЕУ како би скренули пажњу и сакрили своје намере и праве циљеве. Ако се анализирају напади по северној Африци увиђамо да су недуго након њих уследили напади у ЕУ. Напади у ЕУ могу се повезати са алжирском тајном службом. Моћници из нафтних корпорација веома брзо преусмере пажњу јавности на Балтик, Украјину, земље на падинама Кавказа. Алжирски ДРС је од корпорација задужен за организовање кампова Боко Харама у Малију, односно Ал Каиде, којој се Боко Харам заклео на верност. Обука обухвата наоружавање и тренинг са експлозивом, убијање и формирање снајперских јединица. Убијање на најмонструознији начин вежба се на заробљеним сељанима.

Британске службе безбедности водиле су истраге о збивањима на северу Африке, али само да би имале ширу слику. Тако су открили да су џихадисти вођени алжирском тајном службом по туниским љетовалиштима убили преко 70 људи. Резултате истрага нису обелоданили. Компанија Шел је важнија од британске јавности. Постоје и интереси других. Тако је бригу о јачању Ал Каиде у циљу дестабилизације Малија и Западне Сахаре водио Сидни Блументал, помоћник Хилари Клинтон као државног секретара, и то у време док су операције у Либији, Ираку и Сирији биле поодмакле. Хилари је Алжиру обећала остварење територијалних претензија у Западној Сахари. Француска влада, али и британска, прикриле су и утицале да медији игноришу на хиљаде цивилних жртава у земљама Магреба и земљама у суседству Малија. Владе наведених земаља све податке крију на основу ознаке тајности докумената из истрага и правдају то заштитом националне безбедности.

Државни секретар Џим Кери је изјавио да ће Русију коштати победа у Сирији и да ће губити авионе и војнике, како у Украјини тако и у Сирији. Да ли се тог суморног предвиђања које је у основи злонамерна претња треба сетити након пада Тупољева са војним оркестром Александров? Треба ли истрага да има у виду да је у близини пада авиона био француски брод за електронско ратовање и да су Французи познати као ревносни извршиоци прљавих операција по америчком налогу.

наставља се…

-

Република Српска је и данас, после 25 година постојања, многима трн у оку. Због чега је тако, каква је позиција Републике Српске и који су главни проблеми у региону разговарамо са Џевадом Галијашевићем, политичким аналитичарем и стручњаком за безбједност и тероризам.

Како ви видите Републику Српску данас?

Република Српска је стабилна државотворна заједница са видљивим демократским потенцијалом у самој уставној стуктури, законској регулативи, владиним службама али и  медијима, политичким субјектима, невладиним сектором, тачније, у цјелом друштву.

Она је истовремено за српски народ „посљедња историјска станица“ и минимална компензација за страдање народа у ослободилачким борбама, праведним ратовима.

То је она цивилизацијска линија одбране и народна позиција која се не смије изгубити и предати у руке непријатељу. То је једина пријатељска држава самој Србији те једина стварна препрека нацистима, исламистима, неолибералним империјама и крупном капиталу на њиховом планираном путу, да наставе тренутно заустављено, „черупање Србије“.

Због чега се дигла толика галама око прославе четврт века републике Српске и учешћа Трећег пешадијског пука?  

Зато што Република Српска функционише и бори се у условима евидентне мржње која се емитује из Сарајева од, историјском мржњом задојених потомака ханџар дивизионара и полуписмених идиота, отрованих идејама муслиманског братства и религијском нетолеранцијом саудијског вехабизма. Наравно у овом хору мржње најгласније „пјевају“ два нацистичка потомка: Валентин Инцко и Бакир Изетбеговић.

Њихово лицемјерје надилази њихову глупост а њихов безобразлук заслужује  канту фекалија истрешених на њихове главе. Јер Валентин Инцко, то огавно нацистичко копиле чија је мати бјежала са фашистима преко Блајбурга, није проговорио ни ријеч када Бакир Изетбеговић постројава Оружане снаге БиХ на мезару највећег неосуђеног ратног злочинца, свога оца Алије. Или кад изводи војску на улицу сваког Првог марта, тог срамног датума, када су завезаних застава, усташе и њихово цвијеће, објавили рат српском народу и Југословенској федерацији.

Да ли је Република Српска у опаности и ко су њени непријатељи?

Република Српска јесте у опасности а с њом заједно, у опасности је и мир и опстанак БиХ, тог протектората и посљедње заједничке државне заједнице неколико народа. Међутим, непријатељи Републике Српске су видљиви и препознати: они се више не крију. То су нацисти и исламисти – међутим, њихова моћ је ослабила.

Обамина администрација пакује своје кофере и одлазе на сметљиште историје гдје им је мјесто. Неолиберална, „Њемачка Европа“, реинкарнација Трећег рајха остала је на раскрсници са дилемом: да ли да се распадне данас или да то одгоди који дан или мјесец.

Ердоганов халифат и Исламска република Иран побјегли су под кишобран Русије, тражећи заштиту, помоћ и сарадњу у одбрани својих минималних интереса.

Да Република Српска је још увијек у опасности али њени пријатељи у Русији – па и Кини, наравно и Србији, све су јачи и све већа заштита од политичког и ван-правног насиља српских непријатеља на западу. Ствар иде у добром смјеру али треба издржати.

Колико је Дејтонски споразум у опасности, ко га руши и због чега и како се проблеми могу решити?

Дејтонски споразум се руши програмски и плански а основ је идеја Исламске државе артикулисана у јединственом програму Алије Изетбеговића и његовој политичкој пракси. Истина, та идеја Исламске државе и Исламске војске настала је у другом свијетском рату, у политичком програму Муслиманског братства и његовог омладинског исламског покрета, окупљеног око часописа „Ел хидаје“ и Панџине муслиманске милиције. Тај покрет је себе назвао „Младим муслиманима“. У другом свјетском рату, „Млади муслимани“ се боре за Хитлерову Њемачку у „13.СС Дивизији“, познатој као „Ханџар дивизија“, којој је вјерски вођа био Јерусалимски муфтија Мухамед Амин Ал Хусеини.  Дјелујући у овом покрету Алија Изетбеговић је стекао потребну дозу радикализма и исламског фанатизма, који је испољио радикалним, екстремистичким те прецизним и јасним, програмом исламске обнове, изградње исламског друштва и исламске државе, који је назвао Исламска декларација. Тај програм је суштинска негација Дејтонског споразума и његов највећи непријатељ.

Дејтонски споразум, у начелу, представља, максимум нашег, заједничког, политичког компромиса и максимум нашег политичког разума. Тачно; Дејтонски споразум, због свих исламистичких тенденција и циљева, те сарајевске, политичке праксе јесте у опасности. 

На који начин се може одбранити?

Зато га треба бранити управо онако како то ради Предсједник Републике Српске Милорад Додик. Одлучно и у изворном облику. Јер, чак и овакав, и изнуђени али договорени,  Дејтонски споразум је подлога за уставну конституцију и изградњу једино могуће државне организације – недовољно ефикасне, национално прекомпоноване, сиромашне, неправедно испарцелисане државе; назор , какве-такве али, договором, једино могуће.  Управо је овај споразум створио услове за утврђивање одговорности за ратне злочине и појединаца, група али и идеологије, као оквира за убијање у име историјских циљева. Дејтонски споразум, ударио је својим, сада већ реализованим „Анексом 7“  темеље повратка сваког на своје.

Гарантовао је правну и имовинску сигурност, војничким присуством НАТО снага (од ИФОР-а до СФОР-а и ЕУФОР-а), инсталирао међународну полицију као инструмент надзора над поступцима и дјеловањем локалних полицијских снага (ИПТФ па ЕУПМ), ОДРЕДИО ГРАНИЦЕ ИНСТИТУЦИОНАЛНИХ МОГУЋНОСТИ И ОДГОВОРНОСТИ ЛОКАЛНОГ ПОЛИТИЧКОГ ФАКТОРА, и утврдио орган за ПОЛИТИЧКЕ ДЕБЛОКАДЕ (ОХР) , за политичку контролу и надзор  (ОСЦЕ) и успоставио мрежу међународних организација и служби од савјетодавног, аналитичког и хуманитарног значаја. Пред међународну заједницу поставио је обавезу инвестиционог праћења и пружања конкретне финансијске помоћи и праћења финансијских токова – што је довело до израстања КОНВЕРТИБИЛНЕ МАРКЕ (БАМ) у стабилну регионалну и врло важну валуту са унутрашњим покрићем.  Сигурно је да се на овако устројеном политичком систему, који настаје на темељу примарног интереса да се заустави рат, може радити, и да се он може поправљати и прекомпоновати. Али, корак по корак, сваки појединачно договорен и усаглашен, без нервозе, без мржње и са јасним отклоном према насилном рјешавању унутрашњих проблема, једини су правилан пут.

Први корак био је Дејтонски споразум?

Тај пут је започео својим првим кораком названим Дејтонски споразум.Он је разоружао будале, одузео оружје фанатицима (али не фанатицима са улице него политичким фанатицима-стварним убицама) бескрупулозним аветима наше блиске историје, који данас спавају немирним сном очекујући заслужени позив у Хаг. Зато у објективној анализи и критици Дејтонског споразума, који јесте несавршен, увијек треба полазити од друштвеног и историјског контекста у коме је он настао и био потписан као заједничка воља међусобно завађених, непријатељски настројених, народа и држава, у чије име су одлучивале Вође и Кривци, који сами себе потврдише потписом на овај споразум.

Након потписивања Дејтонског споразума БиХ је кренула у правом смјеру али то кретање није достигло тачку стварне потребе грађана само зато, што су укупни друштвени односи дубоко оптерећени блиском и даљом прошлошћу и што трећеразредне дипломате из западних земаља тумаче га како хоће и плански руше права Хрватима и Србима. Стварну блокаду земље и уставну кризу изазива понашање те обавјештајне багре (попут Валентина Инцка, Морен Цормак, Гизеле Вилз и других) који желе да са Србима и Републиком Српском ураде оно што су прије деценије и пол урадили са Хрватима – згазивши их као конститутиван, уставотворан народ. ОХР – који је требао бити дио процеса деблокаде претворио се у нацистички оперативни штаб подршке исламистима да доврше унитаризацију земље и формирају Исламску државу.

На Свечаној академији поводом Дана Републике Српске у Бањалуци био је запажен говор Емира Кустурице. Шта посебно издвајате из његовог обраћања?

Посебно бих издвојио све што је Кустурица рекао али је свакако упечатљив дио о лажној етничкој толеранцији и новој симболичкој стварности Сарајева. Подсјетило ме то на, исто тако надахнуту мисао Иве Андрића из „Госпођице“ : „ … Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца. Рађају се, расту и умиру у тој мржњи, тој стварно физичкој одвратности према суседу друге вере, често им и цео век прође а да им се не пружи прилика да ту мржњу испоље у свој њеној сили и страхоти; али кад год се поводом неког крупног догађаја поколеба устаљени ред ствари и разум и закон буду суспендовани за неколико сати или неколико дана, онда се та руља, односно један њен део, нашавши најпосле ваљан повод, излива на ову варош, познату иначе због своје углађене љубазности у друштвеном животу и слатке речи у говору. Тада све оне дуго задржаване мржње и притајене жеље за рушењем и насиљем, које су дотле владале осећањима и мислима, избију на површину и, као пламен који је дуго тражио и најпосле добио хране, загосподаре улицама, и пљују, уједају, ломе, све док их нека сила, јача од њих, не сузбије или док не сагоре и малакшу саме од свог беса. Затим се повлаче, као шакали подвијена репа, у душе, куће и улице, где опет живе годинама притајене, избијајући само у злим погледима, ружним узречицама и опсценим покретима…“

Кустурица је доживјео и преживјео ту мржњу сарајевске чаршије и касабалијског духа – отпор том духу који он испољава раван је значају који су том духу пружили многи угледни интелектуалци: Меша Селимовић, Иво Андрић, Дервиш Сушић, Скендер Куленовић…

Изнесите нам своје виђење данашњег Сарајева у коме се налази и високи представник.

Сарајево је духовно умртвљен простор: ниједна вриједна мисао ни књига… ниједна пјесма… само панисламизам и фундаментализам као оков и Алијин аманет. Сарадња са терористичким организацијама. Учестали протести подршке терористима Сирије и Египта а против Башара Асада и Абдел Фатах Сисија. Инцко се као нацистичка будала одлично уклапа у амбијент и стање духа у самом Сарајеву. Сарајево неће да прихвати чињеницу: Османско царство се никада више неће обновити а Ердоган је дезоријентисани исламиста који сада мора мислити о свом преживљавању, у условима отвореног непријатељства дојучерашњих савезника: САД-а, Њемачке и Француске.

Председник СДА Бакир Изетбеговић изјавио је да су Република Српска, њено руководство и председник Српске Милорад Додик већа претња уставном поретку и територијалном интегритету БиХ него екстремизам и тероризам. Откуд такво размишљање?

Једног дана, неко ће морати открити скривену истину Бакиру Изетбеговићу: То што он замишља као „воз за Европу“ преко Исламске државе, то је само један сточни вагон на слијепом колосијеку историје, у коме су се нагурали „јарани“ и сарадници Бакирови (Сарајлић, Џаферовић, Зукић, Османовић…) и у који слијепо улећу „зелени социјалдемократе (Бећировићи, Машићи, Магазиновићи, Комшићи, Бајровићи, Суљагићи…).

У тај сточни вагон они би најрадије угурали цјели свој народ и цјелу Босну и Херцеговину.

Бакир Изетбеговић је корумпирани фундаменталиста, који подржава терористичке организације и групе у БиХ и уставни поредак халифата тј. исламске државе.

Милорад Додик је стварна препрека Алијиним насљедницима и његовој политичкој копилади да успоставе исламску државу на цјелој територији БиХ. У том смислу разумијем ову Изетбеговићеву изјаву: њему екстремисти и терористи, стварно нису пријетња, они су његови; али јесу пријетња грађанима БиХ а посебно грађанима Републике Српске.

Колико би дестабилизација Републике Српске утицала на ситуацију у региону?

Сваким даном Република Српска је способнија да спријечи властиту дестабилизацију али сваког дана, видимо и одлучност Србије и Русије, да то не дозволе никоме.

Поједине западне владе на одласку, постају свјесне да је њихова политика на Балкану пропала и да је Босну и Херцеговину заробила у канџама своје неспособности и исламског радикализма. Својим дјеловањем, безвриједне „каријерне“ дипломате (из Источног Тимора, Џибитија, Чада или Јужног Судана), пропали војници и обавјештајци, учинили су све да спријече БиХ да напредује.  Да буде земља сарадње.

Наравно да они желе дестабилизирати Републику Српску као једини државотворни субјект који показује способност развоја, инвестиција, заштите и демократског плурализма, што је чини стабилном и просперитетном.

Да ли је регион угрожен од терориста?

Регион је угрожен из БиХ, тачније из Сарајева.

Екстремистичка хоботница у овој земљи, данас, располаже са преко пет хиљада радикалних исламиста који представљају стални извор терористичких претњи. Иако су ова лица позната безбједносним агенцијама у БиХ, они су овдје до сада били заштићени у сваком смислу тако да су несметано створили највећи исламистички покрет у Европи, са преко 100.000 припадника, познат под именом „ВЕХАБИЈСКИ ПОКРЕТ“. Тачно је да нису сви припадници тог покрета терористи али сви познати терористи, у овој земљи, долазе, искључиво, из тог покрета. Потпуно несметано,ова лица,оснивала су на подручју БиХ, предузећа и невладине организације а онда у њихово име куповали куће, зграде – читава насеља – да би у њима настанили фанатизовану армију својих сљедбеника – војску будућег ратног конфликта.

У цијелој Европи, не постоји држава, осим Босне и Херцеговине, која би на своме тлу толерисала мале халифате, исламске државице и ван-уставни живот у тим насељима. Та екстремистичка насеља су, у ствари, базе – класичне војне базе и мале Исламске државе о којима данас пише и говори Европска јавност. У Босни и Херцеговини, те исламистичке базе се налазе са обе стране ентитетске границе, на тзв. „линијама разграничења“,  и функционишу, по строгим исламским правилима.  Нека од њих су: Горња Маоча (између Сребреника и Тузле), Горња Дубница (код Калесије), Босанска Бојна код Буижима, Доња Бочиња (између Маглаја и Завидовића)  и Ошве (између Маглаја и Тешња) али ту су и дјелови насеља: Каменица (код Теслића), Сјенина Ријека (између Модриче и Добоја), Мехурићи код Травника, Каменица код Теслића, Шерићи (Зеница), Подбријежје и Жељезно Поље (код Зенице)…

Колико ситуација у Македонији, мада на први поглед изгеда да се смирује, може да дестабилизује регион?

Ситуација у Македонији, уопште није добра и тешко ће се стабилизовати. Албански националисти у Македонији наступају удружени са Исламистима и желе подијелу Македоније. Владе најважниих западних земаља подржавају тај концепт неколико држава албанаца које би се послије ујединиле. Тај пројекат јачања албанског фактора на Балкану неће се завршити у Македонији него ће се наставити у Црној Гори а послије покушати и са Србијом, у тзв. Прешевској долини. Слабљење америчког и њемачког утицаја на Балкану би умањило степен пријетње.

Косово је постало упориште екстремиста. Да ли међународна заједница жмури на чињеницу да је, у односу на број становника, највише џихадиста Исламске државе из Европе потиче с Косова?

Међународна заједница је креирала и данас подржава управо такво Косово.

На сцени је заједнички наступ шиптарских националиста, исламиста-терориста и нарко картела. Тај јединствени удружени механизам управо је изградила тзв. Међународна заједница. Терористи су геополитичка пјешадија утицајних НАТО земаља, које их регрутују и које им одређују борбене задатке и циљеве.

У медијима се појавила вест да се из Сирије вратио у Качаник Лавдрим Мухаџери. За Качаник се каже да је легло Исис бораца. Због чега међународне снаге којих има доста на Косову не реагују?

Лажни Бобан Депић – Лавдрим Мухаџери се прије више од два мјесеца вратио на Косово. Недавно су ту вијест, из властитих обавјештајних извора, објавили италијански медији.

Мухаџери је ДАЕШ-ов убица и кољач; он је симбол исламистичке бруталности и одлучности – није обичан војник. Његов боравак на Косову значи озбиљну пријетњу, даљу радикализацију и нову регрутацију. Гдје ће бити усмјерен и упућен, знају само западни ментори овог кољача.

Ситуација на Косову је наизглед мирна, али колико заиста Косово представља опасност по регион?

Косово као и  Бакиров „фртаљ Босне“ представљају озбиљну пријетњу по регионалну стабилност због комплементарног циља „продора на исток“, до Турске и остваривања неосманског пројекта „Зелене трансверзале“. Косово је стална пријетња територијалном интегритету Србије и стабилности у окружењу.

Где се у региону налазе терористи спавачи, где се они регрутују, да ли долазеи са избеглицама?

Највише их је у Босни и Херцеговини и на Косову – има их и у тзв. Санџаку. Ријеч је о сложеном покрету бивших муџахедина, вехабија, припадника Муслиманског братсва, тзв. Активне исламске омладине, разних необразованих и бесперспективних вуцибатина.

На Балкан, терористи долаз уз помоћ Саудијске Арабије, Турске и западних служби (Америчке, Британске, Француске и Њемачке) долазе прије рата али и током најжешћих сукоба 1993. године. Практично долазак бивших авганистанских ветерана 1992. године означио је почетак процеса који је активан и данас. Оно што је Авганистан даровао Босни то је Босна даровала региону и цјелом европском континенту. Сталну пријетњу.

По списку који је овјерио Генерал Сакиб Махмуљин из фебруара 1996. одред Ел муџахедин је бројао 1774 војника. Поред овог Одреда ту је и тзв. „Зубејрова група“ са 128 муџахедина те група из „Рубеа“ са 14 муџахедина и француских обавјештајаца, „Египатска група“ са 24 муџахедина, „Алжирска група“ са 18 ратника… Најважније вође муџахедина су остале у БиХ: главни идеолог, Египћанин Имад ал Мисри (Ахмед Фарагала – Еслам Дурмо), затим главни безбједњак Одреда ел муџахедин Аиман Авад (ебу Абдурахман), вођа муџахединске заједнице из Бочиње Абу Хамза (Имад ал Хусин) те цјела Алжирска група упућена из Гуантанама у БиХ (Мустафа Мухамед Аит Идр, Мухамед Нецхле, Лакхдар Боумедијен, Боудела Хај, Сабер Махфоуз Лахмар Лабар).

Ту је и највећи стручњак Ал Каиде за специјалне експлозивне направе Тарек Мухмуд Ахмед ал Сањах, такође, враћен из Гуантанама: сви су они без надзора и представљају изворе највећих прјетњи са становишта тероризма. Иза њих наступају вјерске и политичке елите у Сарајеву, мноштво организација, медија и финансијера те активна подршка најмање 100.000 муслимана у Босни и Херцеговини

Све ово упућује на потребу регионалне сарадње у борби против тероризма. Како оцењујете су сарадњу?

Регионална сарадња је слаба и не може другачија ни бити, док год власти у Сарајеву, контра-обавјештајно, логистички и на сваки други начин, подржавају развој и финансирање терористичких организација. У борби против терористих група, организација и идеологије, муслиманске вјерске и политичке елите у Сарајеву су на стани терориста а не на страни регионалне безбједности и сарадње. Наравно, прије или касније, терористи ће наставити започета убијања по Сарајеву и тада ће бити јасно коме фактурисати одговорност за то.

Љиљана Сталетовић

Бројне и разноврсне чињенице указују на то да ће исламистички тероризам, као у претходној (2016), и  у овој (2017) години доприносити да свет у приличној мери буде несигуран. То поред осталог, потврђују подаци многих интернет сајтова који прате џихадисте – у прошлој години, до 21. децембра, било је 1.743 терористичких напада, са укупно 15.672 жртве, а мало је вероватно да ће  њихово насиље бити у  опадању у догледно време. С аспекта  просторне распрострањености исламистичког тероризма, све указује на то да није поштеђен ниједан део света. Његово средиште је на Блиском Истоку – познатије као «Исламска држава» (ИД), које попут својеврсне паукове мреже обухвата скоро читав свет. Противтерористистички систем ОУН само делимично је успешан у одбрани примарних жртава (државе) од ове пошасти 21. века, па се стога свака држава тежишно  ослања на сопствене могућности. Неке државе успостављају посебне савезе за одбрану од тероризма (нпр. Шангајска организација за сарадњу). Међутим, у том погледу посебну пажњу завређују англосаксонске наднационалне коалиције НАТО и Европска унија (ЕУ), које неосновано и агресивно покушавају да једнострано креирају европску (и светску) безбедносну архитектуру. У том 26-годишњем агресорском походу (од 1990. наовамо), иако користе три нивоа одбране својих вредности од исламистичког тероризма, не постижу жељене резултате. Констатовано аргументовано потврђују релевантни подаци о изведеним нападима исламиста у западноевропским земљама претходних година, посебно у прошлој (2016) години. Имајући пак у виду  проверено сазнање о томе да ефикасно суочавање са тероризмом претпоставља ефикасно отклањање његових узрока, изузетно је  важно  установити узроке који доприносе пропустљивости  англосаксонског тринивоовског (први – национални, други – НАТО  и трећи – ЕУ) противтерористичког система.

Неки терористички напади у англосаксонском простору у 2016. години

Тројица бомбаша самоубица (22. марта) разнела су се на аеродрому «Завентем» у Бриселу (у овом граду је главни штаб НАТО-а и ЕУ) и касније на метро-станици Малбек у центру града. Убили су 34 особе, а 340 ранили.

Терориста Мухамед Лахуаиеј Булел (31) је 14. јула камионом  на шеталишту у Ници (Француска), на којем су људи славили Дан пада Бастиље, убио 84 особе, а више од 100 ранио. Убијен је у размени ватре с полицијом.

На Берлинском божићнем вашару, који симболизује хришћанство, исламиста Анис Амри (23) је отетим камионом тешким 32 тоне улетео међу раздрагане посетиоце (19. децембра), убио  12 људи  и 48 тешко повредио. Према сведочењима очевидаца, камион је крећући се око 80 километара на час, без успоравања  скренуо с пута међу штандове  и газио људе на простору око 80 метара дужине. Возач камиона је искористио  метеж који је произвео и нестао. Откривен је и у размени ватре убијен приликом рутинске контроле италијанске полиције у Милану (23. 12. 2016).

Реалне претње џихадиста англосаксонској тринивоовској одбрани од тероризма

Скроман узорак из богатог арсенала чињеница о терористичким претњама исламиста западноевропским земљама у прошлој (2016) години који презентујемо, поуздано разоткрива  кључне узроке које доприносе порозности тринивоовске одбране од тероризма «најмоћнијих, најстабилнијих и најбезбеднијих земаља савременог света», како уобичавају да их квалификују многи политички, безбедносни, медијски и други ауторитети. Релевантне чињенице које излажемо указују да  је реч о противтерористичком систему који је углавном фокусиран на онеспособљавању оперативних састава исламистичких терориста, чији припадници су спремни да изведу оружани напад у сваком тренутку, док у занемарљивом смислу се ангажује на отклањању узрока који «производе» терористе. Таква обележја система изазивају дилему о томе да је реч о његовом (сумњичавом) менаџменту који, или не разуме карактер терористичке претње или је свестан њеног домета и последица, али упркос томе, оклева да се на адекватан начин суочи са њеним носиоцима.

У вези с наведеним, пођимо од информација објављених  у француским медијима заснованих на обавештајним изворима почетком јануара 2016. године о томе да тзв. ИД посебно тренира Европљане у Сирији за извођење симулатних напада у европским градовима (џихадисти су извели нападе у Бриселу, Ници, Берлину…). Средином јануара немачка полиција је саопштила да број милитантних исламиста који се из рата у Ираку и Сирији враћају у Немачку у сталном је порасту и да тренутно се више од 400 њих налази под полицијским надзором. Истовремено, европски медији су громогласно објавили да је тзв. ИД  објавила Приручник на енглеском језику (текст од 64 стране подељен у 12 поглавља), под насловом «Сигурносни и безбедносни водич за ‘слободне стрелце’ муџахедине», у којем  даје упутства својим следбеницима како да постану успешан терориста на Западу. Крајем јануара, тзв. ИД је објавила видео-запис под називом «Убијајте их где год да их сретнете», приказујући деветорицу својих «војника» (четворицу Белгијанца, три Француза и два Ирачана) као лавове који су Француску бацили на колена (они су 13. новембра 2015. године извршили напад у Паризу) уз поруку: «Сви који буду стали на страну неверника биће мета наших сабљи».

Високи званичник америчке обавештајне службе Џејмс Клепер, коментаришући изјаву америчког председника да Европа мора «више да допринесе борби против ИД», изјавио је (26. априла) да ИД има тајне ћелије у Великој Британији, Немачкој и Италији попут оних који су извели смртоносне нападе у Бриселу. Директор Федералне  канцеларије за заштиту Устава СР Немачке Ханс-Георг Масен рекао је (14. августа) немачким медијима да је немачка обавештајна агенција регистровала више од 340 случајева покушаја радикалних исламиста да врбују избеглице из ибегличких центара за тероризам. Француски премијер  Мануел Валс 11. септембра је изјавио да ће бити нових напада на Француску и да је око 15. 000 људи који су у процесу радикализовања на радару француске полиције и обавештајних служби. Немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезијер упозорио је 10. септембра да се у Немачкој налази више од 500 исламистичких екстремиста који би могли да изведу нападе, било као појединци, било као чланови неких група и још 360 «релевантних» особа  због непосредне блискости са потенцијалним нападачима, а немачка полиција 13. септембра је у избегличким домовима ухапсила три Сиријца због сумње да их је ИД међу избеглицама 2015. године послала у Немачку да би «или извршили неке (терористичке) акције о којима су већ обавештени или сачекали даља упутства».

Вођа (калиф) тзв. ИД Абу Бакр ел Багдади, поручио је 3. новембра у аудио-поруци својим борцима у Ираку да се никако не предају, а онима на Западу да свим снагама нападну «неверничке» градове: «Борци, борите се против непријатеља Алаха. Позивам све наше бомбаше самоубице да униште градове неверника. Претворите ноћи неверника у дане, направите хаос у њиховим земљама и учините да њихова крв протекне у рекама». Коначно, на измаку 2016. године, директор ЕВРОПОЛ-а Роб Вајнврајт је изјавио да се европске земље суочавају са највећим терористичким претњама у последњих  десет година, а  бриселска бирократија је саопштила да се током претходних месеци у западне европске земље вратило око 1.700 џихадиста из «ИД», те да неки од њих имају, као је откривено, «одређене мисије», и то је оно што забрињава.

Зашто је порозан англосаксонски тринивоовски систем одбране од тероризма?

Комплексан одговор на  ово питање би захтевао огроман простор, а сажет одговор гласи: зато што сваки ниво (национални  и два наднационална нивоа преовлађујућег броја држава чланица), с једне стране,  поборник је погубних двоструких стандарда о тероризму («добар и лош тероризам») и са друге стране,  недовољно је опрезан  према тзв. несмртоносним терористичким делатностима исламиста, без чије реализације, како је општепознато незамисливо «произвођење» терориста који сеју смрт. Последице таквих лицемерних подлости (у првом случају) и чудноватих заблуда (у другом случају) јесу кампањска борба англосаксонске коалиције против исламистичких терориста, која, чак, и у случајевима када је успешна, само делимично нарушава њихову оперативну смртоносну моћ.

Поуздан и драстичан показатељ о двоструким стандардима англосаксонских земаља и њихових коалиција (НАТО и ЕУ) према тероризму огледа се у њиховом једностраном, наравно погрешном схватању  да   исламистички тероризам представља претњу њиховој безбедости тек од 11. септембра 2001. године, када  су припадници терористичке Ал Каиде отетим путничким авионима  извели синхронизоване смртоносне нападе на циљеве у САД у којима је страдало око 3.000 људи. Поред свеопште осуде тих напада у САД, свака англосаксонска земља понаособ, и наравно, НАТО и ЕУ  покренуле су преиспитивање својих противтерористичких система ради унапређења њихове ефикасности. Тако на пример, на захтев САД, НАТО савезници су се 4. октобра 2001. године договорили о предузимању осам мера у циљу јачања борбе против тероризма (већу размену обавештајних података, помоћ државама које су угрожене…итд.), а на самиту у Прагу 2002. године, НАТО је усвојио Војни концепт за одбрану од тероризма и заједно са земљама партнерима израдио  Акциони план за партнерство против тероризма.  У наредном периоду, НАТО је континуално унапређивао војне мере за борбу против тероризма. Када је реч о противтерористичкој реактивности ЕУ после америчког «црног септембра» вредно је поменути документе: «Акциони план за борбу против тероризма» који су усвојили председници држава и влада земаља чланица ЕУ 21. септембра 2001. године, «Европска стратегија безбедности –сигурнија Европа у бољем свету», усвојена на састанку Европског савета з Бриселу 12. децембра 2003. године и  «Одредба о борби против тероризма» коју су усвојили председници држава и влада ЕУ на седници у Бриселу 25. марта 2004. године (после напада терориста  на возове у Мадриду 11. марта 2004). Иначе, НАТО и ЕУ посматрају безбедност (и супротставље тероризму) у 21. веку  у смислу, како је безбедност схватио НАТО на самиту у Лисабону, 2010. године, под тим подразумевајући – поред заштите држава чланица организације и ефикасну борбу против тероризма. Наиме, у Стратешком концепту НАТО 2010, регистровано је укупно осам главних претњи по безбедност евроатланског региона, тероризам као друга, а екстремизам као трећа претња.

Да би англосаксонски хегемони коначно постали свесни изворишта (кључног узрока) порозности свог тринивоовског противтерористичког система  неопходно је да буду самокритични, односно да експертски региструју и смело признају грешку коју су учинили у последњој деценији 20. века, која се састоји у неразумном геополитичком повлађивању исламистичким терористима у југоисточном предворју Европе (Балкану). Реч је о томе да су најпре дозволили да  терористичко језгро исламиста (десетак хиљада припадника Ал Каиде) из Авганистана и других земаља буде пребачено у Босну и Херцеговину, где је од 1992. до 1995. године радикализовало приличан број локалних муслимана и починило бројне злочине против српског народа, а ниједан муџахедин није кажњен за почињени злочин. Многи од исламистичких терориста који су се калили (отсецали главе заробљеним српским војницима…)  у Босни, у наредном периоду су извршили или покушали да изврше терористичке нападе у некој англосаксонској држави. Међутим, иако им је та чињеница савршено добро позната, игноришу је, што значи да су и данас у досуху са исламистичким терористима.

            Након што су англосаксонски хегемони дозволили поменутом исламистичком терористичком контингенту да без ометања пробије јужну капију Европе, ангажовали су се на проширивању створене терористичке бреше у српској покрајини Косово и Метохија и у Македонији. Наиме, уз њихову свестрану подршку и наравно, помоћ исламиста, албанска терористичка «ОВК» је постала  озбиљна претња безбедности Србије (СР Југославије) , која је ефикасним ангажовањем наших противтерористичких снага сведена на минимум у јесен 1998. године. Међутим, у пролеће 1999. године, НАТО је учинио преседан – извршио је агресију на СР Југославију с циљем да подржи терористичку «ОВК». Након агресије, НАТО и ЕУ су наставили да пружају подршку «преобраћеним» албанским (исламистичким) терористима у «демократе», а врхунац подршке се огледа у томе што је највећи број држава чланица ових англосаксонских коалиција  признао лажну државу »Косово», којој нуди  учлањење у своје редове. Непоколебљиво наставаљају да одржавају благонаклон став према исламистичким терористима на Балкану, иако се из редова локалних  муслимана, пре свега Бошњака и Албанаца, њих неколико стотина налази у оружаним саставима терористичке тзв. Исламске државе, коју, с друге стране, приказују као претњу безбедности систему западних вредности.

Студиозна самокритичка анализа повлађујућег односа англосаксонских хегемона исламистичким терористима на Балкану, несумњиво би утицала на идентификацију узрока пропустљивости њиховог унутрашњег тринивоовског система одбране од исламистичког тероризма, након чега би, верује се, уследило отклањање узрока. Заправо, таква анализа би показала да  безбедност локалних муслимана у Босни и Херцеговини 1992. године није била угрожена «агресијом» Срба, већ утопијом муслиманског врховног вође Алије Изетбеговића о могућем успостављању исламске државе на том простору и подршком с тим у вези коју су му пружали  англосаксонски хегемони. Затим, таква анализа би показала да људска и национална права Албанаца у Србији нису била угрожена «Милошевићевим терором», већ подударном заблудом исламизованих албанских лидера и њихових западних спонзора  о томе да је повољан тренутак да тероризмом разбију територијални интегритет Републике Србије. Најзад, таква анализа  би показала да су биле тенденциозне поруке које су англосаксонски хегемони систематски упућивали Србији да није довољно учинила да интегрише Албанце у свој друштвени систем, при томе, губећи из вида чињеницу да у том тренутку и данас, скоро да су ништавни њихови напори у погледу интегрисања муслиманских заједница у својим матичним земљама. Констатација немачке канцеларке Ангеле Меркел да је мултикултуризам у тој земљи неуспешан пројекат («мртав»), представља поуздану потврду о заблуди западних хегемона да могу да балансирају између безбедности њиховог система вредности и вредности ислама, које салафије настоје да злоупотребљавају.

С тим у вези, довољан је само преглед неких мера англосаксонског тринивоовског система одбране од исламистичког тероризма па да се констатује његово  лутање у зачараном кругу исламиста. Наиме, важан циљ исламиста у англосаксонском простору јесте да извођењем терористичких напада у «име свих муслимана» доведу до непремостивих јазова и ломова у друштву. Неопрезношћу или свесном ангажованошћу (корумпираношћу?), у томе имају подршку огромног дела англосаксонске политичке елите. Тако на пример, иако је такав циљ јасно регистрован после терористичких напада у САД (11. 9. 2001), амерички званичници прикривају улогу Саудијске Арабије у експанзији исламистичког тероризма у свету (28 страна извештаја обавештајних комитета америчког Конгреса и Сената о тим нападима још увек су под ознаком «строго поверљиво»).

Иначе, један од важних узрока пропустљивости аглосаксонског интегрисаног  противтерористичког система у периоду од 2001. надаље представља  пренаглашена заокупљеност у спречавању финансирања исламистичких терориста, науштрб онемогућавања њихових других, много опаснијих, тзв. несмртоносних делатности – индоктринарних и пропагандно-регрутних. У том контекту поменимо то да  су немачки медији средином децембра 2016. године објавили делове из тајног извештаја спољне и унутрашње обавештајне службе – БНД и БФВ, о томе да  религијске групе из Саудијске Арабије, Кувајта и Катара све више помажу немачким салафистима тако што им граде верске школе, џамије и шаљу у Немачку проповеднике како би ширили фундаменталистичко виђење  ислама.   Према процени немачких тајних служби, салафистичка групација у Немачкој броји око 10. 000 припадника, али да појачани мисионарски рад може лако да увећа овај број.

Поменути извештај немачких тајних служби дотиче суштину проблема  англосаксонског интегрисаног противтерористичког система – како спречавати исламисте (салафије) да «производе» терористе. Дакле, неопходно је да се фокусира на спознају идеологије салафијског учења  с циљем да је применом комплекса усклађених мера дискредитује и успешно одвраћа припадника муслиманске заједнице и конвертите да се «ушетају» у њену убилачку арену. Реч је, заправо о потреби да код муслимана у англосаксонском простору створи уверење о томе да салафије које себе сматрају јединим  исповедницима  правог ислама, заправо злоупотребљавају ислам у терористичке сврхе (Салафијско учење муслимане других учења у исламу сматра  вероодстуницима, а грађане других вероисповести сматра за «невернике» и у складу с тим, све њих позива да прихвате њихово учење, а уколико одбијају такву могућност, ризикују да буду убијени). Паралелно с тим,  неопходно је да правно (превентивно) санкционише пропагирање идеологије салафија, а оперативно-обавештајним активностима правовремено идентификује пропагаторе и онеспособљава их  судским мерама. Коначно, неопходно је да регистроване потенцијалне терористе правовремено онеспособљава изолацијом (хапшењем) и судским процесуирањем.

Насупрот наведеној ургентној потреби, англосаксонски тринивоовски систем одбране од тероризма тежишно и наравно, делимично успешно, «удара» по готовим исламистичким терористима, а то потврђују изведени  напади претходних година у западноевропским градовима.  Такво стање је потврдио нико други до координатор ЕУ за борбу против тероризма Жил де Кершова, рекавши (24. априла 2016) да «још увек постоје велике празнине у размени обавештајних података о терористима Исламске државе који се враћају у Европу». Месец дана раније, немачки јавни тужилац Петер Франк је  рекао за минхенски дневни лист «Зидојче цајтунг» да немачко правосуђе има озбиљне потешкоће да осуди све џихадисте повратнике из тзв. ИД. Један од двојице терориста  (Адел Кермиш) који су 26. јула 2016. године упали у цркву у месту Сент  Етјен ди Рувре, на северу Француске, где су ножем пререзали гркљан свештенику, носио је електронску наногвицу јер је два пута спречен у покушају да се прикључи џихадистима у Сирији. Упркос наведеним чињеницама, англосаксонски хегемони су на разне начине у дослуху са тзв. ИД, третирајући поједине њене  колективитете као «умерену опозицију»,  модел подршке већ виђен у односу на терористичку «ОВК» против Републике Србије. Уосталом, на поменути подмукли и безобзирни дослух је упозорио републикански кандидат за председника САД у предизборној кампањи (актуелни председник САД), између осталог, рекавши да је Барак Хусеин Обама (тадашњи председник САД)  «оснивач Исламске државе» и да када је реч о радикалном исламу Обама «не разуме (о чему се ради) или разуме боље него што ико може да претпостави».

Терористима, наводним «самотњацима» који су камионом убијали «невернике» на шеталишту у Ници и вашару у Берлину, а тзв. Исламска држава је преузела одговорност за злочине које су починили њени «војници», нису требала велика финансијска средства. Они су изникли на идеологији салафиста и потом инструисани да убијају и застрашују «невернике» у њиховим домовима, у знак освете «крсташима» који   бомбардовањем наводно убијају муслимане широм света. Несумњиво, под утицајем салафистичке идеологије,  истоветну намеру имао је и 12-то годишњи немачки држављанин ирачког порекла, који 16. децембра 2016. године је два пута покушао да детонира експлозив на Божићном вашару у Лудвигхафену, на југозападу Немачке, али се експлозивна направа   није активирала.  Након хапшења је изјавио  да је инструкције за напад добио од непозантог члана ИД.  Све то, и наравно многа друга сазнања о функционисању англосаксонског тринивоовског противтерористичког система  аргументовано потврђују узроке његове порозности. Упркос томе, није изгледна воља његовог врховног менаџмента да се озбиљно ангажује на  отклањању постојећих узрока – спољних, у нужном одустајању од модела да подржава «добре» терористе (преиспита признавање терорске државе «Косово») и кажњава «лоше» терористе (оне који нападају циљеве западних земаља) и унутрашњих – да тежиште одбране преусмери на онемогућавање исламиста да реализују тзв. несмртоносне делатности. Искру наде у том погледу представљају преизборна обећања актуелног америчког председника Доналда Трампа, чије се потврђивање ускоро  очекује приликом јавног обраћања америчкој нацији.

-

Најмање 39 мртвих и 69 рањених биланс је напада на ноћни клуб у Истанбулу у новогодишњој ноћи који су извршила два мушкарца.

8:00 – Министар унутрашњих послова Турске каже да је у нападу страдало 39 особа а да је идентификована 21 жртва напада. Међу њима је 16 странаца и пет турских држављана. Он је навео да је у току потрага за теростом који је починио напад.

Градоначелник Истанбула Васип Сахин потврдио је раније да се међу мртвима налази и један припадник полиције, додајући да се ради о терористичком чину.

Медији наводе да су напад извела два мушкарца, а један је био „обучен у костим Деда Мраза и имао је пушку“.

Иначе, Реина, ноћни клуб у којем се догодио напад, један је од најпознатијих истанбулских клубова и налази се у предграђу Бешикташ. Пре напада у клубу је било неколико стотина људи, преносе медији.

ИСТАНБУЛ – Најмање 35 људи је убијено, а 40 рањено у оружаном нападу на ноћни клуб у Истанбулу, у коме је био организован дочек Нове године.

Убрзо након тога, турске власти су увеле привремену забрану извештавања о нападу, преносе агенције.

Истанбулски гувернер Васип Сахин изјавио је да се ради о акту тероризма.

„Нажалост, најмање 35 наших суграђана изгубило је живот. Један од њих био је полицајац. Четрдесет људи примљено је у болнице“, рекао је Сахин новинарима испред клуба „Реина“, на обали Босфора.

У складу са наредбом турских власти, од медијских организација се захтева да се уздрже од објављивања било чега што би у јавности могло изазвати „страх, панику или неред, што би могло послужити циљевима терориста.

То се односи на детаље о нападу, анализе догађаја и на било шта што се има везе са евентуално осумњиченима. Наредба се не односи на преношење изјава владиних званичника.

Клуб „Реина“, где је извршен напад, налази се у четврти Ортакој, у дистрикту Бешикташ, јавиле су турске ТВ станице и приказале снимке на којима се око клуба виде полицијске снаге и амбулантна возила.

У тренутку напада, по различитим проценама, ту се налазило се између 500 и 700 људи. Неки су се, када је отворена ватра, у паници бацили у воде Босфора.

Турски медији се у својим извештајима и даље не слажу у томе да ли је био један или двојица нападача.

Турска државна агенција Анадолија јавила је да је био један нападач.

Приватна турска телевизија НТВ, међутим, наводи да су била двојица нападача, од којих је бар један био обучен у одећу Деда Мраза, као и да су носили оружје „дугих цеви“.

Приватна агенција Доган тврди, позивајући се на изјаве очевидаца, да су нападачи „говорили арапски“.

На истанбулским улицама је у новогошњој ноћи било распоређено 17.000 полицајаца, након серије терористичких напада, које су изводили курдски милитанти и следбеници Исламсек државе.

www.nspm.rs/hronika/istanbul-najmanje-35-ljudi-je-ubijeno-a-40-ranjeno-u-oruzanom-napadu-na-nocni-klub.html

-

Полициjа jе ухапсила петнаестогодишњака, коjи jе раниjе данас пуцао на свог оца и jош jедну особу у Хасан Паша џамиjи у северном делу Истанбула, а истрагом jе утврђено да jе до обрачуна дошло због породичних проблема, jавља Aнадолиjа.

Kако преноси турска агенциjа, Г.A. (15) jе ушао у џамиjу и пуцао на свог оца A. A. и J.Д. коjи jе био поред њега током молитве. Његов отац и други повређени су у болници.

www.tanjug.rs/full-view1.aspx?izb=294973

Већ 1994. године, опет у Бечу, је основано Међународно удружење за помоћ муслиманима БиХ (International Asociations for the Aid to Moslеms of BiH). Директор загребачке подружнице био је Салим Шабић, а његови помоћници Хасан Ченгић и Ал Хассанеин. По истом принципу као и TWRA, коју су аустријске власти у међувремену забраниле, дјеловала је и ова организација.

Према изворима из бившег Предсједништва РБиХ, Фатих Ал Хасанеин је током рата уприличио два сусрета др Турабија са Алијом Изетбеговићем, приликом посјете блискоисточним земљама.

У јулу 1999. на Трећој скупштини удружења Млади муслимани, Ел Фатих Ал Хасанеин је изашао за говорницу, кратко „поселамио“ своје пријатеље, и рекао тада занимљиву реченицу: “Мени је част што стојим испред вас. Боље је и за мене и за вас да не говорим много”.

Истражујући трговину оружјем и финансијске трансакције, које је Ел Фатих радио пуне три године из Беча – Криминалистичка полиција Баварске (Bayerisches Ladeskriminalamt) је уз помоћ владе Аустрије – Министарства иностраних послова и Антитерористичке јединице, извршила претрес објеката из којих је дјеловала TWRA. Том приликом, дошло се до драгоцијених докумената о обиму организованог криминала и трговине оружјем. Посебно важан документ је записник у коме се детектује шифрована комуникација у којој постоје изрази за оружје и дрогу (чоколада), затим енормне количине готовог новца и списак директних учесника у овом криминалу.

Одјел за антитероризам Генералне дирекције МУП-а Аустрије, вршећи претрес станова и објеката који су користили ови трговци оружјем, у стану Ел Фатиха Ал Хасанеина су између осталог (поред новца и оружја) пронашли мноштво трезорских кључева, готово 3.000.000 долара у разним новчаницама те (што је карактеристично за радикалне исламисте) око 300 видео касета ратног и исламског карактера. Посебно индикативне касете, њих 30, издвојили су и изузели.

Тај важни податак да и када тргују, радикални исламисти не заборављају на обавезу ширења своје вјере и изградњу снажне мреже подршке за друга времена и друге приоритете – представља чињеницу, коју ни одјел за антитероризам није правилно вредновао нити процјењивао. Свакако је за анализу дјеловања мреже коју је успоставио Ел Фатих Ал Хасанеин значајна и изјава коју је пред службама безбједности Аустрије и Њемачке дао његов рођени брат Сукарно Хасанеин.

На списку добављача оружја али и на Консолидованој листи терориста Уједињених нација је и Тунижанин Ајади Чафик, рођен 1963, који се под неколико лажних имена, међу којима најчешће Бин Мухамад, са пасошем и другим документима Босне и Херцеговине користио за кретање по Европи и Блиском истоку. Иако је рат био у зачетку и није било озбиљнијих ратних дејстава ипак је путем TWRA искориштен тренутак да се новац добијен из Саудијске Арабије искористи за трговину оружјем из свих извора и преко свих компанија које учествују у таквој трговини, и које не обраћају пажњу на чињеницу да том трговином учествују у кршењу ембарга на оружје који је Савјет безбједности УН донијео везано за сукобе на подручју бивше Југославије (8. Наруџба преко China North Industries Corp). Већ 14.9.1992. године, веће количине оружја наручене су из Судана. У ово јединствено кршење ембарга Савјета безбједности Уједињених нација укључена је била и Словенија – преко аеродрома у Марибору („Судански лет“). Значајно је да је у трговини оружјем директно учествовала и Исламска заједница у Хрватској и Словенији.

Ту јединствену психологију потпуног и досљедног учешћа у рату који је сагласан са Исламом, не само да на западу нису разумијели – они су је, штавише, игнорисали. Иако су имали сазнања о кршењу ембарга на увоз оружја и знали размјере ове интернационалне трговине оружјем, аустријске службе безбједности нису хтјеле прихватити основну чињеницу да је ово само био локални балкански конфликт у коме је међународни тероризам и радикални исламизам нашао улогу за себе кроз коју изграђује властиту организацију и финансира је профитом који остварује кроз све врсте организованог криминала иза кога је стајала агенција TWRA. Чињеница је и да су већ у другој години рата сви организатори криминалних активности већ разговарали у Швицарској о формирању властите банке.

Исламска заједница Аустрије данас представља готово 500.000 муслимана у Аустрији. Истовремено, најбројнију муслиманску заједницу у Аустрији чине Турци (готово половина свих муслимана у Аустрији су Турци) али најпродорније и најрадикалније групе долазе из заједнице која је друга по бројности и чине је Бошњаци, и управо те организације представљају фактор ризика јер су кроз рат у Босни и Херцеговини створили снажан савез са трећом по бројности заједницом муслимана (Египћанима) и снажне везе са Саудијским вехабијама и египатском Муслиманском браћом. Те организације, које привидно, у јавности испољавају висок степен конфронтације и око исламског учења и око одређених интереса те извора финансијских средстава и подршке из Саудијске Арабије и других арапских земаља или из Турске, представљају данас извор снажног притиска на аустријско друштво и Европу у цијелини. Иако су емоције народа Аустрије према Бошњацима позитивне и искрене, многи декларисани Бошњаци и муслимани, личним дјеловањем и формирањем нових вјерских организација учинили су Аустрију, одскочном даском глобалног тероризма за напад на земље Европске уније.

Значајни појединци, повезани са тзв. Босанском мрежом, и новцем скупљаним од трговине оружјем, повремено и трговине наркотицима, иза којих је стојао клан Изетбеговић, су за потребе ширења радикалног исламизма и екстремизма формирали властите вјерске организације и заједнице.

Са сигурношћу се зна да је вођа екстремне заједнице у Санском Мосту (БиХ) Нермин Бека (који је чест гост и у Бечу и у Маочи), договарао са Феридом Татаревићем, Елвисом Нукићем и Едисом Боснићем одлазак и слање муслимана у Јемен. Едис Боснић (из Новог града – рођени брат Билала Боснића), повезан са „Inspire magazin“ који је у ствари онлајн издање Ал каиде, је задужен за ширење порука џихада међу „браћом“. Он преводи садржаје са портала Ал Каиде и преведене информације ставља на Имамовићев портал www.putvjernika.com. Главним људима Нусрета Имамовића у Бечу сматрају се Адем Демировић и његов брат Мирза и један Ром који се представља као Ферхат. Ради се о важним особама који шире екстремно учење с циљем формирања јаке „ћелије“ под контролом мреже Нусрета Имамовића у Бечу, уз сарадњу Џемат-ул-тевхид и Хафиза Порче. Познато је да је за формирање екстремних џемата у Бечу заслужан и Назиф Билајбеговић, који има заслуге у повезивању Мухамеда Штулановића са Мухамедом Порчом. Иако се од њих послије оградио – неке везе су остале. Осим јаких веза с људима у Аустрији, у Линцу и Бечу, заједница у Горњој Маочи остварује контакте и са вехабијама у Минхену.

Исламисти окупљени око месџида у Бечу, Асим Ћејвановић и Мехмед Ђудић, били су умешани и у покушај напада на америчку амбасаду у главном граду Аустрије. У руксаку пуном експлозива који је терориста успео да унесе у амбасаду, пронађена је и књига „Намази у исламу“, коју је издао месџид хфз. Мухамеда Порче, из 12. бечког округа. Истовремено, важно је напоменути,да су вехабије из Беча имале контакт са Мевлудином Јашаревићем и тачно знале време терористичког напада на амбасаду САД у Сарајеву.

Четири организоване Исламске заједнице, концентрисане око четири вјерска лидера и око припадности ширим заједницама вјерника. данас, представљају извор нових безбједносних изазова и уцјене, не само за Аустрију него и за цијелу Европу. То су:

1. ИСЛАМСКА ЗАЈЕДНИЦА БОШЊАКА АУСТРИЈЕ – ИЗБА: под контролом ове заједнице је 40 џемата (основних заједница вјерника) и 26 невладиних организација уредно регистрованих у Аустрији; предсједник је Есад еф. Мемић, потпредсједник Хусејин Малкоч, секретар Хасудин Атановић и замјеник Ибрахим Чикарић, благајник Самир Реџеповић и замјеник Адис Чандић те тзв. референти: Абдулмеџид Сијамхоџић за правна питања и Сенад Кусур за омладину и медије. Овом Исламском заједницом, у стварности и потпуно, управљају браћа Подојак, Сенад и Вехид, и та чињеница представљала је дуго времена проблем Реису Мустафи Церићу. Његов утицај на ову заједницу био је ограничен чињеницом да је Вехид Подојак оженио кћерку оснивача Исламског центра „DACHVERBAND“, човјека кога су звали „Вехабијски бабо“ – Ирфана Бузара.

  1. DACHVERBAND – “ИСЛАМСКИ ЦЕНТАР ЗА ПОМОЋ НАРОДУ БиХ” – Беч, води Ирфан Бузар, бивши дугогодишњи предсједник ИЦ “Ебу Ханифе – Беч”, предсједник најстаријег бошњачког џемата у Аустрији “Гази Хусрев бег”. Ова исламска заједница је почетком 2012. године приступила јединственој Исламској заједници Бошњака Аустрије, али је и даље потпуно самостална у финансирању, вјерском учењу и дјеловању у кровној Исламској заједници Аустрије. Чињеница је да је управо Ирфан Бузар пружио уточиште Хфз. Мухамеду Порчи, ангажовао га да ради у овом центру и омогућио настанак и развој радикалне исламистичке мисли и организације у Бечу. Најважнија чињеница је, ипак, да је рођени брат Ирфана Бузара у ствари Хфз. Аднан Бузар, који је био главни имам његовог Исламског центра и предсједник те Исламске заједнице, а који је ожењен Бадијом Кхалил, кчерком “Оца џихада” – “Оца борбе”, познатог Арафатовог и палестинског команданта “Фатаха”, који се сматра творцем концепта политички мотивисаног тероризма. Бузар је дјеловао из џемата „Ебу Ханифе“ из десетог округа Беча, а као најближи сарадници сматрани су – браћа Сенад и Вехид Подојак, Есад еф. Мемић, Самир еф. Реџеповић, Сулејман еф. Шабановић, Саудин еф. Атановић, Расим еф. Захировић те браћа Мујкић (власници затвореног ресторана “Балкан грил” у Бечу са новим рестораном “Рамада” као базом тј. центром ширег дјеловања у Бечу).

3. УНИЈА ЏЕМАТА СЕЛЕФИЈСКЕ ДАВЕ – коју предводи Хф. Мухамед Порча са Месџидом “Тевхид” у Дванаестом округу Беча и просторима за молитву у Другом, Трећем и Десетом округу Беча. Непознат је број џемата под контролом ове Уније али је сигурно ово најорганизованија радикална исламска идеја и пракса у Европи. Хфз. Порча (рођ. 1966) је завршио Гази Хусрев-бегову медресу у Сарајеву 1985/1986. Заједно са својим пријатељима Сенадом Подојком (рођ. 1966) и рахметли Јусуфом Барчићем (рођ. 1967 – за живота представљао вођу свих селефија-вехабија у БиХ, управљајући њиховим покретом као вођа радикалне исламске заједнице из Горње Маоче (лоциране под Мајевицом, на граници Брчко дистрикта и Тузланског кантона). Сви скупа заједно са Аднаном Бузаром (који је старији три године и који је 1983. завршио исту медресу) представљали су групу радикалних хоџа чији је духовни учитељ и ауторитет био шејх Халид Хаџимулић, главни имам Цареве џамије у Сарајеву. У ову групу вјерских радикала спадају и Сафет Кудузовић и његов брат Абдулах.

4. Босански Вехабијски Џемати организовани око месџида “САХАБ” у Седмом округу Беча – под контролом шејха Неџад Балкана “Ебу Мухамед” (бивши кик-боксер родом из Тутина у Санџаку – Србија) је најрадикалнији вјерски вођа али и најслабији. За многе он је “Вођа незналица”, за Порчу је дуго времена био предавач (водио молитве и држао хутбе) у месџидима и потребан вјерски феномен, који својим радикализмом одвлачи пажњу од оног што раде Порча, Бузар или Подојак.

Евидентно је да све четири исламске заједнице Бошњака имају снажне персоналне везе и односе и да је Исламска заједница Аустрије најважнији амортизер притиска аустријских служби безбједности на ове заједнице. Ове исламистичке организације и њихова повезаност са глобалним тероризмом али и са политичком структуром Бакира Изетбеговића, његовом странком и дјеловима Исламске заједнице БиХ, битно ограничавају објективан приступ аустријских политичара (попут Валентина Инцка) и генерала аустријске војске који, већ дуго времена, управљају операцијом „Алтеа“ и командују снагама „ЕУФОР-а“ у БиХ. Зато је улога аустријске владе у БиХ, углавном негативна и пристрасна.

Вехабијско учење и његова агресивност – снажна подршка финансијске и вјерске „супер-силе“ Саудијске Арабије, статус који Саудијска Арабија и њени владари имају у Сједињеним Америчким Државама и Европи, уз мрежу која снажно дјелује и постаје све организованија и агресивнија – пред Европску унију поставља многа питања изградње и функционисања јединственог система безбједности. Тај систем не може бити пуки зброј националних полиција и плански ослабљених обавјештајно-безбједносних агенција. Он мора бити способан да уочи безбједносне изазове и адекватно (прије свега јединствено) одговори на њих, и да препозна партнере и савезнике који су итекако потребни западу да би очувао своју безбједност и мир својим грађанима у борби са злом.

Вехабизам је највећи безбједносни проблем и изазов за сваку заједницу у развоју и на тај проблем се не може одговарати инструментима културног и вјерског садржаја. Права позорница на којој Вехабизам води и добија многе битке јесте безбједност. Религија је ту само да успори или спријечи тако потребну акцију и иницијативу. То није проблем за један дан: то ће временом бити највећа кочница даљег профилисања Европске уније као демократичне заједнице национално и културно зрелих нација и држава.

Крај

Последњих дана Била Клинтона у Бијелој кући, од децембра 2000. до јануара 2001. године, предсједник на одласку потписао је велики низ од 140 „указа о помиловању“ особа које су тада биле у федералним затворима или под федералном истрагом – међу којима су били и неки злогласни велетрговци дрогом и пословни људи оптужени за проневјере, утају пореза и преваре; неки тај чин – који је добио надимак Пардонгејт – сматрају Клинтоновим враћањем услуга сумњивим људима који су финансирали његове изборне кампање.

Девет мјесеци касније, још увијек активна обавјештајна мрежа, са структуром руковођења и управљања коју је поставио Бил Клинтон, приредила је Сједињеним Америчким Државама и тек изабраном предсједнику Џорџу W. Бушу – спектакл једанаестог септембра. Ал каида је напала Америку 11.09.2001. а онда је Америка напала Ирак и Авганистан, разорила, уништила и вратила их у камено доба.

Као дио обавјештајног система и „војно-индустријског комплекса“, Буш млађи је прихватио игру али права разарања и прави ратови чекали су повратак стварне моћи Клинтонових.

Та моћ је дошла до изражаја избором фрустрираног, искомплексираног конвертита који је све налоге испуњавао ревносно убијајући муслимане Авганистана, Ирака, Сирије, Јемена, Либије, а у Пакистану је убио Осаму бин Ладена – тог незгодног свједока прљавих послова Клинтонове олигархије.

Американци су убијали по Ници и Паризу (Шарли Ебдо и Батаклан), у Бриселу под носом НАТО-а и њихових служби, у Турској, кад год су то хтјели а сада убијају и по Њемачкој.

Није дилема како тумачити актуелне терористичке нападе у Анкари (убиство руског амбасадора Карлова) и Берлину (тероризам по моделу „камионског тероризма“ у Ници), него како, у ери медијског извјештавања са најнижих пропагандних и обавјештајних позиција, добацити бар зрно аналитичког расуђивања до јавности а да не будете оптужени као теоретичар завјере.

Неке неоспорне чињенице везане за два терористичка акта са обавјештајним потписом ЦИА ипак су се пробиле у јавност, па се пар закључака може извести из информација:

  1. Амбасадор Карлов је својим дипломатским напорима спријечио ескалацију турско-руских односа у правцу рата након обарања руског борбеног авиона изнад сиријско-турске границе и залагао се за превазилажење неспоразума. Он је био тај црвени телефон који се упалио када су пучисти у Турској хтјели свргнути и убити Ердогана. Његов допринос заједничком дјеловању Русије и Турске у Сирији је немјерљив. Сметао је америчкој служби једнако као и њемачкој – као што им смета намјера Русије, Турске и Ирана да се обрачунају са њиховим миљеницима, њиховим прљавим геополитичким убицама из Ал каиде. Уосталом, војно-политичко крило Ал каиде, „Џабхат Фатех аш Шам“, које се до јуче звало „Џабхатун ал Нусра“ – познати Нусра Фронт, је преузело одговорност за убиство руског амбасадора Карлова. Америчко-Ал каидин Нусра фронт је покровитељ убиства амбасадора Карлова, без обзира на касније неубедљиве демантије које су неки неупућени медији објавили, а који представљају класичну америчку матрицу демантовања и стварања конфузије. У Алепу је нападнут Нусра фронт – дакле Џабхатун ал Нусра тј. Џабхат фатех аш Шам. Логично је да се позив на Алеп односи на њих. И да освета припада њима. Конфузија – планирана – да се скине одговорност са америчких миљеника – Нусра фронта.

Убица је бивши полицајац, избачен из службе због повезаности са америчким обавјештајним центром у војној бази „Инџирлик“ и мрежом пучиста окупљених око Фетулаха Гулена.

  1. Истовремено у Њемачкој, неки фанатик, из Пакистана или из Туниса, ушао је у камион и несметано, на паркингу, јурио преко 80.километара на сат да би се ушетао међу невине грађане у божићној куповини, на Божићном сајму.
    Пошто је тај догађај, тај терористички чин повезан са најважнијим вјерским празником у кршћанству и најважнијом похвалом Богу оцу, створитељу, који то није спречио, нити ублажио – неолиберално европско безбожништво добија на замаху јер вјерници своме створитељу, оправдано постављају незгодна питања.

Након прве грешке у идентификацији нападача из Берлина као „мигранта из Пакистана који је у Њемачку дошао Балканском рутом“ и његовог пуштања на слободу, баш као, послије Шарли Ебдоа, Батаклана, Брисела, Нице… открива се ново терористичко лице које „заборавља личну карту“ и друге документе („неколико пасоша“) у камиону којим је као средством извршио терористички чин. Зар то није исто што и „једанаести септембар 2001. године“ – зар путнички авион није претворен у терористичко оруђе и да након тог „терористичког патента Made in USA“, исто тако терористи нису заборављали пасоше и личне карте?

Нема дилеме да њемачка влада лаже и обмањује своје грађане, али да ли их по угледу на америчке службе и убија – то је право питање?! Хоће ли Меркелова преузети ту злочиначку палицу дестабилизације и подривања свјетске безбједности крећући од себе, односно од народа и државе који јој је дао повјерење да влада?!

Како другачије објаснити пропаганду и лажи о „Србину“ који се зове „Бобан С.“, а који је наводном Тунижанину, чија је лична карта пронађена у „терористичком камиону, обезбједио смјештај тј. стан, у коме је исламиста планирао ову терористичку акцију – него као подлу обавјештајну завјеру ЦИА и БНД, у којој су ипак убијани Њемци.

Њемачка мрзи Србију дубоко, историјски и национално. Ту чињеницу не може промијенити ни мирољубива и попустљива политика коју Србија води – али повезати Србију са исламистичким тероризмом, може само онај ко сумња у здрав разум конзумената ове информације. И ко вјерује у слијепо подаништво медија на Балкану, који ће ту информацију некритички и без ограде пренијети само зато јер ју је објавио слубени обавјештајни медиј БНД-а и њемачке званичне политике, Deutche Welle. Управо се то и десило.

Полтронски, проамерички и проњемачки медији у земљама бивше Југославије одлучно су денунцирали наводног Србина „Абу Абдурахмана“, који посједује и њемачка документа, са именом „Бобан С.“ а у којима је наведено његово наводно српско поријекло.

Да је то посљедњи њемачки примитивизам на рачун Србије, говори податак да је познати терориста Исламске државе са Косова Лавдрим Мухаџери такођер имао пасош са именом Бобан Депић, и рођен је у Србији (јер је Косово потпуно и стварно било у Србији), али га то баш нимало не чини Србином као што ни Мевлид Јашаревић, који је пуцао по Сарајеву на Америчку амбасаду, рођен у Рашкој области („Санџаку“), није Србин иако су врло жустро њемачки и амерички медији објавили вјест о терористи из Србије који је напао на амбасаду аутоматским оружијем.

Особа по имену Бобан Симеуновић – је измишљени српски идентитет: рођен и одрастао у Дортмунду, школовао се у Дортмунду – цјели живот је провео у Дортмунду, повремено је преко распуста долазио у Бор – наводно је и инжењер биохемије – има држављанство Њемачке и нема никакве везе са Србијом, осим чињенице да му породица вуче поријекло из Шарбановца код Бора. Ништа више од тога.

Он је Њемац Бобан, који је прешао на Ислам а не Србин Бобан.

Иначе, то име „Србин Бобан“ користили су на фалсификованим пасошима и познати терористи из Рашке области: Абид Подбичанин, Изудин Црновршанин, Сејад Плојовић, Мирза Ганић, Елдар Кундаковић… и многи други.

Све Бобан до Бобана али…Србина ни за лијека.

Само у њемачкој болесној мржњи и америчкој обавјештајној матрици терористичка мрежа створена у Босни и Херцеговини, у Сарајеву, Зеници, Тузли, Травнику и Бихаћу, која контролише све ове Бобане, не представља пријетњу безбједности јер је под наводном контролом влада САД, Британије, Француске и Њемачке.

Без обзира на одсуство разума у пропаганди која у Србији тражи „кривца за подршку терористима“, мала правда је, да у овој причи, влада Ангеле Меркел, ако жели наставити са овом производњом и дистрибуцијом антисрпске пропаганде – ипак мора наставити и са убијањем својих грађана.

Мање је битно када и како ће стати та врста пропагандног рата, важније је када ће западне владе, Француске и Њемачке, престати слијепо слиједити поражену америчку, неолибералну агенду и када ће престати да учествују у убијању својих грађана.

Ако нису спремни учествовати у рату у Сирији и Ираку, на том геополитичком полигону, на коме су ДАЕШ и Ал каида довели своје најважније потенцијале и ресурсе – онда ће се мигрантски таласи и терористичке акције наставити у Европи. Стварни кривци јесу Оланд и Меркелова – стварне убице Француза и Њемаца, су њихове владе. 

Клинтонови предају званичну власт у Бијелој кући, али прљави послови, обавјештајне и субверзивне активности према другим земљама се настављају и сигурно ће кулминирати у идућој години – Европа ће бити поприште нових терористичких акција, више него икада.

Коалиција Русија-Иран-Турска може учинити све на Блиском истоку што испланира и ту јој није потребна ниједна западна влада, ни НАТО пакт. Рат против тероризма се наставља.

-

Серија хапшења у Француској повезаних са нападом у Ници од 14. јула. Десет особа приведено у граду где је извршен масакр, један у Нанту

ПАРИЗ
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА „НОВОСТИ“

ФРАНЦУСКЕ власти ухапсиле су једанаесторо осумњичених да су снабдевали оружјем џихадисту Мохамеда Лауајежа Булела, који је 14. јула у терористичком нападу камионом у Ници убио 86 људи и повредио око 300. Међу ухапшенима има доста Албанаца.

Поводом истраге о нападу за који је одговорност преузела Исламска држава, француски специјалци су у понедељак привели десет особа у Ници, а једну у петак у Нанту.

Они се доводе у везу са албанским паром Артаном Хенајом (38) и Енкелеџом Заце (42), који су притворени неколико дана после напада под оптужбом да су убицу снабдели аутоматским пиштољем калибра 7,65 милиметара, из ког је током терористичког напада пуцао на полицију.

Том приликом, у јулу прошле године, ухапшено је укупно пет особа, од којих остале, као и убица, имају порекло из Туниса. Сви они, укључујући и албански пар, бранили су се да нису знали у које ће сврхе Булел употребити оружје и да нису били упознати с његовим терористичким планом. Утврђено је, иначе, да су сви они били у контакту с убицом пре напада.

Извори блиски истрази истичу да је у понедељак ухапшена група била блиска брачном пару Албанаца, а сумња се да су можда пружили логистичку подршку и Булелу помогли да изврши атентат. За њих се каже да припадају криминалном миљеу који је кријумчарио оружје. Неке од ових особа доводе се у везу са калашњиковим пронађеним у једној гаражи у Ници крајем јула, у оквиру истраге о терористичком нападу.

Према француским законима, у случају сумњи за тероризам, притвор може да траје четири дана, пре евентуалног подизања оптужнице.

КАМИОН УБИЦА

Мохамед Лауајеж Булел (на слици) је прошле године на Дан француске републике помахниталом вожњом за воланом камиона убице, дужином од око два километра, на познатом Енглеском шеталишту, извршио један од најтежих терористичких напада на француском тлу, после чега је убијен у обрачуну с полицијом.

www.novosti.rs/

-

Путин је нагласио да мисли и на војне авионе, ПВО, ракетну артиљерију и оклопна возила.

Владимир Путин (архивска фотографија)

Владимир Путин (архивска фотографија)

„Једном речју, све што помаже успешној борби против терориста који су створили велике добро организоване оружане групе и често користе обучене специјалце“, истакао је Путин.

Руски председник је то изјавио на састанку комисије за војно-техничку сарадњу са другим земљама у Москви, пренела је агенција Тас.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/2/svet/2559191/putin-nudi-najsavremeniju-opremu-za-borbu-protiv-terorizma.html