Тагови Вести таговане са "тероризам"

тероризам

-

Борис Степанов

Тероризам се битно променио. Ако су раније били потребни специјална и брижљива припрема, огромна средства и грађење сложене структуре, сада терористи успех постижу једноставније и јефтиније. Терористичке акције у Ници 14. јула 2016.године и у Берлину пред Божић, када су пешаке газили камионима, показале су да власти у Европи не само да не могу да се супротставе тероризму, већ и да нису у стању да одреде како треба ни број злочинаца. Госпођа Меркел је у својој новогодишњој поруци нацији признала да је исламски тероризам постао „најозбиљнији испит“ са којим су се Немци суочили. „Посебно је гадно и одвратно када терористичке акције праве људи који су се обратили нашој земљи са молбом за помоћ“. Меркелова је у ствари само констатовала тужне чињенице, покушавајући да са себе скине одговорност за погибију људи и објашњава немоћ сопствених тајних служби. Они су у тренутку заборавили да булдожерски тероризам одавно постоји! Све је почело у јулу 2008. у Јерусалиму, када је палестински бомбаш-самоубица одузео булдожер, преврнуо неколико аутомобила и аутобуса, а затим покушао да гази људе који су се нашли на тротоару, али је био убијен.

Неколико дана после тога ситуација се поновила. Тек тада су тајне службе Израела почеле да причају о новом, „булдожерском“ тероризму. Затим је њему додат „аутомобилски“, када су самоубице почеле да усмеравају своје аутомобиле на пешаке и да заустављају транспорт. Када се стигли у Европу проглашавајући се за мигранте, специјално припремане „самоубице“ нису одмах одлучиле да „реанимирају булдожерски и аутомобилски тероризам“.

За јачи ефект је била потребна адаптација на место, бирање помоћника и – најважније – место и датум. Празничних дана и људи и полиција се опуштају. Гомиле људи није тако тешко наћи. У Ници је убица објаснио полицији да вози сладолед у један ресторан. Нису му тражили ни документа, ни упутнице, нису проверили ни возача. Трагичан резултат је запањио целу Француску, па и целу Европу. У Берлину се историја поновила – празничне бакљаде и божићна окупљања су само подстакли убицу из Туниса. Терориста који је у Ници гњечио људе је такође био Тунижанин. Не сме да се искључи да се терористичке акције помоћу аутомобила неће поновити у скорије време и у другим земљама. Када је већ систем испробан и унификован, он треба да се укључи у рад. Код терориста са тим нема проблема.

У Сарајеву се на Милорада Додика одавно гледа као на потпорни зид Републике Српске. Уклањањем Додика из политичког живота, оцијенили су у сарајевској кухињи, Српска би се срушила као кула од карата. Стога су санкције које је америчка администрација увела предсједнику Српске дочекане као велико олакшање с обзиром да је позив на инаугурацију, који је претходно Додику упутио Трампов транзициони тим, унио пометњу и страх. Међутим, Додикови неспоразуми са међународном зеједницом, коју у суштини у БиХ чине представници САД, ЕУ и Турске, нису од јуче.

Наиме, убједљива побједа Додика и његове СНСД на општим изборима 2006. године није била по вољи ни круговима тзв. међународне заједнице у БиХ. Велики политички капацитет Додика, тадашњег премијера Републике Српске, убрзо је постао трн у оку политичким центрима који су до тада благонаклоно гледали на његову партију. Схватили су да се ниједна битна одлука која се тиче БиХ не може донијети без сагласности СНСД, односно њеног предсједника. Тај капацитет никако није био по вољи моћницима унутра међународне заједнице, јер нису имали простора за маневар, као са нестабилним владама широких коалиција. Како је Додик непрекидно показивао да неће спроводити вољу страних амбасада већ грађана који су му исказали повјерење на изборима, да нема намјеру да настави са девастирањем Дејтонског споразума, што је процес који се раније одвијао неометано, већ да чува Дејтон и инсистира на изворном документу – у тим околностима Милорад Додик је постао сметња.

Урушавање Додика и његове партије одвијало се паралелно с њеним унутрашњим јачањем. У том периоду формиран је антикорупциони тим ОХР-а састављен од британских истражилаца са основним задатком – ослабити капацитет Додикове партије на основу компромитујућег материјала о коруптивним радњама. Тај тим је убрзо наишао на проблем, јер је материјал који им је достављан преко информаната, морао бити уклопљен у законске оквире, јер су тужиоци одбијали да као доказни материјал прихвате све што је прикупљено незаконитим путем, односно без њихове сагласности и судског налога. Дошло се до закључка да тај процес мора ићи преко легалних институција, односно преко Обавјештајно – безбједносне агенције БиХ (ОБА), СИПА и Тужилаштва БиХ. Хипотеза о Додиковим криминалним радњама постала је императив за који су стране и домаћа обавјештајна служба требало да прикупе довољно доказа како би их СИПА документовала и доставила Тужилаштву БиХ. Али, није ишло.

Доказа ни од корова, па се кривац за вишегодишње тапкање у мјесту по питању Додиковог криминала пронашао у директору СИПА, Горану Зупцу, који је у марту 2015. године, у четвртој години свог мандата, уклоњен са директорског мјеста агенције која није остварила очекивано. Формални разлог за судско процесуирање Зупца биле су оптужбе за незаконит рад у служби, јер није дозволио употребу специјалне јединице СИПА у сузбијању насилних демонстрација у фебруару 2014. године. Занимљиво је да су из најзначајнијих западних амбасада те демонстрације поздрављене и оцијењене као демократски израз воље грађана против криминалне власти. Али, Зубац је морао да оде.

Они којима се у процесуирању Додика за пројектовани криминал журило, првенствено Мектићу, министру безбједности у Савјету министара БиХ, кадру СДС, цијенили су да ће нови директор СИПА, Мектићев земљак из Прњавора, градића надомак Бања Луке, уз асистирање обавјештајне агенције БиХ овог пута успјети. Али, опет није ишло. Како доказа за Додиков криминал није било, кривац је овог пута пронађен у Горану Салиховићу, главном тужиоцу Тужилаштва БиХ. Кампању против Салиховића водио је, као и приликом уклањања Зупца, Мектић. Салиховић је суспендован крајем септембра, непосредно уочи локалних избора.

Локални избори, одржани почетком октобра 2016. године, показали су да подршка Додику, и поред помпезне медијске хајке коју су водиле невладине организације и медији на Сорошевим јаслама, непрекидно расте, и да ће по свој прилици Додикова коалиција на општим изборима 2018. године однијети власт на свим нивоима. Пораз Савеза за промјене у Републици Српској, и дебакл Изетбеговићеве СДА у Федерацији БиХ, главним стубовима актуелне власти у Сарајеву, у западним амбасадама доживљени су као велика неугодност. Аларм је укључен. Босић је морао дати оставку на мјесто предсједника СДС, а његов лични анимозитет и фрустрираност Додиком, као штафетну палицу је преузео Вукота Говедарица, нови предсједник ове партије. Међутим, тактика се није мијењала: медијска харанга уз континуиране оптужбе за криминал и корупцију, подстицање грађана на уличне нереде, резање финансијских токова. Уједно, Мектић је потегао преко баре, а по повратку са вишедневне посјете САД, јавност обавијестио да је добио обећање да ће САД пружити сву правну помоћ Босни и Херцеговини како би успјела у борби против криминала и корупције, те да у БиХ стиже тим експерата који ће помоћи у рјешавању овог проблема.

О свом разговору са главним тужиоцем САД, Лоретом Линч, Мектић је рекао да је упознао тужитељку Ленч са ситуацијом у БиХ када је ријеч о корупцији, и да је корупција присутна у свим сферама друштва, као и да постоји спрега политичких елита и корупције.

Побједник на америчким изборима, Доналд Трамп, најавио је заокрет у америчкој спољној политици. Његова изјава да САД више неће рушити стране владе била је порука за инфаркт амбасадорима којима је то раније био главни посао. Позив Додику на предсједничку инаугурацију била је кап која је прелила чашу. И зато – санкције, црна листа – као резултат неутемељених оптужби за кршење Дејтона. Кад се није могла документовати корупција, за што су ипак потребни валидни докази, онда може кршење Дејтона, на основу изјава истргнутих из контекста.

Лидери опозиционих партија у Српској, које чине флуидни Савез за промјене, јавно нису подржали санкције, неки су их и осудили. Али њихови кадрови у ОБА и СИПА наставили су предано да раде на „предмету Додик“, како би Изетбеговић могао од Инцка да тражи Додикову смјену с мјеста предсједника Српске и забрану политичког рада, а Мектић од најављених истражитеља ФБИ тражити да се активно укључе у лов на Додика, како би предсједник Српске био оптужен за прања новца, иако се прикупљање доказа до сада показало као немогућа мисија. Оркестрирана медијска кампања је настављена. Од Додика се тражи оставка, јер саме америчке санкције не значе пуно, Додик се понаша као да га се уопште не тичу. Позив премијерки Српске на предсједничку инаугурацију се обезврјеђује, као и присуство Националном молитвеном доручку. Да ли је премијерка у Вашингтону током инаугурације била пола метра или читав метар удаљена од сигурносног зида, да ли је предавање које је одржала било посјећено, да ли су присутни гледали у њу или кроз прозор, како је настала фотографија са Рексом Тилерсоном – питања су о којима се воде широке дебате. А вијест да је Трампова администрација потврдила санкције Додику је врхунски изум. Наиме, Трампу ће бити потребна три до четири мјесеца да би у администрацији узорао бразду до дубине у којој би се могао дотаћи Босне и Херцеговине, када ће санкције Додику и љубитељи Муслиманског братства доћи на ред. Трампове ријечи: „Срби су диван народ“, које је рекао у разговору са Ђерђом Матковићем, амбасадором Србије у САД, као и: „Ми волимо Србе“, што је Обраду Кесићу рекао Прибиус, шеф Трамповог кабинета, указују да се на Србе, а и Републику Српску, из Вашингтона више неће гледати очима клинтониста. Уосталом, да је побиједила Хилари, да ли би Српска нестала? Наравно да не би. За вријеме Обаме Србе и Српску није штитио Трамп, него Путин и Русија. Значи, држати се Русије, а Трамп је добродошао.

Шта након санкција Додику? Та мјера сама по себи не значи пуно. На истој листи одавно су кадрови СДС. Један од њих тренутно је министар у Савјету министра БиХ, други су посланици, начелници општина. Међутим, постоје скривене опасности. Видљиво је да се након санкција Додику оштрица сарајевске обавјештајне кухиње усмјерила према министру Лукачу и, уопште, полицији Српске. Почеле су да пљуште оптужбе да се МУП Српске претвара у војску која треба да разгради Дејтон, односно да буде у функцији сецесије Српске од БиХ. Учестали су написи да у МУП-у постоји параобавјештајна служба, Додикова удба, која Додика, ето, одржава на власти и због које вехабије и опозиција немају миран сан. Зашто? Прва колатерална штета Трампове политике, по свој прилици, биће Исламска држава и њени европски огранци. Стога борба против глобалних пријетњи и настојање да се створи стабилна коалиција против тероризма подразумијева Републику Српску као природну појаву. МУП Српске је непробојан зид наспрам терористичке пријетње. Они који након Трампове побједе немају миран сан кују тихе планове да запале Босну, а алат су им мрежа параџемата, и повратници са сиријског ратишта као први ешалон. Медијски удари на МУП Српске треба да охрабре инфраструктуру Исламске државе у БиХ. Паралелно, исти процес се одвија на Косову. Упозорења да би војне снаге Албанаца могле извршити упад на сјевер Косова и испровоцирати сукобе на југу Србије нису без основа. И Приштини је Трамп ноћна мора. Снаге које се осјећају пораженима након његове побједе не желе да амерички предсједник развије политику коју је најавио већ да трчи за њиховом. Стога безбједносне капацитете Српске треба јачати, а превентиван рад полиције интезивирати.

Друго, треба инсистирати на контроли сектора безбједности у БиХ, посебно кад је ријеч о раду ОБА и СИПА. У БиХ је законом регулисана контрола ОБА од законодавне, извршне и судске власти. Након што је откривено да је ОБА завела Обавјештајни продор Ушће према Републици Србији, огласила се само Заједничка комисија за надзор над радом ОБА Парламента БиХ и то саопштењем сроченим у стилу: попили смо кафу са руководством ОБА, разговарали, и они су нам рекли да је све у реду. Извршни обавјештајни комитет Савјета министара БиХ није уприличио ниједан састанак. Обавјештајно – сигурносна савјетодавна служба (ОБСС), стручно тијело Савјета министара по питању контроле над ОБА, није се огласила. Нијем је остао и Генерални инспектор ОБА, именован од Савјета министара, иако је његов посао контрола законитости, за што има на располагању кабинет од више стручних лица. Ниједно од наведених контролних тијела, па ни медији који су аферу пратили, нису упутили допис предсједнику Суда БиХ са било каквим питањем, с обзиром да предсједник Суда БиХ одобрава примјену сложених мјера које на располагању има ова агенција. Контрола обавјештајне службе је важно друштвено питање и тамо гдје она изостане обавјештајна служба се од прокламоване улоге заштите државе и њених грађана, лако претвори у инструмент који је изнад друштва и закона, а у функцији појединаца и интересних група.

Треће, у америчким медијима, а приоритет су портали који су помогли Трампу у предизборној кампањи као што су Брајтбард, Инфоворс, Дејли колер и Ворлднетдејли, треба објављивати текстове у којима ће бити предочена реална слика о БиХ.

Четврта мјера су контакти са људима из Трамповог окружења.

-

Борис Степанов

Паранџа, арапски никаб и бурка – све те врсте муслиманске одеће покривају женско тело скоро сасвим, а бурка не оставља отворено чак ни женско лице. Французи су у априлу 2011.године први донели закон и почели да кажњавају са 150 евра особе које су се на јавним местима појављивале покривеног лица. Затим је та правила понашања потврдио Европски суд за људска права. Било је много буке, део муслимана је сматрао да су закони Француске Републике супротни муслиманским обичајима, по којима се жене држе у „задњем дворишту“ друштва. Али француско искуство су преузели Белгија, Холандија, Швајцарска и Бугарска. Холанђани су чак повећали износ казне на 380 евра. 2015.године у Европској унији се нашло скоро два милиона муслиманских избеглица, а сада мал’те не сваког дана пристижу још хиљаде њих. Али са повећањем броја илегално пристиглих повећава се и претња тероризма.

Немачка и Француска су већ осетиле на себи све ужасе масовног убијања људи од стране терориста-самоубица – у Паризу, Ници, Берлину. Отада бурка код многих Европљана изазива страх. Радикални исламисти често користе „густо ткање“ када терористичке акције организују користећи терористе – самоубице. Ангела Меркел није остала по страни и почела је да говори о делимичној забрани ношења бурки и никаба на јавним местима. Ако су већ доспели у земљу у којој је социјална помоћ сасвим солидна, а и рад добро плаћен, мора се прихватити дрес-код домаћина и у понашању, и у одевању. Али велики део муслиманских жена за сада не жели да се носи по немачким прописима. Да се поштује ред у друштву мора се што пре усвојити, баш као и интеграција избеглица. А Европа је почела постепено да постаје свесна да ће вишемилионска маса са Блиског Истока, из Пакистана и Авганистана и из Северне Африке врло брзо потпуно да прогута мале земље Европске уније и од њихове културе, религије и језика неће остати баш ништа.

-

Амерички министар одбране Џејмс Матис изјавио је данас у Токију да је Иран држава који пружа највећу подршку тероризму, док је иранске војска данас саопштила да почиње нову војну вежбу.

  Џејмс Матис, министар одбране САД

„Што се тиче Ирана, то је држава која највише подржава тероризам у свету“, рекао је током посете Токију шеф Пентагона, али је додао да не види потребу да се повећа број америчких војника на Блиском истоку.

Како преносе светске агенције, он је рекао да не сматра да је потребно да се повећа број војника САД на Блиском истоку, да то није у плану у овом тренутку, али и да САД имају капацитете да то евентуално учине.

„Мислим да би било мудро да Иран призна да оно што он ради привлачи пажњу многих“, додао је Матис на конференцији за новинаре с јапанским министром одбране Томоми Инадом.

Иран је данас почео војне вежбе које укључују и ракетне пробе, наводи се у саопштењу иранске елитне војске, Чувара револуције.

Циљ вежби је да се покаже „потпуна спремност (Ирана) да се суочи с претњама“ и „понижавајућим санкцијама“ Ирану, наводи се на сајту Чувара револуције.

Током вежбе бићр тестирани различити типови радарских система, ракете локалне производње, као и командни центри, наводи се на сајту.

Администрација председника САД Доналда Трампа увела је нове санкције Ирану због његовог програма балистичких ракета, неколико дана после пробе такве ракете која је изазвала гнев Вашингтона.

www.novosti.rs/

-

Немачка влада одобрила је данас предлог закона који предвиђа ношење електронске наногице за осумњичене који се сматрају „опасним“ и повезани су са „међународним исламским тероризмом“

Немачка влада одобрила је данас предлог закона који предвиђа ношење електронске наногице за осумњичене који се сматрају „опасним“ и повезани су са „међународним исламским тероризмом“, донет непосредно после напада камионом на божићном вашару у Берлину.“Електронске наногице нису неко чудесно решење, али су важан инструмент који олакшава надзирање особа опасних по друштво“, рекао је новинарима немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезијер.

Његов портпарол Јоханес Димрот навео је да би електронски надзор помоћу наногице могао бити одређен за више од 550 особа за које немачка полиција сматра да су „опасне“ због повезаности са „међународним исламским тероризмом“.

Немачка министарства правде и унутрашњих послова саопштила су прошлог месеца да ће законски олакшати поступак одређивања електронског надзора и отклонити његове недостатке уочене после терористичког напада камионом на посетиоце божићног вашара у Берлину 19. децембра, у којем је убијено 12 особа.

Извршилац тог напада Тунишанин Анис Амри више пута је означен као „опасан“ и био је под полицијским надзором због сумње да је планирао терористички напад.

Берлинско тужилаштво затворило је септембра прошле године истрагу против Амрија због недостатка доказа, а њему се недуго затим изгубио траг.

Немачке власти су у више наврата наводиле да немају довољно људских ресурса за спровођење сталног надзора над стотинама особа означених као „опасне“, истичући да их није могуће хапсити док не буду оптужене или осуђене за неко кривично дело.

www.novosti.rs/

-

Стручњак за безбедност Џевад Галијашевић изјавио је да према светским безбедносним службама у Босни и Херцеговини постоји између 325 и 400 терориста, који представљају претњу за стабилност региона и света.

Како је истакао, власт БиХ је део овог проблема и у њему учествује. Влада штити терористичке организације и чак води политику умањење терористичке претње. У БиХ постоји седам терористичких организација и још много појединаца, око којих се врти много новца, те је много и корупције

- Неке од организација су Фуркан и две Ел Хармејн групе, групе које САД сматрају одговорним за организовање 11. септембар – рекао је Галијашевић гостујући у Јутарњем програму телевизије Пинк.

Како је навео, данашње Сарајево је цивилизацијски болесник који не зна суштину властитог идентитета, а његови представници су корумпирани, радикални исламисти.

- Стално се уводи опција рата као решење сваког проблема, а такву политику подстиче пре свега Бакир Изетбеговић. Човек је пропагандиста лоше политике која разара односе у региону – сматра Галијашевић.

И.П.

pink.rs/politika/13553/galijasevic-danasnje-sarajevo-je-civilizacijski-bolesnik-sa-korumpiranim-predstavnicima-video

-

Борис Степанов

Државни тужилац Италије Франко Роберти је више пута говорио да италијанска мафија већ дуго сарађује са терористима. Велики део контаката џихадиста са злочиначким групама Италије одвија се у Напуљу. Доходак од нарко-трафикинга износи 36 милијарди долара годишње. Различите врсте дроге се преко Алжира, Туниса и Либије из Марока допремају у Европу. Северноафричка маршрута почиње у Казабланки и завршава се у Напуљу.

Локална мафија се уопште не узбуђује што се у њиховом граду од 2015.године налази седиште НАТО-вих здружених снага за реаговање. Оне се називају „технолошки унапређена група са сувоземним, поморским, ваздушним снагама и снагама за специјалне операције које Северно-атлантска алијанса може да поведе на лицу места где то затреба“. У Напољу је и штаб НАТО-а који води снаге КФОР-а, смештене на Косову, али и војних алијанси из Сарајева и Скопља. Другачије речено: Напуљ данас представља тврђаву алијансе на Средоземном мору.

Али, по свему судећи, локалном друштву то не смета да се бави својим криминалним бизнисом. Мафијашке породице и њихови „кумови“ не зарађују само на нарко-трафикингу и нелегалној трговини људима. Они одавно активно помажу блискоисточним терористима у формирању снажне логистичке базе.

Италијанске тајне службе поседују чврсте доказе да је терористички акт у Мадриду од марта 2004. године организован новцем који је добијен продајом дроге на Апенинском полуострву. Још од времена Ал-Каиде терористи који су вршили масовна убиства људи у Европи или су живели у Италији, или су секли њене границе.

ИСИЛ је ту праксу преузео од својих претходника. Новине La Stampa су објавиле да мафија са Апенина испоручује оружје терористима тако што га размењује за историјске старине из Либије. Бизнис је одлично осмишљен – од бандита се, преко сопствених и проверених канала, све археолошке драгоцености препродају познатим колекционарима Азије, Европе и Америке. Никога не интересује одакле се појавило ово или оно ремек-дело. Важно је само да се оно нађе у приватним музејима фанатичних скупљача старина са Блиског Истока. Либију су одавно разграбиле локалне криминалне групе. Оружја треба баш много, те се зато тргује нафтом, људима и опљачканим музејским старинама. Државни тужилац Роберти је сигуран да у Италији није било ни једне терористичке акције зато што би то привукло пажњу на логистику терориста и уништило цео строги систем који је формиран, како се сад испоставља, пре много година.

-

У Аустрији терористи могу напасти у свако доба, упозоравају стручњаци за безбедност већ месецима, а разлог за стрепње је што у земљи живи тренутно око 1.000 потенцијалних џихадиста

У Аустрији терористи могу напасти у свако доба, упозоравају стручњаци за безбедност већ месецима, а разлог за стрепње је што у земљи живи тренутно око 1.000 потенцијалних џихадиста.

Посебно у Бечу, Доњој Аустрији и Штајерској, према проценама Службе за заштиту уставности и борбу против тероризма, постоји јака и проблематична исламистичка сцена.

Колико присталица ДАЕШ-а у Аустрији је стварно спремно на насиље, тренутно нико не зна.

Према подацима надлежних власти, 295 особа из Аустрије је протеклих година отпутовало у правцу Сирије, како би учествовало у џихаду на страни Исламске државе.

Више од 60 џихадиста је заустављено на путу ка ратишту.

Око 90 бивши бораца ДАЕШ-а, према подацима Министарства унутрашњих послова, поново се вратило у Аустрију и налази се под посебним надзором.

У борбама за ДАЕШ живот су изгубила 44 борца из Аустрије, а у региону захваћеном ратом још увек се налази 110 особа из Аустрије.

До сада је било 55 пресуда у вези са подршком, отворено је 147 кривичних поступака, а 29 такозваних „страних ратника“ је тренутно у затвору.

Међу лицима који су из Аустрије кренула у џихад највише је особа пореклом из Чеченије, чак 120, али одмах иза њих су лица родом из Босне (40).

Занимљив детаљ је да је међу њима око 20 одсто жена.

У петак касно после подне полиције је ухапсила једног Аустријанца албанског порекла који је осумњичен да је планирао бомбашки напад у Бечу.

Министар унутрашњих послова Волфганг Соботка, због ових података, захтева више видео-надзора.

Он је, у изјави бечком дневнику „Естерајх“, казао да су потребне нове методе како би се држала под контролом салафистичко-исламистичка групација.

„Најпре мислим на наногице за исламисте који представљају претњу. Међутим то није довољно. Морамо да израдимо видео-надзор и умрежимо се са приватним камерама“, казао је Соботка додајући да би се тиме спречило незапажено бекство, али уједно би послужило и као фактор застрашивања.

www.novosti.rs

Нема сумње да је Трампов шеф кабинета – што је иначе једна од најјачих политичких функција у САД, далеко јача него код нас – Рајнс Прибус шефу Представништва Републике Српске у Вашингтону Обраду Кесићу у вече пре инаугурације рекао „ми волимо Србе“.

На првом месту, Кесић, који дуго ради и циркулише у Вашингтону у политичким круговима који нешто значе није неко ко би олако тако нешто изговорио, а камоли погрешно пренео речи једног од најмоћнијих људи у Трамповој Америци. Најпре зато што је, осим што је српски патриота, пристојан човек и професионалац, а такође и зато што зна правила игре, и да би му погрешно пренесени разговор са Прибусом вероватно био и последњи, односно бар последњи који би представљао ишта више од пуког протокола.

Друго, само место где се сусрет десио је било плодно тле за ту врсту размене: на пријему “Хеленске иницијативе“ („Hellenic Initiative“) – глобалне грчке невладине организације која је, између осталог, повезана са Грчком православном црквом. А, за оне који не знају, Грци и Срби у расејању, поготово они окупљени око православља, имају доста већу синергију и осећај заједништва и савезништва него што га имају на свом матичном простору неумрлог Ромејског царства. То је нешто што ваља пренети, односно вратити назад на наше просторе, и то што пре – али то је тема за други пут.

Кесић је био, дакле, скоро па „међу својима“. И то не само по културно-верској основи, већ и по геополитичким афинитетима и антипатијама. А, за оне који нису регистровали, на пријему су била бар тројица Грка-православаца који су чланови ужег или ширег Трамповог тима, укључујући и самог Прибуса. Од њих је било природно тако нешто чути.

Треће, има разлога да и сама Трампова администрација, бар у неком метафизичком смислу, „воли Србе“. Јер, запало нам је да будемо први активни антиглобалисти у северној хемисфери док то још није било ни поштено артикулисано, а камоли глобално популарно – и да је било више кичме у Београду током 1990-их, били би и успешни(ји). А, као што сада већ сви знају, и због чега олош-елите и њихов либерал-неокон-мултикулти башибозук уопште нису добро спавали у ноћи између Сабора Светог Јована Крститеља и 21. јануара – Трампов инаугурациони говор је врвио од антиглобализма.

Само ове две реченице: „Тежићемо пријатељству и доброј вољи са свим нацијама света – али са разумевањем да је право свих нација да своје интересе ставе на прво место. Не настојимо да наметнемо наш начин живота било коме, већ да га учинимо светлећим примером за све друге“ – би требало да представљају музику за српске, али и све друге нормалне уши.

Четврто – потенцијално испуњавамо кључну ставку Трамповог програма, односно визије, која је скоро у равни идеологије. Као народ (дакле, не оне наше анахроне политичке „елите“ које још увек робују клинтонизму) смо природни непријатељи клинтонистичке, односно глобалистичке заоставштине на овим просторима, од савезништва са терористима, исламистима, нарко-мафијом и крими-картелима, до даљег вазалства према Бриселу, Берлину и њиховој сорошевско-глобалистичкој, антиисторијској визији Европе. Трампу би, у борби са глобалистичком хидром која му тек предстоји, било и те како корисно да покаже и докаже погубност њене заоставштине где год му се за то укаже прилика. А затим и да је демонтира. Јер, као искусан човек од акције, он је врло свестан опасности заосталих мина и нерашчишћеног терена у позадини фронта.

Додикова Република Српска је већ показала капацитет и спремност да буде део таквог пројекта. Зато није случајно што је Додик добио позивницу на инаугурацију, док други са ових простора нису – бивајући највернији вазали не Америке већ губитника на америчким изборима. Бар неко битан у Трамповом окружењу зна и за Додика и за Српску и за борбу коју су водили свих ових година. А Кесићево присуство на пријему Хеленске иницијативе је више него јасан доказ да се на томе и радило протеклих година. Као што одсуство некога ко заступа интересе Републике Србије исто много тога говори.

У складу са крилатицом „Америка на првом месту“, Трампу и његовој екипи националиста ће бити врло важно да се и друге земље врате националном принципу владања и међународног деловања, из следећих разлога:

а) Биће им лакше да праве билатералне споразуме, које ће очигледно фаворизовати у својој међународној политици.

б) Биће им лакше да бирају савезнике на билатералној него на мултилатералној основи. На пример, лакше им је да обнове делотворно савезништво са Великом Британијом изван ЕУ – а Трампов први званични сусрет са неким страним лидером државе биће управо са Терезом Меј – без бриселских посредника и њихове анахроне и идеологизоване бирократије. Лакше им је да размишљају првенствено о својој војсци и повратку њене моћи неоптерећени русофобичним императивима и атавизмима балтичких државица и Пољака. Лакше им је, надовезујући се на претходну тачку, да размотре оперативно савезништво са Русима у глобалној борби против исламског тероризма без звоцања антируских комплексаша унутар НАТО, или титрања неоколонијалним фантазијама бивших европских сила. Није, дакле, нимало изненађујуће што су се у недељама пре инаугурације, неки Трампови људи распитивали која ће земља следећа да напусти ЕУ, и што је сам Трамп за лондонски Тајмс отворено рекао да мисли да ће и друге земље да је напусте. Трамп и његова екипа за то навијају, чега су поражени обамо-клинтонисти окупљени око бункера Ангеле Меркел потпуно свесни и од чега их хвата језа.

в) Биће им лакше да склапају билатералне трговинске споразуме до којих им је стало ако не морају да се суочавају са јаким трговинским блоковима, бирократијама и организацијама.

г) Свакако им је у интересу да се разбију концентрације глобалистичке моћи где год је то могуће. Јер, као и сви искусни играчи, знају да се тако моћан непријатељ не предаје тек тако, поготово кад има толико тога, односно све да изгуби.

Пето, ми смо на првој линији борбе против главног и јединог војног непријатеља ког је Трамп у свом говору изричито поменуо – Радикалног Исламског Тероризма (велика слова су из самог говора, са званичног сајта Беле куће), с намером да се „избрише са лица земље“. И једини који смо му, као народ, били и остали искрени и природни противници на овим просторима. Нека Тачи, Харадинај, Изетбеговић, Ахмети – али и њихови словеначки, хрватски, монтенегрински, македонски, албански, аустријски и други перачи новца и јатаци о томе размисле. А и они међу нама који би с њима да се „споразумевају“ и додатно их легитимишу. Имамо прилику да, кроз активно учешће у тој борби, демонтирамо важан део четвртвековног антисрпског наслеђа поражених глобалиста на нашим просторима. Равно би било националној издаји да на томе већ сад не почнемо да радимо. Са обе стране Дрине.

Што нас све доводи то питања – чак и ако неки битни Трампови људи „воле Србе“, чак и ако је Трампов стриц, по коме Доналд поносно носи своје средње име Џон, непосредно упознао Србе преко Тесле и његове заоставштине – да ли је то само по себи довољно? Наравно да не. Смешно је тако нешто уопште и помислити када знамо да се до иметка од више милијарди долара не долази на основу гајења некритичких симпатија или сентименталних афинитета. Вакууми се увек попуне. Ако нас не буде било „за столом“, ако се сами не будемо наметнули, ако се не изборимо за прилику да покажемо да „говоримо истим језиком“ – као што се очигледно свих ових година трудила – и труди (већ се у неформалним разговорима са Трамповим присталицама истичу предлози за укидање канцеларије Високог представника) – Додикова Српска и њен представник у Вашингтону, биће пропуштена (још једна) историјска прилика. О томе шта и како је нешто детаљније написано у чланку писаном непосредно после америчких избора.

Но, ваља изнова подвући: не треба да се пецамо на британске лажњаке о „прекомпоновању граница“. Има времена за то, то је нешто што ће бити логична последица успешног синергијског деловања са најављеном руско-америчком антитерористичком/антисламистичком осовином. Уместо моменталног отварања приче о границама, што би нас опет ставило у фокус негативне пажње, чини се да би било сврсисходније да пажњу најављене међународне коалиције фокусирамо на главне неуралгичне тачке у региону: Изетбеговићево исламистичко-терористичко гнездо и приштински нарко-мафијашки и терористички центар. Борбом против њих, јачаћемо и сопствене државне и савезничке капацитете. Гађајући исламистичко Сарајево јачамо не само Републику Српску већ и нормалнији свет у остатку БиХ. Циљајући неонацистичко-мафијашко-терористичку Приштину, јачамо Србију и дестабилизујемо саму идеју Велике Албаније – која би ако би се, не дај Боже, проширила на део Космета, постала „носач авиона“, односно одскочна даска за нарко-тероризам и његово ширење, и на нашем и на ширем европском простору. Уосталом – ко год је гледао Трампову инаугурацију, није могао да не уочи њен јасни, изражени јудео-хришћански карактер. Наша православно-хришћанска тапија на цело КиМ мора да буде јасно истакнута.

Треба поновити и то да не смемо да останемо таоци политичких центара моћи и групација који су интересно или на други начин везани за губитнике на америчким изборима и њихове европске изда(ј)н(и)ке. Од животне важности нам је да активно учествујемо у најављеној борби за глобалну рехабилитацију националне државе.

Ако све своје напоре, таленте, веру, државотворни осећај и војничку способност уложимо у нови почетак најављен на Јовандан у Вашинтону, чак и они који нису знали за нас или су били затровани систематским сорошевоско-глобалистичким лажима о нама, а имају удела у том новом почетку – умеће то да цене. Чак не морају да нас воле. То је бољка од које ионако треба да престанемо да патимо. Довољно је само да то ми сами поново почнемо да радимо.

Турски министар за ЕУ Омер Челик изјавио је да је напад на ноћни клуб Реина у Истамбулу изведен „екстремно професионално“ и да има сличности са нападима на дворану Батаклан и редакцију сатиричног часописа „Шарли Ебдо“. Уједно, истакао је да је нападач очигледно тренирао на Блиском истоку и да је нападач користио разне методе како би избегао све модерне технике праћења. Стиче се утисак да турски министар зна пуно више од онога што је рекао и да он, у ствари, шаље поруку инспираторима терористичког напада. Порука гласи: Турска слути ко је у позадини. Међутим, порука се не своди на уочавање сличности са нападима у Паризу. Она има дубље значење и указује на везу напада у Истамбулу са Француском.

Истамбул није одабран случајно. Ердоган воли тај град, био је градоначелник Истамбула од 1994. до 1998. године. Али, циљ напада је шири. Ради се о дестабилизација турске државе и стварање хаоса како би се лакше одвојио део Турске настањен Курдима и припојио курдској држави у настајању. Сагледавајући све аспекте неуспелог пуча, Ердоган је увидео да у позадини јесу били Американци, али да су постојали и други извођачи радова. Оно што га је посебно заболело било је сазнање да код Американаца не само да не постоји намера да се Турској дозволи контрола пограничног појаса у Сирији, већ да је и значајан део Турске предвиђен у склопу будуће државе Курда. Болно је било и сазнање да то није само амерички интерес, већ да иза плана, такође, стоје Французи и Израел. Хитни долазак државног секретара Керија у Турску био је у функцији гашења ватре, али Кери није успео да обузда Ердоганов бес.

Сва расположива сазнања турске обавештајне службе указују да извршиоци овог и неких ранијих терористичких напада јесу војници Исламске државе, али они које регрутују Французи и њихови штићеници, обавештајци Алжира. Алжирска обавештајна служба ДРС, односно њен вањски огранак (DDSE) понудили су се Французима да у њихово име воде део операција Исламске државе. Французи су предлог прихватили како би заштитили своје интересе у расподели налазишта нафте на северу Африке. Због овог фактора било је тешко анализирати и схватити ширу и тачну слику ситуације у Ираку, Сирији и Либији, јер се увек појављивала непозната варијабла – француски и алжирски оперативци, и њихове веома лоше намере. САД су донедавно отворено најављивале потребу стварања курдске државе, али су престале то да чине због оштрих протеста Турске. Турска је уочила да је на дневном реду великих сила, дојучерашњих турских савезница, стварање државе Курда. Француска, али и Израел, показују велике амбиције у погледу курдске државе, а виде је као колонију у којој би експлоатисали нафту из веома атрактивних налазишта. Интерес Израела је и да се кроз стварање Курдистана изврши притисак на Иран, јер би стварање курдске државе дигло на ноге Курде који живе у Ирану. Њихова побуна би дестабилизовала Иран, што Израел жељно очекује.

Након координисаних терористичких напада у Паризу у новембру 2015. године, Франсоа Оланд је у обраћању Народној скупштини и Сенату у Версају истакао да је Француска у рату са Исламском државом и да ће француски носач авиона Шарл де Гол кренути ка обалама Сирије. Оланд је најавио да ће се француски авиони придружити Американцима у Ираку и Русима у Сирији у бомбардовању ИД, али то није испоштовао. Французи су се повукли, али су успели да спрече затварање више од 30 банковних рачуна у Ираку преко којих ИД обавља трансфер новца. Оланд је довукао носач авиона на обале Сирије тражећи подршку специјалних јединица САД како би убрзао активности на стварању курдске државе. Све што је постигао јесте увлачење Американаца у директан сукоб са руским снагама које су тек почињале кампању у Сирији. Ових дана из САД стижу изјаве да се против ИД боре једино Курди. Шта то треба да значи? Да Руси и Асадове снаге у Сирији чине само злочине? Након пада Алепа стижу и злослутне најаве америчких мас-медија да рат у Сирији још дуго неће бити окончан, јер су се снаге ИД повукле у Идлиб и Дер ел Зур и на тај начин контролишу источни део Сирије (који треба припасти курдској држави) и имају отворену везу са Мосулом. Шта значи изјава америчког генерал-потпуковника Стивена Таунсенда, команданта међународне војне коалиције под америчким вођством, да ће Мосул бити заузет за две године? Ништа друго него да ће се сукоб у Ираку и Сирији наставити и да ће САД Мосул користити као базу и пункт за испоруку ПВО система у виду ручних лансера Исламској држави (по Американцима умереној опозицији). То би могло довести до обарање руских авиона и испостављање захтева за поделу Сирије, чији један део би припао наводној опозицији и Курдима. Кад Ердоган дискретно указује на САД као инспираторе за масакре, он није далеко од истине, али су извођачи радова често тајне службе земаља Магреба или директно Французи.

Мора се признати да су Французи до сада остали неприметни и на Балкану, плетући мрежу Исламске државе, односно параџемата и Муслиманског братства. Французи арапског порекла, сада оперативци на северу Африке, координишу са мигрантима и параџематима у БиХ, на Косову и у Рашкој области. Подстичући на Блиском истоку етничке сукобе и померајући их према циљаним територијама, као што су их померали у бившој СФРЈ са запада на источне делове земље, Французи желе створити курдску државу, у којој би били и сунити и шиити. Понашање званичне Француске може бити предмет вишедимензионалних анализа у безбедносном сектору, што би председника Оланда и премијера Мануела Валса, а нарочито некоезистентног министра спољних послова Жан Марк Ероа довело у незавидан положај. Наиме, за време напада у Паризу све комуникације биле су у прекиду. Службе безбедности нашле су се у вакуму. Ту чињеницу медији не експлоатишу, чак и не спомињу. То је могао урадити само неко изнутра. Ко и зашто? У име чијих интереса су француске службе безбедности могле убијати властите грађане?

Уосталом, шта раде француски оперативци и специјални тимови на северу Африке? Скоро неопажено су протекле досадашње операције нафтних корпорација уз помоћ Француске. Користећи алжирску тајну службу Французи су убацивали своје терористе, односно одреде Ал Каиде који су заузимали нафтна поља чак и у Алжиру. Наравно, све се одвијало уз знање САД и Британаца јер су у питању интереси њихових корпорација. Ескалација сукоба у земљама Магреба је последица француских операција. Консолидоване су групе Боко Харама које ће наставити операције од Буркине Фасо дуж целе западне обале Африке. Боко Харам ће сада под заставом Ал Каиде из Малија упадати у Алжир, Мауританију, Западну Сахару, у Нигер и Чад.

За то време очи света су биле на збивањима у Ираку, Сирији, Турској и Балкану. У светлу интереса великих нафтних магната треба посматрати терористичке нападе у Ираку, Турској, а могуће да ни Дамаск неће бити поштеђен. Операције које преузимају тајне службе Алжира и Марока заједно са корпоративним специјалистима, и даље за рачун и уз подршку неокона, наставиће да раде на фрагментацији Турске, Сирије, Египта. Немају намеру да поштеде ни Балкан ни ЕУ како би скренули пажњу и сакрили своје намере и праве циљеве. Ако се анализирају напади по северној Африци увиђамо да су недуго након њих уследили напади у ЕУ. Напади у ЕУ могу се повезати са алжирском тајном службом. Моћници из нафтних корпорација веома брзо преусмере пажњу јавности на Балтик, Украјину, земље на падинама Кавказа. Алжирски ДРС је од корпорација задужен за организовање кампова Боко Харама у Малију, односно Ал Каиде, којој се Боко Харам заклео на верност. Обука обухвата наоружавање и тренинг са експлозивом, убијање и формирање снајперских јединица. Убијање на најмонструознији начин вежба се на заробљеним сељанима.

Британске службе безбедности водиле су истраге о збивањима на северу Африке, али само да би имале ширу слику. Тако су открили да су џихадисти вођени алжирском тајном службом по туниским љетовалиштима убили преко 70 људи. Резултате истрага нису обелоданили. Компанија Шел је важнија од британске јавности. Постоје и интереси других. Тако је бригу о јачању Ал Каиде у циљу дестабилизације Малија и Западне Сахаре водио Сидни Блументал, помоћник Хилари Клинтон као државног секретара, и то у време док су операције у Либији, Ираку и Сирији биле поодмакле. Хилари је Алжиру обећала остварење територијалних претензија у Западној Сахари. Француска влада, али и британска, прикриле су и утицале да медији игноришу на хиљаде цивилних жртава у земљама Магреба и земљама у суседству Малија. Владе наведених земаља све податке крију на основу ознаке тајности докумената из истрага и правдају то заштитом националне безбедности.

Државни секретар Џим Кери је изјавио да ће Русију коштати победа у Сирији и да ће губити авионе и војнике, како у Украјини тако и у Сирији. Да ли се тог суморног предвиђања које је у основи злонамерна претња треба сетити након пада Тупољева са војним оркестром Александров? Треба ли истрага да има у виду да је у близини пада авиона био француски брод за електронско ратовање и да су Французи познати као ревносни извршиоци прљавих операција по америчком налогу.

наставља се…