петак, новембар 24, 2017

Тагови Вести таговане са "Трећи светски рат"

Трећи светски рат

-

„У трећем светском рату Руси су победили Америку спремну за обичан рат, прибегавши тихом кибер оружју. Руски лидер је током избора у САД прошле године први пут применио тај метод ратовања, како би у Овални кабинет посадио манипулацији подложну егоцентричну будалу”

         СХВАТАЈУЋИ да обичним оружјем не може да победи САД, џудиста Путин је потпуно променио правила игре. Ставио је улог на кибер оружје, пише за Huffington Post аналитичар Мајкл Розенблум.

         И одмах дошао до закључка да је руски лидер у Белу кућу довео „будалу Доналда Трампа”, па га је „пустио са ланца” и тако у Америци изазвао грађански рат уз активно учешће десничара наоружаних до зуба.

         Исти онлајн-лист је навео да је пуковник КГБ Владимир Путин више пута рекао да је пропаст Совјетског савеза највец́а геополитичка катастрофа 20. века. Ово је било одскочна даска за овакав наставак:

         „Након пропасти СССР Америка је остала једина суперсила — ни Русија, ни било која друга земља нису могле да се упореде са САД и њиховом невероватном војном моћи. Због тога је Путин знао да ће, уколико не буде деловао, Америка владати светом још читав век. Међутим, Путин је био не само вешт обавештајац, него и мајстор џудоа, спорта у којем слабији борац користи снагу и тежину свог противника против њега самог. За руског председника, који није високог раста, то је био једини начин да побеђује противнике знатно крупније од њега”, пише Розенблум.

         У наставку је нагласио да је Путин знао да нец́е успети да се супротстави САД у свету конвенционалног оружја, због чега је ставио улог на апсолутно други метод вођења рата – на кибер оружје:

         „Милион људи са ноутбуцима и смартфонима могу да нанесу знатно више штете него милион људи са пушкама. У трецћем светском рату нема дивизија које у потоцима иду Фулдским коридором. За такав рат је НАТО био спреман и Путин би га изгубио. Али, Америка није била спремна за кибер рат и зато је Русија и могла да га добије”.

         Розенблум је подсетио да у војној историји има много примера како је ново оружје потпуно променило ток догађаја.

         У овом контексту је указао да су Британци и Французи у Првом светском рату били апсолутно неспремни за митраљеску паљбу и бодљикаву жицу, а да су у Другог светском рату немачке механизоване дивизије разориле Пољску. Овоме је придодао:

         „У трећем светском рату Руси су победили Америку спремну за обичан рат, прибегавши тихом кибер оружју. Американци нису имали никакве шансе”.

         Розенблум пише и да је руски лидер током избора у САД прошле године први пут применио тај метод ратовања, како би у Овални кабинет посадио „манипулацији подложну егоцентричну будалу”. Према његовим речима, обрада славољубивог Трампа била је за Путина дечја игра:

         „Руси су нам приредили тихи Перл Харбор” и стекли предност добивши прву битку без иједног метка. Када се Трамп нашао у Белој куц́и, Кремљ је пустио са ланца своју марионету, изазвавши грађански рат у Америци и то тако да ни сам председник није ништа схватио. То није било превише тешко ако се има у виду да је у Америци увек било екстремних десничара. Ипак, до овог тренутка нико их није претварао у оружје. Руси су били способни за то и тако су и поступили”.

fakti.org/globotpor/huffington-post-putin-je-u-trecem-svetskom-ratu-potukao-ameriku-koja-nije-imala-nikakve-sanse

-

Имам јак осећај да се сва постсовјетска конфигурација „суверених држава“ и „општепризнатих граница“ – све западно од линије Ростов-на-Дону-Питер (Санкт-Петербург) може за један једини минут наћи на врелом угљевљу ако Русија процени да је то неопходно због њене безбедности

Пише: Денис ТУКМАКОВ, војни новинар московског недељника „Завтра“

ПОСЛЕДЊИХ година се могло уочити да за Кремљ постоји једна тема којом је – у добром смислу – опседнут. „Тема“ због које је спреман да троши билионе рубаља, да се свађа са „страним партнерима“ и да трпи санкције и изолацију.

Да ради ње иде на све – колико коштало да коштало.

Реч је о стратешкој безбедности земље. О свему што се тиче времена за које туђе ракете могу достићи нашу територију, способности наше ратне флоте да се одбрани и размештања туђе противракетне одбране.

У најкраћем: реч је о Трећем светском рату.

То је оно због чега је враћен Крим, пошто би нам „натовски Крим“ осакатио све могућности на европском Југу.

Ради тога смо изашли из споразума о класичном наоружању и око Калињинграда постављамо свашта интересантно.

Влада може закинути медицину и образовање (да, то је ужасно), али ће се нове подморнице појављивати тачно по плану.

Руска флота у Балтику испред Калињинграда

Тако је то.

Имам јак осећај да се сва постсовјетска конфигурација „суверених држава“ и „општепризнатих граница“ – све западно од линије Ростов-на-Дону-Питер (Санкт-Петербург) може за један једини минут наћи на врелом угљевљу ако Русија процени да је то неопходно због њене безбедности. Али, не само због тога.

Другим речим, руска армија ће ући у Кијев, Талин и Кишињев не тада када скакачи (Украјинци) буду подивљало скакали, а „мале поносне демократије“ донесу још сто фашистичких закона. Не тада, него онда када Генералштаб РФ процени да нека натовска ракета није на добром месту јер са њега може разнети Питер или Севастопољ.

Е, тада ће одлука бити донета истог часа. Какви зачини ће за то бити коришћени – то чак није ни важно. Важно је што им тада никакав НАТО неће помоћи.

извор: fakti.org/oruzje/ruski-kalibar/kremlj-cini-sve-da-rusiju-tako-naoruza-da-ne-bude-treceg-svetskog-rata

-

Бивши европски шеф НАТО-а је у свом извештају навео да Алијанса мора „значајно да повећа присуство својих трупа у Пољској“ или ће Русија изненадити Запад и притајено извести напад

-

ДИРИГЕНТИ ТРЕЋЕГ СВЕТСКОГ РАТА НИСУ ДРЖАВЕ НЕГО ГОСПОДАРИ ГЛОБАЛНОГ ТРЖИШТА

Налазимо се у првој фази тог рата, а то је рат за репрограмирање већег дела света. Отуда у овој фази није обавезно неке непријатеље физички убијати

Задатак је да се противник или разоружа сам и добровољно, или да на његовој територији почне грађански рат. То се десило у Украјини и – по плану западних стратега – треба да се деси у Русији

Контрола сајбер-простора налик је на монопол над нуклеарним оружјем. Савремене друштвене мреже и највеће светске IT-компаније по својој разорности могу се упоредити са нуклеарним бомбама, с тим што се уништење противника одвија „меко“ и неприметно

Светске бизнис-елите постављају оквире глобализације, утврђују стратешке циљеве и одређују меру и правац деловања силе. А земље попут Турске, Украјине, Катара, Пољске и Саудијске Арабије чине – војску на истуреним положајима западног наддруштва, чији је задатак да изводе нападе у потребном правцу и обиму

Може ли се Русија одупирати агресији од стране геополитичког противника, не поседујући могућности да контролише сајбер-простор чак ни на својој територији?

Савремени рат најпре је – когнитивни, (једноставно речено, интелектуално-информациони), рат у којем пре победе треба „надмудрити“ противника. Зато треба почети од утврђивања националне идеологије која не може да буде апстрактно-патриотска. Сваки елеменат савременог руског живота треба да прође кроз систем нових патриотских координата: руски филм, руска телевизија, руска књижевност, школски уџбеници, медији, економија, социјална политика…

Изгледа да су Рузвелт, Хитлер, Стаљин и Мао Цедунг били последњи политичари глобалног нивоа, који су се у борби за доминацију руководили не само интересима владајућих група, него и сопственим представама о томе шта се може и шта треба. Садашњи глобални рат има транс-персонални, наддржавни и наднационални карактер

Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН

 СИРИЈСКА кампања показала је да Русија поседује првокласно наоружање, савремене космичке снаге, јединствене системе ПВО, и најважније – способност да ратује са сваким противником. Резултат тога је: повећање за више од два пута суме за наручено руско наоружање – са 26 милијарди долара на 56 милијарди.

        Међутим, са ким је руска армија ратовала и ратује у Сирији? Да ли са главним противником? И није ли, занесена борбама на геополитичком фронту, Русија превидела формирање нових жаришта рата непосредно поред својих граница?

        Мислим да се одговори на ова сасвим конкретна питања крију у одговорима на питања општијег карактера: који су циљеви и методе савременог рата?

        Док руска војска обуздава терористе на далеким прилазима, главни и глобални противник корак по корак учвршћује своје позиције поред граница и унутар Русије.

        Нови светски рат, о којем једни говоре да ће сваког часа почети, а други – да им неће успети да Русију увуку у рат, води се, у ствари, одавно. А као главни објекат тог рата – Русија сваки дан трпи очигледне губитке. Физичке, економске, социјално-културне, на репутацији и друге.

        Друго. Субјекти новог светског (глобалног) рата – више нису државе, као што је то било половином прошлог века, него власници и корисници такозваног глобалног тржишта.

        У сваком случају, нису исламисти или конкретне земље приближили своје војне базе тик уз руске границе, организовали државни преврат у Украјини, активирали против Русије економске санкције, не изводе против ње дез-информативне нападе и не убијају Русе на Донбасу или хушкају једне на друге најближе суседе Русије.

        Логика развоја глобалног тржишта и интереси светских бизнис-елита, то је – оно што данас одређује стратешке циљеве са употребом силе и информативних операција по читавом свету.

        Већина земаља условног Запада уграђена је у одређену хијерархију у којој сваки ниво има своју функцију.

        Светске бизнис-елите постављају оквире глобализације, утврђују стратешке циљеве и одређују меру и правац деловања силе. А земље попут Турске, Украјине, Катара, Пољске и Саудијске Арабије чине – војску на истуреним положајима западног наддруштва, чији је задатак да изводе нападе у потребном правцу и обиму.

        На крају, постоје и они чија је мисија да умру на бојном пољу физички или морално у интересу глобалног наручиоца. То су плаћеници приватних војних компанија, терористи, а такође и ангажовани новинари и политичари за конкретне задатке војног карактера.

        Изгледа да су Рузвелт, Хитлер, Стаљин и Мао Цедунг били последњи политичари глобалног нивоа, који су се у борби за доминацију руководили не само интересима владајућих група, него и сопственим представама о томе шта се може и шта треба. Садашњи глобални рат има транс-персонални, наддржавни и наднационални карактер.

        Успех Русије у Сирији објашњава се тиме што је на том бојишту противник био више или мање јасан – исламиста. Али, да ли руске елите разумеју: ко и због чега провоцира крваве сукобе између народа бившег СССР-а – у Грузији, у Украјини, у Молдавији, на Закавказју и у Централној Азији?

        Јасан је циљ новог светског рата који је отпочео Запад – успостављање глобалне доминације. Јасна је и хијерархија најважнијих задатака светске олигархије.

        Први. Сломити снаге отпора и успоставити светски поредак којим се управља из једног центра. Као што видимо, Русија се нашла на путу новог хегемона, значи, њу треба уништити, раније или касније и на сваки могући начин.

        Други. Постројити становништво планете делећи га на „изузетне“ нације и све остале и самим тим завршити формирање новог светског поретка.

        Речју, нови светски рат – то више није борба за територије, него за полуге управљања свешћу маса и елита.

        Прва фаза тог рата (у којој се ми сада, заправо, налазимо) -јесте рат за репрограмирање већег дела света. Отуда и његове особитости. На пример, у овој фази није обавезно неке непријатеље физички убијати.

        Задатак је у томе да се противник или разоружа сам и добровољно, или да на његовој територији почне грађански рат. Као што видимо, то се десило у Украјини и – по плану западних стратега треба да се деси- у Русији.

        Историја показује: Русију није могуће сломити силом, али је лако обманути, а након што је обману – добијају жељено, будући да руско руководство само предаје геополитичком противнику некада стечене територије и укида стање приправности својих стратешких ракета.

        Данас је управо такав моменат који је настао након што је руска владајућа елита одустала од совјетске геополитичке доктрине, у почетку увела проамерички модел спољне политике и прихватила амерички назив „мека сила“, а данас све више постаје свесна његове штетности.

        По мом мишљењу, основа ефикасне спољнополитичке стратегије Русије треба да буде разумевање специфичности савременог рата: његовог транснационалног и хибридног карактера, његовог циља и смисла.

        На пример, хибридни рат претпоставља не само примену читавог комплекса не-смртоносних борби са противником, већ у први план ставља борбу за свест маса и елита.

        У том смислу, контрола сајбер-простора налик је на монопол над нуклеарним оружјем. Савремене друштвене мреже и највеће светске IT-компаније по својој разорности могу се упоредити са нуклеарним бомбама, с тим што се уништење противника одвија „меко“ и неприметно.

        Може ли се Русија одупирати агресији од стране геополитичког противника, не поседујући могућности да контролише сајбер-простор чак ни на својој територији?

        Ако нема стратегије за такву конфронтацију (као што је то данас), онда очигледно не може. Поставља се питање: шта чинити у таквој ситуацији?

        Треба почети од утврђивања националне идеологије која не може да буде апстрактно-патриотска. Сваки елеменат савременог руског живота треба да прође кроз систем нових патриотских координата: руски филм, телевизија, књижевност, школски уџбеници, медији, економија, социјална политика и сл.

        Савремени рат најпре је – когнитивни, (једноставно речено, интелектуално-информациони), рат у којем пре победе треба „надмудрити“ противника.

        Превела Ксенија Трајковић

-

Могућност избијања Трећег светског рата узнемирава људе већ деценијама. Уколико би до најгорег сценарија ипак дошло, Русија би имала највеће шансе да из њега изађе као победник

Руси имају најбоље ракете земља-ваздух“

У јуну 2014. године Пентагон је извео симулацију чији је циљ био да предвиди исход битке између Русије и НАТО-а. Сценарио вежбе подразумевао је да Русија уђе у сукоб са чланицама НАТО-а Естонијом и Летонијом. Да ли би Северноатлански војни савез био способан да одбрани ове државе?

– Резултати су били обесхрабрујући – објашњава један виши амерички генерал. Чак и када би све трупе САД и НАТО-а стациониране у Европи биле послате на Балтик, укључујући и 82. падобранску дивизију, оспособљену за брзо деловање, САД би изгубиле битку.

Ми једноставно немамо те снаге у Европи. Поред тога, чињеница је да Руси имају најбоље ракете земља-ваздух на свету, а не устручавају се ни да употребе тешку артиљерију – додаје он.

Победа Русије у овом виртуелном сукобу није била једнократна. Американци су поменуту вежбу извели чак 16 пута, са различитим сценаријима који су сви били у корист НАТО-а, али је закључак увек био исти – Руси су једноставно непобедиви.

У овом контексту непромишљен турски потез обарања руског борбеног авиона је лоша вест за НАТО. Будући да је Турска чланица овог војног савеза, руско ратно ваздухопловство од сада помно прати и деловање осталих земаља алијансе предвођене САД-ом, јер оне могу донети одлуку о пружање војне помоћи турском савезнику.

Употреба нуклеарног наоружања несумњиво би имала страховите последице по обе стране, као и по целу планету, али, ако до ње дође, постоје неки важни фактори који претежу на руску страну.

Руско наоружање је разорније од оног које има САД
Према подацима које су 1. октобра 2014. године међусобно разменили Москва и Вашингтон, Русија располаже са 1.643, а Америка са 1.642 стратешке ракете опремљене нуклеарним бојевим главама. Разлика у броју јесте занемарљива, али у снази је веома упадљива.

Наиме, руске Ракетне трупе стратешке намене (РВСН) у својим силосима имају ускладиштено наоружање које по разорној моћи превазилази све чиме САД располажу.

За одвраћање од противничког нуклеарног напада Москва се највише ослања на ракете „Војвода“ (НАТО их означава као СС-18 „Сатана“), од којих само једна може да уништи подручје површине америчке савезне државе Њујорк.

Треба имати у виду да 80% америчког становништва живи у источном и западном приобалном појасу, тако да само неколико прецизно усмерених нуклеарних ракета може да затре сваки траг људског постојања у тим густо насељеним узаним појасевима.

Насупрот томе, Русија има двоструко мање становника од САД, али је оно распоређено по целој територији највеће земље на свету, тако да би бројне људске заједнице преживеле не само први, већ вероватно и други талас бомби.

Американци су свесни руске снаге
Русија има још један адут, а то су надзвучни бомбардери Ту-160 који достижу брзину већу од 2 маха. Стационирани су на утврђеним аеродромима смештеним дубоко у срцу Русије, одакле могу преко Северног пола да дођу до безбедне позиције изнад Атлантика и испале крстареће ракете опремљене нуклеарним бојевим главама, а затим да се врате у базу и посматрају резултате свог дејства на ТВ каналу Си-Ен-Ен.

Претходна реченица подразумева да ће Си-Ен-Ен преживети нуклеарни напад. Ипак, то уопште није извесно, јер флота руских стратешких бомбардера може без већих потешкоћа да уништи сваки већи амерички град.

Пошто им је моћ руског наоружања добро позната, Американци су се својски трудили да током преговора о ограничавању нуклеарног арсенала елиминишу постојање такозваног „оружја судњег дана“, као што су ракете „Војвода“.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/544384/Ako-bude-Treceg-svetskog-rata-Rusi-pobedjuju-Amere

-

Пише: Александар ДУГИН

  • Ми балансирамо на ивици оног рата који јесте, али који сваког тренутка може да постане главни и вероватно једини садржај нашег живота. Будући да су главни играчи – САД и Русија – силе које поседују нуклеарно оружје, тај рат тиче се свих народа на Земљи. Он има шансе да постане крај човечанства. Наравно, то још није фатално, али не треба искључити и такав обрт ствари
  • Анкара константно прети да ће затворити Босфор за руске бродове. Током последњих недеља Турци су пребацили значајан део трупа са границе са Грчком на границу са Сиријом што се сасвим може проценити као припрема за војну инвазију. Све то вишеструко повећава ризик новог руско-турског рата који тешко да неће прећи у Трећи светски рат
  • Пети фронт против Русије може отворити домаћа пета колона у којој су главни либерали, а „хране“ их Американци. У случају погоршања ситуације, ТАЈ ФРОНТ може да постане главни фактор у слабљењу Русије. Заправо, тај припремани ударац у леђа може се показати као одлучујући
  • По својим погледима, „шеста колона“ – коју чине западњаци на власти и формално су лојални – ничим се не разликује од пете и такође је оријентисана на Запад, само то крије и радије наноси ударце режиму изнутра, а не споља
  • Исто као и петом колоном, шестом колоном управља се из спољног центра, из Вашингтона, иако се то одвија деликатније и изнијансираније него у случају „пете колоне“. Координацијом Фронта №6 руководи амерички Савет за међународне односе (CFR), чије су структуре готово званично представљене на највишим нивоима руске власти. Уопште, том типу припада већи део „владиних либерала“, а такође и значајан сегмент других владајућих институција

         „Кад чујете да флота плови Средоземним морем знајте: ускоро ће се решити питање Константинопоља“.

        Св. Козма Етолски

Рат континената: врућа етапа

        У ИЗВЕСНОМ смислу рат је већ у току. Рат се увек води. Рат који је сада најважнији, јесте конфронтација две цивилизације – цивилизације Копна, коју представља Русија, и цивилизације Мора, оваплоћене у САД. На духовном нивоу то је битка духа и материје, светлости и таме, Бога и ђавола.

        Конфронтација између полова у реалности – између добра и зла, трговинског поретка и херојске цивилизације, између Картагине и Рима, Атине и Спарте – неуклоњива је. Ипак, у неким моментима она долази до вруће етапе. Данас је управо такав моменат.

        Ми балансирамо на ивици оног рата који јесте, али који сваког тренутка може да постане главни и вероватно једини садржај нашег живота. Будући да су главни играчи – САД и Русија – силе које поседују нуклеарно оружје, тај рат тиче се свих народа на Земљи. Он има шансе да постане крај човечанства. Наравно, то још није фатално, али не треба искључити и такав обрт ствари.

        Духовни план велике конфронтације осмишљава се посебним терминима и у посебним контекстима. И овде је однос снага увек у корист Светлости, без обзира на то у каквој ситуацији се налазе верници. Међутим, на стратешком плану све може изгледати нешто друкчије.

        У овом рату улоге нису симетричне. Русија се налази у слабијем положају, али покушава да поврати статус глобалног играча. Она само настоји да врати свој потенцијал регионалне силе која се слободно организује у непосредној зони својих граница. Али, и то је неприхватљиво за САД које су – без обзира на све – за сада глобални хегемон и немају намеру да добровољно одустану од униполарности.

        Ако узмемо у обзир каква је духовна позадина овог рата то постаје јасно: тама не дозвољава присуство светлости ни у каквој пропорцији, смириће се тек онда кад успе да савлада светлост свуда – не само глобално, него и локално, јер довољан је један зрак светлости да таму учини тамом, а без њега она може да се издаје за све, за било шта.

        Отуда и важан закључак: глобалне претензије савременог материјалистичког технократског Запада, сам глобализам, нису случајност него суштина оне силе са којом ми имамо посла. Наивно је сматрати да се с ђаволом може договорити или га преварити. Њега је могуће само победити. То је закон духовног боја.

        Данас оннапада, а ми се повлачимо. Зато се рат шири готово на нашој територији – у зони наших директних националних интереса. И поред тога што Русија данас покушава да изађе изван својих граница, за нас је тај рат одбрамбени.

        У овом моменту ми себи не постављамо друге циљеве сем регионалних. Ипак, њихову реализацију спречава светска нуклеарна сила. То компликује ситуацију и преноси конфликт на глобални ниво. У сваком случају, нас нападају, ми се бранимо. То је важно.

        Сада ћемо да анализирамо фронтове овог рата.

Фронт №1 Сирија

        Од самог почетка сиријског конфликта Москва је подржала Башара Асада, против кога су играли Вашингтон, Западна Европа и блискоисточни proxies (сателити) САД – Саудијска Арабија, Катар, Турска, иако је свака од ових земаља следила своје интересе.

        Инструмент за свргавање Асада постале су радикалне исламске групације – Исламска држава, Ал-Каида (Џебхат ан-Нусра) итд. Ипак, Русија се у пуној мери укључила у рат тек 2015., када је исцрпљеном Асаду пружила озбиљну и директну војну подршку.

        У тој ситуацији Москва је добила савезнике у лику шиитске осовине – Техеран-шиитски Ирак-либански Хезболах са којима ми не само да сарађујемо него ратујемо раме уз раме. Шиитски свет оријентисан је строго анти-амерички, али истовремено на регионалном нивоу сукобљава се са радикалним сунизмом Саудијаца и Катара који финансирају салафитске екстремистичке групације.

        На Фронту №1 Русија се сукобљава са САД и земљама NATO директно, али посредно. Саме земље Запада на речима такође ратују са Исламском државом, мада, у ствари, на све начине подржавају радикалне исламске групације ради свргавања Асада. Та иста тактика искоришћена је и приликом свргавања Гадафија у Либији. Сем тога, присуство салафитских џихадиста у Ираку, исто као и талибана у Авганистану, оправдава тамошње присуство америчких трупа.

        Због тога Фронт №1 за Русију представља животни изазов: против нас индиректно се боре САД и NATO, а готово отворено Турска, Саудијска Арабија и Катар. Због тога се рат у Сирији никако не може сматрати за обичну антитерористичку операцију: осим што салафити сада контролишу већи део Сирије, они имају огромну директну и индиректну подршку.

        Међутим, Русија је – нуклеарна сила. Зато њена укљученост у сиријски рат нагло мења ситуацију преносећи је са локалног на глобални ниво. Кад смо се укључили, значи да смо ставили на карту много тога. Сада се више не ради само о Асаду, његови непријатељи биће принуђени да ратују са Русијом. Али, и обрнуто је праведно: ми нисмо бацили изазов екстремистичкој мрежи Исламске државе и Џебхат ан-Нусра, него америчкој хегемонији и блискоисточном салафизму који има озбиљне базе у најбогатијим петродоларским монархијама Залива.

        Овде је битно: колико Москва разуме озбиљност ситуације на Фронту №1 и колико далеко смо спремни да идемо у ситуацији у којој се већ одвија прави, потпуни, сурови рат са импресивном коалицијом на супротној страни фронта. Јер, САД и NATO налазе се управо тамо шта год да они објављују.

Фронт №2 Турска

        Сразмерно укључености у сиријски рат ми смо се из објективне оправданости сукобили са Турском која је у суштини окупирала северне територије Сирије насељене туркменским племенима и тако ушла у војни конфликт са сиријским Курдима. Ердоган је давно основао савез са најбогатијим Катаром који финансира салафитске групе (као што су Муслиманска браћа у Египту) и отпочео енергичну борбу против Асада.

        Због тога смо ми ушли у директан конфликт са Анкаром када је руска војска у Сирији почела да бомбардује позиције салафита на Северу Сирије. Оборени авион ратне авијације и зверски убијени пилот били су само повод за ескалацију. Када смо почели одлучно да дејствујемо, а пошто смо ушли у конфликт нисмо могли другачије ни да поступимо, рат са Турском постао је потпуно реална будућност.

        Затим је уследио прекид трговинских односа, забрана туризма и истеривање турских грађевинских компанија, што је са економског становишта био најјачи, болан ударац за Турску са више милијарди губитака.

        Анкара константно прети да ће затворити Босфор за руске бродове, а то је једнако пресецању животне артерије за наш контигент у Латакији. Током последњих недеља Турци су пребацили значајан део трупа са границе са Грчком на границу са Сиријом што се сасвим може проценити као припрема за војну инвазију. Све то вишеструко повећава ризик новог руско-турског рата.

        Колико је тај рат вероватан?

        Више је вероватан него икад у ХХ веку и у првој деценији XXI. Фронт №2 већ је отворен.

        Када ће рат планути вероватно нико не може да каже. Теоретски – сваког момента. Овде се опет треба сетити да је Турска – члан NATO-а и да овако или онако координира са Вашингтоном своја дејства у Сирији. То значи да ће у могућем рату са Русијом на страни Турске – као у време Кримског рата – поново стајати широка западна коалиција на челу са САД. Зато ће опет регионални конфликт несумњиво имати глобалне размере. Утолико пре што се на територији Турске налази америчка војна база са нуклеарним наоружањем. Рат са Турском тешко да неће прећи у Трећи светски рат.

Фронт №3 Украјина

        Поновно уједињење са Кримом нико у свету није признао.

        ДНР и ЛНР и даље су рана која крвари и неизвесног статуса.

        Позиције Порошенка у Кијеву прилично су нестабилне, а суштинско поправљање економске и социјалне ситуације у Украјини чак ни теоретски није могуће. Зато ће Кијеву у одређеном тренутку преостати само један пут – нови круг ескалације напетости на Истоку земље, чак и инвазија на Крим.

        Кад би у тој ситуацији Украјина била сама против Русије, то би за Кијев било самоубиство.

        Међутим, опет треба узимати у обзир фактор САД и NATO. Управо Запад стоји иза преврата у Кијеву у зиму 2014. и консолидовани напад на позиције народне војске Новорусије, чак и на Крим, од стране украјинске армије може у одређеном моменту да буде потпуно могућ. И због унутрашњих разлога и у још већој мери по логици глобалне конфронтације Русије и САД.

        Обратимо пажњу: сва три фронта налазе се у непосредној близини наших граница у зони која одваја Евроазију и Русију, континентални простор евроазијског Heartland-а од западних територија. То је област где се сусрећу цивилизације, Исток и Запад.

        Због спора око баш таквих територија по правилу су и почињали светски ратови и глобални конфликти. Сва три фронта налазе се на простору бивше Отоманске Империје, јер управо смо од Турака вратили назад и Новорусију и Крим и управо је Сирија некада улазила у Отоманску Империју. А то су раније била пространства православно-византијског света. Дакле, та три фронта имају огроман историјски и цивилизацијски смисао.

        Вратимо са сада на унутрашње проблеме Русије. Овде видимо још три фронта.

Фронт №4 Салафитски тероризам унутар Русије

        Умрежене структуре радикалног ислама које су везане за Саудијску Арабију, Катар и Турску одавно су распрострањене у самој Русији – како на територији Кавказа, тако и у другим областима. Са приливом исламског становништва у велике руске градове и у главни град те мреже се свуда распростиру и у различитој мери обавијају читав простор Русије. Оне нису ограничене само зоном компактног места живљења муслимана, већ енергично проширују зону утицаја и у другим социјалним срединама.

        Користећи мноштво унутрашњих проблема, радикални сунитски ислам постепено постаје прилично популаран као алтернатива нејасне и апатичне идеолошке агенде званичне Москве и њених чисто конформистичких представника у регионима. То ствара добру средину за обуку и васпитање терористичких група и директних филијала Исламске државе (терористичке групације која је забрањена у Русији).

        Ако се више или мање специјалне службе технички сналазе у решавању задатка обуздавања тих група, онда стратешки план, а тим пре, концепцијски програм борбе са том појавом, уопште не постоји што ће временом учинити Фронт №4 изузетно актуелним.         Овај Фронт №4 реално је био бојно поље правог рата у периоду Прве и Друге чеченске кампање, а прекретница у Другој постигнута је само апеловањем на чврсту патриотску линију у унутрашњој политици. Свако слабљење таквог националног дискурса аутоматски поново учвршћује центрифугалне токове и екстремистичке групације.

        Фронт №4 отворен је и функционише, иако размере проблема ми до краја не знамо: да не би изазивали панику код становништва специјалне службе крију број осујећених терористичких напада и других превентивних мера, који, у ствари, импресионирају чак и данас.

        Будући да и иза овог Фронта №4 стоје САД и спољни центри, амерички proxies на Блиском Истоку, онда се и овде могу очекивати озбиљна финансијска, и главно, логистичка подршка нове ескалације.

Фронт №5 Пета колона

        Овај фронт представља мрежу опозиционих кругова чије језгро чине проамерички настројени либерали који сањају о повратку у 1990.-те, у време отворене пљачке Русије и продаје иностранству свих њених актива, као и свевлашћа либералних елита за које као топовско месо иступају екстремни националисти и руски неонацисти незадовољни руском влашћу и њеном пасивном политиком према све већој миграцији, а такође и нејасном или потпуно одсутном националном идејом.

        Самих либерала нема довољно за организовање озбиљних и великих протеста и зато у тој коалицији 5. колоне екстремни руски националисти имају функцију масовне подршке. Али управо проамерички либерали чине центар у којем се успоставља координација и доносе главне одлуке и одговорни су за контакте са Вашингтоном.

        Саме САД званично подржавају „демократске“ покрете и за њих издвајају знатне суме из буџета. Међутим, финансирање руске пете колоне из других мање транспарентних извора неколико пута премашују податке који се отворено саопштавају. На Болотном тргу у пролеће 2012. пета колона показала је да је она за то способна.

        У случају погоршања ситуације, пред очигледним последицама санкција и вероватних ратних конфликата – фронт №5 може да постане главни фактор у слабљењу Русије. Заправо, тај припремани ударац у леђа може се показати као одлучујући у случају да неефикасност административног система (а у Русији ништа не наговештава да ће он у догледној будућности бити ефикаснији) буде акумулирала трошкове. У одређеним околностима могуће је да се Фронту №5 прикључи део изиритираног и разочараног становништва, што ствара озбиљну претњу.

Фронт №6 Прозападни утицајни агенти и либерали на власти

        Уобичајено је да се ова група у последње време назива „шеста колона“. Ради се о оним либералима и западњацима који су се интегрисали у власт током 2000.-их или остали у њој од 1990.-их прихватајући нова правила игре.

        За разлику од пете колоне, представници шесте колоне формално су лојални власти, беспоговорно јој се повинују и наступају у духу потпуног конформизма.

        Међутим, шеста колона дели западне погледе на ствари, види у САД и NATO – авангарду прогресивног човечанства, а у економији се руководи искључиво либералним методама и ставовима.

        Такође је чест случај да се имовина и породице највиши руских чиновника налазе на Западу.

        У таквој ситуацији лојалност и изнуђени лицемерни патриотизам иза себе скривају оријентацију на континуирану саботажу државног суверенитета, на потискивање државне идеологије, на спровођење економских, административних и информативних стратегија које на крају доводе до деморализације друштва, слабљења економије и даље деидеологизације становништва.

        Фронт №6 формира се системском, свесном и изузетно вештом саботажом руског препорода, потискивањем и подметањем истински патриотским реформама, стварањем вештих симулакрума и фалсификата.

        По својим погледима „шеста колона“ се ничим не разликује од пете и такође је оријентисана на Запад, само то крије и радије наноси ударце режиму изнутра, а не споља. Исто као и петом колоном, шестом колоном управља се из спољног центра, из Вашингтона, иако се то одвија деликатније и изнијансираније него у случају „пете колоне“.

        Координацијом Фронта №6 руководи амерички Савет за међународне односе (CFR), чије су структуре готово званично представљене на највишим нивоима руске власти. Уопште, том типу припада већи део „владиних либерала“, а такође и значајан сегмент других владајућих институција.

Синхронизовање фронтова: могућа стратегија Вашингтона

        Сада ћемо се ставити на место америчких стратега.

        Очигледна је ескалација односа САД и NATO са Русијом. Москва зрачи случајем са Јужном Осетијом и Абхазијом 2008., Кримом и Новорусијом 2014. и на крају Сиријом 2015. као суверена регионална сила која, ако је неопходно, силом инсистира на својим националним интересима у строго скицираној зони.

        То је неспојиво са настављањем америчке хегемоније која је још увек глобална. Москва би морала да своју политику изграђује на основу договора са Вашингтоном и NATO и, разуме се, за све наведене поступке она никада не би добила одобрење.

        Дакле, без обзира на спољашњу учтивост и либералну реторику, Русија измиче контроли Запада. То је чињеница, а на ту чињеницу Вашингтон мора некако да одговори.

        Ако то призна, то ће бити једнако одустајању од хегемоније. Али, пошто је почела да се руши, америчка Империја не мора обавезно да се заустави на оним границама које још сигурно данас контролише.

        Охрабрен руским успесима свако може да пожели да провери чврстину Американаца.

        Због тога би на месту вашингтонских стратега било логично да се активира свих 6 Фронтова, утолико пре што у свих шест случајева Америка неће дејствовати својим рукама: чак и најгори исход неће јој нанети смртоносни ударац будући да је поуздано заштићена огромном европском и северно-афричком зоном иза које је Атлантик, а са Истока – Тихим океаном (нарочито што у источном правцу нема никаквих активних померања са стране Русије).

        Сем тога, било би сасвим разумно да се удари по Русији синхронизују са свих страна – у Сирији од стране бојовника, пружањем подршке Турској, подстицањем кијевских казнених одреда на нови талас борбених дејстава (и на напад на Крим), довођењем у борбену готовост терористичких структура екстремних радикалних салафита унутар Русије, поновним пружањем подршке петој колони (налажењем одговарајућег социјалног повода) и постављањем следећег санкционисаног ултиматума „шестој колони“ да би се она активније и болније бавила саботажом.

        При том, било би исто тако логично, са једне стране наставити, чак и појачати санкције, за још неки проценат спустити цене нафте и истовремено помирљивим троловањем почети напад на руководство Русије у духу CFR – наводно, „Запад ће вам помоћи“, „терористи су наш заједнички проблем“) заједнички зато што они са њима ратују, а други их наоружавају) а „главни проблем је – Кина“ (нека се Руси одрекну свог нуклеарног оружја, а ми ћемо им за одбрану од Кинеза испоручити своје“) итд.

        Али, иза ових обичних аналитичких извода крије се нешто веома озбиљно. Рат. Прави врели рат са морем крви, згаришта, мучења, патњи и бола. Рат у којем ћемо сви ми морати да учествујемо. А пошто су од шест фронтова три унутрашња, сасвим је могуће да ће спољни рат бити праћен грађанским ратом. Иначе, то нам је добро познато из наше историје.

         (следи наставак: Победничка стратегија: унутрашњи непријатељ)

        Превела Ксенија Трајковић

извор:fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/dugin-svet-je-u-kljucanjima-koja-se-mogu-zavrsiti-trecim-svetskim-ratom

-

Пекинг – Док је сва светска пажња усмерена на догађаје на Блиском истоку, у чијем се вртлогу нашле не само Русија и Сирија, него ево већ и Турска, у сукобу чије су последице још неизвесне, то се истовремено на Далеком истоку врше систематске припреме за велики рат (Трећи светски). Наравно, говоримо о најбољем пријатељу Русије – братској држави Кини.

Па тако, усред информационог мора и „исуканих“ дипломатских мачева преко крхотина надзвучног борбеног руског авиона Су-24, и тоне турских поморанџи чији увоз Русија забрањује, мало је ко обратио пажњу на чињеницу да је Кина без преседана започела најамбициознију у последњих 70 година, реформу војске, тако да је припреми да достине другу позицију у свету борбене способности, заузимајући место које јој историјски припада (по кинеском уверењу). Као што сви знају, друга војна сила на свету је Русија… још увек.

Наравно, кремаљске „патриоте“ неприродно се радују док узвикују како ће сада са Кином у истом табору да на смрт избомбардују Стејт департмент и омски падобранци изврше десант спустивши се на травњак испред Беле куће. Не бих желео да рушим Кристалне замкове (посебно не у односима Русије и Кине, иако се вема дуго бавим специјално само овом темом), ипак би требало фанатичним фановима скренути мало пажње на неке не баш ласкаве моменте у реформи НОАК-а (Народно-ослободилачке армије Кине).

Пре свега, на седници Централног војног савета Народно-ослободилачке армије Кине, кинески председник Си Ђинпинг, који је истовремено и шеф кинеских оружаних снага најавио је циљеве реформе, чији задатак мора бити испуњен до 2020. год., а то је: да припреми НОАК за вођење борбених операција изван Кине! Односно, то је главни циљ реформе, да припреме Кину за експанзију? Али са ким Пекинг види сукоб као могућност у наредних пет година?

Да би се ситуација боље схватила, треба обратити пажњу на чињеницу да је реформом такође обухваћено уједињење војних округа. Посебно, Пекиншки ВО као и Војна област Шењанг спојиће се у један Северни ВО, чији би се штаб требао стационирати што је ближе могуће граници са Русијом… Подсетимо се да је НОАК у јуну ове године, на северу државе, спровела велике опште војне вежбе, током којих је извела хиљадукилометарски усиљени марш. Питам се, где се то Кинези припремају да изврше дубоко продирање?

Сигуран сам, да многи скептично гледају на могућност сукоба између Русије и Кине, али да вас подсетим, да су ове две земље међусобно кроз историју због територијалних претензије ратовале и крвави обрачуни на овом терену нису били ретки. Данас су готово цео Далеки Исток населили имигранти из Кине и убрзо ће заиста представљати националну већину. Шта би требало да се деси у овом случају да спречи Пекинг да брине о својим суграђанима на суседној територији, која се још увек студентима у кинеским школама приказује у наставном програму, као привремено окупирана територија? Истовремено, кинески медији редовно филују информације о територијалним субјекатима и тако фокусирају јавност да обраћа пажњу на овај проблем на одговарајућем нивоу. Али, вратимо се на НОАК.

Такође, у овој се реформи огледа константна одлика источњачке карактеристике – одуговлачење (како би се добило на времену). Нова кинеска армија биће спремна до 2020. године и то неће бити једноставно тек тако, већ зато што у то време ситуација око Русије може да поприми катастрофални изглед на геополитичкој перспективној мапи. Русија је већ сада изгнаник, а њен се статус погоршава из дана у дан све више и више. Међународна заједница чак и сада не би осудила Пекинг да његов шеф доведе своје „жуте“ војнике у Бајкалски регион. Али је још прерано, мада је у Мјанмару овај сценарио већ успешно увежбан, играјући на сепаратистички фактор кинеске популације, чији је резултат стварање једног броја некаквих република унутар државе (Ва, Дану, Кокан, Нага, Палаунг, Пао).

Рано у том смислу, што Русија још није сасвим исцрпљена економским санкцијама, њена војска у сукобима још није до максимума деморалисана. Поред тога, Кина је сада ангажована у решавању својих енергетских проблема, јер је зависна од увоза нафте и гаса. И да би у потпуности искључила зависност од природног гаса, представљен је економски петогодишњи план као приоритет, у ком пероиду се мора поспешити развој геотермалне енергије. У ствари, 2020. године тај ће тренд омогућити Кини да потпуно искључи увоз гаса и као чињеница – да Русију остави на миру са својим гасоводом…

Једина ствар од које се Кина не може одрећи, то је руска технологија, али ће она и ово питање решити. Са осмехом на уснама и лошим намерама на уму, Пекинг је успешно извршио куповину како модерног борбеног ловца Су-35, тако и најновијег достигнућа научно-војне мисли руског војно-индустријског комплекса, С-400… који се веома ефикасно носи са турским „Коралом“, па остаје само да се до 2020. године ископирају у довољној количини. Као што можете видети – све је испланирано.

И једноставно не могу да не споменем очаравајућу фразу кинеског лидера на самиту Г-20 коју је изговорио Путину: „Сваки пут, када се Русија буде суочила са тешкоћама и невољама, ми ћемо стајати на вашој страни“.

Тако је, они ће стајати на вашој страни – буквално (на руском језику „страна“ значи држава прим. прев.). Велика припрема за велики рат је почела!

Са руског посрбио: Славиша Лекић

Извор: Правый взгляд информативни портал – „Покрет за Руског Цара“ – rusimperia.info/catalog/5283.html

извор: www.vaseljenska.com/svet/na-dalekom-istoku-kinezi-obavljaju-sistematske-pripreme-za-veliki-rat/

-

Москва – Нови извештај руског министарства одбране наводи да се напади у Паризу на петак 13. могу повезати са „ритуалним масакром“ који масони спроводе као увод у Трећи светски рат.

У извештају се наводи су ЦИА, ДГСЕ (француска обавештајна служба), МИ6, Мосад и Ватикан учествовали у унапред осмишљеном плану за спровођење „терористичког“ напада у Паризу под лажном заставом.

Заверу је открио Главни обавештајни директорат (ГРУ) Русије 27. октобра након тајног састанка у Вашингтону ком су присуствовали директор ЦИА-е, Џон Бренан, и директор ДГСЕ, Бернард Бажолет, извештава “whatdoesitmean.com”

Извештај даље наводи да је званична сврха овог састанка врховних обавештајаца Запада била јавна дискусија о будућности Блиског истока.

Међутим, скривени разлог је откривен када су се они након конференције састали у дому америчког потпредседника, Џозефа Бајдена, који је врховни римокатолички језуит у Америци. Састанак је водио Џон Бренан, који је обавештајни аналитичар обучен од стране језуита.

Одмах након овог састанка, ГРУ је упозорио руско министарство одбране да би језуити-масони могли да нападну Руску федерацију 13. новембра пошто ове тајне организације увек планирају нападе под лажном заставом на њима важне и „мистичне“ датуме.

Важно је напоменути да Руска федерација издваја знатан део ресурса за „езотеричке/сатанске/религијске“ информације због искуства у Другом светском рату у борби против немачког нацистичког царства, када се нису борили само против војске, већ и против „непознатих/невидљивих“ сила.

И баш тако како је ГРУ и упозорио, Запад је искористио 13. новембар (који укључује магичне масонске бројеве 11 и 13) за покретање „ритуалног масакра“ у ком је страдало најмање 128 људи, а рањено 180 од којих је бар 99 у критичном стању.

У извештају се наводи да је петак 13. за масоне значајан по томе што је управо на петак 13. у октобру 1307. године дошло до забране њихове тајне организације и хапшења њихових чланова, а затим је поново на петак 13. у марту 1314. године спаљен врховни вођа организације, Жак де Молеј, испред катедрале Нотр Дам.

Важно је напоменути да је ГРУ упозоравао 2013. године да ће се масони осветити због тога што је папа Фрања изабран за римокатоличког папу (и постао први језуит који је постављен за папу у историји цркве) 13. марта 2013, иако се језуити заклетвом обавезују да неће тежити вишем положају у римокатоличкој цркви због повезаности са масонима.

Везу између језуита и масона је први документовао Конгрес САД 1913. године, када је утврђено да су заклетве ових двеју тајних организација скоро идентичне када је у питању њихово заклињање на борбу против свих власти или нација.

Поред фактора освете, извештај наводи да је масакр у Паризу послужио и као одскочна даска за коначни циљ језуита и масона – Трећи светски рат.

Они се надају да ће то постићи тако што ће Француска да прогласи масакр као ратни чин и да ће се позвати на Члан 5 споразума Северноатлантске организације (НАТО).

Члан 5 НАТО споразума наводи да одговор на напад на неку чланицу НАТО-а може да укључује оружане снаге, мада не мора. НАТО обећава да ће одговорити на напад на неку од његових чланица ако сматра да је то неопходно за успостављање безбедности. Тај одговор на напад може бити све од нуклеарног рата до јачег дипломатског протеста.

Једини пут када је Члан 5 НАТО споразума искоришћен у историји јесте када је дошло до напада на САД 11. септембра 2001. године.

Пошто је француски председник Франсоа Оланд званично рекао да је масакр у Паризу „ратни чин“ почињен од стране Исламске државе, аналитичари руског министарства одбране тврде у извештају да су се Французи заклели на „немилосрдан одговор“, што може значити да ће доћи и до сукоба са Руском федерацијом.

Иако је министарство спољних послова упозорило да не треба журити са закључцима када су у питању мотиви и циљеви које су терористи имали у Паризу, извештај напомиње да је западна пропаганда појачана до максимума како би се сви Западњаци увукли у рат.

Пошто Руска федерација од 30. септембра бомбардује Исламску државу и њене терористичке савезнике, главни страх језуита и масона је да ће се разоткрити да они подржавају ове варваре обезбеђујући им оружје и ресурсе и да ће сви сазнати ко су прави монструми у читавој причи, наводи се у извештају.

Можемо само да се надамо да ће сви сазнати истину о масакру пре него што дође до Трећег светског рата.

Вебтрибуне.рс

извори: www.vaseljenska.com/vesti/tajna-sluzba-rusije-tvrdi-napadi-u-parizu-na-petak-13-su-masonski-ritual-koji-prethodi-trecem-svetskom-ratu/

-
НАТО ЖЕЛИ И БАЛТИК (И УКРАЈИНУ?)
  1. Као још један приоритет (невезан директно за Србију) донешена је одлука да НАТО мора да успостави контролу над Санкт Петерсбургом ради тоталне (војне) контроле приступа Балтичком мору.
  2. Евроатлантисти су на овој по много чему срамној конференцији донели одлуку да је „у реду“ да се крше сви принципи и правила међународног права, ради омогућавања отцепљења (читај цепања независних држава) етничких територија од држава матица, водећи се искључиво такозваним „принципом само-опредљења“ (наравно не у случају властитих, већ туђих држава).
  3. Као највећу иронију изречену на конференцији ових „евроатлантских фашиста“, јесте закључак на крају овог скупа, у коме су се учесници сложили да су током илегалног рата против СР Југославије 1999. свесно прекршили скоро све принципе међународног права и хуманитарних конвенција!?

Вероватно да су такве закључке комотно донели са позиције силе, по принципу „Сила Бога не моли“, али су изгледа превидели и онај други принцип (народну изреку) „да батина има два краја“…

Који од та два принципа ће превагнути, вероватно ћемо сви ми бити сведоци у блиској будућности…

ПРЕСЕДАН НАД СРБИЈОМ СТВАРА УСЛОВЕ ЗА ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ

У закључку свог писма канцелару Шредеру, Вимер је нагласио да ће ова конференција остати упамћена по веома озбиљним последицама које ће произвести њене одлуке – али и по веома „некомпетентним учесницима“ (његове речи)…

Он је такође упозорио Шредера (и јавност) да је очигледно да су Американци ради задовољавања властитих интереса, више него спремни да крше све међународне и легалне норме – нагласивши да је управо такво понашање великих сила и довело до два претходна светска рата.

Вимер је то описао следећим речима: „Сила је сада изнад закона… И ако се на њеном путу нађе било које међународно право, биће једноставно елиминисано! Када се нешто слично десило са „Лигом Народа“, дошло је до Другог светског рата. Начин на који се данас од стране неких (НАТО) испред свих осталих стављају једино лични интереси, може једино да се опише као ТОТАЛИТАРИЗАМ!“

Ово писмо немачком канцелару Шредеру потписао је:

Вили Вимер, Посланик немачког Бундестага,
Потпредседник Европског парламента, Председавајући скупштине ОЕБС-а…

 

facebookreporter.org/2015/08/31/прозападни-злочин-41/

-

Пише: Владимир ЛЕПЈОХИН

ПАЖЊА руских и страних економиста последњих дана прикована је за тему девалвације националне валуте Кине, што је за последицу имало пад курса валута великог броја других земаља, укључујући Русију, Казахстан, Вијетнам, Малезију и тако даље.

Неки стручњаци називају девалвацију јуана почетком „валутног рата“ између Кине и САД, други верују да је главни циљ овакве одлуке кинеских власти жеља да се побољшају ствари у националној економији, а у будућности – да јуан добије статус глобалне резервне валуте.

По мишљењу америчког председничког кандидата – тајкуна Доналда Трампа – девалвација кинеског јуана има „разоран утицај“ на САД.

Са моје тачке гледишта, иза девалвације низа националних валута стоје много крупнији разлози Кине и неких других земаља, повезани не толико са нападом на амерички долар колико са заштитом своје националне безбедности.

Имајте на уму да су тренутни скокови курса неких валута последица разбуктавања војних конфиката у различитим регионима света са директним или индиректним учешћем Сједињених Држава.

Многи стручњаци су уверени да је главни разлог ескалације тих сукоба – жеља САД да задрже долар као резервну светску валуту, а самим тим – као инструмент извлачења екстрапрофита буквално из ваздуха.

По мишљењу америчког аналитичара Рона Пола, „Сједињеним Државама прети економска криза ако статус долара буде доведен у питање“. „Русија и Кина већ одустају од коришћења долара у међународним трансакцијама, – каже тај аналитичар. И то је само питање времена… А кад се то догоди, катастрофа САД у грчком стилу може бити неизбежна.

Америчке власти „практично више немају инструмената за борбу против економске кризе“, напоменуо је пре неки дан један од аутора The Wall Street Journal-а.

Нешто раније још је један амерички лист – The Washington Times – цитирао председника буџетског одбора Представничког дома, Тома Прајса, који је изјавио: „наш национални дуг измиче контроли“.

Шта раде САД у овој ситуацији?

Покушавају да преформатизују своју економију? Планирају да смање буџетске расходе и снизе национални дуг? Никако!

Авај, изгледа да нико осим малограђана зомбираних изгледом америчким новчаница не сумња да се Вашингтон определио за насилно решавање проблема.

Основни предуслов за почетак Првог светског рата био је, као што је познато, жеља неких држава да прекрајају мапу света, а резултат – укидање четири империје и потписивање Версајског уговора који је утврдио нови светски поредак на челу са Лигом народа, у којој су доминирале Велика Британија и Француска.

Разлози за избијање Другог светског рата били су раст геополитичких амбиција Немачке на рачун растуће кризе Британског царства и Велике депресије у САД. А окончан је тај рат споразумом три државе у Јалти са пратећим формирањем Савета безбедности УН, који су приватизовале земље-победнице.

Хладни рат између светских система капитализма и социјализма, у суштини није био трећи светски рат, јер, упркос насилном прекрајању граница у јужној (Југославија) ​​и у источној Европи током 90-их година прошлог века, до глобалне поделе света није дошло.

Совјетски Савез се више самоуништио, него што је био разбијен од геополитичких непријатеља (као што се „социјалистички систем“, саморасформирао), Русија је такође, не потписујући акте капитулације, обновила нуклеарне арсенале, сачувала позицију у Савету безбедности УН, па чак ушла и у G7.

О почетку садашњег трећег светског (хибридног) рата – као о свршеном чину – политичари су почели да говоре у пролеће 2014. године, када су Сједињене Државе тајно окупирале Украјину (земљу која је историјски важан део руске цивилизације), представљајући Русију као „окупатора“ и објављујући јој санкције и ултиматуме.

Треба имати у виду да су циљеви два светска рата увек били не толико освајање територије и потчињавање непријатеља, колико постизање доминације у финансијској сфери, која у савременој економији има улогу срчаног мишића, који обезбеђује проток крви у људском телу.

Са моје тачке гледишта, све наведене ратове јасно прати финансијска позадина догађаја, која је и кључни смисао глобалне конфронтације модерног доба, јер је сваком од ратова претходила светска финансијска криза, из које су државе-победнице излазиле с фундаменталном предношћу.

Првом светском рату претходило је оснивање Система федералних резерви САД у децембру 1913. године, што се, наравно, није могло свидети Немачкој. На крају Другог светског рата Сједињене Државе и њихови савезници специјалним споразумима у Бретон-Вудсу утемељују статус долара као светске резервне валуте. Тада су такође формирани органи управљања планетарним финансијским системом – ММФ и Светска банка.

Године 1971. САД су једнострано одбиле да испуне своје међународне финансијске обавезе о златном еквиваленту долара и приграбиле себи функцију монопола на емисију резервне валуте, самим тим изазивајући негативан став финансијског света и ударајући темеље за још један глобални сукоб. А, почетком XXI века САД су фактички постале паразитски привезак ФРС и силом чувају ексклузивно право на велике финансијске инјекције у своју економију.

Истинским почетком трећег светског рата треба сматрати, барем по мом мишљењу, 2009. годину када је Кина (вероватно – у сарадњи са водећим мултинационалним банкама) одговорила на изазов САД предлогом да се долар као глобална резервна валута замени новим међународним системом под контролом Међународног монетарног фонда.

У контексту тих догађаја, дефинисане су основне стране будућег светског рата: САД и њихови сателити (пре свега ЕУ) – с једне стране, и Кина и њени савезници (укључујући Русију) – с друге стране.

На тај начин, резултат Трећег светског рата би требало да буде не само прерасподела глобалних тржишта, већ промена статуса светских валута и успостављање од стране субјеката-корисника новог система контроле над Системом федералних резерви САД и другим сличним институцијама.

Верујем да су Сједињене Државе као главни покретач новог светског сукоба закасниле са почетком трећег светског рата и да су још погрешиле адресу.

Отпочињући рат против Русије (у Грузији, балтичким државама, Украјини, итд.) и идући за породицом Буш и другим „интересним групама“ заинтересованим за контролу резерви енергената на Блиском истоку и путевима њихове доставе ка Западу, амерички стратези су промашили два основна тренда.

Прво, они су допустили формирање светког финансијског система (мрежа мултинационалних банака) као независне силе, која је заинтересована за контролу над свим светским валутама и штампаријама новца, а све мање заинтересована за подршку учаурене паразитске америчке економије.

И друго, америчка елита је преспавала економски и политички успон нових светских сила и потпуно суверених држава, као што су Кина и – потенцијално – Индија.

Резултат је то што данас САД више не могу да задрже финансијску (а тиме и потпуну) контролу над светом без глобалног рата. Верујем да Стејт департмент, у принципу, већ не контролише, колико дезорганизује FRS, а кинески јуан измиче контроли из Вашингтона (чак је и опасан за њега), а отприлике већ 2025. године конкуренција америчком долару могу да постани и индијска рупија, латиноамерички амеро и валута ЕАЕУ.

Данас, чини се, Американци морају да се задвоље покушајем да осигурају доминацију својих компанија на неким регионалним тржиштима – на пример, у западној Европи, као и рачунањем на задржавање контроле над низом нафтоносних региона Блиског Истока.

С друге стране, сазнање америчких елита да нагло пада политички утицај САД у свету, биће главни катализатор агресивних, али неадекватних акција Стејт департмента у спољној политици.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/amerikanci-su-vec-zakasnili-sa-otpocinjanjem-treceg-svetskog-rata