четвртак, децембар 14, 2017

Тагови Вести таговане са "Томислав Николић"

Томислав Николић

-

У АМБАСАДИ СРБИЈЕ У МОСКВИ СРЕО СЕ СА ВИШЕ ОД 40 НАШИХ БИЗНИСМЕНА

  • „Разговарали смо и о оним темама о којима смо причали док сам ја био председник Србије, и о ситуацији у којој се Русија брани од једног дела света, као и о ситуацији у Србији, којој не дозвољавају да води своју политику потпуно мирно, не везујући се ни за кога”
  • „Наши привредници, углавном грађевинци, имају потребу за радницима и да желе да доведу раднике из Србије, али да ту постоје одређена ограничења. Једноставно, наше раднике руска администрација и њихова миграциона служба сврставају међу све остале земље, а посебно издвајају оне који припадају бившем Совјетском Савезу, односно Заједници независних држава. То им прави проблеме”

ПРЕДСЕДНИК Националног савета за координацију сарадње са Руском Федерацијом и НР Кином и бивши председник Србије Томислав Николић се боравећи у Москви, у Амбасади Републике Србије, састао и са више од 40 српских привредника који раде у Русији, као и са српским студентима који студирају у руској престоници.

Данас је у Москви, на свечаности у Кремљу, руски председник Владимир Путин уручио Томиславу Николићу Орден пријатељства за велики лични допринос у јачању стратешког партнерства и пријатељских веза између Русије и Србије.

  • Да ли сте имали прилике да током свечаности у Кремљу разговарате са председником Путином?

— Седели смо један поред другог два и по, скоро три сата, и отворили смо много тема. Разговарали смо и о оним темама о којима смо причали док сам ја био председник Србије, и о ситуацији у којој се Русија брани од једног дела света, као и о ситуацији у Србији, којој не дозвољавају да води своју политику потпуно мирно, не везујући се ни за кога.

  • Шта је била тема разговора на састанку са српским привредницима? Према информацијама које сам добила, требало је да Вам они изнесу проблеме са којима се суочавају?

— Док сам обављао функцију председника Србије, делимично сам био упознат са њиховим проблемима и покушавао сам да их у разговорима са председником Путином решим. Они су ми вечерас рекли да је то решавано даље кроз администрацију, али да је увек негде, на некој степеници, застајало. Ради се о томе да наши привредници, углавном грађевинци, имају потребу за радницима и да желе да доведу раднике из Србије, али да ту постоје одређена ограничења. Једноставно, наше раднике руска администрација и њихова миграциона служба сврставају међу све остале земље, а посебно издвајају оне који припадају бившем Совјетском Савезу, односно Заједници независних држава. То прави проблеме нашим привредницима, јер никад нису сигурни колико ће посла имати идуће године, а морају унапред да траже квоте и да изврше уплате за све те раднике који долазе у Русију. Немамо потписане споразуме о осигурању, тако да морају да уплаћују инвалидско-пензионо осигурање и у Србији и у Русији. Тако да има посла око тога. Ја сам желео да видим да ли је нешто решавано у међувремену, и мислим да Канцеларија и Национални савет могу много да помогну, тим пре што у децембру имамо руско-српску Мешовиту комисију на којој ћемо изнети тај проблем.

  • О чему сте још разговарали? Шта још мучи српске привреднике који послују у Русији?

— Разговарали смо о томе да ли наши привредници могу да направе неки свој пословни клуб преко кога би лакше долазили до послова, али и имали заједничке наступе. Баве се мањим пословима, не могу да добију посао на инфраструктурним, великим објектима и онда заостају у трци посебно за турским фирмама, које су овде веома агресивне. Мислим да постоји велико разумевање код руских власти и да бисмо малом офанзивом могли да обезбедимо да раде под мало нормалнијим, лакшим, једноставнијим условима; да наши привредници, који су овде на цени и који овде послују дуго година, могу да зараде не само за себе, као што то чине кад узму другу радну снагу, него и за наше раднике. Русија има одбрамбене системе по којима наплаћује више пореза, више такси, више доприноса за ангажовану страну радну снагу него за руску, и можда бисмо у све то могли да се уклопимо спровођењем стратешког споразума који имамо са Руском Федерацијом. Разговор је био користан, и они се хвале да им наша амбасада много помаже. Мислим да ћемо на ту тему имати још доста посла, али ако ми од 2011. тражимо да се тај споразум потпише, сад је већ време да се интензивира.

  • Да ли је било говора о неким конкретним пројектима?

— Није било речи о конкретним пројектима, зато што свако од њих има неки свој пројекат. Мислим, међутим, да би удруживање могло да им помогне да иду и на конкретније пројекте. Они долазе из великих региона, понеко је из области која је већа од Европе, удаљени су једни од других и врло тешко могу да комуницирају. Никада нису заједно наступали, изузев кад су сродне фирме — грађевинци, електричари, па се траже и налазе тако. Мислим да и њима предстоји озбиљнији посао, морају да се озбиљније баве тиме да пронађу посао који би могао да буде већи, да на њему зараде више. Јер, као и у Србији, када стране фирме раде за њих, остане врло мало остатка, дохотка који би могли да искористе да унапређују своју производњу или тај свој бизнис који овде имају.

  • Споразум о социјалној сигурности између Србије и Русије је усаглашен и било је речи да ће он бити и потписан ове године, али се то још није догодило. Проблем је што наши људи раде у Русији и по 10, 20 или 30 година и не могу да стекну право на пензију. Шта се дешава на том плану?

— Тај споразум још није потписан, и ми смо тражили да представник Националног савета присуствује седницама Мешовите комисије, које ће се одржати у децембру у Србији, и ту ћемо сигурно покренути то питање јер је неприхватљиво да имамо потписан такав споразум са многим државама, чак са државама са којима смо били у рату, а да га са Русијом, која нам је пријатељска земља, са којом имамо заиста изванредне односе, немамо. Мислим да није било довољно иницијативе ни са једне ни са друге стране. Ипак, требало је да ми покренемо то питање, пошто наши радници раде у Русији. Такође, имате проблем да кад људи нису пријављени у Србији, а овде годинама раде без права на пензију, немају здравствено осигурање. Не дај боже да се неко овде разболи, они би практично морали да напусте земљу и да иду у Србију да се лече.

  • Шта је била тема разговора са нашим студентима? Какве бриге њих тиште?

— Студенти су свесни тога да није превише популарно студирање на руском језику зато што се не фаворизује то шта би све свршени студент могао да ради у Србији са знањем руског језика. Држава има програм за стипендирање школовања у иностранству, и углавном то иде на студије према Западу. Постоји и програм „Руског дома” у Београду који омогућује стипендије за студирање у Русији на руском језику. Међутим, те стипендије су довољне да се плати студентски дом и да се добију бесплатни уџбеници и бесплатно школовање, а овде ипак треба од нечега и да се живи. Има у Русији много наших студената, углавном су на тај начин и дошли, организовани су, познају се и много их интересује да ли могу да се врате у Србију да раде, да ли могу у државним институцијама да се запосле и шта могу да очекују кад овде заврше факултете, јер овде не могу да се запосле, немају држављанство, предност имају грађани Русије, а ако би неко и хтео да их запосли, он прво мора да докаже да нема таквог кадра међу руским држављанима, а потом мора да плати високе стопе пореза и доприноса за ангажовање странца. Видим да би волели да остану овде да живе и раде, али је тешко наћи човека, послодавца који ће то да издржи, јер га кошта скоро дупло у односу на руског грађанина који то исто може да ради.

  • Постоји ли можда неки наговештај о томе да би могао да се потпише Споразум о двојном држављанству између Србије и Русије, и да се тај проблем, евентуално, на тај начин реши?

— То (проблеми студената) је нешто ново. Вероватно да у нашој служби спољних послова, да у нашој просвети све то знају, али ја сам желео да разговарам са њима, сазнам њихове проблеме, да ми их они лично предоче. Тако да тек сад, након што сам их чуо, можемо у Савету да разговарамо о томе и видимо шта можемо да иницирамо, од кога да тражимо податке, на који начин да то убрзавамо. Знате, свака држава има регулисана правила о држављанству, и то је већ потпуно друга област. Али ми можемо да видимо како да за наше грађане то иде по неким специјалним споразумима, да, рецимо, послодавци у Русији буду ослобођени тих високих доприноса када запошљавају Србе. Ми не можемо да угрозимо руско запошљавање, нити ће да навали цела Србија да се запосли у Русији. Овде (у Амбасади у Москви) је било близу четрдесеторо наше деце, шта она могу да угрозе у Русији?! Мислим да ћемо на ту тему још разговарати у оквиру Савета који чини осморо министара, да решимо шта ми можемо да тражимо од Русије, па онда да идемо даље.

fakti.org/serbian-point/sta-to-pisu/nikolic-sedeo-sam-pored-putina-razgovarali-smo-bezmalo-tri-sata

-
Председник Србије Томислав Николић изјавио је данас да ће предложити бар пет, шест људи у Национални савет који ће бити задужен за сарадњу са Русијом и Кином.

Николић је у интервју за Спутњик рекао да да ће функцију председника Националног савета обављати без накнаде, јер 31. маја иде у пензију.

На питање ко ће му бити сарадници у Савету, Николић је рекао да ће предложити „бар још пет или шест особа, макар два министра и још неколико људи који су у свом животу углавном у државним органима били задужени за рад са Русијом и Кином“.

Он је навео да би у Савету требало да буду ангажовани и актуелни амбасадори и људи „проверени на пословима из државне управе“ и да би они у том телу „могли да воде разлиците секторе који се тицу сарадње са Русијом и Кином“.

www.novosti.rs/вести/насловна/политика.393.html:667152-Николић-Пет-шест-људи-у-Савету-за-Русију-и-Кину

-

Драган Милашиновић

Шта год да су председници Владимир Путин и Си Ђипинг рекли Вучићу на тек завршеном самиту у Пекингу, нема сумње да су му дали инспирацију за рад. На својој седници од 19.05.2017. године Влада Србије донела је закључак о формирању Националног савета за сарадњу са Руском Федерацијом и Кином, на чијем челу ће се налазити председник коме за десетак дана престаје дужност, Томислав Николић.(1)

Мада је овакав развој догађаја био раније најављен и углавном био тумачен као гест захвалности Вучића свом “политичком оцу” за одлуку да не буде председничи кандидат иако је имао право реизбора, после самита у Кини ова одлука значајно добија на политичкој тежини. И за Николића. И за Србију. Па и за Вучића. 

У прилог томе говори и сазнање Политике да ће Влада формирати и Канцеларију која ће практично бити сервис овог савета, односно пружати сву неопходну техничку подршку како би могао успешно да функционише. Ово додатно, и значајно, уозбиљује читаву ствар. Из најмање три битна разлога.

Први, из разлога стручности, јер аутор ових редова сигурно није једини који сумња у Николићеву стручност да координира пројектима и потенцијалима који се за Србију отварају кроз “Нови пут свиле” и потписивање “Споразума о слободној трговини са ЕАЕУ”, које су најавили Си и Путин. Истина, Николић зна да је Тарабић прорекао жуте људе на Морави, као и да процени ракију за извоз и водку из увоза, али бојим се да то није довољно. У том смислу Владина канцеларија, са ресурсима стручних служби које по вокацији има на располагању, моћи ће да пружи неопходну логистику, без обзира на тим који ће око себе Николић формирати.

Други разлог везан је за чињеницу да ће ова Канцеларија, која ће бити радно везана за Национални савет, омогућити Вучићу да читав овај посао чврсто држи у рукама, без обзира ко ће бити следећи премијер и када ће бити изабран. То јесте политичка игранка, али показује да је Вучићу до овог сегмента стало, а то је свакако добро. Изгледа да будући председник почиње да схвата шта га чека на крају „европског пута“… 

Треће, и рекао бих најважније, јесте да се односи са Русијом и Кином институционализију на државном нивоу. Као и еропски пут! А то није мала ствар.

Дакле, Николић и даље остаје у игри. И то значајној. Да га радо прихватају и Русија и Кина најбоље говоре почасти које су му указане приликом посете Кини крајем марта ове године, где је проглашен за почасног грађанина Пекинга, као и саопштење након састанка који је, пре пар дана, имао са руским амбасадором у Београду: “Амбасадор Чепурин је изразио жељу да председник Николић и у наредном периоду помогне да се настави унапређење односа између Русије и Србије, пре свега на пољу економске сарадње”.(2)

Треба ли овоме још нешто додати? Можда једну промисао и једно наравоученије ове мале постизборне приче.

Прво промисао. Вероватно ће и госпођа Николић бити задовољна оваквим развојем догађаја. Биће још донатора, како га окренеш.

А, наравоученије? Ево и то:

Није важна диплома, важни су Тарабићи. И то да је Србија напокон заиста на добром путу!

____________________________________

(1) www.politika.rs/scc/clanak/380979/Nikolic-spaja-Beograd-sa-Moskvom-i-Pekingom

(2) www.politika.rs/scc/clanak/380692/Nikolic-razgovarao-sa-ambasadorom-Rusije-Cepurinom

Савет безбедности ОУН одржао је редовну седницу посвећену разматрању ситуације на Косову и Метохији. Као и увек, основа за разматрање представљао је извештај Генералног секретара ОУН о ситуацији у покрајини. Био је то први извештај о ситуацији на Космету који је сачинио нови Генерални секретар А. Гутериш. Без обзира на значајне девијације у предоченој информацији о деловању обе стране, веома је приметна разлика између извештаја Бан Ки Муна са једне стране, и првог извештаја Гутериша, са друге стране. Руски представник је чак посебно истакао да је извештај Генералног секретара „у целини, објективан“…

Посебна карактеристика овог заседања било је и учешће председника Србије Томислава Николића на њему. У свом излагању он је истакао да до дан данас више од 200 хиљада интерно расељених лица живи у централној Србији, „изгубивши сваку наду да ће се било када вратити кући“. На жалост, чак имајући у виду и међународно присуство, нема основа да се у то надају. Србија је испунила све обавезе у оквирима дијалога који је остварен између Београда и Приштине уз садејство ЕУ, међутим, све се то непрекидно подрива нарушавањем споразума и агресивним дејствима власти у Приштини. Њихов циљ се огледа у томе да испровоцирају сукоб и та кршења укључују различиту врсту деловања – од забране коришћења уџбеника на српском језику, до непрекидних напада на Србе и њихову имовину и незаконитог покушаја конфискације рударског, метало-прерађивачког и хемијског комбината у Трепчи. Стање на Косову и Метохији се као и раније карактерише одсуством физичке и правне безбедности Срба и других неалбанаца, посебно интерно расељених лица који су се вратили или се спремају за повратак у своје родне куће. Катанци који висе на дверима храма Христа Спаситеља у Приштини, представљају симбол нетрпељивог односа према представницима неалбанских заједница, поготово према Србима са Косова и Метохије. А на чињење таквог несумњиво антицивилизацијског акта побудило је ништа друго него тежња да се униште сви трагови постојања српског народа и његове културе у граду у коме је до 1999. године живело више од 50 хиљада Срба. Међународна заједница не сме да допусти жестоко етничко чишћење Срба и других неалбанаца у Приштини, која се спроводи симболично путем насилне узурпације те светиње. Сви напори да се створи бар илузија постојања мултиетничког друштва на Косову и Метохији, губе сваки смисао после оваквих дејстава.

Као и раније, остало је нерешено питање повратка личне имовине, што представља једно од најчешћих кршења људских права са којим се срећу интерно расељена лица са Косова и Метохије. Више од 40 хиљада захтева за повратак незаконито одузете и присвојене имовине било је предато Косовској управи за имовинска питања која се налази под контролом Приштине. Око 97% тих захтева које су предали Срби и други неалбанци, и око 18 хиљада тужби, које се односе на компензацију за нанету имовинску штету, били су предати у судове у покрајини. На тај начин, јасно је да нису створени ни основни услови за безбедан повратак интерно расељених лица. Не постоје гаранције безбедности људи и заштите имовине, одсуствује владавина права, широко је распрострањена дискриминација и одсуство уважавања према неалбанском становништву и према њиховим основним грађанским правима и слободама. Број повратника је разочаравајуће мали, без обзира на чињеницу да стварање повољних услова за несметани и дугорочно одрживи повратак, представља један од основних задатака у оквирима мандата УНМИК-а. Јасно је да УНМИК са тешкоћом испуњава тај део мисије и главни разлог за то јесте одсуство политичке воље од стране великог дела становништва и његове непоколебљиве нетрпељивости према свим другим заједницама.

Излажући пред члановима СБ ОУН, председник Томислав Николић је изјавио: „Нама је познато да су, полазећи од својих сопствених интереса, неке земље признале такозвано независно Косово, но, нама је такође познато да више од 70% човечанства не дели ту тачку гледишта. Могуће је да се ја узалудно обраћам некима од присутних. Као што у Србији кажу, нема користи шаптати глувоме или намигивати слепоме. Онај ко сам не страда, окреће се од туђих страдања. Ја бих желео да још једном изјавим: Србија не признаје Косово, ма шта да нам предложе у замену за њега и ма какав притисак на нас да изврше. И то је директно повезано са заштитом принципа и несумњивог поштовања праведности. Правда је увек на страни оних који се придржавају принципа и бране праведност“.

Председник Николић је говорио дуго. Отприлике четири пута дуже од предложеног регламента од 10 минута са стране председника Савета безбедности. У  вези с тим, смешно је изгледала некаква г. Читаку, која је свој наступ почела са речима: „Пре него што прочитам своје излагање, хтела бих да истакнем да ћу поштовати, господине Председниче, то што сте Ви предложили, регламент од 10 минута, полазећи од уважавања Вашег времена, а такође и због уважавања према члановима Савета безбедности“. Као, Николић овде никога не уважава, а ја ћу уважавати. Међутим, невезано за време, госпођа Читаку и није имала шта да каже. Само обична и поново тупава пропаганда: „Ни страдања којима су подвргнути становници Косова, ни године дискриминације, изолације, масовних убистава и етничких чишћења, силовања и депортација, нису нас могли омести да идемо путем који нам је одредила судбина. Ми смо били упорни и успели смо. Лекција Косова је веома једноставна: може се победити ако си у праву и ако је твоје дело праведно“. О томе како су „победили“ косовски Албанци управо је и говорио Томислав Николић на заседању СБ ОУН, када је говорио о последицама НАТО бомбардовања: „Научно је доказано да после тога кад микро и нано честице осиромашеног уранијума продру у људско тело, тај тешки метал делује радијацијски и отровно и иако су те честице доста мале, оне су у стању да пробију све телесне баријере, па тако и крвно-мождану баријеру и плаценту и оне се могу наћи у свим ткивима и органима инфицираног човека, а такође и у ткиву плода у утроби мајке. Резултати истраживања које је спроведено 2004. године од стране научника Гатија и Монтанарија, показали су да уколико је човек живео на територији која је била гађана ракетама са осиромашеним уранијумом, онда се не сме искључити постојање потенцијалног патогена у његовом организму, чак ако при том нема никаквих доказа присуства урана у ткиву тог човека. То су „невидљиве“ идеалне убице и средства за масовно уништење целих поколења, која доводе до дугорочних и неповратних промена у свим живим организмима, иако представљају коначан резултат најновијих технологија. Бомбе са осиромашеним уранијумом које су биле бачене на Србију пре 18 година, и до дан данас наносе штету екосистему читаве планете“. Ето тако су побеђивали косметски Албанци…

Представник Руске Федерације В. Сафронков је изразио озбиљну забринутост у вези са стањем ствари на Космету и навео је разлог због кога се дијалог Београда и Приштине нашао пред претњом рушења. Томе води пре свега, према мишљењу Русије, необјективан однос посредника – Европске уније, која није извршила потребан утицај на страну косовских Албанаца по питању реализације достигнутих споразума. То је директно речено. Русија је такође изјавила да су покушаји да се одстрани Београд од процеса решавања важних питања животног обезбеђења српских општина на Косову, категорички неприхватљиви: „Са тим се никада нико неће помирити. Неће се помирити Србија, неће се помирити Срби који живе на Косову. Многи у међународној заједници се неће са тим помирити“. Говорећи о ситуацији на северу Космета, А. Сафоненко је изјавио да приштинске безбедносне структуре тамо не смеју бити присутне. Међутим, ефикасност дијалога подрива се тиме што се води двострука игра, појачавају се једнострана примања Косова у међународне структуре са захтевима за чланство, подстичући друге државе да признају „косовски суверенитет“.

У целини, заседање СБ ОУН о разматрању ситуације на Косову и Метохији протекло је у доста оштром режиму, чега није било прилично дуго.

 

 

 

-

Председник Србије Томислав Николић данас је рекао да је примарни циљ Србије очување мира и стабилност, позвао међународну заједницу да утиче на привремене институције у Приштини како би се формирала Заједница српских општина, а што је предвиђено Бриселским споразумом и поручио да Србија неће признати независно Косово.Председник Србије Томилсав Николић за говорницом у УН

„Још једном желим да будем јасан — Србија неће признати Косово шта год да нам се нуди заузврат и каквим год притисцима били изложени. Реч је о одбрани принципа и о трајној наклоњености правди. Онај ко се држи принципа и ко се бори за правду, увек је у праву“, поручио је Николић у обраћању на седници СБ УН.

Промене у свету удаљиле Косово од Унеска

Како је рекао, ускоро ће се навршити четири године од постизања првог Бриселског споразума, а кључни сегмент тог Споразума, договореног и потписаног, односи се на формирање Заједнице српских општина, које нажалост још није ни почело.

„Представници Приштине све отвореније поручују да њихова Заједница и не занима и да се неће држати договора чији је гарант Европска унија. Ову самовољу приштинских преговарача неће решити тек понека узгредна јавна критика упућена Приштини, која стиже са Запада“, оценио је Николић.

Он је додао да Србија с правом захтева само толико — да се Приштина држи договора од пре четири године и очекује да чује уједињен и снажан глас међународне заједнице, укључујући наше партнере из ЕУ, против игнорантског става Приштине о овом питању које је од виталног значаја за Србе.

„Чему договори, обавезе на које се пристало, ако се не спроводе“, упитао је.

Успостављање ЗСО предуслов је за нормалан живот и одржив опстанак српског народа у Покрајини.

„Као таква, завређује да јој се посвети далеко већа пажња и у Извештају генералног секретара УН, чији је задатак да брани основна људска права, пре свега право на живот, слободу кретања, становања, право на рад и образовање, право на очување културне посебности народа, слободу вероисповести“, додао је.

„Заједница српских општина је и осмишљена са задатком да успостави владавину права и људских слобода Србима кроз институције система“, подвукао је председник Србије.

Србија, додао је, и у том контексту сагледава важност редовних седница СБ са којих се упућује порука обема странама, а поготово Приштини, да оно што се договори није и не може бити тек мртво слово на папиру, већ мора да заживи и оствари се.

Он је рекао да се изговори за одуговлачење више не смеју тек тако прихватати. „Формирање и активирање ЗСО је приоритетно. Динамика формирања се мора дефинисати и одредити датум почетка рада Управљачког тима, а Заједница може бити заснована искључиво на ономе што је договорено — никако на некаквим накнадним покушајима једностраних измена онога о чему је, уз посредовање ЕУ, већ постигнут договор“.

Формирање ЗСО са суштинским овлашћењима предвиђеним Бриселским споразумом и постигнутим пратећим договорима, а не са ингеренцијама невладине организације, неопходно је и како би се спречила даља ескалација неповерења.

„Све друго би значило избегавање преузетих обавеза и обесмишљавање самог дијалога између Београда и Приштине“, додао је.

„Реагујући одговорно и одлучно на све изазове, државне институције Србије утицале су на смиривање тензија на Косову и Метохији, које су претиле да ескалирају. Порука коју са овог места желим да пошаљем свим екстремистима јесте да мирна решења немају алтернативу“, рекао је Николић.

Он је истакао штетност изјава у вези са могућим формирањем Војске Косова, чиме би, како је рекао, озбиљно била прекршена резолуција СБ УН 1244, а што би истовремено представљало нову, озбиљну претњу напорима у правцу стабилизације не само КиМ, већ и Западног Балкана.

Говорећи о дијалогу између Београда и Приштине, он је истакао да Србија настоји да утре пут постепеној нормализацији стања, али и указао да је за „искрен и животно спроводљив договор потребна и искреност другог саговорника“.

Према његовим речима, чињеница је да је Србија у оквиру дијалога конструктивна и реална у предлозима и да је спремна на компромисе који нису лаки.

„Овакав приступ Србије није праћен истом таквом намером друге стране, која учестало онемогућава напредак у спровођењу обавеза које је договором и потписом преузела. Одређени резултати јесу постигнути, али ни приближно оним који се очекују“, навео је Николић.

Он је рекао да је сва наша настојања да се држимо дијалога уз посредовање ЕУ, на који су пристали и Београд и Приштина, у континуитету праћена кршењем договора и агресивним поступцима власти у Приштини.

„Циљ (Приштине) је да се испровоцирају сукоби: од забране испорука уџбеника на српском језику, преко константних напада на Србе и њихову имовину, противправног покушаја конфискације рударско-металуршко-хемијског комбината ’Трепча‘, до најновијих примера забране уласка на КиМ воза из Београда, што представља најгрубље кршење основних људских права и слободе кретања“, упозорио је Николић.

Према његовим речима, Приштина је на воз „одговорила претњама, минирањем пруге и употребом дугих цеви и борбених возила“.

Како је навео, такав приступ директно је супротстављен духу дијалога који тежи нормализацији односа и представља озбиљно угрожавање мира и стабилности у региону.

Он је рекао да има оних који кажу да је воз носио поруку да је Косово саставни део Србије и да је то провокација коју су били спремни да зауставе силом оружја.

„Не постоји ниједна одлука УН по којој КиМ није у саставу Србије. За мене, права провокација је то што сви представници привремене администрације у Приштини говоре да је Косово независна држава. Да ли бисте оправдали када би Србија, чланица Уједињених нација, на ту провокацију одговорила претњом оружјем?“, упитао је Николић.

Према Николићу, чин слања специјалних полицијских јединица апсолутно је неприхватљив и „био је позив на оружани сукоб“.

Он је додао да треба питати какво наређење су имали да се воз пун студената, којим случајем, појавио на административном прелазу.

„Мени, на састанку у Бриселу, пред високом представницом за спољну политику и безбедност, госпођом Могерини, нису знали како да одговоре. Можда ће вама рећи“, рекао је Николић али и додао: „овде седе многи заштитници њиховог понашања“.

Николић је подвукао да Србија никада и ничим није дала повод албанским екстремистима, али да они и даље не бирају средства како би изазвали сукобе ширих размера.

„Одраз таквог нашег добронамерног, компромисног приступа је и постизање договора о уређењу дела око моста у Косовској Митровици, 4. фебруара ове године“, рекао је председник Србије.

Он је навео и да не може бити истинског помирења без процесуирања свих злочина.

„То је обавеза према породицама које имају право да сазнају истину о судбини својих најближих. Република Србија никад није оспоравала потребу да сви који су починили ратне злочине, без обзира на етничку припадност, одговарају — напротив“, рекао је он.

Како је навео од кључне је важности да се по овом питању не прибегава манипулацијама и злоупотребама у политичке сврхе, чиме се власти у Приштини служе.

„Тако се показује неспремност Приштине за суочавање са одговорношћу у сопственим редовима по питању ратних злочина. Ово наглашавам свестан предстојећег почетка рада Специјалног суда, у чијој су надлежности злочини извршени на КиМ, а у вези са наводима из Извештаја Дика Мартија о трговини људским органима отетих Срба, као и други ратни и злочини против човечности“, прецизирао је Николић.

Он је подсетио и да француско правосуђе решава захтев за изручење Рамуша Харадинаја Србији зато што је осумњичен за најтеже ратне злочине.

„Тај нечовек, један од команданата терористичке тзв. „Ослободилачке војске Косова“, у настојању да избегне задовољење правде, не преза да и данас, пред очима Европе и света, отворено прети новим ратом говорећи да ће — Србија проћи као 1999. године.“

„Не знам, дакле, зашто није уследила оштра осуда иступа, рекао бих отворених претњи Рамуша Харадинаја. Некажњивост за почињене злочине не сме се дозволити ни толерисати. Ово је цивилизацијско питање и озбиљан тест за целокупно чланство УН, прилика да покажемо да су право и правда изнад политике и да су све жртве једнаке у свом страдању“, додао је.

Он је говорећи о безбедности рекао да је у периоду од 1. октобра 2016. године до 31. јануара 2017. године евидентирано више од 30 етнички мотивисаних напада на Србе и друге неалбанце, затим указао на нерешен проблем враћања приватне имовине, да нема елементарних услова за одржив повратак расељених, да је број повратника поражавајуће мали…

Како је рекао штетан је манир приштинских власти да, уз сагласност неких великих сила које су спонзори покушаја њихове независности, прибегавају једностраним потезима, непоштујући Бриселски дијалог као договорени оквир решавања отворених питања.

„Континуитет ове лоше праксе потврђују и настојања у правцу остваривања чланства у УНЕСК-у, Интерполу и другим организацијама, која непотребно ремете атмосферу у којој се дијалог одвија и одвраћају од онога што би требало да буде примарни циљ за обе стране — стабилизација прилика у региону и изналажења одрживих и обострано прихватљивих решења. Србија се, са своје стране, држи договора“, рекао је Николић.

Коме одговара немирно Косово

Он је истакао да се пре пет година одлучио да се укључи у дијалог са привременим властима у Приштини да бисмо смирили тензије и да бисмо, надасве, обезбедили што нормалнији и безбеднији живот Срба и неалбанске мањине која живи на КиМ.

„Оно што је Србија доживљавала за време дијалога натерало ме да се запитам да ли сам учинио најбоље“ додао је Николић.

Подвукао је и да многи заборављају да је Косово и Метохија историјска територија Србије, а не Албанаца, којих, за разлику од Срба, према турским пописима, у 14. веку није ни било на том подручју.

„Заборавља се да се управо овде, у САД, пре 99 година прослављао Дан Косова као, разуме се, српске земље, и да је том приликом председник Вудро Вилсон упутио Посланицу српској заједници у САД, пожелевши срећу Србији и српском народу“, подсетио је Николић.

Он је навео и да се заборавља да ништа не вреди једнострано проглашавање државности, ако оно није плод сагласности матичне државе и народа, а да је то тачно, потврђује стални притисак на Србију да се одрекне своје територије, земље на којој је пре готово десет векова успоставила своју државност.

Николић је и овога пута апеловао на државе које нису признале једнострано проглашену независност Косова да издрже бесрамне притиске моћних и остану доследне свом принципијелном поштовању међународног права, Повеље УН и врховног ауторитета СБ УН на плану очувања међународног мира и безбедности и позвао оне државе које су то учиниле да ту одлуку преиспитају.

„Србија је спремна на договоре, али не на уцене, спремна на разговоре, али не на ултимативна једнострана решења, спремна на суштинску аутономију Косова и Метохије, никада на Независну државу Косово. И спремна, да у том контексту суштинске аутономије гарантује сва права националним заједницама, а та права су у нашим законима и у свакодневном животу далеко изнад стандарда већине држава“, указао је.

Он је истакао и да је Србија у потпуности сагласна са констатацијом из Извештаја о важности обезбеђивања адекватних средстава за рад УНМИК-а који се суочава са текућим и ванредним изазовима, укључујући „крхко“ помирење и растућу претњу од насилног екстремизма.

Према његовим речима чињеница је да је Србија у оквиру дијалога конструктивна и реална у предлозима и да је спремна на компромисе који нису лаки.

„Овакав приступ Србије није праћен истом таквом намером друге стране, која учестало онемогућава напредак у спровођењу обавеза које је договором и потписом преузела. Одређени резултати јесу постигнути, али ни приближно оним који се очекују“, навео је Николић.

Николић је изразио своју захвалност специјалном представнику генералног секретара УН господину Захиру Танину на ангажману на реализацији мандата УНМИК, пожелео успех у даљем раду новом генералном секретару господину Антонију Гутерешу.

Председник Србије је изразио жаљење због смрти амбасадора Русије у УН Виталија Чуркина, „дипломате који је неуморним радом допринео заштити интереса не само Русије у УН и јачању угледа Организације, већ и светској дипломатији и глобалним политичким токовима нашег доба“.

rs.sputniknews.com/politika/201702271110190665-kosovo-sb-sednica-un-nikolic-12/

УМЕСТО УВОДА

Жалим што су неки моји сународници ушли у посебно стање духа, у којима им се, као бели мишеви алкохоличару, привиђају разне ствари које не постоје, а за које би они желели да их има. До дана данашњег међу извесним Србима влада убеђење како Вучић, тобож, глуми да слуша Запад, а ради за Русију, и како ће он то једном показати и доказати. Тако су се неки Срби надали да ће се Николић кандидовати за председника Србије, и појачати „патриотску причу“. Наравно да је сваком озбиљном, ко је годинама пратио живот и рад Томислава Николића, било јасно да он нема никакве снаге (а слабе је воље) да се бори за алтернативу политици „ЕУ или смрт“, и да су његове „срцепарателне“ изјаве о томе како га неки у СНС-у не воле, а он је ипак пун родољубља и разних других људских и политичких квалитета, само реторичка магла која ће се окончати епилогом званим „Тресла се гора, родио се миш“. Једноставно, ако је неко од србских политичара био сличан Срећку Шојићу, главном лику популарне ТВ серије „Бела лађа“, онда је то био управо Томислав Николић. Ово што следи је само подсећање.

Дакле: на место председника дошао је маја месеца 2012, после избора за које је сам, после првог круга, тврдио да су фалсификовани и да ће он лично да покрене истрагу о томе. А онда му је Брисел, три сата пре затварања бирачких места за други круг председничких избора, честитао победу, и Николић звани Шојић никад није испунио своје предизборно обећање да ће истрагу покренути.

ШОЈИЋЕВСКО ОБРАЗОВАЊЕ

Томислав Николић је, у „Блицу“ од 31. децембра 1998, изјавио да није завршио факултет, јер „није ваљао Закон о универзитету“. Касније ће, због начина на који је накнадно стекао диплому, добити и одговарајући надимак – Тома Диплома. „Његов“ први факултет, на коме је наводно студирао, Правни у Крагујевцу, већ годинама је оптерећен „афером Индекс“, која, за владавине Томе Дипломе, не само да није решена, него је сасвим гурнута под тепих, иако је јасно доказано ко је од професора, и од кога, узимао паре за испите.             

После је Шојић ипак нешто завршио, само се није баш добро сећао шта, кад и где. (www.blic.rs/vesti/politika/privatni-fakultet-iz-novog-sada-tvrdi-da-je-nikolic-diplomirao-kod-njih/v0hn97x).

ШОЈИЋЕВСКА ДОСЛЕДНОСТ ОКО КОСОВА

Томислав Николић је човек који је све своје политичке поене зарадио на причи о Србству, Великој Србији и Косову као саставном делу Србије. Тако је у „Куриру“ 24. јуна 2004. изјавио да се „искрено нада да ће обићи и Карлобаг, и Огулин, и Вировитицу“, а 17. јуна 2004. на ТВ Политици је изјавио да „сваке ноћи сања Велику Србију“. То је онај што је на ТВ Пожега 6. августа 1998. рекао да „Влада Републике Србије није спремна да прихвати и једног страног војника на својој територији, у туђој униформи, под туђом командом, па чак и да то буде одлука Савета безбедности“. То је онај што је у новинама СРС-а, „Велика Србија“, маја 2005. године изјавио: “Ако је услов  да уђемо у Европску унију то да треба да дамо Косово и Метохију, ми у Европску унију нећемо да идемо!“ Поновио је ово и као напредњак: “Ако коначни услов за пријем Србије у Европску унију буде признање независности Косова, СНС би прекинула европски пут“(„Вечерње новости“, 7.јул 2011.) То је онај што је 23. марта 2003. у „Куриру“ рекао да је спреман да иде на Косово да се бори против Албанаца. (Па је то причао и уочи расписивања председничких избора 2017, тврдећи да ће на Косово ићи са својим синовима.) То је онај што је агенцији Бета 13. априла 2008. изјавио да „свако ко призна да је Косово независно мора завршити у затвору“. То је онај што је 28. децембра 2008. у „Политици“ изјавио да никад не би пружио руку Хашиму Тачију, да би у НИН-у 19. маја 2010. ипак изјавио да би му пружио руку ако би Тачи био у преговарачкој делегацији Албанаца. То је онај исти што се, фебруара месеца 2008, заклео Богом да се „неће смирити док Косово и Метохија не буде под контролом Србије“(„Политика“, 21. фебруар 2008), да би, као председник државе и чувар њеног Устава,  подржао  Уставни суд Србије у његовој срамној одлуци да не пресуђује о противуставности Бриселских споразума 2013. са НАТО-тачијевском мафијом самозване „државе Косово“.

За време председниковања, био је то онај који је, скупа са својим „чедом“, Вучићем, пузио пред Вашингтоном и Бриселом и срамотио Србију кафанском неозбиљношћу у најозбиљнијим тренуцима њене новије историје, чинећи, како би то рекао Коста Чавошки, „велеиздају у вишеструком поврату“.

ШОЈИЋЕВСКА КРИТИКА НАТО ЗАПАДА

Томислав Николић је онај што је у Скупштини Србије 1. фебруара 1999. рекао да је НАТО „удружење зликоваца, узурпатора моћи и највећих непријатеља српског народа“, који је на новосадском „Каналу 9“ 28. септембра 1999. изјавио да Енглеску воде „хомосексуалци и педофили“, а Америку „сексуално померена личност“, који је, на ТВ Топ 3 у Прокупљу, 30. августа 2000. рекао да не треба обнављати дипломатске односе са Западом, „са онима који су убијали нашу децу, који су гађали наше школе, болнице и војнике“, да би се после, као председник Србије, у шојићевском стилу, сликао са руком на рамену Барака Обаме (сетимо се Шојића који посећује „његову ексенцију“ у болници и доноси му наводну чутурицу свог деде – солунца на поклон ).

ШОЈИЋ О ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

То је онај који је, 2005. године („Блиц“, 1. фебруар ) рекао: “Не знам ништа позитивно о ЕУ, сем да је зло. Не интересују ме ни симболи, ни принципи, ни устав, ни регуле, ни акти ЕУ зато што је погазила све што је радила. ЕУ према Србији има лош однос и о Европи ме не питајте ништа“. То је онај што је у „Политици“ 16. јануара 2008. изјавио да је „евроскептик од првог дана“, а у „Гласу јавности“ 29. априла 2008. да „Европска унија Србији и српском народу не нуди ништа“. Исти тај „евроскептични“ Шојић већ 9. септембра 2009, за ТАНЈУГ изјављује да „економији, финансијама, пољопривреди, миру и безбедности Србије нема спаса без ЕУ“, па на Б92 10. јула 2010. да Србија „нема перспективу ако не буде чланица Европске уније“.

ПОЛИТИЧКА САВЕЗНИШТВА СРЕЋКА ШОЈИЋА

Николић је био познат и по својим „чврстим“ политичким савезништвима. Рецимо, савезник му је био Велимир Илић, председник Нове Србије, који се ових дана надао да ће он и Николић подржати Вука Јеремића, и тако добити нову политичку шансу. ( www.pravda.rs/2017/02/22/nikolic-i-ilic-pravili-pakleni-plan-velja-toma-me-izdao-dogovorili-smo-se-da-podrzimo-jeremica/) Илић, који је, са својом странком на власти у граду на Морави, Николића својевремено прогласио за „почасног грађанина Чачка“, заборавио је да Тома Шојић није човек на кога се можеш ослонити. Јер, Николић је о Илићу, свом потоњем савезнику, пре успостављања савезништва, овако говорио: “Велимир Илић је најодговорнији за милионску пљачку путарине на ауто – путу Београд – Ниш. Убеђен сам да таква пљачка није могла да се догоди без знања министра капиталца или без одобрења неког од његових најближих сарадника. Јавно оптужујем Велимира Илића“. (Курир, 29. август 2005.) Па је онда, 18. јануара 2007, рекао: “Веља је највећи буздован у Србији! Таквог буздована ми у странци немамо. Сваки његов кадар је криминалац“(„Прес“,18.јануар 2007). Додао је и ово: “Велимир Илић не може да буде политичар, јер прави велике ескцесе. Јавно сам рекао Коштуници да је Илић увео криминалце у своје обезбеђење. У његовом организму је више алкохола него крви и то се види из његовог понашања“(„Недељни телеграф“,17. октобар 2007. )

Онда су се збратимили, Николић је постао почасни Чачанин; и онда се Илић опет разочарао, јер га је Николић „испалио“ око подршке Вуку Јеремићу.

УМЕСТО ЕПИЛОГА

Шта се, дакле, могло очекивати од човека који се, некад, у храму Господњем клео да ће заувек остати веран Српској радикалној странци, па је после растурио ту исту странку и постао вођа напредњака? Николић је, ако се не сећате, говорио: “У СРС-у су и моја душа и моје тело, породица, пријатељи, моје политичко биће. Моја је вечита жеља да СРС дође на чело државе и од тога никад нећу одустати“(„Глас јавности“, 6.јун 2008. ).

Дакле, ТОМ И ТАКВОМ Томиславу Николићу, гробару Устава Србије и њене геополитичке будућности, неки су веровали као „чврстом момку“. Зашто су му веровали, они знају. Па ипак, питам се:  зар је Србија спала на то да Срећко Шојић који се зове Томислав Николић буде наша мера и провера?  

Крајње је време да се уозбиљимо, и да почнемо да тражимо стварни излаз из суморних околности у којима смо се нашли.    

-

Савет безбедности Уједињених нација ће данас, на седници којој присуствује председник Србије Томислав Николић, размотрити редовни тромесечни извештај генералног секретара УН о ситуацији на Косову.

Седница СБ УН (архивска фотографија)

Седница СБ УН (архивска фотографија)
Како је саопштила Прес служба Председника, Николић ће се у Њујорку састати са Володимиром Јелченком, сталним представником Украјине при Уједињеним нацијама, председавајућим Савету безбедности.

У извештају УНМИК-а, којим је обухваћен период од 16. октобра 2016. до 15. јануара 2017. године, оцењено је да посвећеност Београда и Приштине напредовању дијалога слаби, а губитак замајца повећава опасност да у процесу нормализације дође до застоја.

Тај извештај УНМИК-а први је који подноси Антонио Гутерес, који је у јануару ступио на положај генералног секретара УН.

Како се наводи у тексту, током поменутог периода напетости између Приштине и Београда достигле су „забрињавајуће нивое, што је показано узаврелом узајамном реториком и оптужбама у вези са спорним питањима и догађајима“.

Генерални секретар светске организације указао је да није постигнут јасан напредак кад је реч о успостављању Заједнице српских општина, што је „кључан аспекат споразума постигнутог у оквиру дијалога под посредовањем ЕУ“.

У извештају се изражава и забринутост због, како се наводи, растућих тензија и ескалирања међусобног оптуживања који су карактерисали односе између Приштине и Београда током последња три месеца, посебно, јер се то догађало у тренутку јачања етничких напетости и заоштрене политичке реторике у ширем региону.

„Позивам лидере обеју страна да буду опрезнији и уздржанији у изношењу јавних ставова, да избегавају запаљиви језик и своје ставове износе искључиво мирним путем и кроз одговоран дијалог“, поручује генерални секретар.

Он позива обе стране и да се придржавају споразума које су већ постигле у процесу дијалога под посредовањем ЕУ, „у доброј вери и без неприкладних одлагања“.

„Подсећам лидере да напредак није неизмењив и да, ако процес не крене напред, или ако не буду обезбедили опипљива побољшања која народ у потпуности очекује, постоји ризик од назадовања, што може бити опасно“, наводи се у извештају.

Извештај покрива период током којег су на функцији генералног секретара УН били Бан Кимун, до 31. децембра 2016, и Гутерес, од 1. јануара 2017.

www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2645390/sednica-sb-un-o-kosovu-ucestvuje-nikolic.html

ГРОБАР, ВОЈВОДА, ПРЕДСЕДНИК….ЖЕЛЕО САМ БИТИ ЈА!

Да ли је ТН читајући као дечак Креманско пророчантво сазнао о „доласку жутих људи са истока који ће пити воду на Морави“ не зна се, али сигурно се зна да је себе препознао у запису Митра Тарабића како ће једнога дана „доћи човек на белом коњу и плавим очима са звездом на челу да спасе Србију“. (1*)

Све је почело у Крагујевцу 1990. године када је ТН са „стојадином“ узјахао на место техничког директора ЈКП „Градска гробља“ добивши титулу Тома гробар. Дакле Тарабићи нису били баш толико видовити да предвиде напредну технологију 90-тих те отуда је белог коња заменио „стојадин“, а политичка превирања и распад Комунистичке партије су довели до тога да звезду замени кокарда. За плаве очи нико и не мари јер политичари када обећавају праве „тикове“ и трепћу скрећући поглед ка небу или земљи тако да се оне и не виде.

Кратку каријеру директора гробља прекинуо је грађански рат у СФРЈ, али је зато узлазна линија политичара ТН ишла аритметичком прогресијом, нарочито након политичког кумства са др Војиславом Шешељем и спајањем њихових партија у једну Српску радикалну странку (СРС).

Те 1991. године СРС је слала своје добровољце у рат на територију Републике Хрватске. Један четнички одред био је распоређен у славонском селу Антин. У сумрак 19. новембра стигао сам са артиљеријским дивизионом ЈНА у то, скоро опустело село. Трагови ратних сукоба били су још свежи јер је само два месеца пре тога становништво напустило ово село, остало је само 48 стараца и старица и три детета. Локални Срби су ултимативно протерали Хрвате из села, пошто су претходно усташке снаге напале оближње српско село, Караџићево, уништиле више од половине домова и масакрирале 9 мештана-цивила. (2*)

По доласку у Антин као командант дивизиона одређен сам за команданта насељеног места Антин (претежно Хрвати) и Велика Млака (Срби). Четнички одред састављен од добровољаца СРС одмах је стављен под моју команду.

Почетком децембра 1991. године одред је посетио ТН у својству политичког комесара СРС и ту остао наредна два месеца. Тако је почело наше ратно дружење, које је трајало све до 18. јануара 1992. г. када су се јединице ЈНА повукле са ратног подручја.

ТН је на мене оставио утисак харизматичне личности, са видно израженим патриотским набојем, сталожен и одмерен у изјавама, у суштини деловао је као добар човек.

Четовање у Антину попело је ТН за степеник више, па је већ наредне године (13.05.1993. г.) на Романији промовисан у четничког Војводу и то „за изванредне заслуге у овом рату, велико јунаштво и показану ратну вештину најисткнутијих четничких команданата“ како је стајало у наредби бр. 124 четничког војводе Војислава Шешеља. (3*)

За испољену храброст у току ратних дејстава, писац ових редова је одликован Орденом за храброст (17.01.1992.) тада још увек постојеће СФРЈ.

Након тог заједничког војевања у Антину пошли смо свако својим путем. Он, ТН запловио је у политичке воде, а ја наставио својим војничким трновитим стазама. Нисмо се видели све до марта 2005. године – његове судбинске године.

Већ на самом почетку те године кренула је хајка Наташе Кандић и њених сарадника на лик и дело ТН. Прозвали су га да је починио злочин у Антину у периоду када сам био лично одговоран као командант јединице стациониране у том месту, и то са озбиљним доказима. Посматрао сам како медији из дана у дан сатанизују ТН износећи гомилу лажи и измишљотина. Истина је била сасвим другачија од оптужби учесника прогона ТН. Не само да није имао додира са злочинима за које су га теретили већ једноставно он није човек таквог профила који би починио злочин. Од њега се могло очекивати само неко доброчинство, тако је наступао у разговорима и делању, те је због тога и дошао у Антин, да помогне свом народу.

Дакле, имали смо исти мотив и зато нисам могао да ћутим, реаговао сам. Послао сам му писмо у коме сам све наводе оптужбе демантовао. То писмо пренели су многи медији, те је тако ТН у последњем тренутку спашен од ликвидације. Он спашен, док је мени претила казна због јавног наступа у медијима (војна лица без посебног одобрења не смеју да се јавно оглашавају у медијима – прим. аутора).

Након објаве мог писма огласили су се и многи други: најпре моји војници а касније и хрватски медији који су потврдили истину – ТН није починио злочин у Антину.

Морам признати да ме је та харизматичност код ТН определила да се након одласка у пензију 2005. учланим у СРС. Управо због њега, ТН. Активно сам се укључио у рад општинског одбора, а ТН је обећао да ће пратити моје политичко деловање са разним обећањима око мог даљег политичког ангажовања.

Да ли због моје политичке наивности, скромности и ненаметљивости, или емотивног приступа тој партији, нисам отишао даље од обичног члана и симпатизера, али то није тема ове приче.

Неколико пута сам се сретао са ТН и морам признати да ме је увек срдачно примао, разговарали смо као два ратна друга о политичким плановима, и другим темама. Тада сам био сигуран да је на патриотској линији – као Србин, Шумадинац, русофил у души, НАТО-мрзац, и то у време када није било популарно да имаш такво опредељење. Једном ми је рекао „Знаш овај пут је трновит и веома тежак, али ја другим путем не желим да идем“.

А онда је 2008. године дошао тај раскол у СРС и стварање Српске напредне странке (СНС) као његово дело.

У почетку сам веровао да ће СНС постићи велики успех на политичкој сцени Србије. Међутим, испоставило се да су из чланства СРС у нову партију углавном прешли највећи полтрони, нерадници, демагози, каријеристи и манипуланти, као и прелетачи из других партија сличних карактера, уз ограду од часних појединаца. На крају сам схватио да ми ту није место и повукао сам се из политичког живота.


98

Даљи след догађаја ишао је на руку ТН, и у тој политичкој еуфорији он 2012. године постаје председник Србије и врховни командант Војске Србије. Био сам поносан, коначно мој ратни друг, четнички војвода, аутохтони Србин, Шумадинац, православац, повешће Србију према истоку, следи раскид са НАТО, боље и руска губернија него ови „жути“ што урадише, коначно ћемо имати војску – баш тако сам размишљао као и многи други Срби док сам чекао на ред, у изборној ноћи, да му честитам у седишту странке испијајући ракију „томовачу“, његових руку дело.

Иза поноћи дођох на ред тек када су се изређали скоро сви са естраде, бизнисмени, политичари из других странака, знани и незнани и на крају црквени великодостојници. Унутра весеље, музика, пиће и песма и наравно он, ТН, госпођа Драгица и партијски син АВ, загрљаји, честитке и поздрав на одласку – „видимо се“.

Но, не видосмо се више, осим случајног сусрета септембра 2013. године у Њујорку приликом откривања споменика Николи Тесли. Опет загрљај, честитке и „видимо се“. По повратку у Србију опет ништа од „виђења“, обруч око ТН је затворен и нема више прилаза ни за кога осим за само њему блиске и важне личности. Они бивши важни, више нису битни. И то је живот.

Није то једина промена у животу председниковања ТН, променио је све: став, мишљење, карактер, Србију и заклетву. А заклео се пред народом „Тако ми Бога нећу се смирити док Косово и Метохија не буду под контролом Србије“ (4*)

Много тога је рекао раније, а порекао касније из само њему знаних разлога. (5*)

Данас на врхунцу своје моћи ТН се налази нагнут пред понором чекајући да га гурне његов политички син АВ, који је његово непромишљено дело. Партија коју је створио окренула му је леђа, али није ни чудо, том масом је лако управљати, а АВ је ту неприкосновен као манипулатор. Користећи медијске добермане, пуне „ваздуплохове“ поданика и армију ботова, АВ је кренуо на свог оца као син Брут не би ли остварио и свој последњи, севернокорејски сан.

Одједном, као да ТН није ни постојао када се стварао СНС, све је то заслуга АВ, чак и онда када се скоро месец дана крио у мишјој рупи плачући за једним другим војводом, а и данас када квази истраживачке агенције говоре о великој снази партије и њеног вође.

Кампања коју је АВ повео против свог политичког оца је веома перфидна, пуна злобе, лажи, деструкције. Како ће изгледати завршни ударац може се веома лако предвидети. ТВ Пинк и Информер су просто горели од информација и „сензационалних открића“ против ТН, све док није, наизглед, повукао кандидатуру. У госте су се доводили аналитичари, политиколози, историчари, новинари да народу кажу како је АВ светла будућност за Србију а ТН кочничар, ретроградан, без подршке чланова странке коју је створио. „Успеси“ које је АВ остварио као премијер се величају и уздижу на куб а уколико постане председник Србија ће наводно још више да процвета, иако је функција председника Србије више протоколарна, без великог утицаја на управљање и вођење државних институција. Спиновање информација и ангажовање ботова су у пуном замаху, друштвене мреже су усијане од пропагандне машинерије АВ као да се кампања за председника води у Америци.

Са друге стране ТН миран, сталожен, одмерен трпи свакодневне увреде и понижења не узвраћајући ударац, живи у убеђењу да са својим политичким сином АВ има договор. Почели су да се дописују као да живе и раде на два краја света.

79

ЕПИЛОГ

ТН не одустај од кандидатуре за председника, јер си ти у најбољој позицији да зауздаш АВ и спасеш Србију од тоталитарне власти. Тренутно нема бољег решења, учини то и све би ти било опроштено. Нема договара са АВ, твог рођеног сина је окренуо против тебе, довео је силне чауше* и разаслао их по ТВ студијама да се сеире** на твој рачун.

Ти би могао да се промениш, вратиш својим коренима и поведеш Србију на бољи пут, док он, АВ, то никако не може, јер су му апетити много већи од твојих. Ако то не урадиш, сигурно нећеш остати упамћен ни као супруг председнице фондације ДН. Остаћеш, сасвим сам сигуран, упамћен једино по доброј ракији „томовачи“ из Бајчетине.

Референце:

(1*) kremansko-prorocanstvo.com/zuti-dolaze-kremansko-prorocanstvo

(2*) savremenaistorija.com/?p=2614

(3*) www.youtube.com/watch?v=viiOeFYu8Bw

(4*) www.youtube.com/watch?v=4jdfY2MTgpw

(5*) www.newsweek.rs/srbija/57924-tako-je-govorio-tomislav-nikolic-izjave-koje-cemo-pamtiti.html

*чауш – турцизам, преносиоци наредби свог господара, цара, аге и др.

**сеирити се – тур. наслађивати се туђом муком, посматрати нешто са уживањем

Пре него што кажем шта мислим о кандидатској драми Вучић-Николић, представићу читаоцима три слике на основу којих ће ту „драму“ лакше разумети.

Бивша жена Синише Малог сведочи да јој је, 2013‒2016. године, муж дао 95.000 евра у готовини – независно од плате и других легалних прихода – за кућне рачуне и вођење домаћинства. „Синиша Мали супрузи никада није објаснио одакле му кеш“, каже се у новинском извештају о изјави Марије Мали, а онда ју је „натерао да потпише лажну изјаву о приходима намењену Агенцији за борбу против корупције“, по којој је 95.000 евра, наводно, пронашла у очевој заоставштини.

Дакле, код човека из врха естаблишмента СНС-а „нашло“ се – не зна се одакле и како – 95.000 евра у готовини. Не 950 евра, не 9500 евра, већ 95.000 евра. Како је тај новац стигао до овог функционера СНС-а можда можемо да наслутимо на основу другог примера, који налазимо у књизи Андреја Фајгеља „После Вучића“ (цела књига се може наћи овде, а пример је на стр. 53).

Фајгељ је, да подсетим, 2012‒2015. био директор Културног центра Новог Сада. Он је, како сведочи, уз редовну плату примао и додатак у коверти, намењен члановима естаблишмента: „Добијам позив и силазим. Доле ме чека страначки човек. Размењујемо тек покоју реч. Враћам се кући и вадим садржај коверте на сто, са чудном мешавином гађења и поноса. Донео сам у кућу четири хиљаде евра. На тај начин сам за две и по године на власти примио око 50.000 евра“.

За трећи пример не дајем линк јер је реч о сведочењу једне особе аутору овога текста; али, будући да је реч о човеку од поверења, усуђујем се да га пренесем: „У РТС-у су и у доба Тијанића постојала екстра примања, новац који је за поједине уреднике и новинаре стизао независно од плате, али је тај новац макар долазио из буџета РТС-а. Сада пак новац долази у ковертама директно из Владе. Последица је да хедови за сваки Дневник иду ван куће на супервизију“.

Ова три примера, изгледа, дају најбољу слику погона на који ради СНС естаблишмент. А то су – коверте. Имамо ли пак у виду „снагу“ таквог погона, лако можемо да објаснимо и понашање људи из тог естаблишмента.

Рецимо, чудимо се министру ухваћеном да се сликао с једним од вођа мафије и да је од другога „купио“ стан, а којем не пада на памет да поднесе оставку. И док се питамо како неко може бити у тој мери „дебелокожац“, одговор је, вероватно, садржан у оном Фајгељевом: „Донео сам у кућу четири хиљаде евра, а за две и по године на власти 50.000 евра“.

Или, рецимо, ако се чудимо да ли сви ти људи у Главном одбору СНС-а, који се такмиче ко ће боље да велича премијера, ко ће једногласније да га предложи за председника и ко ће дуже да му аплаудира (тапшање је последњи пут трајало 2 минута и 24 секунде; види овде, 9:26-11.50), дакле, када се чудимо како је могуће да нико од тих људи не види колико је такво понашање комично и стидно, одговор је опет: „Донео сам у кућу 4000 евра, а за две и по године 50.000 евра“.

Па и када се питамо како је могуће да водитељка РТС-а дозволи да је током једносатне емисије њен гост, премијер, 45 пута прекине док поставља питање, а затим 29 пута вербално нападне (било њу, било РТС), при чему она не нађе за сходно да се макар мало побуни због тога; па и када се питамо како је могуће да се после те емисије уредник информативног програма или директор РТС-а понашају попут своје водитељке – тј. да  „ћуте и трепћу“; и тада одговор свакако може бити: „Донео сам у кућу 4000 евра, а за две и по године 50.000 евра“.

Најжалосније је то што моћ овог „погона“ изгледа да разара најдубље односе који постоје међу људима. „Син председника Томислава Николића, Радомир Николић“, извештава Политика са седнице ГО СНС на којој је Вучић севернокорејски „изабран“ за председничког кандидата, „седео је у првом реду, а камере су помно пратиле сваки његов гест. Како би кренуо аплауз, тако би почели да севају блицеви фотоапарата. Николић, међутим, никоме није оставио места за негативне коментаре“.

Дакле, читалац закључује да је и Радомир Николић „громким аплаузом“, како то бележи Политика, поздравио одлуку ГО СНС да се Вучић кандидује; затим, да је „на ногама, уз дуготрајни аплауз“ дочекао улазак Вучића у салу; те да је, најзад, и њега Вучић више пута „дизао на ноге“ говором у коме је, између осталог, хвалио Томислава Николића, „наглашавајући да не жели од напредњака да чује ниједну ружну реч о њему“.

То је рекао управо мастермајнд пропагандне машинерије која је цео четвртак – одмах сутрадан по вести о Томиној кандидатури – најстрашније блатила Николића. Лепо се то дало видети на насловницама таблоида, баш на дан одржавања седнице ГО СНС: Информер: „Нож у леђа: Томислав Николић прешао на страну жутих бандита, странаца и тајкуна“; Српски телеграф: „Мишковић платио Томи да изда Вучића“; Ало: „Драгица наредила: Томо, иди на Вучића! Пресудиле ракија, Русија и верна љуба“; Политика: „Вучић не пристаје на уцене“; Блиц: „Колико кошта образ: Николић од Руса узео 20 милиона евра“; Курир: „Руси хоће Тому за председника“, итд.).

Дакле, Радомир је знао да човек који је пустио да ТВ Пинк, Информер и остали медијски колектори изливају faeces на оца му и мајку стоји испред њега; Радомир је знао шта тај човек ради – да његовог оца, који га је и довео на власт, понижава, потискује и издаје; знао је колико лицемерја и крокодилских суза има у речима говорника који пред њим каже „да сȃм ниједну ружну реч неће рећи за Томислава“. Све је то Радомир знао. А ипак је и он скакао и одушевљено аплаудирао док су бљескали фотоапарати и снимале ТВ камере.

И када се питамо – како је то могуће, можда је одговор опет у оном чувеном Фајгељовом: „Донео сам у кућу 4000 евра, а за две и по године 50.000 евра“. Наравно, цифре су различите за номенклатуру, зависно од ранга: није исти коверат за новинара, члана ГО СНС, или министра…

Но управо то је систем који уништава Србију, систем који паразитски исисава животне сокове из овог народа – све док нам, ваљда, сву децу не претвори у ропске раднике или у номаде… Управо то је систем који стоји наспрам обичног човека у Србији. Стога, када је обичан човек незадовољан, када жели да се побуни, када жели промену, мора да зна да насупрот њега не стоји тек један човек и његова странка; насупрот њега стоје ‒ коверте.

Стоје коверте танке и дебеле, и њихово непрестано отимање: из јавних набавки, јавних предузећа, из сваког посла који треба да склопи држава; затим стоје Информер и Пинк, па бриселске бирократе и вашингтонски клинтонисти, читав глобалистички естаблишмент (ММФ, CNN, „наши арапски пријатељи“, „страни инвеститори“ и ко све још не)…; и сви су увезани интересима и новцем који извлаче из Србије.

Но, сиромашни српски сељак устао је 1804. на Османско царство, које се тада простирало до Алжира. И победио је. Тако и данас: онај који воли да живи у лицемерју, у неистинама, у насиљу, онај који се нада коверти, или макар сендвичу, ћутаће; онај коме је свега преко главе, дићи ће главу.

Није јасно како ће се завршити сукоб Николића и Вучића. Можда се и нагоде, а можда Николић донесе „никад лакшу одлуку“. Како год да буде, жалосна је Србија у којој Радомир аплаудира Вучићу. Не због Радомира и не због Томислава; већ због живота, због достојанства и због вредности које се не могу свести само на новац.

У језгру колоније – мафија, а око њега корупција и таблоиди: тако би се могао описати систем у коме живимо. Такав систем даје пљачку и издају као једини отровни плод. Отрова је све више и убиће ову државу.

Нама треба хитна промена не лоше власти – већ система. То не може да се заврши на овим изборима. Али, можда би макар могло да започне?

-

 Председник Србије Томислав Николић је одлучио да одустане од кандидатуре на председничким изборима, после разговора са Александром Вучићем.

Vucic-i-Nikolic

Они су се претходно огласили заједничким саопштењем после одржаног састанка, у ком је само наведено да је „договорена блиска сарадња у будућности“.

Претходно је из Николићевог окружења незванично речено за Б92 из кругова блиских бившем председнику СНС да неће он неће у трку за нови мандат.

Такође, речено је да је претходних дана било разговора између Николића и Вучића протеклих дана, као и да су се чули помирљиви тонови.

До тензија између двојице јединих председника у историји СНС је дошло када је СНС одлучила да кандидује Вучића за председника Србије, после чега је Николић најавио да ће се борити за нови мандат.

www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=02&dd=20&nav_category=11&nav_id=1232553