среда, новембар 22, 2017

Тагови Вести таговане са "„Трепча“"

„Трепча“

Косовски премијер Рамуш Харадинај тражи „брзе и конкретне поступке“ у спровођењу Закона о Трепчи, којем се, иначе, Српска листа у прошлом сазиву владе оштро противила

Како је наведено у саопштењу објављеном на сајту косовске владе, Харадинај је у писму министрима навео да је Закон о Трепчи усвојен пре готово годину дана, за време владе Исе Мустафе, а да до данас нису предузети конкрети кораци у његовој примени.

. Према том закону косовска влада је власник 80 одсто Трепче, а њиме се предлаже и затварање погона Трепча-Север, уз формирање нових, од којих ће једна бити управо на Северу.

Српска листа је противећи се усвајању овог закона тада замрзла своје учешће у косовским институцијама.

Харадинај је писма у вези са овим захтевом упутила тројици министара – за рад и социјална питања, финансија и екоомског развоја.

Харадинај у писму тражи усвајање Статута Трепче према закону од прошле године, регистровање Трепче у Агенцији за регистрацију предузецћа, регистрацију јединица Трепче, односно јединица – „Рудници са флотацијом Трепча – Стари Трг; Рудници са флотацијом Кишница и Ново Брдо; Рудници са флотацијом Копаоник-Лепосавић, као и „сходно члану 3, став 3.1, 3.2 и 3.3 закона и економској и финансијској оправданости, успостављање јединица предвиђених овом одредбом“.

Косовски премије тражи такође да, на основу процена менаџмента Трепче у Јужној Митровици, Ахмета Тмаве, „обезбеди правни основ за пензије радника“ са 70 одсто од плата запослених, али и „правни основ за признавање радног искуства за период 1990-1999“ и „запошљавање младих и спровођење Општег колективног уговора Косова“.

Харадинај тражи и опроштај друга предузећа „Трепча“ насталог у време мисије УНМИК.

Иначе, Закон о Трепчи усвојен је октобра прошле године, а Срби су били против јер сматрају да је то учињено на неуставан начин, без њиховог учешћа, као и да су занемарени интереси српске заједнице.

У међувремену је завршена и студија о изводљивости за Трепчу, али конкретне кораке за спровођење овог закона влада Исе Мустафе није спровела, а за шта је било потребно, како су пренели косовски медији, формирање Надзорног одбора и Управног одбора тог комбината.

У Трепчи на Северу почео је да се спроводи социјални програм уз, како је саопштено на Дан рудара из овог некадашњег гиганта на Северу – „разумевање Владе Србије, а за 600 до 700 радника“.

www.novosti.rs

ЗАКОН О ТРЕПЧИ – СУШТИНА И РЕАКЦИЈЕ

Од формирања Комисије за Нацрт Закона о Трепчи до њеног предлога тзв. косовској „Влади“ прошло је више од шест месеци, а да ни смушени српски представници у косовским институцијама, које су бирали Вучић и Вулин, нити званични Београд нису предузели ни једну конкретну акцију да се Приштина омете у свом очигледном науму присвајања Трепче, осим повремених бусања у прса млађаног Марка Ђурића, како „Србија неће дозволити…“ ово или оно. Али, код тог момка одавно је шиптарска страна препознала вишак енергије, а мањак политичке памети и предузимљивости, па га тако и третирају. Не узимају га за озбиљно. С правом. Повременим забранама за улазак на КиМ замајавали су га тривијалним стварима, а они у миру завршавали започети Нацрт.

Углавном, тзв. „Косовска влада“ Нацрт Закона о Трепчи ставила је на дневни ред 05.10.2016, и усвојила га уз гласове „против“ српских чланова, а само три дана касније он се, као предлог Закона, нашао пред косовским „Парламентом“.

Суштину предлога пред „посланицима“ објаснио је председник Комисије за израду нацрта, Бернард Ставиљеци који је рекао:

„Одредбе овог нацрта закона одређују трансформацију неколико пословних јединица друштвеног предузећа Трепча у акционарско друштво, с тиме да ће Влада Kосова бити власник 80 посто тих акција, а радници и власници располагаће са 20 посто акција“(11) 

Дакле, јасно. Трепча се, иако то у пракси није, третира као јединствено правно лице, са неколико пословних јединица (у шиптарском поимању то су три јединице: Рудници са флотацијом Трепча-Стари трг, Рудници са флотацијом Кишница и Ново Брдо, и Рудници са флотацијом Копаоник и Лепосавић) које се трансформише у акционарско друштво, са власништвом „Владе Косова“ од 80 %, што јој даје могућност не само управљања, већ и продаје заинтересованим партнерима. Преосталих 20 % су радничке акције, опет већински албанске, којима ће се у некој наредној фази трговати на берзи, што је могућност за усмеравање будуће „приватизације“. Дакле, Срба мало, Србије нигде!

Закон такође дефинише и питања минералних ресурса, преноса имовинских права и људских ресурса, статута, регистрације, управљања акционарским друштвом и друга практична питања, као и у року од шест месеци од његовог усвајања израду студије о извидљивости и развојне стратегије Трепче, коју такође треба да усвоји „Скупштина“.

Треба истаћи да је током маја 2017., Косовска агенција за приватизацију (КАП), предала одлазећем премијеру Иси Мустафи „Студију изводљивости стратешке оријентације за развој Трепче“(12), чиме је показала да процес иде својим током и то у предвиђеним роковима, без обзира на Вучићево маркентиншко поништавање Закона о Трепчи. Нема сумње да ће за нову „Владу Косова“, ко год да је формира, наставак овог процеса бити приоритетан задатак.

Српска заједница на Косову била је једнодушна у осуди овог чина тзв „Косовске владе“, а српски представници у косовским институцијама привремено су суспендовали своје учешће у њиховом раду. Пре него су представници Српске листе напустили заседање тзв „Парламента Косова“, њихов председник, Славко Симић, указао је на неправилности приликом израде Нацрта закона о Трепчи, посебно на неконсултовање менаџмента и синдиката Трепче-Север и у име 3.000 радника Трепче пренео захтев и поруку да се предложени Нацрт закона повуче и искључи из процеса разматрања и гласања.(13) Наравно, био је то говор глувима.

Запошљени рудари у погонима Трепче-Север и чланови њихових породица организовали су протестна окупљања са којих су отишли апели како властима у Приштини и Београду тако и међународној заједници да се овај закон суспендује и да се о Трепчи изнова разговара, а у Звечану је, по хитном поступку, одржана ванредна седница скупштина четири општине са севера Kосова. „У једногласно усвојеним закључцима изражава се оштро противљење предлогу нацрта закона о Трепчи и захева његово моментално повлачење из процедуре, уз напомену да ће се свако доношење одлуке по питању правног статуса Трепче, без договора са запосленима и српском заједницом, сматрати ништавним и неспроводивим на територији четири општине на северу Kосова“.(14)

Након усвајања Закона, Српска листа поднела је 13. октобра 2016., Захтев за оцену уставности Закона о Трепчи, указавши да је закон усвојен на неуставан начин, без учешћа Срба, као и да су занемарени интереси српске заједнице.

Одговор тзв. „Уставног суда Косова“ стигао је у експресном року, већ 31. октобра 2016., а у закључку суда каже се:

„Суд утврђује да подносиоци захтева нису поткрепили своју тврдњу на уставним основама и нису пружили доказе који указују како је и зашто оспореним Законом о Трепчи повређен Устав, како због садржаја, тако и због процедуре … Сви правни и управни акти који би могли бити у супротности са одредбама Закона о Трепчи требало би да се стопирају и не спроведу“ (15)

Нема сумње, ефикасност косовског „Уставног суда“ много је већа од оних који би требало да санкционишу свакодневна насиља над Србима у покрајини. А и српски представници нису дуго издржали ван институција. Након шест месеци, средином марта 2017., вратили су се подвијена репа. Њихов повратак иницирао је Београд. Коментаришући овај чин Александар Вучић је, у њихово име, појаснио: Српски посланици су морали да се врате у парламент у Приштини, јер су после шест месеци хтели да им узму дозволу па да бирају неке друге српске посланике, њима послушне”(16).

Ах, тај весели Вучић. Рекао би неко да Шиптарима ови његови нису послушни. Или им је, можда, он послушан. Како год, ни два месеца након повратка, “посланици” Српске заборавили су Трепчу, хватали се за гуше у “косовском парлементу” око тога ко кога представља, али су сви заједно гласали за Тачијев и Харединајев предлог за обарање Мустафине владе. Прави бисери Вучићеве политике, нема шта.

МЕЂУНАРОДНЕ РЕАКЦИЈЕ НА ЗАКОН О ТРЕПЧИ

Кренућемо реакцијом Брисела под чијим се туторством одвијају тобожњи разговори Београда и Приштине о нормализацији односа. Портпарол Европске комисије, Маја Коцијанчић, нагласила је како је ЕК „примила к знању“ и усвајање Закона о Трепчи, и акт о поништавању тог Закона од стране српске Владе, и упутила уобичајене фразе о потреби дијалога о „овако важном питању за Косово“. Међутим, она је и прецизирала да је неопходно да и Београд и Приштина пристану да се питање „Трепче“ стави на дневни ред дијалога, како би о томе могло да се разговора за преговарачким столом у Бриселу, уз посредовање ЕУ”.(17)

Оваква изјава може се узети као хладан туш за српску страну, јер је евидентно да Шиптари никада нису желели да разговарају о Трепчи. Али, ово отвара и много сложенија питања. Чему онда посредство ЕУ? Нама су наши преговарачи (и Дачић и Вучић) непрестано говорили да теме за разговор намеће Брисел. Ако је ово што госпођа Коцијанчић тачно то значи да је Србија могла да избегне све теме које јој нису одговарале. Зашто је онда српска држава повучена с Космета? Зашто су направљени физички прелази? Зашто смо, онда, дали Телеком, ако свака страна може одбити да разговара о ономе што јој се не свиђа? А ако то могу Шиптари, а ми не можемо, зашто уопште учествујемо у тој фарси двоструких аршина? Ово су веома важна питања на које српске власти морају дати хитне одговоре. 

У сваком случају, став Маје Коцијанчић јасна је порука да Запад прећутно подржава политику Приштине.

Веома конкретан потез по питању Трепче учинили ја посланичка група „Доста је било“, чији је лидер Саша Радуловић 5. новембра 2016. посетио тадашњег шефа делегације ЕУ у Србији, Мајкла Давенпорта, и лично му предао писмо којим се од европских званичника тражи заштита имовине у руднику „Трепча”. У писму се упозорава да је одлуком приштинске скупштине о конфискацији имовине рудника прекршен један од основних цивилизацијских принципа, неприкосновеност имовине, и да је почињен опасан преседан за ЕУ.(18) Ни од овог писма, иначе послатог свим посланичким групама у Европском парламенту није било практичне користи.

Средином новембра 2016. на редовној седници Савета безбедности УН посвећеној Косову, министар спољних послова Србије Ивица Дачић затражио је од држава чланица СБ УН да искористе свој ауторитет како би утицале да се приштински Закон о Трепчи стави ван снаге.(19) У свом обраћању он је исцрпно образложио ставове српске стране и указао на могуће озбиљне последице по српску заједницу у случају примене овог закона.

Дипломатски опрезно, али недвосмислено, доношење Закона о Трепчи осудио је и шеф УНМИК-а Захир Танин. Говорећи о Закону о Трепчи Танин је навео да су чланови парламента имали мање од 48 сати да прочитају нацрт закона, а да простора за анализу текста није ни било, што је изазвало снажан протест српске заједнице и званичног Београда тако да су представници косовских Срба обуставили учешће у косовским институцијама власти. Танин је и проценио да “усвајање Закона о Трепчи представља препреку у дијалогу између Београда и Приштине”(20)

Насупрот њима, Амбасадорка Косова у Вашингтону Вљора Читаку, која заступа Косово на седницама СБ нагласила је да Београд нема никаква права на власништво над комплексом Трепча, већ да су његови власници грађани и власти Косова. „Тврдње српских власти само показују њихове колонијалне тенденције према Косову”(21), нагласила је ВљораЧитаку.

Наравно, због отворене подршке западних сила (САД, Британије, Немачке и Француске) косовској сецесији, али и незаинтересованости Србије да се, по кључним питањима, позива на Резолуцију 1244, редовне седнице СБ о Косову давно су постале да буду место конкретних закључака.

Углавном, може се узети да млаке реакције запада на узурпаторско понашање Приштине охрабрају њихове даље потезе у том смеру, не само према Трепчи. Разлоге за то можда треба тражити у економским, односно корпоративним, интересима великих играча који управљају светском металургијом.

ЕКОНОМСКИ АСПЕКТ ПРОБЛЕМА ТРЕПЧЕ

Можда је основни проблем српских власти  што на сва питања превасходно гледају као на политичка, а она која и препознају као економска решавају тек када се дефинишу њихове коруптивне тарифе. Ни једно, ни друго није био добар приступ за Трепчу. Проблему Трепче могло се, и морало, приступити на иновативан начин, сходно власничкој структури коју је УНМИК признавао све до 2009. године када му је Косовска агенција за Приватизацију, практично преотела Трепчу. Но није се имало воље, или памети. Свеједно.

Флора Саундерс је још 30. јула 1998. објавила текст под насловом „Косово – Рат око рудника“ и указала на чињеницу да стручне металуршке и сличне публикације обавештавају уске кругове из света финансија и бизниса о тамошњим великим природним богатствима. Закључила је да ће „Трепчу“ контролисати онај ко оружано победи на Косову, а НАТО доминација на терену би „ставила америчке корпорације у најбољи положај“.(22) Само годину дана пре бомбардовања.

Да мало погледамо цифре које ће нам ово потврдити у случају Трепче. Према проценама Светске банке, вредност минералних резерви на Kосову је 13,5 милијарди евра, а удео рудника олова и цинка, Трепча, у њима је три милијарде евра. Преостали капацитет експлотационо исплативе руде је наводно око 29 милиона тона, са процентима метала који омогућавају добијање 999.000 тона олова, 670.000 тона цинка, 2.200 тона злата и преко 3.000 тона сребра.(23) Будући да постоји сва неопходна инфраструктура за прераду ово су итекако значајне количине, али мора се рећи да су подаци Светске банке прављени само на основу истражених и верификованих налазишта, а да су стварне цифре рудних резерви на Космету много веће. Зато су уследила опсежна геолошка истраживања нових резерви рудног блага.

Америчка глобална корпорација за истраживање рудног богатства, „Аврупа минералс“,  почетком фебруара 2010. почела је истраживања на четири налазишта сребра, олова и цинка око Косовске Митровице, пошто је то „европски најпродуктивнији регион за олово и цинк“. Неколико месеци касније, новембра 2010, пословницу у Приштини отвара и „Лидијан интернешнел“ (некадашњи „Рио Тинто“), као и многе друге компаније из ове области. Нема дилеме да је, у овом тренутку, рударски басен „Трепче“ „изрешетан“ истраживачким тачкама моћних корпорација.(24)

Уосталом, значај Трепче за моћне западне корпорације најбоље је потврдио новинар Нил Кларк који је у британском  „Њу стејтсмену“, пишући о Косову, 2007. објавио: „само неколико месеци после инсталирања НАТО на Космету, Међународна кризна група (МКГ), коју финансира Сорош, објавила је документ под насловом Трепча: излаз из лавиринта“. Кларк је мишљења да је Сорош улагао у МКГ да би „преузео контролу над рудником Трепча”, где су „огромне резерве злата, олова и других минерала“.(25)

Кад смо код Сороша, током јула 2011. године амерички „Волстрит џорнал“ објавио је вест да је изасланик светског финансијског магната Џорџа Сороша током 2010. био пет пута на Космету. И то у друштву албанског милијардера Сахита Мује, извршног директора корпорације „Албански минерали“, да процењују рудно благо Космета.(26)

Све напред изнето указује да је не само могуће, већ готово извесно, да иза Закона о Трепчи не стоји само шиптарска парадржава, већ и корпоративни центри моћи који су привели крају истраживања рудних резерви, које интензивно траје од 2010, и сада крећу у наредну фазу. Из концепта самог Закона видљиво је да је он само међуфаза ка продаји Трепче страном партнеру. То је уједно и објашњење млаке реакције тзв. међународне заједнице на шиптарско узурпирање Трепче. Мисле да ће је од њих лакше и јефтиније купити.

З А К Љ У Ч А К

Верујем да сам, осветљавајући проблем Трепче са разних аспеката (историјског, политичког, социјалног, економско-привредног, власничког итд), успео да покажем сву његову комплексност, али и некомпетентност српских власти према овом проблему. Једноставно, држава која на косметској територији има „Шар“, „Фероникл“, „Трепчу“, „Термоелектране“, највеће резерве лигнита у Европи итд., а укине ресорно Министарство за Косово и Метохију, да би све то поверила Канцеларији коју води некакав татин „фићфирић“ једноставно није нормална. То није урадио Борис Тадић, већ тројац Николић-Дачић-Вучић. И то треба да се зна.

Они који су у Бриселске преговоре кренули без сталних правних, економских и осталих стручних тимова, преговарајући у четри ока од 22 сата до иза поноћи, па иза тога то претакали у некакве закључке и протоколе којима смо губили део по део државности, ингеренција, територија и свега осталог, не могу бити упамћени другачије него као издајници. И Трепча је дошла на ред.

Али, нећемо се овде бавити њима. Уосталом, сами смо их бирали и бирамо! Кључно је питање може ли Србија у овом тренутку стати на пут отуђивању Трепче?  Путем којим је кренула, ТЕШКО. Тим пре што Шиптари избегавају екцесе и још увек неће примењивати силу ради примене овог Закона. Они ће сада, када имају Закон, сачекати неко време. Дефанзиву у коју су саме себе гурнуле српске власти неће моћи превазаћи доношењем одлука које немају никакву правну ваљаност за оне земље које су Косово признале као државу, а то су управо наши „европски пријатељи“. Биће велика срећа ако тако пасивна Србија успе да под српском управом очува оно што данас називамо Трепча-Север и радна места бар половине радника.

Али, када би се кренуло другим путем, када би се нашим „европским пријатељима“ ставило до знања да ћемо прекинути не само бриселске преговоре, него и процес придруживања, ако Приштина не повуче све једностране акте које је донела, па и Закон о Трепчи, сигуран сам да би била друга песма. Чак би и моћне корпорације мало застале. А за контакт са њима сада имамо премијерку од њиховог пословнога  рода и српске масоне. Пуна их је влада.

Такође, Закон о Трепчи могао би се напасти и у тачки њеног незаконитог отимања од УНМИКА од стране Косовске агенције за приватизацију (КАП) 2009. године, драстичним кршењем Резолуције 1244.

Само, када би реч Резолуција Вучић смео или хтео да помене.

Али, пошто не сме, или неће, остаје нам да се надамо у Путинов Lex specialis, када се буде прихватио решавања Балканског питања. А то се ближи, чини ми се…

 

_______________________________

 

Одреднице:

 

  1. kossev.info/strana/arhiva/usvojen_zakon_trepca/9923
  2. www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:667881-Pristina-opet-napada-Trepcu
  3. www.slobodnaevropa.org/a/zakon-o-trepci-na-dnevnom-redu-skupstine-kosova/28037603.html
  4. Исто
  5. kossev.info/strana/arhiva/kosovski_ustavni_sud_odbio_zahtev_srpske/10187
  6. www.ceopom-istina.rs/vesti/poslanitsi-srpske-liste-opet-u-skupshtini-kosova/
  7. www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2485624/ek-primila-na-znanje-odgovor-srbije-na-zakon-o-trepci.html
  8. www.politika.rs/scc/clanak/367210/Moze-li-kosovski-zakon-o-Trepci-biti-zaboravljen
  9. www.politika.rs/scc/clanak/367975/Dacic-SB-UN-da-utice-da-se-zakon-o-Trepci-stavi-van-snage
  10. Исто
  11. Исто
  12. www.politika.rs/scc/clanak/197583/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago
  13. www.blic.rs/vesti/drustvo/bitka-za-trepcu-zasto-je-rudnik-na-kosovu-poslednja-balkanska-jabuka-razdora/8ndhrcn
  14. www.politika.rs/scc/clanak/197583/Rat-za-kosmetsko-rudno-blago
  15. Исто
  16. Исто

 

У В О Д

Када је 08.10.2016., после обавезног другог читања, скушптина пара-државе Косово,  усвојила „Закон о Трепчи“, са 79 гласова „за“ и 14 „уздржаних“ (присутно 93 од 120 „посланика“, српских 10. напустило седницу), српске власти су још једном одглумиле затеченост потезом друге стране и направиле медијску представу некаквог извлачења кестена из ватре. Тадашњи премијер Вучић чудио се и колачио очи у камеру, звао стране амбасадоре на консултације, писао Бриселу и на крају, три дана касније, заказао  Ванредну седницу владе на којој су поништене одлуке косовске „скупштине“ везане за Трепчу. Направио је тиме још један маркентишки потез као међу-фазу у привикавању српске јавности и Срба на Космету да ће, вољом или крајњом некомпетентношћу српских власти, остати без још једног стратешког ресурса, као што су остали и без Телекома.

Јер, лаж је како је влада тзв. „Косова“ Нацрт Закона о Трепчи донела преко ноћи и да није било прилике и начина да се Србија томе суростави. Вучић као да заборавља шта је рекао приликом свог боравка на Космету почетком априла 2016., приликом обиласка флотације у Лепосавићу, где је истакао како се „прибојава“ покушаја косовске стране да изгласа посебан закон којим би „Трепчу претворили у јавну својину тзв. Републике Kосово“, али да ће београдска делегација инсистирати у Бриселу да им се „јасно стави до знања да Србија не да неће у томе да учествује, већ да то неће да допусти, да се зна ко је градио флотацију у Лепосавићу, и Црнац и Бело брдо и ко у њима ради“, те да ће Влада Србије са руководством Трепче – сачувати Трепчу, и улагати у њу.(1)

То је било сазнање и обећање из априла, откуд у октобру изненађење? Има ли трагова да је Србија предузела било шта у том периоду да спречи или предупреди процедуру доношења Закона о Трепчи, која је практично отпочела 15.03.2016., именовањем Комисије за израду нацрта Закона о Трепчи? Нема. Погађајте зашто?!

Примера ради, Влада Србије могла је да се обрати УНМИК-у, будући да је сходно Резолуцији 1244., од августа 2000-те, право управљања над капацитетима „Трепче“ на територији Косова и Метохије, преузела УНМИК администрација, чиме је ова Компанија постала једини привредни субјект под директном контролом УНМИК-а.(2) Касније се то јесте мењало, али изворни документ никада није престао да важи, као ни Резолуција 1244. па је то била итекако валидна адреса за притисак на једностране одлуке албанске стране. Али, проблем је што се сам Вучић очигледно јежи на помен Резолуције 1244. и свесно “заборавља” на постојање било којих опција осим бриселских, а у Бриселу “заборавља” да Трепчу спомене. Опет, погађајте зашто?

А у том погађању, покушаће да Вам помогне ова анализа. Кренућемо од кратког историјата Трепче, објаснити њен статус након успостављања мисије УНМИК, па преко спорног Закона о Трепчи доћи до онога шта су опције за Трепчу сутра и какве су могућности Србије да одбрани своје државне интересе у овом металуршком комбинату, бар у оном делу којим управљају Срби (тзв. Трепча-Север). Наравно, ако то истински буде желела, односно умела.

Пре него се томе посветим желим да укажем да сам о Трепчи већ писао за овај портал, фебруара 2015. и у том тексту “Трепча као воља и представа”(3) нажалост указао на могућност и тенденцију онога што ће се догодити двадесетак месеци касније. Предлажем да прочитате тај текст, не само што он и данас има пуну актуелност, већ пре свега зато што је угао из кога сам тамо изложио проблем Трепче потпуно другачији од овог сада, када су Шиптари кренули у нову офанзиву на српску имовину на Космету, бојим се уз подршку српских власти, без обзира да ли је она последица намере, односно политичких задатака које испуњавају по налогу Запада, или тоталног дилетантизма у решавању косовског питања.

ТРЕПЧА – КРАТАК ИСТОРИЈАТ

Трепча се сматра најстаријим средњовековним рударским насељем у Европи, а сматра се да је као такво формирано почетком XIV века, у време Краља Милутина. За заштиту рудника, подигнута је тврђава Ћутет, а вађење олова, сребра и гвожђа, настављено је и после пропасти српског царства.  Након Косовског боја Трепчом је неко време управљао Вук Бранковић, а у руке Османлија трајно пада 1455. године, који га експлоатишу до 1685. године када престаје с радом.(4)

Савремена историја Трепче практично почиње између два светска рата када, “две године након почетка испитивања трепчиног рудног блага (1924.) енглеска компанија Selection Trust потписала је 1926. године Уговор о концесији земљишта са Радомиром Пашићем (сином Николе Пашића), који је иначе био познат по великим привредним малверзацијама. Већ децембра 1927. године основана је фирма Trepca Mines Limited са седиштем у Лондону, а Генералном дирекцијом у Звечану. Фирма је бројала 2.400 радника, имала 55 инжињера и почетни капитал од 300.000 тадашњих фунти. Три године касније 1930. отворен је рудник Стари трг са пробном производњом од 500 тона дневно, да би се од 1932. године производња усталила на око 2.000 тона руде дневно. Током 1940 отворена је и сопствена топионица олова”.(5)

Током Другог светског рата, без обзира што је Косово била италијанска окупациона зона, управу над Трепчом преузимају Немци и то компанија у власништву Хермана Геринга, што најбоље показује значај који је Комбинату придаван као сированској бази. Након рата, Трепча је обухваћена Титовом национализацијом, шири своју основну делатност и постаје истински привредни гигант који је у једном моменту златних осамдесетих прошлог века бројао близу 20.000 радника и производио 45.000 тона концентрата олова и 42.000 тона концентрата цинка годишње.(6) Отпочињањем процеса распада Југославије током деведесетих производња се смањивала али је, ипак, пред НАТО агресију на СРЈ 1999. године Трепча остваривала приход од 200 милиона долара, док данас има дуг од 150 милиона евра, а ради једино део Трепче који контролишу Срби, тзв Трепча-Север.(7)

ТРЕПЧА НАКОН УСПОСТАВЉАЊА УНМИК АДМИНИСТРАЦИЈЕ

Сходно Резолуцији 1244. држава Србија предала је, према тадашњем политичком споразуму, имовину Трепче УНМИК-у, још 1999. године, али је тадашњи шеф те Мисије, албански лобиста, Бернард Кушнер, покушао да Трепчу пренесе на тзв. „косовске институције“, што је на терену изазвало практичну поделу овог гиганта на два предузећа „Трепча–Север“ и „Трепча–Југ“ којом управљају Албанци. Али, до тога се није дошло одједном. Формално-правно Трепча је и данас јединствено правно лице које фунционише као две одвојене целине, од којих свака има свој жиро рачун, свој менаџмент и имовину којом управља. 

Да би смо знали о чему причамо ваља истаћи да Трепча-Север контролише руднике Црнац, Бело брдо и Жута Прлина, отворени коп Копорић, две флотације (једна инсталирана 2012) у Лепосавићу и металургију у Звечану. Укупно запошљава нешто преко 3000 радника, који се ротирају будући да капацитети омогућавају непрекидну упошљеност око 1200 радника.(8) Зараду примају за период који раде, а за период за који не раде примају “стипендије” од 30 евра које је установио УНМИК и накнаде за незапослене Владе Србије. Углавном, Трепча-Север је кичма привредних активности на северу Космета, иако управља са око 30% имовине. При томе, важно је и нагласити да се два најважнија рудника Трепче-Север, Црнац и Бело брдо, протежу иза административне линије и практично експлоатишу рудно благо Србије.

Преостали део имовине, око 70 %, којом управља Трепча-Југ, и која обухвата 26 рудника и остатак Трепчине имовине није у погону.

Ово је фактичко стање, а да погледамо и како се ситуација развијала у формално-правном смислу.

Током августа 2000-те УМНИК је своју контролу над Трепчом практично „оверио“ формирајући и региструјући Трепчу као нови привредни субјект „Трепча под УМНИК Администрацијом“ (Trepca under UMNIK Administration), које је формално функционисало као једно предузеће, чијег је директора постављао УНМИК. Е, сада, нешто врло важно – овако формирано предузеће преузело је континуитет правног лица Холдинг РМХК „Трепча“ а.д., са српским управљањем (пре бомбардовања). Ово је итекако био основ за одбрану Трепче од оног што ће уследити касније, али га српске власти никада нису користиле.

Током 2002. године УНМИК је право управљања Трепчом делегирао на своју агенцију под именом “Косовска агенција поверења” (Kosovo Trust Agency – KTA), која је компанији променила име у Trepca Enterprise under KTA Administration, али наставила поменути континуитет. Тако је „током 2008. године међународна управа на Косову саопштила да је за њу једина важећа структура власништва Трепче она према којој је 25 одсто комбината у друштвеном власништву, 66 одсто у рукама Фонда за развој Србије, два одсто има ЕПС и по нешто више од два одсто Југобанка, Беобанка и Прогрес”.(9) Ово се, такође, може и мора користити у разговорима о Трепчи, ако се Вучић буде удостојио да их води.(10)

Но, када је 2008. године самозвана „Скупштина Косова“ формирала тзв. „Косовску агенцију за приватизацију“ (КАП), ова се самопрогласила надлежном за Трепчу и 2009. године, без дозволе и знања УНМИК-а и огранка Трепча-Север, пререгистровала Трепчу у Trepca Enterprise under PAK Administration, са адресом јужног дела „Трепче“ као седишта фирме (јужна К. Митровица), користећи све остале елементе из постојеће регистрације, укључујући и овлашћена лица. УНМИК никада није прихватио, али ни оспорио овај чин. Ако не реаговање УНМИК-а на овај фалсификат, којим је КАП себе практично озваничила као управљача Трепчом, можемо тумачити политичким или економским интересима Запада, несхватљиво је да Србија није службено реаговала на овако драстично кршење Резолуције 1244. и практично упадање у њену државину. Тадић и његова свита остали су неми.

Једино се огласило пословодство Трепче-Север да је за њих УНМИК-ова Trepca Enterprise under KTA Administration једина прихватљива форма која, по међународној регулативи, може привремено функционисати на КиМ. Шиптари су ово прећутали, као што је њима прећутао Београд. Није им се журило. Процес је био усмерен тамо где су желели. 

А желели су да себе представе као управљача над целокупном имовином Трепче. Тако је КАП маја 2011. године, донела уредбу којом је забранила продају свих производа „Трепче“, због неприхватања њихове надлежности од стране руководства Комбината „Трепча-Север“ из Звечана. Српски менаџмент, наравно, није поштовао ову уредбу, а Шиптари нису притискали да се она спроведе силом, јер им је било најважније да она постоји. Београд је опет остао прилично пасиван.

Иако је шиптарска игра са јединственим правним лицем чије је седиште у Јужној Митровици била сасвим провидна – чекање да укупни дугови због већег дела фирме који не ради постану алармантни како би се оправдале ванредне мере у Трепчи као формално јединственом правном лицу, српска страна није искористила уступке које је једнострано давала у Бриселском процесу везано за имовину, да овај сценарио бар предупреди неком својом иницијативом, већ је замајавала соствену јавност небулозама о некаквој ЗСО, која ће безмало бити нова Република Српска.

А када је 15.03.2016. тзв. “Влада Косова” именовала шеснаесточлану комисију за израду Нацрта Закона о Трепчи, чије је вођење поверено министру економског развоја Бљеранду Ставиљецију, а у којој је било свега два члана српске националности (Љубомир Марић, министар за локалну самоуправу у косовској влади и Ранко Ђокић) чије гласање против није носило право “вета”, Београд је опет глумио изненађење, али тим поводом опет није тражио расправу у Бриселу! Пут Закону о Трепчи био је отворен.

 

Наставља се…

 

_______________________________

 

Одреднице:

 

  1. kossev.info/strana/arhiva/usvojen_zakon_trepca/9923
  2. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
  3. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/trepca-kao-volja-i-predstava/
  4. sh.wikipedia.org/wiki/Trep%C4%8Da
  5. www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/trepca-kao-volja-i-predstava/
  6. www.nin.co.rs/pages/article.php?id=78960
  7. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
  8. www.nin.co.rs/pages/article.php?id=78960
  9. rs.sputniknews.com/srbija/2015012856084/
  10. (Иначе, код Агенције за привредне регистре Србије од 2010. године уписана је РМХК Трепча а.д. Звечан у реструктурирању, у чијем власништву Фонд за развој учествује са 54 одсто, Дунав банка Звечан са 11,14 одсто, Генералекспорт са 6,7, прогрес, Југо и Дунав банка са мање од два процента, али ову регистрацију не признају ни УНМИК, ни тзв. косовске институције.)

 

 

Иси Мустафи представници Управног одбора неуставне Агенције за приватизацију Косова (АПК) предали су Студију изводљивости стратешке оријентације за развој Трепче.
„Од суштинске је важности да се, што је пре могуће, конституише Одбор Трепче, да се Трепча организује као акционарско друштво, да се делује и преузме пуна одговорност у овој области“, рекао је том приликом Мустафа.

Овим потезом приштинских институција „Случај Трепча“ улази у нову фазу. Прошле године, подсећамо, приштинске окупаторске институције једностраним актом преузеле су Трепчу, а неколико дана касније, српске власти поништиле су њихову одлуку.

Случај „Трепча“ — траг новца води до

Реалност, што се тиче имовине српске државе на Косову и Метохији условљена је војним, политичким и економским присуством моћних држава које су признале независност Косова, каже економиста Божо Драшковић.

Косовска влада марионетска је и иза ње стоје интересне групе из света, додаје он.

„Када је реч о самој Трепчи, ради се о природном ресурсу и његовој експлоатацији са несагледивим и економским и еколошким последицама у интересу неких страних компанија. А оне вуку кључне кораке. Моћ владе републике Србије дефакто је никаква. Своди се на изјаве за јавност и ништа друго, када је реч о економским процесима, на Косову ће се дешавати оно што моћни играчи и учесници на политичком и економском тржишту желе и раде“, каже Драшковић.

Трепча Албанцима, Газиводе Турцима

Приштинске власти отпочетка схватају Бриселски процес као нешто што треба да донесе реализацији независног статуса на целој територији КиМ, каже аналитичар Душан Пророковић. Без икаквих компромиса и обазирања на ставове Београда, то су радили у последњих пет година.

„Посматрано у том контексту, овај потез је сасвим очекиван. Како ће се то манифестовати на даље преговоре Београда и Приштине, тешко је рећи у овом тренутку. Претпостављам да ће се са наше стране све релативизовати, да ће се рећи како Мустафа све то ради због предизборне кампање, која је врло жестока, али мислим да то није истина и да Београд треба да размишља како да заштити своје и интересе Срба на КиМ на један нов начин“, сматра Пророковић.

Бриселски дијалог томе није допринео, наставља Пророковић, а Албанци настављају тамо где су стали претходних месеци. Предаја Студије о изводљивости за Трепчу, према Пророковићевим речима, тиче се стратешког опредељења да се сваки утицај Србије на КиМ истисне и да све надлежности преузму албанске институције, каже Пророковић.

Никола Јоксимовић / Спутник.рс

www.vaseljenska.com/vesti/pristina-opet-napala-trepcu/

ЊУJOРK – Aмбасадорка Kосова у Вашингтону Вљора Читаку рекла jе вечерас у Савету безбедности УН у Њуjорку да Београд нема никаква права на власништво над комплексом „Tрепча“, већ да су власници тог комплекса грађани и власти Kосова.

Читаку тврди да Београд инструментализуjе српску заjедницу на Kосову за своjе интересе и истиче да рудник „Tрепча“ припада Kосову и да ће њиме управљати Kосово.

„Tврдње српских власти само показуjу њихове колониjалне тенденциjе према Kосову“, рекла jе она на седници на коjоj се разматра наjновиjи тромесечни извештаj генералног секретара УН о раду УНMИK-а.

Читаку jе рекла и да су „прошла времена кад су се одлуке о „Tрепчи“ и другим косовским ресурсима доносиле у Београду“ и упозорила да ће се Приштина успротивити тенденциjама Београда.

Kако истиче, нема доказа да би косовски Срби били оштећени законом о „Tрепчи“, већ су ствари управо супротне – оспособљавање „Tрепче“, према њеним речима, доноси просперитет свим становницима Kосова.

Aмбасадорка Kосова у СAД jе рекла и да Приштина остаjе посвећена диjалогу са Београдом, али jе напоменула да Kосово ниjе задовољно динамиком примене договореног.

Скептицизам Приштине jе, обjаснила jе она, подстакнут тиме што Београд „стално крши споразум о слободи кретања“, а као пример jе навела недавно хапшење два косовска грађанина – од коjих jе jедан полициjски комесар – на териториjи Србиjе.

Читаку jе истакла да Приштина чини напоре у задовољењу правде, пошто jе основан Специjални суд за злочине OВK, док, како тврди, Београд по том питању ништа не предузима.

„Процес нормализациjе односа Београда и Приштине се не завршава у Бриселу где се споразми потписуjу, већ има смисла само ако се примене“, закључила jе она

Дачић Читакуовоj: O каквом колониjализму причате?

Први потпредседник владе и министар спољних послова Ивица Дачић одбацио jе тврдње косовске амбасадорке о колониjалним тенденциjама Београда према Приштини

Дачић jе на краjу седнице Савета безбедности УН о Kосову поручио да „ми нисмо колонизатори и не дозвољавамо да се тако о нама говори у СБ УН“.

„O каквом колониjализму ви причате? Oвде седе земље коjе су се ослобађале од колониjализма. На Kосову се налази први главни град Србиjе, српске цркве, ви мислите да jе довољно што сте овде дошли и што вас подржаваjу западне земље да можете да причате неистине“, рекао jе шеф српске дипломатиjе.

Oн jе, у реплици, приметио да се из говора Читакуове о Kосову може видети како се замишља да изгледа идеална земља.

„Чудим се зашто мигранти коjи пролазе преко Балкана не иду на Kосово, кад jе тако идеална земља, него њихови грађани беже са Kосова у Западну Eвропу. O каквоj држави ви говорите?“, рекао jе он.

Дачић се осврнуо и на бомбардовање Србиjе, рекавши да jе таква одлука била нелегална и донета без одлуке СБ УН.

„Ви сте од почетка имали план уjедињења са Aлбаниjом, ви нисте Kосоварка, ви сте Aлбанка, овде jе реч о националноj мањини у туђоj земљи коjа jе jеднострано прогласила независност“, нагласио jе Дачић.

Oн jе поручио да Србиjи ниjе потребна подршка никога са стране.

„Даjте да ми решимо проблеме, ви се криjете иза великог брата. Неће вам решење нико донети као што вам га jе донео на бомбама 1999. године. Tо jе време заврсено на вашу жалост“, закључио jе шеф српске дипломатиjе.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/ambasadorka-kosova-u-sad-trepca-pripada-narodu-kosova-beograd-nema-nikakva-prava-na-vlasnistvo.html

После одлуке Уставног суда тзв. Косова да потврди закон о комбинату, битка се наставља 16. новембра у Њујорку

СЕДНИЦА Савета безбедности о Косову и Метохији, на којој ће бити представљен редовни, тромесечни извештај генералног секретара УН Бан Ки Муна о ситуацији у јужној српској покрајини, биће одржана 16. новембра. Како сазнајемо, на њој ће бити речи и о „Трепчи“, односно покушајима Приштине да отме српску имовину.

Ова седница уследиће након што је Уставни суд Косова одбацио захтев Српске листе да Закон о „Трепчи“ прогласи неуставним. Уместо тога, одлука је да се спорни пропис објави у „Службеном гласнику“, чиме ће аутоматски ступити на снагу.

Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић поручио је у понедељак у Лепосавићу да комбинат „Трепча“ може да рачуна на политичку, економску и правну помоћ Србије. Он је запосленима и руководству пренео став Владе, која ће, како је рекао, учинити све да се избори да овај комбинат остане у рукама народа који тамо живи.

– Предузећемо и правне мере које се односе на подршку акционарима и свима онима који штите своје интересе пред домаћим и међународним правосудним институцијама – рекао је Ђурић.

Коментаришући одлуку Уставног суда Косова, Ђурић је рекао да га „фасцинира њихово такозвано правосуђе“:

– Првог дана сам знао да ће одлука бити потврђивање гажења права, јер је пре објављивања у суду објављена на косовским порталима. За нас таква одлука не производи никаква правна дејства. Она је, као и читав тај накарадни антизакон поништена одлуком Владе Србије.

ПОЛИТИЧКИ СТАВ

ПРЕДСТАВНИЦИ Српске листе рекли су „Новостима“ да они неће поштовати одлуку суда, која је, како истичу, пре свега политичка, а не правна:

– Пошто је Уставни суд одбацио наш захтев који указује на кршење многих уставних одредаба, ни ми нећемо поштовати одлуку суда и одбацићемо њено спровођење – рекао нам је Славко Симић, председник Српске листе.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:632813-o%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%9Ae-%D0%A2%D1%80%D0%B5%D0%BF%D1%87%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%98%D1%81%D1%82-%D0%A0%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83

Косовски уставни суд одлучио је да прогласи спорни Закон о Трепчи уставним, одбацивши захтев Српске листе о оцени уставности као неприхватљив, преноси РСЕ.

Српска листа је тврдила да су приликом усвањања овог закона прекршене законске и уставне процедуре.

Уставни суд је одлучио да Закон о Трепчи прогласи уставним у погледу његовог садржаја и спроведеног поступка усвајања од стране Скупштине Косова, као и да одбије захтев за привремену меру као неприменљиву, наводи Радио слободна Европа.

www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/609705/Ma-nije-moguce-Kosovski-ustavni-sud-odobrio-Trepcu

-
„Дежа ви“ већ који пут од када је премијер преузео власт. На концу сваке ванредне ситуације…

%d0%b0%d1%82%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b0%d1%82%d0%be%d1%80

Баш у тренутку док се власт суочава са „уценама“ из Приштине које су ранијих година потписивали и презентовали као врхунски добре договоре, све ваљда у нади да плодови њиховог рада стићи мало касније на наплату, и док се бесомучно отима српска имовина за коју још увек ми народ плаћамо дугове ММФ-у и Светској банци, и док се целокупна политичка али и геополитичка ситуација у Србији компликује – имамо још једно пред – ванредно стање.

„Дежа ви“ већ који пут од када је премијер преузео власт. На концу сваке ванредне ситуације, када се јавност до те мере заталаса и стање почне да достиже свој врхунац, Бије, ције и остале мешовите безбедносне групације открију јавности кроз своје медије „шокантан“ податак: Покушан атентат на премијера!

Први пут је ова вест и имала одјека, па ајд` да се не лажемо и други и трећи пут је било оних који су „пали на причу“, али већ четврти пут се „атентат“ дешавао некако по дефолту – кад треба да се спусти лопта, опусти ситуација кроз безбедносно затезање и најважније обрне прича на другу страну.

Ко се још сећа Трепче?

1108393703

Заправо, боље је питање шта де десило са Трепчом, да ли је Марко Ђурић дао отказ, да ли су Шиптари преузели нашу комплетну имовину на Косово и Метохији?

Марко Ђурић није дао отказ, а Трепча је прећутно поклоњена Шиптарима. Читава борба за имовину на Космету остављена је српским посланицима у шиптарском парламенту и тзв Уставном суду Косова, институцијама које је верификовала Влада Србије, да пресуде ваљда на основу части, односно своје воље и у своју корист. А пресуда је једногласна – Трепча је шиптарска, јер како рече и Еди Рама на недавном састанку са Вучићем:

„Трепча је рудник на косовској земљи, шта ће Србија с њим, да га пребаци у Београд?“

Колико се Вучић побунио против ове изјаве било је јасно оног тренутка када смо са Албанијом као да нам је род рођени и најближи пријатељ, а не све ово само у негацији, потписали споразум о повлашћеној трговини, ваљда нам фали још албанског парадајза и паприка, јер наш не ваља као и све остало српско што не ваља нашем премијеру. И обећању да ћемо са новцем који је наша власт узела на наше име од Арапа у износу од милијарду долара изградити аутопут Ниш-Приштина-Тирана – Драч, односно шиптарску трансверзалу за лакше спровођење плана – Велика Албанија.

А на све то, ових дана је од Шиптара стигла још једна „уцена“, бар тако захтеве Едите Тахири тумаче српском јавном мњењу. Наиме, захтеви које је Тахири предочила наши политиканти су оценили као „старе“ без конкретног појашњења шта се под тим старим мисли, другим речима да ли су они већ прихваћени и само чекају своју реализацију или су их раније потезали али без успеха. Реч је о захтевима који потврђују границу између Србије и Косова, немешање Србије у унутарња питања Косова, сарадња на пољима интереса обе државе и ратне репарације.

Прва три захтева су већ испуњена. Сем постојања канцеларије за Косово и Метохију која нема ама баш никакву функционалну улогу сем да даје изјаве и осуђује шиптарске окупаторе, мешања у унутарња питања Косова од стране Србије нема. А то да су домаћи властодржци признали Косово као самосталну државу потврђује и чињеница да се преговори у Бриселу воде на нивоу две државе, два премијера, два министра, а не премијер Србије и тамо неки Шиптар.

Фали још само ратна репарација, односно исплата ратне одштете Косову од стране Србије. И тај део је на корак до испуњења, будући да је данас у шиптарској скупштини усвојена резолуција о „заштити вредности борбе Ослободилачке војске Косова“. И то не би имало неки значај да Брисел није реаговао поводом овога наглашавајући да српски посланици у шиптарском парламенту не смеју да се буне против ових одлука, и да је резолуција усвојена са благословом ЕУ. Пластично речено Шиптари су злочиначку ОВК под патроном Европске уније довели у статус регуларне војске Косова, иако је у тренутку формирања ове терористичке организације овакав вид Косова као државе био само фикција.

Но, зашто бисмо се ми данас замарали свим овим дешавањима из јужне покрајине чија су решења специјалцима у власти јасна колико и квантна физика, када су далеко актуелније теме ко је одавао податке страним службама и ко је сад опет по ко зна који пут покушао атентат на премијера!?

Ето, како Информер и Пинк први сазнају, баш чудно, око педесетак метара од пута који води ка премијеровој кући у којој он често борави, мада смо сви мислили да живи у некој скученој гарсоњери од 30 квадрата, што дакле може бити било где у Јајинцима, нађен је блиндирани аутомобил.

%d1%81%d0%bb

Да лудило око јубиларног покушаја атентата буде веће, аутомобил је пронашао неки радник који је одмах пријавио његово постојање, а полиција одмах изашла на увиђај и открила читав арсенал оружја, између осталог и зољу, која је према видовитом Стефановићу јасан доказ да је потенцијални убица пиковао баш премијера,као да у Јајинцима кућу има само премијер који ионако ту „понекад борави“ и иако је потенцијални убица, како рече док нас је обучавао шта је зоља, имао довољно оружја да дигне у ваздух зграду Владе.Лева премијерова крилатица Александар Вулин, која се највише узнемирила, те стога делује и најсумњивије, искусно наводи да не може бити случајно не само да се нађе аутомобил пун оружја него и зоља која служи за уништавање блиндираних возила – баш оних који користе највиши државни функционери.

Нећу улазити у то који је радник наишао на возило, зашто би неко пријавио возило паркирано негде у Јајинцима, а понајмање у личности или личност потенцијалног убице коме би коефицијент интелигенције требало да буде на нивоу крембила па да на овакав начин крене на премијера једне државе, па макар то био и Александар Вучић.

Али свакако морамо добро ослушнути најсумњивијег члана тима, Вулина, који се изгледа политички потпуно дезоријентисао, или је запамтио туђу реченицу из лошег сценарија, када је изјавио:

„Понављам држава мора да одговори на ово, а ако није у стању да нам на ово одговори онда мора да се питамо у каквој држави живимо“.

Стварно, у каквој држави живимо када се они који себе зову државом исто питају?! Јасно је само то да Вучић под хитно треба да промени сценаристе, јер на ово „не падају“ више ни дементни пензионери.

Весна Веизовић/ Васељенска

facebookreporter.org/2016/10/30/%D0%BA%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%B3%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%BF%D1%87%D1%83-%D0%B4%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D0%BC-%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%82/

Приштински лист „Коха диторе“ пише данас да је у преговорима Београда и Приштине о споразуму о телекомуникацијама у Бриселу „српска страна представила два услова у замену за давање зеленог светла Међународној телекомуникационој унији (ИТУ) која треба да додели позивни телефонски број Косову“, које је Приштина наводно одбила.

Како тврди „Коха“, та два услова су „омогућавање оператеру Телеком Србија да добије пун приступ на косовској територији и да користи имовину Телекома Косова коју Срби, према наводима, држе незаконито у свом поседу од краја сукоба 1999“.

„Косовска страна је одбила оба захтева“, пише „Коха“.

Лист наводи и да је „косовска министарка за дијалог са Београдом Едита Тахири, након повратка из Брисела, казала да код ње постоји нада да ће Србија одблокирати примену споразума о телекомуникацијама чиме би Косово добило позивни број“.

Након последње рунде техничког дијалога између Београда и Приштине, која је у четвртак завршена у Бриселу, у делегацији Београда су казали да су током два дана, поред најављених тема које се односе на примену договора о регистарским таблицама за возила и универзитетским дипломама, дотакнуте и друге теме обухваћене дијалогом.

Наводи се да је српска страна иницирала и инсистирала на разговору о питањима имовине и формирања Заједнице српских општина (ЗСО). У делегацији Београда истичу да је представницима ЕУ изнета сва аргументација везана за отимање имовине, као и чињеница да без спровођења споразума који су у интересу српске заједнице, подршšка наставку дијалога у српском народу драматично опада.

Иако ова рунда дијалога није донела конкретне помаке, у српском преговарачком тиму су закључили да је позитивно што је и у овим околностима дијалог настављен.

Шефица делегације Приштине Едита Тахири у писаном саопштењу на крају другог дана разговора у Бриселу закључила да је целокупан процес дијалога до сада донео конкретне резултате, али да је дошло и до периода тензија због, како Тахири тврди, српске блокаде примене споразума о додељивању међународног позивног броја за Косово и због хапшења директора косовске полиције за регион Косовске Митровице Нехата Тачија на територији Србије.

Она је навела да је српска страна предложила да се у оквиру дијалога разговара о Трепчи, што је, према њеним речима, делегација Приштине категорично одбила.

Тахири је поновила тврдње да је Трепча косовска имовина и да као искључиво унутрашње косовско питање „никада неће бити предмет разговора са било којом другом страном“.

(Танјуг)

www.nspm.rs/hronika/edita-tahiri-trepca-je-kosovska-imovina-i-iskljucivo-unutrasnje-pitanje-koje-nikada-nece-biti-predmet-razgovora-sa-srbijom.html

-

О концентрационом логору ,,Трепча”, у којем је вршен геноцид над српским народом, врло мало се зна. Као да је неком било стало да се униште трагови о постојању логора.

Истраживачи у Меморијалном музеју холокауста су документовали све нацистичке концентрационе логоре, гета, места на којима се одвијао робовски рад, као и фабрике смрти које су постојале широм Европе.

Документовано је чак 42.500 локација. Бројка укључује 30.000 кампова с робовском радном снагом, као и 980 концентрационих логора. Ранији подаци су показивали да је логора широм Европе било око 7.000.

Истраживачи сматрају да је око 20 милиона људи умрло или су били затворени у логорима. Међу местима насиља су били и центри у којима су трудне жене биле присиљаване на абортусе или су њихова деца убијана недуго након рођења.

Варшавски гето је био највећи, у једном тренутку тамо је било смештено око пола милиона људи. Комплетирање ове грађе очекује се до 2025. године.

После краткотрајног априлског рата 1941. године, низови железничких вагона пуних олова, који су транспортовали производ до Енглеске, били су облепљени немачким натписима. И правац јс био други:,,Nach Deutschland”.

Немци су одмах по заузимању Косовске Митровице упутили једну мању јединицу у Стари Трг, где су окупирали неоштећени рудник, спреман за производњу. Трепча је тако добила окрутног господара.

Немци су у руднику Стари Трг и оближњем погону Први Тунел, предузимали све мере како би постигли редовну испоруку оловно-цинкане руде, да све функционише и одржава се како треба – уређаји на површини, и читав подземни лавиринт рудника: поткопи, хоризонти, окна, откопи, ускопи, нископи, ходници, бушотине, подграђе, стропови, сипке, засипи, уређаји за одводњавање, вентилацију итд. Требало је натерати на ревносан рад све оно мноштво људи који су радили на површинском и дубинском делу рудника, пре свега рударе и њихове помоћнике, који су копали руду и палили мине, јамске утовариваче-возаче руде, цевџије, тесаре, јамске браваре и електричаре, раднике који су радили на транспорту и извозу руде, на пумпним станицама, у радионицама, на компресору и другде. Затим предраднике, надзорнике, пословође, магационере, чиновнике, инжењере и све остале који су сачињавали ,,војску” од више хиљада запослених у старотршком руднику. Окупаторска управа је желела да сви ти људи раде као строј који ће осигурати да се руда из богатих ходника под земљом даноноћно извлачи и транспортује жичаном ,,железницом” на даљу прераду.

Јаке Немачке војне снаге у Косовској Митровици, крајскомандатура, војна жандармерија (Feldgendarmerie) и тајна полиција физички су обезбеђивале рудник. У томе су им помагале шиптарске квислиншке оружане формације: жандармерија, рудничка стража и наоружани добровољци-вулнетари по околним и другим селима.

Све је било усмерено на то да оловна река из Трепче непрекидно тече у Хитлеров Трећи рајх. Први човек у Старом Тргу, Ернест Краузе, био је рударски инжењер, одмах је ревносно приступио послу, чврсто решен да заведе ред и дисциплину,  служећи се при томе час застрашивањем и применом оштрих мера, час показивањем ,,бриге” за раднике и ,,залагања” за решавање њихових проблема, што је посебно истицао приликом примања радника на разговор одређеног дана у недељи.  А то се морало постићи силом или милом. Или, тачније, по Краузеовом рецепту: час милом, час силом.

tabela

Директно руковођење погонима у ,,Трепчи” било је поверено компанијама-Mansfeld из Ајслебена, која је била саставни део Zalcdetfurt концерна и Ргоsјag, односно њиховим представницима у ,,Трепчи”- инжењерима Краузеу и Хелвигу. Краузе је био директор рудника, а Хелвиг директор флотације и топионице. Иста подела била је извршена и у Бору, где су такође биле ангажоване ове две компаније.

Кад су Краузе и Хелвиг преузели руковођење предузећем, априла 1941.године, њихове процене су биле веома оптимистичке. У свом првом извештају директору компанијеMansfeld у Ајслебену- Клингшпору, Краузе је писао да су постројења на површини и у окнима у одличном стању и технички савремена. Посебно је наглашавано да је рудно тело у ,,Трепчи” неупоредиво веће и богатије од рудних тела које експлоатише Mansfel AGу Немачкој, тако да му то чак причињава тешкоћу да се адаптира условима производње. ,,Све сија и искри од руде одличног квалитета”, писао је Краузе.1

Формирање нацистичког робовског логора у Првом тунелу

Логор су формирали инжењер Ернест Краузе, директор рудника, пореклом Аустријанац и Андрија Шаб рударски инжењер из Беле Цркве. Логор је образован у пролеће 1942. године. Логор је проширен да прими групе логораша из сабирног центра за Србију са Сајмишта.*

Већ септембра 1942. године железницом стиже прва група логораша у логор у Првом Тунелу.Третман заточеника у логору био је ужасан, а затвореници су вођени као робови тј. присилни радници.  Већина заточених родом су били из Босне, из Поткозарја. Немци су могли упадати у логор и ноћу и дању, да премлаћују несрећне затворенике, да их одводе на стрељање кад год су хтели.

Стражу су обезбеђивали Немци, бугарски војници и шиптарски жандарми. Било је и шуц полицајаца, међу њима су се истицали Јосип Елберсолт и Иван Липичник фоксдојчер из Словеније. Истицали су се и жандарми Небија Ашим и Рустем Шахини из Великог Кичића.

Живот у логору је био врло тежак. Гладовање, батињање и други облици мучења проузроковали су смрт око 130 логораша. Заточеници су обучени у робијашка одела, направљена од платна коприве, са дрвеним цокулама на ногама, и то је било све, тако да су се током зиме смрзавали. Прехладе, упале плућа, бронхитис биле су свакодневне болести.Постојао је режим неког опоравка од месец дана. Тада се није ишло у јаму. Радило се око рудника на рашчишћавању разног отпада, а потом је следио рад у руднику на 150 метара испод земље. Робови су углавном радили на копању руде и одржавању уређаја у јами.

Из извештаја Краузеа, од 2. септембра 1942. године, види се да је прва група логораша стигла крајем августа, а да су почетком септембра употребљени за рад у окнима. Ангажовање прве групе логораша утицало је да се производња повећа на 35.000 тона руде месечно.

Режим у логору је био очајан. Затвореници су тучени, изнуривани глађу, извођени голи и боси на мраз, били без икакве здравствене заштите, док се није нимало поштовао хумани поступак. Црвеном крсту и другим хуманитарним организацијама није дозвољаван улазак у логор.

Из, за сада, доступних извора не може да се утврди тачан број логораша који су прошли кроз логор у Првом Тунелу. Међутим, из података који се доносе у месечним извештајима о раду Војно-привредног штаба ,,Југоисток”, може да се добије приближна слика. Наиме, у овим подацима се број логораша издваја од броја осталих радника. За њих се користи  назив ,,заробљеници”.

Ако се зна да сем 140 италијанских заробљеника (Срба из италијанских логора), других ратних заробљеника није било, може се закључити да се под категоријом ,,заробљеници” подразумевају и доведени логораши. Према овим подацима, број ,,заробљеника” био је: у фебруару 1944. 900, у марту – 671, мају – 589 и јуна – 636.

Немци су у знак одмазде спроводили нечувене репресалије, батинали, затварали у самице, истеривали голе заточенике на мраз и што је најтеже стрељали их. До расформирања логора Немци су стрељали 41 заточеника. Погубљење је вршено на путу према Косовској Митровици, док је од последица мучења умрло 46 присилних радника-робова, 3 било од глади, болести или батина и другога.

Стрељање и мучење затвореника наређивали су: Ернест Краус и Андрија Шаб, а вршили су Иван Липичник, Јосип Еберсолт, Руди Херфорт, Небија Хашим, Рустем Хашим и немачки војници ,,Принц-Еуген” дивизије, шуц полиција, албанска жандармерија и други.

Терор над логорашима

У логору Први Тунел, владао је незапамћени терор над логорашима, који су радили на принудном раду у руднику.

Стална батинања, слаба исхрана, непрекидно малтретирање са 25 до 100 батина. На босим и гладним затвореницима иживљавали су се стражари, бугарска војска и шиптарска жандармерија, која је чувала логор унутра и споља.

Од мучења и злостављања у логору у Првом Тунелу умрло је 46 логораша, претежно Срба са леве обале Дрине, који су доведени из логора Сајмишта.

* * *

По казивању Емине Касумовић Влаховић, из Првог Тунела, умрли логораши сахрањивани су у селу Река према путу за Косовску Митровицу без икаквог обележја. Један део умрлих логораша сахрањиван је у делу потока према селу Кутловцу.

(имена убијених логораша наведена су у изворном тексту – напомена: Расен)

Приредио, Мирољуб Златковић

Епилог:

Како је направљена нуклеарка Кршко?

,, … И, као и сви тада, био сам жртва невиђене и континуиране контроле ума, која је спровођена зналачки и успешно. Сви смо били почашћени јер нам је у посету долазио прослављени немачки канцелар, борац против нацизма, који је клечао, ако се не варам, у Варшавском гету одајући пошту јеврејским жртвама (и касније добио Нобелову награду за мир – коју су добијали сви највећи покварењаци светске политике), да би са Титом обавио важне билатералне разговоре, како се касније испоставило, у апсолутну корист Немачке.

Протокол је био на нивоу лакировке без премца. Брант је допутовао 16. априла и дочекао га је тадашњи председник СИВ-а Џемал Биједић. Брант је, за два дана боравка у Београду, положио венац на Гроб незнаног јунака на Авали, посадио дрво у Парку пријатељства, посетио тек обновљену Народну библиотеку, једну од омиљених мета Луфтвафеа 1941. а о разговорима с Биједићем се не зна ништа, јер стенограм са званичних разговора није сачуван! Претпоставка је да се разговарало о изградњи словеначко-хрватске атомске електране у Кршком.

После комплетног „третмана” у Београду, уследила је посета брионском фараону, где су обављени кључни разговори. О тим разговорима може се читати само у Брантовим мемоарима, па остаје сенка сумње у њихову објективност, јер мемоари су, често, ушећерена и самодопадљива слика о сопственом месту у светској историји. Цитираћу одломак из Брантових мемоара, како је то навео новинар Зоран Марковић у броју недељника ,,Дуга”, 30. септембра 1989. године:

Споразум између владе СФРЈ и Владе СР Немачке о одобравању кредита потписан је 10. децембра 1974. године, Закон о ратификацији донет је 26. децембра у Савезној скупштини, а Указ о ратификацији потписали су председник Тито и председник Скупштине Киро Глигоров.

У службеној белешци ССИП-а, која се односи на поменути кредит дословце пише:

„Две стране су се након дугих и тешких преговора и консултација сагласиле да преостала отворена питања из прошлости, у која спада и обештећење, треба решавати кроз дугорочну сарадњу на економском и другим пољима. Први корак у томе био је закључење Споразума о наменском кредиту 1972. и 1974. године под веома повољним условима у укупном износу од милијарду марака, који није био намењен задовољењу индивидуалних потраживања жртава нацистичких злочина и ратних заробљеника (подвукао М. В.), већ искључиво за изградњу енергетских постројења и других објеката који повезују привреду целе Југославије, што је одговарало идеалима жртава о уједињеној и сложној Југославији.”

Какво бедно лицемерје и права слика титоистичке диктатуре бескрупулозних отимача, равних онима са друге стране преговарачког стола!

Јер, црно на бело, састављачи коминикеа знају да тај новац не треба дати жртвама нацистичких злочина, ратним заробљеницима, преживелим логорашима из логора смрти Трећег рајха, јер су се они „жртвовали идеалу” Титове државне фантазмагорије „о уједињеној и сложној Југославији”, која никад није постојала, и злочини Четвртог рајха у којима је Тито био један од водећих светских лидера, резултирали су атомском електраном Кршко.

Милан Видојевић
(Титова и Брантова „Брионска формула” је ништавна – Немачка Србији дугује репарације)

Сајмиште терора

Сведочења преживелих логораша

Драгољуб Екмеџић;
рођен је 1925. године у месту Војка, општина Стара Пазова, са сузама у очима причао је о тешком времену:

– Запамтио сам домаће фолксдојчере. Дошли су у Војку и од куће до куће хапсили младиће. Ми из Војке били смо земљорадници, а ни криве ни дужне од њих нас је снашла велика мука. Нас 100 одвели су у логор Старо Сајмиште у Земуну.

Једне ноћи, у 22 часа, све су нас извели у круг и наредили нам да трчимо. Пустили су керове вучјаке тако да је тешко ко могао избећи ујед разјарених паса. Исте ноћи потоварили су нас у камионе и пребацили на београдску железничку станицу. Тешко је било у теретном возу. Стигли смо у логор ,,Први Тунел”. У логору сам био од августа 1943. године до септембра 1944. године. Ми логораши радили смо у руднику на извозу руде у вагонетима, а то је најтежи посао.

Коста Брдар:

Ухваћене у козарачкој офанзиви, дотераше нас у Београд у сајмиште терора. Са упереним пушкама, џелатским погледима са повицима ,,форверц! форверц бандито!”, утераше нас у логорско двориште. Иза нас се затвори челична капија.

Угураше нас у жичани осињак начичкан стражарским кућицама. Рефлектори су осветљавали мучилиште. Спазих мноштво испаћених лица. Пронађох слободни кутак, опружих се на дрвену даску из које је вребало мноштво чавлића. Сваки неопрезан покрет остављао би трагове на телу.

Прво јутарње устајање: ,,форверц, форверц!”

Пендрекаши појурише на своје жртве: ударају, обарају ударцима пендрека, урлају, газе преко оборених који нису могли даље.

Људи тужно и дуго запомажу, јауци, на леђима мученика, кожа се распукла од удараца. Ухватио ме страх, упао сам у осиње гнездо из којег се жив не излази.

Пендрекаши жртву не бирају, крвнички ударају кога пре стигну. Ко и мало заостане добије батине.

Трчање у кругу. Пендрекаши ударају палицама, ногама, зубима гризу, урличу као вукови, крви би да се напију!

Данима на узаврелом бетону дубим, сунце упекло, мозак узаврео, лелујам се, падам, чујем удар сопственог тела.

Полуонесвешћен, прикупљам снагу, подижем се, успева ми да седнем. У мени нараста дубоки немир. Проклињем себе што на Козари не погибо’. Лакша би ми била смрт!

Трка у кругу била ми је све тежа, застајао сам… И десило се, заостао сам, пристигоше ме пендрекаши, издвојише и почеше батинање. Полусагнут бројим ударце, један, два, пет, десет, петнаест, падам, нисам могао више да издржим.

Покупљен сам, бачен на гомилу лешева која је одвожена на бежанијско гробље. И нестало би ме да другови и пријатељи не похиташе гомили, извукоше ме и вратише међу живе… Долазим к себи. Тражим воде, а воде нема… Глад више не осећам, органи за варење су сувишни, тело се препустило сопственим халуцинацијама.

Неко ми је кришом тутнуо кркху кост. Њу сам ноћима грицкао. Лежим на дрвеним даскама, грицкам кост. Зуби су запослени, желудац надражен и осећао сам крчање црева.

Свако јутарње устајање је бучно. Пендрекаши сачекују, јуре логораше око злогласног торња, где је требало претрчати десет, двадесет кругова. Ко се одржи на ногама има шансе да преживи. Из безнађа се враћам у очајање, гледам гомиле лешева, као на бојном пољу…

Нас ,,одабране” истог дана (био је почетак септембра 1942. године), пребацише на београдску железничку станицу и укрцаше у фургоне. Транспорт је кренуо на југ. Тутњала је парна локомотива, грабила, ,,мимоилазила” се са пољима пуним дозреле летине.

Вест да Бугари спроводе робове-заточенике са Сајмишта пратила је несрећни ,,транспорт”. На успутним станицама кришом од Бугара народ нам је кроз решетке фургона протурао храну.

Измучене у осињаку злочина, неудобни фургони су нас докусуривали. Успевали смо да протуримо руке кроз решетке фургона да би се докопали и прихватили парче хлеба које нам је народ протурао.

Бугари су нас зликовачки бајонетима боли по рукама, али и окрвављеним и избоденим рукама успевали смо да уграбимо по које парче хлеба. Док сам путовао у непознатом правцу, кроз главу ми је прохујало како сам више пута избегао смрт (офанзиву на Козари, патње у Сајмишту) и питао се колико ћу пута још успети. И тако до последње станице: воз се заустављао, народ се тискао и дотурао храну. Пролазили смо кроз питому Србију… дошли смо до крајње тачке. Видимо кроз прозорчиће где пише Косовска Митровица. Бугари вичу као звери, а ми никако на ноге. Упишани, фекалијама умазани, јадни…

Искрцавање 120 измучених заточеника Сајмишта споро је одмицало. Падање, подизање и бугарско ударање кундацима по онемоћалим робовима.

Постројише нас и кренусмо уз бугарско ,,пред- напред, мајкат ваша, српска багра!” Путовање до новог одредишта предуго је трајало. Нису помогли ни кундачење ни псовке. Ми смо падали, ноге нису могле да се исправе, климаво тело се клатило час лево-час десно, а главе као да су се одвајале од тела.

Кажу да сви логори личе као јаје јајету. Мучења, тортурe, безвредност живота, трпљење безгранично бесмислено, поступци гори него са зверињем…

Мирољуб Мики Златковић, Логор нацистички ,,робовски”…
ГБ ,,Вук Караџић, Кос. Митровица, 2003.

____________
1 MK, ZA, f. 1270, Клаузеров извештај директору компаније Mansfeld AG Клингшпору од 3. маја 1941.

* Концетрациони логор Сајмиште (лева обала Саве) био је на територији тадашње НДХ, а њим су руководили Немци.

2 После скоро три деценије, на иницијативу преживелих логораша, обележено је место где је био логор.

3 О свему што је наведено потврђује и званичан комисијски извештај Среског народног одбора за Косовску Митровицу, сачињен 5. марта 1946. у Првом Тунелу, заведен под редним бројем Пов. бр. 707/46. Оригинални извештај Комисије налази се у Архиву Југославије, заведен под редним бројем 16.742. У извештају, поименично су наведени робови -присилни радници који су стрељани њих 41 и 46 умрлих.

Извор: lestvesrpske, Расен

Преузето МАГАЦИН