понедељак, октобар 23, 2017

Тагови Вести таговане са "Трећи рајх"

Трећи рајх

Андреј ФУРСОВ

 

Један од најважнијих резултата Велике Победе је следећи: у ратовима пре свега побеђују здрави социјални системи, а не само нароужање. Што је виши еволуциони ниво развоја земље, она ће тим лакше победити своје противнике…

Совјетска победа, светска историја и будућност човечанства

  1. Велики јубилеј

Ове године ми обележавамо 70 година велике Победе совјетског народа, СССР-а над Трећим Рајхом, над национал-социјалистичком Немачком, која је организовала поход континенталне Европе против Совјетског Савеза, то јест, против историјске Русије ма како то они називали.

Садашња годишњица суштински се разликује од педесетогодишњице (1995) а поготово од 40-годишњице (1985). За последњих петнаестак година на Западу је (чак да не кажеш “одређени кругови на Западу”, пошто је позиција о којој ће бити реч постала у суштни официјелна, посебно у англосаксонским земљама) развијена масовна пропаганда по питању извртања механизма почетка, основних догађаја и резултата Другог светског рата, који је за совјетски народ, а поготово за његово руско језгро (пошто су нацисти управо Русе планирали да избришу са лица земље) представљао Велики Отаџбински рат.

Покушава се на СССР свалити кривица за почетак Другог светског рата, боцкају пактом Молотов-Рибентроп (адекватан назив “Совјетско-немачки споразум” од 23. августа 1939. године) и истичући наводну сличност Хитлеровог и Стаљиновог режима као “тоталитарних”; преувеличава се материјална помоћ савезника, пре свега САД, ставља се под сумњу сама чињеница победе СССР-а. “Аргументи”: није победила држава, није победио режим, наего народ, “упркос Стаљинском систему”, губици су били толико велики – “лешевима су засипали противника” – што наводи да не треба говорити о победи него о поразу.

Те “аргументе” радо је прихватила “пета колона” у Русији, отворено пропагандирајући тачку гледишта нашег данашњег геополитичког непријатеља (међутим, то је и свагдашњи противник, у крајњем случају, од времена Наполеонових ратова). И премда је данас по питању патриотизма ситуација код нас суштински боља него пре 10-15 година – данас није могуће гледати на ТВ подло-провокацијско разматрање питања типа “какав је фашизам гори – немачки или руски”, како је то било урађено на једном од програма “Културна револуција” – ситуација уопште није ружичаста: информациони, психоисторијски рат против Русије се наставља и наставиће се покушаји да се умањи улога и значај Победе СССР-а, да нас лише те Победе. Ту има неколико циљева.

Као прво – Победа у Великом Отаџбинском рату – до дан данас представља мало тога што духовно, историјски уједињује многе људе на постсовјетском пространству, и то људе не само старијег, него и средњег и млађег узраста. То осећање јединства, заједничке историјске судбине, важно је не само с тачке глдишта социјалног памћења и идентитета, по којима се свесно и систематски наносе удари геополитичких и цивилизацијских непријатеља Русије, него и са практичне тачке гледишта – као једна од основа реинтеграције постсовјетског пространства, било то у облику евроазијске уније или нечег другог.

Као друго, сваљујући кривицу за почетак Другог светског рата на СССР, Русију и њене народе, пре свега Русе, тежи се наметање осећаја кривице, а из тога следи историјски комплекс ниже вредности, па из тога следи, између осталог, потреба за “кајањем”. Многи западни аналитичари су у недоумици зашто се Руси, претрпевши пораз у Хладном рату, не кају као што то све до сад радо чине Немци који су претрпели пораз у Другом светском рату? Јасно је да је историјски комплекс ниже вредности овог или оног народа – моћно оружје у борби против тог народа.

Као треће, изједначавање Стаљиновог СССР-а са нацистичком Немачком и стављање на СССР такве или скоро исте такве кривице као и Трећег Рајха за распиривање Другог светског рата, избацује Русију, као правну наследницу СССР-а из редова победница са свим последицама које из тога произилазе. Председник Клинтон је 1995. године, говорећи пред америчким војницима, изјавио да ће САД дозволити Русији да постоји, али не да постоји као велика држава.

Русија данас заиста није супер-држава као што је то био СССР. Међутим, она је још увек један од пет чланова СБ ОУН која има право “вета” – као победник у Другом светском рату. А то де-јуре значи великодржавни статус, још један аргумент у чију корист служи чињеница да је РФ све до сада једина држава способна да нанесе САД-у за њих непоправљиву штету. У том контексту тежња да се Русија избаци из категорије победника, стављајући на СССР исту кривицу за распиривање Другог светског рата као и на Трећи Рајх, има потпуно очигледне циљеве, посебно у последње две године. Уосталом, током кризе у Сирији покренути су иако опрезни[1], али ипак очигледни кораци РФ ка враћању великодржавног статуса: активна самостална улога на Блиском Истоку – традиционалној зони интереса СССР-а, изван граница тзв. “ближег иностранства”.[2]

Аргументи мрзитеља Русије који теже да “унизе” нашу Победу, принципу се лако побијају. Довољно је присетити се да је споразум о ненападању СССР-а и Немачке био последњи међу европским државама (то јест, они могу, СССР не може). Довољно је присетити се да су други фронт савезници отворили тек кад је постало јасно да ће СССР без њихове помоћи разбити Трећи Рајх и изаћи на Антартик. Довољно је упоредити бројке војне технике у СССР-у и “материјалне помоћи” савезника. На крају, довољно је погледати реалне бројке односа војних губитака СССР и Немачке, да би се једном заувек зачепила уста букачима како смо ми наводно победили само зато што смо “затрпавали Немце лешевима”.

Међутим, да ли има смисла, посебно у 70-ој годишњици од Победе, ограничавати се појединостима. Има смисла погледати на Велики Отаџбински рат у целини, у контексту широке историјске панораме, истовремено забележивши неке принципијелно важне моменте с тачке гледишта како наше историје, нашег сећања, тако и данашњег дана, садашње етапе светске борбе за власт, информацију и ресурсе.

У овом реферату разматрају се следеће теме:

  • Карактеристике Великог Отаџбинског/Другог светског рата са тачке гледишта руске и светске историје;
  • Механизми организације/избијања Другог светског рата и околности почетка Великог Отаџбинског рата:
  • Узроци Победе, њена цена и резултати;
  • Улога Великог Отаџбинског рата у руској и светској историји;
  • Лекције Великог Отаџбинског рата с тачке гледишта данашњице када све очигледније постаје да се због политике САД (евроатланских елита, газда Запада) свет нашао на корак од новог светског рата.
  1. Светски ратови: сличности и разлике

Људи с краја ХХ и почетка ХХI века са неком уображеношћу сматрају да су била само два светска рата и да су оба била ограничена на ХХ век. У стварности, светски ратови за хегемонију представљају иманентну црту капиталистичког система, његове политичке економије. По правилу, управо такав сукоб широких размера фиксира завршно наступање следећег циклуса прикупљања капитала. Тако је врхунац холандске хегемоније (1625-1672) и холандског циклуса прикупљања капитала тесно повезан са првим у низу светских ратова – Тридесетогодишњим ратом (1618-1648); врхунац британске хегемоније (1815-1873) и просперитет британског циклуса прикупљања капитала, дошао је после англо-француских светских ратова у две рунде  (Седмогодишњи рат 1756-1763. г.; револуционарни и наполеоновски ратови 1792-1815. г.); и на крају, врхунац хегемоније САД у капиталистичком систему и амерички циклус сакупљања капитала, дошао је у резултату два светска рата у ХХ веку.

На Западу је прилично распрострањена следећа схема светских ратова. Према тој схеми, у светским ратовима за хегемонију у капиталистичком систему се сукобљавају морске и континенталне државе. Холандија – Империја Хабзбурга, Велика Британија – Француска, САД – Немачка. Побеђују сваки пут морске државе, између осталог и зато што се на њиховој страни налази пређашњи хегемон – морска држава: на страни Велике Британије, Холандија, на страни САД, Велика Британија.

Тешко је рећи чега има више у овој схеми: наивности или свесне лажи. Ради се о томе да је решавајући војни допринос у победи холандске коалиције над Хабзбурзима принела континентална Француска, а почињући од Седмогодишњег рата одлучујућу војну улогу у победама морских држава над континенталним играла је Русија/СССР. Управо је Русија нанела пораз “непобедивом” Фридриху II Великом. Управо је Русија сломила Наполеона. Управо је Русија привукла на себе немачке армије у августу 1914. године и тако спасила Париз и Западни фронт, а 1915. године са једним ударом – по принципима каратеа – избацила Аустро-Угарску из рата, а де факто и из историје. На крају, управо је СССР подвизима свог херојског народа, силом своје Црвене армије, разнео Вермахт и нацистичку Немачку.

У том плану ми можемо рећи да је наш Велики Отаџбински рат као део светског рата средине ХХ века уписан у дугорочну геополитичку логику, по којој континентална Русија иако није била претендент за улогу светског хегемона капиталистичког система, иступила на страни морских англосаксонских држава не само ради решавања својих проблема у борби са европским континенталним државама Француском и Немачком које су тежиле да уједине Европу (узалудно – како је приметио Ф. Тјутчев, пошто је после стварања империје Петра I постао немогућ препород империје Карла Великог у Европи) – него и омогућавајући англосаксонцима победе. На томе се, међутим, завршава сличност светског рата који се традиционално назива “Другим” и претходних ратова и почињу принципијелне и веома озбиљне разлике.

Пре свега, први пут у историји се развила борба између капиталистичких и социјалистичких (то јест – антикапиталистичких) држава. У томе је принципијелна социјално-економска разлика последњег светског рата од претходних: овде је, поред геополитичке и микроекономске борбе своје место имао и сукоб различитих социјалних система, различитих идеологија, различитих социјалних пројеката.

(Овде аутор није сасвим у праву. Социјализам се, према речима академика Н.В. Левашова, разликује од капитализма само по томе што он представља својеврсни државни капитализам и робовласничко уређење. То јест, циљеви газда су увек исти, а разликују се само средства њиховог достизања – Редакција).

Поред тога, у претходним светским ратовима ни један противник Русије, ни Фрдирих II, ни Наполеон, ни Виљем II – нису поставили задатак физичког и метафизичког брисања Руса из историје. Радило се о физичком уништењу неколико десетина милиона Руса и протеривање остатка иза Урала – са њиховим каснијим преобраћивањем у робове, у стоку лишену историјског сећања и етнокултурног идентитета. Углавном у немачко-руским формацијама, “сегмента” светског рата, огромну циљну улогу је играо расно-етнички моменат, што никада раније није постојало у светским ратовима. Улог за руски народ у последњем светском рату је био изузетно висок – ми смо се борили за право да останемо у историји као народ, културно-историјски тип, цивилизација. И победили смо. У том плану Велики Отаџбински рат се нипошто не сме изједначавати са “Немачким ратом” 1914-1917. г.

У последње време, посебно у вези са стогодишњицом почетка Првог светског рата, чине се покушаји – углавном са стране оних које обично називамо либералима – да се Први светски рат упореди са Другим, умањујући значај последњег. Ови напори се одвијају у складу опозиције Руске империје као неког позитива, Совјетском Савезу. Можемо само поздравити позивање на хероје Првог светског рата, међутим, из тога не треба изједначавати величину два светска рата за руску историју.

Као прво, као што је већ било речено, током 1914. године Немци нису попут Хитлера ставили задатак брисања Руса из историје: физичког уништења једног дела Руса, и културно-психолошко оживотињење друго дела. Улог у Великом Отаџбинском рату је био неизмериво и неупоредиво већи него 1914. године, било је то питање да ли ће бити или не бити Руса уопште и већ због тога нема ни говора о изједначавању та два рата уз све уважавање палих јунака у Првом светском рату. Ја већ не говорим о хероизму руског војника који је гинуо на пољима Првог светског рата не само за интересе своје земље колико за новчаник англо-америчких и француских банкара код којих је самодржавље Николаја II било у дуговима скоро до ушију.

Као друго, “први немачки” рат се за Русију завршио поразом и распадом државе. Из Великог Отаџбинског рата СССР је изашао не само као победник него и као једна од две супердржаве – на темељу Победе СССР је постојао скоро пола века и РФ постоји само зато што до дан данас нису успели да разруше тај фундамент.

Као треће, два светска рата ХХ века јасно илуструју то, да смо у једном случају (Руска империја) имали болесно друштво, а у другом (СССР) – здраво. Само што је 1915-1916 избачен стари официрски корпус, распала се армија, а са њом и самодржавље, држава. Није имао ко заменити официре као персонификаторе модалног типа личности (а за то је било потребно 7-8% становништва). Године 1941 био је избачен предратни официрски корпус, распала се армија, изгубивши милионе у заробљеништву. Али већ за неколико месеци други, поново створени официрски корпус, друга армија, нанела је пораз Вермахту под Москвом, иза чега је уследио Стаљинград, Курск и црвено знамење над Рајхстагом. Десило се то јер је 30-их година био створен тај сами модални тип личности, совјетски човек који је изашао као победник у рату који се потписао на Рајхстагу.

  1. Рат: палитељи, завереници, почетак

Обично, говорећи о Победи, обраћамо се или ка прекретничким биткама: Московској, Стаљинградској, или ка финалним ратним месецима, хронолошки блиским Дану Победу. Ја бих желео да скренем пажњу на ближу предисторију и сам почетак рата, пошто сматрам да су управо тада дејства совјетског руководства, а пре свега Ј.В. Стаљина у периоду 1939-1941 и Црвене Армије у лето 1941. године, без обзира на пораз и одступање, поставли темеље Победе. Истовремено, та иста предисторија Другог светског и Великог Отаџбинског рата, као и први месеци рата, најчешће постају објект фалсификовања совјетофоба и русофоба. У вези с тим дотаћи ћу се три узајамно повезана питања:

  • Када је заиста почео Други светски рат?
  • Какву је улогу у његовом започињању имао совјетско-немачки споразум од 23. августа 1939. године?
  • Да ли се Стаљин припремао за напад на Хитлера почетком јуна 1941. године (издајник-пребег В. Резун, чија је књига изашла под псеудонимом “Суворов”, сматра да је Хитлер предупредио Стаљинов удар буквално на две недеље, то јест, у стварности је агресију планирао Стаљин, а Хитлер, се, испада, само штитио)?

Да почнемо од другог питања. Добро је познато и документовано да се целу прву половину 1939. године влада СССР припремала да се договори са Француском и Великом Британијом о стварању система безбедности у Европи. Килаво вођени (ос тране западне плутократије) преговори уверили су совјетско руководство да у случају напада Немачке на Пољску, Велика Британија и Француска искључују било каква активна дејства и да теже да, у суштини, оставе СССР један на један са агресором – Совјетски Савез није могао да загризе такву удицу.

Британци су 23. августа 1939. године практично срушили преговоре у Москви (информација адмирала Дракса), будући уверени да се СССР нашао у изолацији и остаје да се одради мали посао – испровоцира сукоб између СССР и Немачке. Међутим, само 24 часа касније, експлодирала је информативна бомба: СССР и Немачка су потписале Пакт о ненападању, самим тим срушивши британско-француске планове рата. Немачка је напала на Пољску 1. септембра.

(У стварности је све било обрнуто: Пољска је подстакнута од Енглеске 1. септембра 1939. године напала на Немачку. Подробније видети у тексту “Како је Пољска напала Немачку 1939”? – Редакција)

Тај датум традиционално се рачуна као почетак Другог светског рата. Строго говорећи, био је то почетак европског рата, он је постао евроазијски у јуну 1941. године, а светски – тек у децембру. Но, да ли је заиста европски/светски рат почео 1. септембра 1939. године, а не раније? Пре него што одговоримо на то питање, неколико речи о томе шта и ко је изазвао немачко-пољски сукоб?

Британци су од 1929. године активно учествовали у довођењу Хитлера на власт, како би га гурнули на СССР. Шеф нацистичке партије који је 1933. године постао Рајх-канцелар Немачке, није имао нити златних резерви, нити добро наоружане армије, нити заједничке границе са СССР-ом. Све то су му током неколико година “донели на тацни”. Аншлус Аустрије донео је златне резерве. Комадање Чехословачке на делове решило је одмах три проблема: увећање златних резерви (укључујући део злата Руске империје који су “белочеси” изнели из Русије), моћан војно-индустријски комплекс (сваки трећи тенк који је ратовао на Источном фронту, био је произведен у фабрикама “Шкоде” које су преименоване у «Герман Геринг верке»; притом се самим тенковима свакако није ограничавао допринос Чехословачке јачању војне моћи Трећег рајха) и граница са Совјетским Савезом. Међутим, крајем 30-их година Хитлер се није спремао да ратује са СССР-ом, он је хтео да нараста војна моћ Немачке. Зато је урадио следеће: Чешку је претворио у “Протекторат Чешке и Моравске”, а Словачку је прогласио независном државом, притом је Хитлер лично гарантовао ту независност.

Британци су схватили да Хитлер покушава да се скине са удице и решили су да га исправе уз помоћ Пољака. Последњи, да ли због наивности или због ароганције, били су уверени у апсолутну подршку Британије и затражили су од Хитлера да им преда Словачку у својству протектората. Хитлер је то одбио и изнео контра-захтев за “данциншки коридор”. Настала је ћорсокак ситуација, међутим, војна позиција Пољака убедила је фирера да ће га Британци притискати уз помоћ Пољске. Стога је настао задатак решавања пољског питања, али зато је било потребно договорити се о ненападању са СССР-ом. Ја се слажем са оним историчарима који сматрају да је фирер био уверен да Британци неће ратовати због Пољака, па и уколико објаве рат, то ће бити тако, формално, али он је погрешио. Међутим, рат на Западном фронту је заиста текао скоро забавно – све до освајања Француске, иако су чак све до прелаза 1942/1943 годину Британци јалово ратовали.

На тај начин, нимало не умањујући историјску кривицу Хитлера, ми не смемо заборавити све те игре које су довеле до његовог заузимања Пољске и на оне који су ту игру започели “прелазећи рубикон” у Минхену 28. септембра 1938. године. Одмах да кажем: управо тај датум, по мом мишљењу, треба сматрати почетком Другог светског рата и истовремено, стварањем антисовјетског војно-политичког блока четири европске државе који је Стаљин сломио споразумом од 23. августа 1939. године, тиме начинивши први корак у правцу Победе из маја 1945. године.

Овде се примичемо првом питању. Минхенска завера (тешко је тај документ назвати споразумом) није само давала Немачкој део Чехословачке и позивала да се у перспективи прогута и сав остатак. Било је то нешто много озбиљније. Као прво, то је био у суштини акт заједничке агресије четири европске државе: Велике Британије, Немачке, Италије и Француске – усмерен на комадање, макар и вештачке али суверене државе, чланице Лиге Народа. Овај акт је требало да представља почетак новог рата у Европи, неку врсту другог издања Источног (Кримског) рата, који глатко претиче у Други светски рат. Сам Хитлер је наглашавао да рат на Истоку, то јест, са циљем уништења СССР-а, мора почети изненадном операцијом против Чехословачке. Заузимање Чехословачке он је сматрао почетком свог „Дранг нацх Остен“ („Похода на Исток“).

Као друго, том самом “Минхенском завером” формирао се агресивни антисовјетски блок, нешто попут “прото НАТО” чији је газда из сенке била Велика Британија, “клубови”, “групе”, “ложе” њене владајуће класе, а главна ударна снаге – војна песница – био је Трећи рајх.

Као треће, “Минхен-38” је објективно био средство за решавање унутрашњих политичких проблема Немачке важних за одређени део британског естаблишмента. Посебно – неуспеха завере генерала који су тежили свргавању Хитлера: он је био исувише потребан банкарима и индустријалцима Запада ради рушења СССР-а и уништавања националних држава у Европи. Тај режим власти Хитлера са његовом унутрашњом и спољном политиком, који ће се формирати између 29. септембра 1938. године и 1. септембра 1939. године, јесте резултат координисаног деловања западноевропске врхушке или како би рекао Лењин, “међународно испреплетаних клика финансијског капитала”, а такође и њихових најамничких службеника у виду формалних шефова држава.

Но, будући упознати са плановима британско-француске врхушке, немачки генерали су сматрали да ће се агресија против Чехословачке за Трећи рајх претворити у катастрофу. Генерали су полазили од чисто војничке оцене: чехословачка армија бројала је 34 дивизије, више од милион људи под оружјем, а Немци би морали јуришати по добро утврђеном , поред тога планинско-шумовитом терену, то јест, чисто војнички пораз Вермахту је био загарантован. У вези с тим генерали су припремили заверу: средином септембра 1938. године, Хитлер је по доласку из Берхтесгадена у Берлин требало да буде ухапшен и у случају супротстављања, убијен. Но, генерали су о својим плановима саопштили Британцима – и они су учинили све да оборе заверу. Пре свега, 14. септембра је у посету Бертхестагену стигао Чемберлен – што је задржало Хитлера од, за њега опасног пута у Берлин. А и сама “Минхенска завера” ставила је крст на сврсисходност завере. “Спасавајући свет, ми смо спасили Хитлера” – писао је Н. Хендерсон. Са каквим циљем? Наравно, они су спасили Хитлера ради његовог рата са СССР-ом.

Ко у то може посумњати: како је све то повезано са светским ратом, међутим, до њега је још било далеко, јер Чехословачку су “прогутали” мирно. А већ Черчил (као и Хитлер) је сматрао другачије. Његово писмо написано једном од активних учесника завере има велику цену: “Ја сам уверен – писао је између осталог Черчил – да ће пресецање границе територије Чехословачке од стране немачке војске или авијације, довести до обнављања светског рата. […] Такав рат, када почне, водиће се као последњи – до горког краја и ми морамо мислити не о томе шта ће се десити у првим месецима рата, него о томе где ћемо се сви ми наћи на крају треће или четврте године”. Даље је Черчил писао да ће Велика Британија и друге “демократске нације” не обазирући се ни на какве губитке, учинити све да би сломили агресора, то јест Хитлера и да ће победити.

У суштини, својим писмом Черчил је објаснио немачким генералима-завереницима следеће: као прво, не треба журити са својом завером, не треба ометати заузимање Чехословачке од стране Хитлера. Као друго, то заузимање ће де факто значити почетак новог светског рата (који је и подстицао одређени део британске врхушке – очигледни потпиривачи рата). Као треће, рат ће се продужити 3-4 године и постаће замка за Хитлера, рајху измореном ратом са СССР-ом, англосаксонци и Французи ће нанети пораз. Черчилово писмо са свом очевидношћу указује на истинске распириваче рата.

На Западу су одлично схватали и схватају, да је пут ка светском рату отворио Минхен, управо због тога истичући совјетско-немачки споразум из 1939. године пребацујући стрелице на СССР, скривајући на тај начин и Минхен и свој геополитички пораз – распад антисовјетског блока који се десио 23. августа 1939. године.

Још једно питање кога се треба дотаћи на 70-ту годишњицу: да ли је Стаљин припремао напад на Немачку, закаснивши буквално две недеље, као што тврди пребег-издајник Резун?

Та тачка гледишта обара се елементарним пребројавањем војно-економских потенцијала великих сила на крају 30-их година и познавањем одређених историјских чињеница. Суштина је у следећем. Још 1937. године председник САД Френклин Рузвелт је изјавио да ће у случају појаве сукоба између Немачке и СССР, позиција САД бити таква: ако Немачка нападне на СССР, тада ће САД помагати СССР, а ако СССР нападне Немачку, онда ће помоћ бити указана Немачкој. У априлу 1941. године Конгрес САД је званично донео следећу одлуку: ако Немачка нападне на СССР, онда ће помоћ бити пружена СССР-у, ако СССР нападне Немачку или дозволи да испровоцира напад на себе (моје истицање – А.Ф.) то ће САД стати на страну Немачке.

САД – о томе нешто касније – није задовољавао совјетско-немачки рат; он није био интересантан оној фракцији америчке буржоазије чије је интересе изражавао Ф. Рузвелт. Хитлер је одлично знао за ту одлуку и покушавао је да испровоцира Стаљина на таква дејства која су се са тачке гледишта међународног права могла оквалификовати као агресија, тада би се Рајх скоро аутоматски измирио са Великом Британијом. Управо је тај циљ немачка страна имала у виду током преговора које је тајно (али не и за Стаљина) водио са британским естаблишментом у Великој Британијои отприлике од 10. маја до 18. јуна 1941. године, наводно од Британаца ухапшени Хес који је прелетео у Енглеску (није случајно да су у Великој Британији сви материјали о Хесу тајни све до 2050. године!).

Плашећи се да ће, после договора, Немци и Британци организовати провокацију и оптужити СССР за агресију и користећи то помирење нанети заједнички удар по СССР-у, Стаљин је, полазећи од податка обавештајне службе, иницирао познату изјаву дату ТАСС-у од 13. јуна (у штампи публикована 14. јуна) 1941. године у којој изражава изразито мирољубив тон.

Ту изјаву хулитељи Стаљина користе у својству доказа “глупости вође”, “његове жеље да се додвори Хитлеру” да је он тим путем покушао да одложи рат. Ти људи из неког разлога сматрају да је та изјава била адресирана на Хитлера. У стварности је Стаљин одлично схватао неизбежност рата и главни задатак пред лицем те неизбежне (он је знао да су до његовог почетка остали буквално дани) претње било је да лиши било кога на Западу (а пре свега САД) могућности да припише СССР-у и најмању агресивну намеру према Немачкој – управо такав утисак је покушавао да створи Хитлер у САД, код председника Рузвелта, на све начине провоцирајући СССР у јуну 1941. године.

Стаљин је знао врло добро какве претње СССР-у доноси сукоб са колективним Западом и његовим азијатским сателитима. Просто рачунање војних потенцијала практично није остављало шансу СССР-у не само да победи, него ни да преживи. У делу П. Кенедија “Узлет и пад великих држава” које је постало класика, донета је следећа оцена војно-економских потенцијала великих држава у 1937. години (у процентима од укупног светског): САД – 41.7%; Немачка – 14,4%; СССР – 14%; Велика Британија – 10,2%; Француска – 4,2%; Италија – 2.5%; Јапан – 2,5% (остатак света – 10,5%).

Чак и ако се ограничимо великим државама (у случају рата против СССР, њима би се обавезно придружиле Пољска и Турска) и ако узмемо у обзир повећани до 1941. године војно-економски потенцијал СССР-а (трећа петолетка која је прекинута 1941. године била је потпуно милитаризована, али се и потенцијал Трећег рајха веома увећао како сам по себи, тако и на конто апсорпције индустријски развијених делова Западне и Источне Европе), однос би био 75% : 15% не у корист СССР-а, то јест, Запад би имао петоструко превасходство.

Стаљин није био безуман и зато и уколико је могао планирати некакав удар на Немачку, то је могао бити само узвратни, контраударац. Друга је ствар што 1941. године није било совјетског контраудара. Анализа разлога тога излази изван оквира овог реферата, само ћу истаћи да је шансе на успех Хитлеру давао једино блицкриг – потпуна победа у току два-три месеца. У супротном случају – Трећи рајх би могао ратовати – са невеликим шансама – само на нерешено (нису случајно неки немачки генерали већ у септембру 1941. године проговорили о поразу). Вермахт није успео добити потпуни слом Црвене армије у лето 1941. године, упркос милионима заробљених совјетских војника и заузимању огромне територије. Управо то је увелико одредило Победу одржану у мају 1945. године.

Активно супротстављање и контраудари Црвене армије у августу 1941. године, са чиме се Немци нису сретали у својим “шетајућим” европским кампањама, постали су темељ Победе, пролог ка Московској, Стаљинградској и Курској бици – као што је и изрешетана мецима црвена застава над Брестском тврђавом постала претеча црвене заставе над Рајхстагом.

Крај првог дела

Превод ФСК са руског: genocid.net/news_content.php?id=3816

[1] Овај текст је писан у мају 2015. године, за 70-ту годишњицу победе над фашизмом, пре руске интервенције у Сирији, па отуд и ова квалификација о “опрезним корацима” (примедба преводиоца).

[2] Термин у Русији за државе некадашњег Совјетског Савеза.

У В О Д

У предвечерје, или можда већ јутро, новог Великог сукоба, када постоји толико много логичних питања, а тако мало смислених одговора, неопходно је знати шта нам се заправо (као Човечанству) дешава, зашто нам се историја периодично понавља и какве су перспективе процеса који су у току?

И да ли је историјска случајност или закономерност Провиђења то што су сви велики освајачи, пре или касније, Русију видели као свој плен, а у њој налазили гроб својих агресивних амбиција?! Одговор ћемо овога пута потражити у Геополитици, релативно младој науци, која је настала из потребе да се детаљније анализира утицај географских детерминанти (географски положај, природна богатсва, рељеф итд.) на политику, а данас је постала синоним за стратешку међународну политику, посебно ону коју воде велике силе.

Сам појам „Геополитика“ потиче од грчких речи γη (земља) и πολιτική (политика), а први га је употребио шведски професор Рудолф Кјелен у свом делу „Држава као животни облик“.  Кјелен је геополитику сматрао науком о држави као георгафском организму или појави у простору. Ипак, правим утемељитељом геополитике као науке сматра се немачки географ и етнограф Фридрих Рацел, најпознатији по својој теорији „Животног простора“ (Lebersnaum) коју је са одушевљењем прихватио Адолф Хитлер и уградио је у концепцијске темеље Трећег Рајха.

Овде ваља истаћи да је Рацел умро 1904. године, када је Хитлер био још увек дечак и да је мост између њега и Хитлера био немачки генерал Карл Хаусхофер, директни Рацелов ученик и следбеник, најзаначјнији и најутицајнији геополитичар ХХ века, како по свом деловању за живота, тако и по утицају који су познати и мање познати аспекти његовог рада имали на Збигњева Бжежинског, најпознатијег живог западног геополитичара и видљивог идеолога савременог глобализма (Новог светског поретка), у чијој основи лежи концепт униполарног света Надахнуће које Бжежински налази у научном и мистичном раду Карла Хаусхофера, а које се још увек углавном занемарује, најбоља је потврда идеолошких веза које савремени евро-атлантизам има са нацистичким доктринама, а што је посебно постало видљиво након дешавања у Украјини. Инспирисаност Бжежински геополитичком доктрином Карла Хаусхофера, практично, у његовој личности обједињује две најпознатије геополитичке школе – немачку и англо-америчку.

Оно што им је заједничко јесте да и једна и друга школа, мада не из истих разлога, Русију сматрају архи-непријатељем и да желе њен нестанак са мапе света.  То жели, то осмишљава, то ради Збигњев Бжежински, већ деценијама, а то је само наставак онога што је покушавао и Хитлер инспирисан, геополитичким теоријама и ставовима Карла Хаусхофера.

Отуда се вреди позабавити активностима ове двојице западних геополитичара и суптилним, још увек недовољно истраженим, везама које међу њима постоје чинећи непрекинут антируски ток.

КАРЛ ХАУСХОФЕР – НЕНАЦИСТИЧКИ ИДЕОЛОГ НАЦИЗМА

За Карла Хаусхофера не постоје докази да је био члан Нацистичке партије, и то је послужило као основни формални разлог да после хапшења од стране америчких окупационих власти не буде оптужен у Нирнбершком процесу. Но, иза тог формално-правног стајали су неки други, много озбиљнији, суштински, разлози везани за озбиљно интересовање америчких тајних служби за улогу Хаусхофера у стварању окултне доктрине Трећег Рајха, њено дешифровање и преузимање! А та улога није била мала, будући да је Хаусхофер био не само високи иницијант црно-окултног братсва „Тула“ (1), веома заслужног за довођење Хитлера на власт, већ и први човек њеног унутрашњег реда посвећеника, Луминозне ложе „ВРИЛ“, јединственог споја научника, адепата и експерата, међусобно везаних окултним заклетвама и одабраних за најтајније окултно-научне експерименте. Директно спајајући окултни рад (ритуале и медијумство) са науком и технологијом тога времена ложа „ВРИЛ“ заслужна је за чудесне пробоје у примењеној науци и проналазаштву које је направила Хитлерова држава, а чији се ефекти и данас експлоатишу, пре свега од стране САД.

Дакле, Хаусхофер је знао много о ономе што је Американце занимало далеко више од физичких нацистичких злочина. На пример, кога пребацити у чувеној операцији „Спајалица“. Али, за њега самог било је далеко боље да су му судили у Нинбергу. Дуже би поживео. Када су амерички оперативци из њега извукли оно што им је требало, пронађен је, 10.03.1946. мртав на свом имању Хартшимелхоф (Hartshimmelhof), где је повучено живео са својом супругом. И она је била мртва. Наводно, обоје су извршили самоубиство тровањем арсеником.

Поред улоге у мистичној димензији нацистичке идеологије, Хаусховер је на политику Трећег Рајха битно утицао и тиме што је био ментор Рудолфа Хеса, до одласка у Енглеску једног од најближих Хитлерових сарадника, као и улогом коју је одиграо у стварању стратешког савезништва Немачке и Јапана.

Но, вратимо се ономе по чему је Хаусхофер најпознатији – геополитици, односно његовој улози у профилисању гео-стратешких интереса Немачке као силе која је намеравала да освоји симболе и полуге светске моћи, почев од оних митских попут Логиновог копља или Светог грала, све до чисто земаљског освајања простора Евро-азије, који је већ тада, у геополитичкој теорији, био познат као „Срце света“ или „Хартланд“. Кренимо редом.

Карл Ернст Хаусхофер рођен је 27.08.1869. године, у породици научника и уметника. Завршио је највише немачке војне школе, а 1908. године послат је у Јапан, као саветник јапанске царске владе, где је остварио добре контакте са царском породицом и самим царем. Током 1913. одбранио је докторат из филозофије на Универзитету у Минхену. Први светски рат дочекао је као генерал на западном фронту, а завршио као поразом разочарани официр, који је пензионисан 1919. (2), након чега се посвећује разради својих геополитичких теорија које вуку корене у радовима његовог ментора Фридриха Рацела, америчког поморског теоретичара Махана и пионира британске геополитике Халфорда Мекиндера, творца „Теорије Хартланда“, и човека који је поставио тзв. формулу за владање светом: „Ко влада источном Европом, влада Средиштем света; ко влада Средиштем света, влада Светским острвом; ко влада Светским острвом, влада читавим светом.“ (3)

А „Средиште света“, или „Хартланд“ је евро-азијски простор који у највећем делу контолише Русија, тада као и сада!!

Када је формулу владања светом, коју је прихватио као аксиом, Хаусхофер спојио са идејама свог учитеља Фридриха Рацела, посебно оном о животном простору дошао је до закључка да, ако желите светску моћ, Русији се морате приближити, а ако желите апсулутну доминацију светом, Русију морате уништити како би овладали „Срцем света“. Хаусхофер је геополитички разрадио обе варијанте.

Прву, најкраће можемо представити као осовину Берлин-Москва-Токијо, а другу као осовину Берлин-Лондон-Вашингтон. Вратићемо се овим теоријама нешто касније, а сада да наставимо са кратком биографијом Карла Хаусхофера.

У јавни живот Хаусхофер се вратио 1930 године, у време када су нацисти незадрживо јурили ка преузимању власти, и то под утицајем блиског Хитлеровог сарадника, Рудолфа Хеса, коме је био не само један од учитеља геополиитике(4) већ и један од окултних ментора у оквиру друштва „Тула“.  Постао је професор политичке географије на Универзитету у Минхену и са тих позиција отворено подржавао успон нациста, иако никада није постао члан Хитлерове Национал-социјалистиче партије, претпоставља се због жене која је била полу-јеврејка, а којој је био врло привржен.

Након пребега Рудолфа Хеса у Енглеску, 1941. био је ухапшен од стране Гестапоа, па ослобођен, али се након тога повукао из јавности. Његов син Алфред учесвовао је у неуспелом покушају пуча на Хитлера и стрељан је пред сам крај рата. Но, немојте из тога извлачити закључак да Карл Хаусхофер није био одан нацистичкој идеји. Био је. Само је, због својих геополитичких и окултних знања, пре других схватио да Хитлер због грешака у корацима не може добити рат.

Његово наводно самоубиство 10.03.1946. остаје једна од многих мистичних тајни које су пратиле дефинитивни слом нацизма.

ХАУСХОФЕР, РУСИЈА И ПРЕБЕГ РУДОЛФА ХЕСА У БРИТАНИЈУ

Карл Хаусхофер је био један од првих научника који су тврдили да је Немачка изгубила Први светски рат због непознавања и непоштовања географских закона стратегије и избора глобалних савезника, што се итекако подударало са нацистичком реториком. Такође, његово искуство и везе са јапанским двором и војном елитом пресудно су допринели зближавању Јапана и Немачке, све до најчвршћег савезништва и стварања “ Сила осовине”. Практична Геополитика!

Али да се вратимо односу Хаусховерових поставки према Русији као држави која контролише „Срце света“. Као што смо истакли његов закључак је био да се континентална држава која жели светску моћ мора геостратешки приближити Русији, а да онај ко жели доминицају светом, Русију мора уништити и преотети јој Хартланд (Срце света). Као водећи немачки геополитичар разрадио је обе варијанте и преко Хесеа са њима упознао Хитлера. При томе, подразумевао је да Немачка ни један од ових циљева не може постићи сама, већ са одговарајућим (не било којим!) савезницима.

Прва варијанта, која би Немачкој, упркос поразу у Првом светском рату, донела брзи статус светске силе заснивала се на осовини Берлин-Москва-Токијо, а друга, која би подразумевала удар на Русију и запоседање „Срца света“, као савезника је видела Лондон и Вашингтон.

Сам Хаусхофер био је наклоњенији првој варијанти, просто зато што је сматрао да је лакше остварљива и природнија, па се сматра да је подржао споразум Рибентроп-Молотов као корак у добром смеру. Али, није му превише засметало ни када је схватио да Хитлер тај споразум користи само за куповину времена, ради што потпуније припреме напада на Русију.  Веровао је да ће пре тога Фирер изнађи начина да се нагоди са Великом Британијом.

Када је схватио да Хитлер то није учинио, већ да у исто време напада и Русију као водећу „силу копна“ и Британију као водећу „силу мора“ (5), да истовремено ратује и са Западом и са Истоком, Хаусхофер је био ужаснут његовом непромишљеношћу. У тренутку схватајући, као геополитичар, али и као посвећених тајних ложа (поред Туле и Врила био је иницијант и једног јапанског зен-будистичког братства) какве све последице по немачку државу и народ може имати Хитлеров авантуризам и игнорисање космичког принципа „остварљивости (доступности) циља“ Хаусхофер разговара са својим геополитичким и окултним учеником Рудолфом Хесом, тада Хитлеровим замеником, након чега се овај одлучује на свој пут у Британију.

Не, Рудолф Хес, није отишао тамо зато што је полудео, нити да би издао нацистичку идеју, како нам често предочавају ои који свет и историју виде у премало димензија. Он је начинио очајнички покушај да промени ток историје тиме што ће Черчила придобити за осовину коју је Хаусхофер предвидео као најмање лошу стратегију за напад на Русију и „Срце света“ – Берлин-Лондон-Вашингтон. Али, било је већ касно. И на видљивом и на невидљивом плану.

ХВАЛА И СЛАВА БОГУ!

 

(наставиће се)

___________________________________________

  1. srb.fondsk.ru/news/2013/09/18/tula-nacizam-i-savremeni-globalizam.html
  2. www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=4474:hitler-i-okultizam-u-nacistikoj-nemakoj-1deo&catid=42:xfiles&Itemid=61
  3.  casopisinterfon.org/2015/03/04/geopoliticke-teorije-u-praksi/
  4. Хес је на Универзитету у Минхену студирао политику, историју, економију и геополитику.
  5. Маханова геополитичка теорија која сматра да је величина једне нације уско повезена са морем, са његовом употребом у миру и контролом у рату.

-

Књига некадашњег вишег тужиоца Џона Џ. Лофтуса „Нацистичка тајна Америке“, у којој он описује како је Министарство правде Сједињених Америчких Држава онемогућавало рад Конгреса, блокадом конгресне истраге у вези са славним америчким породицама које су финансирале Хитлера, Стаљина и арапске терористе, уводи читаоца у најстрожије чуване тајне владе у Вашингтону. Реч је о нецензурисаној верзији првобитне књиге, „Белоруска тајна“, чији је оригинални рукопис цензурисала влада САД. Магазин Таблоид у неколико наставака објављује најинтересантније делове из овог вансеријског публицистичког дела

Амерички обавештајни систем је био готово једнако сложен као нацистички апарат, а међусобне борбе његових припадника једнако замршене. Све до Другог светског рата, Сједињене Државе нису имале централизовану обавештајну агенцију. Постојао је војни Г-2, морнарички ОНИ, мали „истражни биро“ Стејт департмента, те Федерални биро за истраге који је био активан у домаћој контрашпијунажи. Разорни јапански напад на Перл Харбор указао је на недостатак сарадње међу тим агенцијама и суштинску потребу за координацијом. Председник Рузвелт је одобрио стварање Уреда за стратешке службе (ОСС) у том циљу и поставио пуковника Вилијама Џ. Донована, хероја из Првог светског рата и старог колеге са студија права на Колумбији, на чело те организације.

„Дивљи Бил“ Донован је формирао ОСС по сопственом лику. Бомбастичан и смео, он је регрутовао агенте у фирмама са Волстрита, најбољим факултетима и великим корпорацијама. Старе војнообавештајне агенције са презиром су гледале на нову организацију и тврдиле како њени иницијали значе „О, тако отмени“.

Без обзира на то, после неизвесног почетка, ОСС је постигао солидне резултате у тајном рату против нациста и Јапанаца. Импресиониран успехом ОСС-а, Рузвелт је планирао, док се рат ближио крају, да створи трајну, централизовану обавештајну агенцију којој би језгро била Донованова агенција. Али он није рачунао на Џ. Едгара Хувера, који је већ дуго био на челу ФБИ-ја. Хувер је сматрао да он, а не Донован, треба да води један такав обавештајни апарат. План који је Донован припремио председнику за разматрање процурео је до жестоко антирузвелтовски настројеног Чикаго трибјуна, који је упозорио да ФДР покушава да створи „Амерички Гестапо“. После Рузвелтове смрти, генерали и адмирали који нису подносили Донованову моћ, убедили су председника Трумана да расформира ОСС од 1. октобра 1945.

Преживеле обавештајне агенције почеле су да се такмиче око остатака Донованове организације. Министарство рата је преузело контраобавештајни одсек ОСС-а, који је тамо претворен у Јединицу за стратешке службе пошто је цело његово особље запретило оставком уколико их буду терали да раде за Хувера. Захваљујући томе, задатак откривања совјетских шпијуна био је подељен између ФБИ-ја и војске, а та подела ће касније имати трагичне последице Стејт департмент је себи прикључио политички обавештајни одсек ОСС-а, са свим његовим досијеима.

Нацистичка тајна Америке (2)

Бивши генерал мајор Хитлеровог Вермахта, Рајнхард Гелен, имао је користи од те борбе. Све америчке агенције жарко су желеле његове услуге, а он је захтевао високу цену за њих. Гелен је склопио пакт са владом САД и вратио се у јулу 1946. у Немачку, где му је дозвољено да формира сопствено обавештајно царство. Имао је уговор с Американцима по ком се подразумевало да ће једног дана, кад буде успостављена немачка влада, он доћи на власт. (1. априла 1956., Гелен је постао шеф Бундеснацхтрицхтендиенст (БНД), званичне обавештајне службе Савезне Републике; пензионисао се 1968.)

Војска и Морнарица САД, Стејт департмент и ФБИ добијали су податке које је Гелен штанцовао, али приступ његовим оригиналним изворима био је строго ограничен. Гелен је имао доста разлога да буде обазрив. Морао је да спречи Американце да сазнају колико је током рата његова организација била пуна Совјета. Тачно, имао је он приступ Совјетском Савезу, али проћи ће године пре него Савезници сазнају да је тај приступ ишао у оба смера.

По повратку у Немачку, Гелен је почео да поново окупља своје особље аналитичара обавештајних података у главном штабу у Оберурселу, близу Франкфурта. Бивши припадници особља ФХО-а из америчких затвора за ратне заробљенике кришом су препуштени Гелену. Амерички војни закон му је бранио да запошљава ратне злочинце и бивше припаднике СС-а или Гестапоа, који су били оптужени као криминалне организације на суђењима у Нирнбергу, али Гелен је сматрао да Американцима неће сметати оно што не знају. Људи са црне листе били су запошљавани, добијали друга имена и лажна лична документа, тако да је он могао да тврди како није ништа знао о њиховој прошлости.

Преостао је само један проблем: где ће Гелен пронаћи довољно сирових обавештајних података коју би његова машина могла да свари и преради? Американци су га притискали жељни моменталних резултата како би оправдали знатне суме новца, а поготово и ризика услед оснивања Геленове организације.

Дубоко закопана тајна: Мрежа нациста остала на власти у Немачкој и након Другог светског рата

Гелен је имао решење за то. Добрим делом рата, седиште ФХО-а је било у Смоленску, на делу територије коју су нацисти намеравали да припоје Белорусији. Лидер колаборациониста у Смоленску био је енергични белоруски националиста по имену Радослав Астровски, који је импресионирао Гелена и командовао мрежом тајних доушника који су могли да обезбеде много обавештајних података. Гелен је сазнао да се Островски крије у британској зони и предложио му план сарадње. У замену за информације која је прикупила мрежа Островског у логорима за расељена лица, Гелен му је понудио могућност заштите од прогона због ратних злочина, ослањајући се на своје америчке спонзоре.

Доушници плаћани робом

Гелен и Островски су имали много тога заједничког. Обојица су знали како да преживе, и обојица су били професионални конспиратори спремни да служе сваком господару само да би постигли свој циљ. А обојица су имали невероватну срећу. Њихов тајни савез је био зацементиран у време кад су њихови амерички доброчинитељи доносили одлуку о томе да се на замашан начин баве обавештајним послом. Почетком 1946., председник Труман је схватио да је погрешио кад је размонтирао ОСС и предузео је стварање Централне обавештајне агенције (ЦИА). „…Супротстављени обавештајни извештаји који су ми пролазили преко стола збуњивали су ме и раздраживали, тако да сам остајао монументално неинформисан“, пожалио се он.

Први корак је било организовање Централне обавештајне групе (ЦИГ) ради регулације информација које су приспевале у Белу кућу из Стејт департмента, војних служби, ФБИ, и бројних других извора. Председник је желео обавештајну службу која ће му говорити шта Руси спремају. Али Труманов избор човека за директора Централне обавештајне групе био је крајње погрешан.

Иако је Труман због много чега заслужио дивљење, председник је мислио да добро влада уколико пријатељу повери посао. Контра-адмирал Сидни В. Соуерс је био један од Труманових пајташа с покера који је био власник продавница Пигли Вигли у Мемфису, а онда је водио канцеларију за осигурање у Сент Луису пре него што је своје ратне услуге понудио Морнарици.

Два дана пошто је Соуерс положио заклетву приређен је пријем у Белој кући на којем је Труман у шали овоме поклонио црни шешир, плашт и дрвени бодеж. Соуерс није могао да се снађе и после шест месеци га је заменио генерал потпуковник Хојт С. Ванденберг, који је командовао Деветом ваздухопловном јединицом у Африци и Европи. Њему совјетски послови нису били страни, пошто је служио као шеф америчке ваздухопловне мисије у Русији од 1943. до 1944. године.

Ванденберг је видео ЦИГ као одскочну даску за четврту звездицу и место шефа генералштаба Ваздухопловних снага чим је овај створен, али за годину дана колико је провео на месту директора централне обавештајне агенције саградио је шпијунско царство. Није га у томе ометала ни чињеница да је био сестрић Артура Х. Ванденберга, републиканског председника сенатског Комитета за међународне односе. Кад су ађутанти предложили генералу да се оснује истраживачко одељење са особљем које би бројало осамдесет људи, он је то вратио с наређењем да се смисли план за осамсто запослених.

Код Немаца поштујем све: кошарку, нацисте, хулигане…

Ванденбергова најважнија аквизиција односила се на обавештајне операције ОСС-а, које су пребачене у Министарство рата у време кад је размонтирана Донованова агенција. Име јој је промењено у Уред за специјалне операције (ОСО) и она је донела особље од хиљаду људи. ЦИГ је такође делио надзор, заједно са војнообавештајном службом Г-2, над Геленовом организацијом и плодовима њених напора.

Гелен је био одушевљен опсежношћу Ванденбергове визије и предвидео је значајно повећање у сопственом финансирању и мисији. Изоставивши нацистичку прошлост својих регрута, Гелен је нове послодавце известио о томе да постоји мрежа Белоруса који оперишу у логорима за расељена лица, и који би волели да помажу Савезницима. У замену за признање њиховог антикомунистичког националистичког покрета, Белоруси ће у потаји циљати комунистичке шпијуне који раде у емигрантској заједници. Та понуда је побудила интересовање, зато што је совјетска шпијунажа већ неко време била драматично све присутнија међу изгнаницима. Гелен је започео Операцију Дуван, план да се белоруски доушници искористе за помоћ војном контраобавештајном корпусу за истеривање совјетских агената на видело. Он се надао не само да ће се интегрисати са ЦИГ, већ и да ће неутралисати све већи притисак ловаца на нацисте који је долазио из ЦИЦ-а.

Гелен је преплавио Американце „аутентичним“ документима које су му обезбедили Белоруси. Велики број Геленових информација односио се на саме логоре за расељена лица. Стотине хиљада избеглица и људи који су преживели нацистичке бруталности живеле су у тим логорима. Међународна организација за избеглице се јуначки трудила да их храни и облачи док се за њих не пронађе решење. За Гелена је било нормално да плаћа доушнике робом која је стизала преко америчке војне поште, а ови су то могли да препродају са значајном зарадом. Читаве заједнице избеглица у послератној Немачкој пролазиле су логорима за расељене у потрази за најмањим гласинама које би Гелен могао да препрода одувек лаковерним Американцима.

Али, у првим послератним годинама, војска је имала само сумње. Те сумње су се појачале кад је ЦИЦ натрапао не неке од Геленових агената у својим претрагама са циљем денацификације. Нико нормалан не би користио избеглог нацистичког колаборационисту као шпијуна: такав се превише лако могао преобратити или уценити. Изнова и изнова, агенти ЦИЦ-а су хапсили нацисте који су се крили у логорима за расељена лица, само да би њихов осумњичени извадио специјалну картицу са бројем телефона Геленовог официра за везу у војсци. Без разлике, виши по чину наредили би да ЦИЦ нацисте пусти. Није ништа вредело што је ЦИЦ протестовао да су Геленови људи бивши нацисти за које се сумња да исте информације продају Совјетима. Тада је Вашингтон већ био навучен на Геленове извештаје, па је он могао да се хвали својим успесима.

На пример, Геленово ислеђивање немачких војника који су се довукли кући из руских заробљеничких логора повремено је доносило значајне обавештајне податке. Неки су радили у совјетским фабрикама и рудницима, други на поновној изградњи брана и друмова. Крпљењем делића информација прикупљених за време тих ислеђивања, Гелен је био у стању да дедукује значајан део совјетских планова за поновну изградњу њихове војне и економске машинерије. Један ратни заробљеник је са собом донео парче руде која је изгледала крајње обично, али се испоставило да су то били фрагменти минерала из ког се могао извући уранијум, за који су сви мислили да је у Совјетском Савезу непознат. Други је имао чинију за супу направљену од комада специјалног метала за летелице, што је Гелену омогућило да прецизно процени степен развоја совјетских металуршких процеса. Али такви примери корисних обавештајних података били су изузетак, а не правило. Белоруска бригада је углавном једноставно фабриковала своје процене снаге совјетских трупа и преувеличавала совјетску спремност да нападну западну Европу. Они су лаковерним Американцима једноставно говорили оно што су ови желели да чују.

Борба против Руса, уз помоћ Руса

За две године по немачкој предаји, белоруски нацисти су, уз Геленову помоћ, практично приграбили контролу над логорима за расељена лица у којима су живели. Бивши нацисти су управљали обавештајним азилом. Највећи део Белоруске бригаде се поново окупио у Регенсбургу и Михелсдорфу, где је Франц Кушел радио као координатор логора. Кушел је организовао јединице за војну обуку у логорима; да би избегао прописе који су забрањивали такве организације, те јединице је маскирао у извиђачке трупе и друштвене клубове ветерана. Станислав Станкијевич је управљао логором Остерхофен.

Они који су се супротстављали његовој власти нису добијали следовања хране. У Остерхофену је било много избеглица који нису имали никакве везе са белоруским подземљем, и кад су се они бунили пред америчким властима због бруталности Станкијевичевог режима, нико није слушао њихове притужбе. Неке од оних који су протестовали пребили су Станкијевичеви зликовци. Станкијевич никад није био изабран за вођу логора, како су захтевала правила ИРО, али онима који су тражили слободне изборе амерички војни представник је говорио да никаквих промена бити неће. На крају су дисиденти пребачени у друге логоре.

Успостављен је двојни логорски систем – један за легитимне избеглице, које су једва преживљавале, и други за оне привилеговане, као што су били припадници Белоруске бригаде. Под маском преуређења локација за расељена лица по етничким линијама како би се олакшала управа, белоруским и украјинским колаборационистима су поверени њихови приватни логори. Логори у Бакнангу, Михелсдорфу, Остерхофену и Ашафенбургу потпали су под контролу ове или оне белоруске фракције. Бивши нацистички колаборационисти које је сада запошљавала Геленова организација постали су управници тих логора, а добијали су послове и као учитељи, дистрибутери следовања, преводиоци и ћате. Продаја тајни је била главна и индустрија, и неки од њих нису радили само за Гелена, већ и за друге обавештајне службе.

Један од најнепријатнијих примера вишеструке лојалности избио је на површину кад су Американци дошли на идеју да „репатрирају“ сопствене агенте у совјетску зону како би сакупљали обавештајне податке. Гелен је Американцима обезбедио услуге Јурија Бартишевица, човека који је водио белоруску операцију фалсификовања. Управо је он обезбедио и лажна документа како би омогућио нацистима да се крију у америчкој зони. Пошто је на крају његова варка проваљена, Американци су затражили да Бартишевиц припреми довољно докумената како би омогућио њиховим агентима који су знали руски да се слободно крећу кроз совјетску зону.

Предузимљиви Бартишевиц је одштампао по неколико дупликата сваког фалсификованог документа, да би их одмах препродао вољним купцима, међу којима су били и Совјети. Тако су совјетски граничари добили списак лажних идентитета које су користили амерички шпијуни, и хватали их чим би прешли границу у руску зону. Кад је откривена та Бартишевицева подлост, њега су отпустили, а у његов досије у централном регистру ЦИЦ-а био је уврштен жесток коментар у смислу да је Бартишевиц лојалан само ономе ко га плаћа.

Борба против Руса помоћу Руса, био је концепт који је одавно већ интригирао америчку војнообавештајну службу. Војска се надала да ће створити подземне снаге које ће осујећивати совјетско царство пред неумитни сукоб између Истока и Запада. У припреми за ту мисију Обавештајна школа европске команде (ЕУЦОМ Г-2) прикупљала је стручњаке за Источну Европу, поготово Украјинце, као језгро таквих снага. Али, недостајале су паравојне јединице које би заиста могле да воде тајни рат. Чак ни Гелен ту није био од помоћи, пошто га је повеља ограничавала на прикупљање и анализу података, уместо бављења тајним војним активностима…

Кључ совјетских тајни

Маџарска: Краљевина без краља и адмиралом без мора…

До раскринкавања је дошло отприлике у време када је доктор Фридрих Бухарт, тражен као велики ратни злочинац, изашао из скровишта са понудом смишљеном тако да га спаси од погубљења. Бухарт је био један од помоћника доктора Франца Сикса у Еинсатзгруппен Б, а касније је командовао и деташманом мобилних јединица за убијање у областима Минска и Смоленска. Пред крај рата, Бухарт је у СС постао шеф за „послове емиграната.“ На том месту је прикупио енциклопедијско знање о улогама различитих источноевропских и руских колаборациониста. Већина других команданата Еинсатзгруппен била је већ похватана и они су чекали на суђење пред Трибуналом за ратне злочине у Нирнбергу по оптужбама за систематску ликвидацију милиона Јевреја и других источних Европљана.

Бухарт је понудио трампу тајног историјата операција СС-а у Русији, са посебним нагласком на раду домаћих колаборациониста, у замену за помоћ војнообавештајне службе како би избегао кажњавање за злочине које је починио. Не изоставивши нити један детаљ, Бухарт је описао како је његов колега доктор Сикс регрутовао белоруске колаборационисте у Варшави и довео тридесетак њих са собом у првом таласу инвазије. Навео је неколицину по имену – међу њима су били Островски, Кушел и Станкијевич – и до детаља описао начин на који је функционисала влада Островског. Тај рукопис је уједно био и приручник за вештину психолошког ратовања и придобијања окупираног становништва преко ефикасне употребе колаборациониста. Наведене су све грешке које су нацисти починили за време окупације Русије, и разматрани су методи за њихово избегавање током будуће окупације.

Бухарт је уредио да се примерак овог рукописа достави Александру Далину из војне обавештајне службе, и овај је брзо прелазио по ланцу команде из руке у руку све док није доспео у канцеларију шефа војног генералштаба за обавештајне послове у Пентагону, где је сместа класификован као строго поверљив и смештен у посебан сеф за осетљива документа. Бухарт је примљен у окриље војне обавештајне службе, тако да је америчка влада регрутовала великог ратног злочинца. Са само неколико изузетака, команданти осталих Еинсатзгруппен осуђени су у Нирнбергу на смрт. Војна обавештајна служба је толико ефикасно штитила Бухарта да му више није пронађен никакав траг.

Много година касније, ја сам пронашао Бухартов рукопис у трезору за строго поверљива документа у Свитленду, и установио да га је регрутовао тадашњи професор Александар Далин, шеф катедре за историју на Стенфорду. Далин је жустро признао да је Бухарта преузела ЦИА, вероватно ОПЦ, али му се онда изгубио сваки траг. Иако се Бухартово име као команданта једне од Еинсатзгруппен првобитно појавило у једној од најзапаженијих историја Холокауста, у каснијим издањима је мистериозно избрисано. Али у време када је Далин добио Бухартов рукопис, он се сматрао кључем за тајне Совјетског Савеза.

Војска је убрзо повезала имена из Бухартовог рукописа са Белорусима који су живели у логорима за расељена лица. Месец дана пошто је рукопис примљен у Пентагону, један курир из Пољске војне мисије у Француској ухваћен је како дотура пољским комунистима поверљиве информације. Курир је тврдио да је двоструки агент Слободне пољске обавештајне службе, коју су заједнички подржавали Французи и Британци, и да је покушавао да се пробије у комунистичку обавештајну мрежу. Рекао је да су пољски комунисти од њега тражили да установи где се налазе бивши лидери Белоруског централног већа, као и да установи да ли они раде или не раде за било коју западну обавештајну агенцију.

(Наставиће се)

Џона Џ. Лофтус / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/nacisticka-tajna-amerike-3-stvaranje-americkog-gestapoa/

-

Књига некадашњег вишег тужиоца Џона Џ. Лофтуса „Нацистичка тајна Америке“, у којој он описује како је Министарство правде Сједињених Америчких Држава онемогућавало рад Конгреса, блокадом конгресне истраге у вези са славним америчким породицама које су финансирале Хитлера, Стаљина и арапске терористе, уводи читаоца у најстрожије чуване тајне владе у Вашингтону. Реч је о нецензурисаној верзији првобитне књиге, „Белоруска тајна“, чији је оригинални рукопис цензурисала влада САД. Магазин Таблоид у неколико наставака објављује најинтересантније делове из овог вансеријског публицистичког дела

Како Рузвелт није веровао ни свом Стејт департменту нити Министарству правде, поверио је послератно испитивање америчке финансијске сарадње са нацистима Хенрију Моргентауу, свом секретару за финансије.

Моргентау је започео Операцију уточиште, програм трагања за путем нацистичког капитала натраг до западних инвеститора. После Рузвелтове смрти, Моргентау је био дискредитован због антинемачког става у време када је Америка наводно требало да поново изгради Немачку као бедем против надирања Руса. Далс је преузео Операцију уточиште и искористио је као параван за ОПЦ-ово регрутовање нациста.

Иако је Далс уништио индекс Уточишта, неколико оригиналних Моргентауових досијеа измакло је Далсовој сецкалици за документа, и они се могу наћи у досијеима Стејт департмента о агентима у иностранству.

На пример, у таквом швајцарском досијеу открио сам да је Операција уточиште истраживала и самог Далса, оптужујући га за прање новца за рачун нациста. Мој историјски роман Дрво сведок, бави се том епизодом у извесним појединостима. Дијалог је измишљен, али прича је истинита. Досијее Уточишта украла је Елинор Далс и дала их ционистичкој обавештајној служби. Онда су уценили Нелсона Рокфелера да притисне латиноамеричке државе и обезбеди додатне гласове у УН за стварање државе Израел.

Уништавање заробљене нацистичке документације била је омиљења тактика Далса и његових корпоративних „волонтера“ који су остали тамо како би управљали окупацијом послератне Немачке. Већина нацистичких докумената била је отпремљена у стару фабрику торпеда на реци Потомак у Александрији, у држави Вирџинија. Тамо су представници разних обавештајних служби требили документа под маском Пројекта европских аквизиција Министарства рата (ЕАП). Ови досијеи су били индексирани на холорит-картицама, некој врсти примитивног рачунарског система где су металне шипке клизиле кроз одговарајуће рупе на ивицама картица. Има још много докумената наведених у индексу ЕАП који никада нису предати Националном архиву.

Пронашао сам неке од тих недостајућих докумената када сам похарао канцеларију професора Александра Далина, шефа катедре за историју на универзитету Стенфорд. Престрављени професор је брзо исповртео кутије са необјављеним извештајима Ајнзацгрупен (Еинсатзгруппен), подацима мобилних јединица СС за убијање по Источној Европи. У тим документима била су имена нацистичких колаборациониста из Белорусије и Украјине, људи који су заслужили своја одличја масовним убиствима сопствених земљака. Слични подаци о пољским колаборационистима уклоњени су са суђења у Нирнбергу пре него што су Руси стигли да дођу до њих.

Од свих украдених докумената које је професор Далин извукао из своје ризнице највише су ме узнемирили необјављени мемоари једног вишег официра СС, Фридриха Бухарта, који је написао историју нацистичке окупације Источне Европе. Професор Далин је плагирао Бухартов рукопис у сопственом чувеном делу, Русија под немачком владавином. Бухарт је био вођа Воркоммандо Москау, једне од мобилних јединица СС за убијање које су се специјализовале за регрутовање локалних сарадника из Белорусије и Украјине као шпијуна.

Далин ми је признао да су његови нацисти коришћени и у Руском истраживачком пројекту на Харварду, и дао ми списак шифара „анонимних“ учесника у интервјуима, међу којима су готово сви било колаборационисти са нацистима. Пронашао сам одговарајуће досијее на Харварду у фиоци Б2. И Харвард и Стенфорд дугују извињење због академске преваре пред јавношћу и загађења готово целог поља руских социолошких студија за време Хладног рата.

„…Превише се приближио истини“

Нацистичко заташкавање осмислила је обавештајна служба Стејт департмента САД. Пријатељ Џорџа Кенана, Густав Хилгер, био је веза између немачког министарства спољних послова и мобилних јединица СС за убијање. Кенан је лично регрутовао Хилгера и покушао да га доведе у Америку. Кенан је урлао на мене преко телефона да каљам његов углед, али је тихо одустао од претњи тужбом кад сам му рекао да сам прочитао његове досијее. Слично сам доживео и од Хенрија Кисинџера.

Кисинџер је регрутован као професионални шпијун за Далса убрзо после завршетка рата у Европи. Премда нема доказа за то да је он лично регрутовао нацисте, Кисинџер је руководио канцеларијом у којој су чувана документа о регрутацији нациста. Онда се пребацио на Харвард где се специјализовао у регрутацији страних студената за шпијунажу. Касније је радио за Далса у славно време Уреда за координацију политике (ОПЦ). Ангажован је као консултант групе приватних лица познате као Уред за истраживање операција, која је смерала да користи бивше нацисте као агенте иза руских линија за случај ИИИ светског рата. Помињање строго поверљивог Кисинџеровог документа било је цензурисано у првобитном рукопису ове књиге.

Али Кисинџер и Стејт Департмент су имали сада свесног помагача у нацистичком заташкавању. Министарство правде САД све време је знало где се могу наћи Роклерови нестали сведоци. Немачки банкари које је Роклер покушавао да оптужи у Нирнбергу ангажовали су директоре америчких и британских фирми – који су потом постали тајни становници логора под називом „Пепељара/Канта за ђубре.“

Специјални помоћник врховног тужиоца Виктор Сверинген чувао је америчке и британске финансијере скривене од њушкања нирнбершких тужилаца.

Тактика каљања политичког угледа приморала је Роклера да оде пре него што сам могао да му кажем због чега све истраге о нацистичким финансијским злочинима бивају осујећене. Превише се приближио истини. Новац који је финансирао банке и фирме Трећег Рајха дошао је са Волстрита и из лондонског „Ситија“, финансијског кварта који је у Енглеској еквивалент Волстрита. Председник Рузвелт је знао за то, као и његов секретар за финансије, Хенри Моргентау.

Да је поживео, Рузвелт би можда успео да поднесе оптужбе за издају против главних људи са Волстрита. Крајем деветнаестог века, неке од најбогатијих америчких породица сакупиле су новац како би основале агресивне и бруталне монополе, картеле и друге организације за намештање цена. Њихова перфидна и грабљива пракса донела им је надимак „Пљачкашки барони са Волстрита.“ Било је међу њима и демократа попут породице Хариман (и касније Кенедијевих), али Пљачкашки барони су махом били нескривени републиканци. Породице Рокфелер, Дипон, Буш и Вокер биле су само неке од њих.

Одувек сам говорио како ни Џ. Ф. К-а ни Џорџа W. Буша не треба кривити због тога што су њихови родитељи или дедови инвестирали у Хитлера. Многи људи не схватају да је Џозеф Кенеди купио своје акције из нацистичке ере преко Прескота Буша. Путовали су заједно у Немачку пре рата.

Теди Рузвелт, свакако најпоштенији међу републиканским председницима, једини је у оквиру партије покушао да баци Пљачкашке бароне на колена. Убедио је Конгрес да донесе екстремно строге анти-трустове, анти-картелске и анти-монополске законе. Године 1918., Пљачкашки барони су узвратили ударац и некако убедили Конгрес да донесе Веб-Померенов закон. Захваљујући том пропису, инвестициони капитал је у бујици напустио Америку и тиме допринео краху 1929. и великој економској кризи.

Браћа Далс и Муслиманска браћа

Током двадесетих година двадесетог века, Пљачкашки барони су нациљали три земље за преузимање: Немачку, Русију и оно што данас познајемо као Саудијску Арабију. Тактика је увек била иста: Амерички картели себи подмићивањем отворе пут у пријатељски настројене владе, а онда штите своје инвестиције унајмљивањем локалних плаћеника – плаћених терористичких група које штите њихове интересе.

У Саудијској Арабији, терористи у најам били су познати под именом Ikhwan al Muslimeen, Муслиманска браћа, или колоквијалније, Муслиманско братство. Пљачкашки барони су наоружали ту групу фанатичних вехабија који су истерали мирољубиве хашемитске владаре из Меке и Медине и довели на власт кућу Сауда. Сауди су назвали земљу по себи, створили нафтну компанију заједно са својим америчким инвеститорима (Арамцо), а онда по кратком поступку избацили Икхwан терористе уз Саудијске Арабије. Сауди нису ни најмање били глупи.

Ikhwan al Muslimeen су се скрасили првенствено у Египту, где су се придружили египатском муслиманском братству које је 1928. године створио Хасан Ал Бана. Он је био предани обожавалац и дописивао се с младим Адолфом Хитлером.

„На небу Алах, на земљи Хитлер“, био је њихов бојни поклич.

Хасаново Муслиманско братство се потпуно интегрисало са мрежом немачких обавештајаца и пропаганде током 2. светског рата. Специјализовали су се за тероризам и атентате на савезничке војнике, обећавајући немачком генералу Ервину Ромелу да неће затећи нити једног живог савезничког војника када стигне у Каиро.

Арапски нацисти су остали једини сегмент Трећег Рајха који никада није био кажњен, па чак ни размонтиран.

После рата, британска тајна служба је 1948. ангажовала је иркванске терористе и користила их као пету колону у покушају да уништи тек насталу државу Израел. Кад су Гамал Абдел Насер и левичари преузели Египат, забранили су ту огромну војску арапских нациста која је сада имала готово седамсто педесет хиљада војника.

Током педесетих година XX века, исти они Пљачкашки барони који су помогли да се финансира и оснује првобитни саудијски Ikhwan al Muslimeen, убедили су своје саудијске партнере да их приме натраг.

Саудијци су радо примили нацистичке избеглице попут египатских Ikhwan al Muslimeen и дали им држављанство. Египатски нацисти су макар били писмени.

Саудијци су користили Муслиманско братство као школске учитеље. Био је то савршени налет нацистичког расизма и вехабијске дволичности и у Америци су ствари биле у налету. Када је изабран Ајзенхауер, један од адвоката Пљачкашких барона, Ален Далс, некадашњи шеф ОПЦ-а, постао је директор ЦИА. Његов брат, Џон Фостер Далс, постао је Ајзенхауеров државни секретар. За време владавине те двојице, цурење нацистичких досељеника претворило се у поплаву.

Браћа Далс су продала терористичке групе Муслиманског братства увек лаковерном Ајзенхауеру као противтег арапским комунистима. Била је то трагична грешка. Историја бележи да је Муслиманско братство изродило све касније сунитске терористичке групе, од Хамаса до палестинског Исламског џихада. Мухамед Квуб, брат шефа нацистичке пропаганде, био је лични учитељ Осаме бин Ладена. Премда Конгрес и ЦИА то нису знали, корене трагедије од 11. септембра треба тражити у Ајзенхауеровој администрацији.

Непосредно пре него што ће га најурити председник Кенеди, Ален Далс је већ довео прве вође Муслиманског братства у Америку.

Године 1963, Ибрахим Јазди је основао Удружење муслиманских студената у Хјустону, у Тексасу, као параван за Муслиманско братство. Јазди је радио са Ричардом Котамом, оперативцем ЦИА у тиму ОПЦ-а из 1953., под Џоном Волером и Кермитом Рузевелтом који је збацио са власти Мосадека у Ираку; Јазди је организовао кампове и ћелије Муслиманског братства широм САД током седамдесетих, али је забрањивао протесте против Шаха.

Онда се појавио у Паризу одмах до Мусавија Хомеинија, „инстант“ вође такозване Исламске револуције против Шаха. Махинације Муслиманског братства донеле су браћи Далс профите од иранске нафте који су трајали целу деценију, али су зато Америку оставиле да се три деценије бори против фанатичних исламских противника.

Пљачкашки барони су арапске нацисте последњи пут извели на светлост дана почетком осамдесетих, када је Муслиманско братство било оснажено у Америци како би регрутовало другу генерацију арапских фашиста за борбу на страни муџахедина у Авганистану.

Абдула Јусуф Азам, духовни вођа Муслиманског братства и главни ловац на душе у муџахединском покрету, био је верски ментор Осаме бин Ладена.

Наравно, ЦИА је била скрајнута док је потпредседник Буш уливао паре преко саудијске и пакистанске владе како би поново купио услуге икванских терориста.

И дан-данас, америчка влада је једина велика сила која није прогласила Муслиманско братство за терористичку групу. У ствари, Стејт департмент и даље троши доларе наших пореских обвезника како би финансирао пропагандне покушаје да се Муслиманско братство прикаже као „реформисана“ и „умерена“ опција са којом се може сарађивати. Али права истина је то да су наши пословни људи са њима у „дилу“ све време, како у Египту, тако и у Ирану.

Финансирање Хитлера био је подухват две америчке партије

Друга велика терористичка група коју су ангажовали Пљачкашки барони била је млада Нацистичка партија у Немачкој. Овде је америчко Министарство правде одиграло критичну улогу. Врховни тужилац Сједињених Држава радио је као „торбар браће Далс“ делећи мито на Версајској мировној конференцији. Услови тог мира одговарали су само Пљачкашким баронима. Тегобне ратне репарације морале су се исплатити у злату, које су Пљачкашки барони били спремни да позајме Немачкој и заузврат добију немачке привредне хартије од вредности. Породица Рокфелер, Џ. П. Морган и породица Дипон сити су се награбили немачких инвестиција између два рата.

Можда је немачка валута била готово безвредна, али немачке акције су биле од непроцењиве вредности. До тридесетих година двадесетог века, Немачка је готово остварила монопол на индустрије високе технологије, посебно у хемијским процесима. У ствари, Дизелдорфска конференција о патентима 1939. планирана је како би се формализовала доминација Пљачкашких барона над светским тржиштима преко патентних картела. Пошто је Немачка допуштала, и чак подстицала постојање картела, Пљачкашки барони су се тамо осећали сасвим као код куће. Хитлер и његова Нацистичка партија финансирани су како би се зауздали синдикати и комунисти: био је то само пас на повоцу, или су макар тако мислили. Његов министар финансија , Хјалмар Шахт, рођен је у Бруклину и знао је како се игра на Волстриту.

Херберт Вокер, деда председника Џорџа Херберта Вокера Буша, увео је инвестициону фирму браће Браун из Британије како би се удружила са Харимановима и Рокфелеровима. Компанија Браћа Браун Хариман је имала толико веза кроз корупцију са нацистичким режимом да је постала једина банка у историји државе Њујорк која је икада добила дозволу да уништи своју ратну и предратну документацију. Свакако је имала довољно утицаја да то изведе – два њена клијента у нацистичким инвестицијама, Нелсон Рокфелер и Аверел Хариман, постали су гувернери Њујорка.

Вокеров зет пијаница, Прескот Буш, добио је место у управним одборима неколико нацистичких параван-компанија и служио као директор Унион банке у Њујорку, која је у потаји била кореспондент са својим сестринским банкама у Амстердаму и Берлину. Ко год да победи у ИИ светском рату, својина над холдингом Тисенових компанија могла се пребацити оној страни која превлада.

Није заиста фер рећи да је ико од Пљачкашких барона био „за нацисте“ пошто су се њима заправо више допадали конзервативни монархисти и католици него Хитлер.

Хитлер никада није сазнао да су Тисенови и њихови инвеститори са Волстрита задржали своју финансијску контролу нетакнутом, макар све док није избио рат, па су коначно обелодањене и везе Волстрита са трећом терористичком групом.

После руске револуције, управо су Хариманови, окореле демократе, у потаји финансирали руску мањинску партију (бољшевике) насупрот већинских мењшевика. Упркос чињеници да су америчке трупе биле у Русији у покушају да подрже продемократски настројене мењшевике, Хариманови су почели са илегалним испорукама злата Лењину и његовој Бољшевичкој партији. Бољшевици су обећали да ће наставити са политиком бившег Цара која је подржавала картеле. Русија је располагала сировинама попут магнезијума и гвоздене руде, док су Тисенови имали приступ технолошки усавршеном челику и хемијским процесима за прераду сировина у челик.

Донета је одлука да Пљачкашки барони финансирају немачко-руски индустријски парк у источној Пољској. Ширина руских шина разликује се од европских, па је парк морао да буде смештен у близини руске границе, али и недалеко од налазишта угља. Да би се помогло у решавању проблема са железницом, изграђен је низ канала који су омогућавали Русима да баржама превезу сировине до реке Висле. Пољска покрајина Силесија одабрана је за тај индустријски парк због приступа Висли и близине огромних депозита угља. Силесијско-америчком компанијом за угаљ управљали су Хариманови, са Прескотом Бушом у управном одбору. Финансирање Хитлера био је подухват обе америчке партије.

Будући индустријски парк планиран је у граду Освјећиму, или Аушвицу, како су га називали Немци. Изучаваоци холокауста никада нису ни посумњали да је Аушвиц првобитно био планиран као профитни центар за Волстрит, али било је тако.

У протекле четири године, независна режисерка Клер Реги исцрпно је истраживала досијее са којих је управо скинута ознака „строго поверљиво“ о људима који су финансирали Хитлера. Њен филм, са радним називом „Америчке тајне“, требало би да буде спреман за приказивање 2011. године, заједно с интернет страницом на којој ће бити списак историјских докумената и извора за сваки од навода у филму.

Године 1979., ја сам био адвокат кога је директор ОСИ-ја Волтер Роклер поставио за вођу „Белоруског пројекта“, привидно свеобухватне ревизије америчких и немачких досијеа у вези са холокаустом у Белорусији (како су је нацисти називали, Беларус).

Приватно, Роклер ми је у потаји дао задатак да сазнам ко је одговоран за саботирање послератних истрага о нацистичким банкарима у Међународном војном трибуналу у Нирнбергу. Као бивши војни официр, знао сам понешто о обавештајним операцијама, и провео сам више од две године уроњен у строго поверљиве досијее Сједињених Држава и њихових савезника. Када сам био спреман 1981., поднео сам свој рукопис на проверу влади.

Иако ми је Министарство правде дало осетљиве дозволе за приступ документацији других агенција, тражили су да свој рукопис унапред доставим ЦИА, која је координирала ревизију међу агенцијама пре објављивања. ЦИА је брзо цензурисала свако помињање улоге Ватикана у кријумчарењу нациста. Али, иначе, на потпуни ужас Министарства правде, људима из ЦИА се књига прилично допала и они су ми помогли да смислим пасусе и „заобилажења“ помоћу јавних извора како бих избегао даље цензуре.

На крају крајева, ја нисам кривио ЦИА за регрутацију нациста као шпијуна у време Хладног рата, већ њима супротстављену шпијунску агенцију у Стејт департменту, ОПЦ.

(Наставиће се)

Џон Џ. Лофтус / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/nacisticka-tajna-amerike-2/

-

ПОЉСКЕ власти су потврдиле да је у близини града Валбжих заиста пронађено „злато Трећег рајха“.

Градоначелник Валбжиха, Зигмунт Новачек, чак је тим поводом одржао „ванредну конференцију за штампу“.

Пољски медији су претходних дана тврдили да се ради о целом возу са златом, али је Новачек избегавао да изговори реч „воз“.

Валбжих се налази у пољској покрајини Доња Шлезија, а његов први човек је нагласио да „нацистичко злато“ – без обзира колика буде његова процењена вредност – припада држави Пољској.

Више пута је рекао да ће тачна локација на којој је злато откривено остати тајна.

Озбиљни пољски медији су, иначе, објавили да се заиста ради о возу, односно његовим остацима, и да је пронађено око 300 златних полуга, али и већа количина накита – бисера и дијаманата.

Исти медији тврде да је воз пронађен у планинама око Валбжиха и да је дугачак око 150 метара.

Претходних дана су један Пољак и Немац објавили да су пронашли „изгубљено благо Трећег рајха“ и саопштили да ће државним властима открити где се налази уколико буду добили гаранције да ће им припасти десет одсто његове вредности.

fakti.org/globotpor/poljske-vlasti-potvrdile-da-je-pronadjeno-zlato-treceg-rajha